Bridžet Džouns se vratila, nažalost

Draga gospođo Filding,

Moje ime je Slavka, imam trideset godina, pišem Vam iz Beograda i nadam se da moje pismo neće završiti u kaminu Vaše porodične kuće.

U Beogradu je jako vruće i odlučila sam da dan skratim čitajući poslednji roman o Bridžet Džouns, koju inače jako volim i doživljam kao svoju literarnu bliznakinju.

Zato moram da Vam kažem, draga gospođo Filding, da ne nalazim nimalo zabavnom činjenicu da ste ubili Marka Darsija. Zbog toga, iskrena da budem, nisam ni planirala da čitam Vaše poslednje spisanije, ali biće da mi je vrućina udarila u glavu pa sam popustila.

Recite mi iskreno: da li je dražesni gospodin Firt u nekom od svojih intervjua rekao da neće više da učestvuje u filmovima o Bridžet pa ste Vi odlučili da ga maknete iz priče? Znate da je postojala opcija da ga na primer pošaljete u Australiju? Sigurna sam da bi Vaš vešti um pisca umeo da smisli neki zapet koji bi uključivao neku pravnu stvar zbog koje bi Markovo prisustvo bilo neophodno. Smrt u mirovnoj misiji u Darfuru, iako plemenita, ipak nije bila potrebna.

Da, pročitala sam već da ste planirali da napišete priču u samohranoj majci u izvesnim godinama. Pa imam i za to rešenje: osmislite novu junakinju. Nije bilo potrebe da uvaljujete Bridžet u sve to. I specijalno mi je apsurdno što ste je prikazali kao nekoga ko ne mora da radi. Shvatate da ste je time stavili u povlašćenu poziciju spram, usudiću se da kažem, većine samohranih majki ne samo u Velikoj Britaniji već i u svetu? Jasno, Mark Darsi je ipak odgovoran čovek koji nikad ne bi ostavio svoju porodicu bez finansijske podrške i čisto da ne bude zabune, shvatam ja da Vam je takva postavka bila neophodna jer u suprotnom Bridžet ne bi mogla da se posveti novim ljubavnim zavrzlamama. Ja samo hoću da Vam kažem da argument o opisu života samohrane majke ne pije vodu.

Ne znam da li znate, ali na Vašim romanima stasale su generacije. Opisali ste život singl devojke sa kojom smo zaista mogle da se poistovetimo. Seks i grad je super zabavan, al’ ajd da se ne lažemo, ne možemo svi da pazarimo brendiranu odeću, mnogi od nas ne mogu u nju ni da uđu (kao ni Bridžet, uostalom, dakle vidite na šta ciljam), mnogi od nas ne žele da svoje muke utapaju u fensi koktelima i vezama na jedno veče već u jeftinoj vodki i/ili sladoledu dok pevaju balade Selin Dion (zvuči poznato?). U ime svega toga, moram da pitam: zašto, do vraga, niste seli i napisali novu knjigu, sa nekom novom devojkom, ženom, vanzemaljkom?!

Oh ok, niste dirali Bridžet. Ona je i dalje ona stara, smotana, duhovita Bridžit koja voli da cugne i zabavlja se. Pa dobro, sad sam na klizavom terenu. Ona ima 51 godinu, ona nije ona stara. Duhom, možda. I ok, koristi se svim modernim sredstvima, ima Twiter nalog i tako to. I da me žene od 51 godinu ne shvate pogrešno, razumem da se život ne završava u pedesetim, ali ne možeš, prosto ne možeš da tvrdiš da je neko u pedesetim ista osoba kao i pre 10, 15 godina. Valjda ljudi postaju mudriji. Što me dovodi do sledeće stvari:

