Nivoi života, nivoi tuge

Uvek mi je nekako teško da smisleno govorim o knjigama koje volim. Sa romanom Nivoi života, mog omiljenog pisca Džulijana Barnsa je još teže jer to je Barns i januar je i onda ne mogu a da je ne doživm lično. Shvatate?

Teško je jer ne znam kako da Vam opišem knjigu. Ok, to je prozno delo, ali o čemu? Verovatno ste i sami primetili da je, nakon što je Barnsova supruga Pat preminula, njegovo stvaralaštvo dobilo novi oblik, baš kao što je i život dobio (ili izgubio, zavisi kako gledate) novi nivo. Vidimo to već u romanu Ovo liči na kraj, kao i u nekim pričama iz zbirke Puls (naročito obratiti pažnju na priču Linije braka). Ne znam da li ste primetili promenu u posveti: ranije je pisalo Posvećeno Pat, a sada Za Pat, kao da je nekada pisao direktno njoj, a sada piše sećanju na nju. Ali Nivoi života su drugačiji, tako liče na Barnsa, a opet su toliko drugačiji. Recimo da je to roman koji nije roman, ispovest koja nije ispovest, zbirka koju čine tri priče ili tri eseja. Složićemo se da je reč o proznom hibridu, i pitanje žanra smo rešili. Ostaje da se pozabavimo temom.

Najpre bih rekla da je ovo kratko (110 str.) delo podeljeno je u tri celine. Prva, nazvana Greh visine, priča o letovima balonom i novim fotografskim tehnikama. Fikcija inispirisana istorijom, ispričana je kroz tri stvarna lika, konjičkog pukovnika Frederika Barnabija, glumice Sare Bernar i fotografa Feliksa Turnašona Nadara. Narator se bavi istorijom leta balonom opisujući ga kroz manje ili više uspešne pokušaje i pričom skreće čitaocima pažnju da svako novo iskustvo u našim životima može biti najdivnije ili najbolnije, ali da to nećemo saznati ako se ne odvažiimo i krenemo hrabro životu u susret. Onda se fokus priče sa javnog prebacuje na lično, na Feliksa Turnašona Nadara i njegove uspehe vezane za eksperimentisanje sa fotografisanjem iz vazduha. Nadar je prepun sumnji i strahova, ali sve to, baš kao i uspehe, deli sa svojom suprugom. Narator tada uvodi termin ženoljubiv i iskustva savremenog čitaoca sklona su da ovom terminu pripišu značenje ženskaroša. Međutim, reč je bukvalno o čoveku koji voli svoju ženu. Takav je bio Nadar, do poslednjeg dana zaljubljen u svoju Ernestinu, čija smrt mu je slomila srce u toj meri da je nedugo nakon toga i sam preminuo.

Iz visina, narator u drugoj celini priču sada spušta na tlo, nazvavši je Na nivou. Ona je posvećena kratkoj ljubavnoj priči između glumice Sare Bernar i pukovnika Frederika Barnabija, kapitan Freda, kako ga je madam Sara od milja nazivala. Ovaj segment romana podsetiće možda ljubitelje Barnsove književnosti na roman Artur i Džordž, u kojem se takođe mešaju istorija i fikcija, samo se sada u središte ove reinterpretacije života istorijskih ličnosti stavlja, ni manje ni više, nego ljubav, odnosno nemogućnost ostvarivanja iste. Bez obzira na tematsku osnovu dela, ljubav je za Barnsa uvek neka vrste sile u kojoj čovečanstvo pronalazi spas od istorije, od dosadne i tmurne svakodnevice, pa čak i od religije. Ovde, dok pripoveda o osećanjima između glumice i vojnika, Barns definiše ljubav kao stecište istine i magije, po čemu je bliska motivu letenja balanom i magiji fotografije. No, i ljubav je iskustvo, te tako i ona može biti nešto najdivnije u nečijem životu, ali može biti i nešto najbolnije. Sara i Fred nikako ne mogu da opstanu kao par jer su previše različiti, on je povučeni melanholik, ona ekstravagantna lepotica koja uživa u trenutku.

Živimo na ravnom, na zemlji, pa ipak – i baš zato – težimo uzdignuću. Bića smo tla, a ponekad možemo da dospemo do bogova. Neki se uzdižu umetnošću, neki religijom; većina ljubavlju. Ali kad letimo, možemo i da padnemo. Retka su blaga prizemljenja. Može nam se desiti da odskočimo od zemlje silom koja lomi noge, da nas udar odvuče ka nekoj inostranoj pruzi. Svaka priča o ljubavi je potencijalna priča o žalosti. Ako ne odmah, onda kasnije. Ako ne za jednu osobu, onda za drugu. Ponekad za obe.

Ljubav treba da bude sigurnost, mirna luka, ono što dođe posle ushićenja koje donosi zaljubljenost. Ipak, ljubav je, kaže naš narator, uvek na granici bola i žalosti.

