Pipi Duga Čarapa na brodu

Grom i kakao!

Ovaj tekst možda neće biti ono što od njega očekujete…

… ali na samom početku moram nešto da vam priznam: prvi put sam pročitala Pipi kada sam polagala Književnost za decu, što se, sudeći po mom indeksu desilo pre ravno pet godina, dakle u dvadeset i osmoj godini moga života. Znam, i ja sam se šokirala kad sam to shvatila, moja mama i dalje ne veruje. Jer u našoj se kući uvek čitalo i dok sam odrastala, mama je vodila računa da uvek imam nove knjižice, slikovnice i dečje enciklopedije. Kruži priča da je jedne godine moja mama otplatila letovanje prodavcu knjiga koji ih je posećivao u fabrici u kojoj je radila. Ali naslovi poput Pipi i Hajdi nikada nisu postali deo moje biblioteke a nisu mi privlačili pažnju ni u obdaništu. Ni danas ne znam da objasnim kako je moguće da osoba stigne do četvrte decenije postojanja i da ne pročita Pipi (i Hajdi), ali eto. Čudni su putevi odrastanja.

A onda je došao već pomenuti ispit iz Književnosti za decu. Iskrena da budem, nisam pročitala ni peti deo zadate literature, ali jesam pročitala Pipi. I bila je to trenutna ljubav, no kako ja retko kad imam sreće sa pitanjima, izvukla sam Gulivera. Probala sam da zamenim u nadi da ću dobiti ono što sam želela, ali ne. Uvalio mi je još goru opciju: Malog princa. A pošto ja Malog princa organski ne mogu da smislim u očaju sam stala da ga molim da me pita Pipi, preklinjala sam bez trunke blama, imam i svedoke (pozz za Joko Koko), ali avaj! Tog septembrskog jutra mi se nije dalo da podelim svoje oduševljenje likom i delom Pipilote Viktualije Roletne Nane Jevremove Kćeri Duge čarape, ćerke kapetana Jevrema Duge Čarape, nekada straha i trepeta mora, sada kralja domorodaca, koju svi zovu samo Pipi i zato sam, kada mi se ukazala ova prilika, oberučke prihvatila pa tako ovog septembarskog popodneva pred sobom imate jedan fangirl tekst.

Screenshot_20180825-220342.jpg

Pipi Duga Čarapa na brodu, drugi od tri romana koje je ovoj o riđokosoj pegavoj devojčici napisala švedska spisateljica Astrid Lindgren, povod je zbog kojeg smo se okupili na ovoj adresi, ali mi se čini da će o samom romanu biti najmanje reči. Radnja je ponovo smeštena u mali, malecki grad u kom Pipi živi u Vili Vilobrdi, koju posebnom čini, između ostalog, i konj koji stoji na verandi. Osim njega, tu je i majmun po imenu Čika Nilson. Pipi je, kao što već verovatno znate, siroče. Njena mama je umrla dok je Pipi bila u kolevci a tata joj je nestao na moru, ali pošto je bio prilično debeo, Pipi je zaključila da nema šanse da se udavio te da ga je more izbacilo na neko ostrvo, na kom je on kasnije postao kralj domorodaca. Pipi brine sama o sebi, živi od zlatnika koje joj je ostavio otac a društvo joj, pored ljubimaca, prave i komšijska deca Tomi i Anika.

Sam roman je sastavljen od nekoliko kraćih epizoda, tačnije avantura koje uglavnom organizuje sama Pipi, mada se poneka desi i onako spontano. Tako dobijamo priliku da, zajedno sa Pipi, Tomijem i Anikom, odemo u kupovinu koja je poprilično slobodnija od one na kakvu smo navikli ili da saznamo kako to izgleda kad u školu ideš samo malo, ali taman toliko da ne propustiš školski izlet. Tu je i odlazak na vašar i intervencija tokom pozorišne predstave zbog koje ćete se glasno kikotati bez obzira koliko ste stari. Saznaćemo ponešto o drvetu koje rađa sokove, ali i o neophodnosti slanja poruke u boci. Roman zatvara dolazak finih gostiju, koji će se pojaviti iznenada i koji će u isto vreme silno obradovati Pipi i neizmerno rastužiti Aniku. Dalje neću više ništa da odajem, da ne pokvarim iznenađenje.

Već sam rekla da mi se čini da će u ovom tekstu najmanje biti reči o samom romanu i sad je red da vam pojasnim kako se to desilo. Dok sam se trudila da pišem samo o romanu, sve više sam klizila u prepričavanje. Onda sam odustala, još jednom pročitala roman, pregledala beleške i zaključila da je možda najbolje da samu radnju stavim u drugi plan i fokusiram se na ono što je zajedničko svim ovim pričicama a to je, naravno, Pipi. Jedan od utisaka koji sam imala još nakon prvog čitanja a koji sam potrvrdila baveći se ovim tekstom jeste to da je Pipi zaista jedan fenomen u dečjoj i književnosti uopšte i da nije ni čudo što je izazvala pravu lavinu komentara kada se prvi put našla u rukama kritičke i čitalačke javnosti. Pipi je junakinja zasnovana na vrednostima koji su potpuna suptrotnost onome što se u dečjoj književnosti do tada sretalo, specijalno kada je u pitanju karakterizacija devojčica i ta činjenica nikako nije mogla mirno da uplovi u književni kanon. Oni koji su kudili Pipi, kao svoje argumente izneli su činjenice da Pipi odrasta bez kontrole odraslih što dovodi do toga da ne ide u školu, nema osnovno vaspitanje, sklona je laganju i ne poštuje figure autoriteta bez obzira na oblik u kom se pojavljuju. Protetsti takozvanih Pipinih protivnika išli su dotle da su zahtevali da se knjiga o Pipi zabrani, ali mislim da ono što bi trebalo da nas navede na razmišljanje jeste činjenica da se i danas, bez obzira na progres koji je očigledno napravljen, većina pisaca za decu i mlade, i još veći broj kritičara, i dalje vodi idejom koju su davne 1945. imali i švedski kritičari a to je da se o deci piše u tradicionalnim okvirima u kojima su ona prikazana kao jednodimenzionalna dakle ili kao dobra ili kao loša, rodno normativna, apolitična i aseksualna bića.

No uprkos svim negativnim komentarima koji su se pojavili, Pipi je uspela da osvoji srca devojčica i dečaka širom sveta iz prostog razloga što je bila sve što ono što deca žele da budu. Njoj je dodeljena sloboda i mogućnost izbora i mada takav način odrastanja svakako ne bi bio moguć u stvarnom životu, Pipi se izdvojila kao neko ko svojim postupcima mladoj publici pokazuje da ipak imaju opcije i mogućnosti da utiču na svoje odrastanje i više od toga: ona ih ohrabruje da te mogućnosti iskoriste. Uzmimo kao primer njen odnos sa Tomijem i Anikom, koji je dušu dao za analizu svih aspekata Pipinog lika i preko kojeg se zapravo najbolje i vidi koliko daleko je Astrid Lindgren otišla u pomeranju književnih granica kada je u pitanju karakterizacija junakinje.

Screenshot_20180909-230038.jpg

Bez obzira na to koliko je Pipi neobična, svaka priča o njoj dešava se u svetu koji je poznat čitalačkoj publici i taj mali, malecki gradić u kojem Pipi živi nije imenovan upravo zbog toga da bi svako u njemu prepoznao mesto u kome živi. Tomi i Anika, brat i sestra sa kojima Pipi provodi dane, predstavljaju ono što bismo nazvali dobrom decom: poslušni su i lepo vaspitani, redovno idu u školu i slušaju starije. Na prvi pogled, preko likova Tomija i Anike, odnosno načina na koji su predstavljeni, ističu se sve osobine koje Pipi ne poseduje, što je i dovelo do toga da knjiga bude kritikovana. Međutim, ono što je autorka uradila, a što je kritičkom oku zaslepljenom krutim pravilima promaklo, jeste da se preko karakterizacije Tomija i Anike zapravo vrši karakterizacija same Pipi. Za razliku od Tomija i Anike, Pipi nema takozvano formalno obrazovanje (i stvarno tablica množenja treba da se preimenuje u tablicu gloženja, jer realno, ko se od nas nije gložio sa roditeljima dok je učio da množi), ona uči kroz životna iskustva. Tomi i Anika su naučeni da poštuju odrasle i prihvataju njihovu reč kao pravilo, dok Pipi dela po sopstvenom osećaju pravde i mada izgleda kao da nema poštovanja prema odraslima, to zapravo nije tačno. Odrasli poštovanje od Pipi mogu da dobiju samo ako su zaslužili, odnosno ako tretiraju nju i njene prijatelje sa istim poštovanjem koje se zahteva da deca iskažu prema odraslima. Sjajno je što u romanima o Pipi, mi zapravo vidimo da su odrasli predstavljeni kao dobri ili loši, što je, ako mene pitate, sjajna kritika tadašnjih trendova u pisanju. I kao što dobra deca bivaju nagrađena a loša kažnjena, tako se, u svetu koji je kreirala Astird Lindgren, isto dešava sa odraslima: ako je Pipi zadovoljna njihovim ponašanjem, primiće ih u svoju zajednicu. Ukoliko nisu dobri, upadaju u njenu mašinu koja ne staje dok ih Pipi ne ismeje i u potpunosti postidi. Genijalno, zar ne?

Važno je reći da Pipi uvek radi ono što joj se sviđa i na način koji sama odabere. Tomi i Anika je upoznaju sa stvarima i događajima koji se dešavaju u tradicionalnom porodično životu što Pipi kasnije prilagođava sopstvenim željama što govori dosta o emacipatorskoj ulozi koju ima a koju najpre demonstrira u odnosu sa Anikom. Njih dve su predstavljene kao vršnjakinje koje nemaju apsolutno ništa zajedničko. Osim što je slika i prilika dobre devojčice, Anika je dosta uzdržanija i sklonija razmišljanju, dok je Pipi uvek sigurna u sebe i orna za avanturu. I dok Pipi svojim postupcima negira postojanje bilo kakvih granica, toliko je Anika ograničena standardima nametnutim od strane odraslih. Sve dok ne upozna Pipi, to jest. Družeći se sa Pipilotom, Anika se polako oslobađa (da ne kažem osnažuje) i taj je proces konstantan i gradacijski predstavljen, od sitnica do odlaska u brodolomnu avanturu. Anika ne menja suštinske stvari u svom karakteru i to je odlična stvar. Primera radi, čak i kada prihvati recimo odlazak u brodolomnu avanturu, ona ne prestaje da postavlja pitanja i da se interesuje za svaki detalj plana. Ono što se menja jeste činjenica da sada prihvata da postoje i druge mogućnosti, odnosno da ono kako smo naučili da treba nije uvek najbolje moguće rešenje i da svet neće propasti ako se za to novo rešenje i odlučimo. Anika u tom smislu predstavlja svaku devojčicu koja tokom svog odrastanja (a možda baš podstaknuta Pipilotinim likom) shvati da su granice zapravo izmišljene i da nema ništa loše u tome ako odlučimo da ih ignorišemo.

Ako bismo se odličili da na papir stavimo sve Pipilotine osobine, onda ne bismo smeli da izostavimo njenu fizičku snagu i talenat za pričanje priča. Namerno sam njena preuveličavanja nazavala talentom za pričanje priča jer sve te epizode koje su se možda desile, ali vrlo verovatno nisu, nemaju lošu nameru, mada je zbog njih Pipi ispadala lažljivica. U romanu Pipi Duga Čarapa na brodu ona sama na jednom mestu za sebe kaže da izmišljanje baš liči na nju i da voli da se pravi važna. Ali hej, zar nije celo naše, a bogume i svetsko, narodno stvaralaštvo upravo to: preuveličavanje i preoblikovanje događaja, koji su se možda desili, ali vrlo verovatno nisu, u skladu sa afinitetima onogo ko priča? Hvala Astrid, upravo si mladim čitateljkama i čitaocima rekla da je uživanje u tim pričama super zabavno, ali da ne treba da ih shvataju zdravo za gotovo.

Što se tiče Pipine fizičke snage, i ona je, naravno, pogrešno protumačena. Čini se da u najvećem broju slučajeva, Pipi kao da nje nije ni svesna. Mislim da je tu stvar ista kao i u epizodi sa flekicama (koja mi je, uz pozorište, omiljena u ovom romanu). Mi smo to što jesmo, i često neke svoje osobine ili fizičke karakteristike uočimo tek kada nam ljudi oko nas na njih skrenu pažnju. Pipi ceo svoj život živi sa tim da je snažnija od druge dece (i odraslih), za nju to nije ništa čudno. I zanimljivo je što ta fizička snaga nije stavljena u prvi plan, odnosno Pipi je ne koristi uvek kao sredstvo da se obračuna sa onima koji pokušaju da se spreče u njenim naumima. Ona se najpre oslanja na domišljatost i maštovitost i te vrline su ono što joj pomaže da pomeri granice koje su odrasli namtnuli. Naravno da se desi, tu i tamo, da izlema nekog nevaljca, ali samo u situacijama kada su slabiji ugroženi (konj na izletu, starac koji prodaje kobasice na vašaru). Dakle, ponovo se vraćamo na ovo: Pipi ima svoj sistem vrednosti i njime se vodi bez obzira da li nailazi na odobravanje zajednice ili ne. #yougogirl ❤

Grom i kakao!

Moram da privodim ovaj tekst kraju!

Ako ste došli do kraja, svaka vam čast. I da, sigurno ste primetili da moj tekst slavi Pipi kao junakinju koja afirmiše ideju osnaživanja devojčica, devojaka i žena. Pipi je tu ideju odlično ponela jer feminizam i detinjstvo imaju više sličnosti nego što se misli. Pre svega mislim tu na problematizovanje pitanja izbora i lične slobode. Pipi svojim delanjem pokazuje da devojčica može da bude samostalna, jaka, otrsita, glavna. I nemojte da vam bude glupo da uzmete sebi primerak, ako se do sada niste upoznale sa Pipilotom. Na kraju krajeva, nikada nije kasno da probudite Pipi u sebi. A onda je samo nebo granica!2018-09-15 04.28.47 1.jpg

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. S. Spavaš li mirno, sine Dragane?!

Advertisements

Srećni ljudi čitaju i piju kafu

Pre izvesnog vremena, dok sam lamentovala nad analizom jednog romana za potrebe zbornika Rat iz dečje perspektive, Ljilja me je podsetila na Kajzera i njegov stav prema kome nas naslov priprema na poseban svet književnog dela. Ono što Ljilja tada nije znala (mada je možda zaključila čitajući tekst) jeste da je time praktično privela moj rad kraju, ali i je obeležila i sva moja naredna čitanja jer mi je sada promišljanje o vezi naslova i sadržaja jedna od polaznih tačaka pri analizi pročitanih knjiga. Fala, Ljoki. Upravo zahvaljujući tom momentu i očekivanjima koja je naslov stvorio, roman Srećni ljudi čitaju i piju kafu svoju karijeru je počeo kao must read a završio kao jedno od najvećih razočaranja ove godine.

Naslov mi se svideo toliko da sam odmah poželela da kupim knjigu. Nisam jer kao štedim za London, pa rekoh ne moram baš sve knjige da imam. I sad mi je drago što je nisam kupila jer knjiga je toliko loša, mnogo loša, umrla-bih-od-tuge-da-sam-bacila-500-dinara-na-nju loša. Nisam planirala da pišem o ovom romanu, stvarno. Ali onda sam podelila svoje nezadovoljstvo na instagramu i premda se većina složila sa mnom, bilo je i onih koji nisu pa sam htela, kao i obično, da razjasnim zašto mislim da je ova knjiga gubljenje vremena. Ljudi se uglavnom hvataju za činjenicu sa je roman napisala psihološkinja sa iskustvom u praksi i da, samim tim, zna o čemu govori jer roman delom obrađuje i proces tugovanja, odnosno prevazilaženje traume. Da, paaa… Ne sumnjam da zna o čemu govori i da se držala toga, možda bi nešto od ove knjige i bilo. Ali pošto je oduvek želela da bude spisateljica :smajlikojipovraća: skrenula je u skroz neke druge vode i avaj! Iskreno se nadam da je bolja u komunikaciji sa pacijentima. Sledi objašnjenje tj. rant, kako bi to rekli u buktjuberskom svetu. I biće spojlera, pa ako imate želju da pročitate roman, vreme je da prestanete da čitate ovaj tekst.