Danijel koji čuva decu i raspituje se o gaćicama koje majka te dece nosi? Danijel koji dolazi da čuva svoje kumiće i pita njihovu majku da li je slučajno za kres na brzaka? Stvarno? A kad smo već kod dece, zašto ne napomenuti i sledeće. Vidite, nemam dece te ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kako bih se ja ponašala u situacijama koje ste vi pokušali da iskonstruišete. To što nisam majka me ipak ne sprečava da se zapitam koja bi normalna žena razmišlala o tome da li je mlađani ljubavnik poslao poruku nakon što joj iz obdaništa jave da joj dete ima zagnojen prst? Postoji li majka kojoj bi promena stila oblačenja bila ispred činjenice da joj je dete među najgorima u spelovanju? Takve majke sigurno postoje, ali nisam sigurna da bih ja svojoj junakinji poželela svoju sudbinu. Osim u slučaju da se radi o romanu čija je tema porodična drama, što Vaš roman nije niti pretenduje da bude.

Kako, kako? Od Bridžet se uvek očekuje da bude smotana i ne baš odgovorna? Stoji, i bilo je zabavno kad je brinula samo o sebi. Smestiti je u ovakve okolnosti i ne pokazati da je odrasla ipak nije zabavno. Naprotiv, zna da bude jako naporno. Svi očekujemo da ode i cugne vince iz flajke dok deca simultano kake i povraćaju, ne očekujemo da tako reaguje na svaki stresni događaj.

Inače, deca su joj sjajna, Mejbel naročito: ,,Stvalno? Bila si se lodila u viktolijansko doba?’’ hah!

Da bi se naša heroina vratila normalnom životu, kažete, potrebne su dve stvari: da se kresne i da počne da radi. Ok, kresnula se, ajd da vidimo šta je sa poslom. Adaptiraće Ibzenovu dramu Heda Gabler u scenario. Ok, zvuči fino. Zahvaljujuži činjenici da smo čitali njene dnevnike, svi znamo da je Bridžet dovoljno elokventna i duhovita da se u nečem takvom i okuša. Samo nije mi jasno zašto sve vreme insistirate na tome da ona misli da je u pitanju Čehovljeva drama? Ne, nije slatko. Naprotiv. I kakvo je to ponašanje na razgovorima za posao? Kuckanje poruka i tvitovanje ispod stola? Draga gospođo Filding, očekivali bismo to od nekog tinejdžera, zašto spuštate svoju junakinju na taj nivo? Sa druge strane, to nas opet vraća na to da Vaša priča o samohranoj majci nije baš uverljiva jer svako ko zna da treba da prehrani decu nije u prilici da reskira posao zbog nekulturnog  ponašanja. Ah da, ona ne mora da radi. Je l’ to znači da ne mora ni da vodi računa o tome kako se ponaša? Samo pitam.

Dobra stvar je što niste samo zamenili Marka. Očekivala sam da ću da ishejtujem bojtoj bojfrenda, ali ispalo je da je Rokster sasvim prijatan mladić. Ako izuzmemo opsednutost hranom. Volela bih da je bilo malo komičnijih scena sa njima dvoma, al dobro sad…

Nego, kaštevi¹ jeste li Vi ovo napisali zbog kinte? Cenim da ste zaradili poprilično sa prva dva romana, plus filmovi i sve to što ide u paketu sa njima. Je l’ istina da bogati uvek hoće još? Ako je zbog novca, ok, onda bih mogla da razumem, niste hteli da se kockate sa novom junakinjom. Ali, vraćamo se sad na početak, zašto ste ubili Marka Darsija? Morali ste znati da će samo taj čin izazvati negativne komentare koji će sasvim sigurno uticati na prodaju. I nemojte da mi kažete da je to samo lik iz knjige, svesna sam ja toga! Ni ne pomišljajte da mi kažete da je tako i u životu, nema uvek hepi enda. I toga sam svesna. Ali zašto ne može da ga bude barem u književnosti? Znate, moje drugarice su često u fazonu da treba da se skrasim sa nekim, otkucava mi biološki sat i sve to. I ja bih im govorila: ma dajte, Bridžet je ulovila Marka na kraju, uloviću i ja nekog takvog dasu. Iako znam da vrlo verovatno neću. I sigurno nisam jedina. I baš zato trebalo je da ostavite čoveka u životu. Neka je bar jedna od nas dobila šta je htela. (Ne pokušavajte da se izvadite na kraj knjige, dobro znate da ne smem da spojlujem).

