Spavate li mirno, Nesbe i ekipo?

Samoizolacija,

drugi put,

akcija!

Kada je Brana Antović za svoj book club onomad odabrala roman Pustoš, švedskog autora Arnea Dala, prvo što mi je palo na pamet jeste da ne mogu da se setim kada sam poslednji put čitala čist triler. Naletala sam na elemente istog, nije baš kao da mogu da se izbegnu, ali baš triler kao osnovno žanrovsko određenje se nekako izgubio iz mog vida. Roman Pustoš me je zainteresovao dovoljno da se upecam na čitam koncept nordic noir-a u književnosti pa sam nabavila sam i preostala dva romana iz NOIR edicije izdavačke kuće Dokaz: DNK i Živi pesak (oba potpisjuju autorke: Irsa Sigurdardotir i Malin Pešon Đolito) smestila ih udobno na policu gde su sedeli sve do poslednje nedelje juna, kada sam među njima potražila predah od posla, književnosti za decu i mlade, vrućine i brige o tome da li je ovu glavobolju sponzoriše covid ili vremenske (ne)prilike.

Dvoumila sam se malo oko toga koji prvo da slistim – odluku je doneo Instagram. Učinilo mi se da Živi pesak živi svoj bookstagramski život a da je DNK malčice zapostavljen i odluka bi doneta. Osim toga, za autorku Irsu Sigurdardotir kažu da je islandska kraljica nordijskog noir-a, pa i to valja proveriti. DNK je prvi roman u serijalu o dečjoj psihologinji Freji i inspektoru Huldaru i ova mala cvrčkica se iskreno nada da će i ostalih pet romana biti prevedeni jer, iako je moje poznavanje žanra malo, ova knjiga je jezivo dobra. Svakako, u njoj nailazimo na nekoliko opštih mesta žanra, ali kako mi se skoro nije desilo da me knjiga drži budnom cele noći niti da razmišljam da li je sigurno da idem do wc-a il da čekam da svane, odlučih da svoje oduševljenje prenesem i na papir. No pre nego što počnem, evo jednog malog disklejmera: ako me sećanje dobro služi, ovo je prvi put da smo se okupili zbog trilera i bogume, zeznuto je napisati smislen tekst a ne otkriti ništa što bi eventualnoj novoj publici pokvarilo draž čitanja. Zato se odlučih da samo ukratko (majke mi, ukratko) napišem zašto se ova knjiga izdvojila, a i zbog čega joj ipak nisam dala svih pet goodreads zvezdica. Pa da počnemo…

Priča počinje sekvencom iz 1987. godine kada se, nakon tragedije možemo da naslutimo, jedna mala porodica razdvaja. Zatim skačemo pravo u 2015. kada mlada žena brutalno biva ubijena u svom domu u Rejkjaviku. I kad kažem brutalno, verujte mi, svakakve sam priče čitala, na ovo rešenje još nisam naišla. Doima se sve beznadežno, ali onda policija shvata ono što mi već znamo: postoji svedokinja. Reč je o sedmogodišnjoj Margrjet, koja, zapravo, pokreće celu priču između dvoje glavnih junaka a to su, kao što već rekoh, Freja i Huldar. On je sveže unapređen, ovo mu je prvi veliki slučaj i ne bi valjalo da zezne (opšte mesto br. 1), dok mu je privatni život jedan veliku džumbus (opšte mesto br. 2). A ni Freja nam nije u boljoj poziciji: upravnica je Dečjeg doma, ustanove specijalizovane za pružanje pomoći deci koja su pretrpela traumatična iskustva a koja tek treba da pokaže svoju svrhu. Ni njen privatni život nije mnogo bolji od Huldarevog: raskinula je sa svojim bogatim, dosadnim momkom i živi u stanu svog brata koji je, op op, u mardelju. Prelepo. Šećer na kraju: Freja i Huldar imaju svoju istoriju (opšte mesto br. 3): vezu za jedno veče, pri čemu se Huldar lažno predstavio kao stolar koji živi van grada… NEKA IGRE POČNU!

Istraga ubistva predstavlja jedan narativni tok. Osim Huldara, na slučaju rade i sveže rastavljeni detektiv Rikhardur, kojeg je žena ostavila posle trećeg pobačaja i Ertla, koja je, po mom skromnom mišljenju, poprilično suvišna, budući da se njeno postojanje svodi ljubomorisanje. Ono što im devojčica isprva ponudi, pokazaće se kao nestabilna osnova a kada se desi drugo ubistvo, naizgled nepovezano s prvim, Huldar će, a i mi s njim, ostati gotovo bez ičega što bi moglo ponovo da pokerene stvar.

Freja, za to vreme, ostvaruje bliži kontakt sa devojčicom. Ono što mi se dopalo jeste činjenica da je izbegnut standardni kliše preuzimanja uloge majke. Njihov odnos postaje bliži nego što bismo rekli da je odnos između terapeutkinje i pacijentkinje, zahvaljujući čemu ćemo otkriti neke detalje iz Frejine prošlosti, koje definišu njen odnos s bratom, ali i u kojima možemo da potražimo razloge zbog kojih je odabrala svoj posao. Međutim, Freja u svom odnosu sa devojčicom ne prelazi granice posla i, premda joj je dobrobit devojčice bitna, ne propušta priliku sa uradi ono za šta je pozvana a to je da sazna šta je sve devojčica videla i čula u noći kada je ostala bez majke.