23376227_10155745673494020_7765182911941130730_n
Fotka, kao što vidite, nije moja. Našla sam je ovde: x

Dakle, roman je priča o Dijan, ženi koja je u saobraćajnoj nesreći izgubila muža i ćerkicu. Tehnički, mi je zatičemo u trenutku kada se obeležava prva godišnjica njihove smrti, svedočimo njenom tugovanju i odbijanju da se vrati normalnom životu. I dok nam se predočavaju dubine njenog bola, mi kroz kratke prikaze prošlih vremena takođe upoznajemo i onu srećniju Dijan. Sliku o glavnoj nam junakinji upotpunjuju Feliks, njen najbolji prijatelj i partner u poslu, kao i njeni roditelji sa kojima je, od trenutka smrti muža i kćerke, u konstantnom konfliktu. Kada Dijan odbije da ode na groblje i prisustvuje godišnjici smrti, Feliks odlučuje da to krajnja granica i traži način da je izvuče iz kuće i odvede pravo na neko toplo mesto, računajući da će joj stvari koje je nekad volela, poput plaže i sunca, pomoći da se malo pokrene i nastavi sa životom. Dijan prihvata ideju o odmoru, ali odlučuje da otputuje sama i to tamo gde joj ranije nije ni padalo na pamet da ide: u Irsku. Njena odluka, naravno, ne nailazi da oduševljenje i mi dobijamo još informacija o junakinji. Njeni roditelji imaju tu ideju da ona nije sposobna da funkcioniše samostalno i ne libe se da joj to i kažu. A pravo stanje stvari je da ona ni ne zna može li nešto sama da uradi ili ne jer živela vrlo povlašćenim životom. Saznajemo da je čak i taj posao koji vodi sa Feliksom, a to je, pazite sad: kafe knjižara u centru Pariza koja se zove Srećni ljudi čitaju i piju kafu, nastao i opstao zahvaljujući novcu njenih roditelja. Onda, iz roditeljske kuće izašla je kada je započela zajednički život sa pokojnim mužem, koji je opet brinuo o svim važnim stvarima u njihovom životu. Dakle, bukvalno nije prstom morala da mrdne, sve je bilo namešteno i spremno za nju. I onda se oni obruše na nju sa argumentom da je nesposobna za život. Prvo, ima li smisla napadati je dok joj se život raspada? Nije joj pukao nokat pa da može odmah da nastavi dalje. I drugo, ok možda ste bezosećajni smarači, ali sve i da jeste nesposbna za samostalan život, ko je glavni krivac za to, gospodo roditelji? U svakom slučaju, odnos sa roditeljima je prva u nizu nerazjašnjenih stvari. Mi zapravo nemamo pojma u kakvom su odnosu bili pre te nesreće. Možda su ove svađe posledice mehanizama odbrane; njima je verovatno teško da gledaju kako im se dete raspada, dok njen položaj ne moram ni da objašnjavam. Možda njihovi problemi sežu dublje u prošlost, ko zna? Mislim da ni sama autorka nema pojma šta je htela. I to je verovatno najveća muka: mnogo htela, mnogo započela, apsolutno ništa nije završila, osim što je ubila Dijaninog muža i njihovo dete.

I tako se stvara ta kao napeta situacija i meni je ok. Pitko je štivo, predvidivo taman koliko treba, vuče na dalje čitanje. Imamo junakinju u depresiji, imamo roditelje koji je ne razumeju i imamo Feliksa, koji je tu kao neki glas razuma. I koji je gej. E sad, u prvom trenutku meni je ta ideja bila skroz kul. Odmah je jasno bilo da će sama otići na odmor jer sam računala da joj je potrebno da se premesti na novu lokaciju kako bi došla do načina da isceli rane i svidelo mi se što je Feliks gej jer to šanse da se međ njima stvori neka romansa svodi na minimum, i samim tim, mislim se ja, ovaj roman sprečava da krene u pravcu ljubića. Ali Feliks je takođe i moje prvo veliko kolutanje očima. Jer njegov lik je sve ono što čiča Stole iz Pržogrnaca misli o pripadnicima lgbt+ populacije. Karakterizacija njegovog lika svela se na žurke, seks i drogu. Kao super je ortak, ali zašto ne bismo pomenuli koliko je promiskuitetan tako što ćemo svako malo naklapati o njegovim avanturama sa studentima u Parizu. Super žurkica, malo se pilo, duvkalo i šta god, onda su otišli kod njega u stan, a ujutru, dakle čim dobije ono što želi, Feliks nastavlja dalje dok siroti mlađani studenti ostaju zbunjeni i tužni.

*dubok uzdah*

Idemo dalje.

Uprkos svim komentarima, naša junakinja ipak sama odlazi u Irsku. Iznajmljuje neku kućicu od nekog, kao što sam i očekivala, super ljubaznog starijeg bračnog para i oporavak može da počne. I tu faktički roman počinje da propada. Koliko sam ja shvatila, dok je radila kao terapeutkinja, autorka je često sretala ljude koji su od nje tražili da im pomogne da se oporave od tuge i gubitka. Iz tih iskustava je, pretpostavljam, i proistekla ideja na kojoj počiva roman pa sam ja, oh naivna, naivna ja, mislila da će pomeranjem priče u Irsku, glavni fokus biti na unutrašnjem životu junakinje i njenom oporavku. Ali ne. Tema povratka u život  posle smrti porodice je i dalje prisutna, ali prelazi u pozadinu jer sad akcenat bacamo na… Tako je, novu ljubav.

*Čuje se Snežana Savić koja peva: nova ljubav, nova ljubav opet moje srce buuuudiiii.*

Sad, nije da sam ja u fazonu da žena treba da se zamonaši čim joj umre muž, daleko od toga. Samo mi je malo bez veze da svaki roman ovog tipa mora da se obogati frajerom koji će ženi pokazati da ima još ljubavi na ovom svetu i da nije sve umrlo sa prošlim ljubavnikom. Ali ajde, pročitala sam dovoljno ljubića da znam da i takva ideja može da upali, ako je taj novi dasa neki baš fini. Hoćeš vraga, ovaj dasa je sve, samo ne fini.

Lik se zove Edvard i nadrkan je bukvalno sve vreme. Mislim da je možda autorka imala u vidu neku modernu verziju Hitklifa, ali pošto joj manjka umeća, dobili smo najgoru karakterizaciju muškog lika u istoriji ljubića. Edvard je jedan neshvaćeni fotograf, kojeg je devojka prevarila i onda se on ponaša kao govedo prema svim ženama, osim prema tetki i sestri. Mada je i to za sestru diskutabilno. Sve te informacije saznajemo od sestre i tetke, što valjda treba da nam omekša srca i mi kao treba da razumemo njegovo ponašanje, jer osim što je prevaren, on je takođe imao i jako nesrećno detinjstvo i komplikovan odnos sa ocem. Stvarno?

Ne znam kako bilo kome, a naročito jednoj terapeutkinji, može da padne na pamet da se nevaspitanje i nasilje mogu pravdati činjenicom da je osoba imala nesrećno detinjstvo. Jer da, osim što je nadrkani džiber, Edvard takođe ima izuzetno nasilne epizode, čak i prema Dijan, mada njegova sestra kaže da on ima baš čvrst moralni kodeks i da nikada ne bi podigao ruku na ženu. Možda stvarno ne bi podigao ruku na ženu, ali bi je zato vrlo rado gurnuo na zemlju, što se, očito, ne vodi kao nasilje. A kako se sve to zbilo i šta nam taj događaja još govori o Edvardu? Baš za doček Nove godine, u taj irski gradić dolazi Feliks i konstatuje kako je Edvard zgodan i bla bla. I onda se Edvard i Dijan nešto sporečkaju i ona mu kaže nešto tipa da se sviđa Feliksu i da bi se ovaj rado poigrao sa njim i Edvard poludi i odgurne je tako da se ova skrši. Homophobic much? Mislim, ne znam. Je l ta scena treba da nam kaže da je on ponosni Irac kome je neka brbljiva Francuskinja udarila na čast? Jer ako treba, onda je autorka opasno omanula.

Nasilje postaje eksplicitnije kako se priča zagreva. Najpre je tu fizički okršaj sa Feliksom (mislim na tuču, nema nikakvog prenesenog značenja). Ako je neko i mislio o njemu kao o nekom misterioznom tipu ovo je trenutak kada bi trebalo da prestane jer njegova agresivnost i sklonost ka nasilju postaju sve uočljiviji. Onda dolazi do razvoja stvari između Dijan i Edvarda. Oni se, dakle, na početku njenog boravka u tom mestu ne podnose, onda on nju spasi (naravno), pa mu onda ona pričuva psa pa se ispostavi da se ipak malo podnose. Dovoljno da odu zajedno na vikend, na mesto koje njemu mnogo znači i na koje nikada nije poveo nikoga. To nam pokazuje da se baš zagrejao za našu junakinju, ali on će i dalje da izigrava muškarčinu i neće baš da bude najjasniji u svojim namerama. I taman kad se probiju kroz sve male signale i dođu do konkretizacije odnosa, nastupa plot twist! Pojavljuje se njegova devojka!

NISTE TO OČEKIVALI, JE L’ DA?!

Da, ona devojka što ga je jadnog prevarila! Počinje drama! Likuša upada u njegovu kuću, on je sav kao u zbunu, likuša viče da mu je žena, Dijan kupi svoje prnje i istrčava napolje. Šta Edvard radi? Ništa! Ostaje u zbunu! A ona, ta bivša devojka, zamišljena je kao jedna femme fatale i manipulativna kučka, d’izvinete, jasno jer kako bi drugačije parirala ženi koja voli knjige i kafu i živi u najromantičnijem gradu na svetu. Ali toliko je nespretno jadna opisana da više liči na neku karikaturu nego na normalnu junakinju. Jedino smešnije od ovoga je scena pri kraju kad ta bivša devojka psu govori kakvi su joj planovi za budućnost sa Edvardom (između ostalog, planira da uspava psa) i bukvalno samo fali da se nasmeje Ursula u Maloj sireni. 😀

Nego, da se vratimo mi na priču. Sad je naša junakinja ljuta na sebe jer je tako brzo popustila i ljuta je na Edvarda jer joj nije rekao da ima devojku i spas će potražiti u lokalnom baru gde će se bukvalno obeznaniti od alkohola i, kako to uvek biva, nabacivaće joj se neki dasa i onda će Edvard da uleti i ubije boga u njemu. Vrlo viteški. Autorka će se potruditi da malo ispegla stvar pa se vraćamo na tužnu istoriju o njegovom odrastanju a pošto pak pojma nema o pisanju i kreiranju priče, opet koristi sestru za to pa tako od nje saznajemo da mu ona likuša uopšte nije žena, nisu čak ni u vezi, nego je veštica došla da mu ponovo zagorča život jer ne zna šta hoće i/ili ne ume da gubi, nije baš objašnjeno koji od ta dva razloga je motiviše. I Edvard je isprebijao lika sa kojim ga je prevarila ta bivša devojka. Mislim, on je baš dugo razmišljao šta sa tom vezom da radi, ali nije želeo da je ostavi i nije znao kako da se od nje udalji na fin način, jer on je stvarno fin mladić, zato se i sad nije snašao i stvarno ne bi on tukao tog lika, ali eto bio je povređen, toliko se dao u toj vezi a ona je to prljavo iskoristila i prosto se desilo…

Image result for nope gif

A kraj je tek priča za sebe. Zbrzan i nabacan na dvadesetak stranica, on je zapravo priprema terena za nastavak. Dijan odlučuje da se mane nove ljubavi i vrati se u Pariz. Ona i Feliks se bacaju na renoviranje kafea i knjižare, naručuju nove knjige i gledaju u novo sutra. Ona i dalje misli na Edvarda. Feliks ne menja način života. Sena teče. Život ide dalje.

I tako je propala jedna fina zamisao. Vraćamo se na priču o naslovu i očekivanjima. Nisam, naravno, očekivala roman za koji bih rekla da će postati klasik, dakle znala sam da je u pitanju limunadica. Ipak, očekivala sam da će ovo biti priča o ozdravljenju, o ponovnom pronalaženju sebe u koordinantnom sistemu konfuzije. Majke mi sam mislila da je naslov proizvod svega: kao prošla je kroz pakao i sad je srećna i čita i pije kafu. I još više od toga, i mi smo srećni zbog nje dok čitamo (njenu priču) i pijemo kafu. Kad ono, ćorak. Ovo je skoro kao onaj niđe veze momenat kada su film Runaway bride preveli kao Zgodna mlada. Samo što ovde nije do prevodioca, nego do autorke, odnosno njene izdavačke kuće. I evo, 48h nakon čitanja, ja i dalje ne znam da kažem ko su na kraju ti srećni ljudi koji čitaju i piju kafu? Ono dvoje nesrećnika što dolaze u njen kafe i piju iz prljavih čaša? Ona i Edvard, koji nije uzeo knjigu u ruke? Mi jer nismo iskusili ništa slično onome što se desilo junakinji i/ili mi jer iz njene priče treba da naučimo da cenimo svaki dan na ovoj planeti bla bla što kao tema uopšte nije ni dotaknuto, al ajd. Bukvalno ništa u ovoj knjizi ne funkcioniše kako valja i ja stvarno nikada neću razumeti kako je, do vraga, ovo uspelo da postane globalni hit. I mada uvek tvrdim da svako treba da čita ono šta mu se hoće, apsolutno nameravam da prilazim ženama u knjižari i govorim im:

ezgif-1-5e88dd457c

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Let

Borim se već dva dana sa činjenicom da sam Vladimiru Arsenijeviću, svojoj najvećoj domaćoj selebriti simpatiji, dala dvojku na Goodreads-u. Nije problem u oceni jer ona, sama po sebi, ne može da pokaže koliko nam se neki roman dopao, osim ako nas baš ne oduševi. Uvek postoje neke nijanse i nijansice koje ne mogu da se smeste u te zvezdice. Bar je takav slučaj kod mene. Najgore mi je kad se lomim između dvojke što bi značilo da je knjiga ok i trojke, što bi trebalo da kaže da mi se knjiga mi se dopala. Nekad mi je do dela više stalo pa prevagne na ocenu više, nekad mi je manje stalo pa ostane na dvojčici. I tu sad nastaje problem jer u slučaju Arsenijevićevog romana Let uopšte ne mogu da odlučim zašto mi nije stalo tj. gde smo se tačno razišli pa je roman samo ok, mada daleko od toga da mi se nije dopao. Vidite li koliko sam zbunjena?

Pravo da vam kažem, ja sam Let pročitala nedugo nakon što se pojavio u knjižarama. Blago sam se šlognula kad sam primetila da je to bilo pre ravno pet godina; gde, oh gde su otišle te godine?! Toliko je mlak utisak ostavio da sam se, čitajući ga ovih dana, sećala tek ponekih scena, mahom iz poslednje trećine romana. Razlog zbog kojeg sam ponovo posegla za ovom pričom leži u tome što je Let julski izbor za instagramski book club koji vodi Brana Antović a o kome je već bilo reči na ovom blogu (bacite pogled x). Dok pišem ovaj tekst, diskusija o romanu još nije započeta što mi je drago jer ovaj tekst nastaje iz mojih beleški, kao priprema za diskusiju i sa glavnim ciljem da dođem do konačnog suda.

