Sad kad NE UMIREM, svet je pun mogućnosti

Nedelja, 2. maj, 23.35

Dragi dnevniče,

Pre nekih pola sata, završila sam treće čitanje knjige Ne umirem američke književnice En Bojer. Nakon toga sam se umila, oprala zube, namazala lice nekom kremom koja mi više ne odgovora, vratila se u sobu, koju već tačno mesec dana ne delim sa svojim četvornožnim cimerom i po prvi put u poslednjih nekoliko meseci poželela sam da nešto napišem. Kada sam prvi put otvorila memoarsku prozu En Bojer iskreno sam se oduševila, ali nisam očekivala da ću je čitati nekoliko puta. Mislila sam da će taj prvi put biti i jedini, ali onda je uleteo ludi mart i nisam imala vremena za pisanje pa sam čitala ponovo, čisto da martovska dešavanja ne pojedu ono o čemu Bojer piše. Planirala sam da sa sa prolećem i tekstom o En Bojer probudi i moj uspavani blog, ali april je počeo užasno i premda sam se i za tugu pripremala, nisam očekivala da me uhvati tako čvrsto, specijalno ne da mi donese i teret krivice jer hej, ja plačem za psom dok drugima, meni bliskim ljudima, umiru najdraži. I tako, dan po dan, umesto da bude lakše, postajalo je sve teže, čitanje je zamenilo zurenje u zid i kada bih osetila potrebu da pročitam ili pogledam nešto, prekidala bih posle nekoliko minuta ili strana, bez ideje o tome šta sam odgledala ili pročitala, premeštajući pseću ogrlicu iz džepa u džep pa ispod jastuka i tako u krug.

Tih dana, bookstagram je pisao o En Bojer i delio oduševljenje njenim delom (ovde je link do haštaga #neumirem). Koliko sam bila srećna zbog činjenice da se u knjiškoj zajednici govori o knjizi koja je stvarno dobra, toliko me je svaki novi prikaz gurao dalje od pisanja jer kad je tuga, tad ne vredim ničemu, pa ne umem ni da mislim ni da pišem a jedino o čemu mogu da razmišljam jeste šta bih ja mogla o knjizi da kažem a da to pre mene već neko nije spomenuo. I pustila sam da vreme ide, nosila svoj primerak u rancu, ali nisam ga vadila ni u busu i ni po povratku kući. Sve dok nisam počela da prilagođavam prostor životu bez cimera – u tumbanju svih knjiga i svezaka, izvukla sam i dnevničke zapise Suzan Sontag, kupljene u poslednjim danima prošle godine, na kvarno, da niko ne zna jer sam (kao) u procesu štednje. Prelistala sam je na brzinu pa mi je palo na pamet da pronađem odlomke koje je i En Bojer citirala na početku svoje knjige. I bi toga, ali behu dva i zapisa, kratka a lekovita, gotovo kao knjiga samopomoći u dve rečenice:

28. X 1972.

Nagon za samoodržanjem!

[Bez datuma, novembar]

Recikliranje vlastitog života pomoću knjiga.[1]

Fotografisala sam taj deo i zapisala prve redove o En Bojer, kojima, naravno, nisam bila zadovoljna, ali bio je to početak. Onda sam počela da čitam Orkanske visove, i to je išlo (i dalje ide) sporo, užasno sporo, ali je išlo, ali važnije od toga jeste to što sam kao bukmarker koristila list sa beleškicama o knjizi Ne umirem, kao podsetnik jer nisam odustala od ideje da se pokrenem, ako se ikada pokrenem, baš tom knjigom.

A onda se knjiga En Bojer ponovo našla pod svetlost internetskog reflektora, malo na Instagramu, malo u online magazinima i blogovima. Ono što je mene posadilo pred kompjuter jeste tekst moje (genijalne) prijateljice Jelene objavljen u magazinu Plezir (pročitajte ga ovde x), ali mnogo više od toga, to su učinile njene poruke i njeno neodustanje. I samo, u trenutku, uzela sam knjigu po treći put, vratila se na delove koji su mi bili važni, iščitala ih još jednom i dodatno je unakazila podvlačenjem i srcima, koje sam docrtavala do iznemoglosti. I shvatila sam, dok sam prala zube da je upravo to moj prvi i najveći utisak – nikada do sada nisam imala ovako intiman odnos sa nekom knjigom. Da, bilo je knjiga za koje sam poželela da sam ih napisala, jer su do tančina opisale ono što sanjam i što mi se dešava, i biće ih sigurno i u budućnosti, ali ovo je prvi put da sa nekom knjigom komuniciram ovako kao što sam to činila sa En Bojer. I ovo je sasvim sigurno knjiga koju nikome neću pozajmljivati jer je doživljavam kao neki dnevnik a svi znamo da nije lepo čitati tuđe dnevnike.

Moja omiljena fotka En Bojer, koju sam besramno ukrala sa ove stranice x i pročitajte ovaj zanimljivi intervju kad budete imali vremena. Autorka fotografije je Cara Lefebvre.

❤️

Sad kad smo završili sa dnevnikom jedne depresije, red je da kažemo nešto o knjizi. Ubrzo nakon 41. rođendana, En Bojer je otkrila kvržicu u dojci. Pesnikinja, profesorka, samohrana majka, uskoro dobija dijagnozu agresivnog kancera. I tu počinje knjiga Ne umrem, kako na koricama knjige stoji, razorno snažno memoarsko delo o preživljavanju i filozofski tekst napisan u slavu života, umetnosti i književnosti koji opstaju i kada su suočeni s ozbiljnom bolešću. To je knjiga o nezi i dobroti i istovremeno delo o okrutnosti sistema, zenemarivanju i knjiga o onome što nas povezuje i tera da se izolujemo. I to je ono što ćete od ove knjige dobiti, od reči do reči, bez preterivanja kakvog u tekstovima o knjigama zna da bude. En Bojer dokumetuje sopstveno iskustvo lečenja od invanzivnog kancera dojke da bi ga zatim iskoristila da ispriča univerzalnu priču o tome kako sistem i društvo tretiraju obolele, insistirajući na obelodanjivanju načina na koje kapitalizam, rasizam i mizoginija prožimaju sve sfere života i smrti.

Dok piše o (sopstvenoj) bolesti, Bojer se kontantno vraća na iskustva koja su pre nje proživele i u književnosti dokumentovale filozofkinje i književnice poput Suzan Sontag, Odri Lord, Šarlot Perkins Gilman, Keti Aker… Oslanjajući se na njihova pisanja o raku dojke, Bojer skicira matricu o zajedničkom iskustvu jer svaki novi tekst, koliko god bio poseban, u sebi sadrži narative prethodnica. I dok sama navodi da je ovo bolest koja ne poznaje pol, Bojer naglašava da žene nose najveći deo njegovih nedaća . Zapravo, pitanje pola je možda i jedina stvar u kojoj ne mogu da se složim sa nekim od tumačenja koja se mogu pronaći u našoj knjigoljubivoj zajednici jer iako je sasvim tačno da kapitalizam ne štedi ni muškarce, takođe je više nego jasno da rak dojke u tekstu En Bojer postaje sredstvo za osvetljavanje bolesti američkih društvenih i političkih struktura u poznom kapitalizmomu i da se diskriminacija van bolesničke postelje najviše vidi baš na ženama.

Jeste li, na primer, znali da je stopa smrtnosti veća ako je obolela žena neudata? Ili da trostruki negativni rak dojke u SAD najčešće pogađa afroamerikanke, koje takođe imaju nižu stopu postavljenih dijagnoza? Ako bismo uradili detaljnu statistiku za našu državu, pitam se kakvi bi rezultati bili? Koja je grupa sa najvišom stopom smrtnosti? Koja grupa ima najnižu stopu postavljenih dijagnoza? Možda je dovoljno da pročitamo komentare ispod vesti u kojima se žene pozivaju na besplatne skrininge koji svedoče o iskustvima žena iz cele Srbije koje navode da im termine zakazuju za tri do šest meseci. Ili da se prisetimo osmomartovske akcije Ne treba ruža, može ginekolog koju su Mladenovčanke pokrenule jer imaju samo dve lekarke a trebalo bi da ih bude najmanje pet (opširnije ovde x). Zaključci se, dakle, sami nameću.  

Ali da se vratimo mi na En Bojer. Kada mi se pružila prilika da pročitam ovu knjigu, privukla me je, jasno, tema, ali sva su se moja čitanja završavala i divljenjem formi u koju je En Bojer upakovala svoje delo. Umesto da sledi klimaktički luk otkrića, dijagnoze i lečenja (ili smrti), Ne umirem je knjiga sastavljena od grupisanih tema i/ili tragova misli: autorka razmišlja o drevnim inkubantima, koji su pokušavali da se izleče putem uputstava dobijenih u snovima, zatim postaje fascinirana obmanjivačima, koji koriste postojanje bolesti za sticanje koristi da bi na kraju istraživala manifestacije iscrpljenosti. Njena lična priča, klinički opisi njenog lečenja pojavljuju se svuda, ali oni nisu hronološki i odbijaju da budu koherenti, odražavajući fragmentiranu subjektivnost, koja, kako se čini, često dolazi sa lečenjem karcinoma.

Jezik je za En Bojer izuzetno važan, pa sam se i ja trudila da pratim njene korake i uzdržim se od prikazivanja raka kroz ratnu (ili sportsku, ko šta više voli) terminolgiju: borba, trijumf, poraz. I nekako mi se čini da to što vodi računa o svakoj reči dok u isto vreme u pačvork (je l imamo srpsku reč za pačvork) spaja pojave i zapise od antičke Grčke preko Džona Dona pa do Kleša i Doli Parton, čini da Ne umirem ne bude knjiga u kojoj su tuga i očaj dominantna osećanja. Kad malo bolje razmislim o tonu knjige i tome kako je žanrovski definisana, možda i ne bih koristila termin memoar, koliko bih je nazvala aktom pobune, spisom podstaknutim besom – protiv raka sigurno, ali i protiv kulture u kojoj smo odgajane i protiv sveta u kom živimo. I čini mi se zato da je svaki element njenog teksta zapravo traženje odgovora na pitanje šta reči mogu „učiniti“ za žive i umiruće, uz zaključak da je književnost, kao i umetnost uopšte, dužna da bude u službi sveta.

Sad kad ne umirem, svet je pun mogućnosti, kaže En Bojer pri kraju knjige i u toj rečenici, čini mi se definiše ton svog dela. Isprva mi činilo da u toj rečenici ima ironije, ali ona je zapravo kulminacija onoga što autorka oseća: utehe i ljutnje. Ne umirem jeste katalog svih laži koje govorimo pacijentinjama obolelim od raka doje, zbirka naših očekivanja i njihovih osećanja, album naše kolektivne nemoći. I dok pažljivo balansira autobiografiju i teorijske argumente, En Bojer zaista piše remek-delo beskompromisnih eseja, dokazujući da je moguće napisati književno delo, stilski besprekorno i na pravi način angažovano. I zato ova knjiga neće biti prijatna za čitanje, mada ćete je pročtiati brzo. I osetićete fizičku nelagodu i podelićete njen bes. Ostaje samo pitanje šta ćemo mi s tim besom uraditi. En Bojer je svoj posao obavila.

Dođoste do kraja! I hvala! I dalje imam mali problem da pohvatam svoje misli i spustim ih u neku smislenu celinu, pa se izvinjavam zbog toga. Ako ste skrolali do kraja samo da biste mi podigli čitanost, onda samo za vas specijalni sažetak: pročitajte En Bojer. Hvala na pažnji. ❤

❤️

P. S. Pre nego što sam sela i napisala ovaj tekst, pročitala sam neke od tekstova koji se o ovoj knjizi našli na internetu. Evo linkova, ako ste ih propustili:

Stsh’s Book Corner – Ne umirem

Pod staklenim zvonom – Ne umirem, En Bojer: blago od knjige za ostaviti u amanet budućoj deci

+ Jelena Gvozden za portal Ženska solidarnost – Razvezane ružičaste vrpce

Trudila sam se najviše što sam mogla da moj tekst liči na njihov, ako i uvidite kakvu sličnost, ona je nenamerna.

❤️


[1] Sontag, Suzan. 2019. Kao svestu upregnuta u telo: Dnevnici i beleške 1964-1980. Službeni glasnik: Beograd

Pozajmljivači – konačno!

Koliko mi je 2020. bila jedna šugava godina, možda se najbolje vidi na polju pročitanih knjiga. Ne u smislu broja, naravno, mada ni tu nisam uhvatila postavljeni Goodreads minimum od 50 knjiga, ako su nekom bitni brojevi. Više me je rastužilo što sam i one knjige koje sam uspela da završim, uglavnom to činila razočarana. I ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, mrsko mi je postalo knjige i da pogledam, neke vučem od letos, a neke ne znam ni kad sam započela. Toliko o tome.

No ima ta jedna svetla tačka u crnilu moje čitalačke godine a to je književnost za decu i mlade. Ove godine, Pobunjene čitateljke organizovale su konkurs #pobunjenočitam za devojčice i devojke od 13 do 18 godina pa sam ponovo čitala neke knjige koje baš baš volim što je malo popravilo moj odnos prema knjigama u ovoj godini. Kad se projekat završio, nisam bila sprema da se rastanem od pomenutog žanra pa se tako na naslove iz projekta nadovezala još jedna knjižica za publiku uzrasta od 8 do 12 godina zbog koje mi je srce zaigralo brže. Reč je o romanu Pozajmljivači britanske književnice Meri Norton, koji spada u klasike književnosti za decu. Interesantno, čim sam pročitala kratak opis na koricama, moja prva asocijacija je bio istoimeni film, koji se na Pinku davao svake treće subote i koji sam, malo je reći, prezirala. Malo me je, naravno, pokolebala ta negativna emocija koju gajim prema filmu, ali me je proza Meri Norton, uz sjajne ilustracije Ljiljane Grbić, osvojila u roku od odmah.

Pozajmljivači jednog lepog letnjeg dana uz moje obožavane Borovo patikice.

Za sve vas koji ste svake treće subote ipak imali pametnija posla od gledanja televizije, evo kratkog upoznavanja sa Pozajmljivačima. Reč je o malim bićima nastanjenim u kućama ljudi tj. ispod različitih prostorija u tim kućama, ponekad ih ima i u zidovima, sve zavisi kom plemenu pripadaju. Meri Norton je pisala o porodici Satić, koju čine bračni par Ljusko i Zvoca i njihova kćerka, Arijeta. Kroz priču ćemo posredno upoznati i još nekoliko porodica koje su nekada živele u staroj kući a Satići su, saznaćemo ubrzo, jedina preostala porodica Pozajmljivača, budući da su svi ostali emigrirali: neki su krenuli trbuhom za kruhom jer je kuća u jednom trenutku opustela, dok su drugi morali da potraže nov dom jer ih je ljudsko oko spazilo. Pozajmljivači imaju čudnu rabotu: njihovo postojanje zavisi od toga šta uspeju da pozajme od ljudi. Dobro, to može da bude malo problematično, svakako ne bismo voleli da deca pomisle da je kraduckanje ok, ali kroz priču sve dolazi na svoje i ova knjiga jeste preporuka i evo razloga za to.

Priču o porodici Satić priča nam gospođa Mej, ali sad se tu javlja problematika koliko možemo da joj verujemo jer prvo što nam gospođa Mej kaže jeste da ovo nije njena priča, već da nam prenosi iskustvo svog pokojnog brata. Zašto bismo joj onda verovali? Priča o Pozajmljivačima ispričana u duhu najboljih priča koje se prenose s kolena na koleno: veo misterije kojim su događaji obavijeni čine da svako novo dete u porodici može iznova da se pita da li je njihov predak zaista šurovao sa Arijetom Satić ili nije.

