Ko se boji smrti još, tri za groš, tri za groš?

Jedini ljudi kojima iskreno zavidim jesu oni koji na nervnoj bazi gube apetit. Tokom prethodne dve nedelje, majka je bila bolesna (nije korona, upala bubrega je) i ja sam 800 gr (plus 10% gratis) pojela za tri dana i noći provodila spavajući na rate, sedeći i u farmerkama. Kada su antibiotici počeli da deluju i temperatura se vratila na normalnu, malo sam odahnula i počela da tražim načine da se oslobodim ždranja na nervnoj bazi. Počela sam da čistim kuću (a svi koji me poznaju znaće koliko mi je to mrsko) u šta spada i, evo iznenađenja, ponovo slaganje knjiga. Majke mi, retko šta tako pozitivno utiče na moju psihu kao premeštanje knjiga s jednog kraja sobe na drugi uz exYU hitove. #toplapreporuka

E sad, na samom početku samoizolacije sam odvojila dvadesetak nepročitanih knjiga za dane koje mi predstoje pa sam, logično, ovaj put uzela da vidim šta mi je preostalo. Među još uvek nepročitanim naslovima nađoh i knjižicu pod nazivom Dvostruko staklo islandske književnice Haldore Torodsen, za koju nemam pojma kako se našla među mom malom legatu. Vrlo je verovatno da sam je dobila od izdavača (Heliks) tokom nekog festivalsko-sajamskog druženja, ali ne bih smela da se zakunem. Budući da ima manje od 100 strana, slistih je za jedno jutro (eto neke koristi od ustajanja u 5, pozz za keru mi) i pomislih da možda ne bi loše da proširim reč o istoj, najpre zbog toga što ne mogu da se setim kada sam poslednji put tokom čitanja napravila ovoliko beleškica a onda i zbog toga što volim islandsku književnost pa se osećam kao da činim dobro delo kad popularizujem književnost sa malog jezika.

Dvostruko staklo je delo koje se 2017. godine našalo na listi dobitnika Evropske nagrade za književnost (EUPL), što je, kao što smo naučili na primeru Gasta Grebera (x), znak da čitanje treba započeti bez nekih velikih očekivanja. EUPL je izuzetno varljiva kategorija i ne treba joj verovati. Međutim, Haldora je prijatno iznenadila. Kao i Sjon (x), Haldora pripoveda kranje minimalistički i kroz kombinovanje privatnog i javnog, otvara niz inače skrajnutih tema. I ovo se delce na neki način ruši mit o savršenom islandskom društvu, ali za razliku od Sjonovog romana, koji u prvom planu ima iskustvo mlade osobe, Haldora Torodsen se bavi starijom populacijom, konkretno ženom u kasnim sedamdesetim, uz pomoć koje pripoveda o položaju starih lica, ali i temama poput društvnog života i seksualnosti u trećem dobu, što se, priznaćete, ne sreće toliko često. Glavna junakinja progovara zanimljive pozicije: ona je svesna svojih godina i toga šta one znače, ali u isto vreme oseća nezadovoljstvo zbog toga što ju je društvo već otpisalo. Zahvaljujući tome, ne dobijamo isključivo uvid u jedan usamljeni život i izolovan svet, već i u male borbe da se pokaže da starost ne mora da bude tužna i mizerna.

wp-1591124043965.jpg

Haldora je svoju priču upakovala na nešto više od sedamdeset strana, podelivši je u četiri poglavlja. Njih sačinjavaju poetske slike, od kojih su neke naslovljene poetskim a neke prostim, svakodnevnim konstatacijama. Ostaje neutvrđeno da li je reč o romanu ili noveli, mada se čini da ni samoj autorki nije stalo da svoje delo strogo ukalupi. Po mom skromnom mišljenju, koje ne mora da bude ispravno, mnogo je bitniije ko pripoveda i na koji način. Nakon čitanja tzv. blurba, očekivala sam da priča bude ispričana u prvom licu, kao neka vrsta memoara, ali autorka se odlučila da priču pripopoveda sveznajući pripovedač. Odvojivši narativni glas od junakinje, čitalačkoj publici je dat bolji uvid u ono što se dešava u samoj junakinji, ali što je za ovako kratko delo možda još i bitnije, stvara se određeni tempo pripovedanja, koji publiku drži čvrsto uz narativ i bez previše digresija vodi od tačke A do tačke B. Taj minimalistički pristup pripovedanju konstruiše scene dovoljno da ih prepoznamo kao svakodnevne, ali i izuzetno intimne. One se neretko ponavljaju, pokazujući koliko dani mogu biti monotoni, ali humor i blagi osećaj cinizma kojima su prožete pažljivo ubačene stanke u okviru scena sprečavaju da tekst bude jednoličan i, prosto rečeno, dosadan. Junakinja je inače matematičarka i filozofkinja, eh, gde te sve život odvede, pa ne čudi njena zapitanost nad svim i svačim, kao i njena potreba da se određene situacije definišu i razjasne do tančina.

Već određen broj godina, naša junakinja je udovica, što je i za nju samu bilo iznenađenje, budući da je ona bila ta koja se stalno žalila na razne tegobe i tegobice. Pa ipak, čini se kao da se zajednički život nastavlja, budući da joj je pokojni muž često jedini sagovornik i da mu ona sama daje glas. Ona ima svoj krug prijatelja, u kojem svako ima svoju ulogu i koji se s vremenom sužava. Dinamika njenog života se menja kada jednog dana u njen život uđe nov muškarac, stavljajući pred junakinju sve dileme koje ljubavni odnosi donose sa sobom. Isprva neodlučna, naša se junakinja najpre krije iza svojih godina, a zatim od njih očekuje da je zaštite od eventualnih neuspeha. Pokazaće se da, iako ne zna za godine, ljubav ume da bude nepredvidiva i onda kada mislite da vas iskustvo štiti. Prateći dinamiku odnosa junakinje i ljudi oko nje, primetićete još jednu zanimljivu stvar: svi su imenovani, osim nje.

Verujem da se autorka odlučila na taj korak jer je junakinjino iskustvo univerzalno, što samo po sebi nije ništa inovativno. Ono po čemu se ovaj slučaj razlikuje jeste načini na koji je način njena priča građena. Već pomenuti sveznajući pripovedač pažljivo bira koje će delove života junakinje otkriti i u kojoj meri. Tako ćemo saznati šta je završila, ali nema ni reči o njenoj karijeri. S druge strane, znamo, međutim o njihovom odrastanju nema podataka pa ne možemo sa sigurnošču da tvrdimo da je ceo život provela vezana za kuću i porodicu. Junakinja mladost, pomalo buntovna priroda i avanturama koje je proživela dobijaju dobar deo narativa, ali se i taj tok podriva najčešće jednom rečenicom, samo propuštenom kroz određenu scenu kako bi nam pokazala da je sve što je junakinja proživela zapravo ograničeno i svedeno na određenu ulogu. Ona je uzorna kćerka koja upisuje matematiku da bi zadovoljila očekivanja svog oca. Ona je devojka koja ne želi da ide na spavanje kako bi muškarci mogli na miru da diskutuju o književnosti, ali koja oseća da joj tu nije mesto iako nema nameru da napusti društvo. Ona je ljubavnica, partnerka, supruga, majka. I na kraju, ona je (usamljena) udovica. Zna ko je, zna kakva je, zna šta voli i šta je plaši, ali u trenutku kada misli da se konačno oslobađa svih uloga, upada u zamku jer sada je društvena zajednica ta koja joj nameće ulogu stare žene. Ona može da se bori protiv toga tako što će ostati verna svojim potrebama, stilu oblačenja i idejama, ali ona je, u suštini, postala teret. I možda grešim, ali mislim da ostaje bez imena zato što se kroz njen primer pokazuje da si, bez obzira na godine, obrazovanje i sliku o sebi, za veliki svet vidljiva samo dok svojom ulogom aktivno doprinosiš. Onoga trenutka kada to prestane da se dešava, postaješ sporedna ličnost, izolovana u svojoj nebitnoj ulozi.

Još jedna od stvari zbog koje mi je ovo delce bilo interesantno, jeste način na koji Torodsen pripoveda o životu starih ljudi. Čini mi se da su u jednom trenutku tržištem dominirale priče o dopadljivim namćorima sa jedinstvenim pogledom na svet, koji ne mare previše za društvene norme i autoritete. Druga česta vrsta narativa jeste ona u kojoj stari ljudi svoje dane koriste prisete svega što ih je dovelo do trenutka u kom ih priča zatiče, zadržavajući se na ratnim i/ili ljubavnim epizodama, uz obavezno svođenje računa i predavanje određene mudrosti mlađim generacijama. Dvostruko staklo je priča o staroj ženi koja ne samo da aktivno živi u sadašnjem trentuku, već dobrim delom romana planira i budućnost čime se razbija ideja o trećem dobu kao pasivnom. Zapravo, čini mi se da je to razbijanje opšte slike o staračkom dobu izuzetno važno, budući da se autorka njime bavi kroz nekoliko različitih načina, od kojih je posebno zanimljivo pratiti na koji način pristupa temama poput ljubavi i seksualnosti, koje su, ako ćemo iskreno a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, jedan oblik tabua. Kreće od klasične postavke: devojka sreće momka pa se malko muvaju pa se na kraju smuvaju i onda krenu peripetije raznih vrsta. U slučaju junakinje Dvostrukog stakla, peripetije kreću odmah, budući da je veza koja se rađa pozitivno iskustvo jedino za njene aktere. Ispostaviće se da razumevanja nema ni od najbližih: njeni sinovi nisu preterano oduševljeni razvojem situacije dok njegova porodica ne zna ništa o našoj junakinji. Zbog toga nas ni ne čudi kada na isti otpor naiđu i van svojih privatnih sfera. Saznajemo da se zajednice tog tipa susreću sa različitim zakonskim ograničenjima, da su neprepoznatljive su za institucije, što je samo jedna od nepravdi vezanih za treće doba. Bukvalno se čini kao da postoji neki konsenzus da svaka mogućnost života prestaje posle 55 godine i tvoj jedini posao posle toga jeste da legneš i čekaš da dođeš na red za voz u večna lovišta. Junakinja i sama tokom priče primećuje da ne propada samo njeno telo, već i društvo u kom živi. Samo, kada se dođe do kraja priče, deluje kao da to društvo nije ni dostiglo svoju zrelost, iako ima savršenu aparaturu za ućutkivanje svojih sugrađana i sugrađanki.

Zašto, na kraju, ova knjižica zaslužuje vaše vreme? Kao i većina dela nastalih na hladnom Islandu, Haldora Torodsen uspeva da na malom prostoru kaže mnogo toga. Pričajući o svojim sunarodnicima, ona priča i o našim. Osim toga, kada se zatvori knjiga i shvati da ni sami nismo daleko od dvostrukog stakla, cela priča dobije jedan potpuno novi nivo. Pa ko preživi, nek ispriča…

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Svedočanstva

Samoizolacija,

još jednom spavam pa ceo mesec

Dragi internete,

Upala sam u krizu. U jednom trenutku je sve bilo ok, već u sledećem mi je svega bilo previše. Počela su da se ređaju sranja i jedna loša vest je pratila drugu: sve stadijume tuge prolazila sam u toku jednog dana, onda bih odspavala jer jutro će promeniti sve, ali vraga, to izgleda može samo u pesmi. U cilju očuvanja zdravog razuma, prestala sam da slušam i čitam vesti, namunjila sam svoje društvene mreže tako da se na njima nađu samo knjige, pozorište i virtuelne ture kroz muzeje. Onda sam prestala da čitam pa mi je i pozorište postalo previše. Trudila sam se i mreže da kuliram najviše što mogu, ali bez obzira na sve, svako malo bih naletela na postove pravo je vreme da budete produktivni i kreativni, nakon kojih bih se osetila kao govno (excuse my French) jer za poslednjih petnaest dana uspela sam da sredim knjige, napravim moralno posrnulog čovečuljka u Simsu i pošteno se isplačem uz Glee (ko nije pustio suzu dok Kurt peva Defying Gravity srca nema, eto rekla sam). To valjda dovoljno govori o mojim kapacitetima.

Odlučih se prošlog četvrtka da dopunim svoj goodreads nalog knjigama koje sam pročitala od početka godiine i vidim da se u grupi Knjigom o glavu održava vikend Balkan Corona Readathon. Krenem i ja sa čitanjem u subotu u pet ujutru, pošto se pas i ja budimo kad i petlovi i stranu po stranu, provedem tako veći deo vikenda u knjigama, čitajući i birajući naslove koji bi odgovarali zadacima. I dođe mi tako na pamet da bih mogla i da sednem i zavrišim neke tekstove koje sam započela dok sam se još junački nosila sa svime. Planirala sam da prvo objavim tekst iz kategorije unpopular opinion, ali sam se upetljala u tumačenje i nikako da se iskobeljam. Zato vam sad predstavljam roman Svedočanstva Margaret Atvud, inače prvu knjigu pročitanu u samoizolaciji.

Kao što se možda sećate iz teksta o prvom ovogodišnjem sajmu knjiga (evo ovde možete osvežiti sećanje x), Svedočanstva su prva knjiga koju sam kupila u Novom Sadu i premda sam se baš borila da obuzdam velika očekivanja, nisam u tome uspela. I logično, wow efekat je izostao. Toliko izostao da sam drugu trećinu romana razvlačila kao nekad kačamak za doručak u obdaništu: bukvalno sam sedela za stolom do ručka i opet ga ne bih pojela. Na kraju sam podelila roman post it strlecama i uvela sistem nagrade ne bi li me to motivisalo da završim roman. No, pre nego što se pozabavimo onime što se meni nije baš dojmilo, evo nekih osnovnih informacija o romanu.

Kao što već verovatno znate, reč je o nastavku kultnog romana Sluškinjina priča. Učite na mojim greškama: ne očekujte da vam priču ispriča Fredovica. Ovaj put imamo tri narativna glasa: dve devojke i jednu Tetku. Svaka od junakinja daće naizgled jedinstvenu sliku Galada, čime se, uz perspektivu koju smo prvo dobili od Fredovice, širi naše znanje o jednom totalitarističkom režimu i mehanizmima uz pomoć kojih funkcioniše. Jedna od devojaka odrasla je u Galadu, u porodici Zapovednika. Reč je, dakle, o povlašćenoj devojčici, koja tek sazreva tokom čega shvata da Galad nije idealno mesto za život uopšte, a specijalno ako ste žena. Drugi narativni glas dat je devojčici koja odrasta na slobodnoj teritoriji, u Kanadi, što nam, logično, pruža priliku da vidimo i kako funkcionišu slobodne teritorije, kako se na Galad gleda spolja a saznajemo ponešto i o načinima otpora i pomaganja onima koji uspeju da se iz Galada izvuku. Njihovi narativni tokovi prikazani su kao transkripti svedokinja 369A i 369B. Ipak, svedočanstvo koje otvara roman jeste glas iz srca samog Galada i on pripada Tetka Lidiji. Njena priča jeste ispovest pretočena u neki oblik dnevnika i u isto vreme je najuspeliji i najproblematičniji deo romana.

