Subota, ponovo na blogu Nemam ime, imam komentar

Ako sapadate u one koji redovno prate ovo moje spisanije, sigurno ste primetili koliko volim muzeje i galerije. Ako spadate u one koji su prvi put na ovoj adresi, evo ja ću reći: mnogo. Trenutno ne mogu da zamislim nijednu aktivnost koja mi je draža od bazanja po muzejskim prostorima. Spavanje se ne računa jer je ono ipak van svake konkurenicije. 

Ali nije oduvek bilo tako. Da, biće ovo jedan ispovedni tekst, subota mi deluje kao pravi dan za ispovest.

Pre nego što sam se obrela na Filološkom fakultetu, za mene su biblioteke bile mesta na kojima sam tražila duševni mir. Bibliotekarke su me već dovoljno poznavale pa me nisu nadgledale niti su mi nametale svoje predloge i mišljenja, tako da su moje posete znale da traju i po nekoliko sati. Kući bih se vraćala kao nova, a među mojim drugarima sa Pravnog kruži anegdota da su se za vreme tog kratkog vremena koje sam provela kao student te stoletne ustanove u mojoj torbi mogle naći knjige svih žanrova, osim onih sa pravnom tematikom. Trep trep.

Ali vremena su se promenila. Kako sam odmicala sa studijama na Filfaku, sve više sam biblioteke počela da posećujem zbog ispita, sve manje zbog ličnog užitka i nije zanemarljiv broj dana koje bih u bibliotekama provela bezuspešno tragajući za određenim izdanjem, a koji su neminovno završavali prepucavanjem sa bibliotekarima. Opšte je poznato moje pitanje upućeno momku za pultom u Gradskoj biblioteci: Oprostite, da li vi to gajite neki animozitet prema Krleži?! 
A kada se i desi da posle dugog traganja knjigu pronađem, onda se idu novi naleti stresa jer baš te strane koje nama trebaju – fale. Biblioteke i dalje posećujem, ali čari studiranja na Filološkom oduzeli su mi dakle moja pribežišta i kao svako duševno biće, morala sam da pronađem nova. 

Baš u trenutku kad su odlasci u biblioteke izgubili svoja lekovita svojstva, u Muzeju istorije Jugoslavije otvorena je izložba Jugoslavija: od početka do kraja. Izložbu je pratio i niz drugih dešavanja poput radionica, predavanja i, meni najdražih, filmskih projekcija četvrtkom. Najčešće su mi u mom mahnitom obožavanju Jugoslavije i gotovo religioznom posećivanju tih projekcija društvo pravile moje verne druge Kokuz i SaVesna, ali bilo je dana kada sam na put do Botićeve kretala sama. 

U početku je bilo čudno. Znate već, primetite nešto i poželite da sa nekim prokomentarišete pošto razgovori sa sopstvenim bićem još uvek nisu društveno prihvatljivi. Čak ni u svetu Hari Potera. No vrlo brzo počele su da se izdvajaju prednosti samostalnog bazanja po muzeju. Najpre je to bila mogućnost čitanja novinskih prikaza ubistva kralja Aleksandra i gledanja prenosa njegove sahrane bez griže savesti i razmišljnja da li će drugima biti dosadno (da, ja se stalno opterećujem tim stvarima). Ali četvrtak za četvrtkom i ti trenuci provedeni najčešće u delu izložbe koji je govorio o uticaju grupe Laibach i pokreta Neue Slowenische Kunst na kulturu u SFRJ, omogućili su mi da natenane analiziram svoj dan, nedelju, mesec, godinu, ono šta je On rekao, postavio na Fb, ono što sam ja rekla, napisala, pročitala. I kada mi se nije išlo kući, a bilo je takvih dana, imala sam savršeno pokriće: da, da, kasniću, znaš, u Muzeju se daje film o Golom otoku, pa ja prosto ne smem to da propustim. Sirota moja mati. 

