O suboti

Bila je ovo naporna nedelja. Definicija naprone nedelje, zapravo. Trebalo mi je malo da pobegnem od svega, zato sam se zaputila u Muzej istorije Jugoslavije. Oni koji me prate od mojih prvih blogerskih dana, znaju koliko volim taj muzej. Oni koji su se sad pridružili našoj maloj zajedniici post o još jednoj poseti MIJ-u mogu da pročitaju ovde: klik.
Uputila sam se u Botićevu sa namerom da vidim deo Titove lične biblioteke koju je muzej otvorio za javnost povodom Dana evropske baštine. Ali ne lezi vraže! Trole nisu radile. Uopšte.
I dok sam na septembarskom suncu džudažala na stanici i skraćivala vreme do dolaska busa koji bi zamenio te nesrećne trole i dovezao me do voljene destinacije, zvrndajući po Fejsu videh da je neko lajkovao sliku devedesetogodišnje gospođe iz Njujorka koja je prilikom slikanja izjavila: If you force yourself to go outside, something wonderful alwayshappens!
I rekoh sebi da je vreme za avanturu. Krenula sam peške kroz Ulicu kneza Miloša i fotkala stvari koje sam oduvek želela da ovekovečima, ali mi se nikako nije pružala šansa jer sam uglavnom u busu. 

 
A onda sam stigla u muzej. I zakasnila sam da vidim biblioteku. 


Ali ne mari, obišla sam trenutnu postavku Konstrusianje Tita kao mita, odnosno izložbu Umetnost i vlast: pejzaži iz zbirke Josipa Broza Tita.
Pred publikom se nalazi 45 slika i 10 grafika, radova koji, sa jedne strane predstavljaju etape u razvoju jugoslovenske umetnosti, dok sa druge strane mogu da se posmatraju kao odraz jedne ideologije. Prikazani su pejzaži, fabrike, pruge, ali i više od toga. To su dela sa jasnom političko-propagandnom ulogom, dela nastala u jednom novom društvu i kao takva, ona danas pred nama stoje kao potvrda jedne ideje, jedne države.

Krsto Hegedušić, Pruga Brčko-Banovići
Nepotrebno znanje: Krleža je za ovu prugu rekao da ona svakako nije prva pruga na svetu, ali je “prva koju su izgradila djeca.” 
Ivo Polović, Tu je 1928. uhapšen Tito,
detalj
Peđa Milosavljević, Dubrovnik
U sklopu izložbe još možete videti i makete kuća u kojima je boravio drug Stari, počevši od njegove rodne kuće u Kumrovcu, a postavku prate i video radovi. Reč je o kratkim filmovima slovenačke umetnice Jasmine Cibic, Plodovi naše zemlje i Uokvirivanje prostora. Nastali su 2012. i 2013. i svojom tematikom se uklapaju u čitanje umetnosti kao pomoćnog sredstva ideologije. 

Moša Pijade, Borik u Lepoglavi

Fina izložba, sve u svemu. Meni se jedino nije svidelo što su propratni tekstovi ispisani ćirilicom, dok se za strane posetioce nalazi prevod na engleskom. Rekla bih da je to popriličan propust, jer veliki deo posetilaca dolazi sa prostora bivše nam države i ćirilica svakako nije pismo koje oni svakodnevno koriste.
Izložba traje do 12. X, prošetajte ako ste u prilici. Mislim da se nećete pokajati, čak i ako ne rade trole.  

Savet plus: ne zaboravite da svratite do Kuće sveća i da obiđete staru muzejsku zgradu. U Kući cveća vas čeka stalna postavka koju čine Titove lične stvari i štafete sa sletova, a ako posetite staru muzejsku zgradu krenućete na Put oko sveta za 23 minuta.  
Sve o istom trošku, a cena karte je 200 din. 

Nadam se da ste uspeli da napunite baterije tokom vikenda. 🙂 
Do skorog čitanja, pozdrav od Tite, Krleta i moje malenkosti.
Krleža je insistirao na jednoj zajedničkoj fotografiji, nisam mogla da odbijem.


