Damnatio Memoriae

Evo jedne informacije o meni: ja sam neopisivi jugonostalgičar. Obožavam sve vezano za bivšu nam državu: od muzike i filma preko arhitekture i slikarstva do kulta koji je izgrađen oko Titovog lika i dela. I zašto ja sad to vama pričam? Zato što je prekjuče bio Dan Republike. Ti bivši praznici su mi nešto posebno! U poslednje vreme ih provodim u Muzeju istorije Jugoslavije, neretko teram prijatelje da idu sa mnom iako ne dele moju ljubav prema Jugi. Idu ljudi, šta će, shvatili su već da sam malo ’na svoju ruku’, što bi rekao naš narod. 😀 

Elem, da se vratimo na priču: prekjučerašnji praznik sam takođe provela u Muzeju. A evo i zašto.
Preksinoć je otvorena izložbe Neo N.O.B., poznatog i svetski priznatnog hrvatskog vajara Ivana Fijolića. Ovo je njegova prva samostalna izložba u Srbiji. Neki od vas su možda čuli za njega, novembra 2005. u Mostaru je otkrivena statua Brusa Lija, prva u svetu, a njen autor je upravo Fijolić. Izložba Neo N.O.B. javnosti je prvi put prikazana 1. maja 2005. u Zagrebu, u ’’kući za ljude i umetnost“ Lauba. Šest monumentalnih, sivih i snažno angažovanih skulptura koje čine ovu izložbu i jedna zastava na filcu napravljena od znački, nastali su kao odgovor na odnos prema spomenicima antifašističke borbe, pre svega u Hrvatskoj, a onda i na kompletnom ex Yu prostoru. Tokom krvave igre koja se vodila tokom devedestih, ali i nakon toga, samo u Hrvatskoj je uništeno 2.965 spomenika Narodno-oslobodilačkoj borbi. Na području Srbije, spomenike nije uništio rat, njih uništava nemar kojem su izloženi već decenijama. 

Fijolićeve sklupture spoj su stilskih obeležja socijalističkog realizma (1945 – 1949) i modernističke apstrakcije i simbola svetske i pop kulture. Centralna skulptura predstavlja holivudske zvezde Silvestra Stalonea i Arnolda Švarcenegera, doduše sa nogama Elvisa Prislija, rađenim po Vorholovom delu i ženskim polnim organima. Njihovi mišići su šuplji i prazi, a njihova lica koja se cere dok im ruke stežu oružje svedoče o besmislu koje donosi svaka politika nasilja. S tim u vezi javlja se i pitanje: da li se u likovima nepobedivih junaka mogu videti Boro i Ramiz? 
TRI KRALjA
Fijolić se poigrao i sa transformacijom rodnih uloga. Njegova skulptura Josipa Broza Tita rađena je kao omaž velikom Augstinčiću i spomeniku maršala koji je stajao u Kumrovcu, a koji je miniran 2004. godine (rumour has it: hrvatskoj javnosti unistavanje ovog spomenika predstavljeno kao posledica jakog vetra, ali nisam uspela to da potvrdim ). Tito pred beogradskom publikom stoji u svom šinjelu, ali umesto njegovog ozbiljnog lica dočekuje vas lice njegove supruge Jovanke. Ona vam se osmehuje, ali nije to, meni se čini, onaj osmeh odobravanja, već prekora. Dobili ste šta ste hteli, a da li ste srećni? – kao da pita nekadašnja prva dama ili, kako je neki nazvaše, poslednji simbol SFRJ. 

Na ulazu u Muzej sačekaće vas jedan Yugo 45, okrenut na bok. Moj vam je savet da ga ne zagledate prilikom ulaska, već na izlasku. Po meni, on je kulminacija izložbe. Njime Fijolić završava narativ o uništavanju istorije jedne države. Nekadašnji simbol jugoslovenskog industrijskog poretka, dostupan gotovo svima, završio je kao i jugoslovenski san – na otpadu, zamenjen nekim novim snovima. Može li neko da nam garantuje da ti novi ideali neće završiti kao i Yugo? 