No, konačnu potvrdu da su muzeji nova mesta za lečenje umornih duša i beg od svega, dobila sam u oktobru iste godine. Tada se moj osmodnevni put u Minhen pretvorio u šestodnevni soul searching koji se, zahvaljujući kišurini koja je neumorno padala, dešavao upravo po muzejima. Tamo se i konstruisao idealni način obilaska: prvi krug je krug kada se upoznajem sa izložbom, u drugom krugu zadržavam se kod eksponata koji su me zaintrigirali, treći krug posvećen je razmišljnju šta i kako dalje sa ovim što nam život baca pod noge. Nekada se sve završi u prvom krugu, naročito ako je zimski period. Nekad nema eksponata pred kojim bih se duže zadržala, nekada muke toliko stisnu da je to jedino o čemu sam spospbna da mislim, a nekad su muzeji puni dece koja jure tamo – vamo i roditelja koji pokušavaju da ih obuzdaju, pa jedino za šta čovek može da bude sposoban jeste da vodi računa da ne naleti na nekog juniora. Što je super, jer takva situacija obično znači ponovni odlazak. Ipak lepo je znati da postoje mesta koja pruže čoveku mogućnost da se skloni i osami, a da opet ne bude sam. 

Ono što je iniciralo ovaj ispovedni post jeste moja nedavna poseta Narodnom muzeju, u kojem je trenutno aktuelna sjajna izložba pod nazivom Pit MondrijanSlučaj Kompozicije II. Zapravo, možete da pogledate četiri izložbe: u atrijumu zgrade do 18. januara, mogu se pogledati pogledati dve slike venecijanskog majstora  Đambatiste Tijepola kao i gostujuća izložba Narodnog muzeja iz Niša, Kasnoantička nekropola u Jagodin mali. 

Obučavanje Bogorodičino, Đambatista Tijepolo
Anđeo čuvar, Đambatista Tijepolo

     



















Na prvom spratu, do 22. februara, na vas čekaju dela vajara Save Sandića i već pomenuti, Mondrijan. 
Izložba dela Save Sandića je otvrena povodom vajarevog stotog rođendana (mašala!) i izloženo je 15 ostvarenja koja je autor poklonio Muzeju. 


Izložba posvećena Mondrijanu, sa druge strane, ima vrlo interesantan koncept. 
Naime, izložba je koncipirana tako da je zapravo biografija same slike u prvom planu. Istaknut je uticaj ove slike na lokalne umetnike, pa tako možemo da vidimo niz umetničkih interpretacija ali i da pratimo način na koji jedno umetničko delo inspiriše nastanak drugog.  

 
Sama Mondrijanova slika, čiji je pun naziv Kompozicija II u crvenoj, plavoj i žutoj boji, nalazi se na kraju izložbe, u poslednjoj prostoriji na spratu. U Beograd je stigla dve godine nakon svog nastajanja, dakle 1931., u sklopu donacije koja je za cilj imala popularizaciju holadnske umetnosti u Jugoslaviji, omogućivši pritom našem muzeju da bude jedan od prvih u svetu koji je u svojoj kolekciji imao Mondrijanovo delo. 


U prostoriji koja prethodi onoj u kojoj je smeštena najbitnija slika ovog događaja, izloženi su Van Gog, Meri Kasat, Šagal i Pikaso. Ipak, nijedna od tih velikih slika još većih umetnika nije proizvela toliko umetnosti kao Mondrijanova  Kompozicija II.   

Pit Mondrijan, Kompozicija II


Dođosmo tako do kraja današnjeg druženja. Pre nego što se vratite svojim obavezama, dodala bih još i ovo: poslednja šetnja Narodnim muzejem pokazala mi je da postoje ljudi koji svoje slobodno vreme koriste kako bi drugima približili sadržaj izložbe i učinili im posete muzeju interesantnijim. Inspisrisana time, a i klipom koji sam to veče odgledala (klik), odlučila sam da postanem član Kluba saradnika Narodnog muzeja. I već koliko od februara meseca, ako vas put nanese do Muzeja Vuka i Dositeja, velika je verovatnoća da ću ja biti vaš vodič kroz muzejsku postavku. 