Vladimir Aresnijević je široj javnosti poznat kao najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade. Njegov roman U potpalublju, objavljen 1994. godine, postao je već kultni roman savremene srpske književnosti i oslikava jedan trenutak u postjugoslovenskoj stvarnosti oličenoj u beznađu međunacionalnih i verskih sukoba, obeleženoj očajem generacija zarobljenih unutar tog haosa. Čitanje tog romana obeležilo je moje prve studentske dane na Filfaku (jasno se sećam trenutka kada sam uzela knjigu iz Gradske i kompletnog procesa čitanja) i povučena tim iskustvom i tim emocijama, zgrabila sam Let čim mi se ukazala prilika. I mislim da je tu možda bila moja greška, jer sam čitanje počela očekujući jedan oštar prikaz epohe i kada to nisam dobila, moje zanimanje je opalo a ono što sam od priče dobila nije bilo dovoljno da ga povrati. Zato sam ovo drugo čitanje doživela kao jedan mali izazov. Pet godina starija (nadajmo se i mudrija), sa većim čitalačkim iskustvom, pa hajde onda da vidimo gde smo.

2018-08-01 06.08.57 1.jpg

Roman Let je upravo to: let. Preko priče o tragičnoj sudbini Pavla Andrejevića, mladog pilota vojske Kraljevine Jugoslavije, čitateljke i čitaoci lete nazad u prošlost, u tridesete godine prošlog veka i taj deo, po meni, savršenom funkcioniše. Arsenijević je, po mom skromnom sudu, dobar pripovedač, koji je, zahvaljujući očito obimnom istraživanju, uspeo da uhvati duh epohe u koju je smestio radnju svog romana. Dok pratimo kako se smrt mladog vazduhoplovnog poručnika odražava na ljude iz njegove najbliže okoline, mi pratimo i stanje u jednoj mladoj i politički nestabilnoj kraljevini. Arsenijevićevi junaci formirani su tako da predstavljaju različite slojeve društva pa tako imamo prikaze više klase u Velikom Bečkereku odnosno Petrovgradu (što su raniji nazivi za današnji Zrenjanin; nemojte da kolutate očima, međ publikom imam dosta omladinaca i omladinki, možda im ove odrednice nisu poznate), momčadi sa sela koja se odškolovala i migrirala u grad, zatim došljaka iz Sarajeva koji se pojavljuju kao reprezenti sloja (niže?) srednje klase, odnosno malih trgovaca. Svi su uvezani u jednu mrežu, klasno oponiraju jedni drugima (recimo: Pavle iz bogate kuće ženi Katarinu, ćerku samohrane majke koja sama vodi trgovačku radnju a njegov najbolji drug je iz malog sela u Šumadiji) i pogleda na život ali svi do jednog predstavljeni su tako da im je glavna osobina zapravo činjenica da su obični smrtnici, odnosno da ne postoji spoljašnji faktor koji bi ih od toga sačuvao.

Osim toga, specifičan duh doba prezentovan je kroz iznetu sliku kulturnog života, najviše zahvaljujući sjajnom liku Todora Manojlovića, književniku i teoretičaru koji je postavio temelje srpske moderne drame. Izgleda da je i samom autoru Manojlović drag jer mi se čini da je njegovoj karakterizaciji posvetio dosta pažnje, možda i više nego nekim drugim junacima. Osim Todoša, u romanu Let srešćemo i Gecu Kona, Pavla Bihalija, pa i Miloša Crnjanskog, pratićemo razvoj stip umetnosti u Jugoslaviji a osim o Todoševom sukobu sa nadrealistima i Maticom srpskom, čućemo i o sukobu Bogdana Popovića i Jovana Skerlića sa novim, modernim piscima, čime dobijamo uvid u atmosferu koja je vladala u Srpskom književnom glasniku u tom trenutku.

Razvijajući sliku o Jugoslaviji krajem tridesetih godina, autor ne zaboravlja ni pogled na političku scenu. Tu pre svega mislim na opise jačanja mlade komunističke snage i ulogu Nolita, ali i obrise nacističke ideologije za koje su zaslužni Srećko i pripadnici narodnog pokreta Zbor.

Usred svega toga imamo čitavu galeriju likova čije su sudbine, kao što sam već rekla, povezane. Svaka veza je potanko objašnjena, pa nama ne ostaje ništa nego da se udobno smestimo i pratimo kako se let dalje odvija. A ovaj je let jedan onako baš akrobatski. Najpre se penjemo gore, među oblake, zajedno sa Pavlom. Onda nas priča vuče naglo dole, pa odmah zatim brzo u budućnost i taman kad se opustimo i očekujemo miran let, pripovedač vraća u prošlost. I tako konstantno do kraja romana, gde poslednje poglavlje prethodi prvom. Ako bismo se bavili simbolikom, a možemo, što da ne, onda bismo te promene u visini mogli da prepišemo smenjivanju tema koje se ovde javljaju: let u visine bila bi tema vezana za ljubav, veliku i sudbinsku, dok bismo poniranje i konačan pad mogli da vežemo za doba u koje je smeštena radnja, a koje, uprkos svoj modernizaciji, materijalnoj i (naizgled) duhovnoj ipak srlja ka najcrnjoj tački u novijoj istoriji.

Iako je glavna osa oko koje se vrti cela priča Pavle, ja bih rekla da ovaj roman ipak nose ženski likovi. Imajući u vidu godine u koje je smeštena radnja i društveno-istorijski kontekst koji vlada implicira da su muškarci ti čija je reč glavna. Naravno, ima i toga (recimo Srećko i Marijana), ali sad nastupa veliko ALI. Kada portretiše pripadnice građanskog sloja u Velikom Bečkereku, Arsenijević ne odmiče mnogo od patrijrhatom zadatih rodnih uloga: premda obrazovane, žene su predstavljene kao domaćice kuće, majke i supruge. Na kratko vidimo odstupanje od tog šablona kada pisac govori o Inge, Katarininoj drugarici, koju otac šalje u državnu školu iako pripadaju istom društvenom sloju kao i Andrejevići. Inge zatim odlazi na studije, ali se ipak vraća u kalup i zanemaruje studije zarad braka sa nekim naci tipom u Berlinu. Sama Katarina jedva čeka da završi školu kako bi se udala, ali (dolazimo do tog VELIKOG ALI) zato njena majka ipak signalizira da, osim što prikazuje položaj žene određen patrijarhalnom kulturom, Arsenijević ipak ima strpljenja da otvori novi prostor za razvijanje junakinje koja bi svojim postupcima pokazala da žene mogu isto što i muškarci (a možda i bolje). Junakinja koja ima emancipatorsku ulogu jeste, dakle, Zagorka Buha. Nakon svršene škole, Zagorka se udala i sa mužem se, za vreme aneksione krize, preselila u Sarajevo. Tu su otvorili prodavnicu i vrlo brzo je, usled Stojanove ljubavi prema bančenju, Zagorka počela da preuzima posao, koji je, spretno i uspešno, spretno vodila do atentata na Franca Ferdinanda. Stvari tada postaju opasne za Srbe i Zagorka i Stojan prodaju svoj dućan nekom Rafi Konfortiju (pozdrav za gospodina Andrića) i odlaze u Beograd. Tamo preživljavaju rat, ali im se rađaju i deca, blizanci Katarina i Petar. Stojan se vraća svojim porocima i Zagorka ponovo izbija u prvi plan, podnoseći zahtev za razvod. Kada taj zahtev odbiju, ona će pokupiti svoje dvoje dece i zapaliti za Bečkerek i ponovo krenuti od nule. Sama ideja da joj je dato da sama donosi odluke od velike važnosti i činjenica da može samostalno da posluje, pravi je opozit predstavi žena koja nam je data do tada. Meni se čini da je, upravo činjenica da imamo taj ambivalentni prikaz položaja žena, upravo potvrda da su one centralni likovi ovog romana. Volela bih jedino kada bismo primer samostalne žene imali i u višoj klasi, ali dobro je poznato da ne možemo imati sve.

Evo završavam, majke mi. Ostali su još samo Pavle i Katarina. Mislim, ostalo je još dosta toga, ali već sam na 1400 reči, svaka vam čast što ste i dovde stigli. Dakle, Pavle i Kaja. Da, paaa… Meni je ovo nekako najslabija nit romana. Koliko je shvatam, Kaja i Pavle su srodne duše, dve polovine jednog celog, koji su, eto imali sreću da se pronađu. Njegova smrt relativizuje taj pojam sreće, odnosno postavlja pitanje da li je intenzitet ljubavi dovoljan da nadomesti njeno kratko trajanje? E sad, meni je jasno da nisu sve ljubavne priče, a naročito one velike, srećne ni u stvarnom svetu i da, samim time, ne moraju biti srećne ni u romanima, ali ne mogu a da se ne zapitam (Keri Bredšo, ti ste?) da li je, uz sliku sveta koji nezadrživo srlja u propast baš neophodno bilo da sve svetle tačke pogasimo? Ili je tragičan kraj jedne ljubavi samo predskazanje onoga što čeka Evropu, Jugoslaviju i na kraju čitav svet? Opet kažem, nije mi potreban srećan kraj. Daleko od toga. Samo bih želela da mogu da vidim na koji način priča o Pavlu i Katarine funkcioniše unutar mozaika sačinjenog od svega što sam napomenula. Po meni, bez te tragične priče, roman Let bi bio daleko zanimljiviji i, zašto to ne reći, uspeliji.

A možda je to samo stvar ukusa?

Neka ostane zabeleženo da ipak neću maknuti sa dvojke. Ok je skroz i to je dosta. Kako se vama dopao roman?

P. S. Arsenijević je na blog uleteo potpuno iznenada, ostavivši iza sebe Virdžiniju Vulf i Pipilotu Vikatualiju Roletnu Nanu Jevremovu Kći Dugu Čarapu, kćerku kapetana Jevrema Duge Čarape, nekada straha i trepeta mora, sada kralja domorodaca koju inače svi zovu samo Pipi. Tako da znate šta vas čeka ovih dana, tačnije narednih nedelja.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Ema i Tesla – Zamalo smrtonosni zrak

Jedna od bitnijih stvari koja mi se u protkelih pola godine desila, jeste učešće u radu na zborniku Rat iz dečje perspektive. Zbornik je prozivod okupljanja mladih kritičarki iz regiona koje su analizirale i u tekstove prenele svoja viđenja književnosti nastale nakon Drugog svetskog rata, kao i tokom i nakon ratova iz devedesetih. Svi tekstovi vezani su, kako i samo ime zbornika govori, za prikaze rata iz dečje perspektive, odnosno kako je život u ratnim okolnostima dalje uticao na formiranje njihovih identiteta. Neću vas sada daviti detaljima, jer zbornik nije razlog današnjeg okupljanja; ako vas zanima o čemu smo pisale, evo linka pa bacite pogled x. Spominjem sve ovo zbog toga što sam, nakon tog iskustva i razmene mišljenja sa genijalnim, ali stvarno genijalnim, ženama iz svih jugoslovenskih republika, sve više počela da razmišljam o književnosti za decu, njenom mestu na književnoj sceni i uticaju koji (bi mogla da) ima. Jedna od stvari koja me baš onako muči jeste i kritika tih dela, odnosno postavljanje kriterijuma i odabir kritičkog aparata kojim bi se tokom analize služili. I više od svega, zanima me iz koje perspektive bih ja tu kritiku pisala: iz perspektive odrasle žene sa (kakvim takvim) životniim iskustvom i teorijskim znanjem ili bih morala da odraslu sebe ućutkam i pustim da dete u meni donese sud.

I tu na scenu stupaju jedna Ema, najkul morsko prase ikad, jedan dečak Varnava i Nikola Tesla. Da, baš taj Nikola Tesla.

Moje dileme kao da je neko preneo drugarima iz izdavačke kuće Odiseja koji su ponudili da pišem o romanu Zamalo smrtonosni zrak, mađarskog autora Ištvana Lakatoša, inače prvom romanu u serijalu Ema i Tesla. A ja baš volim književnost za decu i baš, baš, baš jako sam želela da pročitam priču o Emi i Tesli pa sam tako zaboravila na sva razmišljanja o problematici kritike književnosti za decu i pristala. Počela sam sa čitanjem čim je knjiga stigla, pa sam onda počela da odugovlačim jer nisam baš bila voljna da napustim Predaleki Velegrad. A kada se avantura završila, jer sve što je lepo ima kraj, ja sa se opet vratila dumanju i zato odmah moram da vam kažem: ovu kritiku piše odrasla žena sa (kakvim takvim) životnim iskustvom i teorijskim znanjem i ova kritika nije namenjena deci, već je za vas koji ste roditelji, tetke, ujaci i ostali ljudi koji imate neke klince koje volite.

A sad, pravac Predaleki Velegrad, grad toliko veliki da…

(mada to može da bude i neki Obližnji Gradić)

Ovo je priča o jednoj Emi koja se sticajem okolnosti našla u laboratoriji velikog naučnika Nikole Tesle. Pokušavajući da na ulicama Predalekog Velegrada pronađe neki plen koji bi usrećio Kalauza, vođu bande siročadi kojoj je pripadala, radoznala Ema upala je tako i u Teslin dom, gde je, osim genijalnog, neshvaćenog i vrlo paranoičnog naučnika čiji izumi nikome ne trebaju, zatekla i dečaka Varnavu, jednog starmalog štrebera, zatim morsko prase Lavrentija koji je Teslin šofer i Varnavin ujak i psa-robota po imenu Mekakuca. E sad, oni, sa izuzetkom Mekekuce, nisu na prvi pogled bili previše srećni zbog pridošlice, ali se Ema ipak zadržala u toj čudnoj kući sa još čudnijim stanarima i tehničkim uređajima. I dobro je da jeste, jer se ubrzo pojavio zli doktor Korvus sa idejom da zauzme grad tako što će sve ljude zaraziti kijavicom a kada počne da pretvara ljude u ribe, neobična družina iz Tesline laboratorije moraće da smisli način kako da se, uprkos svim razlikama, ujedini i sačuva grad od propasti.

Prva stvar koja me je osvojila jesu ilustracije i način na koji one pomažu klincima da naprave taj prelaz od slikovnica do malo komplikovanijeg štiva. Kako je izdavač naglasio, priča je namenjena deci uzrasta od 9 do 12 godina i u svojoj osnovi je veoma jednostavna ali je i vešto osmišljena pa mislim da je dobar potez što se proces čitanja osvežava ilustracijama, različitim fontovima i komentarima naratora koje prate priču od početka do kraja. Mada se možda čini da se time deci uskraćuje mogućnost da sama zamisle svet u kojem se priča dešava, smatram da je to ipak dobra ideja, jer se zapravo dešava suprotno. Na jedan krajnje zanimljiv i suptilan način, mlađana čitalačka publika uči se da je čitanje zabavnije uz ,,vizualizaciju’’ za koju je opet potrebno pažljivo čitanje. Znam da izgleda paradoksalno, ali na mom se primeru pokazalo kao praktično: u trenucima kada mi je koncetracija opadala upravo su mi ilustracije pomagale da vidim da mi misli lete negde van Predalekog Velegrada i da mi neki detalji promiču.