I to nas dovodi do poslednje celine, do Gubitka dubine. Priča ovde postaje lična. I za Barnsa i za mene. Iz prošlosti, selimo se u sadašnjost, u vreme nakon Pat. Sada je narator ženoljubivi junak koji pati za svojom ženom, i ne krije se iza likova iz prethodnih tekstova već progovara svojim glasom. Vrlo jasno, vrlo lično, vrlo bolno.

Bili smo zajedno trideset godina. Imao sam trideset dve godine kada smo se upoznali, šezdeset dve kada je ona umrla. Srce mog života; život mog srca.

U ovom poglavlju, Barns ruši barijeru između čitaoca i pisca. Pruža nam uvid u stanje svoje svesti, mi tugujemo zajedno sa njim. Opisuje nam promene u svom životu, svom novom životu, i priča nam kako se nosi ne samo sa smrću supruge već i sa reakcijama drugih. Navodeći postupke svojih prijatelja i poznanika, Barns pred nas iznosi niz poznatih detalja jer smrt je situacija u kojoj ne znaš kako da se postaviš. Hoćeš nekome da pomogneš, ali ne znaš kako. I uvek kažeš pogrešne stvari. I to je jedna od univerzalnih stvari u svakoj smrti i u svemu što nakon nje ostaje.

Spojiš dvoje ljudi koje niko ranije nije spojio. Ponekad je to kao onaj prvi pokušaj da se vodonični balon veže za vatreni: da li ćeš radije da se slupaš i zapališ, ili zapališ i slupaš? Ali to ponekad uspe i stvori se nešto novo, i svet se promeni. A onda, u nekom trenutku, pre ili kasnije, iz ovog ili onog razloga, jednoj osobi oduzmu onu drugu. A ono što se oduzme uvek je veće od ranijeg zbira. To možda nije matematički moguće, ali jeste emocionalno moguće.

Barns otkriva sve, baš sve o svom bolu, ali čuva privatnost svoje supruge. Piše po sećanju, ne biografski. Piše o svojim strahovima, piše kako sve češće razmišlja o samoubistvu. Piše o nestajanju sećanja i kako se plaši života bez njih. Paradoksalno, činjenica da sećanja ipak postoje, čak iako su mu trenutno nedostupna, održaće ga u životu jer postaje svestan da bi njegova smrt značila novu smrt njegove supruge. I može se učiniti da poslednji deo nema veze sa prva dva, ali zapravo su prva dva teksta samo uvod u ovaj poslednji. Bez tih priča o fizičkim usponima i padovima i ljubavi koja se pojavljuje i nestaje, Barns ne bi mogao da nas sprovede kroz svoju priču. Osvrće se, u svom pričanju, vrlo često na mit o Orfeju i Euridiki. Barns kaže da je za njega mrtvo – mrtvo, ne veruje u neke ponovne susrete. Zato je pisanje, odnosno proživljavanje sećanja, njegov silazak u Podzemlje. Kroz ovo delo, a verujem i sva naredna, Barns će tražiti svoju Euridiku.

Razumem, ali zašto ste Vi to doživeli lično?

Zato što ovo nije knjiga o smrti Barnsove žene i njegovom tugovanju. Samo je insipirisana time. Ovo je univerzalna priča o ljubavi, o smrti i o bolu. O životu, takođe. Ne moram ja da izgubim muža posle trideset godina braka da bih razumela kako se Barns osećao. Spojiš nekad dve stvari, dvoje ljudi koje niko ranije nije spojio… Ponavlja se ta ideja kao refren. Zar ne primećujete? Svet se promenio, nismo ni osetili. I onda se promenio ponovo. I tu promenu još uvek preživljavam(o). Baš kao i Barnsov, i naši životi su dobili jedan novi nivo. I još nešto, za kraj:

Stvar je u tome – priroda je tako precizna, boli te tačno onoliko koliko vredi.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

Infinity Book Box, epizoda: Januar

Stigao je novi Infinity Book Box. Stigao je juče, ali sam se ja mimoišla sa Goksijem iz Post Express-a (tako se čovek predstavio). Zapravo, mimoišli smo se dva put: prvi put u ranu zoru, negde oko pola 10, a drugi put oko 15h kada sam otišla do pošte da proverim da li je bebica stigla. Bebica je paket, ne Goxy, da ne bude zabune. Nije mi ostalo ništa drugo no da se pomirim sa sudbom i evo nas sada, 24h kasnije. 🙂

Ovogodišnji Infinity book box sam baš željno iščekivala, naročito od trenutka kada je Ema, idejni tvorac ove kutije, objavila da su u sastavljanju ove kutije učestvovali i Tašnarija i Grnčarija o kojoj se priča.  I onda sam kod Stsh i Milice videla sadržaj što mi je u velikoj meri pomoglo jer sam znala da šta da (ne)očekujem.

