Vegetarijanka

Nove naslove za čitanje već godinama pronalazim na razne načine, ali način na koji sam otkrila roman Vegetarijanka korejske spisateljice Han Kang, jedan je od čudnijih u istoriji slučajnih pronalazaka. Desilo se to ovako: nakon što sam operisala žučnu kesu, crveno meso je počelo da mi zadaje velike probleme. Trebalo mi je dosta vremena da ga svarim, na to bi mi otišlo mnogo energije i posle bih bila izmoždena. Odlučila sam da smanjim unos pa da vidim dokle će to da me dovede, ali negde usput sama ideja o crvenom mesu mi je postala bljak i rešila sam da ga maknem iz svog jelovnika skroz na skroz. Ali ne lezi vraže. Ajd objasni ti svojoj majci, prosečnoj Srpkinji i odanoj mesožderki da to nije kraj sveta i da nećeš da umreš jer ti je muka od krmenadli.

635998295950860362-1700415091_greek3
Bukvalno svaki naš razgovor o hrani počne njenim šokom…
lamb
I završi se pokušajem kompromisa: ok, ne moraš svinjetinu, evo kupiće majka rozbratnu.

I tako sam ja sela za komp jednog vedrog junskog dana, odlučna u nameri da pronađem savršene recepte za jela bez mesa, koji su ujedno i laki za spremanje jer kuhinja i ja ne funkcionišemo najbolje. Bogovi interneta su mi predložili knjigu koja se zove, pogađate, Vegetarijanka. Pomislim da je kuvar i ne budem lenja, kliknem da vidim šta tu sve ima i ispostavi se da ima svega, osim recepata.

Pre nego što počnemo, moram da kažem da su moja znanja o korejskoj kulturi mizerna, gotovo nikakva. Svi zaključci izvedeni su na osnovu podataka iz romana, tako da vrlo lako može da se desi da je tumačenje pogrešno i slobodni ste da me ispravite u svakom trenutku. E sad kad smo to razjasnili, evo mojih utisaka o romanu.

Radnja romana prati priču Jong – He, žene koja je, nakon sna koji je imala, odlučila da postane vegetarijanka. Sama po sebi, ova odluka nije toliko šokantna, ali sticajem okolnosti u kojima junakinja živi, ovaj čin imaće dugoročne posledice i po nju samu, ali i po članove njene porodice.

Priča o Jong – He ispričana je kroz tri celine. Svaka ima svoj naslov, svog pripovedača i ispričana je sa drugačije vremenske distance, tako da praktično možemo da kažemo da je roman sastavljen iz tri novele. Iako vremenski udaljene, priče upotpunjuju jedna drugu tako da je čitaocima omogućen širi uvid u psihu junaka, situacije u kojima su se našli i posledice koje su proistekle. Svaki od tih delova doživljava kulminaciju u jednoj sceni koja postaje ključna za odnose među junacima u sledećoj celini. Stil pisanja je vrlo direktan, čitalac odmah biva uvučen u dešavanja, ali je priča poprilično uznemirujuća i meni je bilo potrebno nekoliko dana da pročitam roman. Pitanje potkonteksta, koji je sve vreme prisutan i zaslužan za stvaranje tenzije, takođe je za mene bilo otežavajuća okolnost, jer su se sa svakom stranicom pitanja samo otvarala i otvarala, što me navodi na misao da je ovo roman kojem nije suđeno da bude shvaćen i prihvaćen na prvo čitanje.

U priču nas uvodi junakinjin muž, gospodin Čong.

Pre nego što je moja žena postala vegetarijanka, bila mi je potpuno neupadljiva.

Tom rečenicom počinje roman i ona je vrlo jasan signal u kom tonu će prvi deo ići. Gospodin Čong je jedan mediokritet, u svakom smislu te reči. I to on sam za sebe kaže. Zapravo, zato je i oženio Jong – He: ona je prosečna i sa njom neće imati nikakvih problema, dovoljno privlačna ali ne i atraktivna, iz dobre porodice, dobra domaćica, zaposlena ali radi od kuće. Savršeno, zar ne? Gotovo nikad je ne zove po imenu, o njoj govori isključivo kao o sopstvenoj ženi, osim kada zove njene roditelje da se požali na njenu neposlušnost. Iako postaje sasvim očigledno da njena nagla odluka o vegetarijanstvu ima korene u nekom obliku psihičkog oboljenja, gospodin Čong je koncentrisan isključivo na posledice koje njena odluka ima po njega. Po njemu, reč je o pobuni; Jong – He svojom odlukom prkosi njemu, odnosno prkosi tradiciji i društvenim normama po kojima se podrazumeva da žena bude povučena i uzdržana.