Ilustracije i njihova veza sa samim narativnom su zanačajne iz još jednog ugla a to je upoznavanje sa nekim drugim žanrovima, kao što je, na primer, strip. Za mnoge su upravo oni bili spona između slikovnica i ,,pravih’’ knjiga, ali danas se čini da je strip kultura zanemarena. Lakatoš i sam dolazi iz tog miljea i njegovo se stvaralaštvo vezuje za pravac poznat kao stimpunk (ili na engleskom: steampunk), što je, kako sam se inforimisala iz teksta koji prati sam roman i članka na sajtu KulturKokoška, podžanr naučne fantastike koji nastao 80ih godina prošlog veka, pod uticajem dela Žila Verna, Lavkrafta, Dikensa i H.G. Velsa. Za dela koja nastaju u okviru ovog žanra, vrlo je važna nauka i važne su istorijske ličnosti dok se kao centralna tema izdvaja napredak tehnologije, odnosno posledice njene nesavesne upotrebe. A sve to imamo u romanu o Emi i Tesli. Samim tim, dakle, osim što ulaze u svet ozbiljnih čitalaca, klinci dobijaju priliku da se zainteresuju za jedan vidova potkulture koju bi im, možda, promakao.

No, ono što me je u potpunosti oduševilo u ovom romanu jesu teme koje se kriju iza te jednostavne priče o borbi između dobra i zla. Naime, kao što sam već rekla, Ema je siroče koje se obrelo na ulicama i kao takva našla se u bandi groznog Kalauza, koji, u zamenu za ,,brigu’’ od siročadi zahteva da kradu i donose mu plen. Njegovo postojanje u ovoj priči bitno je iz dva razloga: dok nas starije podseća na Olivera Tvista, on upoznaje mladu publikom sa idejom da život nije za svu decu lep i siguran. Treba imati u vidu da je život na ulici podjednako težak i dečacima i devojčicama a krađa u ovom slučaju ne proističe iz želje ili dosade, već predstavlja način opstanka, što je, složićemo se, olakšavajuća okolnosti. Nigde ne stoji da je krađa nužno rezervisana samo za dečake niti je slučaj da devojčica krade išta gori od slučaja u kojem bismo pratili dečaka. Književnost je, između ostalog, jedan od najboljih načina da se stereotipi uočavaju i problematizuju a decu od malih nogu treba učiti kritičkom mišljenju jer svi znamo kakvo nam je školstvo i na koji način se tamo književna dela analiziraju i tumače. Čast izuzecima.

Ok, odlutala sam.

Upoznajući nas sa Eminim životom na ulici, autor nam zapravo predstavlja jednu snalažljivu, visprenu i inteligentnu devojčicu koja je život shvatila kao borbu i taj stav zadržava do kraja romana. Izmeštajući je sa ulice, Lakatoš je uvodi u jedan potpuno drugačiji svet i spaja je sa ljudima koji naizgled sa njom nemaju dodirnih tačaka. Genijalni naučnik koji paranoiše i lamentuje kako ga niko ne voli i (uobraženi) dečak sveznalica sa stavom nekog viktorijanskog buržuja predstavljaju sve što Ema nije a opet, kako se priča odvija, mi zapravo dolazimo do bitne stavke koja ih povezuje. Svi oni vape da bude voljeni i prihvaćeni, što je razlog zbog kojeg ih Tesla sve prihvata bez pogovra i dopušta da njegovo utočište postane i njihovo. Genijalni naučnik zapravo nije genijalan zbog svojih izuma, mada da nije bilo njih, sad bismo verovatno svi imali riblje glave svet bi bio u gadnom sosu. Njegova genijalnost leži u tome što je uspeo da prepozna koliko su i Ema i Varnava posebni, dozvolio im je da ostanu takvi i nije se trudio da utiče na njihove izbore. Na taj način, makar i podsvesno, Tesla zapravo stvara uslove za odbranu grada. Jer, bez obzira na sve izume, bitka protiv zla nije posao za jednog čoveka, dok udruženi, sa različitim znanjima i mogućnostima, mogu da se suprotstave svima. Čak i zombijima.

I na kraju, moram sa vama da podelim nešto lično. Jedna od mojih omiljenih uspomena na detinjstvo jesu trenuci kada bi me mama uzela iz vrtića i kada bih joj ja, na putu do kuće, pričala o tome kako sam provela dan. Uvek se tu nalazila neka priča koju bih prepričavala, onda moja mama bi uvek postavljala gomilu pitanja i ja bih se trudila da odgovorim što bolje i opširnije. Vremenom su ti razgovori dobili neku drugu formu, pa su na kraju prestali ali je ostala ta potreba da svaku priču raščlanim i objasnim. A ovaj roman je kao stvoren da o njemu razgovarate sa svojim klincima. Toliko toga još može da se kaže, i o ovim temama koje sam ja dotakla a i o nekim novim, vidljivim samo dečjem oku. Naravno, možda im se knjiga ni ne svidi, ali se tek onda otvoraju nove mogućnosti za razgovor. I znam da je vremena malo a obaveza sve više, ali ipak, verujte mi, jednog dana, tih dvadesetak minuta priče o zraku koji je zamalo smrtonosan i onom koji sve ljude ispunjava ljubavlju prema drugima imaće neverovatan značaj. I ko zna? Možda se baš iz tih razgovora stvori neka nova književna kritičarka ili neki novi romanopisac. ❤

(I ne, nisam zaboravila na morsko prase. Ono je kul samo po sebi i da ima pravde na ovom svetu, imao bi poseban serijal!)

P.S. Ja dok čekam drugu knjigu…

Image result for waiting gif

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

J kao jastreb

Ima već desetak dana kako se dvoumim da li uopšte da napišem nešto o romanu J kao jastreb. Priča je jako zanimljiva i u neku ruku se temom naslanja na poslednji knjiški tekst na blogu, ali kako je roman bio prvi izbor za Branin klub čitalaca (za više informacija kliknite ovde x i onda pratite #branasbookclub) dosta stvari je o romanu već rečeno pa nisam više sigurna gde se završavaju tuđe impresije a gde počinju moje. Odluku je zapravo donela konverzacija sa ljupkom mi prijateljicom iz Poljske dok je mene mučio problem sa spavanjem a ona je putovala na posao.

Već neko vreme imam taj problem sa spavanjem, trgnem se tako oko pola 4 i ne mogu ponovo da zaspim Onda vreme do svitanja ubijam u nepreglednim šumama neta, skrolujući beskonačno po Instagramu i paklu po imenu Tumblr. I tako jutros pošalje meni moja ljupka prijateljica iz Poljske, klasičnu što-ne-spavaš poruku i reč po reč stigosmo do problematike pisanja i udovoljavanja publici. Ona inače piše fanfikciju, stvarno je dobra u tome ali nekako nema sreće sa tumblr publikom. I sad se pita da li da nastavi sa svojim temama ili da udovolji tržištu i okrene se onim traženijim. I kako sam uvek super mudra kad se radi o stvaralaštvu drugih ljudi, ja kažem: Girl, fuck them. Do what makes you happy, write stories you want to read! I kad je konačno svanulo, reših da poslušam svoj savet i pišem o onome što me čini srećnom, a J kao jastreb je knjiga koja je definitivno na toj listi.

Ali odmah da razjasnimo: ovo nije srećna knjiga a sreća koju osećam je izazvana činjenicom da sam uopšte čula za nju. Humora ima, naravno, ali je najčešće maskrian u ironiju i gorak je, tako da nemojte da očekujete smehotres. Sva druga očekivanja koja mogu da se stvore neka budu tu, jer ovaj roman definitivno spada u očekujte neočekivano kategoriju. Krenimo redom.

jastreb
Naše izdanje je lepše od komšijskog, a bogume i od onog originalnog. Fotku sam našla na netu, a evo i izvora x

J kao jastreb, roman engleske spisateljice Helen Mekdonald, je, kao i sve knjige koje se meni dopadaju, jedan književni hibrid. Primarno, ovo je autobiografsko delo, tačnije autorkin osvrt na period života obeležen gubitkom oca i posledicama koji je taj događaj imao. U isto vreme, ovo je i romansirana biografija, jer, dok nam ispoveda svoju priču, autorka u isto vreme govori i o T. H. Vajtu, engleskom piscu (najpoznatiji po seriji knjiga o kralju Arturu, od kojih je, opet, najpoznatija prva, pod nazivom Mač u kamenu) koji je takođe bio ljubitelj jastrebova. Sa druge strane, ovaj roman mogao bi da se svrsta i u ono što u anglosaksonskom svetu ljudi zovu environmental literature, dakle književnost koja se bavi prirodom. Rekla bih da kritika nikada ne bi ovaj roman svrstala u domen knjiga samopomoći, i tehnički gledano, ona to stvarno nije. Ali tema kojom se bavi i način na koji je to urađeno, čine ovu knjigu idealnim vodičem za samoispitivanje, čak i da se sami niste našli u situaciji koja je zadesila autorku. Kad smo već kod tematskog plana, iskoristuću ovu priliku da spomenem da se radi o jednom od retkih romana u kojima je prikazan pozitivan primer odnosa otac:ćerka. Pod pozitivan primer odnosa prvenstveno mislim na činjenicu da je okrakterisan kao stvaralački, mada se, kao i svi odnosi koje junakinja ima sa članovima porodice i on relativizuje jer je ta količina emocija prema ocu uzrok neizmerne tuge koju oseća zbog njegove smrti, ali ipak. Kad kažem retkih, mislim na one koji su meni dolazili pod ruku, sasvim je sigurno da takvih romana ima više. No ako se držimo maksime kako zraćiš tako i privlačiš, onda je jasno da do mene pristižu uglavom priče u kojima se aktuelizuju problematični odnosi pa mi je promena baš fino legla. Kada malo bolje razmislim, čini mi se da uspeh cele ove priče upravo i leži u izlaženju iz čitalačke zone komfora jer je, budimo realni, čine slojevi koji su uglavnom rezervisani za uske krugove publike.

Na početku ove priče beše smrt. I smrt dođe iznenada i ok, prestaću sa ovim biblijskim tonom. Ali stvarno, otac Helenin otac iznenada umire i ona dobija želju da se udalji od ljudi koji su joj bliski, ali i više od toga. Da bi mogla da se izbori sa svime što oseća, ona se odlučuje da se okrene prirodi i komunikaciju sa ljudima svede na minimum. Iako poznat od nastanka književnosti, momenat okretanja prirodi u potrazi za utočištem nekako postaje dominantni motiv u savremenoj književnosti i kada se ja kao čitateljka sa njim susretnem, uvek mi je potrebno još nešto da bi to delo smatrala uspešnim. Najčešće, rekla bih, stil pisanja odnosi prevagu, ali mi je srce uvek puno kada se pojavi delo u kojem se poigravaju tradicionalnim shvatanjem prirode kao idiličnog prostora u kome će junaci provesti dane i mesece u kontemplaciji. A baš to poigravanje zastupljeno je u ovom romanu.

Jedna od prvih stvari na koju će vas ova knjiga podsetiti jeste da ne postoji univerzalni način tugovanja. Za Helen, tugovanje znači odvajanje od svega poznatog i svih koji učestvuju u tom procesu. Okreće se nečemu što ju je oduvek privlačilo i što bi joj, u neku ruku, održalo vezu sa pokojnim ocem a to je sokolarstvo. Ne možeš ukrotiti tugu, kaže se na jednom mestu, ali možeš jastreba. Dakle, prvo odstupanje od tradicionalnog motiva je njena odluka da bude aktivna, a odmah zatim dolazi i drugo, a to je odabir životinje. Zašto jastreb? Sama junakinja kaže da jastreb predstavlja sve što je ona želela da postane: solitary, self-possessed, free from grief, and numb to the hurts of human life ali kako se priča odvija, Helen počinje da relativizuje te pojmove kao ideale kojima teži. Dok Mejbl uči da sluša Helen, i sama Helen uči da sluša sebe, tako da naša junakinja vodi dvostruku bitku: sa prirodom i sa čovekom. Ono što je zanimljivo i što ovaj roman izdvaja iz mase priča koje se bave ovom temom, jeste da je primat dat odnosu sa Mejbl, odnosno bavljenjem prirodom. Kako je Brana to fino primetila, Helenine lične borbe se osećamo i proživljavamo zajedno sa njom, iako one nisu direktno opisane. Autorka nas vrlo spretno uvlači u svoj svet i, premda nemamo aktivnu ulogu u njemu, činjenica da proživljavamo sve što i ona oseća, čini da ne budemo samo nemi posmatrači.

Vratimo se za trenutak na pitanje zašto jastreb. Kako sam već rekla u diskusiji, jedna od najfascinantnijih stvari za mene je veza sa životinjom koja je primarno grabljivica i realno gledano jeste biće koje donosi smrt. Naravno u cilju svog opstanka, sve to stoji, ali opet. Budući da paralelno sa svojom pričom, autorka gradi i priču o već pomenutom gospodinu Vajtu, takođe pasioniranom sokolaru, čitaoci dobijaju veliki broj informacija o životima i navikama jastreba. Samim tim, scene opisa načina na koji jastrebovi dolaze do plena nisu mogle biti izostavljene, a zahvaljujući verodostojnom opisu, pauze su bile neminovne. Ali te scene su, po meni, izuzetno bitne i pomažu nam u odgovoru na pitanje zašto se piše o ptici grabljivici. Mišljenja sam da mi ideju smrtnosti u potpunosti spoznamo tek kada umre neko nama blizak. Ono što je još važnije, tek tada zapravo postajemo svesni sopstvene smrtnosti. U tom smisli, tu odluku da pobegne od svega tumačim kao način da se oporavi od očeve smrti, ali takođe i kao beg od te spoznaje. Život sa grabljivicom je u tom smislu imao gotovo prosvetljujući značaj jer bez obzira koliko je gnusan, taj lov joj je na neki način pomogao da shvati krhkost života i prihvati činjenicu da, kako bi to moja baba slikovito rekla: čim se čovek rodi, grob mu se otvori. Znam, talenat nam je u genima.

Elem, nazad na priču i ideju o odlasku. Roman sam već neko vreme imala na svojoj elektronskoj tbr listi, negde sam pokupila preporuku, skinula sa neta i ostavila ga da čami čekajući neka bolja vremena. Kako mi je nabavka prevoda u tom trenutku bila nedostupna, ja sam se za diskusiju spremala čitajući baš to izdanje na engleskom, što se pokazalo kao pun pogodak jer je otvorilo jedan potpuno novi sloj tumačenja. Naslov u originalu glasi H is for Hawk a glavna junakinja se zove Helen. Vidite na šta ciljam? Simbolika slova H. Da, bavljenje jastrebom jeste primarni narativni tok, što opravdava naslov. Ali šta ako to H predstavlja i nju samu? Tu su mi na pamet pali stihovi Bojane Vunturišević koja kaže treba vremena da odem i budem, da bih se vratila što me je podstaklo da mislim da je taj njen čin odlaska je bio neophodan da postala ono što je sada. A taj krug nije mogla da ostvari okružena porodicom i prijateljima, jer bez obzira koliko nas ljudi u našoj okolini vole, oni su reprezenti društvene zajednice a ona uvek ima neka očekivanja za koja se smatra da moraju biti ispunjena. Taj osećaj obaveze, naročito u tim burnim trenucima, nas najčešće sputava da budemo na čisto sa sobom i onim što osećamo, što smatramo ispravnim i potrebnim. Zato mislim da je njen odlazak zapravo početak njenog odrastanja, jer taj prvi korak ka potpunoj samostalnosti upravo znači spremnost da se samostalno donesu odluke za koje sami smatramo da su najbolje za nas.