DSC_0301~2

 

Kao što možete da vidite, osim knjige, svoje mesto u paketiću našli su ovaj divni neseser, dva bookmarkera, od kojih je jedan sa sličnim motivom kao i korice knjige, zatim jedan magnetić, simpatičan privezak za ključeve i jedna Najepše želje čokoladica. Koja je upravo završila svoj život na ovoj planeti. 🙂

Knjiga nosi naslov Sledbenik morskih zvezda, a potpisuje je Boris Vukov. Autor mi nije poznat, biografija kaže da je reč o rođenom Beograđaninu koji je svoju sreću potažio u Americi, u Kaliforniji gde radi kao redovni profesor psihologije na Long Beach City koledžu. Naravno, konsultovala sam se sa svojim drugom Google-om i nije mi baš bliska tematika ovog štiva. Svakako ću joj dati šansu, ali sve mi se čini da imam svoj prvi roman za Čitam/Čitaš razmenu na Kosančićevom vencu. 🙂

 

DSC_0307~2

Kao što fotka kaže, na knjizi stoji magnetić. 🙂 Dražestan je, moja mama je oduševljena i odmah ga je stavila na počasno mesto u frižiderskoj galeriji. 🙂

I sad stižemo do zvezde ovog paketića, a to je ovaj neseserčić.

DSC_0304~2

Dok sam gledala fotke po Instagramu, pomislila sam da bih mogla da ga prosledim drugarici čiji se rođendan bliži, ali kada sam ga videla uživo, odustala sam od te ideje.Boje mi skroz odgovaraju, a i print se slaže uz moju personu. Savršen je za gomilu mojih gluposti koje nosam po džepovima a o kojima ste mogli da čitate o onom Šta je u mojoj torbi postu. Možda ga pretvorim i u pernicu, videćemo. 🙂

Da li sam zadovoljna dobijenim? I jesam i nisam. Jasno da paketi ovakvog tipa, bilo kozmetički, bilo ovi knjiški, ne mogu da ispune svačija očekivanja, ali ja nekako i dalje očekujem više. Naročito kad je izbor knjiga u pitanju. Ok, jasno mi je da je ideja tek u začetku i da ne mogu očekujem Lagunine bestselere, ali ipak… Toliko je izdavačkih kuća koje objavljuju fine i zanimljive pisce i pesnike mlađe generacije, tu je i sajt Makart.rs na kome sam sinoć, za samo 10 minuta potrage pronašla 4 romana čija je cena 200 din i koji bi, potpisujem, bili mnogo srećniji izbor od knjige gospodina Vukova. Dakle, napredak je svakako moguć, nadam se da ima volje da se on i ostvari. 🙂 Videćemo kakav će biti februarski paketič, negde naslućujem da će biti vezan za Dan zaljubljenih i to me već malo i plaši ali ipak… Jedva čekam. 🙂

Jedna književna zaraza

Ili Ukratko o jednom romanu Jelene Bačić Alimpić

Tačno je, moji prijatelji, da sam naslov pozajmila od našeg znamenitog kritičara Jovana Skerlića. Za razliku od njega, ja neću biti tako surova i oštra. Naprotiv. Kada kažem zaraza, ja mislim na onu vrstu kad ne možeš da prestaneš sa nečim. U mom slučaju, reč je o romanima Jelene Bačić Alimpić.

I odmah da se razumemo, kao i svi njeni romani, ni ovaj nije biser našeg savremenog stvaralaštva i nema apsolutno nikakve pretenzije da postane klasik. Autorka je savršeno prepoznala kojoj publici treba da se obrati i to i radi. Nema tu mnogo mudrovanja, uhvatila je dobru struju i sad mirno plovi. I to je skroz ok, jer se ne trudi da bude nešto što nije kao njene koleginice voditeljke – spisateljice.

Roman o kome ću vam danas pisati, Noć kada su došli svatovi, prvi je deo triologije Kazna za greh. Baziran je na dobro poznatoj matrici: bogat mladić, siromašna devojka, nemoguća ljubav. I kako kaže Pepeljuga: Vasa Ladački u 3-4 nastavka… Jeste, ima tu i Vase Ladačkog i onih Jagodića, ali meni nekako nije smetalo. Mislim, sve te priče liče jedna na drugu, ali red je da svakoj damo priliku.