Summa summarum, dvojka na Goodreads-u. I to samo zbog dece. I pisma za Marka i razgovora sa mamom. Sve osim toga je, draga gospođo Filding, običan treš. Prestroga sam? Možda. Moj blog, moja pravila. Baš kao i kod Vas: Vaša junakinja, Vi snosite posledice.

Uživajte u ostatku leta,

Srdačan pozdrav.


¹Kaštevi je inače uzrečica koju je zaposleni u skriptarnici beogradskog Filfaka koristio u komunikaciji sa studentima. 🙂

Advertisements

Baš ti, baš tu

Pre gotovo dva meseca, počela sam da pišem tekst o poslednjoj knjizi Mišela Uelbeka, Pokoravanje (Michel Houellebecq – Soumission) i nikako da ga završim. Stalno nešto menjam, stalno nešto dodajem i oduzimam, ali nikako da dođem do one prave verzije koja neće sadržati takozvane spojlere, a koja će uspeti da predstavi knjigu na pravi način. I danas sam se baktala oko toga gotovo ceo dan, a onda sam se iznervirala i odlučila da spremam sobu. Ipak, spremila sam samo svoj radni sto (što nije mala stvar, to mogu da potvrde oni koji me poznaju), a evo i šta je prekinulo dalje napredovanje u poslu.

U nekim od ranijih postova bilo je reči o mojoj ljubavi prema citatima. Ona ne jenjava, već poprima nove oblike pa je citate moguće pronaći u mom novčaniku, pernici, neseseru, pasošu i ostalim zgodnim i manje zgodnim mestima. I upravo sam danas naletela na jedan i to u kutijici sa minđušama koja se našla među stvarima na mom pisaćem stolu. Reč je o nekoliko rečenica iz jedne od priča Mirande Džulaj (Miranda July), objavljenih u zbirci Baš ti, baš tu (naslov originala: No one belongs here more than you):

Imaš li sumnje vezane za život? Nisi siguran da je vredan sve te muke? Pogledaj u nebo: ono je tu za tebe. Pogledaj u svako lice prolaznika na ulici: ta lica su tu za tebe. I ta ulica, i zemlja ispod ulice, i vatrena lopta ispod zemlje: sve te stvari su tu za tebe. Za tebe isto koliko i za sve druge. Seti se ovoga kad se ujutru probudiš i misliš kako nemaš ništa. Ustani i okreni se ka istoku. A sada se zahvali nebu i svetlosti unutar svakog bića pod nebeskim svodom. U redu je što nisi siguran. Ali budi zahvalan, zahvalan, zahvalan.¹

E sad, odmah moram da kažem da ja ne podnosim zbirke priča. Kako godine idu, naučila sam da ih poštujem jer čvrsto verujem da je teže napisati kratku priču nego roman ali ako mogu da biram, uvek ću se radije opredeliti za roman nego za zbirku priča. I zbirku o kojoj će danas biti reči uzela sam greškom. Desilo se, naime, da sam o knjizi saznala iz nekog modnog časopisa, gde je navedeno svega nekoliko rečenica o sadržaju. Nigde ni reči o formi, pa sam ja upisala naslov u svoj mali plavi AAA Cosmopolitan tefter. Kada sam videla knjigu u Gradskoj biblioteci, zgrabila sam je odmah, nisam je ni prelistala dok nisam došla kući. Onda sam se malo razočarala, čak i dvoumila da li uopšte da započinjem čitanje. Pročitam prvu rečenicu prve priče pod nazivom Zajednički trem:

Ipak se računa, iako se dogodilo kad je bio u nesvesnom stanju.

DING, DING, DING!