Sloboda

Tokom jednog poprilično burnog perioda moga života, kada je sve vrvelo od promena i novotarija, tražeći bar neko sigurno uporište, ja sam se držala sledeće rutine:
  1. Ustati i umiti se.
  2. Izvesti psa.
  3. Gledati Opru.
I kao što neko funkcioniše tek nakon druge kafe, ja sam funkcionisala nakon dnevne doze Opre Vinfri. Njene emisije na prvom kanalu HRTa (odabrao Đelo Hadžiselimović) spasavale su moju svakodnevicu, širile vidike u svakoj sferi života. Uz njih sam se smejala, plakala i u velikoj meri obikovala svoj književni ukus.
Jednog jutra, Oprin gost bio je Džonatan Frenzen (Jonathan Franzen). Kakva je to emisija bila! Prvo sam se zaljubila u čoveka, čak i pre nego što je rekao Hi, thanks for having me. Onda je počeo da priča o svojim romanima i ja sam zamislila naš brak i sitnu čeljad i upisala sam naslove njegovih romana u svoj plavi AAA tefter iz Cosmopolitan-a.

Dakle, Frenzen je savremeni američki pisac koji je slavu stekao romanom Korekcije. Iako se kritika vrlo pohvalno izjasnila povodom njegovog literarnog prvenca, šira čitalačka publika je obratila pažnju na njega kada se našao u žutoj štampi (naravno!) pošto je odbio da gostuje u Oprinoj emisiji. Da, odbio je Opru Vinfri. Kao što se vidi iz uvodnog dela ovog teksta, čovek se na kraju ipak pojavio, ali tek nakon izlaska svog drugog romana Sloboda, o kojem će biti reči u daljem tekstu.
Između Korekcija i Slobode, prošlo je deset godina i za to vreme Frenzen je objavio niz eseja (evo jednog od njih: klik) i kratkih priča. Navodno se o izlasku njegovog novog romana interesovao i sam Obama, koji je i dobio prvi primerak. Ako ništa, možemo biti sigurni da neko u Obaminom okruženju ima odličan ukus kad su u pitanju knjige.

Kao i svaki put kada su u pitanju dobre stvari, naš region je zaostajao za svetom. Nismo se nešto preterano potrudili da otkupimo prava, a kada se to končano desilo (ljubav za V.B.Z i malo manja ljubav za Lagunu) romani i nisu baš izazvali buru među čitaocima. Ili jesu, ali je broj ozbiljnih čitalaca na prostoru ex-Yu do te mere mali da ta bura više zvuči kao povetarac…
Bilo kako bilo, u mom malom svetu Frenzenovi romani su remek-dela. Naslednik Džona Apdajka u pogledu socijalno-porodične tematike, iz mog ugla gledano, Frenzen je možda jedan od prvih velikih pisaca anglo-američke proze XXI veka.
Reč, dve, tri o Slobodi
Pre nego što se bacim na nabrajanje razloga zbog kojih volim ovu knjigu, moram da napomenem da su razlozi zbog kojih pišem o Slobodi, a ne o Korekcijama vrlo sebični i, za mnoge, bezvezni i patetični. Ozbiljan razlog: i jedan i drugi roman smešteni su u blizak vremenski period i slične društvene okolnosti, obe priče vezane su za jednu porodicu, odnosno odnose unutar nje i odnose jedne zajednice sa okolinom. Ali uprkos tome, ja Korekcije doživljavam kao jednu hroniku društva, i to disperzivnog društva, dok je Sloboda po meni više vezana za razvoj (i mutaciju) jednog odnosa. A ako neku temu u književnosti volim, onda su to disfunkcionalne porodice i odnosi unutar istih. 
Manje ozbiljan i više patetičan razlog: kroz Petinu priču mogu da prepoznam pitanje koje se meni redovno vrzma po glavi: Kako da ne omaneš kada svi toliko veruju u tebe? 
 I samo zbog toga vi sada čitate o porodici Berglund umesto o porodici Lambert.