Scena u kojoj kulminira prvi deo jeste porodični ručak. Koliko sam mogla da zaključim iz romana, meso je bitna stavka u ishrani Korejanaca. I to ne samo u nutritivnom smilu. Meso je veliki deo tradicije, tokom romana otkriva se i njegova prisutnost u narodnim verovanjima i običajima, tako da se odluka o izbegavanju mesa posmatra gotovo kao izdajnički čin. I porodica Jong – He se ponaša u skladu sa tom idejom. Za njih je Jong – He neko ko se udaljava od sopstvenog identiteta, od nacionalnog identiteta, što je za njih još tragičnije i što će im poslužiti kao opravdanje za nasilje kojim će pokušati da je vrate na pravi put. Ponašanje članova porodice prema Jong – He u ovoj sceni moguće je tumačiti dvostruko. Prvo i najočiglednije tumačenje jeste ono prema kome ona krši obrzac mikro zajednice u kojoj je odrasla, što je nedopustivo, i zajednica smatra da je ona jedina koja može da donosi odluke koje se tiču budućnosti bilo kog od njenih članova. Druga strana ove scene leži u ideji da je porodica zapravo slika svesti društva u tom trenutku. U tom smislu, scena porodičnog ručka dobija novi, simbolički smisao jer porodica preuzima ulogu društva koje ne zna kako da se nosi sa osobama koje imaju psihičke probleme i koje nije spremno da takve osobe prihvati i integriše.

Drugi deo romana odvija se nakon dve godine i u centru je priča koja se odvija između glavne junakinje i njenog zeta. On je umetnik, ili, kako kaže, gospodin Čong folira se da je umetnik. Nakon jedne, relativno uspešne izložbe, on prosto ne uspeva da pronađe originalni izraz, njegov prisutp umetnosti je poprilično dosadan. Kolege ga među sobom zovu stidljiva mlada. Ali nakon incidenta na porodičnom ručku, on shvata da ga svastika privlači, mada to odbija da prizna. Zaintrigiran njenim ponašanjem, njegovo ponašanje se menja, on postaje sve udaljeniji od svoje porodice i sve opsdnutiji erotikom i prikazima seksualnog čina. Seksualnu želju vokalizovaće tek kada sazna da Jong- He ima plavkasti beleg u obliku latice cveta. Postaje opsednut njenim telom i idejom da ga prekrije cvećem. Odlučuje se da je zamoli da bude deo njegovog novog umetničkog dela i Jong – He pristaje. Dok delo nastaje, čitaocima postaje jasno da je ono produkt njegove seksualne želje i da je njegova osnova prikaz žene kao seksualnog objekta. I dok se u smislu preispitivanja uloge i pozicije žene u korejskom društvu naslanja na prvu priču, zetova novela otvara nova pitanja vezana za poziciju umetnika. Čitaocima je pružena prilika da iz prve ruke vide nastanak jednog dela, samo se postavlja pitanje da li konačni produkt zaista umetničko delo.

Treći deo je posvećen junakinjinoj starijoj sestri, In – He. Koliko su mi prethodna poglavlja bila uznemirujuća, toliko mi je ovaj poslednji bio tužan, iako mislim da je generalno najslabiji u romanu jer je obiluje metaforama koje nisu baš dokučive. U fokusu je odnos dve sestre, koje su, nakon svega, prepuštene jedna drugoj. In – He sa početka romana ne može da se uporedi sa In – he i dok se probija kroz tok njene svesti, čitalac je često u prilici da menja svoj odnos prema njoj i onome što motiviše njene postupke. In – he je četiri godine starija i uvek je osećala potrebu da zaštiti mlađu sestru, premda nije uvek u tome uspevala, tako da je griža savesti svakako jedan od mogućih podsticaja. Tu je i činjenica da su ostale same, tako da je prisutan i osećaj obaveze. U jednom trenutku oseti se i bes prema sestri i mužu i kako se roman primiče kraju, čitalac ne može da ne se ne pita ima li uopšte ljubavi u njihovom odnosu. Jong – He i njenu potrebu da prestane da jede, sad već ne samo meso, nego uopšte, niko od junaka ne razume, ali joj je setra ipak najbliža i vrlo je zanimljivo uporediti njihov odnos u ovom poglavlju sa onim kakav je predstavljen u prethodne dve celine.