Osim što nam je istraga bitna da bismo saznali ko je ubica (duh!), takođe nam je važna zbog dve stvari. Prva bi bila karakterizacija junaka. Svaki u nizu događaja, otkriće ponešto i o Freji i o Huldaru, kao da su njihovi životi još jedna slagalica koju treba rešiti. Ono što mi se isprva nije dopalo, jeste što na kraju dobijamo samo obrise. Htela sam, da se ne lažemo, da vidim njihovo sukobljavanje, da sve pršti pa da se izmire kako dolikuje. Međutim, kada sam završila čitanje i setila se da je ovo tek prva knjiga u serijalu, zapravo mi se dopalo što nismo sve dobili na tacni. Želim da verujem (uoči referencu) da ćemo kroz ostale nastavke dobiti punu priču o njima dvoma, shvatiti ulogu pet sestara u životu detektiva Huldara i videti Freju kao mnogo aktivniju učesnicu u radu ovog dvojca. Pa ako se smuvaju na kraju, bože moj, ko sam ja da se protivim sreći dvoje mladih?

Druga stvar koju nam otkriva istraga ubistava jeste odnos prema virtuelnom i stvarnom svetu. Kao jedna linija istrage, jeste i češljanje društvenih mreža ubijenih, odnosno praćenje njihovih virtuelnih života. Iznova me je iznenadilo koliko se ono što živimo i ono što predstavljamo kao sopstvene živote razlikuje i koliko indikativni mogu biti naši statusi. Čitava društvena dinamika zapravo se očitava iz jednog posta: ko je video, ko je reagovao, ko je prokomentarisao i šta. Koliko treba deliti sa drugima i šta od informacija može da procuri izvan kruga prijatelja koje smo prihvatili i kakve su posledice toga. Svesno ili ne, tek Irsa je, otkrivajući virtelnu stvarnost svojih junakinja razotkrila čitave slojeve njihovih stvarnih života i na jedan vrlo zanimljiv način predstavila islandsko društvo bez maske.

Rekoh već da je istraga čini jedan narativni tok. Drugi pripada Kartlu, mladiću koji živi u podrumu kuće koju deli sa majkom. Njegov život je usamljenički, on je jedan od onih tipova koji se nigde ne uklapaju, čak ni u sopstvenu porodicu. Činjenica da je usvojen i da on i njegov stariji brat nisu iz iste porodice došli u novi dom, dodaje poseban teret u njegove odnose sa majkom i bratom, koji je sve što Kartl nije: druželjubiv, uspešan, sveže oženjen, sa sjajnim poslom u Americi. Jedino što Kartl ima jeste interesovanje za radio-stanice. Među radio-amaterima, on pronalazi prijatelje Berkura i Halija, ima neki oblik društvenog života u vidu sastanaka u društvu, ali kada shvati da ostali članovi ne dele njegova interesovanja po pitanju napredovanja i proširivanja zajednice, on se vraća sporadičnim kontaktima sa pomenutom dvojicom.

I tu sam se ja našla u zbunu. Priče tako teku paralelno, ali nikako da se povežu. Moje predrasude i ja smo tako mislile da čitava priča o tom mučeniku ide ka tome da će u nekom trenutku da izvuče automatik i pobije gomilu ljudi, čak sam se uhvatila da ponavljam samo da ne ode u dečji dom, samo da ne ode u dečji dom. Kad ono kvrc! Preko svoje radio-stanice, Kartl počinje da prima čudne poruke i, naravno, započinje sopstvenu istragu.

Zbog toga ovde prestaje moj prikaz jer kad se njegova istraga susretne sa Huldarevom, e tad počinje spektakl!

Dva su razloga, malobrojne moje čitateljke i još malobrojniji čitaoci, zbog kojeg ovom romanu nisam dala svih pet zvezdica iako sam provela čitavu noć čitajući ga i posle one jedne scene mislila se da li će moj nagluvi pas ipak reagovati ako nam se neko ušunja u stan. činjenicu da sam rešila misteriju pre Freje i Huldara ne računam, pripisaću je pažljivom čitanju. 😀

Prva mi je tugica prostor koji dat Freji. U neku ruku shvatam da nije njen posao da istražuje ubistvo na isti način kao Huldar, pa nisam ni mislila da će je biti u svakoj sceni, ali bih ipak volela da nam je dat malo veći uvid u to šta i kako radi. Ono što smo imali prilike da vidimo, govori da bi ona mogla da bude sjajna junakinja, u potpunosti aktivna i nezavisna, i stvarno mi je bilo krivo što od nje nismo dobili više.

Druga stvar… pa nju ne mogu da obrazlažem specijalno jer spojleri a i spada u domen ličnih preferencija. Uopšte nisam srećna kako se priča završila za mlađanog Kartla. Ok, nisam se baš nadala srećnom kraju, ali da sam mislila da će biti nekog srećnijeg rešenja, to jesam. ¯\_(ツ)_/¯

I na kraju, kazaću još ovo. Ostajem verna fankinja IK Dokaz – majka mi duguje poklon za rođendan a baš se potrfilo da je izašao nastavak serijala o Blum i Bergeru (u kojeg bih se, da mi je duplo manje godina, malčice i zaljubiškala). A vi ako tražite nešto jezivo za vrele dane, pokupite DNK. Irsa zna šta radi: zaplet je odlično zamišljen i fino izveden. Napetosti ne manjka a bogume ni jeze. Veliki plus je to što se čini da nije poenta u samom zločinu, već onome što do njega dovodi. Dok gradi priču, autorka uz pomoć svojih junaka i junakinja prikazuje islandsko društvo i propituje ko ima većeg udela u nečoveštvu: genetika ili društvene okolnosti. A moguće je da je krivica podeljena. 🤷🏻‍♀️

📚

P. S. Sve napisano jeste plod mog tumačenja, mada sam posle čitanja pročitala intervju sa autorkom, koji možete naći ovde x. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.