Nadam se da se vidimo. 🙂
Advertisements

Ne gradite sebi idola…

 … da ne biste čitali loše knjige.
Ok, reći da je knjiga Line Danam (Lena Dunham) loša jeste malo preterano, ali svakako nije sjajna kao njena autorka.
Ali krenimo ispočetka:
Pre jedno godinu dana, ubrzo nakon što sam slučajno otkrila seriju Girls odlučila sam da napišem post o Lini. Oduševljena njenom pojavom i stavom, bacila sam se na istraživanje, pročitala sveže intervjue za Rolling Stone i Vogue, kritički osvrt na seriju objavljen u New York Times-u, ma bukvalno sve do čega sam mogla da se dokopam. Napisala sam uvod i ono što bi trebalo da predstavlja neki zaključak, a onda sam nabasala na informaciju da je Lina potpisala ugovor sa izdavačkom kućom Random House, dodajući pritom 3,7 miliona dolara na svoj bankovni račun i rekoh sebi: ohoh, biće knjige, čekaj knjigu, pa onda piši! 
I evo me sad, pročitala sam knjigu i red je da kažemo reč, dve, tri o tome. Odlučila sam da promenim temu, da u prvi plan stavim knjigu pa onda da se nadovežem pričom o seriji i samoj Lini, ali nije bilo moguće. Jer pisati o knjizi jeste pisanje o Lini, a evo i zašto. 
Nisam ja takva devojka, viče nam sa korica mlađana Lina i u podnaslovu dodaje: Priče jedne devojke o tome šta je sve dosad ,,naučila”.
U skladu sa naslovom čitalac opravdano očekuje neku vrstu memoara (mada verovatno svima prođe kroz glavu da su memoari poprilično veliki zalogaj za nekog ko još nije navršio 30 godina), osvrt na život jedne mlade devojke iz Velike Jabuke koja se našla pod svetlima reflektora i vrlo brzo postala, kako to mediji vole da kažu, glas svoje generacije.
Ali avaj!
Ako bih morala žanrovski da je odredim, rekla bih da je ova knjiga neka mešavina esejističke proze, e-mail konverzacije i onih lista tipa “89 stvari koje sam naučila od komšinice sa trećeg sprata,,  koje viđamo po časopisima i blogovima. Podeljena je na pet velikih celina koje, reklo bi se, čine okosnicu života većine devojaka: Ljubav i seks, Telo, Prijateljstvo, Posaoi Šira slika, mada je tu i kratki uvod. Međutim, kada se upustite u avanturu otkrivanja kakva je devojka Lina Danam videćete da je ta podela samo okvirna, te da se celine neretko prožimaju. 
Knjiga počinje rečenicom: Imam dvadeset godina i mrzim sebe.
Jasno kao dan vidim sebe kada sam otvorila knjigu i pročitala rečenicu kojom sam ja započela svoj dnevnik pre ravno 10 godina.  Preplavio me je neki čudni osećaj, možda olakšanja, možda i neke miline, mislim da je možda srce viknulo: TO! Konačno neko ko će ispričati priču svih nas koji smo rečenicom Mrzim sebe počinjali dnevnike, priče, pesme. 
Kao mahnita sam krenula dalje, sapatnički klimajući glavom ili osmehujući se na poznate situacije. Jedna strana za drugom i već sam poprilično zagazila u teritoriju nazvanu Ljubav i seks kada je Lina opisala jedno nepromišljeno stupanje u seksualni odnos dok je bila pod dejstvom alkohola, posle kojeg je sva bila u ranama. Tu sam morala da prekinem sa čitanjem jer nisam mogla da se izborim sa razmišljanjima o tome da li silovana ili nije, da li je bila sposobna u tom trenutku da kaže NE, da li je to ipak bio samo grub seks i gde je uopšte granica između grubosti na koju partner prisataje i silovanja…
Ali onda je sve to jednostavno nestalo. Bukvalno sam bila uvučena u čudna sećanja, doduše ispričana onako da liče na anegdote, ali nešto je tu ipak falilo. Ređaju se njen dnevnik ishrane na DVANAEST strana, opisivanje snimanja scena seksa (valjda sa porukom da prihvatimo svoja tela, ne da se snimamo dok se volimo), čitaćemo i o materici onako kako je do sada još niste upoznali, čak ćemo saznati i šta Lina nosi u torbi (iznenadićete se).  Uglavnom su tekstovi pitki, desilo mi se par puta da se glasno nasmejem u autobusu, ali najčešća reakcija na pročitano bila je: wtf?!