Isprva sam se trudila da ne spojlujem previše, ali mi nije baš uspelo, ostavljala sam oznake tokom teksta, da znate da preskačete ako vam smetaju. Činjenica je da će vam na samom počečtku bit jasno ko je ko i šta će se desiti do kraja. Čar je valjda u otkrivanju načina na koji se sve odvija, ali ako ćemo iskreno, a hoćemo jer pravila kuće tako nalažu, ja sam malo razočarana činjenicom da sam na samom početku skontala ko, gde i zašto i jesam malo bila u fazonu škk Margaret? Ali kako je priča napredovala, pomislih da je možda to i planirano pa će kao na pola romana svedokinje A i B da se ujedine i do kraja romana obore Galad. To se nije desilo i onda sam počela da odugovlačim. Jedina stvar koja me je zapravo sprečila da odustanem jeste svedočanstvo Tetka Lidije. Priče koje pripovedaju mlađe junakinje, specijalno narativ one koja odrasta van Galada, ostavile su utisak loše napisanog YA romana. Imam utisak kao da se autorka nekako sputavala, pazeći da joj ton bude u skladu sa pozicijom i godinama mlađanih junakinja, ali nekako se sve završilo na velikom broju opštih mesta i blage stereotipizacije. Čak nije ni ostala dosledna početnoj karakterizaciji, što me je poprilično nerviralo, pa sam na kraju ignorisala napisano i terala kao da je junakinja koja je meni draža ona koja završava posao. Svedočanstvo tetka Lidije, s druge strane, osmišljeno je mnogo bolje i dosta dobro funkcioniše do samog kraja, gde postaje totalna glupost i načisto se raspada.

Nego da se bacimo mi na pojedine stvari zbog kojih mislim da je Bernardin Evaristo komotno mogla da pozove na bojkot Bukera, mada kontam da to u civilizovanom svetu ne rade na isti način kao u Srbistanu.

  • Priča ili špijunski YA propo

Svedočanstva su funkcionišu i kao lična priča, iako je jasno da je njihova svrha cele stvari da se pokaže kako je pao Galad. Urušavanje totalitarnog režima, Atuvd planira iznutra, što je ok i dosta puta tokom istorije se pokazalo kao tačno. Na tome kako srušti Galad, radi niko drugi do Tetka Lidija, kunem se da nije spojler, odmah vam bude jasno. Budući da je na poziciji na kojoj jeste, Tetka Lidija, koju sad vidimo kao neku mešavinu časne sestre i KGB agentice, osmislila taj neki plan i sve izgleda kao špijunski roman pa ona razmišlja često i po dva koraka unapred i sve funkcioniše manje ili više uspešno dok ne dođe trenutak kulminacije. E onda idete iz rečenice u rečenicu sa škk!? izrazom lica. Jer pazite sad (SPOJLER) države oko Galada i konkretno Kanada kao mesto u kojem se radnja delom odvija, sasvim sigurno znaju šta se sve tamo vrše pa čemu onda potreba da se dosijei iznesu iz Galada na odabrani način? I još bolje: ako je već postojala mogućnost da se informacije iznose do Kanade, a vrlo brzo saznajemo da jeste bez obzira što deluje neuverljivo, zašto onda dosijei Tetka Lidije nisu otišli na taj, već predstavljen, način? Ok, ajde i da kažemo da je postojala želja da se određena junakinja izvede iz Galada pre nego što počne sranje, ali sa reusrsima koje je Tetka Lidija imala, kladim se da je mogla da smisli mnogo bolji način od bega sa vodoinstalaterom uz jbg, desilo se stav. Zamislite Tetka Lidiju kad joj kažu da je učenica pobegla sa vodoinstalaterom. Da li je vidite kako sleže ramenima i nastavlja doručak? Ni ja.

giphy
Pitali smo Lidiju šta misli o vodoinstalateru.

E sad, kad jednom ukopčate ko su svedokinje A i B, pomislićete možda da nije Lidijn cilj da ih ponovo vrati u osnovnu porodicu. Bude vam to fina ideja na kratko, ali kad se setite svega iz prve knjige, shvatite da za to nema nekog velikog osnova, tako da i to propada. Ostaje vam da pratite tu mučenu špijunsku igru do kraja, uz povremene uzdahe očajanja.

  • Problem klase ili privilegovane žene galadske

Ako iole pratite Margaret Atuvd i njene intervjue, onda znate da je reč o jednoj (usudiću se da kažem zadrtoj) feministkinji drugog talasa, koja od svoje privilegovene pozicije ne odstupa ni korak – setimo se onog skandala kad je njena prijateljica, inače unverzitetska profesorka, bila optužena za seksualno uznemiravanje a ova joj brže bolje pružila javnu podršku jer žene podržavaju žene valjda i kad prave sranja (ne). E taj njen stav i pozicija koju gaji, jasno se očitavaju i u Svedočanstvima. U Sluškinjinoj priči je klasna podela odlično istaknuta: naratorka pripada klasi nad kojom se vrši opresija, što joj istovremeno dozvoljava da prikaže posledice položaja klase kojoj pripada, ali i da osvetli na koji način funkcionišu ostali slojevi društva unutar Galada. U Svedočanstvima su u fokusu su samo privilegovane žene galadske. Dok nisam kupila knjigu, nisam se uopšte bavila romanom niti sam čitala prikaze i kritike; izbegavala sam apsolutno sve moguće informacije jer nisam želela da mi se neko petlja u tumačenje. Kada sam je se konačno dočepala i videla da je reč o tri perspektive, smorilo me malo što nijedna nije Fredovičina, ali opet mi beše drago jer jbt, to znači da možemo da dobijemo perspektivu recimo Marte ili Ekonožene. Možemo da dobijemo gotovo kompletnu sliku društva u Galadu i vidimo kako se obrušava kroz gotovo sve slojeve. Dobro, evo da ne grešim dušu: imamo Beku, devojku iz Ekonoporodice koje se u školi koju pohađaju zapovedničke kćeri našla zahvaljujući činjenici da joj je otac najbolji zubar. Pa ipak, osim što se ta informacija stalno naglašava, drugih informacija o njenom životu nema. Bar ne onih vezanih za svakodnevni život. Marte takođe dobijaju svoj prostor, ali iz Agnesine perspektive i njihovo pojavljivanje svodi se na tračarenje, zahvaljujući kojem zapovedničke kćerke i supruge dobijaju informacije šta se dešava u drugim kućama. Pravda za Marte!

Dakle, sve što dobijamo jeste (SLEDI SPOJLER) perspektiva najmoćnije Tetke, devojke koja odrasta u kući Zapovednika i Male Nikol, koja je bukvalno svetica zaštitnica celog naroda.

giphy-1
Znam, sestro. Sve znam.

Ali evo zašto je pitanje klase bitno. Iako sam želela da Svedočanstva posmatram kao posebno književno delo, čini mi se da to nije moguće jer se priča dosta oslanja na osnove postavljene u prvoj knjizi, zbog čega je nemoguće smetnuti s uma položaj iz kojeg za te osnove saznajemo. Njih priča Fredovica, ona koja nema ime, ona koja je deo potlačenog sloja. I onda dobijete novu priču u kojoj zasluge za rušenje celog sistema idu predstavnicama najvišeg sloja, dok ostali kao da ne postoje, niti se u obzir uzimaju njihovi problemi kao razlozi za rušenje. Sve što se radi i način na koji se radi i razlozi zbog kojih se uopšte i radi – bukvalno sve je vezano samo za one iz najviših slojeva.

I znam, znam, možemo da kažemo da je i Tetka Lidija pod opresijom. Jeste, naravno. Zar nisu svi u Galadu pod opresijom, osim Zapovednika? Ali fora je u tome što ih opresija ne izjednačava. Tetke, na primer, mogu da čitaju, da pišu, imaju, dakle, određene slobode, za razliku od, na primer, Marti, koje su primorane na rad u zapovedničkim kućama, u kojima, opet, Supruge Zapovednika, uživaju u luksuzu. One su povlašćenije u odnosu na Sluškinje, koje niti mogu da čitaju i pišu, niti imaju bilo kakvu slobodu. Ekonožene ne znam ni gde da svrstam jer o njima nemamo nikakve informacije, mada nam Agnes kaže da nemaju pravo na obrazovanje. Tu su još i Nežene, kojima je tek priređen haos od života.

Tako da eto, Lidija definitivno jeste najmoćnija žena u Galadu (kao dokaz možemo da priložimo činjenicu da roman otvara prikaz njene statue a da njeni portreti vise svugde). Agnesina privilegija vidljiva je odmah na početku i kasnije će dobiti još jedan nivo, dok Nikol unutar Galada funkcioniše pod okriljem saznanja da je praktično svetica i da će je to sačuvati ako se njen identitet otkrije u presudnim trenucima. Opet kažem, sve to ne znači da nisu pod opresijom, ali jesu privilegovane u odnosu na veeeeeliku većinu galadskih žena. Zato mislim da je pomalo apsurdno je govoriti o rušenju sistema iz samo jedne klasne pozicije, koja, kada se sagleda društvo u celini, ipak nije toliko ugrožena.

  • Tetka Lidija: ili mogući slučaj revizionizma

:dubok uzdah:

Za razliku od Sluškinjine priče, u kojoj smo Tetku Lidiju upoznali kroz oči druge junakinje, Svedočanstva nam nude priču iz prve ruke. Tetka Lidija će, osim o tekućim događajima, takođe pripovedati o sebi pa ćemo tako saznati kakav je život vodila pre nego što je Galad stvoren, kako je uopšte postala Tetka i, što je najbitnije, saznaćemo kako je postala najmoćnija Tetka. Primer uspona Tetka Lidije pokazaće nam kako se ljudi uspinju na lestvice koje pred njih postave totalitarni režimi. Najčešći pokretači su sledeća tri motiva:

  1. verovanje u određenu ideologiju
  2. oportunizam
  3. strah za sopstveni ili život vaših najbližih.

Ponekad, kao u slučaju Tetka Lidije, motivi se pomešaju. Videćemo da nju najpre motiviše strah; kada joj se smrt nađe za vratom, Lidija zna da preživeti znači pristati na novonastale uslove. I to je ljudski, naravno; možemo da mislimo da bismo mi odabrale smrt, al istina je da, dok se ne nađemo u tako ekstremnoj ssituacij, ne možemo da znamo šta bismo uradile. Ono što je, međutim, za celu priču mnogo bitnije jeste sve što dolazi nakon što Lidija prođe torturu u Zahvalištu (gde se, između ostalog, zakune da će se osvetiti, baš suptilno uvedena motivacija) i stane prvi put pred Zapovednika Džada. Tada joj postaje jasno da je uspostavljanje određene hijerarhije neizbežno i ona, kojoj je život izoštrio instikte za preživljavanje, vrlo lako uspeva da se nametne kao vodeća među tri Tetke osnivačice. Međutim, Lidija zna da je ograničena: ona ima uticaj, ali nema faktičku moć. I šta Lidija radi? Polako, ali sigurno, skuplja sve moguće informacije o svima, Zapovednicima, Ženama, Sluškinjama, Tetkama… OZNA sve dozna način rada, održao ju je na vrhu i omogućio joj je da bude ta koja će iznutra podrivati temelje galadskog društva, uz ideju da je motiviše lična osveta.

Ali sad imamo jedan problem.

Tetka Lidija iz prve knjige i Tetka Lidija iz druge, gotovo da su dve različite junakinje. Žena koja je kroz Sluškinjinu priču predstavljena kao neko ko nameće patrijarhalne norme propisane galadskim zakonima i nema obzira pri korišćenju svog položaja ispade zapravo pritajena saborkinja, a rušenje Galada stvar lične prirode.

12_39_no_words
Delimo osećaj.

Ok, hajde da kažemo da je činjenica da se toliko razlikuje stvar perspektive iz koje karakterisana: prvo je o njoj govorila žrtva, sada se predstavlja sama. Onda je na publici da prihvati stranu kojoj će da se prikloni. Ja zaista nisam skolna da verujem da je Lidija jedna od onih junakinja koje su na strani žena/pravde više nego što se na prvi pogled čini jer da zaista jeste takva, bilo bi naznaka za to i u prvoj knjizi pošto nastavak nije bio planiran. Pa dobro, hajde da kažemo i da je vremenska distanca učinila svoje, ali računam da je Atvud pročitala prvi deo pre nego što je sela da napiše drugi. Ako jeste, kako se onda ovaj obrt dogodio?

Moguće da je meni promaklo, ali stvarno mi nije mi jasno kako tačno Lidija pomaže ženama. Čak i da nismo čitale i da se naše znanje zasniva samo na prvoj sezoni serije, jasno je da Lidija nije junakinja koju možete talo lako da operete. Jer da se lažemo, Tetka Lidija možda nema faktičku moć kada se sagleda njena pozicija spram Zapovednika, ali Lidija je za Tetke a samim tim i sve galadske žene, sledeća najmoćnija instanca i ona to koristi na najbrutalniji način tako da je za mene njeno svedočanstvo, bez obzira što je od svih ponuđenih najuspelije, samo jedan način da se njena odgovornost umanji a njena ulogu u galadskom društvu relativizuje (a jedan red na jednom spomeniku to i dokazuje).

Možemo, naravno, da se držimo motiva lične osvete, ali tek onda njen plan nema smisla. Udaj ovu, skloni onu, vrbuj ovu, žrtvuj onu. I opet ne uspevaš da ispadneš pozitivan lik jer nije tvoja osveta ako se drugi žrtvuju.

  • Umesto zaključka

Iskrena da budem, meni opšte nije jasno zašto su mnogi požurili da nahvale knjigu jer ne samo da joj je priča puna rupa, već se kosi sa gotovo svim postulatima postavljenim u prvom delu. Cela priča oko toga da Svedočanstva daju odgovore na sva pitanja koja su čitateljke i čitaoci postavili nakon čitanja Sluškinjine priče zapravo pada u vodu jer odgovoreno je samo na to kako nastaju Tetke i šta se desilo sa Fredovičinim detetom (je l ona uopšte rodila drugo dete u prvoj knjizi?). Takođe, Fredovica ne samo da je iznela celu prvu knjigu bez ideje o tome da je neka heroina, već ni priča nije bila takva da se ona okarakteriše kao neka superjunakinja. Taj nedostatak heroizma glavne junakinje možda je i najjači adut samog romana jer je dopustio svima da se poistovete sa njom: Fredovica jeste jedna od nas. Sad se ceo koncept menja i gubi oštrinu koju je imala prva knjiga jer sada u prvi plan guramo ne samo Fredovicu kao heroinu, nego i njene potomkinje, dok usput pokušavamo da operemo one koji su galadske zakone sprovodili I taj srećni kraj… Ja volim da svi budu srećni na kraju balade, majke mi moje, al kad ne ide – jbg, ne ide. Uostalom, kako se obe knjige završavaju na isti način, zar nije srećan kraj već dobijen? Galad je srušen i to je dovoljno.

P. S. Imam još dve velike muke. Prva je Beka, koja je zaslužila mnogo više prostora i imala je veliki potencijal, a druga je nepravda koju doživljava Agnes. Isprva vrlo bistra i sposobna devojka, na kraju u potpunosti biva potčinjena ovoj drugoj koja mi je sve vreme išla na živce i potajno sam se nadala da će se udaviti u kanisteru. Eto. Rekla sam i to.

Završavam sad, majke mi. Hvala na pažnji. Perite ruke, ne dopustite gadovima da vas slome i gledajte Glee, toliki je treš da je skoro lekovit.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. AKO JE KOD NEKOG OD VAS MOJ PRIMERAK SLUŠKINJINE PRIČE, MOLIM VAS DA MI VRATITE JER NE MOGU DA KUPUJEM PO TREĆI PUT. HVALA.

