Santa Maria della Salute…

Komešaj melodrame i treša… 

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor.
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što Šotrin film ispade smor.

(Osim poslednje scene, koja je vrhunac kiča u našoj kinematografiji i kao takva mora biti slavljena!) 

Pravo da vam kažem, nije mi plan bio da 2017. otvorim hejterskim postom. Majke mi. Htela sam da se osvrnem na propale izazove iz 2016. i tako neke stvari ali kako smo već naučili da ja nikako ne umem da se pridržavam planiranog, evo jedne impresije o novom filmu Zdravka Šotre. Kao što što se vidi iz naslova, film se bavi Lazom Kostićem, njegovim odnosom sa Lenkom Dunđerski i nastajanjem, kako je to Isidora Sekulić lepo rekla, najsilnije ljubavne pesme u našoj književnosti, Lazinog najpoznatijeg dela, pesme Santa Maria della Salute.

Iz podnaslova je očigledno da mi se flim nije dopao. Mnogi od vas će reći da grešim i da se o ukusima ne raspravlja. I to je ok, naravno. Moj stav je da treba raspravljati o ukusima i razmenjivati utiske o svemu što nas okružuje jer gde je zabava u ovom svetu ako svi mislimo isto?! I na kraju, koja je svrha postojanja sopstvenog internet kutka ako ne možeš u miru da iskažeš svoje oduševljenje ili svoj jed? E tako, sad kad smo to razjasnili, još da vas upozorim da će biti spojlera, mada ne znam koliko mogu da spojlujem priču o Lenki i Lazi, ali eto, da znate, da ne bude posle da nisam upozorila. 🙂

Krenućemo od jedine dobre stvari. I ne, to neće biti pomenuti kič sa kraja filma. Jedina dobra stvar u ovom treš projektu gospodina Šotre jeste gluma Vojina Ćetkovića. Odmah da se razumemo, meni njegova televizijska pojavljivanja nikad nisu bila nešto specijalno. Draži mi je kao pozorišni glumac. Ipak, ovde… Kao da je ceo život čekao da igra Lazu Kostića. Toliko je ubediljiv bio, prosto nemam reči. Doveo me je do suza i to ne jednom. Krupni plan na kom Šotra toliko insistira, jedino je bio uspešan kod Ćetkovića, jer se na njegovom licu videla svaka bitka koju je Laza vodio u sebi. Da je ovo nekim slučajem bila pozorišna predstava, ja bih aplaudirala dok mi dlanovi ne prokrvare.

Izvor

A sada idemo na one manje uspele stvari:

Najviše pažnje posvetićemo liku Lenke Dunđerski i krenimo od izbora glumice. Šotra je glavnu ulogu u svom filmu dodelio mladoj beogradskoj glumici Tamari Aleksić. Stvarno nisam upoznata sa njenim radom, pa sad ne mogu da poredim, ali meni se čini da je ovo uloga sa nekoga sa većim iskustvom. Bila sam voljna da svu krivicu svalim na glumicu, ali onda sam shvatila je problem u karakterizaciji. Možda Tamara nije ni mogla više da nam pruži. Jer Šotrina Lenka… Čitav fokus je na njenoj lepoti. Zašto je to problem? Ono što je karakteristično za Lenku koja je inspirisala Kostića jeste činjenica da je Lenka bila vrlo obrazovana za svoje vreme, poznato je da je govorila nemački, francuski i mađarski. Puno je čitala, svirala je klavir i bavila se sportom. Šta je Šotra od toga odabrao da prikaže? Lenku kako lepo peva i Lenku kako lepo svira. Feministikinja u meni (Ljiljo, znam da prevrćeš očima sada, izvini) ne može a da ne kaže: wtf, gospodine Šotra?! Opšte je poznata stvar da je Lenka vrlo aktvino učestvovala u političkim debatama koje su vodili njen otac i njegovi prijatelji, među kojima je bio i Kostić, naravno. Ta strana njene ličnosti nije data ni u tragovima. Zato smo je videli kako dva puta svira i peva i jednom se spominju njene pesme. Zašto? Zašto ako se već iz njenih dnevnika vidi da je bila vrlo racionalna, da je bila žena koja je imala svoje mišljenje i koje je vrlo argumentovano branila?