Bližimo se kraju, majke mi. 😀 Još jedan od razloga zbog kojeg bi valjalo da pročitate ovaj roman jeste i apsolutno sjajan stil pisanja. Njeno pripovedanje je uvek na nekoj granici, traži angažovanost i izaziva burne reakcije. Ističući misao koju je junakinja u jednom trenutku imala, a to je da joj se čini da i sama postaje jastreb, odnosno da živi život ptice a ne svoj sopstveni, Brana je u jednom komentaru navela sličnost između romana i filma Crni labud, spojivši opsesije dve glavne junakinje. To je bio interesantan momenat, koji meni u prvom trenutku nije pao na pamet, ali i labud i jastreb otvaraju čitavu mrežu mogućih tumačenja. Meni je zanimljivo praćenje simbola preobražaja. Pokušavajući da osmisli svoj život i locira sebe u koordinantnom sistemu konfuzije, Helen se poistovećuje sa bićima koja su joj u tom trenutku najbliža, a to su ptica i Vajat, čiju liniju neću ni da otvaram jer bi onda ovaj tekst imao najmanje 5000 reči, a i moram nešto vama da ostavim. 😀 Način na koji autorka piše o tom svom preobražaju, nateralo me je da pomislim da će zaista izrasti krila. Najpre sam bila malo razočarana kad se to nije desilo, ali to je jedna od najboljih stvari kada je njen stil u pitanju. Bukvalno smo bili dovedeni do same granice realističnog i kada smo svi očekivali da će nas sledeća rečenica prebaciti u univerzum magičnog i fantastičnog, autorka je priču okrenula i vratila nas tamo gde smo pošli. Iako sama nisam ljubitelj tih prelaza (otud animozitet prema Murakamiju) ovde sam se nekoliko dana posle čitanja pitala zašto to nije uradila. Ok, žanr memoara ne trpi te momente ali savremeni tokovi u književnosti dopustili bi taj eksperiment. A onda sam skontala da njoj zapravo nikada nije bilo do fizičke promene, već one duhovne, čime se opet vraćamo na ideju da je H ipak for Helen više nego što je for Hawk (nek oproste oni što ne vole mešanje srpskog i engleskog, nije da su prevodioci mogli da junakinju nazovu Jelena).

I sad se vi pitate zašto biste čitali knjigu kada sam vam otkrila sve bitne elemente. Prvo valjalo bi jer je stvarno dobro osmišljena i napisana. Drugo, ne samo da nisam rekla sve bitne elemente, verujte mi da nisam ni počela. Ceo narativni tok vezan za Vajta čeka na vas da ga povežete sa Helen i njenom pričom. Iako o njemu nisam rekla ni reč, on je izuzetno bitan i zbog sklapanja cele priče o jastrebovima i njihovom životu, ali i jer uz pomoć njegove životne priče, ono što Helen ima da nam kaže dobija novi i dublji smisao.

P. S. Sve navedeno uglavnom plod je mog čitanja i tumačenja, a ovde možete da pročitate diskusiju u celosti (x). Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Godina zeca

Dolaze i vraćaju se s lastama,

sunčani i nasmijani dani…

… A sa njima, eto i mene. Nije da nisam čitala i piskarala. Jesam, stvarno. Samo nekako mi nije baš delovalo kao da bih mogla to napisano i da objavim. Čekala sam da mi se vrati inspiracija, a onda me je prosvetlila Biljana Srbljanović, koja je, govoreći o spisateljskoj blokadi, između ostalog rekla i ovo: ne postoji inspiracija, postoji koncentracija. Mudro, vrlo mudro. I eto, reših da poslušam (svoju drugaricu) Biksi, batalim čekanje pravog trenutka, zasučem rukave i krenem. Krajnji rezultat je ovaj tekstić o romanu Godina zeca, finskog autora Artoa Pasiline.

Kao što neki od vas znaju, ovo nije prvi put da se susrećem sa Pasilinom i njegovim pogledom na svet. Prvi njegov roman koji sam pročitala bila je priča o Nezaboravnom kolektivnom samoubistvu (samoreklama klik) i, što bi rekli mladi, kliknuli smo na prvu. Nakon tog teksta, mnogi od vas su mi, što u komentarima, što u porukama na Instagramu, preporučili i Godinu zeca, inače Pasilinin najveći književni uspeh. Zahvaljujući dobrim ljudima iz izdavačke kuće Odiseja, dobila sam priliku da pročitam i ovaj roman i sad vam predstavljam svoje utiske. 🙂


Godina zeca počinje odlukom novinara Vatanena da se pobrine za zeca koga su, vraćajući se za Helsinki, udarili kolima. Vatanenov saputnik i kolega, fotograf, ne deli njegovu želju da potraži mučenog zeca i nastavlja put, a naš junak pronalazi životinjicu i donosi odluku da ga zadrži i, još bitnije, da se ne vrati starom načinu života. Novoizabrani način života nema neki određeni cilj, osim da ga udalji od svega što je izazivalo nezadovoljstvo u njegovom životu. Vatanen i zec, praktično, postaju skitnice, a njihova lutanja obeležiće apsurdne situacije koje Pasilina majstorski konstruiše, kao i susreti sa čitavom galerijom urnebesnih likova. Generalno gledano, ovo jeste roman koji govori o čovekovom begu u prirodu, samo što nije reč o nekom idiličnom prostoru u kojem bi naš junak mogao da kontemplira o životu i postane jedno sa prirodom. Kao i u romanu Nezaboravno kolektivno samoubistvo, Pasilini su sve te situacije i svi ti sporedni junaci potrebni da bi kroz svoju priču iskritikovao određene slojeve društva u kome živi, određeni koncept života, religijski ili politički diskurs. Apsolutno je sjajno kako u potpunosti obesmišljava ulogu policije i pravosudnog sistema, a ni vojska ne prolazi bolje. No, u samoj srži oba romana jeste čovek, a u ovom slučaju i životinja.
Pasilina voli svoje glavne junake, to je jasna stvar, ali ih ne idealizuje. Več u prvoj rečenici saznajemo da je Vataten potišten, a zatim saznajemo da je njegovo nezadovoljstvo dublje i da je prouzrokovano činjenciom da je u braku sa ženom koju ne voli i sa kojom nema nikakvih zajedničkih tačaka, da radi posao koji mu više ne predstavlja zadovoljstvo jer je nedeljnik u kome je zaposlen postao površan i usmeren ka zaradi. Suštinski, Vatanen nije iznad svega toga, on nije nikakav moralni svetionik. On je običan čovek koji se jednog jutra probudio i shvatio da je upao u životnu kolotečinu. Činjenica da ga je fotograf ostavio na putu sa ranjenim zecom u trenutku je postala rešenje za njegov problem i Vatanen je odlučio da pokuša. Na kraju, šta zapravo ima da izgubi?
Na svojim lutanjima, Vatanen pomaže ljudima u mestima u kojima se nađe, popravlja kuće, seče šume i slično. Njegove odluke su samo njegove, ne mora da razmišlja o drugima kada ih donosi i to je već jedan oblik slobode koji mu u gradu nije bio dostupan. Njegova briga o zecu jeste jedina odgovornost koju ima, a zekonja nije problematičan, nema bojazni da će pobeći. Opasnost jesu ljudi koje sreću pa je tako nekoliko puta morao fizički da interveniše, i bogme, nekoliko puta sam se opasno zabrinula da će sledeći obrok biti zečetina.
Radnja je dinamična, epizode se smenjuju jedna za drugom, gotovo gradacijski dok ne kulminiraju u svom apsurdu i optužbama za špijunažu od strane Sovjeta a onda i u 22 tačke optužnice koje su ga sačekale kod kuće. Sveznajući narator nas vešto vodi kroz svaku od njih svojim svedenim tonom, oslobođenim bespotrebnih informacija i kada sam došla do epiloga, malo sam se ražalostila jer sam htela bar još jednu avanturicu, sada kada im je tim dobio novog člana. No, kada su se utisci slegli, jasno mi je postalo zašto se završilo baš tamo gde se završilo. Ne mogu više od toga da vam odam jer bih pokvarila iznenađence, mada ne znam baš ni da li je iznenađence jer… Ok, prestaću. Pročitajte! 🙂

Ono što je meni bilo najzanimljivije jeste kako su se moji utisci menjali dok sam čitala, dok sam pisala beleške i dok sam formirala, ovoj tekst. U prvoj fazi, dok sam čitala, glasno sam se smejala, pa sam bila u panici šta će se desiti sa zecom, glasno sam osuđivala neke postupke junaka i tako u krug. Onda je usledila faza beleški i svaka izdvojena situacija svodila se na pitanje: zašto? Zašto baš zec a ne mladunče vuka? Zašto se ne razvede ako mu je brak loš? Zašto ljudi vole teorije zavere? Zašto je nekome bitno da zna da pliva i zašto bi neko pratio medveda preko cele države? Jasnog odgovora nema. Postoje smernice koje publiku vuku u različitim pravcima razumevanja tuđih postupaka, a sve se zapravo svode na naše lično iskustvo i ono čuveno ma, da sam ja na njegovom mestu… Meni je, recimo, jako zanimljivo što sam sve odgovore usmerila ka pojmu otuđenosti. Ideja o otuđenosti čoveka u modernom društvu uspela je da odgovori na većinu mojih pitanja, pa i na ono teorijama zavere. Međuljudski odnosi u ovom romanu jedan su od razloga zbog kojih se Vatanen odlučuje na ovaj radikalan potez, a njihov uzrok zapravo leži u nemogućnosti ostvarivanja kvalitetne komunikacije. Ironično, dok se udaljava od svega toga, i sve više vremena provodi sa životinjom, Vatanen sve lakše i brže stupa u komunikaciju sa ljudima koje sreće na putu. Zec i briga o njemu mu u tome pomažu jer su uglavnom spona između junaka i drugih. Ljudi sa kojima može da ostvari kvalitetnu komunikaciju su ili marginalizovani na neki način ili ne pripadaju svetu iz kojeg je pobegao. Kada se delić tog sveta susretne sa jednostavnom životnom filozofijom čoveka koji se okrenuo prirodi, dolazi do nepoverenje i konfliktnih situacija. Vatanenov način razmišljanja odavno je raskrstio sa urbanom zajednicom, a kada se iz nje i fizički udaljio, lakše mu je bilo da prepozna one sa kojima može da se ostvari komunikacija koja neće doprineti daljem otuđenju. Njegov odlazak u prirodu je zapravo vraćanje pojednostavljenju stvari i ide pod ruku sa idejom o modernom čoveku kome je potrebno da se skloni od svega i svih. A opet, postavlja se pitanje koliko daleko čovek u svojoj slobodi može da ide i da li je Vatanen zapravo uspeo da pobegne tekovinama modernog života, s obzirom da su strukture tog načina života sveprisutne.
I na kraju, znam šta ćete pomisliti: Lu je napisao nešto slično, zašto bismo pored Doplera čitali i Zeca? Pre svega, da biste videli gde je Lu pronašao svoju ideju. 🙂 Druga stvar je u tome što Pasilina i Lu pišu sa dve različite vremenske distance, što svakako utiče koncept, junake i filozofiju kojoj se priklanjaju. Recimo, ta mizantropska crta koja je prisutna kod Luovog junaka, ovde ne postoji i samim tim, kompletna pozicija junaka spram drugih je drugačija. Humor kod Pasiline je hermetičniji, uslovljen ličnim preferencama dok je u Dopleru prisutniji i pristupačniji. Osim toga, razlika u pripovednoj strategiji stvoriće potpuno drugačiji utisak: Luov pripovedač u prvom licu uspeva brže i bolje da se poveže sa publikom, ali kod Pasiline ta veza i nije toliko bitna pa otuda i odabir sveznajućeg pripovedača. Njegov junak nije tu da bismo ga mi voleli ili mrzeli. Za Pasilinu, junak je tu da preko njega iznese svoje poglede na svet i finsko društvo, ali i da publici poruči da je život previše kratak da biste se svako jutro budili nezadovoljni. Nađite svog zeca i počnite život iz početka.

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Ana i francuski poljubac

O Ana, o Ana, o Ana, tugo mojih dana…

Dakle, ovako. Kao što verovatno znate, roman Ana i francuski poljubac pročitala sam u okviru knjiškog maratona. Nije mi se dopala, dala sam joj keca na GR i napisala sam tekst, ali nisam bila zadovoljna svojim argumentima. Razmišljala sam da li da pređem roman još jednom, da možda dopunim tekst, ali to bi mi oduzelo previše vremena i odlučila sam da svoj pogled na ovu nesreću od knjige ipak ostavim neobjavljen. A onda se desilo ovo:

wp-image-1396633301

U prvom trenutku mi je bilo cakano, naročito mi se sviđa ovaj Tejlor Svift momenat na kraju. ❤ Ali onda sam pročitala komentar jednom, pa drugi put, pa treći put i jedino što sam mogla da smislim jeste:

taylor-swift-this-is-absurd-gif-2
Ne znam da li sam matora za Tejlor gifove, ali who gives a shit, tema se sama odrabrala.  Izvor: klik  

Apsurdna je takođe i moja potreba da razjasnim neke stvari, naročito jer je iz tvog komentara jasno da sam poprilično starija od tebe, možda čak i duplo starija tako da ispada da se pravdam detetu. No tu smo gde smo i hajde da se bacimo na problematiku.

Prvo: roman sam u prethodnom postu pomenula u dve rečenice. Žao mi je što si pomislila da je baš hejtujem, jer to nije istina, pošto sam čitala i gore. Ova mi se prosto nije dopala a keca na Goodreads-u sam joj dala jer sam ostala zatečene koliko je besmislena. Što se tiče ovoga da ti je to jedna od najomiljenijih knjiga ikada, prijateljski bih te posavetovala da nastaviš sa istraživanjem književnosti jer postoji čitav univerzum dobrih knjiga koji čeka da ga otkriješ. Čak i u YA žanru, ako ti je on (trenutno) najdraži. Druga stvar: zaista cenim tvoje mišljenje, ali ne mogu da se složim sa tim da sam matora za YA, a specijalno mi je mrska ideja da taj žanr treba da ostavim onima kojima je i namenjen. Jer evo u čemu je stvar: samo zato što se zove young adult, ne znači da osobe preko 20 godina ne mogu da ga čitaju. Ako je priča dobro napisana i ako su likovi kvalitetno izgrađeni, kvalitet ćemo primetiti i ti i ja, bez obzira da li smo ista generacija. Ukusi mogu da nam se razlikuju, naravno, ali ni to nije stvar generacijskog jaza. 🙂

I još nešto, ako me zaista pratiš i na GR i na Instagramu, tj. ako si me pratila, onda si mogla da primetiš da ja nemam nikakav problem sa YA žanrom. Istina je da mi se Vanilla Sky nije dopao, ali mislim da sam vrlo detaljno objasnila zašto, nije ni TFIOS, ali gomila drugih knjiga jeste: Prednosti jednog marginalca, Obožavateljka, Igre gladi, Daću ti sunce, ona Rigsova triologija o čudnovatoj deci… Ako ti treba još primera, reci i napraviću specijalnu YA policu na GR, samo za tebe. 🙂 Dakle ne, nije problem u mojim godinama, bar ne na način na koji ti misliš. Istina je da je moje čitalačko iskustvo zbog mojih godina veće od tvog, što naravno utiče na to kako posmatramo ono što čitamo, ali, kao što već rekoh, ako je knjiga dobro napisana, u njoj će čitalac uživati bez obzora na godine. I na kraju, evo zašto mi se knjiga nije dopala.

large
Are you ready? 