Mesečev kamen u mesecu januaru

Ono jest januar najduži mesec u godini, al meni nekako prolete. Sve mi se nekako čini kao da juče doručkovala projice i rusku salatu uz Žikinu dinastiju (bez osuđivanja!), al evo zagazismo dobrano u prestupni februar. Januar je iza sebe ostavio mnogo kalorija, jedan fini broj kilograma, pet kupljenih i svega tri pročitane knjige. A nije da se nisam trudila, bolje da ne pričam koliko sam knjiga započela. I nije kao da sam upala u krizu pošto mi se baš čita. Prosto mi se nikako nije dalo da dovršim započeto.

lvolDa ne beše ujdrume oko NIN-ove nagrade, verovatno ne bih ni ovoliko izgurala, ostala bih na jednoj mučenoj knjižici. Da, probala sam i sa menjanjem žanra – nije pomoglo. Čak je i moj provereni lek protiv mučenja sa čitanjem izneverio. 😦

Poslednjih dana januara uzela sam Mesečev kamen kratak roman islandskog pisca Sjona, primerak koji sam iskopala u biblioteci. Cela priča stala je na svega stotinjak stranica, pa pomislih da bi bila idealna za čitanjac u prevozu, taman za dve vožnje. Zapravo, završila sam je u istom danu, dovoljno me je zainteresovala da nastavim čitanje i van prevoza, al sada kada je proces čitanja gotov, jedino što mogu da kažem jeste: ubio me Voldemor ako znam šta sam zapravo pročitala.

Ovo delce vrebala sam već neko vreme, tačnije godinu dana i tri sajma. Sve kao hoću, pa onda ipak neću, i premda se, kao što sam to već naglasila ovde x, s godinama sve više okrećem skandinavskim autorkama i autorima, nije mi delovalo kao da bih mogla da uživam u priči. Onda sam sredinom prošle godine pročitala Vesosev Ledeni zamak, roman za koji sam se isto dvoumila hoću ili neću. Na kraju jesam i ne znam da li mi je ikad čitanje nekog romana bilo napornije, zbog čega je moje interesocanje za Sjonov roman relativno opalo. Mesečev kamen mi je odavao isti utisak: svaki put kada bih naletela na knjigu u knjižarama ili na sajmovima, prelistala bih je i vratila jer mi se nikako nije dalo da ponovo eksprimetišem sa metaforama. U neku ruku nisam pogrešila – ovo je definitivno priča kroz koju se ne prolazi lako i ako ćemo iskreno, a hoćemo jer je takva politika kuće, da je bila iole duža, odustala bih.

Knjiga o dečaku koji nikad nije postojao je vrlo slojevita i iznenađujuće napeta priča. U njoj su svoje mesto našli stihovi, fotografije i novinski članak iz rejkjavičkog Jutarnjeg lista od 17. novembra 1918. godine. Scene koje pratimo prepune su aluzija na filmove iz tog doba i često nismo sigurni da li je reč o snovima, halucinacijama ili stvarnosti. Sjon je stvorio jedan kolaž, pa ko voli (post) postmodernističke romane tog tipa – go for it. Najvećim delom, priča je smeštena u 1918. godinu, što čitalačku publiku navodi na to da će reči biti o priči smeštenoj u ratni i posleratni kontekst, ali to se ne dešava. Jer svi događaji koji su uzdrmali svet, zaobišli su Island. To zaključujemo kroz razmišljanja glavnog junaka, šesnaestogodišnjeg dečaka Mauni Stejtna (čiji je nadimak Mesečev Kamen naslov romana). Za njega i ostale stanovnike Rejkavnika i Islanda generalno, bitniji su interni potresi kroz koje zemlja prolazi. Fokus je stavljen na tri velika događaja: roman otvara erupcija vulkana Katla, zatim zemlju pogađa epidemija španske groznice, a celu priču zaokružuje dobijanje protektoratske autonomije od kraljevine Danske.

Maunijeva lična priča funkcioniše po sličnom principu. Njemu su važne samo njegove unutrašnje borbe. One, neizbežno, jesu pod uticajem spoljašnjih faktora, ali Mauniju je više od svga bitnija stvarnost koju sam stvara. U tom smislu, lik Maunija možemo izjednačiti sa prikazom Islanda u određenom istorijskom trenutku, što bi onda Sjonovom romanu dodalo još jednu žanrovsku odrednicu a to je (romansirana?) biografija islandske zajednice.

Ko je, onda, Mauni i kakva je njegova priča? To je zanimljivo pitanje, jer ga već naslov knjige definiše kao nekoga ko ne postoji. Mauni ima šesnaest godina, siroče je koje živi sa rođenom sestrom svoje prabake i homoseksualac je. Interesuje ga jedino svet filma i fantazije a intrigira ga samo jedna osoba, odlučna i samostalna Soula, za koju često nismo sigurni da li zaista postoji ili je reč o dečakovoj fantaziji. Mala zajednica kakva je isladnska, ne priznaje Maunija kao ravnopravnog člana zajednice: on je uvek onaj „drugi” – odrastao je u Bolnici za leprozne, živi sa staricom uzdajući se u milost viđenog socijaliste, prekinuo je obrazovanje i nema prijatelje, a ono što dodatno (ili više od svega) marginalizuje jeste sklonost ka istom polu. I ovde se, nakon kratkog konsultovanja Vikipedije, može uočiti sličnost sa samim Islandom. Zbog specifičnog geografskog položaja, Island se dosta sporo razvijao. Nezavisnost Islanda najpre su ograničili Norvežani, a zatim je vekovima bio danska kolonija. Stanovnici Islanda, dakle stanovnici kolonije, uvek su, za zemlju kolonizatorku, bili oni „drugi”.

20200130_115914.jpg

Rekla bih da Sjon kao glavni zadatak svoj junaku postavlja utvrđivanje granica sopstvenog identiteta. Razilike između Maunija i njegovih sugrađanki i sugrađana uvode se od samog početka, pa tako postepeno pratimo i kako dečak artikuliše osećaj nepripadanja, ali i načine na koje pokušašva da se ukopi u zajednicu. Isprva se okreće tradicionalnim modelima muškosti, od kojih se izdavaja aktivan seksualni život. Pokazaće se, međutim, da to nije moguće unutar ustaljenih okvira i da svaki pokušaj da se seksualna želja podvuče u društvene kalupe znači boriti se protiv sopstvene prirode. Nije teško primetiti da su načini uklapanja u život zajednice, zapravo spoznajne faze u procesu razvoja što ovaj roman, na neki način, čini i romanom odrastanja.

I dok o svetu u kojem Mauni živi informacije dobijamo na kašičicu, Maunijev lični svet dat nam je u svojoj punoj slavi. Kreiranju izuzetno složenog, slikovitog i originalnog sveta stoji fasciniranost filmom. Mauni zapravo živi dvostruku stvarnost: prva je gruba i sumorna. U atmosferi smrti koja preovladava ostrvom, nova jutra ne nude ništa dobro; čak je i seksualni odnos lišen nežnosti. Lični stvarnost glavnog junaka je, s druge strane, borba protiv sumorne svakodnevnice. Insipirisana filmovima za koje ulaznice kupuje od novca zarađenog prodajom tela, Maunijeva lična stvarnost ipak nije stabilna dovoljno da pruži utočište od svega što dečaka tišti. Na granici stvarnog i izmeštanog nalazi se prijateljstvo sa Soulborg. Njeno postojanje je obavijeno velom misterije, najavljuju je određeni zvuci a trag njenog postojanja je crvena marama. Kroz dvostruku dečakovu stvarnost, ova junakinja korača povremeno, samouverenim koracima i toliko je kontradiktorna da se savršeno uklapa u svaku od njih. Najpre je vidimo kako u kožnom kombinezonu vozi motor, a onda saznamo da ide na časove šivenja. Puši i pljucka duvan obučena kao svaka ugledna gospojica te 1918. godine i nikad, baš nikad ne preispituje događaje u kojima je uzela učešće. I ona je vezana za film, naravno. Kroz nju je predstavljeno svo divljenje koje dečak gaji prema glumici Irmi Vep, koja, opet, predstavlja nešto novo i nepoznato. A ako poznajete istoriju filma, sigurna sam da bi analiza Vampira upotpunila analizu Maunijevog lika I možda, u skladu sa svim izrečenim, Soulborg za Maunija ona predstavlja ono što bi i sam voleo da bude: ona je osoba koja pripada zajednici a koja je u isto vreme i nezavisna. Khm, khm, pa možda je ona pomalo i Island…

Kako se roman bliži kraju, priča nekako postaje sve labavija. Dečak shvata da ga mala i strogo ustrojena zajednica neće lako prihvatiti tako da postaje jasno da mora da se iz iste i pomeri. Sredstva su mu vrlo ograničena a nekako njegova autentična i subverzivna priroda ne dozvoljava jednostavno i tradicionalno razrešenje. Neću baš da otkrijem kako se stvari odvijaju do kraja, ali meni je način na koji je dečak istupio iz zajednice zapravo loš. Logičan možda jeste, ali mislim da je to kao kad lenji pisci u Netfliksu odluče da junakinja na kraju sezone ostane trudna jer bože, šta može da zakomplikuje život gore od trudnoće? Ok, odlutala sam, ne zamerite mi, druga sezona Sex education-a mi je i dalje tuga prevelika. Nego, Mauni i njegov odlazak: u neku ruku, nije ga teško predvideti i to mi je zasmetalo. Nisam, naravno, za to da ljudi ostaju u sredinama u kojima ne mogu da napreduju, ali mislim da junak poput Maunija zaslužuje mogućnost izbora.

Kao epilog dobijamo jedno poglavlje koje zatvara narativni krug. Njime se obeležava decenija Maunijevog odlaska sa ostrva a njegova funkcija je da vidimo šta se desilo i sa dečakom i sa ostrvom. Dok sam čitala te poslednje stranice, mislila sam da je to poglavlje suvišno i da je samo još jedan kamen koji solidan roman vuče ka dnu. Međutim, poslednji pasus romana i poslednja fotografija nas vraćaju u stvarnost, koja je opet dvostruka. Mi smo i dalje u svetu koji je pripovedač stvorio, ali te poslednje rečenice predstavljaju i našu stvarnost, čitav vek udaljenu od one iz koje se javlja Sjonov junak. U njima saznajemo da je roman zapravo posvećen Stejnoulvuru Sajvaru Bousiju, autorovom ujaku, „ribaru, alkoholičaru, književniku, socijalisti, homoseksualcu” koji je umro od posledica side. Tim potezom, Sjon je priču o dečaku koji nije postojao, na neki način pretvorio u anagažovani tekst. Mesečev kamen prestaje da bude mračna bajka i/ili romaneskna studija o jednom društvu i postaje glas koji progovara protiv nepravdi koje su i danas ubojite i podrška svima koje je društvo marginalizovalo.

♥♥♥

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

A-5491

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, palo mi je na pamet dok sam završavala knjigu Bio sam samo broj. Reč je o životnoj priči Alberta Seda, koju je na papir stavio Roberto Rikardi. Ova knjiga nije prva ispovest preživelih logoraša koju sam pročitala, zbog čega je, iako protiv moje volje, poređenje bilo neminovno. Pa ipak, koliko god da su slična, sva svedočanstva preživelih logorašica i logoraša su u isto vreme i različita i svako vas lomi na različite načine. Gotovo mesec dana pokušavam da smislim prikladan tekst o ovoj knjizi. Nekoliko puta sam, tražeći inspiraciju, skoknula u virtuelne kutke Hane i Katarine, žena koje o ovoj knjizi već pisale, ali jedino što sam pronašla bio je zaključak da su one rekle sve što bih i ja. Ta činjenica je poklebala moju ideju o pisanju te sam čitanje nastavila bez uobičajnog odvajanja delova koje bih prokomentarisala u tekstu. A onda sam, na samom kraju knjige, dobila odgovor na pitanje koje mi se vrzma po glavi od trenutka kada sam prvi put čitala o Holokaustu. I zato, eto mene, eto vas i evo zbog čega mislim da je ispovest Alberta Seda knjiga koju treba pročitati i u lektire uvrstiti.

Običaj nalaže da, pre nego što se pozabavimo temom, kažemo uopšteno o knjizi. Nisam baš sigurna da to mogu da izvedem u ovom slučaju jer je objektivnost napustila čim sam pročitala predgovor. Ali hajde da ne bude da nisam probala. Kao što već rekoh, Bio sam samo broj jesu sećanja Alberta Seda, italijanskog Jevrejina, i to sećanja na deset meseci provedenih u logoru Aušvic. Njih je sredio i pred javnost izneo izvesni Roberto Rikardi,  italijanski vojnik koji je pušku zamenio olovkom (ok, tastaturom). Iako je on pre svega spona između publike i govornika, Rikardijev glas takođe čujemo u pomenutom predgovoru, zatim pogovoru na kraju u pismu napisanom Albertu a koje je dođe kao neki zaključak nakon Albertove ispovesti. Posebno mi je zanimljiv bio taj pogovor, kratki putopis, nastao nakon što je Rikardo obišao sva mesta na kojima Alberto boravio od rodnog grada do Aušvica. Specijalno me je zanimalo kako će izgledati kada stigne u sam logor. Jednom sam obišla Dahau. Stvarano je bio kratak obilazak, stigli smo možda sat vremena pred kraj radnog vremena kompleksa. Nikada neću zaboraviti taj mir i tu tišinu šume, kao ni trentutak kada sam prvi put videla ostatke pruge, one su moj najjači utisak. A Rikardo je zapisao ono što sam i sama pomislila: koliko ih je ovuda koračalo, koliko ih se nije vratilo. Zbog toga nisam obraćala pažnju ni na stil ni na formu. Ova knjiga mi je u svakom smislu dala sve što sam od nje očekivala.

Nakon što završite Albertovu priču, jasno će vam se ukazati ciklusi u njegovom životu, neujednačeni, ali ipak primetni. Prvi, koji je logično započet rođenjem, završen je danom kada je prestao da bude dečak i postao Jevrejin. Kada su rasni zakoni stupili na snagu, Alberto je, kao i mnogi, lišen osnovnih ljudskih prava. Život u ratnim uslovima postaće još teži kada Nemci okupiraju Rim. Dva dana po početku okupacije, komadant SS trupa Teodor Daneker (inače Ajhmanov bliski saradnik, ako me razumete, čistio je i na teritoriji Jugoslavije) naredio je da se jevrejsko stanovništvo uhapsi i racije su počele. Više od 1000 ljudi deportovano je u Aušvic; među njima su bili Alberto, njegova majka i tri sestre, Anđelika, Fatina i Ema. Od svih Jevreja deportovanih tokom okupacije Rima, vratilo se njih 16, među njima Alberto i Fatina.

Dolaskom u Aušvic, Alberto više nije (samo) Jevrejin. On je sada A-5491. Trenutak svođenja celog identitata na jedan broj početak je novog ciklusa u životu Alberta Seda, ciklusa u kojem je život pred njega stavio nova, gotovo nesavladiva iskušenja: gasne komore, glad, težak fizički rad, zimu, marševe smrti. Scene kojima je prisustvovao učinile su da preispituje postojanje Boga, ali i čoveka. Svakodnevnica u paklu učinila je da se pita želi li da (pre)živi. Pa ipak jeste; u trenucima kada se svetlo u njemu gasilo, našao bi se neko ko bi se potrudio da ga ponovo upali. Jer onoga trenutka kada je stupio u prostor iza bodljikave žice, Albertova sudbina povezala se sa sudbinama drugih logoraša pa su se na mestu u kojem je vera u ljude nestajala izlaskom iz stočnog vagona, stvarala doživotna priljateljstva. Svaki od njih zatečen je u ličnoj borbi za preživljavanjem, uz svest da svako pokazivanje slabosti može biti kobno, i mi koji smo sa druge strane teksta, svesni smo toga pa načini na koje su pomagali jedan drugom deluju zadivljujuće. I dok se iz toplog i (naizgled) sigurnog doma divimo ljudskosti koju prikazuju, ton kojim Sed pripoveda kao da nas navodi da se tim potezima i iznenadimo. Možda nesvesni (ili prosto učitani) Sedov potez naterao me je da razmislim šta bih ja radila da sam se našla u nekoj od tih situacija. Volela bih da mogu da kažem da bih nesebično istupala i postupala, ali prava je istina da niko od nas ne zna od čega je skovan dok se ne nađe u tako ekstremnoj situaciji.

