A-5491

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, palo mi je na pamet dok sam završavala knjigu Bio sam samo broj. Reč je o životnoj priči Alberta Seda, koju je na papir stavio Roberto Rikardi. Ova knjiga nije prva ispovest preživelih logoraša koju sam pročitala, zbog čega je, iako protiv moje volje, poređenje bilo neminovno. Pa ipak, koliko god da su slična, sva svedočanstva preživelih logorašica i logoraša su u isto vreme i različita i svako vas lomi na različite načine. Gotovo mesec dana pokušavam da smislim prikladan tekst o ovoj knjizi. Nekoliko puta sam, tražeći inspiraciju, skoknula u virtuelne kutke Hane i Katarine, žena koje o ovoj knjizi već pisale, ali jedino što sam pronašla bio je zaključak da su one rekle sve što bih i ja. Ta činjenica je poklebala moju ideju o pisanju te sam čitanje nastavila bez uobičajnog odvajanja delova koje bih prokomentarisala u tekstu. A onda sam, na samom kraju knjige, dobila odgovor na pitanje koje mi se vrzma po glavi od trenutka kada sam prvi put čitala o Holokaustu. I zato, eto mene, eto vas i evo zbog čega mislim da je ispovest Alberta Seda knjiga koju treba pročitati i u lektire uvrstiti.

Običaj nalaže da, pre nego što se pozabavimo temom, kažemo uopšteno o knjizi. Nisam baš sigurna da to mogu da izvedem u ovom slučaju jer je objektivnost napustila čim sam pročitala predgovor. Ali hajde da ne bude da nisam probala. Kao što već rekoh, Bio sam samo broj jesu sećanja Alberta Seda, italijanskog Jevrejina, i to sećanja na deset meseci provedenih u logoru Aušvic. Njih je sredio i pred javnost izneo izvesni Roberto Rikardi,  italijanski vojnik koji je pušku zamenio olovkom (ok, tastaturom). Iako je on pre svega spona između publike i govornika, Rikardijev glas takođe čujemo u pomenutom predgovoru, zatim pogovoru na kraju u pismu napisanom Albertu a koje je dođe kao neki zaključak nakon Albertove ispovesti. Posebno mi je zanimljiv bio taj pogovor, kratki putopis, nastao nakon što je Rikardo obišao sva mesta na kojima Alberto boravio od rodnog grada do Aušvica. Specijalno me je zanimalo kako će izgledati kada stigne u sam logor. Jednom sam obišla Dahau. Stvarano je bio kratak obilazak, stigli smo možda sat vremena pred kraj radnog vremena kompleksa. Nikada neću zaboraviti taj mir i tu tišinu šume, kao ni trentutak kada sam prvi put videla ostatke pruge, one su moj najjači utisak. A Rikardo je zapisao ono što sam i sama pomislila: koliko ih je ovuda koračalo, koliko ih se nije vratilo. Zbog toga nisam obraćala pažnju ni na stil ni na formu. Ova knjiga mi je u svakom smislu dala sve što sam od nje očekivala.

Nakon što završite Albertovu priču, jasno će vam se ukazati ciklusi u njegovom životu, neujednačeni, ali ipak primetni. Prvi, koji je logično započet rođenjem, završen je danom kada je prestao da bude dečak i postao Jevrejin. Kada su rasni zakoni stupili na snagu, Alberto je, kao i mnogi, lišen osnovnih ljudskih prava. Život u ratnim uslovima postaće još teži kada Nemci okupiraju Rim. Dva dana po početku okupacije, komadant SS trupa Teodor Daneker (inače Ajhmanov bliski saradnik, ako me razumete, čistio je i na teritoriji Jugoslavije) naredio je da se jevrejsko stanovništvo uhapsi i racije su počele. Više od 1000 ljudi deportovano je u Aušvic; među njima su bili Alberto, njegova majka i tri sestre, Anđelika, Fatina i Ema. Od svih Jevreja deportovanih tokom okupacije Rima, vratilo se njih 16, među njima Alberto i Fatina.