Primetili ste da glavna junakinja nema svoj narativni glas. O njoj govore, posmatraju je, ona je neshvaćena, željena i sažaljevana. Ipak, daleko od toga da je kroz ceo roman nema. Njen glas čujemo u dijalozima, ali još važnije jeste to da ona progovara kroz svoje snove i svoja sećanja. U njima je srž problema jer je upravo san razlog zbog kojeg je odlučila da promeni ishranu. A kako to jedan mudar čovek jednom reče: snovi su uglavnom odgovori na pitanja koja ne znamo kako da postavimo. Njeni snovi, tačnije, noćne more, obiluju nasiljem i zapravo su način na koji njena sećanja progovaraju. I tu moram da se zaustavim, jer verujte mi na reč: ne želite spojlere.

Pogled na njenu odluku varira od onoga ko posmatra Jong – He. Tumači se kao pobuna, kao posledica mentalne bolesti, kao nešto novo, samim tim egzotično i intrigantno. Opet, stavljanje priče u trenutni društveni kontekst (radnja se odvija u Severnoj Koreji, roman je objavljen prvi put 2007. godine) otvara nova pitanja: ima li žena pravo na izbor? I dalje, ima li žena pravo na svoje telo i ako ima, da li je ono apsolutno ili ograničeno normama zajednice čiji je član?

Kako se radnja razvija i naš uvid u njeno psihičko stanje postaje sve širi i dublji, sve je jasnije da njena odluka o izbacivanju mesa iz ishrane posledica potisnutih trauma a da je izraz vegetarijanka samo etiketa koja joj je dodeljena, jer je prihvatljivija i jer je lakše izaći pred svet kao otac/muž/brat osobe koja ne jede meso, nego biti povezan sa osobom koja pati od anoreksije i šizofrenije. A ta etiketa još jedan je odraz neznanja ljudi iz njene bliže okoline, jer Jong – He na samom početku odlučuje da izbaci iz ishrane sve proizvode životinjskog porekla, što je čini vegankom.

Njena odluka o promeni navika u ishrani je u direktnoj vezi sa nasiljem koje (ponovo) proživljava kroz svoje snove jer ona faktički odbija da učestvuje u povređivanju drugog živog bića. Za nju konzumacija svega što je životinjsko simbolizuje nasilje i ona traži način da se od toga fiziči udalji. Što, naravno, otvara novo pitanje: može li ljudsko biće da se iskupi? I treba li, u krajnoj liniji, ako se već nalazi na vrhu lanca ishrane? Šta je, u tom slučaju, čovekov greh i postoji li mogućnost okajanja? Jong – He na ta pitanja daje radikalan odgovor. Veruje da time spašava sebe, ali ironija je u tome što se tim činom samo približava kraju.

U svojoj želji da se odvoji od ubilačkih poriva ljudske vrste, ona odlučuje da se poistoveti sa biljkama, tačnije sa drvećem. Samim tim, prestala je da konzumira svaki oblik hrane jer su joj, kao i drveću, za opstanak potrebni samo Sunce i voda. Ideja o odbacivanju ljudskog pustila je korene toliko duboko da je za Jong – He poistovećivanje sa drvećem logičan izbor i praktično predstavlja novi život.

Vrlo je moguće da ne postoji pitanje koje ova knjiga nije postavila i zato mi je jasno zašto mnogima nije legla. Nije stvar samo u slabom želudcu, mada su neke scene stvarno teške za progutati. Više je reč o strpljenju jer autorka u jednoj rečenici promeni tri raspoloženja, u jednom pasusu dve životne filozofije, u jednom poglavlju pretumba kompletnu društvenu sliku. Krajnji rezultat svega je vrlo intenzivno štivo, a takva uvek izazivaju podeljena mišljenja. 🙂