Dakle, Mihajlo je sin grofa Ercega, Emilija je kćer kovača Ilića. Rasli su zajedno i srasili u jedno biće. On koji raste u hladnoj bogatoj kući, ona koja raste u toplom i siromašnom domu. Prvo što o njima saznajemo jeste kako su izgledali njihovi odrasli životi. Roman, naime, otvaraju dva pisma, prvo Mihajlovo, a onda i Emilijin odgovor. I moram da kažem da me je malo razočaralo što se JBA nije odlučila da svoj roman oblikuje u epistolarni, bilo bi daleko zabavnije i čvrsto verujem da pisanje ispovedne naracije autorki ide mnogo bolje od konstrukcije dijaloga. Dakle, Jelena, ako ovaj tekst nekako dospe do vas: ta man’te se dijaloga! 🙂

Negde na pola romana, baš kad je već počelo da postaje malkice dosadno praćenje dogodovština na kaštelu Ercegovih, JBA se odlučuje da u priču ubaci nešto za nju sasvim novo i neobično, a to je poigravanje sa onostranim. Mihajlo, naime, u jednom trenutku spominje mrtvog blizanca, kao i susrete sa njim, razgovore koje sa njim vodi, kao i teskobu koju oseća zbog odlaska u Beč i nemogućnosti da posećuje bratovljev grob. Emilija tu ulogu preuzima na sebe, kako bi svom voljenom čoveku olakšala odlazk u svet. I fino je to uvedeno u roman. Opravdano je psihičko stanje grofa i naročito grofice, nazire se istina o grehu koji se pominje u naslovu. Ali iz nekog razloga, baš kao što je iznenada uvedeno, tako je iznenada i zanemareno. S obzirom da je reč o prvom delu triologije, sasvim je ok što je čitalac ostavljen da se pita, ali nekako ostaje utisak da je i pored toga, premalo rađeno na toj ideji. Baš kao i na sceni kada Emilija odlazi kod vidovite Mandike. Zapravo, veća napetost se stvara dok Emilija razmišlja o odlasku nego prilikom susreta sa starom proročicom. A moglo je da bude odlično.

Na kraju, zašto sam ovoj knjizi dala četiri zvezdice i zašto sam odlučila da svoje utiske podelim sa vama? Ne znam da li je do toga što mojim venama teče vojvođanska krv, tek mani je priča u potpunosti legla. Počela sam da čitam oko 22h, napravila pauzu od sat vremena da odgledam neku potpuno bezvzenu emisiju o Staljinu i onda sam nastavila dok je nisam pročitala. Nisam mogla da stanem. Na kraju sam plakala kao malo dete i htela sam da pišem autorki i molim je, kumim i preklinjem da mi pošalje drugi deo. Ženski likovi su mi se baš dopali, naročito Lujza, mada bih volela da se njenoj priči dalo malo više prostora, dok se na karakterizaciji muških moglo još malo proraditi. Priča je topla, vuče čitaoca da ide dalje (i misli na krofne), klizi ponekad u patetiku, ali za divno čudo, nije mi smetalo. Valjda mi je bilo potrebno nešto tog tipa, nešto da bacim mozak na pašu i samo posmatram razvoj događaja. I upravo to je ono čime me je JBA zarazila: piše tako lako da nemam ni najmanji problem da zamislim film. Čak i kad je u pitanju onaj bezvezni Ringišpil.

Ne mogu da dočekam kraj februara, rekoše da tada izlazi nastavak. Izdavači su bili u pravu, ovo jeste ambiciozan projekat i iskreno se nadam da se broj zvezdica na Goodreads-u neće smanjiti nakon čitanja druge i treće knjige. 🙂

Moja Afrika

Funny thing: gledala sam ja Moju Afriku jedno milion puta ali nikada od početka. Iako mi je to mi je jedan od najomiljenijih filmova, iako živimo u eri gde je (skoro) svaki film na klik od nas. I tako pojma nisam imala da je u pitanju ekranizacija knjige: početak nikad nisam videla a kraj bi me svaki put dokosurio te  nisam obraćala pažnju na detalje vezane za nastanak priče. A kada sam konačno skontala da postoji i pisana verzija, jasno, morala sam da pročitam.

E sad, kao što već znate, jedna od stvari koje stvarno ne volim, jeste čitanje posle gledanja ali u ovom slučaju film i knjiga… Dve potpuno odvojene stvari. Ispostavilo se da je film samo inspirisan knjigom i da je fokus stavljen na ljubavnu priču između Karen Bliksen (Meryl Streep) i Denisa Finč Hatona (Robert Redford). A knjiga je fokusirana na sve osim ljubavne priče, tako da jeeeej, film mi nije smetao uopšte. I još jednu stvar ću vam reći, knjiga mi se toliko dopada da već izvesno pokušavam da smislim pristojan tekst. I odlučila sam da samo nabacam činjenice, jer ne mogu više da zadržavam svoje oduševljenje, a vi vidite šta ćete sa njima.

quote-i-had-a-farm-in-africa-at-the-foot-of-the-ngong-hills-isak-dinesen-35-70-43
Fotografiju sam našla ovde: klik

Tom rečenicom Isak Dinesen počinje svoju priču. Isak? Ko je sad pa Isak? – čujem vas. Karen Bliksen je svoja dela objavljivala pod nekoliko pseudonima, Isak je bila kada je objavila svoja najpoznatija dela. I odmah nakon te rečenice, ja sam bukvalno bila teleportovana na njenu farmu kafe, pravo među njene skvotere. Zaista se stvorio osećaj pripadnosti, kao da sam postala deo života na samoj farmi i kao da je i od mene zavisio njen opstanak.