Kada sam imala nekih 14, 15 godina, maznula sam mami ljubavni roman. I naravno, htela sam i ja da napišem jedan. Neću vam reći ko su bili junaci mog ljubića ali ću vam reći sledeće: napisala sam dve sveske i sve vreme su moji junaci šetali pored reke i razgovarali. Ponekad bi se i poljubili na klupici što gleda na jedan spomenik ali da, pretežno su šetali pored reke i naklapali. Nakon što sam odgledala ovo Šotrino delce, mnogo mi je žao što te sveske nisam sačuvala, preradila ih u scenario i prodala RTS-u. Jer ni Laza i Lenka ne rade ništa više od mojih likova. Šetaju i razgovaraju, uglavnom kraj vode. Jer to je romantično, Laza je romantičar, i premda romantično i romantičarsko nije isto, složićete se da ide nekako jedno sa drugim. Elem, u jednoj od tih šetnji, Laza i Lenka spominju engleski jezik, Laza kaže da je korisno znati engleski, jer dosta je velikih dela napisano na tom jeziku, između ostalog i jedna tragedija o ljubavi dvoje mladih. Lenka uzvrati da je čula o toj Šekspriovoj tragediji, ali avaj, nije čitala jer nije prevedena na srpski. Laza nije spomenuo Šekspira, dakle Lenka je dovoljno informisana. Ali čekajte, ona Šekspira nije čitala jer nije bio preveden na srpski?! Tu uleće Laza sa replikom da je on upravo završio prevod i ona ga moli da joj donese primerak čim pre. Lenka koja se školovala u Beču. Lenka koja govori nemački. Lenka koja je svoje dnevnike pisala na nemačkom da njena majka ne bi mogla da ih čita. Ta ista Lenka nije čitala Šekspira jer nije preveden na srpski. Ne, stvarno, evo vi mi recite, jel nas ovde neko zavitlava? Nekoliko sekvenci kasnije, Lenka sebe i Lazu poredi sa Geteom i njegovom životnom pratiljom. Dragi gospodine Šotra, kada ste već mogli da se informišete o Geteovom ljubavnom životu, onda je trebalo da nađete i informaciju da je Šekspir bio velika inspiracija nemačkim romantičarima, te da je isti taj Gete u prokletom Frankfurtu održao predavanja o Šekspiru, i kako je, do vraga, moguće da nije bilo prevoda na nemački?!

Da je reč o bilo kom drugom pesniku, pa i da razumem, ne i opravdam, ideju da se pesnikov genij izbaci u prvi plan. Ipak ne, reč je o Kostiću, koji je dovoljno dominantan i nije potrebno da se svi ostali likovi unize kako bi se on istakao. Naročito ne lik one za koju se tvrdi da je bila njegova muza. Jak ženski lik, kakav bi Lenka bila da je bilo sreće i pameti, nikako ne bi odgovarao dramskom zapletu kome je težio režiser. I zato Šotra treba da se drži ekranizacije romana Mir Jam. Ljubav Laze i Lenke jeste tragična ali nije melodramatična, i ne treba je kao takvu posmatrati niti je kao takvu treba predsavljati. 

Sa druge strane, ovo može biti prosrpski momenat, u smislu naglašavanja Kostićevog zanimanja za nacionalno pitanje ali opet, avaj za Šotru iz dva razloga: u vreme kada se taj razgovor dešava, Berlinski kongres je prošao (plus se u filmu spominje Kostićevo prisustvo na istom) a i ako je već tako, ako se u prvi plan izbacuju slobodarske ideje našeg naroda, zašto se njima umanjuje ženski lik? Ako smo već hteli da pokažemo da je i Lenka patriotski nastrojena, mogli smo npr. pomenuti dobrotvorne koncerte koje je sama organizovala, za koje je sama delila pozivnice i od čijih su se prihoda stipendirali siromašni učenici i/ili uraditi bilo šta što bi fokus stavilo na njeno obrazovanje i elokvenciju? Kontam da je ovako lakše a i publika više voli kad baja dođe i kaže: evo, ja sam ti preveo Šekspira, zahvaljući meni možeš da čitaš! On da prevodi, ona da bude lepa!