Možda ja imam prljavu maštu, ali meni je ova rečenica bila sasvim dovoljna da stvori milion asocijacija i prosto sam morala da vidim kako će sve to da se završi. A završilo se gore pomenutim citatom. Kraj je opet delovao toliko terapeutski da sam morala da nastavim, čisto da vidim šta još može da se nađe tu. To je bilo pre dve, tri godine i od tada sam se ovoj zbirci vraćala kad god mi se za to pružila prilika.

Zbirku Baš ti, baš tu čini šesnaest priča. Fino su napisane, neverovatno su ljupke, čak i kada se u njima pripoveda o tužnim stvarima, o samoći i usamljenosti, o smrti. Takođe su i relativno perverzne i uznemirujuće (npr. otac prenosi na ćerku svoje znanje o tome kako prstima zadovoljiti ženu). Čini se da iz priče u priču autorka pokušava da izgradi jedan oblik kolektivne svesti, uz čiju pomoć čitalac junake treba da sagleda kao ljudska bića ili bar da shvati njihovu vrlo aktivnu i nepredvidivu imaginaciju tako da svaka eventualna osuda bude izbegnuta. Osnovne postavke svake priče su uvek jasno date, ali taman kad pomislite da možete da naslutite kraj, dođe do neke čudnovate promene i priča krene u skroz drugom pravcu. I to je ono što je najzanimljivije: bez obzira koliko vas dobro uvuče u svoju priču, nikad ne možete da pretpostavite kako će se ona završiti. Sklona sam da verujem da je to zbog čestog smenjivanja fantazije i stvarnosti. Junaci su u jednom trenutku prikazani u stvarnom, a već u sledećoj rečenici klize u neke svoje svetove. Povratak u stvarni život nikad se ne dešava naglo, ali ipak ostavlja velike tragove u svesti svakog od opisanih junaka.

A junaci, e oni su prava poslastica ove knjige. Moje iskustvo sa kratkim pričama, uglavnom zasnovano na lektiri, govorilo je da priče jednostavno nisu dovoljno duge da čovek može u potpunosti da se saživi sa likom iz barem jedne priče. Ovde se desila skroz suprotna stvar. Stil pisanja Mirande Džulaj i neverovatna pažnja u karaterizaciji likova, doveli su do toga da osetim neverovatnu bliskost sa gotovo svim nosiocima radnje. Što opet ne znači da bih postupala kao i oni da se nekim slučajem nađem u situacijama koje su opisane, ali mogu da ih razumem, mogu da vidim odakle dolaze njihove emocije, ko i šta ih pokreće. Na kraju knjige imala sam osećaj takve bliskosti sa junacima da mi je delovalo kao da smo stari znanci.

Iako po svakom osnovu različiti, junaci ove zbirke ipak imaju dodirnih tačaka. Svi do jednog dele osećaj nepripadanja društvu u kojem žive, svi su na neki način autsajderi. Svi do jednog su pokušali da pronađu bilo kakvo uporište u životu i svi su se u toj potrazi izgubili. I svi do jednog provode svoje dane neprestano prelazeći onu granicu stvarnosti i fantazije koju sam već pomenula. U prvom trenutku, onako na prvo čitanje, čini se da je život u sopstvenom svetu razlog zbog kojeg se junaci osećaju izopšteno. Zapravo je obrnuto: nemogućnost života u stvarnom trenutku prisiljava ih da traže neko bolje mesto. Onda kada bukvalna promena stanovanja nije mogća (a najčešće je to slučaj), junaci se odlučuju na beg u sopstvene fantazije. Ipak, u pojedinim pričama desi se da Miranda Džulaj svojim junacima dozvoli da pokušaju da promene svoje živote tako što će promeniti prostor u kojem borave. Slučajno ili ne, tek priče u kojima je ta dozvoljena promena najočiglednija vezane su za ženske likove.

Jedna od tih je i moja omiljena priča o ovoj zbirci Nešto čemu ne treba ništa. To je storija o dve tinejdžerke Gven i Pip, koje maštaju o tome da pobegnu iz predgrađa u veliki grad:

U idealnom svetu bile ismo siročad. Osećale smo se kao siročići i verovale da zaslužujemo sažaljenje rezervisano za siročad, ali smo, na svoju sramotu, ipak imale roditelje. Ja sam imala čak cela dva roditelja.