Albertova priča zbog toga jeste i jedan spomenik svim malim herojima koji su tokom okupacije radili sve što je bilo u njihovoj moći da pomognu ugroženima, uprkos smrtnoj opasnosti u koju su mogli da dovedu sebe i svoje najmilije. Gospođa Frančeska koja je skupljala porudžbine za Albertovu majku kada su njoj rasni zakoni zabranili da radi i koja je sačuvala jedinu porodičnu fotografiju, jedino što je ostalo od petočlane porodice Sed. Onda sjajna kućepaziteljka Eufemija Agosti koja je ispred nosa crnokošuljaša spasila bebu praveći se da je njena nećaka. Ili nadozornica internata Erminija koja je dečake sakrivala u podrum. Ne zaboravimo Odoarda Fokerinija, zaposlenog u redakciji lokalnih novina, koji je zahvaljujući pristupu štamparskoj presi štampao lažna dokumenta i novac za one koji su bežali u Švajcarsku. O bitkama i onima koji su se u njima istakli s pravom su ispisane stranice i stranice, ali hrabrost ljudi koji su se borili van frontova je podjednako važna, ako ne i važnija, danas možda vise nego ikad.

Vratimo se Albertu.

Sa prolećem 1945. A-5491 je ponovo postao Alberto Sed.

20191114_150515.jpg

Ispostaviće se da fizička sloboda nije dovoljna za početak novog životnog ciklusa. Iskustvo Aušvica zauvek je obeležilo njegov život, odredilo njegove odnose prema voljenima, prema društvu, prema svakoj noći i svakom novom jutru. Sećanja su toliko intenzivna da ih je ponekad nemoguće odvojiti od stvarnosti. Život pod teretom naziva jedan od preživelih teško se mogao nazvati životom. Stvari koje su ga zanimale pre deportacije, vise nisu mogle da donesu zadovoljstvo i mir. Zbog noćnih mora koje su ga vraćale iza bodljikave žice, odlagao je san. Pa ipak, korak po korak, Alberto pronalazi volju za životom. Pronalazi posao. Zaljubljuje se i stvara porodicu. Njegovu, kako kaže, osvetu fašistima. I kada vam se otme uzdah olakšanja, Alberto vas podseti da nikada u rukuma nije držao svoje ćerke, niti unuke jer je u Aušvicu bio deo rituala u kojem vojnici bacaju tek pristiglu decu u vis a zatim na njima vežbaju gađanje. Nakon toga, Alberto je konstantno osećao strah da bi se u trenutku kada dete uzme u naručje, iza njega mogao pojaviti neko ko bi viknuo da dete baci u vazduh. Ovo njegovo priznanje je, za mene, jedno od onih koje ću teško zaboraviti.

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, potvrdila je ispovest Albertove sestre, Fatine, koja je u trenutku ulaska u logor imala trinaest godina. Zajedno sa četiri godine starijom sestrom Anđelikom, Fatina je prošla prvu selekciju i poslata je na rad. Alberto sa publikom ne deli mnogo detalja vezanih za njenu subdinu jer ni ona nije sa njim podelila mnogo. Sve je stalo u nekoliko rečenica, dovoljnih da ti se srce sledi. U jednom trenutku, Fatina je poslata u baraku doktora Mengelea, ali, ispostaviće se, eksperimenti Anđela smrti nisu najtraumatičnije iskustvo koje je preživela. Bila je nedelja, dan dosade, najopasniji logoraški dan. Vojnici su nahuškali pse, opkladivši se koji je besniji. A zatim su ih pustili na odabranu žrtvu. Mesec dana pred kraj rata, Anđelika je bila odabrana žrtva a Fatina je gledala kako joj sestra umire. Za razliku od Alberta, koji je uspeo da živi sa sećanjima na život u logoru, Fatina se s njima borila do kraja svog života.

Šta je doživeo i preživeo u koncentracionom logoru, Alberto godinama nije delio ni sa kim, čak ni sa suprugom Renatom. Međutim, kada je jednom priča izašla iz njega, nastavila je da putuje. I to je poslednji početak Alberta Seda, koji, za razliku od njegovog zemaljskog života, neće imati svoj kraj. Nakon intervjua koji je sa njim uradio Rikardi, Sed je odlučio da svoju priču podeli sa onima na kojima je budućnost: ostatak svog života proveo je obilazeći škole i sa učenicama i učenicima ragovarao o užasima Holokausta. Sve do 2. novembra ove godine, kada je preminuo. Sada ova knjiga to radi umesto njega.

I stigosmo do pitanja tj. odgovora koji sam pomenula na početku ovog ne baš reprezentativnog teksta. Ne može tekst na ovom blogu biti lišen lične priče, računam da ste na to već navikli. Za termin Holokaust saznala sam i pre polaska u prvi razred, kada sam među starim knjigama pronašla mamin udžbenik iz istorije. Prvo je to bila samo knjiga iz koje je mama učila i uz pomoć koje sam ja učila svoje lutke. U nekom trenutku sam počela da je čitam; ostale su mi u sećanju dve stvari. Prva je reč Holokaust, reč koju ne umem da pročitam bez sricanja i ispovest jedne Ruskinje koja je govorila o okupaciji Lenjingrada. Sporadično bih priupitala roditelje zašto ovo, zašto ono, šta znači ovo, šta znači ono. I moram da kažem da su moji bili poprilično strpljivi, nije bilo izbegavanja pitanja tipa mala si, nije to za tebe, učićeš o tome u školi. I ja bih uglavnom bila zadovoljna odgovorima, mada je pitanje ipak uvek ostajalo bez odgovora: zašto? Ne znam kako je s vašim generacijama, ali moja je o Drugom svetskom ratu učila vrlo oskudno. U osnovnoj školi, jedva nešto. Bilo je dovoljno da znaš nekoliko datuma, ko je kad kapitulirao, ko je bio Romel a ko Aleksandar Ler (niko te nije pitao ko je Sava Kovačević, npr.), Hirošima i Nagasaki i aj ćao. U gimnaziji tek mrka kapa. Imali smo sjajnog profesora u gimnaziji, Marijo mudra šta je taj sve znao! I jedva sam čekala četvrtu godinu kad ono moša – u Devetoj se nastava istorije završila poklopila sa završetkom Prvog svetskog rata. A ja, opet, nikako nisam odustajala, baš zbog maminog udžbenika koji je u međuvremenu nestao u jednoj selidbi. I koliko god knjiga da sam pročitala, bilo da su stručne, bilo da su lična iskustva, bilo da je reč o fikciji, to jedno zašto je uvek ostajalo bez svog zato. I mučilo me je što ne mogu da razumem, što posle svake nove informacije imam bar još dva pitanja. Odgovor je, sad vidim, vrlo jednostavan. Roberto Rikardi kaže:

„Shvatanje je suviše blizu prihvatanja. Žao mi je, to je rijeka koju ne želim da prijeđem.”

Za mene je to dovoljno. Neke reke i ne treba prelaziti.

Ispovest Alberta Seda, publika u regionu može da pročita zahvaljujući izdavačkoj kući Imprimatur. Od skoro, njihova izdanja možete naći u knjižarama Delfi SKC i onoj u Knezu, a Novosađani mogu da ih potraže u knjižari Zenit. Iza ove izdavačke kuće stoje moji sajamski saborci i knjige su im stvarno vredne pažnje. Imam još nekoliko naslova na tapetu, o jednom sam već pisala (x). A vi budite dobri i pružite im podršku, mi knjigoljupci treba da se držimo zajedno. ❤

P. S. To što sam sa Borisom i Sonjom popila pivo (ok, dva), apsolutno nije uticalo na ovaj tekst, niti će uticati na sledeće.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. Jeste, uvodnu rečenicu sam pozajmila od Tolstoja i prilagodila je sopstvenim potrebama.

SMRT FAŠIZMU! SLOBODA NARODU!

Kako da objasnim detetu?

9. decembar 2019.

Dragi dnevniče,
Javljam se sa dobrim vestima. Znaš kako se uvek desi da zadam sebi neku listu knjiga koje treba da pročitam u određenom mesecu pa je nikad ne ispoštujem? E pa, javljam ti sada da se stvari polako menjaju. Doskočila sam samoj sebi, dragi dnevniče. Nakon dva sajma i gomiletine knjiga koje sam dovukla, obećala sam sebi da ću svakog meseca pročitati bar dve knjige iz sajamskih ulova. I uspevam! Završih baš jednu, jest bila kratka, ali je sadržaj bio dovoljno izazovan pa rekoh što ne bih napisala red, dva, tri. Oko 1900 reči, nije kao da sam učila da budem sažeta. Al brzo se čita, majke mi.

Ako si, dragi moj dnevniče, sa pažnjom ispratio moje avanture sa Beogradskog sajma, onda si sigurno primetio da sam od dobrih ljudi iz Odiseje dobila razne knjige, među kojima se našla i knjiga zanimljivog naslova Mladi trogloditi. Moguće da ću nekom trenutku napisati trigliceridi, žao mi je, nije bilo namerno, moj je mozak smiješna robota. Elem, roman je delo francuske književnice Emanuele Pagano, prvi put je objavljen 2007. godine a 2009. nagrađen je Nagradom za književnost Evropske unije. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nisam imala velika očekivanja, delom zbog toga što znam koliko kvalitet dela nagrađenih ovom nagradom može da varira (setimo se, na primer, gospodina Gasta Grebera) a delom i zbog obima knjige. Znam, znam, nikad ne treba donositi zaključke na osnovu fizičkih karakteristika knjige, ali dragi dnevniče, kada se knjiga bavi temom transrodnih osoba ne očekuješ baš da će sve fino da se upakuje na svega 116 stranica. E da! To nisam rekla! Roman Mladi trogloditi bavi se pozicijom transrodne osobe u društvu, prateći na zanimljiv način odrastanje u malom mestu, proces tranzicije i život nakon prilagođavanja tela rodnom identitetu.

Pazi ovako: ovo je priča o Adel, ženi koja vozi školski autobus. Radnja je smeštena u francusku oblast Ardeš, koja se pod pritiskom savremenog doba menja, ostajući pritom bez stanovništva. To naravno znači i manji broj dece što opet dovodi do zatvaranja škola pa tako sva deca u okrugu imaju isti cilj – mali grad i škole u njemu. To takođe znači da su Adelini putnici različitog uzrasta, ali i ekonomskog statusa, što celoj priči daje zanimljivu pozadinu. Roman prati period od nekih šest meseci i na prvi pogled, prikazuje njihova putovanja od kuće do škole od škole do kuće tokom zimskog polugodišta. Ipak, dok sledimo Adelin tok misli, shvatićemo da ona nije neko ko ih samo prebacuje od tačke A do tačke B, već im postaje i prijateljica, neko kome mogu da se povere, neko ko razume njihove godine i postupke. I kroz njena razmišljanja i razgovore sa decom, polako otkrivamo i ko je Adel van školskog autobusa – postaće nam jasno da je ona pridošlica u rodnom mestu, zbog čega je meta znatiželje i nagađanja. Kako to mislim pridošlica u rodnom mestu? Pa lepo. Vratila se posle izvesnog perioda i niko je ne prepoznaje. Jer upravo je Adel, dragi moj dnevniče, transrodna osoba čijim se životom ovaj roman bavi.

Dakle, Mladi trogloditi. Manje više sam te uputila u radnju zato ću se sada fokusirati na ono što su po meni uspeli i manje uspeli aspekti ovog romana koji sam samovoljno smestila u YA romane toka svesti. Pred čitalačkom publikom, našao se skup unosa koji liče na dnevničke. Kažem liče jer nije svaki unos započet datumom. Njime se obeležava prvi unos u određenom mesecu dok za ostale možemo da nagađamo za koji su dan vezani. Umeto datuma, tekstove u većoj meri određuje mesto dešavanja – na putu do škole/gimnazije, predah, na pauzi, sama, i td. Zanimljiv postupak, rekla bih, jer nam to najpre govori da će priča u prvi plan izbaciti prelomne događaje, dok u isto vreme pokazuje ukazuje i to da nema velike razlike u svakodnevnici te da su Adeline aktivnosti istovetne svakog školskog dana, što opet može mnogo da kaže o junakinji i odnosu koji zajednica ima prema njoj. S druge strane, ono što nam ovi nazovi dnevnički unosi pružaju, jeste mogućnost da u isto vreme (čitaj u istoj rečenici) budemo i u prošlom i u sadašnjem trenutku. Obilazeći celu visoravan, Adel je često zatečena veličanstvenim prirodnim prostranstvima, veoma lepo i slikovito ih opisuje a vremenske prilike često su povezane s onim što sama junakinja misli i oseća – skoro kao da plovimo kroz neki romantičarski spis. Priroda je zapravo okidač Adelinih sećanja na mladost provedenu u tom pejzažu a mladost beše, kao i priroda u Ardešu: lepa i surova.

20191212_112339 (1).jpg

Evo gde priča postaje zanimljiva i gde se, avaj, javljaju problemi. Svako pažljivo čitalačko oko primetiće smenu u rodu glavnog narativnog glasa. Kada govori o trenucima koje trenutno proživljava, Adel progovara u ženskom rodu. Kada se seća odrastanja, narativni glas obraća nam se u muškom rodu. Adel će nam kroz svoja sećanja polako stavljati do znanja da sa rodom nikada nije imala problem. Džudit Batler bi joj bacila petaka jer šta je rod, ako ne društvena konstrukcija? No kako svet nije idealno filozofsko društvo, niti je bilo šta u njemu idealno, činjenica da znaš da tvoj pol ne prati rod s kojim se identifikuješ neće olakšati životne procese koji su sami po sebi dovoljno izazovni. Traumatično iskustvo odrastanja pojačano je prisustvom smrti koja je u ovom romanu uvek vezana za proces rađanja, što je, opet, iskustvo kroz koje prolaze samo žene. Mislim da ta činjenica dodatno naglašava značaj odnosno ništavnost tela koje je za Adel uvek predstavljalo područje borbe. Tokom odrastanja se osećala nelagodno zbog nesklada između onoga što oseća i onoga što jeste, ali i zbog manifestacija tuđih tela, prevenstveno bratovljevog. Poređenje i predočavanje svega što decači treba da budu i rade (primer kako patrijarhat uništava i dečake, praveći od njih svoje verne sluge), unose dodatnu napetost koja je jedana od većih pokretača radnje. Napuštanje rodnog mesta radi školovanja otvoriće mogućnosti da Adel postane ono što je oduvek osećala da jeste, ali do procesa tranzicije treba doći a ono što sledi nakon toga teško je koliko i odrastanje.