Laza Kostić se na kraju oženio Julijanom Palanački. Gajim velike simpatije prema Julki, jako mi je žao što i njoj u spomen nije ostavio tako divne stihove kao što su stihovi posvećeni Lenki. Ali šta da se radi, čoveka takva ljubav pukne jednom. A i ono što je Lenka bila Lazi, to je Laza bio Julki. Čekala ga je, sirota, 25 godina. Eh, Julka… ❤ Elem, uloga uporne Julke, pripala je Milici Grujičić. Kao i u slučaju Tamare Aleksić, ja sam apsolutno neupućena u lik i delo ove glumice, ali sam zadovoljna njenom glumom. Ono što mi smeta jeste, pogađate, karakterizacija lika. Dakle, Julka je prikazana kao neka priprosta žena, koju jedino odlikuje odlučnost u nameri da se uda za Kostića i to je to. Replike tipa: ajmo u hotel, dosta smo gledali tu crkvu, ne mogu ja više da hodam i slično… Stvarno!? Julijana Palanački je, pitajte Somborce, bila dobra i dostojanstvena ali nije bila budala. Imala je ideju o podizanju škole, stipendirala je učenike! Šta Šotra prikazuje: dva puta kako je savladavaju emocije, jednom kada je savladava umor i naravno, smrt. Ah, da! Tu je i scena kada Kostić sanja Lenku, a Julka ga gleda kako spava i smeška se u snu i neće da ga budi jer, i to nekoliko puta izgovori, sigurno sanja nešto lepo, očekujući, valjda, odgovor da sanja nju… Ok…  Apsolutno neiskorišćen potencijal, ako mene pitate. Živo me zanima koje su izvore koristili. 

I kroz primer Julijane Palanački, vidi se koliko je, zapravo, omanula karakterizacija Lenke Dunđerski. Njih dve treba da budu suprotnosti, baš jer je jednu odabralo srce a drugu razum. Ovako su obe prikazane kao blede ideje. Lenka mu je zavrtela pamet svojom lepotom, ok, i pevanjem, a Julče je bila sigurica. Šotra očito bira da se, kada su ženski likovi u pitanju, zadrži samo na spoljnim činiocima, nigde nema zalaženja u psihologiju, nema nikakvih pitanja, nikakvih mogućnosti za tumačenje. Bravo gospodine Šotra, spustili ste priču o jednom od naših najvećih pesnika i o dve izuzetne žene na nivo stereotipnog ljubavnog romana: ljubav koja je (iz raznih razloga) nemoguća, sigurna luka, (ne)srećan kraj. 

Ah, kraj… Mesec dana nakon venčanja Julke I Laze, Lenka je umrla. Zvanično, umrla je od posledica tufusne groznice. Po Šotri, Lenka se ubila. Za potrebe ovog teksta, malo sam švrljala po netu i našla sam navodne izvode iz Lenkih dnevnika iz kojih se vidi da je ideja o samoubistvu vrlo moguća. I, ako ćemo iskreno, nekako bi mi i bila u skladu sa Lenkom. Kao i kod Anice Savić Rebac, to bi bila odluka u skladu sa njenim životnim principima, njenim pogledima na svet. Opet, za nekoga ko teži melodrami, samoubistvo je mnoooogo ispativija opcija nego smrt od tamo neke groznice. Mada, moram ovde da dodam da bi za gledanost najbolje bilo da se pratila teorija po kojoj je Lenka umrla od posledica abortusa…