Devojke se druže od detinjstva i, iako su rasle u istom kraju, kao ličnosti su oblikovane u dva potpuno različita sveta:

Nikada me ne bi pustili da odem, nisam se sa njima ni pozdravila; spakovala sam malu torbu i ostavila poruku. Na putu ka Pipinoj kući unovčila sam svoje čekove dobijene za maturu. …

… Ona je imala sasvim suprotan problem: mama ju je puštala da ode. Njena mama je imala ogromne naduvene noge koje su bile simptom neke grozne bolesti i neprekidno je bila pod teškim dejstvom marihuane.

Izašavši iz predgrađa (sveta detinjstva) i prešavši u veliki grad (svet odraslih – ljudi koji ne zavise od drugih ljudi) devojkama se sada pruža mogućnost novog života. Polako njihovo prijateljstvo prerasta u vezu, koja se neslavno završava i u tom krahu vidimo Gven, inače naratorku i jedinku sa manjkom samopouzdanja, kako pobija sopstveni stav o ljudima koji ne zavise od drugih ljudi. No, život ide dalje, te se Gven sada nalazi u situaciji da sama mora da se brine o običnim stvarima poput plaćanja kirije, invaziji bubašvaba i kupovini namirnica. I sasvim iznenada, Gven se zapošljava u Mr. Peeps vidoetici za odrasle i više od toga. Više od toga jeste poseban deo lokala u kome devojke u posebnoj prostoriji izvode seksi šou uživo. Sa druge strane stakla, nalazila bi se mušterija sa kojom se kontaktira preko slušalice, onako kao u zatvoru. Za samo nekoliko sati, Gven je zaradila 325 dolara, ali je istovremeno razvila neimenovani alterego, koji će kasnije upotpuniti perikom i provokativnom garderobom. Ta druga devojka bila bi živa samo u kabini, čim bi izašla iz nje sav osećaj sigurnosti bi prestajao, i Gven bi ponovo bila ona stara.

… Autobus je bio samo formalnost –  u stvari, letela sam, u vazduhu, i bila viša od većine ljudi, bila sam visoka tri ili četiri metra i mogla sam da letim, da skačem preko automobila, da kažem ,,kurac”, halapljivo, nežno čedno, zahtevno, mogla sam da letim. I imala sam 325 dolara u džepu.

Zatim kaže:

… Mrzela sam svoj posao, ali mi se dopadalo što sam u stanju da ga radim. Nekada sam verovala u dragocenost unutrašnjeg bića, sada više ne. Mislila sam da sam krhka, ali nisam. Bilo je kao da odjednom napreduješ u nekom sprotu.

Činjenica da junakinja mrzi svoj posao, mogla bi da se tumači kao njena mržnja prema ulozi koju igra. Jer kako će se ispostaviti u nastavku taj prelaz iz sveta u svet ne može trajati zauvek bez posledica pa se postavlja i pitanje da li se Gven dobro procenila kada je za sebe rekla da nije krhka. Kako se priča o Gven završila, ne mogu da vam kažem. To ostavljam vama da otkrijete.

I da ne bude da je sve bajno i sjajno, ova zbirka priča ima i jednu manu. Meni se čini da, bez obzira koliko je Miranda Džulaj talentovana, knjizi ipak nedostaje promena u naratorskom glasu. Prvi put kad čitate, toliko ste obuzeti radnjom da na naratora gledate samo kao na vodiča kroz štivo. Međutim, ako se knjizi vratite barem još jednom, nećete moći a da ne primetite da je ton pripovedanja isti, bez obzira da li je pripovedač muškarac ili žena, neko mlad ili neko star. No, može biti da je to danak neiskustvu i sasvim sigurno neće biti problem kada budemo čitali Mirandin prvi roman, koji zahvaljujući izdavačkoj kući BOOKA stiže u naše knjižare tokom sledeće godine.