U teoriji, ova knjiga ima sve što je potrebno za letnji tinejdž hitić: zbunjenu junakinju, slatkog momka na kojeg se sve curice lože, loše devojke koje unose pometnju, lepršavi zaplet i romantičnu lokaciju. Nakon što sam pročitala kratki opis na kraju knjige, stvarno mi je delovalo kao štivo uz koje ću rado ubiti jedno letenje popodne, ali avaj! Prvi pasus i već sam imala wtf!? reakciju, ali sam terala do kraja baš da ne ispadne da hejtujem bez razloga. Glavna junakinja je sedamnaestogodišnjakinja Ana Olifant, koju otac šalje u Pariz da tamo završi poslednju godinu srednje škole. Naravno da se Ani ne ide, jer u rodnoj Atlanti ostavlja mamu i brata, najbolju drugaricu Bridžit i simpatiju Tofa (što je skraćeno od Kristofer, mada su meni prva asocijacija bile Tofita bombone). I evo dela koji me je iznervirao: ona nema pojma o Francuskoj. Bukvalno nema pojma. Kaže da je čula za neki Ajfelov toranj i Trijunfalni luk, ali nema pojma čemu služe. Zna za Napoleona, Mariju Antoanetu i nekoliko kraljeva po imenu Luj, ali nije sigurna po čemu su oni poznati, mada misli da imaju veze sa Francuskom revolucijom, što opet ima veze sa padom Bastilje. I da, zna da je Luvr u obliku piramide i da u njemu živi Mona Liza zajedno sa kipom žene bez ruke. o.O

I sad Ana stiže u tu školu za bogatu američku decu, ne zna ni reč francuskog jer koga briga da nauči bar un croissant s’il vous plait, pošto i tako ide u američku školu. A onda provede sedam dana izbegavajući da naruči hranu jer ne zna francuski, a ishrana joj se svodi na slatkiše iz automata. Zar ti nije palo na pamet, o devojko od ovaca, da pitaš tog kuvara (inače užasno stereotipno opisanog) da li govori engleski? Jer kao američka je škola, deca su sa engleskog govornog područja, pa su možda, samo možda, zaposlili kuvara koji zna osnove engleskog? Spojler: naravno da kuvar zna engleski, cela ta situacija je valjda za cilj imala da nam prikaže Anu kao zbunjenu. Možda bi i uspelo da Ana ima deset godina i da ne zna šta ju je snašlo. Ovako je Ana uspela samo da me iznervira jer ja zaista mogu da razumem je grozno kad imaš sedamnaest godina i kad te protiv tvoje volje pošalju na drugi kraj sveta, ali da si baš toliko nezainteresovana i nesnalažljiva, to mi je baš preterano.

Ok, idemo dalje. Ana upoznaje grupicu ljudi, od kojih su za nas bitni Sent Kler i Meredit. Sent Kler je taj slatki momčić u kog su se zagledale sve curice u školi a Meredit je devojka koja je prva pružila ruku prijateljstva našoj nesnađenoj junakinji. Meredit takođe nije ostala imuna na Sent Klerov britanski akcenat, njegovu stajliš frizuru, misetriozni osmeh i neverovatnu pamet. I evo nama ljubavnog trougla! Ali čekajte! Sent Kler ima devojku!!! Zove se Eli, godinu dana je starija od njih i ona je već na fakultetu, ne držite me za reč, ali mislim da studira fotografiju. I ako tome dodamo da se Ana još uvek nije ohladila od Tofa… Televisa presenta u najavi.

Kako se priča razvijala i junaci postajali sve vidljiviji, pomislila sam da bi možda moglo da se desi nekog čudo pa da se i Ana promeni, u smislu da se otvori za neka nova iskustva i ideje. Ona počinje da istražuje grad, što samostalno, što u društvu drugih, najčešće u društvu Sent Klera. Arhitektura Pariza joj je očaravajuća, ali kada se Sent Kler potrudi da joj nešto od tih zdanja približi kroz priču, ona prestaje da sluša. Forma, forma, nikako suština, kao da je to Anin moto od kog nikako da odustane, bez obzira da li se radi o ljudima, istorijskim događajima ili kulturnim spomenicima. Onda te scene jurnjave kroz groblje i kriptu koju su obilazili. Mislim, ko to još radi? I zašto je autorka pomislila da bi scena jurnjave po groblju uopšte nekome mogla da bude zanimljiva? Oh, i trenutak kad kaže Emili Zola… Emili? Stvarno? Ne znam, evo ako je vama to smešno, onda je problem stvarno u meni.

Još jedna stvar koja mi je onako baš zapala za oko jeste Anin odnos sa ocem. Koliko shvatam, on je napustio porodicu nekoliko meseci nakon što  je Anin mlađi brat rođen. Ali to nije jedina stvar koja muči Anu. Možda najviše od svega, Ana ima problem sa očevom profesijom. Njen tata je pisac, i to pisac koji je, kako se navodi, odustao od ideje da postane sledeći veliki pisac Juga, i odlučio da postane pisac koji prodaje knjige. A knjige koje prodaje jesu oni ljubići u kojima se mladi vole, ali smrt uvek prekine tu ljubav. Nju to neviđeno blamira. Mislim, ok. U tim godinama, realno, svi smo mislili da baš naši roditelji nisu dovoljno cool il šta god. Ali njeno insistiranje na tome da njen otac štancuje treš literaturu i činjenica da je ona očajna zbog toga nikako ne ide uz nekoga ko je mislio da se Zola zove Emili. Autorka se trudi da nam pokaže koliko je Ana iznad svega što se smatra kičem i jeftinom zabavom, ali kako joj ozbiljno manjka znanja iz opšte kulture, taj postupak autorke je apsolutno apsurdan. Najveći hit: Ana mnogo voli filmove i želi da postane najpoznatija filmska kritičarka. Ima taj neki blogić na kome objavljuje filmsku kritiku i, naravno, mrzi filmove koji su snimljeni po romanima njenog oca. Ana onda dolazi u Pariz i lametnuje kako joj nedostaje kinematogafija i dostupnost filmova. Onda joj Sent Kler kaže da bioskopi postoje i u Parizu i ona tu činjenicu doživljava kao neviđeno otkrovenje. Kao da je Atlantu i XXI vek zamenila Parizom i XIV vekom. Mislim ne znam, da li je moguće da neko ko se zanima za film nikad nije čuo za braću Limijer? A onda, kada se konačno odvaži da ode u bioskop, koje filmove Ana gleda? Američke. o.O I tu nije kraj. Ne postoji deo romana u kome ona nema neku odvalu zbog koje sam imala poriv da je tresnem.

I upišem u neku našu školu, jer koliko god da je naše školstvo užasno, evo vidimo da je bar pet puta uspešnije od američkog.

Ali ostavimo to za kraj ovog teksta i osvrnimo se na lik Etjena Sent Klera (Amerikanac sa britanskim akcentom i francuskim imenom, pre-le-po) i njegove veze sa junakinjama ovog romana ne bismo li videli gde je tu Ana i kakva je njena uloga u njegovom životu. Svi junaci, osim Ane i Sent Klera, gotovo da nemaju nikakvu karakterizaciju. Dobijemo poneku činjenicu o njima, ali ispada da su svi tako bledo prikazani kako bi Ana ispala kao najslađa, najbolja, najdraža i slično. Evo uzmimo Mer kao primer, pošto je ona deo ljubavnog mnogougla. Toliko potencijala je bilo kada je Mer u pitanju a na kraju je ispalo da je njena glavna karakteristika to što je zaljubljena u Sent Klera. Ana odmah njene postpuke percepira kao ispade ljubomore i samim tim se Mer pridružuje ostalima koji su tu samo da bi Sent Kler bio neodstupniji a Ana okarakterisana kao bolja osoba: Mer je takođe i krupna, ali ne previše nego kao odbojkašice a pride i gra fudbal, ali nije muškarača. Mislim, šta bre!? o.O I onda kao Anu jako muči to što je Mer zaljubljena u Sent Klera pa se, kao, trudi da se njena osećanja prema srcelomcu ne vide i ne povrede Mer, jer Mer ipak nije kriva što nije dovoljno nešto što Ana jeste, čim se njemu nije dopala. :massiveeyeroll:

A Sent Kler… Pa hajde samo da kažemo da mali nije svetac (shvatate šalu, wink wink). Zamišljen je kao dobar momčić, pametan i svestran, koji je, manje ili više, svestan kako utiče na žensku populaciju u školi. Do polovine romana mi je bio simpatičan, dopalo mi se što nije igrao na kartu toga što je glavni predmet obožavanja. No, kako se njegov odnos sa Anom razvijao, tako mi je on postajao sve manje i manje simpatičan. Dakle, Sent Kler ima devojku i nema baš veliku grižu savesti jer je vara sa Anom. Što je po Ani ok, jer je Eli drolja, excuse my French. Čekaj, kako je Eli drolja a Sent Kler je taj koji vara? Pa zato što se Eli za Noć veštica maskirala u seksi medicinsku sestru a svi znamo da to samo drolje rade, zar ne? -.- Eli, kao i sve druge junakinje, mora da bude ocrnjena, jer kako bismo drugačije navijali da Sent Kler i Ana budu zajedno? Zato je Eli starija od svih i samim tim je, odmah na početku romana, isključena iz njihovog društva, jer je lakše ocrniti nekoga ko je zapravo uljez. I ok, hajde da kažemo da jeste loša osoba i da nije za Sent Klera. Da li to onda opravdava njegove postupke? Naravno da ne. Evo zanimljivog koncepta, očito nepoznatog mladim ljudima, barem kada je ovaj roman u pitanju: dvoje mladih ljudi je u vezi, sve je lepo i vole se a onda više ne bude lepo i dvoje mladih ljudi prestanu da se vole. Sad pazite, uvodimo novi termin: raskid. Raskid je ono što dolazi kao posledica neslaganja između dvoje ljudi. Dakle, šta je Sent Kler mogao da uradi kad je shvatio da želi da bude sa Anom i da mu Eli više nije tako draga? Tako je, mogao je da okonča vezu i nastavi dalje sa novom izabranicom. Aliiiii, ne. Ne. Zašto prosto ne bismo rekli mladim ljudima da je ok da varaš momka/devojku jer su te zapostavili? Sami su krivi i nema potrebe da se loše osećaš zbog toga? Za sve one koji planiraju da mi saopšte da Ana i Sent Kler nisu spavali (jesu spavali u istom krevetu, ali nisu konzumirali vezu, da se tako duhovito izrazim) pa tako i nisu uradili ništa loše, evo dve reči o kojima bi valjalo da razmislite: emocijalna preljuba. Imam odgovor i za one koji se zalažu za teoriju prijatelja koji flertuju: priča je vrlo jasna po tom pitanju, tako da sorry, ali ipak …

Baci pet, Tejlor, slažemo se!

Ali ni Ana nije ništa bolja. Sećate se Tofa i njenog zanimanja za njega? Sledi PLOT TVIST: Kada Ana stigne u Pariz, ona pati za Tofom. Da, zaljubljuje se odmah u Sent Klera, ali i dalje gaji izvesna osećanja prema Tofu. Ali Tof se ne javlja onoliko često koliko bi ona volela. Kako sama kaže, nije da je očekivala da joj piše svaki dan, čak ni svake nedelje, ali eto, ipak će malo da drami jer Tof očito ima pametnija posla nego da se dopisuje sa njom. Elem, Tof ima bend, Bridžit svira bubnjeve… Saberite dva i dva i već je svima jasno šta će da se desi. Osim, naravno, Ani. Za vreme božićnih praznika, Ana se vraća u Ameriku i otkriva da joj je Bridžit preuzela život: provodila je vreme sa Aninom porodicom i naravno, sa Tofom. Ana i dalje mašta o tome da nastavi sa Tofom tamo gde je stala, valjda jer ono što se desi u Parizu, tamo i ostaje. Onda Tof uradi najseljačkiju stvar ikada i Ana shvata da je Tof nastavio sa svojim životom i u taj nastavak je uključio i Bridžit. I naravno, Ana tu pukne pred celom ekipom, što je donekle razumljivo jer stvarno, kakva ti je to najbolja drugarica koja ti skine simpatiju i još ti ne kaže? ALI, hajde da pričamo o tome koliko je Ana u toj situaciji zapravo ispada dvolična jer:

1. ŠTA ONA RADI SA SENT KLEROM U PARIZU?

2. ANA JE TO ISTO URADILA MEREDIT!

Neka u zapisnik uđe da sam morala da izbacim analizu odnosa Ana:Met i Ana:Dejv jer je tekst i tako predugačak. Reći ću samo ovo: Ana i Sent Kler zapravo rade iste stvari, ponašaju se prema drugima sa podjednakom dozom nepoštovanja, tako da zaslužuju jedno drugo. #karmaisabitchbaby

Da li je ovo dovoljno da opravda keca na Goodreads-u? Ako nije, evo imam još nešto da dodam. Možda neki ne žele da priznaju, ali činjenica je da nikome od nas ljubomora nije strana. Ana nije izuzetak, a činjenica da je Sent Kler toliko popularan među devojkama u školi, sigurno ne olakšava život. Međutim, u jednom trenutku, dok besni na Sent Klera koji je opet odabrao Eli umesto Ane, ona doslovce kaže:

Sanjarim o njihovom raskidu. Kako bi on mogao da je povredi, kako bi ona mogla da povredi njega i sve načine na koje bih mogla da joj se osvetim. Želim da je zgrabim za onu parisku frizuru i počupam joj kosu toliko jako da joj se odvoji od lobanje. Želim da joj zarijem nokte u oči i grebem.

giphy

Ne razumem stvarno kako nikome to nije zasmetalo. Nasilje, omladino, nikad, nikad, NIKAD nije odgovor. Osim ako nije upereno prema fašistima, onda samo napred. Ali ako je curin jedini greh što se zabavlja sa dečkom koji ti se sviđa a ti sanjariš da joj nabiješ nokte u oči… To je već pravi problem.

Da sumiramo polako: lik Ane je toliko aljkavo građen da treba da uđe u udžbenike kao primer kako ne treba graditi književni lik. Zaista ne znam da li sam ikada u svom čitalačkom veku naišla na junakinju koja je, ne samo neobrazovana, već apsolutno neizaiteresovana za bilo kakav oblik saznanja. Stefani Perkins je ovim romanom učinila takvu magareću ulogu svojoj naciji da bih je ja optužila za izdaju nacionalnih interesa. Žena je bukvalno učvrstila predrasude o Amerikancima kao glupim i plitkim ljudima. Toliko je sve nestabilno, neuređeno, nepovezano: toliko puta se desilo da se jedna ideja postavi i umesto da se održava do kraja romana, Stefani Perkins se odlučuje da je smeni svega desetak stranica kasnije, da bi se onda vratila na početnu misao. Primer: slut shaming. Prvo, navođenje devojaka da jedna o drugoj misle kao o kučkama i droljama je pogrešno na toliko nivoa, mogla bih esej o tome da napišem. Drugo, čak i da preskočimo taj problem i da kažemo da autorka pokušava devojkama da kaže da je i smernije ponašanje privlačno, onda taj budi zakopčana do grla i ne vrckaj guzicom dok đuskaš trend mora da se održi do kraja. A ne ovako: čim se devojka provokativno obuče, Ana je okarakteriše kao drolju. Desetak stranica kasnije, Ana je, ne samo provokativno obučena, nego je na korak od seksualnog čina na plesnom podijumu. I Ana je ok, jer je zaljubljena u Sent Klera pa je njeno ponašanje iz nekog razloga nije pogrešno, a Eli je drolja jer joj je kostim za Noć veštica provokativan. Ili ćemo se jednog toka držati do samog kraja, ili se tim problemom nećemo ni baviti.

Na kraju, pustimo Tejlor da sumira moj odnos prema knjizi.
giphy1

Eto tako, anonimna moja komentatorko. Svaki put kad naletim na YA roman koji šalje pogrešnu poruku mladom življu, ja ću da dam keca na Goodreadsu pa taman me Tejlor opevala na sledećem albumu. Nadam se da je ovo objašnjenje bilo dovoljno za tebe, mislim mogla bih ja još da trućam, ali na kraju se sve svodi na isto. Stefani Perkins ne zna da piše.

XOXO

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Vegetarijanka

Nove naslove za čitanje već godinama pronalazim na razne načine, ali način na koji sam otkrila roman Vegetarijanka korejske spisateljice Han Kang, jedan je od čudnijih u istoriji slučajnih pronalazaka. Desilo se to ovako: nakon što sam operisala žučnu kesu, crveno meso je počelo da mi zadaje velike probleme. Trebalo mi je dosta vremena da ga svarim, na to bi mi otišlo mnogo energije i posle bih bila izmoždena. Odlučila sam da smanjim unos pa da vidim dokle će to da me dovede, ali negde usput sama ideja o crvenom mesu mi je postala bljak i rešila sam da ga maknem iz svog jelovnika skroz na skroz. Ali ne lezi vraže. Ajd objasni ti svojoj majci, prosečnoj Srpkinji i odanoj mesožderki da to nije kraj sveta i da nećeš da umreš jer ti je muka od krmenadli.