Sama ideja o malim bićima koji žive u našim kućama navodi nas na to da je stvarnost priče izmeštena iz naše stvarnosti i da zbog toga možemo da očekujemo neke velike avanture i fantastične elemente. Meri Norton ipak u centar ove priče stavlja sasvim običnu (ljudsku) porodicu, zaokupljenu suštinski običnim potrebama i problemima poput stvaranja doma, prehranjivanja porodice, odgajanja kćerke. Kada piše o samim Pozajmljivačima, Norton ih ne idealizuje: njihova situacija jeste teška, ali oni jesu obični ljudi sa vrlinama i manama, verodostojni su i lako prirastu za srce, baš zato što nisu savršeni. Rekla bih da je Meri Norton osmislila priču koja vešto smenjuje stvarno i nestvarno, stvarajući tom prilikom i mogućnost bega od onoga što proživljavamo, ali i neku vrstu nelagode, koja se javlja ako se desi da ono o čemu Meri Norton piše prebacimo u naše vreme. Tom smenom dva tipa stvarnosti, autorka ostavlja i dosta prostora za tumačenje.

Pre svega, tu je čitava priča o odrastanju, što ovu knjigu čini savršenom i za dečake i za devojčice. Ne kolutajte očima, još uvek postoje ljudi koji misle da od igračaka i knjiga može postati manje dečakom i manje devojčicom. Avantura odrastanja jedne devojčice i borbe jednog dečaka jeste kompleksna priča upoznavanju sa svime što život nosi. Život neće biti lak ni jedima ni drugima, ali ako kad se male ruke slože, sve lakše ide. Koncept priče ustrojen je tako da se jasno prikaže da nisu svi isti, ali da te razlike ne treba da budu uzrok netrpeljivosti već treba da podstiču nova saznanja, baš kao što su Arijeta i dečak učili jedno od drugog.

Pozajmljivači u nastanku jedne od verzija,
onomad dok još nismo prešli na rad od kuće.

E sad, iako naslov sugeriše da je priča posvećena celoj vrsti i u neku ruku jeste, u fokusu priče je ipak Arijeta. U trenutku kada priča počinje, Arijeta ima četrnaest godina i zatičemo je u tipičnom pubertetskom rascepu: potrebno joj je da bude nezavisna u donošenju odluka, dok u isto vreme ne može da zamisli svet bez zaštite porodičnog doma. Kada i njeni roditelji prihvate činjenicu da je nemoguće zadržati je iza rešetaka koje ih čuvaju od mačke, e tad kreće zabava. Saznajemo da ono što plaši Ljuska i Zvocu nisu samo Arijetine mlade godine, već i činjenica da je ona jedina predstavnica Pozajmljivača u tom prostoru, odnosno da cela budućnost počiva na njoj. U tom smislu, ona ne može samo da odraste, kao što je recimo odrastala njena majka. Arijeta mora da pronađe nov način življenja, da ne kažem preživljavanja. Male zajednice u kojima Pozajmljivači žive su patrijarhalno ustrojene: on da pozajmljuje a ona da raspoređuje pozajmljeno. Međutim, u trenutku kada se upoznajedmo sa porodicom Satić, deluje kao da će Arijeta morati da iskorači iz tog obrazca i postane aktivna i van kuće. Dakle, Arijeta svojim delovanjem mora da spasi i živote svojih roditelja, ali i budućih generacija, zbog čega je ona istinska heroina priče o Pozajmljivačima.

Sa druge, ljudske, strane tu je i dečak od deset godina. Kada uoči Ljuska u jednom od pohoda, dečak će se potruditi da upozna njihov način života i postati njihov saveznik u preživljavanju, deo odbrane od onih koji za postojanje Pozajmljivača znaju i koji su uzrok emigracije mnogih porodica. I dok je kod Arijete ulazak u svet odraslih pokazan kroz heroizam, situacija sa dečakom je obrnuta. Njegova smrt je, kako saznajemo na početku priče, herojska, što u velikoj meri formira i to kako ćemo ga posmatrati u okviru priče, ali i kako ćemo posmatrati samu priču. Dane u kući u kojoj žive i Pozajmljivači, dečak provodi odvojen od porodici koja je ostala u Indiji. Njegova odluka da pomogne Arijeti i njenoj porodici, iako iskrena, može se posmatrati i kao njegova borba protiv usamljenosti. A isticanjem činjenice da je dečak dane provodio sam, ponovo se relativizuje verodostojnost same priče. Zadirkuje gospođa Mej malu Kejt, zadirkuje i Meri Norton nas – svaka čast, gospođo, ja sam se primila toliko da mi nastavci trebaju odmah i sad.

Ali pre nego što zaključim ovo što bi trebalo da bude prikaz knjige, spomenuću kratko (majke mi, kratko) dve stvari za koje mislim da će biti super zanimljive za analizu, ali tek nakon što se pročita cela tetralogija. Prevoditeljka i autorka pogovora, Sandra Bakić Topalović naglasila je da roman nije zamišljen kao alegorija, dodavši zatim nekoliko mogućnosti za tumačenje. Meni je posebno zanimljiva ideja koja priču povezuje sa kontekstom Drugog svetskog rata, koji je u trenutku nastanka romana (prvi put objavljen 1952.) još uvek sveža rana u čitavom svetu. Čak i sa ove vremenske distance, više nego jasno u kojoj meri je publika mogla da pronađe sličnosti sa sopstvenim životima. No, ja ne bih dublje analizirala taj pravac tumačenja, Sandra je baš lepo naznačila glavne motive. Meni su za oko zapale teme klase i problematične kćeri. Dobro, sad možete da zakolutate očima, al šta ću kad volim? Dakle, klasa. To je pitanje zanimljivo na više nivoa, toliko da bi mogli tekst za Detinjstvo da napišete. Pazite sad: odnos porodica Pozajmljivača među sobom a zatim i u odnosu na ljude u kući. Ljusko, zanatlija koji nema kome da proda svoje proizvode i Zvoca, domaćica, dakle žena sa neplaćenim radom – da li ih i kako to izjednačava? Kakvu ulogu ima mesto na kom žive i zašto je ono važno, i talo dalje…🤯

Druga super interesantna stvar jeste motiv problematične kćeri, koju u ovoj knjizi može da ponese Jajoslava dok imam utisak da je, u kontekstu kompletirane priče, Arijeta ta koja će ga dekonstruisati. Jajoslava, Arijetina sestra od ujaka, nestala je jednog dana kada je odlučila da procunja po teritoriji zvanoj Gore. Njena sudbina jeste ono što plaši Ljuska i Zvocu, ali takođe ih pokreće da ne naprave istu grešku kao Jajoslavini roditelji: za razliku od njih, Satići svojoj kćerki predočavaju život van njihovih sobica, koje sve opasnosti nosi i kakve posledice mogu da budu. E sad, za razliku od Jajoslave, Arijeta nema izbora i, kao što već rekoh, mora da iskorači iz poznatog i promeni jedino poznato stanje stvari, ali nekako imam osećaj da je ova priča u isto vreme početak priče i o Jajoslavi, pa se nekako nadam da će moj osećaj (za filing) biti razjašnjen u narednim nastavcima.

♥️

Izdržali ste do kraja, svaka čast. Moguće je da ste primetili da su ovo spojeni delovi raznih verzija, bilo ih je preko 100: osim što je bila šugava čitalačka godina, nije bila nešto ni plodonosna kad je pisanje u pitanju. Ono jeste da sam stvorila čudovište, ali bar je srce na pravom mestu. Knjižica je prava poslastica za ovo vreme, ako ne verujete meni a vi skoknite na sajt Odiseje i prelistajte prva poglavlja – upecaćete se kao i ja, majke mi. ❤

♥️


P. S. Kako sam saznala iz pogovora, Meri Norton je napisala i roman Bed-knob and Broomsticks, po kom je inače snimljen jedan od mojih omiljenih filmova, koji je takođe bio spomenut na ovom malom blogu (x). Pa sad, ako dobre žene odisejske žele da prevedu i taj roman, ja ih evo zdušno podržavam. 😀

P. P. S. Pre i tokom pisanja ovog teksta, čitala sam pogovor čija je autorka Sandra Bakić Topalović i u tekstu su naglašena mesta koja je taj pogovor inspirisao. Sve ostalo plod je mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. Iskoristiću ovu priliku da se zahvalim Lepoj Breni, koja nikada neće saznati kolika je njena uloga u nastanku ovog teksta. Breno, kraljice. ❤

U mraku

Lipe cvatu…

La vita je ovih dana, drugarice i poneki druže, sve samo ne bella. Neke se teške odluke moraju doneti, odluke o kojima i samo razmišljanje emotivno iscrpljuje. Nije mi ovih dana do čitanja, još manje do pisanja. Najradije bih se, ako je moguće, pokrila preko glave dok se stvari ne reše same od sebe. Ali pošto o tome mogu samo da maštam, nastavljam tako svaki dan da životarim s pola mozga. I baš sada, dođe do mene #knjiganaputu i evo mene, u borbi sa rečima i eto vas, nadam se sa razumevanjem za moje stanje i evo mog pogleda na roman U mraku, češke književnice Ane Bolave.

Kao što se možda sećate, ovo nije prva knjiga na putu koja je kod mene stala da se odmori (više o prvoj možete pročitati ovde x) ali u ovom slučaju, ja sam početna stanica, da se tako duhovito izrazim. Akciju je osmislila Katarina sa portala Prerazmišljavanje a cilj je da se dobar glas o izdavačkoj kući Imprimatur čuje što dalje može. Pomno pratim sve što Boris i Sonja rade, u ovom trenutku žalim što nismo zajedno u Podgorici, ali to što smo sajamski saborci nikako ne utiče na to šta o Imprimaturovim izdanjima mislim. Konkretno u slučaju Ane Bolave znala sam da ću je voleti još onog oktobarskog dana kada sam je videla u hali 4 beogradskog sajma, dok sam ih smarala svako malo dok sam delila flajere. Zašto baš ova knjiga od svih onih koje sam videla? Pročitala sam ovo: Ana Bolava je, ispisujući stranice o životu u jednom malom češkom gradu, napisala veličanstven roman o tijelu, ranjivosti i usamljenosti, roman o neprestanoj igri svjetlosti i mraka. Iako sam ovaj roman odmah izdvojila u pet knjiga koje ću pročitati do kraja godine, ipak je sačekao ovo leto i ne žalim što je tako ispalo.

Čitala sam je poprilično dugo, skoro mesec dana, što je začuđujuće ako se ima u vidu da mi se knjiga od samog starta dopala. Dešavalo mi se da u cugu pređem pedesetak stranica pa da onda ne dirnem knjigu tri, četiri dana a da, kada joj se konačno vratim, pročitam svega stranicu, dve. Spori tempo čitanja, rekla bih, nametnula mi je atmosfera knjige, koja je kao i letnji dan pred oluju, kada nema vazduha i sve je napeto i treperi u iščekivanju. Isti sam osećaj, sećam se, imala kad sam kao klinka čitala pripovetku Jabuka na drumu Veljka Petrovića. Poprilično nestrpljiva, tada sam samo želela da se kiša već jednom padne pa da se pripovetka završi ne bih li se i ja rešila teškog osećanja koje se stvorilo. Sada mi je bilo mnogo lakše da se prebacim u tamo neki češki gradić i da, zajedno sa glavnom junakinjom Anom, udišem miris kiše i lipe dok mi kožu ježi dah smrti prisutan od prve rečenice.

Rtanjki čaj u ❤

Nemam mnogo toga da kažem o ovom romanu, znam čudno je, ali nije ovo priča koja se može prepričati. Mogu samo da vam kažem šta sam uočila i šta sam osećala – nadam se da će to biti dovoljno da vas zaintrigira da je potražite i pročitate. Mene je Anina priča baš iznenadila. Ne znam, iskrena da budem, ni šta sam tačno očekivala, nekakav dramatičan prikaz nervnog sloma ili nešto tome slično. Ali kada sam došla do kraja, delovlao mi je kao da su sve moje pretpostavke suviše jednostavne za ono što je roman U mraku zapravo. Glavna junakinja, koja se zove isto kao i autorka, što opet otvara još jedan sloj tumačenja, nije samo prosta travarka koja je svoj život posvetila povratku prirodi i traženju leka za čovečanstvo u cvetovima lipe, maslačka i rastavića. Ali nešto je jeste podstaklo da se tome posveti. Zbog nečeg je zanimanje za biljke jedina aktivnost u kojoj pronalazi radost iako postaje opsesija koja razdire njeno telo podjedanko koliko i njenu psihu. Ko je onda Ana? E to je misterija koju čitalačka publika treba da otkrije.

Dok sam pravila beleškice tokom čitanja, palo mi je na pamet da može lako da se desi da ova knjiga nije za svakoga. Fokusiran na glavnu junakinju i ono što ona misli i oseća, ovaj roman ne vrvi od nekih velikih i uzbudljivih događaja te takav možda neće prijati onima koji se više raduju nekoj akciji. Ali roman ipak nije statičan. Već nam prva rečenica signalizira da će nas kroz roman nositi tok svesti glavne junakinje i u scenama gde se sećanje javlja kroz brojne asocijacije, mi skidamo sloj po sloj njene prošlosti trežaći zapravo način da odgonetnemo razloge zbog kojih je Anina sadašnjost takva kakva je.

Sama Ana nam neće mnogo pomoći u našem pohodu. Pružiće nam deliće svojih sećanja, spomenuće neke ljude i gotovo usput spomenuti svoju vezu sa njima a onda će nas ostaviti da sami sklapamo priču, konstantno nas terajući da date delove slagalice pomeramo i menjamo im mesto. Jer Ana nema nikakvu želju da nas pusti da se približimo njenom životu a upravo to izostavljanje određenih informacija nas tera da držimo distancu, ali da od nje ne odustajemo. Zanimljivo je i posmatrati nas kao publiku u poređenju sa stanovnicima malog mesta u kom Ana živi. Sa mnogo manje informacija o junakinji, mi uspevamo da se saživimo sa njom i njenim mukama, dok oni koji je poznaju, zapravo ne vide dalje od čaršijskih priča i grehova predaka.

U jednoj od najboljih epizoda moje omiljene serije, glavna junakinja kaže da je samoća izbor. Često se vraćam toj rečenici a specijalno sam o njoj mislila dok sam čitala roman U mraku. Borila sam se da protumačim Aninu samoću, tj. koliko je ona namerna i željena. Vidimo mi da se Ana ne uklapa u svet u kojem živi, ali ne možemo da se ne pitamo da li je njoj uopšte stalo da je zajednica prihvati? Odabrala je svoj način života i od njega ne odustaje ni onda kada svima nama postaje jasno da joj ta odluka može doći glave. Trenuci slabosti i kolebanja su retki, ali kada se i pojave ne traju dugo jer se Ana upire iz sve snage da ih iskontroliše i obuzda. Njena istrajnost mnogima će biti nerazumljiva, specijalno kada određeni način života dovede do kraha njenog tela. No i tada će nas Ana vratiti na početak: ovo je njena priča, ona njome upravlja i nije joj potrebno da bude shvaćena.

Ipak, moj omiljeni trenutak u ovom romanu je pomeranje fokusa sa Ane na nejnu okolinu. Dok sam pratila nju, jedino me je zanimalo da o njoj saznam što više mogu, misleći, možda naivno, da mogu otkriti neki deo sebe u njenoj priči. Međutim, ono što je probudilo melanholiju jeste zapravo vraćanje na sporedne junake. U njihovim odnosima sa Anom, ili izostancima istih, vidi se da svako od nas hoda po tankoj granici između svetlosti i tame. I nije nam nepoznato koliko brzo bivaju stigmatizovani oni koji balans ne uspevaju da održe. I nije nam nepoznato koliko brzo veze između nas i tih nekih pucaju.

… sve je isto ko i lani?

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

U Filipa Rota velika sramota

Život u samoizolaciji

i dalje.

Uglavnom.

Ne osuđujte!