Možda ne želimo to da priznamo, ali naše odluke u suštini ne utiču samo na našu budućnost. Čak i one o kojima najviše promišljamo i koje su sasvim sigurno najbolje za nas, uvek prete da poremete krhke veze sa onima sa kojima smo bliski jer malo u prelomnim trenucima retko ko uspeva da na trenutak sopstvena osećanja ostavi po strani. Odnosi u porodici u kojima je odrastala junakinja ove priče trajno su narušeni smrću majke (ako neko planira da broji opšta mesta, evo jednog). Otac i (tada) dva sina ostaju zatečeni tragedijom koja ih je iznanda pogodila i svaki od njih trojice se sa gubitkom nosi na svoj način. U prvi plan tada izbija odnos između dva brata. Autorka je njihov odnos konstruisala tako da mu ne manjka ljubavi već razumevanja što je dosta zanimljivo jer obično jedno podrazumeva postojanje drugog. A ipak, kako odrastaju, obojici postaje jasno da ne rastu na isti načni što Aksel, mlađi brat, ne uspeva da kanališe na pravi način pa tako, prateći vekovima utvrđen put inicijacije u muškarca, ne propušta priliku da nad slabijem manifestuje svoju fizičku snagu. I kada deluje da je s godinama došlo i razumevanje i da je Aksel, ako ne prihvatio, onda bar naučio poštuje to što mu se brat identifikuje kao žena, u gradu u kom su iznajmili stan, oni se predstavljaju kao par. To niko ne dovodi u pitanje jer telo Akselovog brata više liči na žensko (on sam započinje proces tranzicije, što je meni bilo baš tužno). Čak i ako ignorišemo prvu wtf?! reakciju, jasno nam postaje da je samo pitanje vremena kada će taj odnos pući jer ne samo da je zasnovan na laži koja se servira ljudima van porodice, on je prvenstveno zasnovan na obmanjivanju sebe i pokazuje samo koliko smo ograničeni društvenim normama koje, kroz neku nakaradnu ideju normalnosti, samo ubijaju spremnost pojedinca da stane uz onog koji mu je najbliži.

Iako jaz među njima postaje sve dublji i u nekom trenutku komunikacija se obustavlja u potpunosti, oboje rade istu stvar: okreću se sebi. Razlikuje se samo pristup. Aksel se okreće usamljeničkom životu: posao obavlja u samoći a cela situacija sa smrću majke i odbojnost ideje da njegov brat postaje žena stvoriće neku vrste netrpeljivosti prema ženama generalno. Adel se, s druge strane, okretanjem ka sebi zapravo otvara ka svetu. Nakon oporavka posle operacije, odlučuje se za povratak u rodno mesto i nov život u staroj sredini. Naravno, stanovništvo koje o njoj ne zna ništa, svoje neznanje nadomešćuje glasinama, ali deluje kao da se Adel ne osvrće na njih. Pronalazi posao, zaljubljuje se (u lovca ni manje ni više, malo sam prevrnula očima), pa čudnim spletom okolnosti ponovo pokreće kontakt sa bratom. A ta činjenica će biti ključ za rešavanje misterije koja se napravila oko nje.

I tako dođosmo do trenutka kada sve kreće nizbrdo. Desiće se u jednom trenutku da se Adel i njeni putnici nađu u životnoj opasnosti. Zbog toga što je odrasla na tom terenu, Adel uspeva da ih skloni sa hlaldnoće tako što ih odvodi do pećine pretvorene u muzej. I dok čekaju spasilačke ekipe, jedan od starijih dečaka otkriva Adelinu priču. Zanimljivo, to čini dečak čiju je majku zajednica prozvala vešticom, mada je način na koji je on došao do informacija o Adelinom životu vrlo zemaljski. Elem, dok sluša kako se odvijao njen život i kako je dospela tu gde jeste, Adel ćuti, ne prekida ga, u sebi poredi priču sa činjenicama. Mislim, ok – kada je već došlo do toga da zajednica sazna ko je zapravo Adel, pokušaj ućutkakvanja bi verovatno bio kontraproduktivan, moguće da je i samoj junakinji to jasno. Međutim, koliko god ovaj roman govorio protiv diskriminacije transrodnih osoba, ja bih rekla da je ceo pokušaj pao u vodu s odabirom načina na koji će ta informacija biti obelodanjena. To nije priča tog dečaka, to je Adelina priča i na njoj je da odluči da li će je, kome i u kojim uslovima ispričati. Razloge zbog kojih se odlučila na ovakav postupak, tumačim pre svega činjenicom da je autorki stalo da pokaže da je budućnost optimistična i da će zajednice čiji su reprezenti učenice i učenici koje Adel prevozi imati razumevanja za transrodne osobe. Druga stvar je karakterizacija same junakinje. Čini mi se da je rekavši svima istinu o njenom poreklu, dečak skinuo teret s njenih leđa, ali nisam sigurna koliko je taj postupak blizak realnom trenutku deklarisanja transosobe. U svakom slučaju, mislim da je Adel ta koja je trebala da bude ta koja bi otkrila svoj identitet, ako joj je do toga uopšte stalo.

I na kraju (da, stigli smo do kraja!), kakva je presuda, pitaš se. Pa sad, iako lično nisam oduševljena, ipak mislim da bi roman mogao biti vredan čitanja jer u neku ruku stvarno odgovara na pitanje kako objasniti detetu. Adelina priča može biti sjajan prvi korak u pokušaju da se okončaju predrasude koje se možda gaje prema transosobama. Znaš ono kad kumuješ na krštenju pa pop pita da li se odričete Sotone? E tako nešto radi i Emanuela Pagano, samo što je njeno pitanje da li se odričete predrasuda. Na kraju ove knjige nalazi se zanimljiv i koristan priručnik za razumevanje svih pojmova vezanih za transrodnost i saveti kako o toj temi govoriti u novinarskom diskursu. Pročitajte ga i imajte u vidu da je Google vaš prijatelj. Taman da, kao na krštenju, pljunete na predrasude. Jer one i jesu đavolja rabota. Pu!

P. S. Dnevniče, brate, pa ne mogu da ti kažem zašto se roman zove Mladi trogloditi, nešto treba sam da otkriješ. Probaj ovde x ili ovde x. Ajd živ mi bio. ❤

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Gde se sreću Marina Tucaković i Gast Greber

Grupa Magazin je, sad već daleke 1987. objavila, po mom skromnom mišljenju, svoj najbolji album, na kojem se nalazila i pesma pod nazivom Idu dani. Tekst ove, apsolutno potcenjene pesme napisala je Marina legendarna Tucaković i u refrenu ona kaže:

Idu dani,

i sve je,

i sve je odnio vrag…

Dalje se pesma vraća svojoj ljubavnoj tematici, ali mene je ovaj deo najviše zanimao, onomad dok sam pomenutu kompoziciju izvodila pred ogledalom, u omiljenoj mi beloj haljinici sa borovnicama na kragni. Šta je vrag odnio i zašto? I od mojih koncerata prošle su decenije tokom kojih se odgovor sam nametnuo, a ovi stihovi, kao i mnogi Marinini, ostali su upamćeni kao jedna od životnih istina. I tako, dok sam čitala zbirku priča Dani, luksemburškog autora Gasta Grebera, često mi je na pamet padala mi je ova pesma, najpre zbog imena, a onda mi se učinilo da Greberu imao slično pitanje na umu. No, krenimo redom.

Reč je o zbirci sastavljenoj od devet kratkih priča koja se 2016. godine našla na listi dobitnika Nagrade za književnost Evropske unije. Greber je ujedno i prvi je pisac iz ove male evropske kneževne čije se delo našlo u mojim rukama. Od ove činjenice on, naravno, nema nikakve koristi, ali mislila sam da je bitno spomenuti i taj zanimljivi podatak, naročito zbog toga što sam očekivala da će mi priče iz ove zbirke bar malo luksemburško društvo. Nisam dobila to što sam očekivala, to se i tako retko dešava, ali daleko od toga da je zbirka Dani potpuni promašaj.

LRM_EXPORT_73915435234439_20191015_161503531.jpeg

Iako je svaka priča je celina za sebe, postoje određeni zajednički elementi. Najuočljiviji je svakako način pripovedanja: Greber se odlučuje za smenjivanje pripovedanja iz prvog i pripovedanja iz trećeg lica, što olakšava približavanje junacima i situacijama u kojima se nalaze. A te situacije jestu druga zajednička karakteristika. U svakoj priči, one su Greberovo oruđe za dolazak do onoga što ga najviše zanima a to je odgovor na pitanje šta se dešava sa ljudima kada se zateknu u neočekivanim životnim situacijama, onim koje menjaju život iz korena, rečnikom Magazina i Marine Tucaković rečeno: šta ostane kada sve odnese vrag. Priče su osmišljene tako da funkcionišu i na nivou ličnog i na nivou univerzalnog, a ono što je meni bilo posebno zanimljivo jeste svestnost Grebera o životu priče. Čini mi se da on i od publike zahteva isto što i od junakinja i junaka a to je da misle o datom događaju, o toj ekstremnoj situaciji posle koje ništa nije isto, o sebi i svojim reakcijama.

Ipak, nije sve tako lavli džavli. Uspešnost priča izuzetno varira, toliko da sam se zapitala da li je moguće da ih je isti čovek napisao. Zbirku otvara priča Seoska idila u kojoj, kroz priču čoveka koji je učestvovao u saobraćajnoj nesreći sa smrtnim ishodom, Greber zapravo ispituje pitanje odnosa pojedinca i zajednice. Kroz priču se tematizuje princip ubiti a ne biti ubica pa se tako junak, iako oslobođen krivice, svako jutro susreće sa drugom vrstom sudija: sa svojim sugrađanima. I dok se pitamo zašto bi iko do vraga ostao u mestu gde ga svi smatraju ubicom, Greber otkriva kako zajednica formira svoje mišljenje i kako se pojedinac nosi s istim. Kompleksnost situacije u kojoj se junak nalazio i njegov način da se bori sa posledicema nesreće koja se dogodila pred publiku je doneta na sjajan način jer kako priča odmiče, publika najpre dobija sve razloge da se nađe na strani meštana, da bi nam na kraju bilo predočeno da smo i sami podlegli tumačenju bez činjenica i priklonili se mišljenju većine.

Onda imamo priču I zašto uvek ja. U centru zbivanja je jedan drndoš kojem je, nekada davno, Romkinja izvukla novce i on od tada ima neko patološko nepoverenje prema ljudima koji ga zaustavljaju na ulici. I sad, ja razumem da je ideja iza svega da se prikaže prosečni Evropljanin i da se istom natrlja na nos skučenost razmišljanja i priklanjanje stereotipima, ali, za razliku od prve priče gde je kritika zajednice suptilna a ipak jasna, ovde se u potpunosti izgubila. Autor kroz priču pokušava da ismeje svog junaka, tj. ono što on predstavlja i njegove poglede na svet, ali uspeva samo da stvori dozlaboga iritantnog drkoša. Šta izgubljenih 100 franaka učini čoveka…

Opet jedan svetliji primer: priča Poklon. Smeštena u trenutke praznične euforije, priča počinje informacijom da glavnu junakinju vara muž. Kupovina poklona, kao neizbežna aktivnost prazničnih dana, biće povod za junakinjino promišljanje o fazi života u kojoj se trenutno nalazi, što će neminovno dovesti do velikih prekretnica. Njena nerovza i nezadovoljstvo osećaju se u rečenicama a atmosfera priče prati njene unutrašnje nemire. I onda saznajemo da njegova izdaja nije jedina, a ni najbitnija. Izdaje je, takođe, i sospstveno telo, što je, zapravo, i povod za već pomenute velike prekretnica. Kroz jedan, popularno rečeno, rant, junakinja pronalazi način da fokus pomeri sa negativnih emocija na sebe i svoju ćerku i to je najbolji poklon koji je mogla da pokloni sebi i onima koji je vole. Ono što mi se baš i nije dopalo u ovoj priči jeste pristup temi majčinstva, gde se jasno pravi razlika između dva tipa: njena majka je dobra, topla, praktična ženica puna ljubavi, dok je njegova koncentrisana na formu i mišljenje drugih, stvarajući od svog sina snoba i Edipovca.

Ženskim telom i autonomijom istog, Greber se takođe bavi i u priči Ples do daske, i to dosta direktnije i potpuno pogrešno. Dok se oporavlja od raskida, junakinja ove priče izlazi s prijateljima u noćni provod. U jednom od tih provoda, igrajući na podijumu, susreće tipa s kojim stupa u komunikaciju uprkos negodovanju prijateljice i sopstvenom instiktu. Tip joj sve vreme dodaje novo piće i ona u jednom trenutku shvata da nema kontrolu nad svojim telom. U sledećem već pokušava da pobegne od tipa. Ne uspeva i tip je siluje na mračnom parkingu. Jeste ovo baš veliki spojler, ali mislim da je neophodan jer autor kroz priču sve vreme provlači sledeće stvari: izazovno igranje, zgodno žensko telo, alkohol i mračni parking. Iako u samoj priči nema direktnog optužujućeg tona i počinilac biva uhapšen (privremeno, kaže pripadnik snaga reda i mira, iako je uhvaćen na delu) jasno je upozorenje da pazite šta radite, jer vas zgodna tela, mračni pakrinzi i alkohol dovode u opasnost. Ne, brate prijatelju, sve si pogrešno skontao. Evo grafikona, ako ti je tako lakše:

causes-of-sexual-assault
Našla sam ga ođe (x)

Ostale priče su onako. Zanimljiva je bila o piscu i penkalu i uzrocima nemogućnosti pisanja. Onda ima i ta priča Sunce, koja me dosta podseća na Harmsa, ali nikako ne mogu da skontam kako se ona našla u zbirci jer mi se čini da joj ni po čemu ne pripada. Ispričana iz dečje perspektive, lišena svake suvišne reči, ona govori o najvećim žrtvama oružanih sukoba. Zanimljivo osmišljena i solidno napisana, meni i dalje štrči iz cele zbirke, šta ću…

I na kraju, šta je odnio vrag i zašto? Vrag je, drugarice i drugovi, odnio sve. Zašto? Jer mu je posao da iskušava. I Greber to zna pa se zato pita šta ćete i kako ćete kad se iskušenje desi? Ostajete li bez volje ili nastavljate put? Dani vam pružaju mogućnost da sagledate neke od opcija. Ne postoji jedno rešenje jer nismo svi isti. I ne postoji savršena zbirka priča jer ni ovo s*anje od sveta nije savršeno.

Al što bi rekao grafit u Titogradu:

P. S. Mnogo elokventnije tekstove možete naći kod Isidore (x) i Sandre (x).

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Ništa se nije desilo

Desi se ponekad, obično kad vreme nije, (ili možda baš u pravo vreme) da naletim na knjigu koja me tako fino namuči pa me bez komentara ostavi to što ne znam šta o njoj zapravo mislim. Onda se, pravo da vam kažem, mislim vredi li započinjati kakav tekst, čisto da se neki utisak iznedri ili je dovoljno dati određen broj zvezdica (tri u ovom slučaju) i nastaviti dalje, kao da se ništa nije desilo.

Jer čini mi se da je baš tu i ležao problem. U tome što se ništa nije desilo. A ja sam strpljivo čekala, sedam dana sam čamila čekajući tu neku kulminaciju koja je izostala. Ali i uprkos tome, a opet možda baš zbog toga, priču sam nosila sa sobom svugde, gotovo ceo vikend samo da bih, u trenutku kada je meč Đoković – Federer ulazio u peti sat, shvatila da je poenta možda baš u tom izostanku. I tako sam se opet našla na početku, i tako sam sela da sročim ovaj tekst, ne bih li sebi, a i svakome ko se na ovom mestu nađe, objasnila šta me je toliko mučilo a šta je mome srcu prijalo. Krenimo redom.