Bilo bi sjajno da je Lenkina smrt ostala otvoreno pitanje. Ovako šta imamo? Da, opet niz klišea: Lenkino drvo je uništio mraz, Lenka pita Lazu hoće li se i njoj slično desiti; odlazak na put i pozdravljanje sa braćom, ocem i imanjem tako da je svima jasno da se sa puta neće vratiti; zadržavanje u apoteci a ušla je po prašak za glavu… I onda epic fail: Laza Kostić je vest o Lenkinoj smrti primio dok je bio na svadbenom putovanju, baš u Veneciji. Ne u Krušedolu, kako kaže Šotra, nego baš u Veneciji. Zašto Šotra menja mesto? Krušedol je bio Lazino utočište, njegovo sklonište od javnosti, zašto je neophodno da mu se to oduzme? Sa druge strane, Venecija i crkva Santa Maria della Salute već imaju veze sa Lazinim životom i stvaralaštvom. Jer, pre nego što je celog sebe dao poemi Santa Maria della Salute, Laza Kostić je napisao poemu Dužde se ženi, u kojoj je oštro i na sebi svojstven način kritikovao seču naših (dalmatinskih) borova zarad izgradnje pomenute crkve u Veneciji. I evo ga sada, 30 godina nakon toga. Više nije mlad i prkosan, sada je čovek koji je iskusio ljubav i patnju, nem pred lepotom građevne čijoj se izgradnji protivio. I tada se rodila ideja o pesmi! Ne u Krušedolu, dok otac Gavrilo pita da li je njena smrt izvesna. Ne dok čita Julkin telegram u kom ona kaže: izjavi saučešće ali prvo proveri vest. Ne, ne i hiljadu puta ne. Ono što je počelo razgovorima i pismima, pesmama i dnevničkim zapisima moglo je da kulminira samo u Veneciji, samo u trenutku kada se lepota suprotstavi patnji. 

Na kraju, šta je još ostalo da se kaže? Za razliku od Vojina Ćetkovića, Šotra uopšte nije uhvatio srž Kostićeve poetike, i generalno njegovog bića. I to je najveća mana ovog filma. Fokusiranje na jedan aspekt i njegovo preoblikovanje tako da se uklopi u odoređeni žanrovski šablon ne može da bude dobra stvar, nikada. Evo jednog saveta: konsultujte ljude koji se razumeju u materiju. Naši profesori sa Romantizma su sjajni; možda ne delim iste političke stavove kao Milo Lompar, ali čovek zna znanje. Kada bih ja snimala film o Kostiću, prvo bih zakucala na vrata Zorice Nestorović, naše drage Zoke Sreće, koja je, uzgred budi rečeno, glavni krivac što ovoliko besnim na Šotru jer je na predavanjima uspela da me zarazi Kostićem. Zoka je držala poseban kurs o Kostiću, eto koliko nam je on bitan! Prevelik je ovo zalogaj bio za Šotru. Samo čitanje pesme i dodatnih tumačenja, jednostavno nije dovoljno. Ljudi se decenijama bave Kostićevom poetikom pa opet nikad sa sigurnošću ne mogu da kažu da su ga provalili. Kostić je bio kompleksna ličnost, sasvim je ok ako se čovek pogubi u njegovom pletivu. Samo treba imati herca i priznati to.

Osim toga, ako se neko odluči da kao potku za svoje delo, bilo filmsko bilo literarno, uzme mit, a priča o Lenki i Lazi već ima taj oblik, onda može ili da se pridržava istorijskih činjenica ili da naglasi da je delo u nastajanju samo inspirisano određenim događajima. Ako se umetnik odluči za prvu opciju, onda on ne menja bitne stvari prema svom osećaju za melodramsko. Vraćam se opet na isto ali ako već postoji ženski lik koji može da prarira muškom u svakom smsilu, zašto to ne pokazati na filmu? Hoće li biti manje romantično, manje zabavno za publiku? Ne znam zašto se Šotra nije odlučio za drugu opciju i naglasio da je reč o filmu inspirisanom jednim momentom u istoriji. Svakako je napravio nešto novo, rekla bih originalno ali previše je Mir Jam da bi moglo da se nazove originalnim. Delo za koje se nadam da neće trajati duže od jedne sezone.

