Grmi, seva, vreme se menja…

Beograd, 27. jul, 4.37

Kada moje dete ne spava, ne spavam ni ja. To je bio moto moje moje majke dok smo moja sestra i ja odrastale, a moram da kažem da to pravilo ni sada ne prestaje da važi. Evo i ja sada prolazim kroz isto, a nemam dete. Imam psa. Psa koji će krajem avgusta napuniti 9 godina i koji se plaši grmljavine. A večeras grmi kao da je kraj sveta. I tako moj pas provodi noć ispod mog ćebeta, sa glavom na mojoj nozi što praktično znači da ne smem da se pomerim inače ode palac, čisto da potvrdi da smo krevet i  ja njegovo vlasništvo i da samo on može da odredi šta ćemo i kada da uradimo. Moj matori pas. Što je stariji, to je luđi.                       
     

Đura pozira u wc-u

 

I šta ja radim dok on iz svog skloništa reži na gromove? Pravim Meril Strip maraton. Počela sam sa filmom Džuli i Džulija (Julie and Julia), onda sam gledala par snimaka iz emisije Elen Dedženeris (Ellen DeGeneres), da bih na kraju uzela da dovršim roman Vilijama Stajrona (William Styron), Sofijin izbor.  Kasnije je po tom romanu snimljen istoimeni film i Meril je igrala glavnu ulogu. Tornet sam stavila da se skida ili kako se već zove kad se vrši onaj posao posle skidanja torenta (da, konačno sam naučila da se snalazim sa tim torentima, jeeeeej!) i sutra ću da gledam. Tj. danas. Ako preživim ovako neispavana.
Elem, sad sledi par reči o Meril, filmu i knjizi. All in one.



Nemam pojma zašto do sada nisam odgledala ovaj film. Čekam knjigu, valjda, jer ne volim da gledam pa da čitam. Mada sad videh da ima baš niske ocene na Goodreads-u, tako da je možda i ne pročitam. Šmrc.
Ali flimić je baš fini. Ogladnela sam dok sam gledala i borila sam se da ne ustanem i počnem da spremam nešto za klopu.
Za vas koji niste gledali, ako vas ima, evo par reči, bez spojlera. Obećavam.
Dakle, imamo dve priče, to se vidi iz naslova. Jedna prati Džuliju Čajld, ženu koja je naučila Amerikance da kuvaju i jedu. Tako kažu u filmu, par puta. Druga priča smeštena je u današnjicu (2002., da budemo precizni) i prati muke mlade Džuli Pauel, devojke koja želi da postane pisac, a radi kao običan činovnik. Prolazeći kroz neku vrstu krize identiteta, baš kao i ovogodišnje leto, Džuli kroz razgovor sa suprugom dolazi na ideju da započne blog. I to ne bilo kakav blog, ne, ne. Ona se odlučuje da godinu dana svaki dan sprema jela iz kuvara Džulije Čajld. Otud i podnaslov knjige: 365 dana, 534 recepta. i dok Džuli odrasta, a Džulija muku muči sa svojom knjigom, mi gledamo kako se dve žene bore za ono u šta veruju, za svoje brakove, za svoje živote. Girl power! 
Ima reči i o tome kako nastaju blogovi, kako se prevazilaze sumnje u ono što pišeš i strahovi da li te iko čita i da li je ono što pišeš samo gubljenje vrema. Fun.

I drink to that!
Ali, ako smem da dodam, ono što mi se najviše dopada u ovom filmu jeste ljubav između Džulije i njenog supruga. Ok, kontam da je malo našminkana za potrebe filma, ali ono što sam pronašla na netu dok sam čekala da se skine filmić, zapravo kaže da filmadžije nisu puno preterale. Dakle, Živote, Vasiono, Bože, ko god da upravlja tim sudbinskim stvarima, pošaljite mi jednog Pola. Hoću i ja da budem puter na nečijm hlebu.