IMG_20190708_205851_518.jpg

Stigao je do mene dosta hvaljeni prvenac Stefana Janjića, Ništa se nije dogodilo. Roman je 2017. objavila Matica srpska, u ediciji Prva knjiga, a do mene je došlo izdanje izdavačke kuće Imprimatur i to zahvaljujući akciji #knjiganaputu koju je na Instagramu pokrenula Katarina, knjiška vila sa bloga Prerazmišljavanje. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako pravila kuće nalažu, upravo sam od nje i saznala za Stefana i njegov roman, pošto je, kao što se da zaključiti, moj nos uvek okrenut ka svetskoj književnosti te tako uglavnom propušta ono što se na našoj sceni dešava. Mislim da je još važno reći i to da Katarinine preporuke uvek imam u vidu, iako nekad imam utisak da ne čitamo istu knjigu čak i kad čitamo isti naslov, ali to je meni uvek najzanimljivije kad je knjiška zajednica u pitanju pa sam se s radošću upustila u čitanje romana koji ona baš voli i od srca preporučuje. I kad već idemo putem istine, moram da kažem da sam se dobrih stotinjak stranica pitala zašto. Jer priča krene pa skrene. Onda stane pa se okrene i vrati tamo gde je već bila. A ja za njom kao štene, trči tamo trči vamo i nikako da je stignem. I sve kao neću više da se mučim i evo sad ću da batalim, ali bilo je tu nečega što mi nije dalo mira, pa rekoh idem ja do kraja, ako ništa bar će neki rant padne. I onda sustignem priču, pa krenemo zajedno i, premda i dalje ne delim Katarinino oduševljenje, uopšte mi nije žao uloženog truda.

O čemu se tu zapravo radi? Čini se da je priča u suštini jednostavna. Počinje onog trena kada se student medicine Vidak smesti u stan koji je pripadao preminulom novinaru Nikoli Nenadoviću. Iz određenih razloga, u stanu zatiče sve pokojnikove stvari, faktički ceo jedan život ogoljen i sveden na predmete. U prvim danima stanovanja, Vidak poštuje postavljene granice, njegov život odvija se tako da ne narušava pokojnikov (?) tj. zatečeno stanje, ali ubrzo, naravno, radoznalost (ili potreba za komforom) pobeđuje, te naš junak kreće u istraživanje stana. Osvaja najpre manje prostore, poput fioka i polica, a kako se priča bude širila, tako će i njegovi istraživački pohodi biti zahtevniji. Otrkivajući teritoriju tajne prostora u kom se nalazi, Vidak pronalazi dokaze da je novinar Nenadović falsifikovao članke koji su tokom sukoba na području bivše nam republike izlazili u okviru rubrike Crni odjeci. Zločine srpskih vojnika predstavljao je kao predstavljao je kao zločine bošnjačkih, a bošnjačke žrtve prekrštavao je u srpske. Menjajući činjenice, Nenadović je izgradio čitavu stvarnost za svoje čitaoce, svom listu obezbedio čitanost (jer se, kako kaže njegov urednik, do informacija sa ratišta stizalo teško, ali on je imao svoje izvore) i od sebe napravio novinara. Vidak postaje blago opsednut ovim događajem i okreće se otkrivanju razloga koji stoje iza Nenadovićevog postupka.

E sad uvodimo i drugi sloj priče, uz pomoć kojeg bi oni kojima je do podela stalo ovaj roman mogli svrstati i u porodične. Odmotavajući klupko priče vezane za novinara, Vidak nam paralelno pripoveda i o sebi, o svojoj porodici, o tome kako je odrastao i da li su i na koji način takvi uslovi odrastanja uticali na to kakvim ga zatičemo na početku romana. Saznaćemo tako da je naš junak odrastao uz babu i dedu, da je majka otišla u Norvešku i da je, što je zanimljivo, otac u potpunosti van slike (beleška tokom čitanja: otac? ipak prisutan kroz odsustvo? misliti o tome). Ni ovaj sloj priče nije lišen podele: tu su sećanja i tu je sadašnjost. Ređaju se događaji, lepi i manje lepi. Ređaju se običaji, poslovice i bajalice; smenjuju se propitivanje istinosti i bezrezervno verovanje, što je, ja bih rekla, mesto gde se dve različite priče stapaju u jednu temu, a to je izgradnja određenog mita, sad javnog ili privatnog, na pojedincu je da odluči.

Forma romana je baš pažljivo građena (… priča krene pa skrene. Onda stane pa se okrene i vrati tamo gde je već bila). Granica između lične priče i priče o Nenadoviću je najčešće nevidljiva pa se tokom čitanja rađa još jedna bitna tema: može li lično da funkcioniše bez javnog i obrnuto. Kada sam konačno uhvatila korak sa Vidakom, a bilo je tamo kad je baba ispoljila svoje nezadovoljstvo drugim problematičnim novinskim člankom, shvatila sam da mene u ovom romanu mnogo više intrigira lično nego javno. I onda sam morala da napravim malu pauzu zbog toga što me je na trenutak preplavio osećaj krivice jer ono za šta je javno u ovoj priči vezano jeste (možda) najveći kamen spoticanja u srpskoj novijoj istoriji a to je odnos prema ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Nastavila sam čitanje uz želju da što više provedem sa Vidakovom bakom, i dalje uz blagi osećaj krivice pa mi je kraj romana doneo jedan šokantan trenutak zbog kojeg sam se vraćala na određene delove, misleći da mi je tokom čitanja promaklo upozorenje (jeste). Sklopljene korice i onda žal za propuštenim i evo stižemo do trenutka kad govorim o stvarima koje mi nisu baš legle, a to je cela priča o novinaru. 🙈

Sama ideja mi je super. Ispitivanje uloge novinara u kreiranju stvarnosti, specijalno u trenucima kakvi su ratni, šta tu ima da se ne voli?! I to još preko novinara koji kreira lažne vesti tako da, naravno, odgovaraju njegovoj strani, pa božjnastveno! Odlučivši se da tako postavi priču, autor je roman doveo na prag društvene angažovanosti, ali ga, bar iz mog ugla gledano, nije pustio da zakorači mnogo dalje od njega. Kada sam završila čitanje, osećala sam ko da je priča o Nenadoviću mogla da ide još dublje. Šta ga je motivisalo? Lično ili javno? Da li je on bio samo mali čovek koji je pronašao način da dobije svojih pet minuta? Da li su njegovi motivi ipak politički? Da li je urednik naslućivao da je reč o lažnim vestima? Da li je reagovao? Čini mi se da je sve započeto i onda ostavljeno čitaocu da odluči. To, naravno, nije loš potez, iako sam ja isprva mislila da jeste, jer je osnova priče dobro postavljena i zaslužila je bude zaokružena, a ne da lebdi u čitalačkim interpretacijama. A onda su mi pale na pamet dve stvari. Najpre ta da je možda ostavljanje određenih delova priče nedovoljno objašnjenim zapravo podcrtavnja stvarnog života. Jer čak i kad priča bude zaokružena, kad istraga poput Vidakove pređe sve nivoe i optuženi bude osuđen, to suštinski ne menja ništa. Barem ne u našoj svakodnevici, primera je toliko širom regiona. Vidakova jedina opcija jeste da nastavi dalje, odnosno da napiše ovaj roman, jer svedočenja su zapravo jedino što od istine, u ovom trenutku, možemo da imamo. Druga stvar koja se iskristalisala nakon čitanja i tokom pisanja jeste da sam shvatila da tok priče o novinaru, uprskos svojoj bitnosti, prosto nije imao šanse u poređenju sa Vidakovom ličnom pričom jer taj deo… oh, taj deo. ❤

Mogla bih o Vidakovoj ličnoj priči bar još ovoliko da kažem, ali ću se zadržati na najsvetlijoj tački. Katarina je u svom tekstu lepo primetila da se kod mlađe generacije pisaca ispoljava upućenost na babu, na domaćičko-ritualno i ženski princip, motiv implicitnog matrijarha koji tinja ispod marame i kecelje ruralne tradicije. I ja se, naravno, slažem da je to odličan potez. Konkretno u Janjićevom romanu, baba apsolutno dominira svojim slojem priče. Njen pogled na svet, uvek na granici između magijskog i (zdravo)razumskog, oblikovao je Vidaka na jedan neverovatan način. Njen lik je građen sa toliko pažnje i detalja, tačno sam je mogla zamisliti dok kreči, dok puca (!). Jasno sam videla njen izraz lica kad iseca sliku Isusa i kači je na zid a videla sam i onaj kad joj kažu da ipak nije reč o Isusu. I nisam mogla da ostanem ravnodušna prema njoj, možda zato što mi leti baba uvek najviše nedostaje, a verovatnije zbog toga što je Janjić za lik babe iskoristio maksimum svog spisateljskog dara. I još jedna stvar koja je super u vezi sa tom junakinjom: ona je nekad baba a nekad Branka. Čini mi se da je ceo taj porodični sloj, cela ta lična Vidakova priča, uvek na nekoj granici stvarnog i izmaštanog, a Baba/Branka dođe kao neka graničarka. Kad je junaku potreban beg, onda skliznemo u nešto što vrlo lako može biti izmaštano gde nas dočekaju babine bajalice i rituali, dok je Branka stamena vladarka stvarnog sveta. I baš kao što je granica između lične i javne priče u ovom romanu gotovo nevidljiva, tako su uvek pristutne i baba i Branka, vidljivija je ona koja je junaku potrebnija, a meni su drage bile obe. Pomenuvišti tu mlađu generaciju pisaca, Katarina je, pored Janjića, izdvojila i Bojana Krivokapića i Marka Gilmora. Delo potonjeg još uvek nisam čitala, ali Krivokapićev roman jesam i ono što nalazim da je mana i njemu i Janjiću (mada više Krivokapiću) jeste ta potreba da se neki drugi narativ stavi ispred narativa vezanih za taj, kako ga je Katarina fino nazvala, domaćičko-ritualno i ženski princip. Krivokapić je u svom romanu Proleće se na put sprema sjajno osvetlio marginalizovane glasove žena, ali samo na kratko jer su ostali u pozadini njegove primarne priče. Janjić svojoj junakinji daje mnogo više prostora, ali ostaje svedena na jednu u nizu osoba u Vidakovom životu. Na kraju, ipak sve kulminira u muškom principu, samo ću toliko reći da ne spojlujem dalje.

I evo kraja, majke mi. Najveće iznenađenje za mene je bilo to koliko sam o ovoj knjizi razmišljala. Naročito kad sam sela da pišem tekst, koji sam prepravljala najmanje pet puta, zbog čega, kao uostalom i svi moji tekstovi, kasni. Ništa nije onako kako izgleda i sve što u jednom trenutku pomislim, menja se kada se pozabavim nekom drugom scenom. Mislim da ovo nije roman za koji ćete odmah posle završetka čitanja znati da li vam se dopada ili ne. I šta vam se dopada a šta ne. Bar je moje iskustvo tako i to me baš raduje. Raduje me i to što je ovo Stefanov prvi roman i što iz ove pozicije može samo da napreduje. Savim je ok ako baba dobije svoju samostalnu priču, neću se buniti. Taman može da se osvetli taj šok na kraju romana. Takođe, ako se Stefan jednog dana odluči da ceo roman posveti samo Nenadoviću i njegovim postupcima i njega ću sa zadovoljstvom pročitati. Zato mislim da nije tačno da se ništa nije dogodilo. Naprotiv. Prvi korak je napravljen pa hajde da vidimo dokle ćemo ići.

P. S. Sve pročitano pre i tokom pisanja o knjizi je linkovano u tekstu. Ostalo je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Kućica na drvetu

Jedna od stvari koje sam oduvek želela da imam jeste kućica na drvetu. Toliko sam je želela da smo jednog leta moja drugarica iz pelena Milica i ja probale da je napravimo. Uspele smo da nabavimo samo jednu veliku dasku od koje smo htele da napravimo pod i tu smo stale. Naša kućica nije dakle bila baš kućica ali jesmo tu provele dobar deo leta pevajući Don’t speak do iznemoglosti. Onda nam je pred kraj raspusta neko odneo i tu dasku a mi smo procenile da je nemoguće napraviti kućicu ako od alata imaš samo čekić iz (tuđeg) pribora za tehinčko pa smo našle neku novu zanimaciju. ¯\_(ツ)_/¯

Sada kada mislim o tome, jasno mi je da smo i Milica i ja samo htele neko mesto gde bismo mogle da se osamimo, gde ne bismo bile ničije ćerke ni starije sestre, gde bi reč škola bila zabranjena i gde bismo mogle, makar na tih nekoliko sati, da ignorišemo sve što nam je u tim trenucima predstavljalo muku, a bogme je bilo takvih stvari.

Naravno, ja svoju kućicu na drvetu još uvek nisam napravila (iako se želja za istom nije smanjila), ali zahvaljujući izdavačkoj kući Odiseja, saznala sam ko jeste uspeo u svojoj nameri i na koji način i to sve putem jedne zabavne knjižice po imenu Kućica na drvetu! Nikad ne biste pogodili, jel da? Autorka ovog romana je italijanska književnica Bjanka Picorno, a knjiga je namenjena deci uzrasta od 8 do 12 godina.

Ovo je moj prvi susret sa delima Bjanke Picorno, mada sam o njenim romanima čitala kod svojih koleginica (blogoleginica?): o Kućici je pisala i Isidora i ovde možete videti kako se njoj dopao roman klik. Sandra je pisala o Francuskoj dadilji i to vas čeka ako kliknete na iksić → x. A na portalu bookvica.net čekaju vas tekstovi o već pomenutoj dadilji kao i tekst o romanu Slušaj kako mi lupa srce – link do oba teksta je ovde: klik. Uz podatke sa Odisejinog sajta (x) i onih u samoj knjizi, skontala sam da je Bjanka super popularna i nagrađivana autorka, ali i sestra feministkinja. Takođe sam saznala da je ,,kritična prema konvencijama, licemerstvu, stereotipima i opštim mestima’’ i da kroz svoja dela ,,preispituje razne kontroverzne i složene teme – od socijalne podeljenosti, preko ekologije, potrošačkog društva (konzumerizma), političke korupcije, do rodne i rasne diskriminacije.’’

Glavne junakinje romana su osmogodišnja Aglaja i njena odrasla prijateljica Bjanka. Njima je, kako priča kaže, dosadio život u gradu, pa su se povukle u prirodu i nastanile na drvetu, zajedno sa mačkom Prunilom. Deo krošnje prilagodile su svojim potrebama, napravile su prostorije koje po potrebi menjaju svrhu jer im zidovi nisu fiksirani, osmislile su načine dostavljanja namirnica (i ostalih potrepština, kao što je recimo klavir), imale su i staklenu baštu… I ne samo to! Kako njihov hrast kao i svaki hrast rađa žireve, Bjanka je odlučila da proba da ga malo unapredi (da ne kažem apgrejduje) pa je njegove grane uspešno okalemila pa je hrast vremenom počeo da rađa i druge plodove, poput oraha, jabuka, trešanja, čak i kokosa, manga i papaje. Ali, ne lezi vraže! Ispostaviće se da njih dve nisu prve koje su došle na ideju da se nastane na starom hrastu.

Na najvišim granama (skoro pa sam napisala spratovima) živeo je izvesni Bekaris Brulo sa svojim psom Amadeusom. Kada se on doselio na hrast i zbog čega, ostaje misterija. Sa druge strane, odmah ćemo saznati da je BB jedan veliki namćor, kakvog svako od nas ima u svom komšiluku. Za razliku od kućice naših junakinja koja je otvorena (bukvalno i metaforički) za sve, koliba namćora Bekarisa je okružena ogradom od trnja, njena vrata imaju tri katanca a jedini prozor je sa rešetkama. Na njegovom otiraču umesto uđite stoji prosto odlazite (mada to mogu da razumem, specijalno u vreme izbora 🙈). E sad, on ne zna za nove komšinice niti one znaju za njega, sve dok se njihovi ljubimci ne sprijatelje. Onda počinje džumbus.