Kako iz naslova zaključujemo: to je priča o Lini. Ali samo o Lini. Non stop, na 290 stranica, samo o Lini. Čak i kad mislite da se radi o odnosu sa sestrom ili o smrti njene bake – ne, i tada je o Lini. Govoreći o svom najdubljem strahu, a to je strah od smrti, Lina nam opisuje svoje sećanje na smrt voljene bake. E sad, ako ste fan, znaćete kakvu je ulogu u njenom životu imala baka, ali čak i ako niste, očekivaćete od teksta da bude prožet nekim osećanjem: tugom, besom, patetikom, bilo čime. Ali ono što će nam biti prikazano jeste slika Linine spoznaje da je svako biće smrtno te tako ova scena prestaje da bude šira slika I težište se vraća na nju. I sad imate tu još i njenog oca i strica, dakle ljude koji su upravo saznali da im je majka umrla, tužni su i verovatno više nego ikad svesni sopstvene smrtnosti, ali koga briga?! Za nas je bitno da saznamo kako je autorka celo leto provela obuzeta razmišljanjima tipa: možda mi je ovaj sladoled poslednji i ako ćemo svi jednog dana umreti, onda ne treba da gubim vreme gledajući TV. Banalizujem, ali shvatate već.
Zapravo, mislim da je problem u tome što sam čitala sve te intervjue. Svaki od njih govorio je o njoj kao glasu svoje (a i moje) generacije. O njoj kao novom licu i pravom osveženju u feminističkoj kulturi. O njoj kao devojci koja misli i ne boji se da kaže šta misli. E to sam htela da pročitam! Htela sam da vidim kako je postala to što jeste, šta ju je oblikovalo, šta inspirisalo. Htela sam da upotpunim ono što u seriji nije prikazano. Zar to nije bila poenta: izneti svoja iskustva tako da ona postanu lekcija drugima: Ako bih mogla da prikupim sve ono što sam naučila I tako vas poštedim jednog ropskog posla, ili vas sprečim da upražnjavate seks tokom koga morate da ostanete u patikama za slučaj da poželite da pobegnete usred snošaja, onda je svaki taj pogrešan korak koji sam načinila vredeo. 
Eksperiment prikupljanja i oblikovanja svojih iskustava kako bi druge podučila nije, na moju veliku žalost, uspeo. Fanovi su dobili kojekave pikanterije iz njenog (posebno seksualnog) života, dok su čitaoci dobili vrhunac ogoljenosti u prepričavanju anegdota sa snimanja koje uključuju ogrmnu crnu dlaku i kondom na nezgodnom mestu. Vi koji ste čitali sada biste mogli da mi kažete da zapostavljam opise njenog straha od smrti ili kako nam obrazlaže odbojnost prema seksu koju je imala i kako ju je, ako ju je, prebrodila. Evo mog odgovora: ne zapostavljam ih ja, Lina ih je sama zapostavila. Kako? Pa prosto: da, spomenula ih je, ali to je to. Nigde, ama baš nigde, Lina ne pokušava da otkrije dublje razloge za bilo koje svoje iskustvo. Nije li svrha memoarske proze upravo to, da nas natera da se vratimo na određene stvari, da ih ispitamo, raščlanimo, sebi (i drugima) objasnimo? Naročito ako je, kao što je njena, nastala na osnovu starih dnevničkih zapisa. Možda se stidi? I don’t think so.
Eto.
Da li bih ovu knjigu nekome preporučila? Da, pod uslovom da osoba nema nikakva očekivanja od iste.
Da li mislim da je treba deliti mladim devojkama umesto Cosmopoliten-a? Apsloutno ne. Ima toliko kvalitetnijih knjiga iz kojih se može naučiti da je sasvim ok ako nisi manekenski građena i više voliš da čitaš nego da visiš sa dečacima.
Da li se kajem što sam kupila knjigu? Ne. Najpre jer mislim da bi jednog dana Lina mogla da napiše ozbiljno dobru knjigu, dakle potencijala ima. A onda i zbog svesti o tome da je nisam pročitala, verovatno bih nastavila da idealizujem Linu. Sada, kada budem pratila poslednju sezonu te sjajne serije, znaću da ju je napravila devojka koja nije glas moje generacije, mada je u seriji vraški dobro prikazuje. Lina je samo devojka, moja vršnjakinja. Ništa više, ništa manje. I to je sasvim ok. 
P.S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.