Pre tri nedelje pitala sam raju instagramsku da mi preporuči nešto pogodno za jedan omanji rant. Jer iskrena da budem, psiha mi je poprilično otišla u out pa rekoh daj da probam svoje nezadovoljstvo da usmerim ka nekoj lošoj knjizi. Sećate se kad sam sasvim spontano raspalila po nesrećnom Zoraninom prvencu (x)? Ili kad sam bila nesrećna dok sam čitala i pila kafu (x)? Oba puta se ispostavilo da je rant lekovit, pa što ne bismo bromiće zamenili njime? Sasvim neočekivano, ljudi se javiše, naslove ostaviše i moje beše samo da odaberem. I izbor pade na Filipa Rota. Preporučena su mi dva romana: kultna Američka pastorala i roman Životinja na izdisaju. Planirala sam da odem u biblioteku po jedan od ova dva naslova, ali kako se moja fobija od prevoza vrati svaki put kad se popnem do stanice, odlučih se ipak za novelu Uniženje, inače jednu od knjižica donetih sa poslednjeg sajma knjiga u Novom Sadu (x). Ovo je moje prvo iskustvo sa Rotovim pisanjem a nakon svega još moram da kažem da još jedino planiram da pročitam Pastoralu, a ni sa tim neću žuriti.

Pomenuto delce je jedno od poslednjih koje je Rot napisao pre nego što se 2018. preselio u večna lovišta i po mom skromnom mišljenju, reč je o jednom od onih dela koje poznati pisci proslede svojim urednicima a oni ih samo puste u štampu jer kao to je delo poznatog pisca, ima svoju publiku, obezbeđena je reklama pa makar delo bilo loše. A Uniženje je loše, majko mila, loše do te mere da ti dođe da zasadiš omanju šumu kao spomen za drugove pale zarad ove splačine. Sreća je što je reč o kratkom štivu, čitanje sam počela i završila dok sam čuvala kuću tokom jedne sahrane, za nepuna dva sata.

Prvi je problem pitanje forme. Mislim da je možda zamišljena kao neka novela, koja bi možda od klasične odstupila većim brojem događaja koje obrađuje. Ali cvrc, budući da nema dovoljno prostora da se oni fino upakuju, razrade i zaokruže, krajnji rezultat je gomila svega i svačega, koju ne možeš da smestiš nigde.

Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, na samom startu sam pomislila da bi priča mogla da bude, ako ne dobra, onda bar zanimljiva. Ono što pokreće radnju je kriza ostarelog pozorišnog glumca, izazvana činjenicom da ne može više da glumi. Dobro, tu jesam malo prevrnula očima jer svetska književnost je mogla bez još jedne priče o sirotom zanemoćalom muškarcu, ali kao jasno mi je bilo da je primarno reč o starenju i (ne)prihvatanju tog procesa i sopstvene smrtnosti pa rekoh ajde, možda uspe od toga da napravi nešto kvalitetno, pošto originalno teško da može biti.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је wp-1597225751777.jpg

Novela od Rota (see what I did there, wink wink) sastavljena je iz tri dela, tri čina da budemo u skladu sa pričom: U ništavilu otvara priču, upoznaje nas sa glavnim nam junakom Akslerom i objašnjava njegov problem. Sledi Preobražaj izazvan Akslerovom romansom sa Pegin Majk dok je na kraju, očekivano, Poslednji čin, u kojem će opaliti puška spomenuta na početku romana. Kad se nađete u Akslerovoj priči, isprva vam je ok: scene koje se smenjuju deluju logično i kontrolisano, ništa vas preterano ne iznenađuje a početna zamisao deluje dovoljno interesantno da vas zadrži u priči. Međutim, kako priča odmiče, postaje jasno da je Rot imao velikih problema da početnu kontrolu zadrži do kraja: volan preuzima njegovo problematično razmišljanje pa tako priča postaje gotovo groteskna i apsurdna, ali ne na dobar način.

Sajmon Aksler, naš glavni junak, ima reputaciju poslednjeg klasičnog glumca američke pozorišne scene. Nakon što saznamo šta ga muči a da bismo shvatili veličinu njegovog problema, dobićemo skraćeni pregled Akslerove karijere i videćemo slabašne, na propast osuđene, pokušaje da svoju karijeru vozdigne iz mrtvih. Ono što nećemo videti jeste Akslerovo bavljenje uzrocima problema: on prosto prihvata profesionalnu smrt i prepušta se očaju. Ostavlja ga žena, o kojoj ne saznajemo ništa specijalno, osim da joj je brak s njim bio kao neka zamena za propalu karijeru. Aksler, sam i depresivan, sve češće pomišlja da okonča svoj život, zbog čega odlazi u psihijatrijsku ustanovu, gde zapravo otkriva koje olakšanje donosi kad si neprepoznatljiv, ali i svoju novu ulogu: postaje onaj koji sluša i savetuje a posebno je naglašen njegov odnos sa mladom pacijentkinjom Sibil.

On je stariji i mudriji, ona mlađa i emotivno nestabilna, što bi rekli u anglosaksonskom svetu: match made in heaven, ali uprkos (mojim) očekivanjima, odnos među njima ne razvija se dalje od toga. Dok mu objašnjava razloge zbog kojih se nalazi u bolnici, Sibil poteže pitanje oduzimanja tuđeg života dok Aksler razvija svoju teoriju o samoubistvu kao kao ultimativnoj ulozi, onoj koju čovek sam za sebe piše. Glavno, iskazivanje emocija kroz likovnu umetnost i časove klavira dovelo je našeg junaka do određenog nivoa sebespoznaje pa, kada se ponovo susretne sa svojim agentom, odbija svaku mogućnost povratka na scenu i povlači se u tišinu svoje kuće na selu, gde će konačno, daleko od sveta, moći da kontemplira o svojoj sudbini.

I tu stvari kreću nizbrdo, i za Rota i za Akslera

a bogume i za nas koji čitamo.

Već u prvoj rečenici drugog dela postaje nam jasno da nema ništa od konemplacije u prirodi. Preobražaj u priču uvodi Pegin, koja je od junaka našeg mlađa dobre dve decenije i koja je lezbijka a koja će zagrejate srce našeg junaka. Malo mi beše smešno, malo tužno, ali nastavih da čitam u dobroj nadi da neće više da komplikovati.

Pegin zatičemo nakon duge veze koja se okončala zbog toga što je njena partnerka odlučila da započne proces promene pola. Tu mi već beše žao što ne snimam čitalačke vlogove, majke mi, pošto ne postoji gif kojim bih mogla da da vam opišem svoju facu kad sam pročitala njenu priču. Pa majku mu, Filipe Rote, ima li još nešto što možeš da uguraš u ovih 100 strana?!

Ispostavilo se da ima! Jer nakon što je izašla iz zajedničkog stana, Pegin je počeka da radi kao profesorka na obližnjem faksu – suptilno se implicira da joj je pomoglo to što se smuvala sa dekankom.

helen mirren | Trending Gifs

Elem, pojavivši se tek tako, Pegin vida rane našeg junaka i spremi mu večeru (jer kako drugačije) pa se ispostavi se da su Akslerove zavodničke sposobnosti, za razliku od glumačkih, i dalje na nivou. Par se onda upušta u strastvenu aferu, ali avaj! Da l je to sudbina il ko zna šta li je, tek siroma Aksler ne može da svoje staračke godine proživi u sreći i blagostanju. Pegini roditelji, inače Akslerove kolege, prvi su koji bacaju grane na put sreće ovog para. Otac i majka nisu srećni ćerkinim novim ljubavnim životom; tek su se navikli na činjenicu da njihova kćerka živi sa ženom (kakav skandal!), sada se suočavaju s izgledom da će jedinica u majke svoje dane protraćiti uz mentalno nestabilnog jadova.

Onda je tu i već pomenuta dekanka uz pomoć koje Rot ubacuje i motiv opsesivne ljubavnice. Dekanka ne može da prihvati da je njihovoj vezi kraj te počinje da proganja Pegin, a pojava Akslera dodatno izaziva bes kod ostavljene žene. Osećajući se prevareno i iskorišćeno, dekanka pojavačava pristisak: zove ih, prati, doliva ulje na vatru kod roditelja koji i tako svoju ćerku smatraju emotivno nezrelom. I sad, umesto da se ceo koncept produbi, Rot bira da ga potpuno izbaci iz priče i to tako što će čitav problem rešiti kroz razgovor glavnog nam junaka i još jedne namučene žene.

X-Files – Shanti Weiland

Ali ono što je meni pokrenulo nagon za povraćanjem jeste čitava situacija sa Pegin. Naime, i Aksler i njeni roditelji imaju tu naopaku sliku o njoj: Aksler radi na tome da je promeni i uklopi u svoju viziju savršene žene dok je roditelji konstantno patronizuju i preispituju njeno psihičko stanje i mogućnost donošenja odluka. Kad se malo dublje zagledamo u Pegin, jasno nam je da je ona junakinja koja svojom životnom (seksualnom) energijom obećava spasavanje junaka koji je na korak do propadanja. Međutim, Rot se uopšte ne trudi da od Pegin napravi junakinju od krvi i mesa i ona u ovom delu postoji samo da bi Aksler imao s kim da razgovara i seksualno opšti.

O njoj govore kao o muškobanjastoj devojci, o ženi koja je još uvek dete (od Akslera je mlađa četvrt veka) čime se priprema teren za preobražaj koji sledi. Budući da se insistiranjem na njenom psihičkom stanju i nama sugeriše da je promena neophodna, Rot se okreće fizičkom izgledu. Pegin je najpre predstavljena onako kako čiča Stole iz Pržogrnaca zamišlja lezbijke: krako ošišana, muškobanjasta (mada sisata), uvek sportski obučena, mangupče. Isprva nesiguran u njenu želju da bude s muškarcem, Aksler uskoro počinje da je oblikuje u ženu kakva treba da bude da bi je on poželeo, najpre kupovinom jednog fensi odevnog komada, a zatim dugim kupovinama u kojima je on taj bira i odlučuje.

Pegin se najpre oseća neprijatno, mada svoje sumnje ne iznosi javno, ali tokom tih šoping seansi popušta jer zašto da ne: svi hvale njen novi izgled, uključujući i roditelje koji se protive toj vezi. Osim što je modeliranje junakinje da se uklopi u neku fantaziju muškarca generalno problematično, čitav koncept preobražaja koji Rot konstruiše besmislen jer iz jednog stereotipa prelazi u drugi pošto Pegin, budući da je u vezi sa muškarcem, mora da se udalji od klasičnog izgleda jedne lezbijke i postane ono što autor misli da lezbijke uopšte ne mogu da budu: ženstvene (?!), obučene u brendiranu garderobu, žene kojima je zapravo stalo kako izgledaju.

A onda je tu i pitanje seksa. Ne bih baš da zalazim u detalje, ali u trenutku mi je ogadio ideju o seksualnim odnosima, što nije uspela ni ona mučena 50 nijansi glupost. Ali čak i da zanemarimo potpuno nebulozne opise (moram da podelim s vama ipak svoj omiljeni: na konju si, jaši ga), samo uvođenje istih je toliko nevešto urađeno da je autorka 50 nijansi gluposti za Rota izmislila pisanje i motivaciju. Recimo tu je ta stvar sa seksualnim pomagalima i već bizarni opisi seksa postaju još čudniji. Tako na primer od svega što čini Peginu kolekciju seksualnih pomagala, Rot najviše pažnje posvećuje zelenom dildu, uz čiju pomoć kreira izuzetno napornu i nerazumljivu scenu seksa u kojoj Pegin preuzima ulogu muškarca dok Aksler u isto vreme pokušava da zadrži dominaciju. Dakle, da li je preobražaj naše junakinje Pegin ipak vezan samo za njene seksualne afinitete?

Believe me, you can't unsee that | X-Files | Know Your Meme

I onda stvar eskalira. Traju tako ti bičuj me, bičuj Stojane momenti, ali nije to dovoljno za njihove apetite. Jedne večeri, njih dvoje u nekom baru spaze Trejsi, koja sedi sama za šankom i pije. Pegin se sada ponaša kao da pokušava da unese neku živost u njihov odnos i zadovolji novonastalu Akslerovu radoznalost te predlaže da uključe i Trejsi u svoje igrice. Dobro, ja nikad ne osuđujem, ako deca vole da eksperimentišu, eto neka ih. Onda bukvalno uguraju Trejsi u kola i vesela trojka se zaputi ka Akslerovom domu a ja sedim i mislim se škk, Filipe Rote?! I znam da već preterujem sa pozivanjem na 50 nijansi, ali zanimljivo mi je to što je ta mučena triologija (ignorišem one nastavke) proglašena trešeranom a Rot je i posle ove splačine ostao kultna ličnost svetske književnosti.

Ali ne, ni tu nije kraj bizarnostima. Naš glavni junak u nekom trenutku spoznaje shvata da bi Pegin mogla biti ona prava. Njegova razmišljanja o budućnosti idu toliko daleko da počinje da razmišlja o deci i počinje da razmišlja o tome kako se njegove godine odražavaju na gene i može li to da se odrazi na plod. Tu sam se, moram priznati, našla malčice iznenađena. Očekujem sad jedan nagli preokret, ali ispostavlja se da izvršeni preobražaj ipak nije uspeo, bar ne u smislu u kojem je zamišljen. Pegin, zahvaljujući onoj večeri sa Trejsi, shvata da ipak više voli žene te ostavlja našeg junaka. E sad, nije kao da ja poznajem delo bolje od samog kreatora, ali evo moje teorije. Aksler sve vreme zna da je ta veza osuđena na propast, ali veruje da ako svoje sumnje i strahove uspe da kontroliše, onda može da živi (relativno) srećno i zadovoljno. Onog trenutka kada se strahovi vrate, Aksler gubi kontrolu jer ne prihvata činjenicu da je sve u životu prolazno te da se stvari ne mogu samo dati i prihvatiti već da mora biti nekog ulaganja i sa njegove strane. I umesto da kraj ustroji prema potrebama početne ideje, Rot se odlučuje da nastavi sa svojim nebulozama.

Dva su razloga zbog kojih Aksler i Pegin nisu mogli da se raziđu kao dva razumna bića. Prvi je taj što ništa u tom odnosu nije razumno pa je logično da i kraj bude iznenadan i turbulentan. Drugi je taj što je Rot navalio da pokaže kako su sve žene manipulativne, nestabilne i bez srca, pa tako u celu stvar upliće motiv prevare. Pegin vara našega junaka ne sa jednom, već sa dve plavokose igračice lokalnog softball tima. Od svih mogućih načina na koje Pegin može da upozna potencijalne partnerke on nastavlja da je definiše kao neku predatorku. Bukvalno, škk Filipe Rote?! Odvratno mi je to poigravanje sa Pegin i njenom seksualnom orijentacijom, ali još odvratnije mi je što deluje da kad mu ponestane ideja, on ubaci neko opšte mesto ili kliše.

I tako… Sedim ja za stolom, čitam i mislim se čemu sad sve to, da li je to da bi osvežili vezu, da li se tu skriva neka dublja poruka, šta se dešava… Jedino što mogu da kažem kako te, bre, nije sramota, Filipe? Praveći od Pegin nemoralnu, hirovitu i surovu osobu i svodeći, ne samo nečiju orijentaciju već čitav pol na niz klišea, Rot zapravo ruga svima nama, podvaljujući nam ovu splačinu kao visoku književnost.

I na kraju, puče puška, puče puška, džanum ih, lele Stano! Ništa me tu nije preterano iznenadilo, osim nekog osećaja otupljenosti koji mi se javio nakon što sam došla do kraja balade. Naslućujem da bi možda trebalo da saosećam sa bolom našeg junaka ili bar razumem čitav koncept koji je doveo do ovog čehovljevskog momenta na kraju, ali iskreno ne mogu. Ovo je možda mogla da bude zanimljiva studija o starenju i pronalaženju novih izvora životne snage, ali Rotova želja da sve to predstavi uz elemente bizarnosti i šoka, fokus prebacuje na skroz nešto drugo i poenta ostaje negde tamo.

I da se razumemo, nemam ništa protiv da čitam o određenim iskustvima kroz koja prolaze muškarci, ali malo mi je muka od toga da se od mene očekuje da njihove muke i jade posmatram kao nekakvu opštu tragediju. U celoj toj papazjaniji, deblji kraj je zapravo izvukla Pegin, ali kontam da Rotu to nije bilo bitno. Žao mi je stvarno što nije više među nama pa da mu tvitnem da malo iskulira jer nije samo muškarcima dozvoljeno da imaju razvijeni unutrašnji život i da nas baš briga za njegove njihove frustracije. Jer tu se dobija odgovor na to šta ovaj roman zapravo predstavlja: poslednji trzaj jednog duboko nezadovoljnog pisca.