I stigosmo polako do kraja. Ako vas ovaj tekst u kombinaciji sa trenutnom temperaturom nije dokosurio, bacite se na Youtube jer vas tamo čeka obilje klipova sa Mirandom kao glavnom akterkom. Jer osim pisanja, Miranda se bavi i drugim aspektima umetnosti i vrlo je zanimljivo gledati kako su se mnoga iskustava proživljena tokom tih performansa transponovala u ovu zbirku.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.


¹Citati su preuzeti iz sledećeg izdanja: Baš ti, baš tu, Miranda Džulaj, BOOKA, Beograd, 2011.

Snežna kraljica

Ispitni je rok i ništa mi ne polazi za rukom. Apsolutno ništa. Imam neopisivu želju da dignem ruke od svega i pobegnem na Itaku i gajim masline. Verujem da to iz mene progovara očaj, a kako Grčka trenutno nije mesto gde bi ovakva romantična ideja mogla da zaživi, ostala sam u Beogradu i pobegla sam, na kratko, u Njujork i to zahvaljujući svom starom prijatelju, Majklu Kaningemu (Michael Cunningham). Evo kako se to desilo i šta mislim o svemu tome.

Svi vi divni ljudi znate već koliko je Kaningemova knjiga Sati (The Hours) imala uticaja na moj život. Za vas koji ste ovde prvi put evo linka ako želite da saznate: klik. Pročitala sam sve njegove romane objavjene na srpskom, dovijala sam se na razne načine da stignem do njih. Čak sam i tetki kupila Dok ne padne noć za rođendan samo zato što se meni čitalo a u biblioteke nije stigla. Kada se Kaningemov poslednji roman Snežna kraljica pojavio na našem tržištu, odmah sam ga stavila na rođendansku listu i tako je vrlo brzo dospela u moju biblioteku.

Iako teška srca, sklonila sam knjigu sa odlukom da je uzmem u ruke tek kada se julski rok završi. Onda su stvari krenule nizbrdo i ja sam morala da nađem neko utočište pošto mi je, jelte, Itaka nedostupna. I tako svako veče pred spavanje, stranicu po stranicu, poglavlje po poglavlje, i evo mene, pišem o njoj.

Najnovije Kaningemovo delo na prvi pogled ne odstupa previše od njegovih uobičajnih tema: porodični odnosi, LGBT populacija, droga, umetnost, ljubav i njene posledice. Ipak, to je samo prvi utisak. Osim pomentuih, Snežna kraljica bavi se još jednom, do sada pomalo skrajnutom, ali ipak prisutnom temom, a to je pitanje vere. Vere u Boga, vere u neodređenu višu silu, vere u čovečanstvo, vere u ljubav i, najviše od svega, vere u sopstvene mogućnosti.

No, krenimo redom:

Kao i obično, roman otvara sam junak. U ovom slučaju, to je Beret Miks, homoseksualac u kasnim tridesetim. Četiri dana nakon najnovijeg ljubavnog brodoloma, vraćajući se kući od zubara, Beret korača Central Parkom. Novembar je mesec, godina 2004. i Beret doživljava ,,mistično iskustvo”. U jednom trenutku podiže pogled i na nebu se pojavljuje…

… bleda, plavičasta svetlost, prozračna, poput vela, na zvezdanoj visini, ne, malo niža od zvezda, ali visoko, više od svemirskog broda koji lebdi nad krošnjama drveća. Beret je zatečen, zagledan u čudnu pojavu i polako ga obuzima osećanje da i ta čudna pojava gleda u njega.¹

 … Ne. Ne gleda. Razumeva.

Dalje saznajemo da se Beret uputio svom domu koji deli sa bratom Tajlerom i njegovom budućom suprugom, Bet. Tajler je muzičar u pokušaju i u kreativnoj blokadi. Nastupa po pabovima, ali ne odustaje od karijere muzičara, iako je svestan da je prilika za to možda već davno prošla. Trenutno pokušava da iskomponuje savršenu pesmu koju će otpevati Bet na njihovom venčanju. Osim muzike, ono što Tajlera trenutno definiše jeste briga o Bet, jer ona umire. Tajler pokušava da se skine sa kokaina, ali veruje da ga droga vodi do inspiracije, da je ona njegov medijum pri kontaktiranju muza.