Voleli Jugoslaviju ili ne, ona je deo naše istorije i kulturnog nasleđa. Izuzmite sve negatvno što se vezuje uz njeno ime i dobićete simbol borbe protiv najvećeg zla XX veka, fašizma. Spomenici koji su nicali u periodu trajanja SFRJ deo su vredne kulturne baštine i prvenstveno slave pobedu nad okupatorom, mir i slobodu. Zašto onda mirno sedimo i gledamo nasilje koje se nad njima vrši?  

Par linkova za više informacija:
Advertisements

Nema drame dok je Šekspir ne napiše?

Prvi novembarski dani doneli su stanovnicima Beograda pravu pozorišnu poslasticu. Naime, Jugoslovensko dramsko pozorište organizovalo je javna čitanja pet savremenih francuskih drama koje je, u okviru projekta trans/skript, upravo izdalo u saradnji sa Francuskim institutom. 
Projekat je započet sa ciljem da se srpskoj pozorišnoj javnosti pruži (bolji) uvid u novu francusku dramu i ostvaren je kroz zajednički rad francuskih dramaturga i njihovih srpskih kolega. Nakon dugog rada na selekciji drama, izabrano je pet naslova koji su prevedeni. To su: Identitet Žerara Votkinsa u prevodu Marije Karaklajić i Anđelke Nikolić, Džordž Kaplan Frederika Sontaga u prevodu Uglješe Šajtinca i Jovane Papović, HimeN Lusi Depo u prevodu Tanje Šljivar i Ive Brdar, Svu moju ljubav Lorana Movinjea u prevodu Tijane Krivokapić i Poncijeva šema Davida Leskoa u prevodu Ive Brdar i Jovane Papović .
U petak, 1. novembra, nakon predstavljanja projekta, čitana je drama Svu moju ljubav Lorana Movinjea u režiji Marka Manojlovića. Tragediju jedne franucske porodice publici su dočarali Irfan Mensur, Tanja Bošković, Miodrag Radovanović, Nikola Rakočević i Jelena Trkulja. 
(detalj iz drame Svu moju ljubav)
         Dan kasnije, u subotu, publici je predstavljena drama HimeN Lusi Depo, u izvođenju Branislava Lečića, Nataše Tapušković, Milene Živanović, Nebojše  Milovanovića, Milice Trifunović, Baneta Jevtića, Milana Marića, Suzane Lukić i Radeta Ćosića, u režiji Snežane Trišić.

Kratko bih se zadržala na drami HimeN, Lusi Depo. Drama govori o doktoru čija je specijalizacija himenoplastika. Ali nije, bar meni, osnovna tema toliko zanimljiva, koliko način na koji je drama napisana. Paralelno sa stvarnim životom likova koji se pojavljuju, gledalac/čitalac prati i njihove virtuelne živote. Sama autorka kaže da je na ideju o takvoj postavci drame došla prilikom istraživanja o himenoplastici, kada je u ustaljenim formama internet komunikacije prepoznala elemente antičke drame: blog = monolog, chat = dijalog, forumi = hor. Životi junaka u virtuelnom svetu obogatili su dramu i u tematskom i u formalnom smilsu, ali i su takođe otvorili i mnoga pitanja, od kojih je možda najvažnije da li je čovek usamljen u trenutku kad je još najmanje milion ljudi online i kako je to uopšte moguće.           
(detalj iz drame Svu moju ljubav)  

Narednih subota (9, 16. i 23. novembra) čitaće se drame Identitet Žerara Votkinsa, Džordž Kaplan Frederika Sontaga i Poncijeva šema  Davida Leskoa. Čitanja se održavaju na sceni Studio JDP-a, a ulaz je slobodan. Vidimo se! 🙂 
P.S. Kratko o naslovu: Jednom prilikom, dok sam čekala u redu za karte ispred Narodnog pozorišta, jedna ljupka dama srednjih godina pohvalila se kolegama iz reda kako je predstavu Vazno je zvati se Ernest gledala čak tri puta, a zatim je zaključila da: Naravno, nema drame dok je Šekspir ne napiše