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

Nezaboravno kolektivno samoubistvo

Oduvek sam se ježila od onih podela na letnju i zimsku literaturu. Ok, ježim se i dalje kad vidim da neko na plažu nosi Dostojevskog, ali generalno gledano, trudim se da ne komentarišem jer sve je to stvar ukusa. No, velika je nepravda što se retko nalaze preporuke za knjige koje prijaju duši u svim godišnjim dobima. Naslovi zbog kojih se ljudi neće ježiti ako ih ponesete na plažu, niti će vas popreko gledati kad se zbog njih glasno nasmejete u gradskom prevozu. Kada bih ja pravila tu listu, jedan od naslova koji bi se na njoj našao bio bi i ovaj kojem je posvećen današnji tekst, Nezaboravno kolektivno samoubistvo. Reč je o romanu koji je početkom devedesetih napisao finski pisac Arto Pasilina i evo o čemu se tu (zapravo) radi.

Priča počinje na Ivanjdan. Naučili smo to još sa Šekspirom, ali nije na odmet da ponovimo: Ivanjdan se vezuje za letnju ravnodnevicu, a u predhrišćanskoj eri to vreme je posvećeno raznim ritualima i magijskim obredima. Konkretno u Finskoj, gde se radnja ovog romana dešava, proslava ovog dana vezuje se za obrede plodnosti i začeća novog života. Kombinujući tu ideju sa opštom konstatacijom da je duša finskog naroda nevesala, te da je njihov najveći neprijatelj potištetnost, Arto Pasilina odlučuje da svoju priču započne nečim što stoji u apsolutnom konstrastu sa obredima rađanja a to je smrt, konkretno samoubistvo. Ivanjdanske proslave savremenih Finaca, u kojima se jasno očitava pagansko nasleđe, predstavljene kao borba protiv te potištenosti, ali ne uspeva svako da se od nje otrgne.

Prvo lice koje ostaje imuno na borbu protv mraka jeste propali direktor Oni Relonen. Sve njegove poslovne investicije su propale; deca su odrasla i odselila se, a njegov brak je na ivici propasti. Oni shvata da više nema razloga da živi i tog Ivanjdanskog jutra, odlučio je, okončaće tu mizeruju od egzistencije. Stavio je pištolj u džep i krenuo ka staroj kući koja mu se učinila kao pogodna scena za poslednji čin. Samo što scena nije bila prazna. Na njoj se za svoj poslednji čin pripremao pukovnik Herman Kempajnen. Kempajnen je bio komandant brigade dok jednog dana nije procenjeno da više nije sposoban da obavlja tu funkciju. Dodeljen mu je čin, dobio je platu, ali to daleko od onoga što je Kempajnen želeo od svog profesionalnog života. Ubrzo mu je preminula supruga čime je njegov život izgubio svaki smisao i samoubistvo se nametnulo kao jedino rešenje. Smrt vešanjem se naravno nije desila, jer se u poslednjem trenutku u priču umešao Oni.

Nakon ovog susreta, njih dvojica se sklanjaju u Onijevu vikendicu, ispovedaju svoje muke, razgovaraju o samoubistvu i razlozima koji bi čoveka mogli da nateraju na taj čin. Dani prolaze, njihovo poznanstvo se produbljuje i ubrzo zajedno dolaze do zaključka da sasvim sigurno nisu jedini kojima je dosta života i baš kao što uspeli jedan drugog da spreče u konačnoj nameri, sasvim sigurno bi mogli i druge ljude da saslušaju i eventualno odvrate od smrti. U slučaju da saveti ne daju rezultata, tada bi mogli da razgovaraju o ideji kolektivnog samoubistva. Odlučuju da okupe istomišljenike i upućuju im poziv preko oglasa u novinama koje se distribuiraju po celoj državi. Odziv će premašiti sva njihova očekivanja, što sada ideju o samoubistvu podiže na jedan novi, gotovo nacionalni nivo jer naši junaci shvataju da misao o okončanju života nije samo (njihov) lični problem, već je masovna pojava u društvu. Veliki broj pisama dovodi do odluke da angažuju sekretaricu i oni, ostajući verni svojoj ideji, i nju pronalaze među ljudima koji su se javili na oglas. Dvojcu se sada pridružuje Helena Pusari, i lepa žena i odlučan čovek, čija će stručnost pomoći pukovniku i Oniju da dalje sprovode svoj plan o okupljanju potencijalnih samoubica. Prvi korak je organizacija seminara koje bi uključio i predavanje na temu samoubistva i strategijama prevencije. Nakon toga usledila je pijanka a okupljeno društvo usaglasilo je svoj cilj: pronaći savršen način za kolektivno samoubistvo.