635998295950860362-1700415091_greek3
Bukvalno svaki naš razgovor o hrani počne njenim šokom…
lamb
I završi se pokušajem kompromisa: ok, ne moraš svinjetinu, evo kupiće majka rozbratnu.

I tako sam ja sela za komp jednog vedrog junskog dana, odlučna u nameri da pronađem savršene recepte za jela bez mesa, koji su ujedno i laki za spremanje jer kuhinja i ja ne funkcionišemo najbolje. Bogovi interneta su mi predložili knjigu koja se zove, pogađate, Vegetarijanka. Pomislim da je kuvar i ne budem lenja, kliknem da vidim šta tu sve ima i ispostavi se da ima svega, osim recepata.

Pre nego što počnemo, moram da kažem da su moja znanja o korejskoj kulturi mizerna, gotovo nikakva. Svi zaključci izvedeni su na osnovu podataka iz romana, tako da vrlo lako može da se desi da je tumačenje pogrešno i slobodni ste da me ispravite u svakom trenutku. E sad kad smo to razjasnili, evo mojih utisaka o romanu.

Radnja romana prati priču Jong – He, žene koja je, nakon sna koji je imala, odlučila da postane vegetarijanka. Sama po sebi, ova odluka nije toliko šokantna, ali sticajem okolnosti u kojima junakinja živi, ovaj čin imaće dugoročne posledice i po nju samu, ali i po članove njene porodice.

Priča o Jong – He ispričana je kroz tri celine. Svaka ima svoj naslov, svog pripovedača i ispričana je sa drugačije vremenske distance, tako da praktično možemo da kažemo da je roman sastavljen iz tri novele. Iako vremenski udaljene, priče upotpunjuju jedna drugu tako da je čitaocima omogućen širi uvid u psihu junaka, situacije u kojima su se našli i posledice koje su proistekle. Svaki od tih delova doživljava kulminaciju u jednoj sceni koja postaje ključna za odnose među junacima u sledećoj celini. Stil pisanja je vrlo direktan, čitalac odmah biva uvučen u dešavanja, ali je priča poprilično uznemirujuća i meni je bilo potrebno nekoliko dana da pročitam roman. Pitanje potkonteksta, koji je sve vreme prisutan i zaslužan za stvaranje tenzije, takođe je za mene bilo otežavajuća okolnost, jer su se sa svakom stranicom pitanja samo otvarala i otvarala, što me navodi na misao da je ovo roman kojem nije suđeno da bude shvaćen i prihvaćen na prvo čitanje.

U priču nas uvodi junakinjin muž, gospodin Čong.

Pre nego što je moja žena postala vegetarijanka, bila mi je potpuno neupadljiva.

Tom rečenicom počinje roman i ona je vrlo jasan signal u kom tonu će prvi deo ići. Gospodin Čong je jedan mediokritet, u svakom smislu te reči. I to on sam za sebe kaže. Zapravo, zato je i oženio Jong – He: ona je prosečna i sa njom neće imati nikakvih problema, dovoljno privlačna ali ne i atraktivna, iz dobre porodice, dobra domaćica, zaposlena ali radi od kuće. Savršeno, zar ne? Gotovo nikad je ne zove po imenu, o njoj govori isključivo kao o sopstvenoj ženi, osim kada zove njene roditelje da se požali na njenu neposlušnost. Iako postaje sasvim očigledno da njena nagla odluka o vegetarijanstvu ima korene u nekom obliku psihičkog oboljenja, gospodin Čong je koncentrisan isključivo na posledice koje njena odluka ima po njega. Po njemu, reč je o pobuni; Jong – He svojom odlukom prkosi njemu, odnosno prkosi tradiciji i društvenim normama po kojima se podrazumeva da žena bude povučena i uzdržana.

Scena u kojoj kulminira prvi deo jeste porodični ručak. Koliko sam mogla da zaključim iz romana, meso je bitna stavka u ishrani Korejanaca. I to ne samo u nutritivnom smilu. Meso je veliki deo tradicije, tokom romana otkriva se i njegova prisutnost u narodnim verovanjima i običajima, tako da se odluka o izbegavanju mesa posmatra gotovo kao izdajnički čin. I porodica Jong – He se ponaša u skladu sa tom idejom. Za njih je Jong – He neko ko se udaljava od sopstvenog identiteta, od nacionalnog identiteta, što je za njih još tragičnije i što će im poslužiti kao opravdanje za nasilje kojim će pokušati da je vrate na pravi put. Ponašanje članova porodice prema Jong – He u ovoj sceni moguće je tumačiti dvostruko. Prvo i najočiglednije tumačenje jeste ono prema kome ona krši obrzac mikro zajednice u kojoj je odrasla, što je nedopustivo, i zajednica smatra da je ona jedina koja može da donosi odluke koje se tiču budućnosti bilo kog od njenih članova. Druga strana ove scene leži u ideji da je porodica zapravo slika svesti društva u tom trenutku. U tom smislu, scena porodičnog ručka dobija novi, simbolički smisao jer porodica preuzima ulogu društva koje ne zna kako da se nosi sa osobama koje imaju psihičke probleme i koje nije spremno da takve osobe prihvati i integriše.

Drugi deo romana odvija se nakon dve godine i u centru je priča koja se odvija između glavne junakinje i njenog zeta. On je umetnik, ili, kako kaže, gospodin Čong folira se da je umetnik. Nakon jedne, relativno uspešne izložbe, on prosto ne uspeva da pronađe originalni izraz, njegov prisutp umetnosti je poprilično dosadan. Kolege ga među sobom zovu stidljiva mlada. Ali nakon incidenta na porodičnom ručku, on shvata da ga svastika privlači, mada to odbija da prizna. Zaintrigiran njenim ponašanjem, njegovo ponašanje se menja, on postaje sve udaljeniji od svoje porodice i sve opsdnutiji erotikom i prikazima seksualnog čina. Seksualnu želju vokalizovaće tek kada sazna da Jong- He ima plavkasti beleg u obliku latice cveta. Postaje opsednut njenim telom i idejom da ga prekrije cvećem. Odlučuje se da je zamoli da bude deo njegovog novog umetničkog dela i Jong – He pristaje. Dok delo nastaje, čitaocima postaje jasno da je ono produkt njegove seksualne želje i da je njegova osnova prikaz žene kao seksualnog objekta. I dok se u smislu preispitivanja uloge i pozicije žene u korejskom društvu naslanja na prvu priču, zetova novela otvara nova pitanja vezana za poziciju umetnika. Čitaocima je pružena prilika da iz prve ruke vide nastanak jednog dela, samo se postavlja pitanje da li konačni produkt zaista umetničko delo.

Treći deo je posvećen junakinjinoj starijoj sestri, In – He. Koliko su mi prethodna poglavlja bila uznemirujuća, toliko mi je ovaj poslednji bio tužan, iako mislim da je generalno najslabiji u romanu jer je obiluje metaforama koje nisu baš dokučive. U fokusu je odnos dve sestre, koje su, nakon svega, prepuštene jedna drugoj. In – He sa početka romana ne može da se uporedi sa In – he i dok se probija kroz tok njene svesti, čitalac je često u prilici da menja svoj odnos prema njoj i onome što motiviše njene postupke. In – he je četiri godine starija i uvek je osećala potrebu da zaštiti mlađu sestru, premda nije uvek u tome uspevala, tako da je griža savesti svakako jedan od mogućih podsticaja. Tu je i činjenica da su ostale same, tako da je prisutan i osećaj obaveze. U jednom trenutku oseti se i bes prema sestri i mužu i kako se roman primiče kraju, čitalac ne može da ne se ne pita ima li uopšte ljubavi u njihovom odnosu. Jong – He i njenu potrebu da prestane da jede, sad već ne samo meso, nego uopšte, niko od junaka ne razume, ali joj je setra ipak najbliža i vrlo je zanimljivo uporediti njihov odnos u ovom poglavlju sa onim kakav je predstavljen u prethodne dve celine.

Primetili ste da glavna junakinja nema svoj narativni glas. O njoj govore, posmatraju je, ona je neshvaćena, željena i sažaljevana. Ipak, daleko od toga da je kroz ceo roman nema. Njen glas čujemo u dijalozima, ali još važnije jeste to da ona progovara kroz svoje snove i svoja sećanja. U njima je srž problema jer je upravo san razlog zbog kojeg je odlučila da promeni ishranu. A kako to jedan mudar čovek jednom reče: snovi su uglavnom odgovori na pitanja koja ne znamo kako da postavimo. Njeni snovi, tačnije, noćne more, obiluju nasiljem i zapravo su način na koji njena sećanja progovaraju. I tu moram da se zaustavim, jer verujte mi na reč: ne želite spojlere.

Pogled na njenu odluku varira od onoga ko posmatra Jong – He. Tumači se kao pobuna, kao posledica mentalne bolesti, kao nešto novo, samim tim egzotično i intrigantno. Opet, stavljanje priče u trenutni društveni kontekst (radnja se odvija u Severnoj Koreji, roman je objavljen prvi put 2007. godine) otvara nova pitanja: ima li žena pravo na izbor? I dalje, ima li žena pravo na svoje telo i ako ima, da li je ono apsolutno ili ograničeno normama zajednice čiji je član?

Kako se radnja razvija i naš uvid u njeno psihičko stanje postaje sve širi i dublji, sve je jasnije da njena odluka o izbacivanju mesa iz ishrane posledica potisnutih trauma a da je izraz vegetarijanka samo etiketa koja joj je dodeljena, jer je prihvatljivija i jer je lakše izaći pred svet kao otac/muž/brat osobe koja ne jede meso, nego biti povezan sa osobom koja pati od anoreksije i šizofrenije. A ta etiketa još jedan je odraz neznanja ljudi iz njene bliže okoline, jer Jong – He na samom početku odlučuje da izbaci iz ishrane sve proizvode životinjskog porekla, što je čini vegankom.

Njena odluka o promeni navika u ishrani je u direktnoj vezi sa nasiljem koje (ponovo) proživljava kroz svoje snove jer ona faktički odbija da učestvuje u povređivanju drugog živog bića. Za nju konzumacija svega što je životinjsko simbolizuje nasilje i ona traži način da se od toga fiziči udalji. Što, naravno, otvara novo pitanje: može li ljudsko biće da se iskupi? I treba li, u krajnoj liniji, ako se već nalazi na vrhu lanca ishrane? Šta je, u tom slučaju, čovekov greh i postoji li mogućnost okajanja? Jong – He na ta pitanja daje radikalan odgovor. Veruje da time spašava sebe, ali ironija je u tome što se tim činom samo približava kraju.

U svojoj želji da se odvoji od ubilačkih poriva ljudske vrste, ona odlučuje da se poistoveti sa biljkama, tačnije sa drvećem. Samim tim, prestala je da konzumira svaki oblik hrane jer su joj, kao i drveću, za opstanak potrebni samo Sunce i voda. Ideja o odbacivanju ljudskog pustila je korene toliko duboko da je za Jong – He poistovećivanje sa drvećem logičan izbor i praktično predstavlja novi život.

Vrlo je moguće da ne postoji pitanje koje ova knjiga nije postavila i zato mi je jasno zašto mnogima nije legla. Nije stvar samo u slabom želudcu, mada su neke scene stvarno teške za progutati. Više je reč o strpljenju jer autorka u jednoj rečenici promeni tri raspoloženja, u jednom pasusu dve životne filozofije, u jednom poglavlju pretumba kompletnu društvenu sliku. Krajnji rezultat svega je vrlo intenzivno štivo, a takva uvek izazivaju podeljena mišljenja. 🙂

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Nezaboravno kolektivno samoubistvo

Oduvek sam se ježila od onih podela na letnju i zimsku literaturu. Ok, ježim se i dalje kad vidim da neko na plažu nosi Dostojevskog, ali generalno gledano, trudim se da ne komentarišem jer sve je to stvar ukusa. No, velika je nepravda što se retko nalaze preporuke za knjige koje prijaju duši u svim godišnjim dobima. Naslovi zbog kojih se ljudi neće ježiti ako ih ponesete na plažu, niti će vas popreko gledati kad se zbog njih glasno nasmejete u gradskom prevozu. Kada bih ja pravila tu listu, jedan od naslova koji bi se na njoj našao bio bi i ovaj kojem je posvećen današnji tekst, Nezaboravno kolektivno samoubistvo. Reč je o romanu koji je početkom devedesetih napisao finski pisac Arto Pasilina i evo o čemu se tu (zapravo) radi.

Priča počinje na Ivanjdan. Naučili smo to još sa Šekspirom, ali nije na odmet da ponovimo: Ivanjdan se vezuje za letnju ravnodnevicu, a u predhrišćanskoj eri to vreme je posvećeno raznim ritualima i magijskim obredima. Konkretno u Finskoj, gde se radnja ovog romana dešava, proslava ovog dana vezuje se za obrede plodnosti i začeća novog života. Kombinujući tu ideju sa opštom konstatacijom da je duša finskog naroda nevesala, te da je njihov najveći neprijatelj potištetnost, Arto Pasilina odlučuje da svoju priču započne nečim što stoji u apsolutnom konstrastu sa obredima rađanja a to je smrt, konkretno samoubistvo. Ivanjdanske proslave savremenih Finaca, u kojima se jasno očitava pagansko nasleđe, predstavljene kao borba protiv te potištenosti, ali ne uspeva svako da se od nje otrgne.

Prvo lice koje ostaje imuno na borbu protv mraka jeste propali direktor Oni Relonen. Sve njegove poslovne investicije su propale; deca su odrasla i odselila se, a njegov brak je na ivici propasti. Oni shvata da više nema razloga da živi i tog Ivanjdanskog jutra, odlučio je, okončaće tu mizeruju od egzistencije. Stavio je pištolj u džep i krenuo ka staroj kući koja mu se učinila kao pogodna scena za poslednji čin. Samo što scena nije bila prazna. Na njoj se za svoj poslednji čin pripremao pukovnik Herman Kempajnen. Kempajnen je bio komandant brigade dok jednog dana nije procenjeno da više nije sposoban da obavlja tu funkciju. Dodeljen mu je čin, dobio je platu, ali to daleko od onoga što je Kempajnen želeo od svog profesionalnog života. Ubrzo mu je preminula supruga čime je njegov život izgubio svaki smisao i samoubistvo se nametnulo kao jedino rešenje. Smrt vešanjem se naravno nije desila, jer se u poslednjem trenutku u priču umešao Oni.

Nakon ovog susreta, njih dvojica se sklanjaju u Onijevu vikendicu, ispovedaju svoje muke, razgovaraju o samoubistvu i razlozima koji bi čoveka mogli da nateraju na taj čin. Dani prolaze, njihovo poznanstvo se produbljuje i ubrzo zajedno dolaze do zaključka da sasvim sigurno nisu jedini kojima je dosta života i baš kao što uspeli jedan drugog da spreče u konačnoj nameri, sasvim sigurno bi mogli i druge ljude da saslušaju i eventualno odvrate od smrti. U slučaju da saveti ne daju rezultata, tada bi mogli da razgovaraju o ideji kolektivnog samoubistva. Odlučuju da okupe istomišljenike i upućuju im poziv preko oglasa u novinama koje se distribuiraju po celoj državi. Odziv će premašiti sva njihova očekivanja, što sada ideju o samoubistvu podiže na jedan novi, gotovo nacionalni nivo jer naši junaci shvataju da misao o okončanju života nije samo (njihov) lični problem, već je masovna pojava u društvu. Veliki broj pisama dovodi do odluke da angažuju sekretaricu i oni, ostajući verni svojoj ideji, i nju pronalaze među ljudima koji su se javili na oglas. Dvojcu se sada pridružuje Helena Pusari, i lepa žena i odlučan čovek, čija će stručnost pomoći pukovniku i Oniju da dalje sprovode svoj plan o okupljanju potencijalnih samoubica. Prvi korak je organizacija seminara koje bi uključio i predavanje na temu samoubistva i strategijama prevencije. Nakon toga usledila je pijanka a okupljeno društvo usaglasilo je svoj cilj: pronaći savršen način za kolektivno samoubistvo.