Ova priča o životu u Africi zahvata nekih pet, šest godina autorkinog života na farmi. Datuma u knjizi nema, ali iz njene biografije možemo da vidimo da je potpunu kontrolu nad farmom dobila 1925. godine, nakon razvoda i da se u Dansku vratila nedugo nakon smrti Denisa Finč Hatona (nadam se da ovo nije spojler), koji je opet poginuo 1931. To bi bio taj vremenski okvir u koji ćemo smestiti radnju koja je podeljena u pet delova: Kamanate i Lulu (majke mi moje, priča o Lulu je nešto najnežnije što sam u prošloj godini pročitala), Nesrećni slučaj na farmi, Gosti na farmi, Iz dnevnika jednog emigranta i Rastanak sa farmom. Priče se nižu bez nekog hrnološkog reda, sa dosta digresija i retrospektivnih momenata, a prva dva poglavlja predstavljaju upoznavanje čitalaca sa okolinom, starosedeocima i njihovim običajima, religijskim i pravnim obredima i ceremonijama kao i aktivno učestvovanje autorke u njima. I sad je pravo vreme da se kaže da bi do kraja drugog dela čitalac trebao već da se navikne da je uloga koju je autorka imala u plemenskim zajednicama velika ali verovatno i preuveličana i da će se ta tendencija veličanja sopstvenog lika i dela nastaviti do kraja, tako da ne dajte da vas to omete u daljem uživanju u delu. 🙂

Čini mi se da je ovo knjiga koju ili volite ili ne, nekako ne verujem da može biti samo dobra knjiga. Možda je to zato što od nje ne znate šta da očekujete pa onda i kad dođete do kraja i vidite šta vam je dala, možete ili da budete super zadovoljni ili potpuno razočarani. Ja sam, i za to apsolutno krivim taj prokleto divni film, očekivala jednu ljubavnu priču u nekom pastoralnom okruženju. U neku ruku, ljubavnu priču sam i dobila, samo ona nije između dvoje ljudi, već prema jednom krajoliku, jednom vremenu i jednom načinu života. Dobila sam i neku vrstu sociološke studije, i ona mi se baš dopala, jer su sva zapažanja izneta vrlo lična i nisu opterećujuća, nisu suvoparna ili zamorna. Fascinanta su njena mišljenja o plemenima sa kojima je bila u svakodnevnom kontaktu kao i zaključci koje je nakon tog suživota donosila. Pitanje razlika između rasa, npr. ne vidi kao posledicu biologije već istorije. Razlika između Evropljana i Afrikanaca je u njihovom istorijskom nasleđu koje ih je oblikovalo i dok je evropski čovek već u modernom dobu, čovek u Africi još uvek živi u netaknutom, gotovo idiličnom okruženju i njihovi umovi, smatra Karen, nikako ne mogu gledati isto na stvari i prilike. Niti bi trebalo, u krajnjoj liniji, jer je svet u kome nema različitosti jedno poprilično dosadno mesto. Iako su joj u izvesnoj meri potčinjeni, ona njih ne gleda kao na nižu rasu. Naprotiv. Recimo, u njima češće viđa odlike istinske aristokratije, nego prilikom susreta sa Evropljanima. Plemenske zajednice i pojedinci u njima odišu dostojanstvom i jednom samosvešću o pripadnosti i tačnoj ulozi na ovom svetu. Time je motivisano njihovo ponašanje prema svemu i svakome, to je ono što autorka prepoznaje kao jedini pravi oblik aristokratskog ponašanja.

Ljubavna priča koja je mene zanimala, data je samo u naznakama, mada je moguće da su i te naznake deo mog tumačenja. Zapravo, izbegavanje konkretne priče za mene je prvi znak ,,da tu nečeg ima”. Denis je prijatelj, Denis svraća na farmu, ali i:

Denis me je naučio latinski, kao i da čitam Bibliju i grčke pesnike. …

… Dao mi je gramofon. Bio je to zanos i slast mog života. Doneo je novu vrstu života na farmu, kao da je odjednom dobila glas…

… Zbog Denisa Finča Hatona doživela sam najveću, najneobičniju sreću u mom životu na farmi, letela sam sa njim nad Afrikom. … Svaki put kada bih poletela avionom, i pogledavši dole, shvatila da sam se oslobodila zemlje, imala sam isti osećaj velikog, novog otkrića. Tako, pomislila bih, to je, dakle, smisao, sada mi je sve jasno.

… Ali najveći deo vremena koje smo provodili zajedno, govirili smo i ponašali se kao da budućnost nije postojala.

… Bilo je baš kao što sam pomislila, da ću sve razumeti kada čujem Denisovo ime.