A onda sam se sita isplakala zbog Sofije i njenog izbora. A znala sam da izbor na koji upućuju naslov i veći deo priče, nije onaj zbog kojeg se slama srce naše junaknje. Ovo zagrebačko izdanje koje sam ja našla u biblioteci ima 850 stranica, dakle monstrum od knjige kad pogledate. I zahvaljujući ispitima i društvenim mrežama koje mi pojedu dan, ja je čitam od aprila meseca. Ali knjiga je više nego fantastična. 
Toliko je dobro napisana da zaista možete da osetite atmosferu na ulicama Njujorka, vrele noći u Bruklinu i svu tragediju Aušvica.
Radnja je smeštena u Njujork, godina je 1947. Svet se polako ali sigurno oporavlja od posledica Drugog svetskog rata, a mladi Stingo pokušava da postane pisac. I vrlo je zanimljiv taj njegov put, jer ne samo da ga pratimo u borbi za svoje mesto pod Suncem u nemilosrdnom svetu izdavaštva, mi zapravo gledamo kako Stingo odrasta, tu pred našim očima. U jednom trenutku, život ga odovodi u jedan bruklinski pansion, gde upoznaje Sofiju i Nejtana. I dalje vam ništa neću reći, osim da ćete sve suze ovog sveta proliti, ali će vredeti. 


Sada je tačno 6 sati. 
I dalje grmi, torent sa Sofijinim izborom je skinut i sređen…
Odoh da napravim tople sednviče i da skuvam čaj.

Spavanje je i tako precenjena delatnost… 
Advertisements

Metle i četke (nisam sanjala, nisam!!!)