Dolaskom u Aušvic, Alberto više nije (samo) Jevrejin. On je sada A-5491. Trenutak svođenja celog identitata na jedan broj početak je novog ciklusa u životu Alberta Seda, ciklusa u kojem je život pred njega stavio nova, gotovo nesavladiva iskušenja: gasne komore, glad, težak fizički rad, zimu, marševe smrti. Scene kojima je prisustvovao učinile su da preispituje postojanje Boga, ali i čoveka. Svakodnevnica u paklu učinila je da se pita želi li da (pre)živi. Pa ipak jeste; u trenucima kada se svetlo u njemu gasilo, našao bi se neko ko bi se potrudio da ga ponovo upali. Jer onoga trenutka kada je stupio u prostor iza bodljikave žice, Albertova sudbina povezala se sa sudbinama drugih logoraša pa su se na mestu u kojem je vera u ljude nestajala izlaskom iz stočnog vagona, stvarala doživotna priljateljstva. Svaki od njih zatečen je u ličnoj borbi za preživljavanjem, uz svest da svako pokazivanje slabosti može biti kobno, i mi koji smo sa druge strane teksta, svesni smo toga pa načini na koje su pomagali jedan drugom deluju zadivljujuće. I dok se iz toplog i (naizgled) sigurnog doma divimo ljudskosti koju prikazuju, ton kojim Sed pripoveda kao da nas navodi da se tim potezima i iznenadimo. Možda nesvesni (ili prosto učitani) Sedov potez naterao me je da razmislim šta bih ja radila da sam se našla u nekoj od tih situacija. Volela bih da mogu da kažem da bih nesebično istupala i postupala, ali prava je istina da niko od nas ne zna od čega je skovan dok se ne nađe u tako ekstremnoj situaciji.

Albertova priča zbog toga jeste i jedan spomenik svim malim herojima koji su tokom okupacije radili sve što je bilo u njihovoj moći da pomognu ugroženima, uprkos smrtnoj opasnosti u koju su mogli da dovedu sebe i svoje najmilije. Gospođa Frančeska koja je skupljala porudžbine za Albertovu majku kada su njoj rasni zakoni zabranili da radi i koja je sačuvala jedinu porodičnu fotografiju, jedino što je ostalo od petočlane porodice Sed. Onda sjajna kućepaziteljka Eufemija Agosti koja je ispred nosa crnokošuljaša spasila bebu praveći se da je njena nećaka. Ili nadozornica internata Erminija koja je dečake sakrivala u podrum. Ne zaboravimo Odoarda Fokerinija, zaposlenog u redakciji lokalnih novina, koji je zahvaljujući pristupu štamparskoj presi štampao lažna dokumenta i novac za one koji su bežali u Švajcarsku. O bitkama i onima koji su se u njima istakli s pravom su ispisane stranice i stranice, ali hrabrost ljudi koji su se borili van frontova je podjednako važna, ako ne i važnija, danas možda vise nego ikad.

Vratimo se Albertu.

Sa prolećem 1945. A-5491 je ponovo postao Alberto Sed.

20191114_150515.jpg

Ispostaviće se da fizička sloboda nije dovoljna za početak novog životnog ciklusa. Iskustvo Aušvica zauvek je obeležilo njegov život, odredilo njegove odnose prema voljenima, prema društvu, prema svakoj noći i svakom novom jutru. Sećanja su toliko intenzivna da ih je ponekad nemoguće odvojiti od stvarnosti. Život pod teretom naziva jedan od preživelih teško se mogao nazvati životom. Stvari koje su ga zanimale pre deportacije, vise nisu mogle da donesu zadovoljstvo i mir. Zbog noćnih mora koje su ga vraćale iza bodljikave žice, odlagao je san. Pa ipak, korak po korak, Alberto pronalazi volju za životom. Pronalazi posao. Zaljubljuje se i stvara porodicu. Njegovu, kako kaže, osvetu fašistima. I kada vam se otme uzdah olakšanja, Alberto vas podseti da nikada u rukuma nije držao svoje ćerke, niti unuke jer je u Aušvicu bio deo rituala u kojem vojnici bacaju tek pristiglu decu u vis a zatim na njima vežbaju gađanje. Nakon toga, Alberto je konstantno osećao strah da bi se u trenutku kada dete uzme u naručje, iza njega mogao pojaviti neko ko bi viknuo da dete baci u vazduh. Ovo njegovo priznanje je, za mene, jedno od onih koje ću teško zaboraviti.

