I’m in the mood to dissolve into the sky…

Jednog jutra, Vidržinija Vulf je obukla mantil i otišla do reke. Usput je u džepove kaputa stavljala kamenje. U međuvremenu, njen suprug Leonard vratio se iz štamparije koja je bila u sklopu njihove kuće. Kada je kuvarica rekla da gospođa nije u kući, Leonard je znao. Odmah je znao. Onda je na kaminu video kovertu sa svojim imenom. 

Najdraži, uverena sam da ponovo gubim razum. Osećam da ne možemo da prođemo kroz još jedan od ovih strašnih perioda. Ovog puta se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem. Zato ću uraditi ono što deluje kao najbolja stvar koja može da se uradi. Ti si mi pružio najveću moguću sreću. Ti si u svakom pogledu bio sve što neko može da bude. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo da bude srećnije, sve dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti uništavam život, mada bi bez mene mogao da radiš. I znam da hoćeš. Vidiš da ne mogu čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da svu sreću mog života dugujem tebi. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to da kažem – a svi to znaju. Da je iko mogao da me spase, to bi bio ti. Sve je isparilo iz mene sem uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu i dalje da nastavim da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi nije moglo biti srećnije nego što smo mi bili.

Telo Virdžinije Vulf pronašli su 21 dan kasnije. 






Virdžinija Vulf
24. I 1882. – 28. III 1941.

Advertisements

Alchajmer, Cuca Sokić i Mića Popović

Pre nekoliko godina, autorki ovog teksta neko je prodao fazon:
        
 Razgovaraju baba i unuk:     
– Sine, kako se zove onaj Švaba što mi stalno sakriva ključeve?
 – Alchajmer, baba. Alchajmer. 

Nekoliko godina kasnije, autorka ovog b(r)loga tvrdi da i sama ima muke sa dotičnim Švabom, ali je niko, naravano, ne shvata ozbiljno.

Poslednji u nizu dokaza zbio se pre dva dana, dakle 18. ovog meseca. Nakanim se ja da KONAČNO odem u biblioteku i vratim ove knjige koje držim još od 14. II –  datum sam zapamtila sasvim slučajno, ali će o tome, verovatno, više reči biti u nekom od naredinih Nešto sasvim lično postova.

Elem, spremim se ja, popakujem knjige i krenem polako. Klackam se pola sata u najdrdnavijem mogućem autobusu, onda još desetak minuta u troli koja ima WiFi (obožavam trole!), stignem na odredište i shvatim da sam zaboravila karticu. Koju mi je sakrio Alchajmer. Sigurno, nema ko drugi.

Krenem natrag neobavljena posla, proklinjem Nemačku (imam više razloga za to) i sve Nemce i tako besna prođem pored Galerije SANU. I tako dolazimo do drugog imena iz naslova: Ljubica Cuca Sokić.

Izložba Ljubica Cuca Sokić, 1914-2009-2014 organizovana je povodom obeležavanja stogodišnjice rođenja ove znamenite jugoslovenske[1]slikarke. Izložba je otvorena 14. marta i obuhvata sva njena dela koja se nalaze u Umetničkoj zbirci SANU, a ukupno ih je 31. Većinu čine pokloni same autorke, manji broj je otkupljen, a na izložbi su predstavljena i tri slikarkina autoportreta, koji su u vlasništvu njenih naslednika, porodice Gatalović.
Autoportret, 1929.
Vlasništvo porodice Gatalović
Kritika njene radove kategoriše kao  intimističke, što se naročito odnosi na njene rane radove. Izbor njenih motiva je dosta uzak i uglavnom se svodi na mrtvu prirodu i predele, lik i predmet u enterijeru. Vrlo lako se da uočiti i zanimanje za socijalno okruženje, skretanje pažnje na egzistencijalnu otuđenost.

Ukoliko poželite program izložbe, nikako ne prekidajte zaposlene u razgovoru. Naročito ako je razgovor o politici. Izložba će biti otvorena do kraja aprila, a ulaz je slobodan.

Tako su dela Cuce Sokić umirila malo moj gnev ka Švabiji i ja se srećna lica uputih ka svom domu. Peške. I onda se setim da bih, kad sam već tu, mogla da svratim Među prijatelje.

Među prijateljima je naziv drugog dela izložbe dela Miće Popovića. Publici je predstavljen Popovićev projekat pod nazivom  Heksagonalni prostor  iz 1970. godine. Heksagonalni prostor je kompozicija sačinjena od šest slika velikog formata na kojima se nalazi pet portreta Popovićevih prijatelja (Dobrice Ćosića, Antonija Isakovića, Lazara Trifunovića, Živorada Stojkovića i Borisava Mihajlovića Mihiza ), dok je šesta slika njegov autoportret. Sam naziv dela odnosi se na način kako su delovi kompozicije bili raspoređeni u prostoru. Naime, slike bile postavljene tako da grade jedan zatvoreni šestougaoni prostor.