❤︎

Negde na polovini romana, poslala sam drugarici poruku: ako glumac zameniš sa romanopisac, videčeš da je ovo priča o Rotu, a ako hoćeš da ideš još dalje, uopšte nije reč o njegovoj nemogućnosti da piše, možeš jasno da uočiš elemente u kojima on ne lamentuje nad pisanjem, već nad nemogućnosti da obavlja neku drugu radnju. I evo, skoro mesec dana kasnije i dalje imam isto mišljenje. Smrt koja dolazi na kraju po meni nije fizička, već samo predstavlja šta je od jednog nekada veličanstvenog (ako je verovati kritici) umetnika ostalo. Rot je u nekom od intervjua rekao da za nekih dvadesetak godina niko neće čitati romane tj. knjige generalno, jer će ekrani biti svuda. Pa Filipe, ne znam kako da ti saopštim ovo, ali ako su knjige ovako loše, onda je i gledanje u Sunce mnogo korisnije.

♥♥♥

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Spavate li mirno, Nesbe i ekipo?

Samoizolacija,

drugi put,

akcija!

Kada je Brana Antović za svoj book club onomad odabrala roman Pustoš, švedskog autora Arnea Dala, prvo što mi je palo na pamet jeste da ne mogu da se setim kada sam poslednji put čitala čist triler. Naletala sam na elemente istog, nije baš kao da mogu da se izbegnu, ali baš triler kao osnovno žanrovsko određenje se nekako izgubio iz mog vida. Roman Pustoš me je zainteresovao dovoljno da se upecam na čitam koncept nordic noir-a u književnosti pa sam nabavila sam i preostala dva romana iz NOIR edicije izdavačke kuće Dokaz: DNK i Živi pesak (oba potpisjuju autorke: Irsa Sigurdardotir i Malin Pešon Đolito) smestila ih udobno na policu gde su sedeli sve do poslednje nedelje juna, kada sam među njima potražila predah od posla, književnosti za decu i mlade, vrućine i brige o tome da li je ovu glavobolju sponzoriše covid ili vremenske (ne)prilike.

Dvoumila sam se malo oko toga koji prvo da slistim – odluku je doneo Instagram. Učinilo mi se da Živi pesak živi svoj bookstagramski život a da je DNK malčice zapostavljen i odluka bi doneta. Osim toga, za autorku Irsu Sigurdardotir kažu da je islandska kraljica nordijskog noir-a, pa i to valja proveriti. DNK je prvi roman u serijalu o dečjoj psihologinji Freji i inspektoru Huldaru i ova mala cvrčkica se iskreno nada da će i ostalih pet romana biti prevedeni jer, iako je moje poznavanje žanra malo, ova knjiga je jezivo dobra. Svakako, u njoj nailazimo na nekoliko opštih mesta žanra, ali kako mi se skoro nije desilo da me knjiga drži budnom cele noći niti da razmišljam da li je sigurno da idem do wc-a il da čekam da svane, odlučih da svoje oduševljenje prenesem i na papir. No pre nego što počnem, evo jednog malog disklejmera: ako me sećanje dobro služi, ovo je prvi put da smo se okupili zbog trilera i bogume, zeznuto je napisati smislen tekst a ne otkriti ništa što bi eventualnoj novoj publici pokvarilo draž čitanja. Zato se odlučih da samo ukratko (majke mi, ukratko) napišem zašto se ova knjiga izdvojila, a i zbog čega joj ipak nisam dala svih pet goodreads zvezdica. Pa da počnemo…

Priča počinje sekvencom iz 1987. godine kada se, nakon tragedije možemo da naslutimo, jedna mala porodica razdvaja. Zatim skačemo pravo u 2015. kada mlada žena brutalno biva ubijena u svom domu u Rejkjaviku. I kad kažem brutalno, verujte mi, svakakve sam priče čitala, na ovo rešenje još nisam naišla. Doima se sve beznadežno, ali onda policija shvata ono što mi već znamo: postoji svedokinja. Reč je o sedmogodišnjoj Margrjet, koja, zapravo, pokreće celu priču između dvoje glavnih junaka a to su, kao što već rekoh, Freja i Huldar. On je sveže unapređen, ovo mu je prvi veliki slučaj i ne bi valjalo da zezne (opšte mesto br. 1), dok mu je privatni život jedan veliku džumbus (opšte mesto br. 2). A ni Freja nam nije u boljoj poziciji: upravnica je Dečjeg doma, ustanove specijalizovane za pružanje pomoći deci koja su pretrpela traumatična iskustva a koja tek treba da pokaže svoju svrhu. Ni njen privatni život nije mnogo bolji od Huldarevog: raskinula je sa svojim bogatim, dosadnim momkom i živi u stanu svog brata koji je, op op, u mardelju. Prelepo. Šećer na kraju: Freja i Huldar imaju svoju istoriju (opšte mesto br. 3): vezu za jedno veče, pri čemu se Huldar lažno predstavio kao stolar koji živi van grada… NEKA IGRE POČNU!

Istraga ubistva predstavlja jedan narativni tok. Osim Huldara, na slučaju rade i sveže rastavljeni detektiv Rikhardur, kojeg je žena ostavila posle trećeg pobačaja i Ertla, koja je, po mom skromnom mišljenju, poprilično suvišna, budući da se njeno postojanje svodi ljubomorisanje. Ono što im devojčica isprva ponudi, pokazaće se kao nestabilna osnova a kada se desi drugo ubistvo, naizgled nepovezano s prvim, Huldar će, a i mi s njim, ostati gotovo bez ičega što bi moglo ponovo da pokerene stvar.

Freja, za to vreme, ostvaruje bliži kontakt sa devojčicom. Ono što mi se dopalo jeste činjenica da je izbegnut standardni kliše preuzimanja uloge majke. Njihov odnos postaje bliži nego što bismo rekli da je odnos između terapeutkinje i pacijentkinje, zahvaljujući čemu ćemo otkriti neke detalje iz Frejine prošlosti, koje definišu njen odnos s bratom, ali i u kojima možemo da potražimo razloge zbog kojih je odabrala svoj posao. Međutim, Freja u svom odnosu sa devojčicom ne prelazi granice posla i, premda joj je dobrobit devojčice bitna, ne propušta priliku sa uradi ono za šta je pozvana a to je da sazna šta je sve devojčica videla i čula u noći kada je ostala bez majke.

Osim što nam je istraga bitna da bismo saznali ko je ubica (duh!), takođe nam je važna zbog dve stvari. Prva bi bila karakterizacija junaka. Svaki u nizu događaja, otkriće ponešto i o Freji i o Huldaru, kao da su njihovi životi još jedna slagalica koju treba rešiti. Ono što mi se isprva nije dopalo, jeste što na kraju dobijamo samo obrise. Htela sam, da se ne lažemo, da vidim njihovo sukobljavanje, da sve pršti pa da se izmire kako dolikuje. Međutim, kada sam završila čitanje i setila se da je ovo tek prva knjiga u serijalu, zapravo mi se dopalo što nismo sve dobili na tacni. Želim da verujem (uoči referencu) da ćemo kroz ostale nastavke dobiti punu priču o njima dvoma, shvatiti ulogu pet sestara u životu detektiva Huldara i videti Freju kao mnogo aktivniju učesnicu u radu ovog dvojca. Pa ako se smuvaju na kraju, bože moj, ko sam ja da se protivim sreći dvoje mladih?

Druga stvar koju nam otkriva istraga ubistava jeste odnos prema virtuelnom i stvarnom svetu. Kao jedna linija istrage, jeste i češljanje društvenih mreža ubijenih, odnosno praćenje njihovih virtuelnih života. Iznova me je iznenadilo koliko se ono što živimo i ono što predstavljamo kao sopstvene živote razlikuje i koliko indikativni mogu biti naši statusi. Čitava društvena dinamika zapravo se očitava iz jednog posta: ko je video, ko je reagovao, ko je prokomentarisao i šta. Koliko treba deliti sa drugima i šta od informacija može da procuri izvan kruga prijatelja koje smo prihvatili i kakve su posledice toga. Svesno ili ne, tek Irsa je, otkrivajući virtelnu stvarnost svojih junakinja razotkrila čitave slojeve njihovih stvarnih života i na jedan vrlo zanimljiv način predstavila islandsko društvo bez maske.

Rekoh već da je istraga čini jedan narativni tok. Drugi pripada Kartlu, mladiću koji živi u podrumu kuće koju deli sa majkom. Njegov život je usamljenički, on je jedan od onih tipova koji se nigde ne uklapaju, čak ni u sopstvenu porodicu. Činjenica da je usvojen i da on i njegov stariji brat nisu iz iste porodice došli u novi dom, dodaje poseban teret u njegove odnose sa majkom i bratom, koji je sve što Kartl nije: druželjubiv, uspešan, sveže oženjen, sa sjajnim poslom u Americi. Jedino što Kartl ima jeste interesovanje za radio-stanice. Među radio-amaterima, on pronalazi prijatelje Berkura i Halija, ima neki oblik društvenog života u vidu sastanaka u društvu, ali kada shvati da ostali članovi ne dele njegova interesovanja po pitanju napredovanja i proširivanja zajednice, on se vraća sporadičnim kontaktima sa pomenutom dvojicom.

I tu sam se ja našla u zbunu. Priče tako teku paralelno, ali nikako da se povežu. Moje predrasude i ja smo tako mislile da čitava priča o tom mučeniku ide ka tome da će u nekom trenutku da izvuče automatik i pobije gomilu ljudi, čak sam se uhvatila da ponavljam samo da ne ode u dečji dom, samo da ne ode u dečji dom. Kad ono kvrc! Preko svoje radio-stanice, Kartl počinje da prima čudne poruke i, naravno, započinje sopstvenu istragu.

Zbog toga ovde prestaje moj prikaz jer kad se njegova istraga susretne sa Huldarevom, e tad počinje spektakl!

Dva su razloga, malobrojne moje čitateljke i još malobrojniji čitaoci, zbog kojeg ovom romanu nisam dala svih pet zvezdica iako sam provela čitavu noć čitajući ga i posle one jedne scene mislila se da li će moj nagluvi pas ipak reagovati ako nam se neko ušunja u stan. činjenicu da sam rešila misteriju pre Freje i Huldara ne računam, pripisaću je pažljivom čitanju. 😀

Prva mi je tugica prostor koji dat Freji. U neku ruku shvatam da nije njen posao da istražuje ubistvo na isti način kao Huldar, pa nisam ni mislila da će je biti u svakoj sceni, ali bih ipak volela da nam je dat malo veći uvid u to šta i kako radi. Ono što smo imali prilike da vidimo, govori da bi ona mogla da bude sjajna junakinja, u potpunosti aktivna i nezavisna, i stvarno mi je bilo krivo što od nje nismo dobili više.

Druga stvar… pa nju ne mogu da obrazlažem specijalno jer spojleri a i spada u domen ličnih preferencija. Uopšte nisam srećna kako se priča završila za mlađanog Kartla. Ok, nisam se baš nadala srećnom kraju, ali da sam mislila da će biti nekog srećnijeg rešenja, to jesam. ¯\_(ツ)_/¯

I na kraju, kazaću još ovo. Ostajem verna fankinja IK Dokaz – majka mi duguje poklon za rođendan a baš se potrfilo da je izašao nastavak serijala o Blum i Bergeru (u kojeg bih se, da mi je duplo manje godina, malčice i zaljubiškala). A vi ako tražite nešto jezivo za vrele dane, pokupite DNK. Irsa zna šta radi: zaplet je odlično zamišljen i fino izveden. Napetosti ne manjka a bogume ni jeze. Veliki plus je to što se čini da nije poenta u samom zločinu, već onome što do njega dovodi. Dok gradi priču, autorka uz pomoć svojih junaka i junakinja prikazuje islandsko društvo i propituje ko ima većeg udela u nečoveštvu: genetika ili društvene okolnosti. A moguće je da je krivica podeljena. 🤷🏻‍♀️

📚

P. S. Sve napisano jeste plod mog tumačenja, mada sam posle čitanja pročitala intervju sa autorkom, koji možete naći ovde x. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Ko se boji smrti još, tri za groš, tri za groš?

Jedini ljudi kojima iskreno zavidim jesu oni koji na nervnoj bazi gube apetit. Tokom prethodne dve nedelje, majka je bila bolesna (nije korona, upala bubrega je) i ja sam 800 gr (plus 10% gratis) pojela za tri dana i noći provodila spavajući na rate, sedeći i u farmerkama. Kada su antibiotici počeli da deluju i temperatura se vratila na normalnu, malo sam odahnula i počela da tražim načine da se oslobodim ždranja na nervnoj bazi. Počela sam da čistim kuću (a svi koji me poznaju znaće koliko mi je to mrsko) u šta spada i, evo iznenađenja, ponovo slaganje knjiga. Majke mi, retko šta tako pozitivno utiče na moju psihu kao premeštanje knjiga s jednog kraja sobe na drugi uz exYU hitove. #toplapreporuka

E sad, na samom početku samoizolacije sam odvojila dvadesetak nepročitanih knjiga za dane koje mi predstoje pa sam, logično, ovaj put uzela da vidim šta mi je preostalo. Među još uvek nepročitanim naslovima nađoh i knjižicu pod nazivom Dvostruko staklo islandske književnice Haldore Torodsen, za koju nemam pojma kako se našla među mom malom legatu. Vrlo je verovatno da sam je dobila od izdavača (Heliks) tokom nekog festivalsko-sajamskog druženja, ali ne bih smela da se zakunem. Budući da ima manje od 100 strana, slistih je za jedno jutro (eto neke koristi od ustajanja u 5, pozz za keru mi) i pomislih da možda ne bi loše da proširim reč o istoj, najpre zbog toga što ne mogu da se setim kada sam poslednji put tokom čitanja napravila ovoliko beleškica a onda i zbog toga što volim islandsku književnost pa se osećam kao da činim dobro delo kad popularizujem književnost sa malog jezika.

Dvostruko staklo je delo koje se 2017. godine našalo na listi dobitnika Evropske nagrade za književnost (EUPL), što je, kao što smo naučili na primeru Gasta Grebera (x), znak da čitanje treba započeti bez nekih velikih očekivanja. EUPL je izuzetno varljiva kategorija i ne treba joj verovati. Međutim, Haldora je prijatno iznenadila. Kao i Sjon (x), Haldora pripoveda kranje minimalistički i kroz kombinovanje privatnog i javnog, otvara niz inače skrajnutih tema. I ovo se delce na neki način ruši mit o savršenom islandskom društvu, ali za razliku od Sjonovog romana, koji u prvom planu ima iskustvo mlade osobe, Haldora Torodsen se bavi starijom populacijom, konkretno ženom u kasnim sedamdesetim, uz pomoć koje pripoveda o položaju starih lica, ali i temama poput društvnog života i seksualnosti u trećem dobu, što se, priznaćete, ne sreće toliko često. Glavna junakinja progovara zanimljive pozicije: ona je svesna svojih godina i toga šta one znače, ali u isto vreme oseća nezadovoljstvo zbog toga što ju je društvo već otpisalo. Zahvaljujući tome, ne dobijamo isključivo uvid u jedan usamljeni život i izolovan svet, već i u male borbe da se pokaže da starost ne mora da bude tužna i mizerna.

wp-1591124043965.jpg

Haldora je svoju priču upakovala na nešto više od sedamdeset strana, podelivši je u četiri poglavlja. Njih sačinjavaju poetske slike, od kojih su neke naslovljene poetskim a neke prostim, svakodnevnim konstatacijama. Ostaje neutvrđeno da li je reč o romanu ili noveli, mada se čini da ni samoj autorki nije stalo da svoje delo strogo ukalupi. Po mom skromnom mišljenju, koje ne mora da bude ispravno, mnogo je bitniije ko pripoveda i na koji način. Nakon čitanja tzv. blurba, očekivala sam da priča bude ispričana u prvom licu, kao neka vrsta memoara, ali autorka se odlučila da priču pripopoveda sveznajući pripovedač. Odvojivši narativni glas od junakinje, čitalačkoj publici je dat bolji uvid u ono što se dešava u samoj junakinji, ali što je za ovako kratko delo možda još i bitnije, stvara se određeni tempo pripovedanja, koji publiku drži čvrsto uz narativ i bez previše digresija vodi od tačke A do tačke B. Taj minimalistički pristup pripovedanju konstruiše scene dovoljno da ih prepoznamo kao svakodnevne, ali i izuzetno intimne. One se neretko ponavljaju, pokazujući koliko dani mogu biti monotoni, ali humor i blagi osećaj cinizma kojima su prožete pažljivo ubačene stanke u okviru scena sprečavaju da tekst bude jednoličan i, prosto rečeno, dosadan. Junakinja je inače matematičarka i filozofkinja, eh, gde te sve život odvede, pa ne čudi njena zapitanost nad svim i svačim, kao i njena potreba da se određene situacije definišu i razjasne do tančina.