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, potvrdila je ispovest Albertove sestre, Fatine, koja je u trenutku ulaska u logor imala trinaest godina. Zajedno sa četiri godine starijom sestrom Anđelikom, Fatina je prošla prvu selekciju i poslata je na rad. Alberto sa publikom ne deli mnogo detalja vezanih za njenu subdinu jer ni ona nije sa njim podelila mnogo. Sve je stalo u nekoliko rečenica, dovoljnih da ti se srce sledi. U jednom trenutku, Fatina je poslata u baraku doktora Mengelea, ali, ispostaviće se, eksperimenti Anđela smrti nisu najtraumatičnije iskustvo koje je preživela. Bila je nedelja, dan dosade, najopasniji logoraški dan. Vojnici su nahuškali pse, opkladivši se koji je besniji. A zatim su ih pustili na odabranu žrtvu. Mesec dana pred kraj rata, Anđelika je bila odabrana žrtva a Fatina je gledala kako joj sestra umire. Za razliku od Alberta, koji je uspeo da živi sa sećanjima na život u logoru, Fatina se s njima borila do kraja svog života.

Šta je doživeo i preživeo u koncentracionom logoru, Alberto godinama nije delio ni sa kim, čak ni sa suprugom Renatom. Međutim, kada je jednom priča izašla iz njega, nastavila je da putuje. I to je poslednji početak Alberta Seda, koji, za razliku od njegovog zemaljskog života, neće imati svoj kraj. Nakon intervjua koji je sa njim uradio Rikardi, Sed je odlučio da svoju priču podeli sa onima na kojima je budućnost: ostatak svog života proveo je obilazeći škole i sa učenicama i učenicima ragovarao o užasima Holokausta. Sve do 2. novembra ove godine, kada je preminuo. Sada ova knjiga to radi umesto njega.

I stigosmo do pitanja tj. odgovora koji sam pomenula na početku ovog ne baš reprezentativnog teksta. Ne može tekst na ovom blogu biti lišen lične priče, računam da ste na to već navikli. Za termin Holokaust saznala sam i pre polaska u prvi razred, kada sam među starim knjigama pronašla mamin udžbenik iz istorije. Prvo je to bila samo knjiga iz koje je mama učila i uz pomoć koje sam ja učila svoje lutke. U nekom trenutku sam počela da je čitam; ostale su mi u sećanju dve stvari. Prva je reč Holokaust, reč koju ne umem da pročitam bez sricanja i ispovest jedne Ruskinje koja je govorila o okupaciji Lenjingrada. Sporadično bih priupitala roditelje zašto ovo, zašto ono, šta znači ovo, šta znači ono. I moram da kažem da su moji bili poprilično strpljivi, nije bilo izbegavanja pitanja tipa mala si, nije to za tebe, učićeš o tome u školi. I ja bih uglavnom bila zadovoljna odgovorima, mada je pitanje ipak uvek ostajalo bez odgovora: zašto? Ne znam kako je s vašim generacijama, ali moja je o Drugom svetskom ratu učila vrlo oskudno. U osnovnoj školi, jedva nešto. Bilo je dovoljno da znaš nekoliko datuma, ko je kad kapitulirao, ko je bio Romel a ko Aleksandar Ler (niko te nije pitao ko je Sava Kovačević, npr.), Hirošima i Nagasaki i aj ćao. U gimnaziji tek mrka kapa. Imali smo sjajnog profesora u gimnaziji, Marijo mudra šta je taj sve znao! I jedva sam čekala četvrtu godinu kad ono moša – u Devetoj se nastava istorije završila poklopila sa završetkom Prvog svetskog rata. A ja, opet, nikako nisam odustajala, baš zbog maminog udžbenika koji je u međuvremenu nestao u jednoj selidbi. I koliko god knjiga da sam pročitala, bilo da su stručne, bilo da su lična iskustva, bilo da je reč o fikciji, to jedno zašto je uvek ostajalo bez svog zato. I mučilo me je što ne mogu da razumem, što posle svake nove informacije imam bar još dva pitanja. Odgovor je, sad vidim, vrlo jednostavan. Roberto Rikardi kaže:

„Shvatanje je suviše blizu prihvatanja. Žao mi je, to je rijeka koju ne želim da prijeđem.”

Za mene je to dovoljno. Neke reke i ne treba prelaziti.