Ne znam za vas, ali ja u ovim, ali i mnogim drugim rečenicama, vidim ljubav, sad da li je ona agape ili eros, na vama je da odlučite. 🙂

A onda su tu i lavovi. Samu autorku, jedan somalijski sluga u svojim pismima nazivaće Lioness Blixen, dok je Denis važio za čoveka koji je sa lavovima imao najviše iskustava (čovek je bio vodič na safarijima, onako za velike igrače, čak i za princa od Velsa, budućeg Edvarda VIII, da, onog što je batalio krunu zbog ljubavi). Za nju su lavovi oličenje aristokratije u životinjskom svetu, njegovi su vladari i u njima vidi možda najveću opasnost za ljude na afričkom tlu (da je knjiga nastala pola veka kasnije, rekla bih da se u nekoj meri, možda i nesvesno, pravda zbog tolikog lova na iste, ali ovako neka to bude samo jedna u nizu njenih opservacija). Nakon Denisove smrti i njenog odlaska iz Afrike, prijatelj će joj javiti da Denisov grob obizlaze lavovi. Tačnije, lav i lavica koji dugo stoje ili leže na grobu. Ona kaže da je ,,ispravno i prigodno što lavovi dolaze na Denisov grob i služe kao njegov afrički spomenik”. To je za nju apsolutna potvrda stava da se aristokratske duše prepoznaju i na kraju uvek spajaju, makar i nakon smrti. Nategnuto tumačenje: ona je lioness, on je lovac, savršeni aristokrata u ljudskom svetu, dakle ima sve odlike lava, i onda dođete do scene u kojoj love lavove i imate utisak da sve pršti od seksualne tenzije između njih dvoje. Savršeno izvedeno!

Priča Karen Bliksen je priča jednog vremena i tako je treba i čitati. Današnjeg politički korektnog čitaoca šokiraće slike lova ili prikazi kolonijalnog načina života. I meni je nekoliko puta bilo nelagodno, ali kao što već rekoh, to je priča jednog vremena. Ko zna, možda će se neko za pedeset godina zgražavati nad močkanjem plazme u čaj (stvar iz romana Ive Štrljić) ali tako je to sa točkom istorije. Priča je prepuna je biblijskih motiva i citata, tu su reference na mnoge klasike svetske književnosti (Šekspir joj je posebno bio drag) ali sve je dodavano s merom, taman koliko treba. U jednom trenutku, opisujući Denisovu ljubav prema slušanju priča, Karen Bliksen kaže da sebe vidi u ulozi Šeherezade. I, ako mene pitate, ta joj uloga savršeno pristaje. 🙂

Oni koji su knjigu čitali, slobodni su da sa mnom podele svoje utiske. Oni koji su samo gledali, mole se ovom prilikom da pruže šansu i ovoj knjizi, naročito sad u ovim hladnim danima. Oni koji nisu ni gledali… Stvarno mi je žao mi je što sam vam rekla da je Denis mrtav, prosto je bilo nemoguće izbeći. 🙂

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Nova godina, novi izazovi

I dođe tako 2016. i sa njom dođoše neki novi izazovi. Neki su mi nametnuti, neke sama sebi namećem, ali to sad nije preterano bitno. Razlog našeg okupljanja danas jeste Popsugar reading challenge. Videh ga prvi put kod Stsh, u njenom knjiškom kutku. Ona je prošli uspešno privela kraju, verovatno je krenula sa novim (note to myself: PROČITAJ SVE ZAOSTALE TEKSTOVE VEĆ JEDNOM!) i meni se dopalo pa sam se odlučila da ove godine i ja oprobam. Generalno sumnjam da ću uspeti jer ove godine imam dosta lektire koju valja pročitati i kad kažem dosta mislim na pojma-nemam-kada-ću-da-živim količinu literature, al dobro… Proba se ne naplaćuje. 🙂

Ovo je moja trenutna lista. Vrlo je moguće da će se naslovi menjati, neke stavke još nisam ni popunila. Tipa: romansa koja se dešava u budućnosti. Ili knjiga iz biblioteke: ako ćemo iskreno, a hoćemo jer je ovo jedan fini i kulturni blog, skoro sve pročitane knjige biće iz biblioteke. 😀 Evo naslova koje sam odabrala:

  • Knjiga zasnovana na bajci

Uspavana i vreteno, Nil Gejman. Bogume, ništa drugo nisam našla, ali nisam baš ni pažljivo tražila, tako da može biti da ću ovaj naslov promeniti.

  • Dobitnik nagrade National Book Award

The Color Purple, Alice Walker. Tehnički, ovo sam započela prošle godine, ali kad sam videla da je osvojila ono što je meni potrebno za izazov, stala sam i završiću je već koliko večeras. 🙂

  • YA bestseller

Daću ti sunce, Džendi Nelson ili Umiruća, Erl i ja, Džesi Endruz. Ili Obilje Katarina, Džon Grin. Ili bilo šta iz Urban Reads-a.

  • Knjiga koju nisi čitala od srednje škole

Ana Karenjina. ❤

  • Knjiga čija se radnja odigrava na tvojoj rodnoj grudi 

Brodolom, Vlada Arsić.