Frenzen svoje delo započinje gotovo panoramskim predstavljanjem bračnog para Berglund i njihove okoline nakon čega čitalac bukvalno biva razapet između nekoliko paralelnih priča i pričica. Kako radnja odmiče, tako postajete svesni da je pred vama jedna slojevita, višeznačna, na momente dirljiva, duhovita, smela i uzbudnjiva studija o ljudima koji žive živote u kojima se ne snalaze najbolje i koji svaki novi dan doživljavaju kao borbu za pronalaženje sopstvenog identiteta.
Ovako složena kompozicija zahtevala je čitavu galeriju likova, ali roman nije ni najmanje naporan za čitanje i praćenje. Naprotiv. Savremenost tema i Frenzenovo vešto vođenje dijaloga, uz njegov temeljan i uzbudljiv stil pisanja, učiniće da se na momente osećate kao da prisustvujete jednoj ozbiljnoj seansi u kojoj psihijatar pažljivo i veoma vešto pretražuje najintimnije delove pojedinca. Frenzen je u istom pasusu i cinik i kritičar i nepopravljivi romantičar. Koliko god da kritikuje i ironizuje američku malograđanštinu, autor se sa puno ljubavi odnosi prema kultu porodice i generalno prema ideji o zajednici dvoje ljudi.

U romanu je mnogo toga prikazano bez uvijanja, čisto, golo. Najviše je ogoljen čovek dok je seksualnost u romanu iskorišćena kao sredstvo kojim se ili raskrinkavaju mane aktera priče ili se koristi kao pokušaj da se krhotine ponovo spoje u celinu. U moru romana koji seksualnost tretiraju kao nagon i na tome se zadržavaju, pravo je osveženje naići na priču u kojoj je ona sporedna stvar stavljena u službu dopiranja do onog najskrivenijeg u ljudskoj duši. A duša, odnosno previranje duše, jeste nešto što vezuje sve junake ove drame. 

Sigurno i sami znate da nekada prosto ne možete da doživite junake knjiga koje čitate, bez obzira koliko je pisac iscrpan u karakterizaciji. Moj utisak je da u ovom romanu nema junaka koji će vas ostaviti ravnodušnim jer su svi potezi koje junaci prave – ljudski. I znam koliko to čudno zvuči, jer se radi o fikciji, ali ono što je čarobno kod Frenzenovih junaka jeste da su oni svuda oko nas. Peti može da bude vaša koleginica, Voltera vrlo lako možete prepoznati u svom teči, a svako od nas poznaje bar jednog Ričarda. I baš kao i ljudi koji su prisutni u vašim životima, junaci Slobode će vas iznenaditi svojim izborima: ja sam hvatala sebe kako nekoliko puta vičem nešto poput Ma daj, Peti! ili Ne drami, Ričarde! ili Voltere, pa ti si lud čovek ako to trpiš! Neke junake ćete voleti, neke ne, što je opet potvrda njihove realističnosti. Jer, iskreno, ne volite baš ni sve ljude u svojoj okolini.[1]
            
I na kraju (čujem uzdahe olakšanja!), sumiraću svoje utiske kratkim (majke mi, kratkim) osvrtom na naslov. Dok sam čitala roman, moram da kažem da mi nije bilo baš jasnije zašto se roman zove Sloboda, kad su junaci sve, samo ne slobodni. A onda sam shvatila da grešim. 

… the land of the free and the home of the brave … stih je američke himne. Mislim da je upravo to koncept kojim je Frenzen odlučio da se poigra. Sloboda jeste suština svega, svaki naš izbor je slobodan, ali ko je dovoljno hrabar da se time vodi? I ako se među nama nađu oni koji imaju hrabrosti da slobodi pogledaju u oči, mogu li oni sami da odrede koliko je slobode dovoljno da bi bio srećan? I na kraju, proizvodi li sloboda sreću? Jesu li svi slobodni ljudi srećni ljudi? 

Frenzen je tu mudro ućutao i ostavio nas da mislimo o tome.


P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.


[1]Htela sam da pišem o svakom liku posebno, ali onda ovaj post ne bi imao kraja. A pride bih morala da uključim i spojlere, a ne bih da vam krvarim doživljaj.