Već određen broj godina, naša junakinja je udovica, što je i za nju samu bilo iznenađenje, budući da je ona bila ta koja se stalno žalila na razne tegobe i tegobice. Pa ipak, čini se kao da se zajednički život nastavlja, budući da joj je pokojni muž često jedini sagovornik i da mu ona sama daje glas. Ona ima svoj krug prijatelja, u kojem svako ima svoju ulogu i koji se s vremenom sužava. Dinamika njenog života se menja kada jednog dana u njen život uđe nov muškarac, stavljajući pred junakinju sve dileme koje ljubavni odnosi donose sa sobom. Isprva neodlučna, naša se junakinja najpre krije iza svojih godina, a zatim od njih očekuje da je zaštite od eventualnih neuspeha. Pokazaće se da, iako ne zna za godine, ljubav ume da bude nepredvidiva i onda kada mislite da vas iskustvo štiti. Prateći dinamiku odnosa junakinje i ljudi oko nje, primetićete još jednu zanimljivu stvar: svi su imenovani, osim nje.

Verujem da se autorka odlučila na taj korak jer je junakinjino iskustvo univerzalno, što samo po sebi nije ništa inovativno. Ono po čemu se ovaj slučaj razlikuje jeste načini na koji je način njena priča građena. Već pomenuti sveznajući pripovedač pažljivo bira koje će delove života junakinje otkriti i u kojoj meri. Tako ćemo saznati šta je završila, ali nema ni reči o njenoj karijeri. S druge strane, znamo, međutim o njihovom odrastanju nema podataka pa ne možemo sa sigurnošču da tvrdimo da je ceo život provela vezana za kuću i porodicu. Junakinja mladost, pomalo buntovna priroda i avanturama koje je proživela dobijaju dobar deo narativa, ali se i taj tok podriva najčešće jednom rečenicom, samo propuštenom kroz određenu scenu kako bi nam pokazala da je sve što je junakinja proživela zapravo ograničeno i svedeno na određenu ulogu. Ona je uzorna kćerka koja upisuje matematiku da bi zadovoljila očekivanja svog oca. Ona je devojka koja ne želi da ide na spavanje kako bi muškarci mogli na miru da diskutuju o književnosti, ali koja oseća da joj tu nije mesto iako nema nameru da napusti društvo. Ona je ljubavnica, partnerka, supruga, majka. I na kraju, ona je (usamljena) udovica. Zna ko je, zna kakva je, zna šta voli i šta je plaši, ali u trenutku kada misli da se konačno oslobađa svih uloga, upada u zamku jer sada je društvena zajednica ta koja joj nameće ulogu stare žene. Ona može da se bori protiv toga tako što će ostati verna svojim potrebama, stilu oblačenja i idejama, ali ona je, u suštini, postala teret. I možda grešim, ali mislim da ostaje bez imena zato što se kroz njen primer pokazuje da si, bez obzira na godine, obrazovanje i sliku o sebi, za veliki svet vidljiva samo dok svojom ulogom aktivno doprinosiš. Onoga trenutka kada to prestane da se dešava, postaješ sporedna ličnost, izolovana u svojoj nebitnoj ulozi.

Još jedna od stvari zbog koje mi je ovo delce bilo interesantno, jeste način na koji Torodsen pripoveda o životu starih ljudi. Čini mi se da su u jednom trenutku tržištem dominirale priče o dopadljivim namćorima sa jedinstvenim pogledom na svet, koji ne mare previše za društvene norme i autoritete. Druga česta vrsta narativa jeste ona u kojoj stari ljudi svoje dane koriste prisete svega što ih je dovelo do trenutka u kom ih priča zatiče, zadržavajući se na ratnim i/ili ljubavnim epizodama, uz obavezno svođenje računa i predavanje određene mudrosti mlađim generacijama. Dvostruko staklo je priča o staroj ženi koja ne samo da aktivno živi u sadašnjem trentuku, već dobrim delom romana planira i budućnost čime se razbija ideja o trećem dobu kao pasivnom. Zapravo, čini mi se da je to razbijanje opšte slike o staračkom dobu izuzetno važno, budući da se autorka njime bavi kroz nekoliko različitih načina, od kojih je posebno zanimljivo pratiti na koji način pristupa temama poput ljubavi i seksualnosti, koje su, ako ćemo iskreno a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, jedan oblik tabua. Kreće od klasične postavke: devojka sreće momka pa se malko muvaju pa se na kraju smuvaju i onda krenu peripetije raznih vrsta. U slučaju junakinje Dvostrukog stakla, peripetije kreću odmah, budući da je veza koja se rađa pozitivno iskustvo jedino za njene aktere. Ispostaviće se da razumevanja nema ni od najbližih: njeni sinovi nisu preterano oduševljeni razvojem situacije dok njegova porodica ne zna ništa o našoj junakinji. Zbog toga nas ni ne čudi kada na isti otpor naiđu i van svojih privatnih sfera. Saznajemo da se zajednice tog tipa susreću sa različitim zakonskim ograničenjima, da su neprepoznatljive su za institucije, što je samo jedna od nepravdi vezanih za treće doba. Bukvalno se čini kao da postoji neki konsenzus da svaka mogućnost života prestaje posle 55 godine i tvoj jedini posao posle toga jeste da legneš i čekaš da dođeš na red za voz u večna lovišta. Junakinja i sama tokom priče primećuje da ne propada samo njeno telo, već i društvo u kom živi. Samo, kada se dođe do kraja priče, deluje kao da to društvo nije ni dostiglo svoju zrelost, iako ima savršenu aparaturu za ućutkivanje svojih sugrađana i sugrađanki.

Zašto, na kraju, ova knjižica zaslužuje vaše vreme? Kao i većina dela nastalih na hladnom Islandu, Haldora Torodsen uspeva da na malom prostoru kaže mnogo toga. Pričajući o svojim sunarodnicima, ona priča i o našim. Osim toga, kada se zatvori knjiga i shvati da ni sami nismo daleko od dvostrukog stakla, cela priča dobije jedan potpuno novi nivo. Pa ko preživi, nek ispriča…

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Svedočanstva

Samoizolacija,

još jednom spavam pa ceo mesec

Dragi internete,

Upala sam u krizu. U jednom trenutku je sve bilo ok, već u sledećem mi je svega bilo previše. Počela su da se ređaju sranja i jedna loša vest je pratila drugu: sve stadijume tuge prolazila sam u toku jednog dana, onda bih odspavala jer jutro će promeniti sve, ali vraga, to izgleda može samo u pesmi. U cilju očuvanja zdravog razuma, prestala sam da slušam i čitam vesti, namunjila sam svoje društvene mreže tako da se na njima nađu samo knjige, pozorište i virtuelne ture kroz muzeje. Onda sam prestala da čitam pa mi je i pozorište postalo previše. Trudila sam se i mreže da kuliram najviše što mogu, ali bez obzira na sve, svako malo bih naletela na postove pravo je vreme da budete produktivni i kreativni, nakon kojih bih se osetila kao govno (excuse my French) jer za poslednjih petnaest dana uspela sam da sredim knjige, napravim moralno posrnulog čovečuljka u Simsu i pošteno se isplačem uz Glee (ko nije pustio suzu dok Kurt peva Defying Gravity srca nema, eto rekla sam). To valjda dovoljno govori o mojim kapacitetima.

Odlučih se prošlog četvrtka da dopunim svoj goodreads nalog knjigama koje sam pročitala od početka godiine i vidim da se u grupi Knjigom o glavu održava vikend Balkan Corona Readathon. Krenem i ja sa čitanjem u subotu u pet ujutru, pošto se pas i ja budimo kad i petlovi i stranu po stranu, provedem tako veći deo vikenda u knjigama, čitajući i birajući naslove koji bi odgovarali zadacima. I dođe mi tako na pamet da bih mogla i da sednem i zavrišim neke tekstove koje sam započela dok sam se još junački nosila sa svime. Planirala sam da prvo objavim tekst iz kategorije unpopular opinion, ali sam se upetljala u tumačenje i nikako da se iskobeljam. Zato vam sad predstavljam roman Svedočanstva Margaret Atvud, inače prvu knjigu pročitanu u samoizolaciji.

Kao što se možda sećate iz teksta o prvom ovogodišnjem sajmu knjiga (evo ovde možete osvežiti sećanje x), Svedočanstva su prva knjiga koju sam kupila u Novom Sadu i premda sam se baš borila da obuzdam velika očekivanja, nisam u tome uspela. I logično, wow efekat je izostao. Toliko izostao da sam drugu trećinu romana razvlačila kao nekad kačamak za doručak u obdaništu: bukvalno sam sedela za stolom do ručka i opet ga ne bih pojela. Na kraju sam podelila roman post it strlecama i uvela sistem nagrade ne bi li me to motivisalo da završim roman. No, pre nego što se pozabavimo onime što se meni nije baš dojmilo, evo nekih osnovnih informacija o romanu.

Kao što već verovatno znate, reč je o nastavku kultnog romana Sluškinjina priča. Učite na mojim greškama: ne očekujte da vam priču ispriča Fredovica. Ovaj put imamo tri narativna glasa: dve devojke i jednu Tetku. Svaka od junakinja daće naizgled jedinstvenu sliku Galada, čime se, uz perspektivu koju smo prvo dobili od Fredovice, širi naše znanje o jednom totalitarističkom režimu i mehanizmima uz pomoć kojih funkcioniše. Jedna od devojaka odrasla je u Galadu, u porodici Zapovednika. Reč je, dakle, o povlašćenoj devojčici, koja tek sazreva tokom čega shvata da Galad nije idealno mesto za život uopšte, a specijalno ako ste žena. Drugi narativni glas dat je devojčici koja odrasta na slobodnoj teritoriji, u Kanadi, što nam, logično, pruža priliku da vidimo i kako funkcionišu slobodne teritorije, kako se na Galad gleda spolja a saznajemo ponešto i o načinima otpora i pomaganja onima koji uspeju da se iz Galada izvuku. Njihovi narativni tokovi prikazani su kao transkripti svedokinja 369A i 369B. Ipak, svedočanstvo koje otvara roman jeste glas iz srca samog Galada i on pripada Tetka Lidiji. Njena priča jeste ispovest pretočena u neki oblik dnevnika i u isto vreme je najuspeliji i najproblematičniji deo romana.

Isprva sam se trudila da ne spojlujem previše, ali mi nije baš uspelo, ostavljala sam oznake tokom teksta, da znate da preskačete ako vam smetaju. Činjenica je da će vam na samom počečtku bit jasno ko je ko i šta će se desiti do kraja. Čar je valjda u otkrivanju načina na koji se sve odvija, ali ako ćemo iskreno, a hoćemo jer pravila kuće tako nalažu, ja sam malo razočarana činjenicom da sam na samom početku skontala ko, gde i zašto i jesam malo bila u fazonu škk Margaret? Ali kako je priča napredovala, pomislih da je možda to i planirano pa će kao na pola romana svedokinje A i B da se ujedine i do kraja romana obore Galad. To se nije desilo i onda sam počela da odugovlačim. Jedina stvar koja me je zapravo sprečila da odustanem jeste svedočanstvo Tetka Lidije. Priče koje pripovedaju mlađe junakinje, specijalno narativ one koja odrasta van Galada, ostavile su utisak loše napisanog YA romana. Imam utisak kao da se autorka nekako sputavala, pazeći da joj ton bude u skladu sa pozicijom i godinama mlađanih junakinja, ali nekako se sve završilo na velikom broju opštih mesta i blage stereotipizacije. Čak nije ni ostala dosledna početnoj karakterizaciji, što me je poprilično nerviralo, pa sam na kraju ignorisala napisano i terala kao da je junakinja koja je meni draža ona koja završava posao. Svedočanstvo tetka Lidije, s druge strane, osmišljeno je mnogo bolje i dosta dobro funkcioniše do samog kraja, gde postaje totalna glupost i načisto se raspada.

Nego da se bacimo mi na pojedine stvari zbog kojih mislim da je Bernardin Evaristo komotno mogla da pozove na bojkot Bukera, mada kontam da to u civilizovanom svetu ne rade na isti način kao u Srbistanu.

  • Priča ili špijunski YA propo

Svedočanstva su funkcionišu i kao lična priča, iako je jasno da je njihova svrha cele stvari da se pokaže kako je pao Galad. Urušavanje totalitarnog režima, Atuvd planira iznutra, što je ok i dosta puta tokom istorije se pokazalo kao tačno. Na tome kako srušti Galad, radi niko drugi do Tetka Lidija, kunem se da nije spojler, odmah vam bude jasno. Budući da je na poziciji na kojoj jeste, Tetka Lidija, koju sad vidimo kao neku mešavinu časne sestre i KGB agentice, osmislila taj neki plan i sve izgleda kao špijunski roman pa ona razmišlja često i po dva koraka unapred i sve funkcioniše manje ili više uspešno dok ne dođe trenutak kulminacije. E onda idete iz rečenice u rečenicu sa škk!? izrazom lica. Jer pazite sad (SPOJLER) države oko Galada i konkretno Kanada kao mesto u kojem se radnja delom odvija, sasvim sigurno znaju šta se sve tamo vrše pa čemu onda potreba da se dosijei iznesu iz Galada na odabrani način? I još bolje: ako je već postojala mogućnost da se informacije iznose do Kanade, a vrlo brzo saznajemo da jeste bez obzira što deluje neuverljivo, zašto onda dosijei Tetka Lidije nisu otišli na taj, već predstavljen, način? Ok, ajde i da kažemo da je postojala želja da se određena junakinja izvede iz Galada pre nego što počne sranje, ali sa reusrsima koje je Tetka Lidija imala, kladim se da je mogla da smisli mnogo bolji način od bega sa vodoinstalaterom uz jbg, desilo se stav. Zamislite Tetka Lidiju kad joj kažu da je učenica pobegla sa vodoinstalaterom. Da li je vidite kako sleže ramenima i nastavlja doručak? Ni ja.

giphy
Pitali smo Lidiju šta misli o vodoinstalateru.

E sad, kad jednom ukopčate ko su svedokinje A i B, pomislićete možda da nije Lidijn cilj da ih ponovo vrati u osnovnu porodicu. Bude vam to fina ideja na kratko, ali kad se setite svega iz prve knjige, shvatite da za to nema nekog velikog osnova, tako da i to propada. Ostaje vam da pratite tu mučenu špijunsku igru do kraja, uz povremene uzdahe očajanja.