  • Knjiga prevedena na engleski

Biće to neko delce Fransoaz Sagan, nisam joj se dugo vraćala.

  • Romansa koja se dešava u budućnosti

Može neki predlog, molim vas? 🙂

  • Knjiga čija se radnja odvija u Evropi

Rat nema žensko lice, Svetlana Aleksijevič. Hvala Deda Mraze. ❤

  • Knjiga koja ima manje od 150 str strana

Babetina gozba, Karen Bliksen.

  • NY Times bestseller

Devojka iz voza, Pola Hokins. Ili Sva svetlost koju ne vidimo, Entoni Dor.

  • Knjiga koja će biti ekranizovana 2016.

Inferno, Den Braun. To bi trebalo da bude interesantno iskustvo, pošto ja uopšte nisam Braunov fan.

  • Preporuka od nekog koga sam tek upoznala

Zimski dvorac, Džon Bojn. Tehnički, nisam je dobila od osobe koju sam tek upoznala, prisluškivala sam razgovor dok sam čekala da platim knjige u Vulkanu, al neka ta informacija ostane među nama. 🙂

  • Self improvement 

Neki naslov Ekarta Tolea, ali sam otvorena za sve predloge.

  • Knjiga koju možeš pročitati u toku jednog dana

Oskar i gospođa u ružičastom mantilu, Eril Emanuel Šmit

  • Knjiga čiji je pisac poznata ličnost

Skupljanje vune, Peti Smit. Jedva čekam! 🙂 (cikne od sreće)

  • Politički memoari

The Romanov sisters, Helen Rappaport. Uopšte ne znam da li biografija sestara Romanov potpada pod političke memoare, ali kako je njihova sudbina bila uslovljena političkim zbivanjima, ja sam bila toliko slobodna da ovaj naslov uzmem u razmatranje.

Pored ove, još uvek sam u potrazi za knjigom When we were Kennedys, Monica Wood. Ako je nađem, života mi, ovo će biti kao Sofijin izbor. 😦

  • Knjiga koja je bar 100 godina starija od tebe

Braća Karamazovi. Tanja Popović likes this.

  • Knjiga koja ima više od 600 strana

Rat i mir. Tanja Popović likes this, again.

  • Knjiga iz Oprinog kluba

Jaoooo, nemam pojma. Poprilično sam sigurna da će to biti Paramparčad. Džejmsa Fraja, ali ne znam, ne znam. To je Oprin klub, želim da pročitam sve. 😀

  • SF roman

Solaris, Stanislav Lem. Ili Hakslijev Vrli novi svet. Videćemo.

  • Knjiga preporučena od člana porodice

Korenje, Ana Rodić

  • Grafička novela (?)

Neki predlog? Neko? Bilo ko? Može li Dilan Dog? 

  • Knjiga objavljena u 2016

Videćemo.

  • Knjiga čiji je glavni junak po zanimanju isto što i ja

Mmm, pa ja nisam baš najsigurnija šta sam po zanimanju, tako da razne stvari dolaze u obzir, od Online devojke preko Dadilje Mek Fi do nekog ljubća o nesrećnoj ljubavi studentkinje i književnosti i… Dalje dopunite sami, sve moje ljubavi su nesrećne. 😀

  • Knjiga čija se radnja odigrava u letnjim mesecima

Gospođica Julija. Trenutno mi ništa ne pada na pamet, a ovo mi treba za ispit…

  • Knjiga i njen prequel

Našla sam na Goodreads-u nešto što se zove Havisham, a napisao ga je izvesni Ronald Frame. I kako je to štivo o mojoj omiljenoj gospođici Havišam, ja to moram da pročitam. Kako je moja potraga za elektronskim izadanjem bila neuspešna, sve mi se čini da će storija životu pomenute gospođice biti moja prva kupovina sa sajta Book depository. Ako je neko ipak nađe na netu, javite mi da ne trošim novce koje moja sestra zarađuje po belom svetu (hvatam na patetiku, sažalite se 😀 )

  • Ubistvo i misterija

Nisam još odlučila. Neka Agatina, vrlo verovatno.

  • Knjiga koju je napisao komičar

Biće neka knjiga Stivena Fraja. 🙂

  • Dystopian novel

Izabrala sam Peti talas, na Goodreads-u kažu da može, tako da biće to.

  • Knjiga sa plavim koricama

Klub božićnih kolačića, Ann Pearlman

  • Knjiga poezije

Crni molitvenik, Marko Tomaš

  • Prva knjiga koju ugledaš u knjižari

Javiću vam kad uđem u knjižaru.

  • Klasik XX veka

Istočno od raja, Stajnbek

  • Knjiga iz biblioteke

Biće to stvar trenutnka. 🙂

  • Autobiografija

Od svih autobiografskih knjiga na ovom svetu, ja sam se odlučila za J..e li vas ego, Ingrid Divković. Kao nije skroz autobiografska, ali toliko me smaraju ljudi da je pročitam, pa sam je ugurala ovde.