Kada sam ja bila mala, postojala su dva televizijska kanala, RTB1 i RTB2. Onda se pojavio i takozvani Treći kanal, a ubrzo i TV Politika. Iako je zvanično bila deo AD Politika, ova televizijska kuća bila je pod patronatom ljudi (ok, jednog čoveka) u vrhu vlasti,  tako da je ta televizija imala neograničena sredstva i tako smo mi gledali najveće holivudske hitove paraleno sa Amerikancima. Eh, kad se samo setim Matixa koji je trebao da skrene pažnju sa demonstracija…
Ali ono što je za nas za našu današnju priču važnije jeste Diznijev vikend maraton koji je bio sastavni deo programske šeme pomenute televizijske stanice. Prvi Diznijev vikend maraton bio je maraton u bukvalnom smislu te reči: crtani filmovi su počinjali u 8h ujutru i završavali se u kasno popodne. Bez vesti, sa vrlo malo reklama, jedan dugometražni, pa pola sata kratkometražnih crtaća i onda opet neki dugometražni klasik. Već tokom sledećeg meseca DVM je trajao kraće i nije više sadržao samo Diznijeve crtaće, ali je i dalje bilo nezamislivo provesti subotu bilo gde osim ispred TV-a. Što uopšte nije pohvalno, ali bila je zima (a ni to nije opravdanje, znam).
Jedne subote očarao me je film koji je u ovoj zbrci od mog mozga ostao upamćen kao Metle i četke. Radnja je smeštena u Englesku za vreme Drugog svetskog rata i vrti se oko troje dece koja su iz Londona premeštena u neko englesko selo i dodeljena na staranje ekscentričnoj gospođici Prajs koja ima veliku želju da postane veštica. I onda ona baca čaroliju na svoj stari krevet i onda oni putuju tim krevetom i tako…
Malo je reći da sam bila očarana. A onda šok: niko nije imao pojma o čemu govorim. Prepričavala sam ga milion puta, pevala pesmice iz filma, vikala kako u tom filmu glumi onaj što igra tatu u Meri Popins. Uzalud. Svi su me bledo gledali. Probala sam da nađem kasetu u video klubu (sećate se video klubova?) – ćorak. Nadala sam se reprizi – opet ćorak. I tako sam sebe ubedila da sam film sanjala.
Prolazile su godine, možda čak i cela decenija. Sa petooktobarskim promenama nestala je i TV Politika, ali sećanje na Metle i četke me nije napuštalo. Kakav kliše, a? 🙂 A onda je jednog dana Fox Crime počeo da pušta Bakicu. Bakica je porodični naziv za seriju Murder, She wrote.
O Bože, kakve sad veze imaju te Metle i četke sa ovom serijom iz 80ih?, pitate se vi.
Evo, evo, stižemo do poente. Veza je u glavnoj glumici! 🙂 Bakica je gospođica Prajs, odnosno obema je život udahnula Anđela Lendsberi! O, kako sam srećna bila kada sam je videla kako rešava ubistva! Naravno, niko od mojih ukućana nije shvatio zašto sam počela da vičem NISAM SANJALA! NISAM SANJALA! Al kao što već jednom rekoh, nije lako imati divu u kući.
Ok, i što ti sada nas daviš celom ovom pričom?!, čujem vas.
Pa zato što hoću da vam preporučim film. Metle i četke zapravo nose naziv Bedknobs and broomsticks[1]i apsolutno morate da pogledate taj film. Ali stvarno morate. 🙂
Evo o čemu se (zapravo) radi:
Nakon bombardovanja Londona, vlasti su donele odluku da se deca evakuišu na selo i tako su Čarli, Keri i Pol stigli u malo mesto pod nazivom Pepperinge Eye (Zabibereno oko?). Kao što već rekoh, za njihovu starateljku određena je Eglentajn Prajs (Eglantine Price, prevedeno na srpskohrvatski Šipak 😀 ). 
Ekscentična usedelica i veštica u pokušaju, krenuće sa troje dece u potragu za čarolijom koja će zaustaviti rat i tako počinje avantura koja će im promeniti živote
Filimć je snimljen 1971. godine i često je poređen sa već pomenutom Meri Popins jer oba filma u sebi imaju animirane delove, a i tematika im se nekako može povezati s obzirom da se radi o deci koja su iz nekog razloga odvojena od roditelja.
Šta bih ja izdvojila: 
  •  Scene putovanja i animirani deo filma. Toliko su vešto urađene da apsolutno mogu da se takmiče sa današnjim 3, 4, 5, 6 i ostalim D efektima i ne bi izgubile. Scene pod vodom i generalno sve scene vezane za boravak na ostrvu Nabumbu prava su poslastica za sve ljubitelje Diznijevih crtaća. Posebna ljubav ide za scenu u kojoj gospođica Prajs i profesor Braun plešu pod vodom.
  •  Pesmice. Muzika je neizostavni deo svakog Diznijevog ostvarenja, pa se ni ovo ne izdvaja. Pomalo jeziva uvodna špica, pesma gospođice Prajs o godinama kad prestajemo da verujemo, krajnje zarazna pesma Portobello road, ma soudtrack koji se stvarno ne zaboravlja. Verujte mi na reč. 🙂 
  •  Ako stvarno veruješ u nešto, to će se i ostvariti. Opet kliše. Ali stvarno, kroz ceo film gospođica Prajs želi da uz pomoć magije zaustavi rat. Razvojem događaja, bavljenje magijom joj biva sve manje privlačno, ali ideja o pomaganju u borbi protiv neprijatelja je ne napušta i ona uspeva da ostvari svoj cilj. Nije baš zaustavila rat, ali… Videćete već. 🙂

Ovo je zaista jedna divna i topla priča. Ne znam da li ste je odgledali ranije, ali svakako je ubacite na svoje Šta-da-gledamliste. Čovek nikad nije star da bi gledao Diznijeve filmove, a ovaj je stvarno dobar.
 Na kraju krajeva, svakako je bolji od mog teksta, a čitanje ste preživeli. 🙂


[1] Ja sam gledala online, al kaže mi posestrima da može da se nađe i torent, pa kako vam je lepše.