Ispovest Alberta Seda, publika u regionu može da pročita zahvaljujući izdavačkoj kući Imprimatur. Od skoro, njihova izdanja možete naći u knjižarama Delfi SKC i onoj u Knezu, a Novosađani mogu da ih potraže u knjižari Zenit. Iza ove izdavačke kuće stoje moji sajamski saborci i knjige su im stvarno vredne pažnje. Imam još nekoliko naslova na tapetu, o jednom sam već pisala (x). A vi budite dobri i pružite im podršku, mi knjigoljupci treba da se držimo zajedno. ❤

P. S. To što sam sa Borisom i Sonjom popila pivo (ok, dva), apsolutno nije uticalo na ovaj tekst, niti će uticati na sledeće.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. Jeste, uvodnu rečenicu sam pozajmila od Tolstoja i prilagodila je sopstvenim potrebama.

SMRT FAŠIZMU! SLOBODA NARODU!

Prvi put s majkom na Noć knjige

Opet sam kupila knjige. Mislim, majka ih je kupila. I ako me ikad bude ukorila zbog nemanja mere prilikom kupovine knjiga, podsetiću je na ovaj petak 13. – dan kada je podlegla euforiji koju nosi kupovina knjiga.

Već smo naučili da nisam neka ljubiteljka masovnih manifestacija, slabo se razumemo gužva i ja, pa i ne razmišljam o njima i niti pravim neke spiskove i planove. Ne bih ni ovaj put išla, nego se desilo da je majka odlučila da napuni svoju novu policu. Spomenula sam joj Noć knjige pre neko veče, ne znam ni kako smo došle do toga, još joj kažem da pregleda sajt i vidi šta joj se sviđa pa možemo da se prošetamo ako ne bude bilo hladno. Nađe ona četiri knjige, nađem ja pet. Dogovorimo se da je to ipak previše i da svaka uzme po dve, tako je jedino fer. Stigne i taj petak 13. al vidim ja nema nje, ništa ne spominje, šalje samo redovne fotografije novogodišnjih ukrasa koje je pazarila. I rekoh pa to je ok, i tako imamo previše nepročitanih knjiga, pozz za sajmove knjiga. Kad ja u kuću, vidim ona u potpunosti za Noć knjige spremna i pošto sam pre svega jedna dobra kčerka, krenem u pola devet na Noć knjige.

Kad sam videla more ljudi koji ulaze u Big fashion, počela sam da se molim da krenuli u bioskop. Univerzum ili ko god da sluša, uslišio/la je moje vapaje jer u našoj maloj knjižari jeste bilo sveta, ali nekako nije bilo gužve: ljudi jedni drugima dodaju knjige, delili preporuke, mlađi starijima čitaju blurbove sa korica. Jedino nisam uspela da se udam do kupovine, po tome znam da se nisam našla u nekom Holmarkovom filmu. A majka… Kakav spisak, kakve dve knjige?! Okrenem se – nje nema, nađem je kod trilera: uzmi nešto, al da nije puno krvavo. Tražim ja tako, tražim dok Šanaja Tvejn peva kako nije impresionirana nekim tipom, padne mi na pamet da je dugo nisam ni čula ni videla, šta li se s njom dešava i u nekom trenutku shvatim da sam izgubila mamu. Krenem da je tražim pogledom kad evo nje, donosi Andrića: da ti uzme majka za školu? Ne stignem ni da odgovorim, ona već u rukama ima četiri knjige i kaže: sine, odoh ja na kasu. Ti sad biraj nešto za sebe, ja ću da nam čuvam red. Na njene tri, ja sam dodala još toliko, jer tako je jedino fer. Evo šta smo odabrale, da ne kažem ulovile.

Majka bira:

Tes Geritsen – Suvenir: za dvojac Ricoli i Ajls sam čula zahvaljujući seriji, da ne beše Delfi kutka ne bih ni znala da postoje i knjige. Izvukla sam Hirurga i Suvenir, majka je odabrala ovaj drugi. Kažem mami da su žene u Delfi kutku mahom oduševljene Tesinim romanima, a njoj ako se ne svidi spakovaćemo Ljubici da nosi u Emirate. Ljubičin čkode je inače Egipćanin, što je posle bilo predmet sprdnje, stvarno nismo zbog toga uzele knjigu, Ljubice. Elem, deluje kao fini trilerčić za zimske dane. I biće to nešto što će cela kuća da čita, svi volimo ubistva u muzejima, ne znam kako to da objasnim.