  • Problem klase ili privilegovane žene galadske

Ako iole pratite Margaret Atuvd i njene intervjue, onda znate da je reč o jednoj (usudiću se da kažem zadrtoj) feministkinji drugog talasa, koja od svoje privilegovene pozicije ne odstupa ni korak – setimo se onog skandala kad je njena prijateljica, inače unverzitetska profesorka, bila optužena za seksualno uznemiravanje a ova joj brže bolje pružila javnu podršku jer žene podržavaju žene valjda i kad prave sranja (ne). E taj njen stav i pozicija koju gaji, jasno se očitavaju i u Svedočanstvima. U Sluškinjinoj priči je klasna podela odlično istaknuta: naratorka pripada klasi nad kojom se vrši opresija, što joj istovremeno dozvoljava da prikaže posledice položaja klase kojoj pripada, ali i da osvetli na koji način funkcionišu ostali slojevi društva unutar Galada. U Svedočanstvima su u fokusu su samo privilegovane žene galadske. Dok nisam kupila knjigu, nisam se uopšte bavila romanom niti sam čitala prikaze i kritike; izbegavala sam apsolutno sve moguće informacije jer nisam želela da mi se neko petlja u tumačenje. Kada sam je se konačno dočepala i videla da je reč o tri perspektive, smorilo me malo što nijedna nije Fredovičina, ali opet mi beše drago jer jbt, to znači da možemo da dobijemo perspektivu recimo Marte ili Ekonožene. Možemo da dobijemo gotovo kompletnu sliku društva u Galadu i vidimo kako se obrušava kroz gotovo sve slojeve. Dobro, evo da ne grešim dušu: imamo Beku, devojku iz Ekonoporodice koje se u školi koju pohađaju zapovedničke kćeri našla zahvaljujući činjenici da joj je otac najbolji zubar. Pa ipak, osim što se ta informacija stalno naglašava, drugih informacija o njenom životu nema. Bar ne onih vezanih za svakodnevni život. Marte takođe dobijaju svoj prostor, ali iz Agnesine perspektive i njihovo pojavljivanje svodi se na tračarenje, zahvaljujući kojem zapovedničke kćerke i supruge dobijaju informacije šta se dešava u drugim kućama. Pravda za Marte!

Dakle, sve što dobijamo jeste (SLEDI SPOJLER) perspektiva najmoćnije Tetke, devojke koja odrasta u kući Zapovednika i Male Nikol, koja je bukvalno svetica zaštitnica celog naroda.

giphy-1
Znam, sestro. Sve znam.

Ali evo zašto je pitanje klase bitno. Iako sam želela da Svedočanstva posmatram kao posebno književno delo, čini mi se da to nije moguće jer se priča dosta oslanja na osnove postavljene u prvoj knjizi, zbog čega je nemoguće smetnuti s uma položaj iz kojeg za te osnove saznajemo. Njih priča Fredovica, ona koja nema ime, ona koja je deo potlačenog sloja. I onda dobijete novu priču u kojoj zasluge za rušenje celog sistema idu predstavnicama najvišeg sloja, dok ostali kao da ne postoje, niti se u obzir uzimaju njihovi problemi kao razlozi za rušenje. Sve što se radi i način na koji se radi i razlozi zbog kojih se uopšte i radi – bukvalno sve je vezano samo za one iz najviših slojeva.

I znam, znam, možemo da kažemo da je i Tetka Lidija pod opresijom. Jeste, naravno. Zar nisu svi u Galadu pod opresijom, osim Zapovednika? Ali fora je u tome što ih opresija ne izjednačava. Tetke, na primer, mogu da čitaju, da pišu, imaju, dakle, određene slobode, za razliku od, na primer, Marti, koje su primorane na rad u zapovedničkim kućama, u kojima, opet, Supruge Zapovednika, uživaju u luksuzu. One su povlašćenije u odnosu na Sluškinje, koje niti mogu da čitaju i pišu, niti imaju bilo kakvu slobodu. Ekonožene ne znam ni gde da svrstam jer o njima nemamo nikakve informacije, mada nam Agnes kaže da nemaju pravo na obrazovanje. Tu su još i Nežene, kojima je tek priređen haos od života.

Tako da eto, Lidija definitivno jeste najmoćnija žena u Galadu (kao dokaz možemo da priložimo činjenicu da roman otvara prikaz njene statue a da njeni portreti vise svugde). Agnesina privilegija vidljiva je odmah na početku i kasnije će dobiti još jedan nivo, dok Nikol unutar Galada funkcioniše pod okriljem saznanja da je praktično svetica i da će je to sačuvati ako se njen identitet otkrije u presudnim trenucima. Opet kažem, sve to ne znači da nisu pod opresijom, ali jesu privilegovane u odnosu na veeeeeliku većinu galadskih žena. Zato mislim da je pomalo apsurdno je govoriti o rušenju sistema iz samo jedne klasne pozicije, koja, kada se sagleda društvo u celini, ipak nije toliko ugrožena.

  • Tetka Lidija: ili mogući slučaj revizionizma

:dubok uzdah:

Za razliku od Sluškinjine priče, u kojoj smo Tetku Lidiju upoznali kroz oči druge junakinje, Svedočanstva nam nude priču iz prve ruke. Tetka Lidija će, osim o tekućim događajima, takođe pripovedati o sebi pa ćemo tako saznati kakav je život vodila pre nego što je Galad stvoren, kako je uopšte postala Tetka i, što je najbitnije, saznaćemo kako je postala najmoćnija Tetka. Primer uspona Tetka Lidije pokazaće nam kako se ljudi uspinju na lestvice koje pred njih postave totalitarni režimi. Najčešći pokretači su sledeća tri motiva:

  1. verovanje u određenu ideologiju
  2. oportunizam
  3. strah za sopstveni ili život vaših najbližih.

Ponekad, kao u slučaju Tetka Lidije, motivi se pomešaju. Videćemo da nju najpre motiviše strah; kada joj se smrt nađe za vratom, Lidija zna da preživeti znači pristati na novonastale uslove. I to je ljudski, naravno; možemo da mislimo da bismo mi odabrale smrt, al istina je da, dok se ne nađemo u tako ekstremnoj ssituacij, ne možemo da znamo šta bismo uradile. Ono što je, međutim, za celu priču mnogo bitnije jeste sve što dolazi nakon što Lidija prođe torturu u Zahvalištu (gde se, između ostalog, zakune da će se osvetiti, baš suptilno uvedena motivacija) i stane prvi put pred Zapovednika Džada. Tada joj postaje jasno da je uspostavljanje određene hijerarhije neizbežno i ona, kojoj je život izoštrio instikte za preživljavanje, vrlo lako uspeva da se nametne kao vodeća među tri Tetke osnivačice. Međutim, Lidija zna da je ograničena: ona ima uticaj, ali nema faktičku moć. I šta Lidija radi? Polako, ali sigurno, skuplja sve moguće informacije o svima, Zapovednicima, Ženama, Sluškinjama, Tetkama… OZNA sve dozna način rada, održao ju je na vrhu i omogućio joj je da bude ta koja će iznutra podrivati temelje galadskog društva, uz ideju da je motiviše lična osveta.

Ali sad imamo jedan problem.

Tetka Lidija iz prve knjige i Tetka Lidija iz druge, gotovo da su dve različite junakinje. Žena koja je kroz Sluškinjinu priču predstavljena kao neko ko nameće patrijarhalne norme propisane galadskim zakonima i nema obzira pri korišćenju svog položaja ispade zapravo pritajena saborkinja, a rušenje Galada stvar lične prirode.

12_39_no_words
Delimo osećaj.

Ok, hajde da kažemo da je činjenica da se toliko razlikuje stvar perspektive iz koje karakterisana: prvo je o njoj govorila žrtva, sada se predstavlja sama. Onda je na publici da prihvati stranu kojoj će da se prikloni. Ja zaista nisam skolna da verujem da je Lidija jedna od onih junakinja koje su na strani žena/pravde više nego što se na prvi pogled čini jer da zaista jeste takva, bilo bi naznaka za to i u prvoj knjizi pošto nastavak nije bio planiran. Pa dobro, hajde da kažemo i da je vremenska distanca učinila svoje, ali računam da je Atvud pročitala prvi deo pre nego što je sela da napiše drugi. Ako jeste, kako se onda ovaj obrt dogodio?

Moguće da je meni promaklo, ali stvarno mi nije mi jasno kako tačno Lidija pomaže ženama. Čak i da nismo čitale i da se naše znanje zasniva samo na prvoj sezoni serije, jasno je da Lidija nije junakinja koju možete talo lako da operete. Jer da se lažemo, Tetka Lidija možda nema faktičku moć kada se sagleda njena pozicija spram Zapovednika, ali Lidija je za Tetke a samim tim i sve galadske žene, sledeća najmoćnija instanca i ona to koristi na najbrutalniji način tako da je za mene njeno svedočanstvo, bez obzira što je od svih ponuđenih najuspelije, samo jedan način da se njena odgovornost umanji a njena ulogu u galadskom društvu relativizuje (a jedan red na jednom spomeniku to i dokazuje).

Možemo, naravno, da se držimo motiva lične osvete, ali tek onda njen plan nema smisla. Udaj ovu, skloni onu, vrbuj ovu, žrtvuj onu. I opet ne uspevaš da ispadneš pozitivan lik jer nije tvoja osveta ako se drugi žrtvuju.

  • Umesto zaključka

Iskrena da budem, meni opšte nije jasno zašto su mnogi požurili da nahvale knjigu jer ne samo da joj je priča puna rupa, već se kosi sa gotovo svim postulatima postavljenim u prvom delu. Cela priča oko toga da Svedočanstva daju odgovore na sva pitanja koja su čitateljke i čitaoci postavili nakon čitanja Sluškinjine priče zapravo pada u vodu jer odgovoreno je samo na to kako nastaju Tetke i šta se desilo sa Fredovičinim detetom (je l ona uopšte rodila drugo dete u prvoj knjizi?). Takođe, Fredovica ne samo da je iznela celu prvu knjigu bez ideje o tome da je neka heroina, već ni priča nije bila takva da se ona okarakteriše kao neka superjunakinja. Taj nedostatak heroizma glavne junakinje možda je i najjači adut samog romana jer je dopustio svima da se poistovete sa njom: Fredovica jeste jedna od nas. Sad se ceo koncept menja i gubi oštrinu koju je imala prva knjiga jer sada u prvi plan guramo ne samo Fredovicu kao heroinu, nego i njene potomkinje, dok usput pokušavamo da operemo one koji su galadske zakone sprovodili I taj srećni kraj… Ja volim da svi budu srećni na kraju balade, majke mi moje, al kad ne ide – jbg, ne ide. Uostalom, kako se obe knjige završavaju na isti način, zar nije srećan kraj već dobijen? Galad je srušen i to je dovoljno.

P. S. Imam još dve velike muke. Prva je Beka, koja je zaslužila mnogo više prostora i imala je veliki potencijal, a druga je nepravda koju doživljava Agnes. Isprva vrlo bistra i sposobna devojka, na kraju u potpunosti biva potčinjena ovoj drugoj koja mi je sve vreme išla na živce i potajno sam se nadala da će se udaviti u kanisteru. Eto. Rekla sam i to.

Završavam sad, majke mi. Hvala na pažnji. Perite ruke, ne dopustite gadovima da vas slome i gledajte Glee, toliki je treš da je skoro lekovit.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. AKO JE KOD NEKOG OD VAS MOJ PRIMERAK SLUŠKINJINE PRIČE, MOLIM VAS DA MI VRATITE JER NE MOGU DA KUPUJEM PO TREĆI PUT. HVALA.

Mesečev kamen u mesecu januaru

Ono jest januar najduži mesec u godini, al meni nekako prolete. Sve mi se nekako čini kao da juče doručkovala projice i rusku salatu uz Žikinu dinastiju (bez osuđivanja!), al evo zagazismo dobrano u prestupni februar. Januar je iza sebe ostavio mnogo kalorija, jedan fini broj kilograma, pet kupljenih i svega tri pročitane knjige. A nije da se nisam trudila, bolje da ne pričam koliko sam knjiga započela. I nije kao da sam upala u krizu pošto mi se baš čita. Prosto mi se nikako nije dalo da dovršim započeto.

lvolDa ne beše ujdrume oko NIN-ove nagrade, verovatno ne bih ni ovoliko izgurala, ostala bih na jednoj mučenoj knjižici. Da, probala sam i sa menjanjem žanra – nije pomoglo. Čak je i moj provereni lek protiv mučenja sa čitanjem izneverio. 😦

Poslednjih dana januara uzela sam Mesečev kamen kratak roman islandskog pisca Sjona, primerak koji sam iskopala u biblioteci. Cela priča stala je na svega stotinjak stranica, pa pomislih da bi bila idealna za čitanjac u prevozu, taman za dve vožnje. Zapravo, završila sam je u istom danu, dovoljno me je zainteresovala da nastavim čitanje i van prevoza, al sada kada je proces čitanja gotov, jedino što mogu da kažem jeste: ubio me Voldemor ako znam šta sam zapravo pročitala.

Ovo delce vrebala sam već neko vreme, tačnije godinu dana i tri sajma. Sve kao hoću, pa onda ipak neću, i premda se, kao što sam to već naglasila ovde x, s godinama sve više okrećem skandinavskim autorkama i autorima, nije mi delovalo kao da bih mogla da uživam u priči. Onda sam sredinom prošle godine pročitala Vesosev Ledeni zamak, roman za koji sam se isto dvoumila hoću ili neću. Na kraju jesam i ne znam da li mi je ikad čitanje nekog romana bilo napornije, zbog čega je moje interesocanje za Sjonov roman relativno opalo. Mesečev kamen mi je odavao isti utisak: svaki put kada bih naletela na knjigu u knjižarama ili na sajmovima, prelistala bih je i vratila jer mi se nikako nije dalo da ponovo eksprimetišem sa metaforama. U neku ruku nisam pogrešila – ovo je definitivno priča kroz koju se ne prolazi lako i ako ćemo iskreno, a hoćemo jer je takva politika kuće, da je bila iole duža, odustala bih.

Knjiga o dečaku koji nikad nije postojao je vrlo slojevita i iznenađujuće napeta priča. U njoj su svoje mesto našli stihovi, fotografije i novinski članak iz rejkjavičkog Jutarnjeg lista od 17. novembra 1918. godine. Scene koje pratimo prepune su aluzija na filmove iz tog doba i često nismo sigurni da li je reč o snovima, halucinacijama ili stvarnosti. Sjon je stvorio jedan kolaž, pa ko voli (post) postmodernističke romane tog tipa – go for it. Najvećim delom, priča je smeštena u 1918. godinu, što čitalačku publiku navodi na to da će reči biti o priči smeštenoj u ratni i posleratni kontekst, ali to se ne dešava. Jer svi događaji koji su uzdrmali svet, zaobišli su Island. To zaključujemo kroz razmišljanja glavnog junaka, šesnaestogodišnjeg dečaka Mauni Stejtna (čiji je nadimak Mesečev Kamen naslov romana). Za njega i ostale stanovnike Rejkavnika i Islanda generalno, bitniji su interni potresi kroz koje zemlja prolazi. Fokus je stavljen na tri velika događaja: roman otvara erupcija vulkana Katla, zatim zemlju pogađa epidemija španske groznice, a celu priču zaokružuje dobijanje protektoratske autonomije od kraljevine Danske.

Maunijeva lična priča funkcioniše po sličnom principu. Njemu su važne samo njegove unutrašnje borbe. One, neizbežno, jesu pod uticajem spoljašnjih faktora, ali Mauniju je više od svga bitnija stvarnost koju sam stvara. U tom smislu, lik Maunija možemo izjednačiti sa prikazom Islanda u određenom istorijskom trenutku, što bi onda Sjonovom romanu dodalo još jednu žanrovsku odrednicu a to je (romansirana?) biografija islandske zajednice.

Ko je, onda, Mauni i kakva je njegova priča? To je zanimljivo pitanje, jer ga već naslov knjige definiše kao nekoga ko ne postoji. Mauni ima šesnaest godina, siroče je koje živi sa rođenom sestrom svoje prabake i homoseksualac je. Interesuje ga jedino svet filma i fantazije a intrigira ga samo jedna osoba, odlučna i samostalna Soula, za koju često nismo sigurni da li zaista postoji ili je reč o dečakovoj fantaziji. Mala zajednica kakva je isladnska, ne priznaje Maunija kao ravnopravnog člana zajednice: on je uvek onaj „drugi” – odrastao je u Bolnici za leprozne, živi sa staricom uzdajući se u milost viđenog socijaliste, prekinuo je obrazovanje i nema prijatelje, a ono što dodatno (ili više od svega) marginalizuje jeste sklonost ka istom polu. I ovde se, nakon kratkog konsultovanja Vikipedije, može uočiti sličnost sa samim Islandom. Zbog specifičnog geografskog položaja, Island se dosta sporo razvijao. Nezavisnost Islanda najpre su ograničili Norvežani, a zatim je vekovima bio danska kolonija. Stanovnici Islanda, dakle stanovnici kolonije, uvek su, za zemlju kolonizatorku, bili oni „drugi”.