Uz dužno poštovanje prema umetniku i njegovoj autorskoj volji, ali meni naziv izložbe više govori o delu, nego sam autorov naziv. Svaki od naslikanih je samo Čovek. Čovek koji je osetio da zavšetak Drugog svetskog rata nije rešio sve probleme, već naprotiv, da je doneo nove. Ne misli Mića Popović na političke probleme, na komunizam, mada ni na to ne ostaje imun. Samo delo aktuelizuje probleme udaljavanja pojedinca od drugih, ali i od sebe. A gde naći rešenje od tih problema? Samo među prijateljima.

Nacionalna galerija nalazi se u Dositejevoj ulici, a izložba je otvorena do 25. marta. Ulaz je slobodan.


[1] Kažem jugoslovenske jer je najveći deo njenih radova nastao dok smo svi bili Jugosloveni.

Važna je pažnja

Sećanje:
Učenici mlađih razreda osnovne škole blenu u zelenu tablu na kojoj je velikim slovima napisano: 

DANAS JE DAN ŽENA
(pismena vežba) 

Učiteljica za katedrom neverovatnom brzinom otvara gomilu poklona, razdvajajući ih na dve gomile, verovatno prema vrednosti. Meni je uvek pažnja bila usmerena na nju, na njeno lice dok gleda šta joj je koje dete donelo (ja sam joj samo jednom donela poklon i to saksiju muškatli koju sam maznula od komšinice). I nikad nisam pisala ovaj idiotski sastav.
Dvadesetak godina kasnije:
Moja sestra i ja smo imale tu neku kretensku foru da pred Dan zaljubljenih i Osmi mart kukamo kako nama tada niko ne kupuje poklone, jer smo, avaj, dame bez čoveka. Da bi nas ućutkala, mama je počela da nam kupuje gluposti i za ta dva praznika, pa bismo tako dobile po Volim te čokoladu u februaru, a u martu bi nas sačekalo nešto konkretno u vidu dezodoransa ili laka za nokte.
Ustajem ja tako jutros (ok, u podne) i onako neumivena i raščupana upadam poput uskoka u dnevnu sobu da vidim šta sam to dobila ove godine. Na stolu kesica, šarena, vidi se da je poklon jedva u nju stao. Ohohoh, mislim se ja, pa neko se baš potrudio. Počnem da vadim i evo šta se u kesi nalazilo:
  • Ferrero Rocher kuglice. 

Sreća sreća radost. 

  •  Siva marama sa rozikastim detaljima.

Ok, nije nešto što bih ja izabrala, ali bar nije tigrasta. Da, moja mama voli te životinjske šare. Ne znam zašto. 
  • Krema protiv bora. 

?!!??!!?!?!!?!?!!?!?!!?!?!?!!??!?!?!?!?!?!?!?!?!?!!!!??!!  


  • Čestitka: Sine, srećan ti praznik. Voli te majka. Maži kremu redovno.

Krema protiv bora?!?!!??! Stvarno??!?!?!?!
Pa meni je pre neki dan žena u Maksiju na kasi tražila ličnu kartu jer ne može, kaže, da prodaje pivo maloletnicima.
Pa ja imam samo bore smejalice na koje sam veoma, veoma ponosna.
Avaj!
Hvala ti, mama. 
Karanfil bi bio dovoljan. 

Zanosi i prkosi

Kada sam upisala Filološki, mislila sam da imam svoje favorite u svim segmetima književnosti i da se to neće menjati bez obira šta pročitam na fakultetu. Oh slatka li si mladosti u svojoj naivnosti.
Jedan od mojih novih favorita je Stanislav Vinaver. Njegovo ime provlačilo se kroz moje studije od prve godine, ali tek sam u četvroj godini spoznala njegov pravi značaj za razovoj naše književnosti. Erudita kakav je bio, stvarao je i poeziju i prozu, bavio se prevođenjem a veliki trag je ostavio i u teoriji. Jedno od najboljih dela naše književnosti koje sam imala prilike da pročitam, svakako je njegova  Nova pantologija pelegrinike u kojoj se našalio na račun svojih savremenika, ali i cele srpske književnosti. Kao što vidite, linkovala sam naslov, pa pogledajte, obećavam da se nećete pokajati.

Mi se čudno razumemo
 Mi se čudno razumemo
k’o dva bola, k’o dva vala
k’o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.
O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.
I svi stari snovi, evo
polagano nadolaze
k’o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev’o,
znam napamet tvoje fraze

svaku reč sam čuo davno. 

Stanislav Vinaver 
Šabac, 1. mart 1891 – Niška Banja, avgust 1955.