Beret nikome ne govori o svojoj viziji, ali kada Betin tumor iznenada nestane, naš junak ostaje zbunjen jer on je odavno raskrstio sa religijom i nakon vizije koju je imao, upravo svedoči čudu. I tako se priča polako pokreće.

Beret i Tajler su kao dečaci ostali bez majke (smrt usled udara groma na golf terenu) što je nesumnjivo dovelo do njihove neverovatne bliskosti. Obojica su bili ispred svoje generacije, svaki u svojoj sferi zanimanja; danas su obojica gotovo zarobljeni u nekom limbu pokušavajući da odgonetnu koji je pravi način stvaranja umetnosti. Beret radi u Lizinoj trgovini na malo i dok slaže majice sastavlja Uvrnutu sintezu u kojoj povezuje nasumične događaje o kojima čita u dnevnim novinama sa događajima iz Floberovog romana Gospođa Bovari (pocepani primerak koji čita već šesti put ). Tajler svoje muze priziva drogama. Preko njegovog lika pisac pokušava da pronikne u samo nastajanje inspiracije, tragajući za onom početnom iskrom koja pokreće sve. No ipak, dok Tajler promišlja kakva bi muzika nastajala ako bi prešao na heroin, stiče se utisak da on nije navučen (samo) na droge, već i na osećaj kada se nadahnuće probudi.

Jedna od najboljih stvari kod Kaningema jeste balans između naracije i dijaloga. Taman kada se umorite od pripovedačkog glasa, pisac pokrene dijalog koji traje taman toliko da vas zainteresuje za sledeći blok pripovedanja. A Kaningemovi junaci razgovaraju o svemu: o politici, ljubavi, umetnosti, modi.. A opet, stvari ostaju neizrečene čak i kada se se čini da je sve rečeno. Tako se Beret odlučuje da svom bratu ne govori ništa o misterioznom događaju, dok Tajler, opet, nema želju da bratu poveri kako se zapravo oseća u pogledu Betine bolesti, njenog ozdravljenja niti kakav to značaj ima za njegov život. Tu su tajne iz prošlosti, tu su tajne vezane za trenutak u kom žive i tako dolazimo do još jednog bitno junaka, tačnije junakinje.

Iako je Bet ta koja se pojavljuje na samom početku romana, ja bih glavnu žensku ulogu dodelila Liz. Kaningem ne može bez jakih ženskih likova, i to je još jedna od sjajnih stvari kad je njegovo stvaralaštvo u pitanju. Sa svojih pedesetak godina, Liz je blisko povezana i sa Beretom, i sa Tajlerom, i sa Bet. U vezi je sa mlađanim Endruom ali oseća da ta veza odavno više nije zasnovana na emocijama, što je dovodo do tačke kada ne samo da počinje sa preispitivanjem svoje trenutne veze, već i činjenice da uvek odabira mlađe muškarce. Svoju prošlost Liz otkriva polako, uvek kao primer. Njeno odnos sa sestrom je donekle pandan odnosu Bereta i Tajlera, uz suptilnu autorovu poruku da je prošlost deo nas, ali da nas ne definiše. U odnosu sa braćom, Liz se postavlja kao majčinski nastrojena najbolja drugarica te način na koji se razvija odnos Tajlerom zaista može da iznenade čitaoce. Tu dolazimo do prve velike mane ovog romana, mada se na netu može naći tekst o tome da tog novembra 2004. nije padao sneg, što je urušilo piščev kredibilitet do te mere da autor tog posta nije želeo da nastavi čitanje. Ne bih da previše otkrivam i zato neću zalaziti u detalje, ali kulminacija odnosa između Tajlera i Liz, odnosno način na koji se do nje došlo, učinila je potpunu nepravdu ovom sasvim solidnom romanu. Deluje kao da je narušena ravnoteža među likovima i kada sam završila roman nisam mogla da se otarasim osećaja nedorečenosti, kao da je moglo još nešto da se kaže, ali iz nekog razloga nije.