20200130_115914.jpg

Rekla bih da Sjon kao glavni zadatak svoj junaku postavlja utvrđivanje granica sopstvenog identiteta. Razilike između Maunija i njegovih sugrađanki i sugrađana uvode se od samog početka, pa tako postepeno pratimo i kako dečak artikuliše osećaj nepripadanja, ali i načine na koje pokušašva da se ukopi u zajednicu. Isprva se okreće tradicionalnim modelima muškosti, od kojih se izdavaja aktivan seksualni život. Pokazaće se, međutim, da to nije moguće unutar ustaljenih okvira i da svaki pokušaj da se seksualna želja podvuče u društvene kalupe znači boriti se protiv sopstvene prirode. Nije teško primetiti da su načini uklapanja u život zajednice, zapravo spoznajne faze u procesu razvoja što ovaj roman, na neki način, čini i romanom odrastanja.

I dok o svetu u kojem Mauni živi informacije dobijamo na kašičicu, Maunijev lični svet dat nam je u svojoj punoj slavi. Kreiranju izuzetno složenog, slikovitog i originalnog sveta stoji fasciniranost filmom. Mauni zapravo živi dvostruku stvarnost: prva je gruba i sumorna. U atmosferi smrti koja preovladava ostrvom, nova jutra ne nude ništa dobro; čak je i seksualni odnos lišen nežnosti. Lični stvarnost glavnog junaka je, s druge strane, borba protiv sumorne svakodnevnice. Insipirisana filmovima za koje ulaznice kupuje od novca zarađenog prodajom tela, Maunijeva lična stvarnost ipak nije stabilna dovoljno da pruži utočište od svega što dečaka tišti. Na granici stvarnog i izmeštanog nalazi se prijateljstvo sa Soulborg. Njeno postojanje je obavijeno velom misterije, najavljuju je određeni zvuci a trag njenog postojanja je crvena marama. Kroz dvostruku dečakovu stvarnost, ova junakinja korača povremeno, samouverenim koracima i toliko je kontradiktorna da se savršeno uklapa u svaku od njih. Najpre je vidimo kako u kožnom kombinezonu vozi motor, a onda saznamo da ide na časove šivenja. Puši i pljucka duvan obučena kao svaka ugledna gospojica te 1918. godine i nikad, baš nikad ne preispituje događaje u kojima je uzela učešće. I ona je vezana za film, naravno. Kroz nju je predstavljeno svo divljenje koje dečak gaji prema glumici Irmi Vep, koja, opet, predstavlja nešto novo i nepoznato. A ako poznajete istoriju filma, sigurna sam da bi analiza Vampira upotpunila analizu Maunijevog lika I možda, u skladu sa svim izrečenim, Soulborg za Maunija ona predstavlja ono što bi i sam voleo da bude: ona je osoba koja pripada zajednici a koja je u isto vreme i nezavisna. Khm, khm, pa možda je ona pomalo i Island…

Kako se roman bliži kraju, priča nekako postaje sve labavija. Dečak shvata da ga mala i strogo ustrojena zajednica neće lako prihvatiti tako da postaje jasno da mora da se iz iste i pomeri. Sredstva su mu vrlo ograničena a nekako njegova autentična i subverzivna priroda ne dozvoljava jednostavno i tradicionalno razrešenje. Neću baš da otkrijem kako se stvari odvijaju do kraja, ali meni je način na koji je dečak istupio iz zajednice zapravo loš. Logičan možda jeste, ali mislim da je to kao kad lenji pisci u Netfliksu odluče da junakinja na kraju sezone ostane trudna jer bože, šta može da zakomplikuje život gore od trudnoće? Ok, odlutala sam, ne zamerite mi, druga sezona Sex education-a mi je i dalje tuga prevelika. Nego, Mauni i njegov odlazak: u neku ruku, nije ga teško predvideti i to mi je zasmetalo. Nisam, naravno, za to da ljudi ostaju u sredinama u kojima ne mogu da napreduju, ali mislim da junak poput Maunija zaslužuje mogućnost izbora.

Kao epilog dobijamo jedno poglavlje koje zatvara narativni krug. Njime se obeležava decenija Maunijevog odlaska sa ostrva a njegova funkcija je da vidimo šta se desilo i sa dečakom i sa ostrvom. Dok sam čitala te poslednje stranice, mislila sam da je to poglavlje suvišno i da je samo još jedan kamen koji solidan roman vuče ka dnu. Međutim, poslednji pasus romana i poslednja fotografija nas vraćaju u stvarnost, koja je opet dvostruka. Mi smo i dalje u svetu koji je pripovedač stvorio, ali te poslednje rečenice predstavljaju i našu stvarnost, čitav vek udaljenu od one iz koje se javlja Sjonov junak. U njima saznajemo da je roman zapravo posvećen Stejnoulvuru Sajvaru Bousiju, autorovom ujaku, „ribaru, alkoholičaru, književniku, socijalisti, homoseksualcu” koji je umro od posledica side. Tim potezom, Sjon je priču o dečaku koji nije postojao, na neki način pretvorio u anagažovani tekst. Mesečev kamen prestaje da bude mračna bajka i/ili romaneskna studija o jednom društvu i postaje glas koji progovara protiv nepravdi koje su i danas ubojite i podrška svima koje je društvo marginalizovalo.

♥♥♥

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

A-5491

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, palo mi je na pamet dok sam završavala knjigu Bio sam samo broj. Reč je o životnoj priči Alberta Seda, koju je na papir stavio Roberto Rikardi. Ova knjiga nije prva ispovest preživelih logoraša koju sam pročitala, zbog čega je, iako protiv moje volje, poređenje bilo neminovno. Pa ipak, koliko god da su slična, sva svedočanstva preživelih logorašica i logoraša su u isto vreme i različita i svako vas lomi na različite načine. Gotovo mesec dana pokušavam da smislim prikladan tekst o ovoj knjizi. Nekoliko puta sam, tražeći inspiraciju, skoknula u virtuelne kutke Hane i Katarine, žena koje o ovoj knjizi već pisale, ali jedino što sam pronašla bio je zaključak da su one rekle sve što bih i ja. Ta činjenica je poklebala moju ideju o pisanju te sam čitanje nastavila bez uobičajnog odvajanja delova koje bih prokomentarisala u tekstu. A onda sam, na samom kraju knjige, dobila odgovor na pitanje koje mi se vrzma po glavi od trenutka kada sam prvi put čitala o Holokaustu. I zato, eto mene, eto vas i evo zbog čega mislim da je ispovest Alberta Seda knjiga koju treba pročitati i u lektire uvrstiti.

Običaj nalaže da, pre nego što se pozabavimo temom, kažemo uopšteno o knjizi. Nisam baš sigurna da to mogu da izvedem u ovom slučaju jer je objektivnost napustila čim sam pročitala predgovor. Ali hajde da ne bude da nisam probala. Kao što već rekoh, Bio sam samo broj jesu sećanja Alberta Seda, italijanskog Jevrejina, i to sećanja na deset meseci provedenih u logoru Aušvic. Njih je sredio i pred javnost izneo izvesni Roberto Rikardi,  italijanski vojnik koji je pušku zamenio olovkom (ok, tastaturom). Iako je on pre svega spona između publike i govornika, Rikardijev glas takođe čujemo u pomenutom predgovoru, zatim pogovoru na kraju u pismu napisanom Albertu a koje je dođe kao neki zaključak nakon Albertove ispovesti. Posebno mi je zanimljiv bio taj pogovor, kratki putopis, nastao nakon što je Rikardo obišao sva mesta na kojima Alberto boravio od rodnog grada do Aušvica. Specijalno me je zanimalo kako će izgledati kada stigne u sam logor. Jednom sam obišla Dahau. Stvarano je bio kratak obilazak, stigli smo možda sat vremena pred kraj radnog vremena kompleksa. Nikada neću zaboraviti taj mir i tu tišinu šume, kao ni trentutak kada sam prvi put videla ostatke pruge, one su moj najjači utisak. A Rikardo je zapisao ono što sam i sama pomislila: koliko ih je ovuda koračalo, koliko ih se nije vratilo. Zbog toga nisam obraćala pažnju ni na stil ni na formu. Ova knjiga mi je u svakom smislu dala sve što sam od nje očekivala.

Nakon što završite Albertovu priču, jasno će vam se ukazati ciklusi u njegovom životu, neujednačeni, ali ipak primetni. Prvi, koji je logično započet rođenjem, završen je danom kada je prestao da bude dečak i postao Jevrejin. Kada su rasni zakoni stupili na snagu, Alberto je, kao i mnogi, lišen osnovnih ljudskih prava. Život u ratnim uslovima postaće još teži kada Nemci okupiraju Rim. Dva dana po početku okupacije, komadant SS trupa Teodor Daneker (inače Ajhmanov bliski saradnik, ako me razumete, čistio je i na teritoriji Jugoslavije) naredio je da se jevrejsko stanovništvo uhapsi i racije su počele. Više od 1000 ljudi deportovano je u Aušvic; među njima su bili Alberto, njegova majka i tri sestre, Anđelika, Fatina i Ema. Od svih Jevreja deportovanih tokom okupacije Rima, vratilo se njih 16, među njima Alberto i Fatina.

Dolaskom u Aušvic, Alberto više nije (samo) Jevrejin. On je sada A-5491. Trenutak svođenja celog identitata na jedan broj početak je novog ciklusa u životu Alberta Seda, ciklusa u kojem je život pred njega stavio nova, gotovo nesavladiva iskušenja: gasne komore, glad, težak fizički rad, zimu, marševe smrti. Scene kojima je prisustvovao učinile su da preispituje postojanje Boga, ali i čoveka. Svakodnevnica u paklu učinila je da se pita želi li da (pre)živi. Pa ipak jeste; u trenucima kada se svetlo u njemu gasilo, našao bi se neko ko bi se potrudio da ga ponovo upali. Jer onoga trenutka kada je stupio u prostor iza bodljikave žice, Albertova sudbina povezala se sa sudbinama drugih logoraša pa su se na mestu u kojem je vera u ljude nestajala izlaskom iz stočnog vagona, stvarala doživotna priljateljstva. Svaki od njih zatečen je u ličnoj borbi za preživljavanjem, uz svest da svako pokazivanje slabosti može biti kobno, i mi koji smo sa druge strane teksta, svesni smo toga pa načini na koje su pomagali jedan drugom deluju zadivljujuće. I dok se iz toplog i (naizgled) sigurnog doma divimo ljudskosti koju prikazuju, ton kojim Sed pripoveda kao da nas navodi da se tim potezima i iznenadimo. Možda nesvesni (ili prosto učitani) Sedov potez naterao me je da razmislim šta bih ja radila da sam se našla u nekoj od tih situacija. Volela bih da mogu da kažem da bih nesebično istupala i postupala, ali prava je istina da niko od nas ne zna od čega je skovan dok se ne nađe u tako ekstremnoj situaciji.

Albertova priča zbog toga jeste i jedan spomenik svim malim herojima koji su tokom okupacije radili sve što je bilo u njihovoj moći da pomognu ugroženima, uprkos smrtnoj opasnosti u koju su mogli da dovedu sebe i svoje najmilije. Gospođa Frančeska koja je skupljala porudžbine za Albertovu majku kada su njoj rasni zakoni zabranili da radi i koja je sačuvala jedinu porodičnu fotografiju, jedino što je ostalo od petočlane porodice Sed. Onda sjajna kućepaziteljka Eufemija Agosti koja je ispred nosa crnokošuljaša spasila bebu praveći se da je njena nećaka. Ili nadozornica internata Erminija koja je dečake sakrivala u podrum. Ne zaboravimo Odoarda Fokerinija, zaposlenog u redakciji lokalnih novina, koji je zahvaljujući pristupu štamparskoj presi štampao lažna dokumenta i novac za one koji su bežali u Švajcarsku. O bitkama i onima koji su se u njima istakli s pravom su ispisane stranice i stranice, ali hrabrost ljudi koji su se borili van frontova je podjednako važna, ako ne i važnija, danas možda vise nego ikad.

Vratimo se Albertu.

Sa prolećem 1945. A-5491 je ponovo postao Alberto Sed.

20191114_150515.jpg

Ispostaviće se da fizička sloboda nije dovoljna za početak novog životnog ciklusa. Iskustvo Aušvica zauvek je obeležilo njegov život, odredilo njegove odnose prema voljenima, prema društvu, prema svakoj noći i svakom novom jutru. Sećanja su toliko intenzivna da ih je ponekad nemoguće odvojiti od stvarnosti. Život pod teretom naziva jedan od preživelih teško se mogao nazvati životom. Stvari koje su ga zanimale pre deportacije, vise nisu mogle da donesu zadovoljstvo i mir. Zbog noćnih mora koje su ga vraćale iza bodljikave žice, odlagao je san. Pa ipak, korak po korak, Alberto pronalazi volju za životom. Pronalazi posao. Zaljubljuje se i stvara porodicu. Njegovu, kako kaže, osvetu fašistima. I kada vam se otme uzdah olakšanja, Alberto vas podseti da nikada u rukuma nije držao svoje ćerke, niti unuke jer je u Aušvicu bio deo rituala u kojem vojnici bacaju tek pristiglu decu u vis a zatim na njima vežbaju gađanje. Nakon toga, Alberto je konstantno osećao strah da bi se u trenutku kada dete uzme u naručje, iza njega mogao pojaviti neko ko bi viknuo da dete baci u vazduh. Ovo njegovo priznanje je, za mene, jedno od onih koje ću teško zaboraviti.

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, potvrdila je ispovest Albertove sestre, Fatine, koja je u trenutku ulaska u logor imala trinaest godina. Zajedno sa četiri godine starijom sestrom Anđelikom, Fatina je prošla prvu selekciju i poslata je na rad. Alberto sa publikom ne deli mnogo detalja vezanih za njenu subdinu jer ni ona nije sa njim podelila mnogo. Sve je stalo u nekoliko rečenica, dovoljnih da ti se srce sledi. U jednom trenutku, Fatina je poslata u baraku doktora Mengelea, ali, ispostaviće se, eksperimenti Anđela smrti nisu najtraumatičnije iskustvo koje je preživela. Bila je nedelja, dan dosade, najopasniji logoraški dan. Vojnici su nahuškali pse, opkladivši se koji je besniji. A zatim su ih pustili na odabranu žrtvu. Mesec dana pred kraj rata, Anđelika je bila odabrana žrtva a Fatina je gledala kako joj sestra umire. Za razliku od Alberta, koji je uspeo da živi sa sećanjima na život u logoru, Fatina se s njima borila do kraja svog života.

Šta je doživeo i preživeo u koncentracionom logoru, Alberto godinama nije delio ni sa kim, čak ni sa suprugom Renatom. Međutim, kada je jednom priča izašla iz njega, nastavila je da putuje. I to je poslednji početak Alberta Seda, koji, za razliku od njegovog zemaljskog života, neće imati svoj kraj. Nakon intervjua koji je sa njim uradio Rikardi, Sed je odlučio da svoju priču podeli sa onima na kojima je budućnost: ostatak svog života proveo je obilazeći škole i sa učenicama i učenicima ragovarao o užasima Holokausta. Sve do 2. novembra ove godine, kada je preminuo. Sada ova knjiga to radi umesto njega.