Poslednju scenu vam neću prepričavati. Evo naznaka odakle je crpeo inspiraciju:

1. Jedan Kostićev stih: … Tad moja vila pred mene granu.
2. 
3. 

I ne, ne preterujem. Najsavršeniji kič koji sam do sada videla. ❤

♥

Na kraju, delim sa vama i utiske moje drage Joko CoCo, koja je držala moju ruku, a na kratko i neke druge delove tela, dok smo prolazile kroz ovo traumatično iskustvo. Inače, neke curice su nam rekle da treba da nas bude sramota što smo tako negativno pričale o fimu… Deco, ako je vama ovo dobar film… No hope… No hope…

S: Jovana, dok stojimo u redu za wc, reci nam kakve su tvoje impresije o filmu?

J: Pa… U prvi mah sam imala utisak da se radi o biografiji. Znaš, narator i sve to… Možda je delovalo i kao neki polu dokumentarac, zbog loše glume u početku…

S: Izvini, samo mala digresija: neki su tu lošu glumu zadržali do kraja filma….

J: E onda, niotkuda, kreće ljubavna priča.

S: Jesi li i ti imala osećaj da je scena sa sađenjem sadnice onako malo… Pa pedofilski odrađenja…

J: Paaa ja to nisam htela u startu da spomenem, jer mi je bilo neprijatno, ali da, definitivno jeste pedo momenat. Zatim, momenat zle majke, i kod Lenke i kod Julke, mislim…

S: Čekaj, da li je Lenkina majka zla?

J: Ako je po Šotri, definitivno da.

S: Samo da dodam da je Lenka svoje pesme i dnevnike pisala na nemačkom. Zašto? Da ih majka ne bi čitala!

J: Upravo.

S: Kad smo već kod nemačkog, da li smatraš da je Lenkino obazovanje (dovoljno) prikazano?

J: Ne. Uopšte nije prikazano.

S: Slažemo se, napravili su od nje…

J: idiota.

Sasvim spontano, ovde se u razogovor uključuje i jedna gospođa, koju ovim putem pozdravljamo. Gospođa se prvo nasmejala našoj konstataciji, a zatim je učestvovala u razgovoru. Dok se nije oslobodila kabina za wc.

Gospođa: apsolutno ste zaboravile vreme u kome se priča dešava. 🙂

J: Imala sam toliko utisaka!!! Sad je sve nestalo! Ali znam šta je problem u Srbalja!

S: Šta je problem u Srbalja?!

J: Problem je taj što njima treba neki narator na početku koji bi im objasnio ko je bio Laza Kostić. Ljudi ne znaju ko je Laza Kostić i zbog toga se smeju kada mi kažemo da je ovo totalni promašaj. I onda oni misle da nešto nije u redu sa nama. Jer da ljudi znaju šta je i ko je bio Laza Kostić, ovo im uopšte ne bi bilo zanimljivo i sad bismo svi skupa tražili naših 250 din nazad.

S: Više, ako računaš i naćose.

J: Ovo stvarno vređa inteligenciju. Ali… Nema inteligencije za uvrediti! Nema! Jer ljudi ne znaju!!!

S: ALIIII KRAAAAAAAAJ! KRAJ JE SJAJAN!

J: Kraj je ispunio sva moja očekivanja, kraj je… Treš. Godina 2017. počela je vrhunskim trešom.

S: Meni je ovo doza za celu godinu!

J: I meni. A to me boli. Ja volim treš.

S: I mene boli, ali FALA ZDRAVKO, FALA ŠOTRA! Ovo je bio vrhunski treš.

J: Jao a momenat da je Laza kao retard!

S: Jaooooo! Mislim poznato je da je Laza bio ekscentik ali toliko naglašavanje toga… Stvorio se suprotan utiska. Ne misliš da je šaškast, nego misliš da je, pa ometen u razvoju.

J: Strašno je… Moram Teu da javim, moram Teu da javim! 

♥

I evo nas na kraju. 🙂 Da li ste već pohodili bioskope ili planirate da sačekate seriju? Ili ne planirate da gledate uopšte? 😀