Dr Nele Karajlić – Solunska 28: fun fact: najbolje partije lastiša, odigrala sam baš u Solunskoj. Moja kuma i dalje živi u toj ulici, zgradu od pomenutog broja. Zbog toga sam pikirala ovu knjigu odmah po izlasku iste, ali sam od jedne drage žene čula da je meh, pa sam odustala od kupovine. Majka, sa druge strane, misli da je Karajlićev humor baš to što joj treba i premda ja nisam sigurna da će u knjizi naći to što traži, podržala sam njenu nameru da je kupi. Kupovina nastavka zavisiće od toga kako joj se svidi prvi, logično.

Marta Hol Keli – Jorgovan uvek cveta posle zime: kada mi je spomenula naslov ove knjige, učini mi se da je ljubić. Onda mi mati prepriča šta je pročitala na sajtu: tri žene, Drugi svetski rat, pokret otpora. :dubokuzdah: Poukšavam da ne očekujem ništa, da ne bude ispala kao sa Pletenicom (x), al što bi mati rekla: to je i tako moja knjiga, ti sudi o svojim.

Da, mama. 🙄

Evo što sam odabrala da o njima sudim:

Lusinda Rajli – Anđeosko drvo: prvo, svi znamo koliko sam slaba na trešiće. ❤ Drugo, izvesnog vremena upala sam u toliki slump da nisam mogla ni novine da čitam. I slučajno u biblioteci nabasam na Devojčicu na litici, koju je napisala pomenuta drugarica Rajli. Krenem jedno veče da čituckam, čisto da vidim o čemu se tu zapravo radi i presedim celu noć. Nisam baš bila zadovoljna knjigom, kraj mi je baš bio nekako nezadovoljavajući, ali kriza ode kao rukom odnesena. Od tog trenutka drugarica Rajli ima specijalno mesto u mom srcu, a pošto sam trenutno u fazonu božićnih povrataka u napuštene domove i misterije koje tamo čekaju glavne junakinje, ovo nisam mogla da propusitm.

Ivana – Vonka Prokić – Rovinjska vrata: da, paaaa, svi znamo i to da sam slaba na romane čija je radnja smeštena period SFRJ. Merkam ovu knjigu već neko vreme, pa ako uđe u uži izbor za NINa (u šta sumnjam) taman ću da budem spremna. Verovatno će biti prva od ove tri koju ću pročitati. Blažena naša Jugica, ako ništa, bar nam je dala sjajnu scenografiju za romane. ❤

Džon Stajnbek – Istočno od raja: kontam da ovo ne moram da objašnjavam. 😀 Ništa Stajnbekovo nisam školovala od vremeni pa do sad i red je da to menjamo. Rekoše mi da krenem do knjige O miševima i ljudima jer kao najmanja je obimom pa ako mi se svidi da pređem na Plodove gneva i Istočno od raja, ali ja ne bih bila ja kad ne bih kontrirala. 🤷🏻‍♀️ Velika, velika očekivanja gajim, pa ćemo videti.

Pokazalo se, drage malobrojne čitateljke i još malobrojniji čitatelji, da je odlazak sa majkom u kupovinu bio plodonosan. Ponudila se čak i da mi kupi biografiju Koče Popovića, a.k.a moje partizanske simptaije, ali avaj, nije je bilo. Nisam mogla da pronađem Alijas Grejs, i to mi je baš žao, ali dobro, kakva me sve sranja (izvinte na prostoti) čekaju do kraja ove godine i u prvim danima sledeće, već ću ja naći trenutak da se počastim. 🤷🏻‍♀️📚❤

Srećne nove knjige svima koji slave. ❤

Kako da objasnim detetu?

9. decembar 2019.

Dragi dnevniče,
Javljam se sa dobrim vestima. Znaš kako se uvek desi da zadam sebi neku listu knjiga koje treba da pročitam u određenom mesecu pa je nikad ne ispoštujem? E pa, javljam ti sada da se stvari polako menjaju. Doskočila sam samoj sebi, dragi dnevniče. Nakon dva sajma i gomiletine knjiga koje sam dovukla, obećala sam sebi da ću svakog meseca pročitati bar dve knjige iz sajamskih ulova. I uspevam! Završih baš jednu, jest bila kratka, ali je sadržaj bio dovoljno izazovan pa rekoh što ne bih napisala red, dva, tri. Oko 1900 reči, nije kao da sam učila da budem sažeta. Al brzo se čita, majke mi.