Aglaja i Bjanka ne uspevaju da pronađu zajednički jezik sa komšijom i njihovi sukobi postaju redovna dnevna aktivnost. Situacije koje te sukobe izazivaju zapravo nam govore o karakterima junaka i junakinja, ali i o poziciji iz koje deluju. Kontam da će većina vas sad da prevrne očima, ali pazite ово: meni je baš zanimljivo bilo to što je Bekarisova kućica postavljena iznad Aglajine i Bjankine jer mislim da je to zapravo prikaz pozicije žena i muškaraca u društvu. U tom smislu je još zanimljivije kako se njih dve odnose prema toj činjenici. Kada shvati da nisu same na drvetu, Aglaja odmah odlazi u izvidnicu i uspešno se penje do najviših grana. Na početku deluje kao da je njegova kuća tj. pozicija neosvojiva, ali tokom romana ispostaviće se da nije. I ne samo to, jednom kada se Aglaja popne do njega, postaje jasno da prepreka za izjednačavanje pa i preuzimanje tog prostora više nema. Dalje, zanimljivo je posmatrati kako svako od njih troje koristi svoju poziciju na drvetu. Aglaja i Bjanka imaju svoje uloge ali ne u standardnom smislu, što ću probati da pojasnim u narednim pasusima. Njihove aktivnosti utiču na dobrobit cele zajednice na drvetu, njihov dom je siguran i slobodan prostor, dok je kod Bekarisa slučaj obrnut. Budući da mu je dodeljena pozicija moći, njegove aktivnosti usmerene su ka tome da je pokaže i dokaže, kao što se dešava i stvarnom svetu. To najbolje vidimo u njegovom odnosu prema jegulji uz čiju pomoć dobija struju (robovlasnik, skroz, videćete da ne preterujem ako budete čitali), kao i u epizodi sa rodama.

Image result for storks dumbo gif

Desilo se tako, negde na sredini romana, da su rode krenule na jug. Dug je to put, naporno je i ne ide baš da zaostajete za jatom i jednoj rodi rodi se omaklo pa se pokakila baš na čist, uglancan i zaštnitnim lakom premazan, krov Bekarisove kuće.

(da se priča dešava u Srbiji, čovek bi bio u fazonu da će dobiti neke pare, ali avaj!)

I sad, naravno, ovaj mora da smisli neku pakost i šta će, kud će, uzme on jednu sačmaru, omanju doduše, ali ipak. I kad je sledeće jato proletelo, opali on tri puta i pogodi tri rode. A neke od njih su put iskoristile da isporuče decu parovima koji su im bili usput, i slučaj je hteo da baš tri rode koje je Bekaris pogodio, budu tri rode sa paketima. Uprkos Bjankinim prostestima, matori namćor se uopšte nije pokajao. Naravno. 

Sad dolazimo do onoga pojašnjenja o ne tako standardnoj poziciji junakinja u ovom romanu. Rode ostavljaju svoje pakete tj. bebe u kućici na drvetu i Aglaja i Bjanka preuzimaju brigu o njima. Ne bih baš da ulazim u to na koji način, jer ne bih da spojlujem previše, ali bitno je reći da one nisu baš oduševljene tim zadatkom. Dok sam čitala tekstove o Bjanki i njenom radu, naišla sam na podatak da njene junakinje ne liče na junakinje kakve se najčešće sreću u knjigama za decu. Takođe, Bjanka misli da je kroz perspektivu deteta najlakše preneti poruku jer deca ipak najbolje razumeju sebi bliske poglede na svet, ali i da je takav pristup takođe pogodan i za roditelje, jer je perspektiva deteta neposredna i iskrena. Zanimalo me je baš kako će se sve to primeniti na Aglaju i Bjanku, dete i odraslu ženu, jer nije kao da junakinje na drvetu mogu da obuhvate baš veliki broj stereotipa koji bi se lako za njih vezali. Ali evo iznenađenja!

Bez obzira koliko je ideja o bebama na drvetu čudna, ona je super pogodna da se pokaže koliko je roditeljstvo zahtevno. I Aglaja i Bjanka žele da bebama bude dobro. Dve tako domišljate junakinje bi se sasvim sigurno dosetile kako da bebe predaju nekome ko bi se bolje starao o njima, ali to ipak ne rade.  Isprva se činilo da je to zbog toga što ne žele da odaju svoje tajno mesto, ali na nekim primerima vidimo da one imaju mogućnost da od ljudi sakriju svoju lokaciju, čak i onda kada ih dovedu do hrasta. Način na koji se brinu o bebama pokazuje da je to zato što one iskreno žele da se brinu o bebama, pa izgleda kao da preuzimaju ulogu roditelja. Onda shvataju kolika je to obaveza. Brinuti o tome šta jedu, šta su obukli, gde spavaju, da li su sigurni, da li se razvijaju pravilno… Tako gledajući, bebe u kućici na drvetu igraju dvostruku ulogu: scene sa njima su beksrajno zabavne i duhovite, što je obraćanje mlađanoj publici i čini priču dinamičnijom i pristupačnijom. Ali ako se desi da se knjiga nađe u rukama roditelja ili staratelja, Aglaja i Bjanka jasno poručuju da je u redu govoriti o izazovima na koje nailazite dok se brinete o deci. I još bitnije, ok je da potražite pomoć jer iako ste roditelji, niste svemogući, bez obzira što se od vas to očekuje. 🙂

E sad, iz mog ugla gledano, u ovoj knjizi ipak ne funkcioniše sve kao podmazano. Razrešenje je za mene bilo nekako skarabudženo, ako me razumete. Svakakve su stvari nanizale i onda se samo tako okončalo pa imam utisak da nešto fali, recimo još jedno poglavlje. Ali u suštini, to i nije neki veliki minus jer ja, bez obzira koliko sam mlada (duhom), ipak nisam publika kojoj je knjiga prvenstveno namenjena. Apsurdne situacije koje se dešavaju zapravo mogu da budu vrlo zabavne, specijalno ako imate 8 do 12 godina. 😀

Završio se tako moj prvi susret sa Bjankom Picorno i pravo da vam kažem, dobila sam sve što sam očekivala. Zabavno je bilo i meni odrasloj a ni detetu koje se trudim da očuvam u sebi nije bilo dosadno. To dete se glasno smejalo kada je pročitalo reč govance baš zato što zna da je knjiga za decu mesto gde se ružne reči najčešće ne nalaze. Odrasla ja je baš uživala tumačeći gde je ko sagradio kućicu i kakav je odnos matorog namćora prema sirotoj jegulji.

Image result for fat monica dancing gif

A sad kad znam za foru sa pokretnim zidovima, nek se čuva drveće na Kališu! Ako je uopšte preživelo neko pogodno za kućicu…

P. S. Sve pročitano pre pisanja o knjizi je linkovano u četvrtom pasusu. Ono što nije pod navodnicima je  plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Polaris, poslednji grad

Zapanji me, iskreno vam kažem, svaki put kada mi WordPress aplikacija pošalje informaciju da mi statistike luduju. Onda uvek bacim pogled na iste, gledam šta se pretraživalo, šta je najčitanije. I ok, onda uzmem i čitam sopstvene tekstove. Nekad su mi dobri, nekad doživljavam transfer blama, valjda je tako sa svima koji posete ovaj mali kutak. Ono što mi sve češće zapada za oko jeste žanrovska ujednačenost i koliko sam u tom pogledu predvidiva. Baš kada sam pomislila da bih mogla malo da eksperimentišem tj. da potražim neki naslov koji ne potpada u ono čime se inače bavim, u moj inbox sletela je ponuda mlade autorke Snežane Kanački čiji je prvenac Polaris, poslednji grad doživeo svoju premijeru na poslednjem Sajmu knjiga.

Kao kratko objašnjenje o tome kakav je roman i o čemu se radi, Snežana mi je poslala trejler urađen za potrebe promocije romana a koji vi možete pogledati ovde (x). I meni se učinilo da bi to taman moglo da bude ono što mi treba, da malo izađem iz zone komfora i otvorim se prema drugačijim pričama i žanrovima, ali sam se ipak dvoumila pošto o naučnoj fantastici zapravo i ne znam mnogo. Zato sam najpre rekla Snežani da pregleda tekstove na blogu, jer svi znamo da ja baš i ne znam za umerenost ako mi se roman ne svidi a s obzirom na to da mi manjka iskustva sa ovakvim knjigama, postojala je velika opasnost da mi promakne poenta i onda ode mast u propast. Snežana je, međutim, bila dovoljno hrabra i poverila mi je svoje literarno prvenče na iskrenu recenziju i sada slede moji utisci.

Radnja ovog romana smeštena je u XXVIII vek. Svet koji poznajemo je odavno pod vodom i jedini preostali kontinet je Antarktik. Na njemu je, saznaćemo to tokom romana, stvorena nova zajednica ljudi, stvoren je Polaris, poslednji grad. Tu je odmah i prva stvar koja mi je super jer pazite sad: možda ja ne čitam scifi romane, ali čitam fanfiction i premda mi postapokaliptične priče nisu među najomiljenijima, ono što sam do sada pročitala uvek predstavlja svet posle kraja sveta na isti način: jedina mogućnost opstanka nalazi se pod zemljom. Jedina razlika je u tome gde se Molder i Skali junaci tih priča nalaze: ili su već u bunkerima ili hrle ka njima. Ovde toga nema, valjda zato što ne pratimo priču odmah nakon apokalipse, ali svakako je dobra stvar što se život i dalje odvija gore. Sam Polaris i njegova struktura su odlično zamišljeni: grad je pre svega podređen svojim stanovnicima, u skladu sa surovim životnim uslovima, ali takođe funkcioniše kao neka vrsta spomen centra i veliki deo gradske strukture je osmišljen da podseti na stara vremena pa tako imamo trgove posvećene nekadašnjim kontinentima, biblioteka ima poseban deo u kojem se nalaze digitalizovani primerci knjiga starog sveta i o starom svetu, muzejska postavka je dobrim delo zasnovana na umetnosti nastaloj za vreme kada je svet bio onakav kakvim ga mi poznajemo.

U Polarisu živi četvoro tinejdžera koji će postati glavni junaci ove priče, čime žanrovskom definisanju ovog romana dodajemo još jednu odrednicu a to je roman o odrastanju. Imamo najpre mladića Lea, onda je tu njegov najbolji prijatelj Viktor i imamo bliznankinje Mirelu i Anhelu. Ovde ćemo da zastanemo na trenutak i da se malčice pozabavimo ovim mladim ljudima i ja ću se svim silama potruditi da ne spojlujem previše. Dakle, početak romana zatiče naše junake na kraju školovanja i prema pravilima Polarisa, oni se za dalje obrazovanje i usavršavanje usmeravaju zahvaljujući zanimljivom procesu kroz koji naučnici prate psihofizičke reakcije ispitanika nakon kojih se izrađuje određeni profil i ispitanik se priprema za svoje zanimanje. Leov tretman ne prolazi glatko i to nam je prvi signal da će se baš on izdvojiti kao bitna ličnost u daljem razvoju priče. Leo se inače jako zanima za istoriju sveta pre apokalipse i u toj oblasti vidi svoju budućnost, što će se pokazati kao bitna činjenica. Sa druge strane imamo Viktora, Leovog najboljeg prijatelja. Na početku mi je delovalo kao da je uvođenje njegovog lika nepotrebno, ali onda se ispostavilo da je on ključna ličnost u jednom narativnom toku, tako da sam brzo promenila mišljenje. U odnosu na Lea, Viktor deluje nekako opuštenije, rekla bih da je svesniji svoje mladosti i ponaša se u skladu sa tim. Reaguje plahovito, čini mi se bez mnogo razmišljanja i jedan njegov nestrpljiv ispad dovešće do toga da se stvori napetost među prijateljima a u koju će biti uvučene i bliznakinje Mirela i Anhela. E sad nailazimo na prvu malo veću zamerku, mada sam zaista sklona da je tumačim kao danak neiskustvu. Za moj ukus, njih dve, iako imaju dovoljno prostora da se izgrade, ostaju u senci Lea i Viktora. Romani ovog tipa sami po sebi su višeslojni i gotovo da nema priče bez ljubavnog zapleta. Što je ok, naravno, nemam ništa protiv toga. Ali ono što bih volela jeste da junakinje koje postaju deo tog zapleta ne budu definisane njime. Kao što sam već rekla, i Mirela i Anhela imaju dovoljno prostora, Anhela možda i više od svoje sestre, i za sam zaplet bi mnogo bolje bilo da im je dozvoljeno da budu aktivnije u okviru njega. Ovako, nekoliko sati nakon čitanja, ja jedino mogu da mislim o njima kao zaljubljenim tinejdžerkama. Što opet za neke ne bi bila loša stvar, ali ako već ima potencijala za nešto više – zašto taj potencijal i ne iskoristiti, zar ne?

Zanimljivo, tek lik koji je meni najinteresantniji zapravo se i ne poljavljuje mnogo. Reč je o profesoru Martinu, koji je uspeo da zarazi Lea svojim interesovanjem za istoriju a mene je svojim pismom načisto uvukao u priču. Profesor Martin je, po meni, i signal da nije sve tako sjajno u organizaciji Polarisa i njegova smrt (nije spojler, saznaje se vrlo brzo) jeste kratki skliz u stereotip o buntovniku koji mora biti uklonjen, ali je takođe i neophodna za pokretanje ključnih trenutaka u romanu. Inače, dok sam čitala, profesoru Martinu sam dala lik Džeremija Ajronsa, ne znam zašto, ali eto… Rekoh da njegov nestanak sa scene jeste taj mali bljesak stereotipizacije, ali sam spremna da zažmurim i pređem preko toga jer imam osećaj da će u drugom delu ovog serijala biti mnogo više reči o njemu, tako da verujem da će ova nepravdica biti ispravljena.

A kakvi su to ključni događaji koji će zauvek poremetiti sklad u Polarisu? Pa recimo da stanovnici poslednjeg grada na Zemlji nisu jedina živa bića koja egzistiraju. I sad, ja sam se baš borila da vam te ključne događaje predstavim bez spojlera, ali nije mi baš uspelo pa hajde da probamo ovako: izvan Polarisa su aktivne i druge zajednice, čiji članovi se zovu Varguni i koje ne mogu tačno da definišem, osim što su, na prvi pogled, nosioci negativnih osobina. Imaju osobine zveri, ali imaju i svest. Njihova zajednica je surova, smene generacija vrše se na najkrvavije moguće načine i nalikuje gladijatorskim borbama. Tom zajednicom vlada neka vrsta entiteta i ona je za nas još uvek nedokučiva. Umirući junak je zove Majkom, očito je vladarka koju žele da impresioniraju, ali njeno poreklo ostaje misterija. Simbolički, mogli bismo ovo da povežemo sa konceptom religije, jer vidimo da se Majka, nazovimo je tako, pojavljuje kao verovanje u neko biće koje je moćnije od nas i odlučuje o sudbini svih nas. Tome u prilog ide i postojanje Lendona, ali ako bih se bacila na objašnjavanje njihovih veza sa Vargunima, previše bih otkrila.

Dolazimo sada do najvećeg problema koji imam sa ovom knjigom, mada taj problem možda i nije loša stvar. Meni se čita još. Autorka je u potpunosti uspela da me zainteresuje za svoju ideju. Polaris je izuzetno dobro osmišljen (specijalna ljubav za mehaničkog bibliotekara i generalno scenu u biblioteci, creepy do bola i savršeno dozirani elementi horora). Toliko pažnje je uneto u sve detalje, od toga kako nastaje hrana preko načina na koji funkcioniše garderoba koju nose do načina izgradnje prostorija i tehnike koju stanovnici koriste. To je možda i najbolja stvar u romanu, jer uliva poverenje u autorku i daje kredibilitet za dalje čitanje. Jedino što bih zamerila i što je dodatno naglasilo osećaj nedovršenosti jeste činjenica da je zaista previše pitanja otvoreno u ovom prvom, pripremnom delu. Povučena iskustvom čitanja nekih drugih serijala, mogu već da vidim da će svi ti otvoreni putevi zahtevati dosta pažnje prilikom obrade i tu leži potencijalna opasnost da se nešto propusti što pažljivi čitaoci ne praštaju.