Ono što se meni jako dopalo u ovom romanu jeste što je jedna ideja, ideja o samoubistvu, ponela titulu glavnog junaka. Odabrati temu koja je tabu i dvadeset godina kasnije je vrlo klizav teren i kada joj priđete iz ugla koji je autor obabrao jasno je da stvarate roman koji će čitalačka publika ili sa oduševljenjem prihvatiti ili u potpunosti odbaciti. Naime, Pasilina se odlučuje da se temom bavi uz pomoć apsurda, uz niz komičnih situacija, gradeći tako vrlo dopadljivu i univerzalnu priču o ljudima čiji su životi u nekom trenutku, iz nekog razloga, krenuli nizbrdo. Pasilina svoje junake stavlja u (pomalo) bizarne situacije, i pitate se sad gde to može da bude univerzalno, ali akcenat u određenoj sceni u romanu nikad nije na samoj situaciji, već na njenim akterima. Svaka situacija u priču uvlači nova lica koje, osim želje za umiranjem, sa ostalima povezuje to što su karakterizovani uglavnom svojim zanimanjem i svojim problemima. Više od toga i nije potrebno iz dva razloga: prvi leži u tome što su podređeni glavnoj ideji, odnosno njihovo delanje je u službi izgradnje priče oko ideje samoubistva. Drugi razlog, možda još značajniji, jeste činjenica da su to ljudi koje prepoznajemo u svojim najbližima, među svojim rođacima i prijateljima. To su ljudi koji postoje svugde u svetu. Pasilina se opredelio da piše o Fincima jer pripada tom nacionu, ali njegovi junaci definitivno brišu etnitčke i nacionalne granice. Upravo u tome se krije univerzalnost ove priče.

Iako primarna, ideja o samoubistvu svakako nije jedina stvar koju ovaj roman obrađuje. Dobar deo romana u sebi sadrži kritiku finskog društva. Ona je nekada otvorena, nekada je prikrivena duhovitim opaskama, ali je uvek prisutna i najčešće vrlo oštra. Svakim korakom do konačnog rešenja za savršeno kolektivno samoubistvo, likovi u ovom romanu dolaze do spoznaja o finskom društvu, o osobinama koje krase njihove sunarodnike, o birokratiji i državnim službenicima. Dolaze do zaključka da je život u Finskoj nemoguć, što je opet vrlo zanimljivo za nas koji smo skloni da skandinavske zemlje uglavnom posmatramo u ‘ladno al’ standard svetlu. Ali i te karakteristike finskog društva i ljudi samo doprinose univerzalnosti ovog dela, jer verujte mi sličnost sa stanjem kod nas je vrlo uočljiva. A onda se setite da je roman pisan početkom devedesetih i onda krene ono gde smo mi a gde su oni, ali to je već tema za neki drugi tekst. 🙂

Ne znam ni sama koliko sam puta uzimala ovaj roman iz biblioteke, pre nego što sam ga konačno pročitala. Uvek mi se činilo da će roman biti mračan i da će me smoriti, baciti u melanholiju i slično. Onda je Sandra napisala tekst o romanu klik i prvom sledećom prilikom sam ga pokupila i pročitala. I mnogo mi je bilo krivo što mu ranije nisam pružila šansu jer ovaj roman je kao vorteks knjiga pre svih vorteks knjiga. Pomeranje fokusa sa negativnih na nove i pozitivne stvari u životu, osnova je svih Tajni, Kaluđera i njihovih Ferarija i sličnih knjiga a meni se čini da je upravo to jedna od glavnih zaključaka ovog romana.

Zajedništvo je ojačalo samopouzdanje. Oslobođenje od stega uske sredine proširilo je horizonte. Život je počeo da im se dopada na nov način.

I na kraju, da zaključim: ako ste čitali Hornbijev roman Dug put do dna – pročitajte i Nezaboravno kolektivno samoubistvo. Ako volite Erlenda Lua, naročito njegov Mulej, dajte šansu Pasilini. Videćete gde su pomenuti autori našli svoju inspiraciju i bez obzira da li će vam se Nezaboravno kolektivno samoubistvo dopasti ili ne, imaćete novi pogled na tematiku, na romane koji se tom tematikom bave, na Finsku, na sam život. Malo li je od jednog romana?


P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.