Ako si, dragi moj dnevniče, sa pažnjom ispratio moje avanture sa Beogradskog sajma, onda si sigurno primetio da sam od dobrih ljudi iz Odiseje dobila razne knjige, među kojima se našla i knjiga zanimljivog naslova Mladi trogloditi. Moguće da ću nekom trenutku napisati trigliceridi, žao mi je, nije bilo namerno, moj je mozak smiješna robota. Elem, roman je delo francuske književnice Emanuele Pagano, prvi put je objavljen 2007. godine a 2009. nagrađen je Nagradom za književnost Evropske unije. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nisam imala velika očekivanja, delom zbog toga što znam koliko kvalitet dela nagrađenih ovom nagradom može da varira (setimo se, na primer, gospodina Gasta Grebera) a delom i zbog obima knjige. Znam, znam, nikad ne treba donositi zaključke na osnovu fizičkih karakteristika knjige, ali dragi dnevniče, kada se knjiga bavi temom transrodnih osoba ne očekuješ baš da će sve fino da se upakuje na svega 116 stranica. E da! To nisam rekla! Roman Mladi trogloditi bavi se pozicijom transrodne osobe u društvu, prateći na zanimljiv način odrastanje u malom mestu, proces tranzicije i život nakon prilagođavanja tela rodnom identitetu.

Pazi ovako: ovo je priča o Adel, ženi koja vozi školski autobus. Radnja je smeštena u francusku oblast Ardeš, koja se pod pritiskom savremenog doba menja, ostajući pritom bez stanovništva. To naravno znači i manji broj dece što opet dovodi do zatvaranja škola pa tako sva deca u okrugu imaju isti cilj – mali grad i škole u njemu. To takođe znači da su Adelini putnici različitog uzrasta, ali i ekonomskog statusa, što celoj priči daje zanimljivu pozadinu. Roman prati period od nekih šest meseci i na prvi pogled, prikazuje njihova putovanja od kuće do škole od škole do kuće tokom zimskog polugodišta. Ipak, dok sledimo Adelin tok misli, shvatićemo da ona nije neko ko ih samo prebacuje od tačke A do tačke B, već im postaje i prijateljica, neko kome mogu da se povere, neko ko razume njihove godine i postupke. I kroz njena razmišljanja i razgovore sa decom, polako otkrivamo i ko je Adel van školskog autobusa – postaće nam jasno da je ona pridošlica u rodnom mestu, zbog čega je meta znatiželje i nagađanja. Kako to mislim pridošlica u rodnom mestu? Pa lepo. Vratila se posle izvesnog perioda i niko je ne prepoznaje. Jer upravo je Adel, dragi moj dnevniče, transrodna osoba čijim se životom ovaj roman bavi.

Dakle, Mladi trogloditi. Manje više sam te uputila u radnju zato ću se sada fokusirati na ono što su po meni uspeli i manje uspeli aspekti ovog romana koji sam samovoljno smestila u YA romane toka svesti. Pred čitalačkom publikom, našao se skup unosa koji liče na dnevničke. Kažem liče jer nije svaki unos započet datumom. Njime se obeležava prvi unos u određenom mesecu dok za ostale možemo da nagađamo za koji su dan vezani. Umeto datuma, tekstove u većoj meri određuje mesto dešavanja – na putu do škole/gimnazije, predah, na pauzi, sama, i td. Zanimljiv postupak, rekla bih, jer nam to najpre govori da će priča u prvi plan izbaciti prelomne događaje, dok u isto vreme pokazuje ukazuje i to da nema velike razlike u svakodnevnici te da su Adeline aktivnosti istovetne svakog školskog dana, što opet može mnogo da kaže o junakinji i odnosu koji zajednica ima prema njoj. S druge strane, ono što nam ovi nazovi dnevnički unosi pružaju, jeste mogućnost da u isto vreme (čitaj u istoj rečenici) budemo i u prošlom i u sadašnjem trenutku. Obilazeći celu visoravan, Adel je često zatečena veličanstvenim prirodnim prostranstvima, veoma lepo i slikovito ih opisuje a vremenske prilike često su povezane s onim što sama junakinja misli i oseća – skoro kao da plovimo kroz neki romantičarski spis. Priroda je zapravo okidač Adelinih sećanja na mladost provedenu u tom pejzažu a mladost beše, kao i priroda u Ardešu: lepa i surova.