Moram da kažem da sam poprilično iznenađena koliko mi je ova priča legla. Iako se nisam baš povezala sa likovima, to nije mi smetalo da se uživim u radnju, što je meni uvek bitna stavka. Svesno ili ne, tek kroz priču se promalja i kritika čovečanstva zbog preteranog korišćenja reusrsa na planeti. Čovek našeg doba predstavljen je kao biće koje je mnogo uložilo u razvoj nauke i tehnike i sva znanja koja su iz toga proizišla ne samo da nisu bila dovoljna za opstanak, već su dodatno ubrzala kraj nama poznatog sveta. I to nije nikakva naučna fantastika, već realnost u kojoj živimo. Iskreno se nadam se da će autorka taj kritički ton zadržati i u nastavnicima. Zapravo, kad malo bolje razmislim, sve zamerke koje imam mogu da se pripišu mom ukusu, ali i činjenici da je ovo autorkin prvi roman. Mislim da je to izuzetno važno istaći jer se neke stvari u pisanju, kao i u bilo kom drugom zanatu, stiču iskustvom. Druga stvar zbog koje mislim da je izuzetno važno oslušnuti i glas publike kada je roman prvenac ovog žanra u pitanju jeste i činjenica da nema mnogo žena koje pišu naučnu fantastiku u našoj zemlji i to valja promeniti. Pa kad smo već tu, zašto ne bismo podržale jedna drugu na putu do izuzetnosti?

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Pipi Duga Čarapa na brodu

Grom i kakao!

Ovaj tekst možda neće biti ono što od njega očekujete…

… ali na samom početku moram nešto da vam priznam: prvi put sam pročitala Pipi kada sam polagala Književnost za decu, što se, sudeći po mom indeksu desilo pre ravno pet godina, dakle u dvadeset i osmoj godini moga života. Znam, i ja sam se šokirala kad sam to shvatila, moja mama i dalje ne veruje. Jer u našoj se kući uvek čitalo i dok sam odrastala, mama je vodila računa da uvek imam nove knjižice, slikovnice i dečje enciklopedije. Kruži priča da je jedne godine moja mama otplatila letovanje prodavcu knjiga koji ih je posećivao u fabrici u kojoj je radila. Ali naslovi poput Pipi i Hajdi nikada nisu postali deo moje biblioteke a nisu mi privlačili pažnju ni u obdaništu. Ni danas ne znam da objasnim kako je moguće da osoba stigne do četvrte decenije postojanja i da ne pročita Pipi (i Hajdi), ali eto. Čudni su putevi odrastanja.

A onda je došao već pomenuti ispit iz Književnosti za decu. Iskrena da budem, nisam pročitala ni peti deo zadate literature, ali jesam pročitala Pipi. I bila je to trenutna ljubav, no kako ja retko kad imam sreće sa pitanjima, izvukla sam Gulivera. Probala sam da zamenim u nadi da ću dobiti ono što sam želela, ali ne. Uvalio mi je još goru opciju: Malog princa. A pošto ja Malog princa organski ne mogu da smislim u očaju sam stala da ga molim da me pita Pipi, preklinjala sam bez trunke blama, imam i svedoke (pozz za Joko Koko), ali avaj! Tog septembrskog jutra mi se nije dalo da podelim svoje oduševljenje likom i delom Pipilote Viktualije Roletne Nane Jevremove Kćeri Duge čarape, ćerke kapetana Jevrema Duge Čarape, nekada straha i trepeta mora, sada kralja domorodaca, koju svi zovu samo Pipi i zato sam, kada mi se ukazala ova prilika, oberučke prihvatila pa tako ovog septembarskog popodneva pred sobom imate jedan fangirl tekst.

Screenshot_20180825-220342.jpg

Pipi Duga Čarapa na brodu, drugi od tri romana koje je ovoj o riđokosoj pegavoj devojčici napisala švedska spisateljica Astrid Lindgren, povod je zbog kojeg smo se okupili na ovoj adresi, ali mi se čini da će o samom romanu biti najmanje reči. Radnja je ponovo smeštena u mali, malecki grad u kom Pipi živi u Vili Vilobrdi, koju posebnom čini, između ostalog, i konj koji stoji na verandi. Osim njega, tu je i majmun po imenu Čika Nilson. Pipi je, kao što već verovatno znate, siroče. Njena mama je umrla dok je Pipi bila u kolevci a tata joj je nestao na moru, ali pošto je bio prilično debeo, Pipi je zaključila da nema šanse da se udavio te da ga je more izbacilo na neko ostrvo, na kom je on kasnije postao kralj domorodaca. Pipi brine sama o sebi, živi od zlatnika koje joj je ostavio otac a društvo joj, pored ljubimaca, prave i komšijska deca Tomi i Anika.

Sam roman je sastavljen od nekoliko kraćih epizoda, tačnije avantura koje uglavnom organizuje sama Pipi, mada se poneka desi i onako spontano. Tako dobijamo priliku da, zajedno sa Pipi, Tomijem i Anikom, odemo u kupovinu koja je poprilično slobodnija od one na kakvu smo navikli ili da saznamo kako to izgleda kad u školu ideš samo malo, ali taman toliko da ne propustiš školski izlet. Tu je i odlazak na vašar i intervencija tokom pozorišne predstave zbog koje ćete se glasno kikotati bez obzira koliko ste stari. Saznaćemo ponešto o drvetu koje rađa sokove, ali i o neophodnosti slanja poruke u boci. Roman zatvara dolazak finih gostiju, koji će se pojaviti iznenada i koji će u isto vreme silno obradovati Pipi i neizmerno rastužiti Aniku. Dalje neću više ništa da odajem, da ne pokvarim iznenađenje.

Već sam rekla da mi se čini da će u ovom tekstu najmanje biti reči o samom romanu i sad je red da vam pojasnim kako se to desilo. Dok sam se trudila da pišem samo o romanu, sve više sam klizila u prepričavanje. Onda sam odustala, još jednom pročitala roman, pregledala beleške i zaključila da je možda najbolje da samu radnju stavim u drugi plan i fokusiram se na ono što je zajedničko svim ovim pričicama a to je, naravno, Pipi. Jedan od utisaka koji sam imala još nakon prvog čitanja a koji sam potrvrdila baveći se ovim tekstom jeste to da je Pipi zaista jedan fenomen u dečjoj i književnosti uopšte i da nije ni čudo što je izazvala pravu lavinu komentara kada se prvi put našla u rukama kritičke i čitalačke javnosti. Pipi je junakinja zasnovana na vrednostima koji su potpuna suptrotnost onome što se u dečjoj književnosti do tada sretalo, specijalno kada je u pitanju karakterizacija devojčica i ta činjenica nikako nije mogla mirno da uplovi u književni kanon. Oni koji su kudili Pipi, kao svoje argumente izneli su činjenice da Pipi odrasta bez kontrole odraslih što dovodi do toga da ne ide u školu, nema osnovno vaspitanje, sklona je laganju i ne poštuje figure autoriteta bez obzira na oblik u kom se pojavljuju. Protetsti takozvanih Pipinih protivnika išli su dotle da su zahtevali da se knjiga o Pipi zabrani, ali mislim da ono što bi trebalo da nas navede na razmišljanje jeste činjenica da se i danas, bez obzira na progres koji je očigledno napravljen, većina pisaca za decu i mlade, i još veći broj kritičara, i dalje vodi idejom koju su davne 1945. imali i švedski kritičari a to je da se o deci piše u tradicionalnim okvirima u kojima su ona prikazana kao jednodimenzionalna dakle ili kao dobra ili kao loša, rodno normativna, apolitična i aseksualna bića.

No uprkos svim negativnim komentarima koji su se pojavili, Pipi je uspela da osvoji srca devojčica i dečaka širom sveta iz prostog razloga što je bila sve što ono što deca žele da budu. Njoj je dodeljena sloboda i mogućnost izbora i mada takav način odrastanja svakako ne bi bio moguć u stvarnom životu, Pipi se izdvojila kao neko ko svojim postupcima mladoj publici pokazuje da ipak imaju opcije i mogućnosti da utiču na svoje odrastanje i više od toga: ona ih ohrabruje da te mogućnosti iskoriste. Uzmimo kao primer njen odnos sa Tomijem i Anikom, koji je dušu dao za analizu svih aspekata Pipinog lika i preko kojeg se zapravo najbolje i vidi koliko daleko je Astrid Lindgren otišla u pomeranju književnih granica kada je u pitanju karakterizacija junakinje.

Screenshot_20180909-230038.jpg

Bez obzira na to koliko je Pipi neobična, svaka priča o njoj dešava se u svetu koji je poznat čitalačkoj publici i taj mali, malecki gradić u kojem Pipi živi nije imenovan upravo zbog toga da bi svako u njemu prepoznao mesto u kome živi. Tomi i Anika, brat i sestra sa kojima Pipi provodi dane, predstavljaju ono što bismo nazvali dobrom decom: poslušni su i lepo vaspitani, redovno idu u školu i slušaju starije. Na prvi pogled, preko likova Tomija i Anike, odnosno načina na koji su predstavljeni, ističu se sve osobine koje Pipi ne poseduje, što je i dovelo do toga da knjiga bude kritikovana. Međutim, ono što je autorka uradila, a što je kritičkom oku zaslepljenom krutim pravilima promaklo, jeste da se preko karakterizacije Tomija i Anike zapravo vrši karakterizacija same Pipi. Za razliku od Tomija i Anike, Pipi nema takozvano formalno obrazovanje (i stvarno tablica množenja treba da se preimenuje u tablicu gloženja, jer realno, ko se od nas nije gložio sa roditeljima dok je učio da množi), ona uči kroz životna iskustva. Tomi i Anika su naučeni da poštuju odrasle i prihvataju njihovu reč kao pravilo, dok Pipi dela po sopstvenom osećaju pravde i mada izgleda kao da nema poštovanja prema odraslima, to zapravo nije tačno. Odrasli poštovanje od Pipi mogu da dobiju samo ako su zaslužili, odnosno ako tretiraju nju i njene prijatelje sa istim poštovanjem koje se zahteva da deca iskažu prema odraslima. Sjajno je što u romanima o Pipi, mi zapravo vidimo da su odrasli predstavljeni kao dobri ili loši, što je, ako mene pitate, sjajna kritika tadašnjih trendova u pisanju. I kao što dobra deca bivaju nagrađena a loša kažnjena, tako se, u svetu koji je kreirala Astird Lindgren, isto dešava sa odraslima: ako je Pipi zadovoljna njihovim ponašanjem, primiće ih u svoju zajednicu. Ukoliko nisu dobri, upadaju u njenu mašinu koja ne staje dok ih Pipi ne ismeje i u potpunosti postidi. Genijalno, zar ne?

Važno je reći da Pipi uvek radi ono što joj se sviđa i na način koji sama odabere. Tomi i Anika je upoznaju sa stvarima i događajima koji se dešavaju u tradicionalnom porodično životu što Pipi kasnije prilagođava sopstvenim željama što govori dosta o emacipatorskoj ulozi koju ima a koju najpre demonstrira u odnosu sa Anikom. Njih dve su predstavljene kao vršnjakinje koje nemaju apsolutno ništa zajedničko. Osim što je slika i prilika dobre devojčice, Anika je dosta uzdržanija i sklonija razmišljanju, dok je Pipi uvek sigurna u sebe i orna za avanturu. I dok Pipi svojim postupcima negira postojanje bilo kakvih granica, toliko je Anika ograničena standardima nametnutim od strane odraslih. Sve dok ne upozna Pipi, to jest. Družeći se sa Pipilotom, Anika se polako oslobađa (da ne kažem osnažuje) i taj je proces konstantan i gradacijski predstavljen, od sitnica do odlaska u brodolomnu avanturu. Anika ne menja suštinske stvari u svom karakteru i to je odlična stvar. Primera radi, čak i kada prihvati recimo odlazak u brodolomnu avanturu, ona ne prestaje da postavlja pitanja i da se interesuje za svaki detalj plana. Ono što se menja jeste činjenica da sada prihvata da postoje i druge mogućnosti, odnosno da ono kako smo naučili da treba nije uvek najbolje moguće rešenje i da svet neće propasti ako se za to novo rešenje i odlučimo. Anika u tom smislu predstavlja svaku devojčicu koja tokom svog odrastanja (a možda baš podstaknuta Pipilotinim likom) shvati da su granice zapravo izmišljene i da nema ništa loše u tome ako odlučimo da ih ignorišemo.

Ako bismo se odličili da na papir stavimo sve Pipilotine osobine, onda ne bismo smeli da izostavimo njenu fizičku snagu i talenat za pričanje priča. Namerno sam njena preuveličavanja nazavala talentom za pričanje priča jer sve te epizode koje su se možda desile, ali vrlo verovatno nisu, nemaju lošu nameru, mada je zbog njih Pipi ispadala lažljivica. U romanu Pipi Duga Čarapa na brodu ona sama na jednom mestu za sebe kaže da izmišljanje baš liči na nju i da voli da se pravi važna. Ali hej, zar nije celo naše, a bogume i svetsko, narodno stvaralaštvo upravo to: preuveličavanje i preoblikovanje događaja, koji su se možda desili, ali vrlo verovatno nisu, u skladu sa afinitetima onogo ko priča? Hvala Astrid, upravo si mladim čitateljkama i čitaocima rekla da je uživanje u tim pričama super zabavno, ali da ne treba da ih shvataju zdravo za gotovo.

Što se tiče Pipine fizičke snage, i ona je, naravno, pogrešno protumačena. Čini se da u najvećem broju slučajeva, Pipi kao da nje nije ni svesna. Mislim da je tu stvar ista kao i u epizodi sa flekicama (koja mi je, uz pozorište, omiljena u ovom romanu). Mi smo to što jesmo, i često neke svoje osobine ili fizičke karakteristike uočimo tek kada nam ljudi oko nas na njih skrenu pažnju. Pipi ceo svoj život živi sa tim da je snažnija od druge dece (i odraslih), za nju to nije ništa čudno. I zanimljivo je što ta fizička snaga nije stavljena u prvi plan, odnosno Pipi je ne koristi uvek kao sredstvo da se obračuna sa onima koji pokušaju da se spreče u njenim naumima. Ona se najpre oslanja na domišljatost i maštovitost i te vrline su ono što joj pomaže da pomeri granice koje su odrasli namtnuli. Naravno da se desi, tu i tamo, da izlema nekog nevaljca, ali samo u situacijama kada su slabiji ugroženi (konj na izletu, starac koji prodaje kobasice na vašaru). Dakle, ponovo se vraćamo na ovo: Pipi ima svoj sistem vrednosti i njime se vodi bez obzira da li nailazi na odobravanje zajednice ili ne. #yougogirl ❤

Grom i kakao!

Moram da privodim ovaj tekst kraju!

Ako ste došli do kraja, svaka vam čast. I da, sigurno ste primetili da moj tekst slavi Pipi kao junakinju koja afirmiše ideju osnaživanja devojčica, devojaka i žena. Pipi je tu ideju odlično ponela jer feminizam i detinjstvo imaju više sličnosti nego što se misli. Pre svega mislim tu na problematizovanje pitanja izbora i lične slobode. Pipi svojim delanjem pokazuje da devojčica može da bude samostalna, jaka, otrsita, glavna. I nemojte da vam bude glupo da uzmete sebi primerak, ako se do sada niste upoznale sa Pipilotom. Na kraju krajeva, nikada nije kasno da probudite Pipi u sebi. A onda je samo nebo granica!2018-09-15 04.28.47 1.jpg

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. S. Spavaš li mirno, sine Dragane?!