I stigosmo do pitanja tj. odgovora koji sam pomenula na početku ovog ne baš reprezentativnog teksta. Ne može tekst na ovom blogu biti lišen lične priče, računam da ste na to već navikli. Za termin Holokaust saznala sam i pre polaska u prvi razred, kada sam među starim knjigama pronašla mamin udžbenik iz istorije. Prvo je to bila samo knjiga iz koje je mama učila i uz pomoć koje sam ja učila svoje lutke. U nekom trenutku sam počela da je čitam; ostale su mi u sećanju dve stvari. Prva je reč Holokaust, reč koju ne umem da pročitam bez sricanja i ispovest jedne Ruskinje koja je govorila o okupaciji Lenjingrada. Sporadično bih priupitala roditelje zašto ovo, zašto ono, šta znači ovo, šta znači ono. I moram da kažem da su moji bili poprilično strpljivi, nije bilo izbegavanja pitanja tipa mala si, nije to za tebe, učićeš o tome u školi. I ja bih uglavnom bila zadovoljna odgovorima, mada je pitanje ipak uvek ostajalo bez odgovora: zašto? Ne znam kako je s vašim generacijama, ali moja je o Drugom svetskom ratu učila vrlo oskudno. U osnovnoj školi, jedva nešto. Bilo je dovoljno da znaš nekoliko datuma, ko je kad kapitulirao, ko je bio Romel a ko Aleksandar Ler (niko te nije pitao ko je Sava Kovačević, npr.), Hirošima i Nagasaki i aj ćao. U gimnaziji tek mrka kapa. Imali smo sjajnog profesora u gimnaziji, Marijo mudra šta je taj sve znao! I jedva sam čekala četvrtu godinu kad ono moša – u Devetoj se nastava istorije završila poklopila sa završetkom Prvog svetskog rata. A ja, opet, nikako nisam odustajala, baš zbog maminog udžbenika koji je u međuvremenu nestao u jednoj selidbi. I koliko god knjiga da sam pročitala, bilo da su stručne, bilo da su lična iskustva, bilo da je reč o fikciji, to jedno zašto je uvek ostajalo bez svog zato. I mučilo me je što ne mogu da razumem, što posle svake nove informacije imam bar još dva pitanja. Odgovor je, sad vidim, vrlo jednostavan. Roberto Rikardi kaže:

„Shvatanje je suviše blizu prihvatanja. Žao mi je, to je rijeka koju ne želim da prijeđem.”

Za mene je to dovoljno. Neke reke i ne treba prelaziti.

Ispovest Alberta Seda, publika u regionu može da pročita zahvaljujući izdavačkoj kući Imprimatur. Od skoro, njihova izdanja možete naći u knjižarama Delfi SKC i onoj u Knezu, a Novosađani mogu da ih potraže u knjižari Zenit. Iza ove izdavačke kuće stoje moji sajamski saborci i knjige su im stvarno vredne pažnje. Imam još nekoliko naslova na tapetu, o jednom sam već pisala (x). A vi budite dobri i pružite im podršku, mi knjigoljupci treba da se držimo zajedno. ❤

P. S. To što sam sa Borisom i Sonjom popila pivo (ok, dva), apsolutno nije uticalo na ovaj tekst, niti će uticati na sledeće.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. Jeste, uvodnu rečenicu sam pozajmila od Tolstoja i prilagodila je sopstvenim potrebama.

SMRT FAŠIZMU! SLOBODA NARODU!

Kako da objasnim detetu?

9. decembar 2019.

Dragi dnevniče,
Javljam se sa dobrim vestima. Znaš kako se uvek desi da zadam sebi neku listu knjiga koje treba da pročitam u određenom mesecu pa je nikad ne ispoštujem? E pa, javljam ti sada da se stvari polako menjaju. Doskočila sam samoj sebi, dragi dnevniče. Nakon dva sajma i gomiletine knjiga koje sam dovukla, obećala sam sebi da ću svakog meseca pročitati bar dve knjige iz sajamskih ulova. I uspevam! Završih baš jednu, jest bila kratka, ali je sadržaj bio dovoljno izazovan pa rekoh što ne bih napisala red, dva, tri. Oko 1900 reči, nije kao da sam učila da budem sažeta. Al brzo se čita, majke mi.

Ako si, dragi moj dnevniče, sa pažnjom ispratio moje avanture sa Beogradskog sajma, onda si sigurno primetio da sam od dobrih ljudi iz Odiseje dobila razne knjige, među kojima se našla i knjiga zanimljivog naslova Mladi trogloditi. Moguće da ću nekom trenutku napisati trigliceridi, žao mi je, nije bilo namerno, moj je mozak smiješna robota. Elem, roman je delo francuske književnice Emanuele Pagano, prvi put je objavljen 2007. godine a 2009. nagrađen je Nagradom za književnost Evropske unije. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nisam imala velika očekivanja, delom zbog toga što znam koliko kvalitet dela nagrađenih ovom nagradom može da varira (setimo se, na primer, gospodina Gasta Grebera) a delom i zbog obima knjige. Znam, znam, nikad ne treba donositi zaključke na osnovu fizičkih karakteristika knjige, ali dragi dnevniče, kada se knjiga bavi temom transrodnih osoba ne očekuješ baš da će sve fino da se upakuje na svega 116 stranica. E da! To nisam rekla! Roman Mladi trogloditi bavi se pozicijom transrodne osobe u društvu, prateći na zanimljiv način odrastanje u malom mestu, proces tranzicije i život nakon prilagođavanja tela rodnom identitetu.

Pazi ovako: ovo je priča o Adel, ženi koja vozi školski autobus. Radnja je smeštena u francusku oblast Ardeš, koja se pod pritiskom savremenog doba menja, ostajući pritom bez stanovništva. To naravno znači i manji broj dece što opet dovodi do zatvaranja škola pa tako sva deca u okrugu imaju isti cilj – mali grad i škole u njemu. To takođe znači da su Adelini putnici različitog uzrasta, ali i ekonomskog statusa, što celoj priči daje zanimljivu pozadinu. Roman prati period od nekih šest meseci i na prvi pogled, prikazuje njihova putovanja od kuće do škole od škole do kuće tokom zimskog polugodišta. Ipak, dok sledimo Adelin tok misli, shvatićemo da ona nije neko ko ih samo prebacuje od tačke A do tačke B, već im postaje i prijateljica, neko kome mogu da se povere, neko ko razume njihove godine i postupke. I kroz njena razmišljanja i razgovore sa decom, polako otkrivamo i ko je Adel van školskog autobusa – postaće nam jasno da je ona pridošlica u rodnom mestu, zbog čega je meta znatiželje i nagađanja. Kako to mislim pridošlica u rodnom mestu? Pa lepo. Vratila se posle izvesnog perioda i niko je ne prepoznaje. Jer upravo je Adel, dragi moj dnevniče, transrodna osoba čijim se životom ovaj roman bavi.

Dakle, Mladi trogloditi. Manje više sam te uputila u radnju zato ću se sada fokusirati na ono što su po meni uspeli i manje uspeli aspekti ovog romana koji sam samovoljno smestila u YA romane toka svesti. Pred čitalačkom publikom, našao se skup unosa koji liče na dnevničke. Kažem liče jer nije svaki unos započet datumom. Njime se obeležava prvi unos u određenom mesecu dok za ostale možemo da nagađamo za koji su dan vezani. Umeto datuma, tekstove u većoj meri određuje mesto dešavanja – na putu do škole/gimnazije, predah, na pauzi, sama, i td. Zanimljiv postupak, rekla bih, jer nam to najpre govori da će priča u prvi plan izbaciti prelomne događaje, dok u isto vreme pokazuje ukazuje i to da nema velike razlike u svakodnevnici te da su Adeline aktivnosti istovetne svakog školskog dana, što opet može mnogo da kaže o junakinji i odnosu koji zajednica ima prema njoj. S druge strane, ono što nam ovi nazovi dnevnički unosi pružaju, jeste mogućnost da u isto vreme (čitaj u istoj rečenici) budemo i u prošlom i u sadašnjem trenutku. Obilazeći celu visoravan, Adel je često zatečena veličanstvenim prirodnim prostranstvima, veoma lepo i slikovito ih opisuje a vremenske prilike često su povezane s onim što sama junakinja misli i oseća – skoro kao da plovimo kroz neki romantičarski spis. Priroda je zapravo okidač Adelinih sećanja na mladost provedenu u tom pejzažu a mladost beše, kao i priroda u Ardešu: lepa i surova.

20191212_112339 (1).jpg

Evo gde priča postaje zanimljiva i gde se, avaj, javljaju problemi. Svako pažljivo čitalačko oko primetiće smenu u rodu glavnog narativnog glasa. Kada govori o trenucima koje trenutno proživljava, Adel progovara u ženskom rodu. Kada se seća odrastanja, narativni glas obraća nam se u muškom rodu. Adel će nam kroz svoja sećanja polako stavljati do znanja da sa rodom nikada nije imala problem. Džudit Batler bi joj bacila petaka jer šta je rod, ako ne društvena konstrukcija? No kako svet nije idealno filozofsko društvo, niti je bilo šta u njemu idealno, činjenica da znaš da tvoj pol ne prati rod s kojim se identifikuješ neće olakšati životne procese koji su sami po sebi dovoljno izazovni. Traumatično iskustvo odrastanja pojačano je prisustvom smrti koja je u ovom romanu uvek vezana za proces rađanja, što je, opet, iskustvo kroz koje prolaze samo žene. Mislim da ta činjenica dodatno naglašava značaj odnosno ništavnost tela koje je za Adel uvek predstavljalo područje borbe. Tokom odrastanja se osećala nelagodno zbog nesklada između onoga što oseća i onoga što jeste, ali i zbog manifestacija tuđih tela, prevenstveno bratovljevog. Poređenje i predočavanje svega što decači treba da budu i rade (primer kako patrijarhat uništava i dečake, praveći od njih svoje verne sluge), unose dodatnu napetost koja je jedana od većih pokretača radnje. Napuštanje rodnog mesta radi školovanja otvoriće mogućnosti da Adel postane ono što je oduvek osećala da jeste, ali do procesa tranzicije treba doći a ono što sledi nakon toga teško je koliko i odrastanje.

Možda ne želimo to da priznamo, ali naše odluke u suštini ne utiču samo na našu budućnost. Čak i one o kojima najviše promišljamo i koje su sasvim sigurno najbolje za nas, uvek prete da poremete krhke veze sa onima sa kojima smo bliski jer malo u prelomnim trenucima retko ko uspeva da na trenutak sopstvena osećanja ostavi po strani. Odnosi u porodici u kojima je odrastala junakinja ove priče trajno su narušeni smrću majke (ako neko planira da broji opšta mesta, evo jednog). Otac i (tada) dva sina ostaju zatečeni tragedijom koja ih je iznanda pogodila i svaki od njih trojice se sa gubitkom nosi na svoj način. U prvi plan tada izbija odnos između dva brata. Autorka je njihov odnos konstruisala tako da mu ne manjka ljubavi već razumevanja što je dosta zanimljivo jer obično jedno podrazumeva postojanje drugog. A ipak, kako odrastaju, obojici postaje jasno da ne rastu na isti načni što Aksel, mlađi brat, ne uspeva da kanališe na pravi način pa tako, prateći vekovima utvrđen put inicijacije u muškarca, ne propušta priliku da nad slabijem manifestuje svoju fizičku snagu. I kada deluje da je s godinama došlo i razumevanje i da je Aksel, ako ne prihvatio, onda bar naučio poštuje to što mu se brat identifikuje kao žena, u gradu u kom su iznajmili stan, oni se predstavljaju kao par. To niko ne dovodi u pitanje jer telo Akselovog brata više liči na žensko (on sam započinje proces tranzicije, što je meni bilo baš tužno). Čak i ako ignorišemo prvu wtf?! reakciju, jasno nam postaje da je samo pitanje vremena kada će taj odnos pući jer ne samo da je zasnovan na laži koja se servira ljudima van porodice, on je prvenstveno zasnovan na obmanjivanju sebe i pokazuje samo koliko smo ograničeni društvenim normama koje, kroz neku nakaradnu ideju normalnosti, samo ubijaju spremnost pojedinca da stane uz onog koji mu je najbliži.

Iako jaz među njima postaje sve dublji i u nekom trenutku komunikacija se obustavlja u potpunosti, oboje rade istu stvar: okreću se sebi. Razlikuje se samo pristup. Aksel se okreće usamljeničkom životu: posao obavlja u samoći a cela situacija sa smrću majke i odbojnost ideje da njegov brat postaje žena stvoriće neku vrste netrpeljivosti prema ženama generalno. Adel se, s druge strane, okretanjem ka sebi zapravo otvara ka svetu. Nakon oporavka posle operacije, odlučuje se za povratak u rodno mesto i nov život u staroj sredini. Naravno, stanovništvo koje o njoj ne zna ništa, svoje neznanje nadomešćuje glasinama, ali deluje kao da se Adel ne osvrće na njih. Pronalazi posao, zaljubljuje se (u lovca ni manje ni više, malo sam prevrnula očima), pa čudnim spletom okolnosti ponovo pokreće kontakt sa bratom. A ta činjenica će biti ključ za rešavanje misterije koja se napravila oko nje.

I tako dođosmo do trenutka kada sve kreće nizbrdo. Desiće se u jednom trenutku da se Adel i njeni putnici nađu u životnoj opasnosti. Zbog toga što je odrasla na tom terenu, Adel uspeva da ih skloni sa hlaldnoće tako što ih odvodi do pećine pretvorene u muzej. I dok čekaju spasilačke ekipe, jedan od starijih dečaka otkriva Adelinu priču. Zanimljivo, to čini dečak čiju je majku zajednica prozvala vešticom, mada je način na koji je on došao do informacija o Adelinom životu vrlo zemaljski. Elem, dok sluša kako se odvijao njen život i kako je dospela tu gde jeste, Adel ćuti, ne prekida ga, u sebi poredi priču sa činjenicama. Mislim, ok – kada je već došlo do toga da zajednica sazna ko je zapravo Adel, pokušaj ućutkakvanja bi verovatno bio kontraproduktivan, moguće da je i samoj junakinji to jasno. Međutim, koliko god ovaj roman govorio protiv diskriminacije transrodnih osoba, ja bih rekla da je ceo pokušaj pao u vodu s odabirom načina na koji će ta informacija biti obelodanjena. To nije priča tog dečaka, to je Adelina priča i na njoj je da odluči da li će je, kome i u kojim uslovima ispričati. Razloge zbog kojih se odlučila na ovakav postupak, tumačim pre svega činjenicom da je autorki stalo da pokaže da je budućnost optimistična i da će zajednice čiji su reprezenti učenice i učenici koje Adel prevozi imati razumevanja za transrodne osobe. Druga stvar je karakterizacija same junakinje. Čini mi se da je rekavši svima istinu o njenom poreklu, dečak skinuo teret s njenih leđa, ali nisam sigurna koliko je taj postupak blizak realnom trenutku deklarisanja transosobe. U svakom slučaju, mislim da je Adel ta koja je trebala da bude ta koja bi otkrila svoj identitet, ako joj je do toga uopšte stalo.

I na kraju (da, stigli smo do kraja!), kakva je presuda, pitaš se. Pa sad, iako lično nisam oduševljena, ipak mislim da bi roman mogao biti vredan čitanja jer u neku ruku stvarno odgovara na pitanje kako objasniti detetu. Adelina priča može biti sjajan prvi korak u pokušaju da se okončaju predrasude koje se možda gaje prema transosobama. Znaš ono kad kumuješ na krštenju pa pop pita da li se odričete Sotone? E tako nešto radi i Emanuela Pagano, samo što je njeno pitanje da li se odričete predrasuda. Na kraju ove knjige nalazi se zanimljiv i koristan priručnik za razumevanje svih pojmova vezanih za transrodnost i saveti kako o toj temi govoriti u novinarskom diskursu. Pročitajte ga i imajte u vidu da je Google vaš prijatelj. Taman da, kao na krštenju, pljunete na predrasude. Jer one i jesu đavolja rabota. Pu!

P. S. Dnevniče, brate, pa ne mogu da ti kažem zašto se roman zove Mladi trogloditi, nešto treba sam da otkriješ. Probaj ovde x ili ovde x. Ajd živ mi bio. ❤

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.