20191212_112339 (1).jpg

Evo gde priča postaje zanimljiva i gde se, avaj, javljaju problemi. Svako pažljivo čitalačko oko primetiće smenu u rodu glavnog narativnog glasa. Kada govori o trenucima koje trenutno proživljava, Adel progovara u ženskom rodu. Kada se seća odrastanja, narativni glas obraća nam se u muškom rodu. Adel će nam kroz svoja sećanja polako stavljati do znanja da sa rodom nikada nije imala problem. Džudit Batler bi joj bacila petaka jer šta je rod, ako ne društvena konstrukcija? No kako svet nije idealno filozofsko društvo, niti je bilo šta u njemu idealno, činjenica da znaš da tvoj pol ne prati rod s kojim se identifikuješ neće olakšati životne procese koji su sami po sebi dovoljno izazovni. Traumatično iskustvo odrastanja pojačano je prisustvom smrti koja je u ovom romanu uvek vezana za proces rađanja, što je, opet, iskustvo kroz koje prolaze samo žene. Mislim da ta činjenica dodatno naglašava značaj odnosno ništavnost tela koje je za Adel uvek predstavljalo područje borbe. Tokom odrastanja se osećala nelagodno zbog nesklada između onoga što oseća i onoga što jeste, ali i zbog manifestacija tuđih tela, prevenstveno bratovljevog. Poređenje i predočavanje svega što decači treba da budu i rade (primer kako patrijarhat uništava i dečake, praveći od njih svoje verne sluge), unose dodatnu napetost koja je jedana od većih pokretača radnje. Napuštanje rodnog mesta radi školovanja otvoriće mogućnosti da Adel postane ono što je oduvek osećala da jeste, ali do procesa tranzicije treba doći a ono što sledi nakon toga teško je koliko i odrastanje.

Možda ne želimo to da priznamo, ali naše odluke u suštini ne utiču samo na našu budućnost. Čak i one o kojima najviše promišljamo i koje su sasvim sigurno najbolje za nas, uvek prete da poremete krhke veze sa onima sa kojima smo bliski jer malo u prelomnim trenucima retko ko uspeva da na trenutak sopstvena osećanja ostavi po strani. Odnosi u porodici u kojima je odrastala junakinja ove priče trajno su narušeni smrću majke (ako neko planira da broji opšta mesta, evo jednog). Otac i (tada) dva sina ostaju zatečeni tragedijom koja ih je iznanda pogodila i svaki od njih trojice se sa gubitkom nosi na svoj način. U prvi plan tada izbija odnos između dva brata. Autorka je njihov odnos konstruisala tako da mu ne manjka ljubavi već razumevanja što je dosta zanimljivo jer obično jedno podrazumeva postojanje drugog. A ipak, kako odrastaju, obojici postaje jasno da ne rastu na isti načni što Aksel, mlađi brat, ne uspeva da kanališe na pravi način pa tako, prateći vekovima utvrđen put inicijacije u muškarca, ne propušta priliku da nad slabijem manifestuje svoju fizičku snagu. I kada deluje da je s godinama došlo i razumevanje i da je Aksel, ako ne prihvatio, onda bar naučio poštuje to što mu se brat identifikuje kao žena, u gradu u kom su iznajmili stan, oni se predstavljaju kao par. To niko ne dovodi u pitanje jer telo Akselovog brata više liči na žensko (on sam započinje proces tranzicije, što je meni bilo baš tužno). Čak i ako ignorišemo prvu wtf?! reakciju, jasno nam postaje da je samo pitanje vremena kada će taj odnos pući jer ne samo da je zasnovan na laži koja se servira ljudima van porodice, on je prvenstveno zasnovan na obmanjivanju sebe i pokazuje samo koliko smo ograničeni društvenim normama koje, kroz neku nakaradnu ideju normalnosti, samo ubijaju spremnost pojedinca da stane uz onog koji mu je najbliži.