Kako se roman završio, ostaje na čitaocu da prosudi. Bukvalno. Sve je stvar vašeg tumačenja. Sam Kaningem kaže da svi njegovi romani imaju srećan kraj, samo je pitanje da li svaki čitalac vidi isto što i on.

Intertekstualnost, još jedna odlika Kaninganovih romana, ovde je, takođe, zakazala. Osim sveopšte atmosefere iz koje progovara Virdžinija Vulf, neosporno najveći autoritet Kaningemovog stila, roman je prepun aluzija na mnoge romane među kojima prednjači već pomenuti Floberov roman, Gospođa Bovari. Iako volim da prepoznajem reference u delima, moram da kažem da su ovde delovale prenaglašeno, kao da se pisac namerno trudio da ih bude što više. Osim što to loše utiče na stil, insistiranje na intertekstualnim vezama nikako nije dobro jer njihovim gomilanjem sužava se krug njegovih potencijalnih čitalaca na one za koje se podrazumeva da su određena dela analizirali na određeni način. Slična je situacija bila u romanu Sati čija je fabula bazirana na romanu Gospođa Dalovej, ali ste, a to iz ličnog primera mogu da tvrdim, sasvim komotno mogli da uživate u čitanju jer delo pisano tako da vas naratori postepeno upoznaju sa osnovnim temama priče kojom je roman inspirisan. U većini slučajeva, u ovom romanu nema nikakvih objašnjenja kako od strane junaka tako i u vidu autorovih fus nota, te će određeni slojevi ovog dela ostati nedostupni čitaocima sa manjim čitalačkim stažom, baš kao što sam i ja ostala uskraćena za neke stvari (ja, npr. uopšte nemam pojma na koji roman se poziva kad govori o Ficdžeraldu, pošto sam samo Getsbija pročitala).

Na kraju, osvrnimo se i na naslov. Snežna kraljica je, kao što svi verovatno već znate, naslov bajke Hansa Kristijana Andersena. Dobra stvar je da ovo nije neko postmodernističko čitanje bajke, što, moram priznati, nisam očekivala. Ali nisam razočarana jer iako veza između romana i bajke nije jaka, a po Kaningemu ne bi trebalo ni da je ima (čovek kaže da mu se samo dopao naslov, wtf?!) ipak može da se uoči (s tim što ovde treba uzeti u obzir da svako vidi ono što želi). Ako Gerdinu borbu da spasi svog prijatelja Kaja koji je zarobljen u dvorcu Snežne kraljice posmatramo kao borbu između dobra i zla, onda ne možemo a da se ne zapitamo ko je u ovom romanu Gerdi, ko Kaj a ko je Snežna kraljica. Zlo u romanu nije otelotvoreno, to je jedino što možemo sa sigurnošću da kažemo. Ono može da bude prikazano kao smrt koja lebdi u malom stanu u Bušviku; ono je svakako predstavljeno kao Betin rak. Ali suštinski, možda je najveće zlo u nama samima, u našim previranjima, preteranom analiziranju i otuđivanju. Možda zato Kaningem insistira toliko na porodičnim i odnosima među prijateljima. Možda oni preuzimaju Gretinu ulogu kada Snežna kraljica nadvlada nad nama…

Svakako, ovo nije najbolji Kaningemov roman, ali vredi ga pročitati. Ako ništa, ono bar da proverite vidite li vi vezu sa bajkom. Inače, da li ste čitali neki roman ovog sjajnog pisca? Planirate li? Svakako ostavite Sate za kraj, to mu je remek-delo.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.


¹ Citati su preuzeti iz sledećeg izdanja: Snežna kraljica, Majkl Kaningem, Arhipelag, Beograd, 2014.