Ono što se meni jako dopalo u ovom romanu jeste što je jedna ideja, ideja o samoubistvu, ponela titulu glavnog junaka. Odabrati temu koja je tabu i dvadeset godina kasnije je vrlo klizav teren i kada joj priđete iz ugla koji je autor obabrao jasno je da stvarate roman koji će čitalačka publika ili sa oduševljenjem prihvatiti ili u potpunosti odbaciti. Naime, Pasilina se odlučuje da se temom bavi uz pomoć apsurda, uz niz komičnih situacija, gradeći tako vrlo dopadljivu i univerzalnu priču o ljudima čiji su životi u nekom trenutku, iz nekog razloga, krenuli nizbrdo. Pasilina svoje junake stavlja u (pomalo) bizarne situacije, i pitate se sad gde to može da bude univerzalno, ali akcenat u određenoj sceni u romanu nikad nije na samoj situaciji, već na njenim akterima. Svaka situacija u priču uvlači nova lica koje, osim želje za umiranjem, sa ostalima povezuje to što su karakterizovani uglavnom svojim zanimanjem i svojim problemima. Više od toga i nije potrebno iz dva razloga: prvi leži u tome što su podređeni glavnoj ideji, odnosno njihovo delanje je u službi izgradnje priče oko ideje samoubistva. Drugi razlog, možda još značajniji, jeste činjenica da su to ljudi koje prepoznajemo u svojim najbližima, među svojim rođacima i prijateljima. To su ljudi koji postoje svugde u svetu. Pasilina se opredelio da piše o Fincima jer pripada tom nacionu, ali njegovi junaci definitivno brišu etnitčke i nacionalne granice. Upravo u tome se krije univerzalnost ove priče.

Iako primarna, ideja o samoubistvu svakako nije jedina stvar koju ovaj roman obrađuje. Dobar deo romana u sebi sadrži kritiku finskog društva. Ona je nekada otvorena, nekada je prikrivena duhovitim opaskama, ali je uvek prisutna i najčešće vrlo oštra. Svakim korakom do konačnog rešenja za savršeno kolektivno samoubistvo, likovi u ovom romanu dolaze do spoznaja o finskom društvu, o osobinama koje krase njihove sunarodnike, o birokratiji i državnim službenicima. Dolaze do zaključka da je život u Finskoj nemoguć, što je opet vrlo zanimljivo za nas koji smo skloni da skandinavske zemlje uglavnom posmatramo u ‘ladno al’ standard svetlu. Ali i te karakteristike finskog društva i ljudi samo doprinose univerzalnosti ovog dela, jer verujte mi sličnost sa stanjem kod nas je vrlo uočljiva. A onda se setite da je roman pisan početkom devedesetih i onda krene ono gde smo mi a gde su oni, ali to je već tema za neki drugi tekst. 🙂

Ne znam ni sama koliko sam puta uzimala ovaj roman iz biblioteke, pre nego što sam ga konačno pročitala. Uvek mi se činilo da će roman biti mračan i da će me smoriti, baciti u melanholiju i slično. Onda je Sandra napisala tekst o romanu klik i prvom sledećom prilikom sam ga pokupila i pročitala. I mnogo mi je bilo krivo što mu ranije nisam pružila šansu jer ovaj roman je kao vorteks knjiga pre svih vorteks knjiga. Pomeranje fokusa sa negativnih na nove i pozitivne stvari u životu, osnova je svih Tajni, Kaluđera i njihovih Ferarija i sličnih knjiga a meni se čini da je upravo to jedna od glavnih zaključaka ovog romana.

Zajedništvo je ojačalo samopouzdanje. Oslobođenje od stega uske sredine proširilo je horizonte. Život je počeo da im se dopada na nov način.

I na kraju, da zaključim: ako ste čitali Hornbijev roman Dug put do dna – pročitajte i Nezaboravno kolektivno samoubistvo. Ako volite Erlenda Lua, naročito njegov Mulej, dajte šansu Pasilini. Videćete gde su pomenuti autori našli svoju inspiraciju i bez obzira da li će vam se Nezaboravno kolektivno samoubistvo dopasti ili ne, imaćete novi pogled na tematiku, na romane koji se tom tematikom bave, na Finsku, na sam život. Malo li je od jednog romana?


P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

 

Ogrešenje – roman o ljubavi

Prvi put sam za roman Ogrešenje švedske autorke Lene Andešon čula u februaru ove godine kada je o njemu pisala Sandra sa bloga Stsh’s Book Corner: klik. Nakon njenog teksta, nisam baš bila sigurna šta da mislim: ok, htela sam da pročitam jer kako starim, sve više volim skandinavske pisce, plus mi je uvek zanimljivo da čitam o opsesivnim ljubavima. Opet, ono što sam kod Sandre pročitala, nije mi baš ulivalo poverenje i tako sam ovaj naslov smestila na Ako nađem u biblioteci policu.

No, kako se ispostavilo, nisam morala dugo da čekam, jer su me sa prvim majskim danima kontaktirali dobri ljudi iz izdavačke kuće Odiseja i tako se Lena Andešon našla u mojim rukama. I, moram da kažem, ipak nije razočarala. Naravno da smo imale nekih poteškoća u komunikaciji, to je gotovo normalna stvar kada sam ja u pitanju, ali je, sve u svemu, druženje sa Leninim junacima bilo jedno zanimljivo iskustvo. Evo i zašto.

20170525_173348-01

Počnimo prvo od žanrovskog određenja. U samom naslovu dato nam je da je reč o romanu o ljubavi. Vrlo je zanimljiva ta odrednica roman o ljubavi jer najčešće nije reč o ljubavnom romanu. To je možda i najveće iznenađenje koje mi je ovaj roman priredio jer sam ja u potpunosti zanemarila tu činjenicu i čitanje otpočela očekujući ljubavnu priču, a dobila sam nešto što bih mogla nazvati case study odnosno studijom slučaja o ljubavi. Meni se čini da je cela storija o Ester i Hugu zapravo jedan eksperiment. Autorka kroz događaje u romanu (pre)ispituje kako je nastala jedna emocija, šta je hrani, kakav je njen razvitak, šta bi bio njen vrhunac, postoji li njen kraj. Iz te perspektive je odluka da junaci budu intelektualci, dakle ljudi od razuma, odlična jer razum i emocije teško mogu zajedno. No, formiranje emocija i njihova devijacija nisu jedina stvar koju autorka kritički posmatra, ali ćemo o tome malo kasnije kada se upoznamo sa junacima i glavnim događajima u romanu.

Glavna junakinja ovog romana je Ester Nilsen, intelektualka. Sama autorka je odmah u prvoj rečenici definiše kao pesnikinju i esejistkinju, ali mislim da je podesnije da je nazovemo intelektualkom. Ester živi u svetu koji je sama uredila, a koji nije haos kao kod mnogih, već je zasnovan na logici i racionalizaciji svega, od troškova do emocija. Ali, kako to obično biva u životu, a naraočito u knjigama, dogodiće se nešto što će njenu brižljivo sagrađenu svakodnevicu uzdrmati do temelja.

Ako se ikada odvažim da napišem roman, čvrsto sam odlučila da ga započenm rečenicom: sva s*anja ovoga sveta počinju telefonskim pozivom. Nakon što sam pročitala Ogrešenje, sasvim sam sigurna da bi se i Ester složila sa mnom. Jer krah sveta koji poznaje i u kome se oseća sigurno, desiće se kada je početkom juna pozovu da krajem oktobra održi predavenje o slavnom umetniku Hugu Rasku. Ester se i pre tog poziva zanimala za Hugovu umetnost, za njegovo delovanje kao umetnika, ali, što je možda i važnije, pažnju su joj privlačili njegovi stavovi koji su ga izdvajali iz mase:

Gde bi drugi govorili o sebi, on je govorio o odgovornosti i solidarnosti…

I tako se Ester, nekoliko nedelja pred seminar, posvetila iscrpnom istraživanju Hugovog lika i dela, nedelju dana pred samo predavanje sela je počela da slaže informacije u tridesetominutno izaganje. Njen cilj je bio da napiše izvanredno predavanje koje bi zadivilo samog umetnika, predavanje čiji jezik neće biti standardan, prepun opštiih mesta i fraza. I dok je pisala, emocije su počele da se razvijaju. Počelo je sa poštovanjem i dubokim uvažavanjem, a onda je došlo do transformacije i poštovanje je postalo čežnja, a duboko uvažavanje – ogromna žudnja.

Sada na scenu stupa i sam Hugo. Naravno, očaran je predavanjem: niko ga nikad nije tako duboko razumeo niti predstavio njega i njegov rad sa takvom preciznošću. Esterina fasciniranost Hugom sada dobija novi nivo: ona sada razmišlja o Hugu kao nekome ko bi obogatio sve sfere njenog života. Postaće prijatelji, razgovaraće o bitnim životnim stvarima, a odatle stvari mogu samo da idu smeru potpunog duhovnog srodstva, jer Ester u prvim trenucima ipak potiskuje fizičku želju. I zaista, njihovi susreti postaju sve češči i sve duži, a Ester i Hugo ostvaruju intelektualnu vezu, zasnovanu na dugim i dubokim razgovorima. Čini se da je autorki bilo vrlo bitno da njih dvoje kliknu intelektualno, možda jer bi čitaocima sa iskustvom odmah na početku jasno bilo da veza zasnovana na fizičkoj privlačnosti nema velike izglede da uspe, pa je rešila da obrne situaciju i ovu dublju vezu stavi u prvi plan. U svakom slučaju, kako radnja teče, postaje jasno da je ta sklonost ka filozofiji i intelektualnom životu zapravo jedina spona koja ih spaja. Svaki pokušaj da se konverzacija prenese na obične teme, u najvećem broju slučajeva propada, a ako se i dogodi onda je to vrlo štura i gotovo besmislena razmena reči. Ester je toga svesna, ali odbija da tu činjenicu uzme u razmatranje jer sada fizička potreba postaje sve snažnija, a za Ester je fizičko sjedinjavanje posledica onog duhovnog, koje funkcioniše odlično. Zato ne odustaje od ideje da je Hugo čovek kakav njoj treba.

Spori tempo razvijanja njihove veze je ne demorališe, naprotiv. To je dokaz da se stvara nešto lepo. I naravno, uskoro dolazi do seksualnog čina, njihova veza sada postaje i fizička, ali… Taj čin je, uostalom kao i ceo taj odnos, dvostruko shvaćen. Ester je (na trenutak) zadovoljna jer veruje da su spojeni i duhom i telom, dok je za Huga sveden na zadovoljavanje fizičke potrebe i proizvodi nelagodu. Nakon toga, čini se da i Ester posustaje: pronalazi dokaze o drugoj ženi, o dvostrukom životu koji Hugo vodi. Ali i dalje ne odustaje. A ne odustaje jer, iako Hugo prestaje da se javlja, on se ne udaljava iz njenog života u potpunosti. Svaki put kada pomisli da je konačno ostavila ideju o njemu kao idealnom čoveku za nju iza sebe, on se, iz krajnje sebičnih pobuda, javi i pokaže da emocije ipak ne mogu da se spakuju, zature i nestanu. Ona ode u Pariz da vida rane, on kaže: možemo da razgovaramo kad se vratiš. Ona provede dane razmišljajući šta to tačno znači. Onda je on pozove i javljanje pravda slučajem. A zapravo, ono što Ester ne vidi jeste činjenica da je Hugo zavisan od mišljenja drugih, a ja bih se usudila da kažem naročito od mišljenja žena. Njegov ego ne može da podnese da neko ko ima sliku o njemu kakvu ima Ester ne bude do njegovog života. I onda joj tako baca te mrvice pažnje, vabeći je nazad u svoju blizinu. Ta toplo – hladno rutina je za Ester zbunjujuća, jer njegovo odbijanje nije pravo odbijanje, dakle nije konačno, nije racionalno, logično. A to boli još više. I zato veći deo romana mi zapravo pratimo Ester u ideji da definiše motive za njegovo ponašanje i postupke koji prkose svakoj logici. To njeno slepilo možemo da prepišemo idealizaciji, ali budimo iskreni, nismo li svi bili slepi od zaljubljenosti?

Sad je pravo vreme da se vratimo na onu drugu stvar koju autorka stavlja pod lupu, a to je pitanje intelekta, odnosno poimanje istog kao glavne osobine jednog bića. Možda grešim, ali rekla bih da je Lena Andešon kroz likove Ester i Huga poprilično ismejala one koji gaje iluzije da ih intelekt definiše i čini posebnim. Oboje se ponose činjenicom da pripadaju uskom krugu intelektualaca. Oboje su arogantni, svako na svoj način. On je javno priznat i bitno mu je da se svaki aspekat njegovog rada veliča. Kroz roman, njegovo ponašanje varira od nezainteresovanog ljubavnika do osobe koja strahuje od mogućnosti da slika odgovornog i moralnog čoveka koju pažljivo gradi godinams, ne bude ukaljana. S druge strane, njeni radovi su objavljivani, ali su ostali nezapaženi. Priznala ona to ili ne, tek njena želja da poznanstvo sa Hugom preraste u duhovno srodstvo, kako sama kaže, nije ništa drugo do traženje potvrde od nekoga čiju reč javnost priznaje i prepoznaje kao istinu. Pred kraj romana, na kraju projekcije dokumentarca o Hugu, Ester dobija priliku da skine tu koprenu sa očiju i shvati da je zajednica kojoj toliko želi da pripadne trula, ali i pored analitičkog uma koji je krasi, ona ne uspeva da se otrgne. I kad kažem zajednica, mislim i na onu intimnu sa Hugom, koja egzistira samo u njenoj imaginaciji, ali i na skupinu poluintelektualaca, koji su skloniji slepom prihvatanju činjenica više nego njihovom preispitivanju. No za mene je vrhunac ove kritike svakako sam kraj romana, koji neću da vam otkrijem, ali moram da kažem da je izuzetno jednostavan, možda čak i banalan. I baš zato je delovao tako efektno. Nema više šta da se razume, poslednja je rečenica romana. Taj svojevrsni epitaf emocijama deluje tako jasno i konačno, a zapravo je pogrešan zato što je kraj situacije sa Hugom novi početak za Ester, a razumevanje svega što se desilo tek treba da nastupi.

Sve u svemu, ja sam ovoj knjizi dala jaku trojku. Te filozofske diskusije su mi ponekad delovale naprono, ja nisam tip koji u njima uživa. Takođe mislim da romanu manjka dinamike i mislim da bi ona bila ostvarena da smo imali barem još jednog, iole razvijenog junaka. Recimo, hor drugarica. Sa očitim izvorom u antičkoj drami, hor drugarica treba da bude glas razuma. On to i jeste, samo je u toj spisateljskoj tendenciji da sve bude svedeno, potencijal koji ideja hora nosi ostao neiskorišćen.

I na kraju ostaje pitanje gde leži ogrešenje? Da li je Hugo nosilac tog grešnog momenta ili se on ipak nalazi u Ester? I ko se o koga tu ogrešio? Rekla bih da tačan odgovor ne postoji. On je stvar ličnog odnosa sa junacima. I to je možda i najveća vrednost ovog romana.

 

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.