Iako jaz među njima postaje sve dublji i u nekom trenutku komunikacija se obustavlja u potpunosti, oboje rade istu stvar: okreću se sebi. Razlikuje se samo pristup. Aksel se okreće usamljeničkom životu: posao obavlja u samoći a cela situacija sa smrću majke i odbojnost ideje da njegov brat postaje žena stvoriće neku vrste netrpeljivosti prema ženama generalno. Adel se, s druge strane, okretanjem ka sebi zapravo otvara ka svetu. Nakon oporavka posle operacije, odlučuje se za povratak u rodno mesto i nov život u staroj sredini. Naravno, stanovništvo koje o njoj ne zna ništa, svoje neznanje nadomešćuje glasinama, ali deluje kao da se Adel ne osvrće na njih. Pronalazi posao, zaljubljuje se (u lovca ni manje ni više, malo sam prevrnula očima), pa čudnim spletom okolnosti ponovo pokreće kontakt sa bratom. A ta činjenica će biti ključ za rešavanje misterije koja se napravila oko nje.

I tako dođosmo do trenutka kada sve kreće nizbrdo. Desiće se u jednom trenutku da se Adel i njeni putnici nađu u životnoj opasnosti. Zbog toga što je odrasla na tom terenu, Adel uspeva da ih skloni sa hlaldnoće tako što ih odvodi do pećine pretvorene u muzej. I dok čekaju spasilačke ekipe, jedan od starijih dečaka otkriva Adelinu priču. Zanimljivo, to čini dečak čiju je majku zajednica prozvala vešticom, mada je način na koji je on došao do informacija o Adelinom životu vrlo zemaljski. Elem, dok sluša kako se odvijao njen život i kako je dospela tu gde jeste, Adel ćuti, ne prekida ga, u sebi poredi priču sa činjenicama. Mislim, ok – kada je već došlo do toga da zajednica sazna ko je zapravo Adel, pokušaj ućutkakvanja bi verovatno bio kontraproduktivan, moguće da je i samoj junakinji to jasno. Međutim, koliko god ovaj roman govorio protiv diskriminacije transrodnih osoba, ja bih rekla da je ceo pokušaj pao u vodu s odabirom načina na koji će ta informacija biti obelodanjena. To nije priča tog dečaka, to je Adelina priča i na njoj je da odluči da li će je, kome i u kojim uslovima ispričati. Razloge zbog kojih se odlučila na ovakav postupak, tumačim pre svega činjenicom da je autorki stalo da pokaže da je budućnost optimistična i da će zajednice čiji su reprezenti učenice i učenici koje Adel prevozi imati razumevanja za transrodne osobe. Druga stvar je karakterizacija same junakinje. Čini mi se da je rekavši svima istinu o njenom poreklu, dečak skinuo teret s njenih leđa, ali nisam sigurna koliko je taj postupak blizak realnom trenutku deklarisanja transosobe. U svakom slučaju, mislim da je Adel ta koja je trebala da bude ta koja bi otkrila svoj identitet, ako joj je do toga uopšte stalo.

I na kraju (da, stigli smo do kraja!), kakva je presuda, pitaš se. Pa sad, iako lično nisam oduševljena, ipak mislim da bi roman mogao biti vredan čitanja jer u neku ruku stvarno odgovara na pitanje kako objasniti detetu. Adelina priča može biti sjajan prvi korak u pokušaju da se okončaju predrasude koje se možda gaje prema transosobama. Znaš ono kad kumuješ na krštenju pa pop pita da li se odričete Sotone? E tako nešto radi i Emanuela Pagano, samo što je njeno pitanje da li se odričete predrasuda. Na kraju ove knjige nalazi se zanimljiv i koristan priručnik za razumevanje svih pojmova vezanih za transrodnost i saveti kako o toj temi govoriti u novinarskom diskursu. Pročitajte ga i imajte u vidu da je Google vaš prijatelj. Taman da, kao na krštenju, pljunete na predrasude. Jer one i jesu đavolja rabota. Pu!

P. S. Dnevniče, brate, pa ne mogu da ti kažem zašto se roman zove Mladi trogloditi, nešto treba sam da otkriješ. Probaj ovde x ili ovde x. Ajd živ mi bio. ❤

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.