  • Knjiga o putovanju

Gradovi na papiru, Džon Grin. Kao nije o putovanju, ali ima deo koji je o putovanju, pa sam ja eto odlučila da bude ta, jer baš baš baš želim da pročitam tu knjigu.

  • Knjiga o kulturi koju ne poznaješ

Memoari jedne gejše. Za sada, ali ako nađem nešto o Indijancima, menjam sigurno.

  • Satirična knjiga

Biće neki Kišon, verovatno Pomozi svetu na svoju štetu.

  • Knjiga čija se radnja događa na ostrvu

5 prijatelja na ostrvu Kirin. 🙂 Ili Ostrvo doktora Moroa, šta mi prvi dođe pod ruku.

  • Knjiga čija radnja garantuje zadovoljstvo

Harry Potter. ❤

 

*Eto tako. Valjda nisam preskočila neki zadatak, ako vidim da jesam, dopuniću. Slobodno mi dajte neke predloge, jer kao što već rekoh, ova lista nije konačna. 🙂

Hoće li se još neko upustiti u ovu avanturu? 🙂

Kasnim, kasnim…

Trebalo je ranije da pripremim poslednja dva posta u izazovu i da tempiram vreme objave, ali ko je mogao da predpostavi da ću poslednja tri dana 2015. godine provesti daleko od interneta… Nisam baš bila daleko, sve vreme sam bila na Novom Beogradu, ali k vragu, kod Fontane je internet katastrofa, čak ni Mek nije pokriven kako treba.

No da ne dužim, evo i odgovora na poslednja dva zahteva u ovom izazovu! Trudiću se da budem sažeta. 😀

Pet omiljenih stvari 

  • Platneni cegeri

Obožavam ih. Nosim ih u svakoj prilici, od aprila dok ne obučem kaput, nekako mi ne idu uz kaput. Imam ih nekoliko, pa ih menjam u zavisnosti od prilike. Odlični su za pazar, super pogodni za biblioteke, nisu se baš pokazali u ulozi torbe za plažu, ali za bazanje po primorskim gradovima su apsolutni must have.

  • Bookmarkeri

Moja mala opsesija. 🙂

  • Ukras za jelku u obliku anđela koji je kao baka koja čita

Nije groteskno koliko zvuči. 🙂 Obožavam taj ukras od najranijeg detinjstva. Dok smo kupovali prirodne jelke, već trećeg dana bih je skinula, jer su nam mnogi ukrasi stradali kad iglice krenu da opadaju, pa nisam htela da i ona završi u kontišu. Sada je držimo u vitrini. ❤

  • Živko the flower

Živko je najveći car i suvereni vladar moje pokretne imovine.

  • Srebrni art deco novčanik 

Možda ste ga videli na mom instaću. 🙂 Stigao je pravo sa buvljaka u Barseloni. Bio je uvijen u salvetu i majke mi moje, umalo da zaplačem od sreće. 🙂

Zašto blogujem? 

Mislila sam da će odgovor na ovo pitanje biti vrlo kratak: pojma nemam. Ipak nije. Kompleksno pitanje, jbg. 🙂 

Ovaj blog je trebao da bude mali i anoniniman. Njegova funkcija je trebalo da bude čisto terapeutska, da imam to neko mesto na kome bih mogla (kvalitetno) da iskazujem svoj skenj. Sećam se da smo Vesna i ja htele da pravimo neku parodiju, čega pojma nemam, ali onda je Vesna odustala od našeg čeda. Glavno, blog nije trebalo da poživi duže od godinu dana.

Ali dopalo mi se. Prvo, dopala mi se ideja da sa nekim nepoznatim mogu da razmenim ideje o knjigama, filmovima, predstavama… Bilo čemu, zapravo. Fino je kad ja sednem sa svojim najbližima pa mi pričamo o ovome ili onome, ali izneti svoj stav potpuno nepoznatim ljudima i dobijati od njih povratne informacije… To je skroz druga priča. 🙂

Dopali ste mi se i vi, divni ljudi koji već više od dve godine redovno dolazite na ovu adresu. 🙂 Dopala mi se ideja o virtuelnim drugarima, dopalo mi se koliko učim od svih vas, koliko me inspirišu vaši tekstovi, fotografije i komentari. I možda zvuči kao najgori kliše, ali vi ste zaista jedna moćna družina koja me motiviše da se trudim i da ne dignem ruke od svega. 🙂

Sa ovom patetikom iznad završavamo blog izazov. Sada idem da odgovorim na sve vaše komentare i da pročitam sve vaše tekstove koje sam u poslednje dve nedelje zanemarila.

Nadam se da ste se lepo proveli u novogodišnjoj noći i da vam je januar počeo još lepše. 🙂 Sa malim zakašnjenjem vam želim sve najlepše u 2016. godini! 🙂 ❤

yoda
Izvor je neđe na netu.