Ništa se nije desilo

Desi se ponekad, obično kad vreme nije, (ili možda baš u pravo vreme) da naletim na knjigu koja me tako fino namuči pa me bez komentara ostavi to što ne znam šta o njoj zapravo mislim. Onda se, pravo da vam kažem, mislim vredi li započinjati kakav tekst, čisto da se neki utisak iznedri ili je dovoljno dati određen broj zvezdica (tri u ovom slučaju) i nastaviti dalje, kao da se ništa nije desilo.

Jer čini mi se da je baš tu i ležao problem. U tome što se ništa nije desilo. A ja sam strpljivo čekala, sedam dana sam čamila čekajući tu neku kulminaciju koja je izostala. Ali i uprkos tome, a opet možda baš zbog toga, priču sam nosila sa sobom svugde, gotovo ceo vikend samo da bih, u trenutku kada je meč Đoković – Federer ulazio u peti sat, shvatila da je poenta možda baš u tom izostanku. I tako sam se opet našla na početku, i tako sam sela da sročim ovaj tekst, ne bih li sebi, a i svakome ko se na ovom mestu nađe, objasnila šta me je toliko mučilo a šta je mome srcu prijalo. Krenimo redom.

IMG_20190708_205851_518.jpg

Stigao je do mene dosta hvaljeni prvenac Stefana Janjića, Ništa se nije dogodilo. Roman je 2017. objavila Matica srpska, u ediciji Prva knjiga, a do mene je došlo izdanje izdavačke kuće Imprimatur i to zahvaljujući akciji #knjiganaputu koju je na Instagramu pokrenula Katarina, knjiška vila sa bloga Prerazmišljavanje. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako pravila kuće nalažu, upravo sam od nje i saznala za Stefana i njegov roman, pošto je, kao što se da zaključiti, moj nos uvek okrenut ka svetskoj književnosti te tako uglavnom propušta ono što se na našoj sceni dešava. Mislim da je još važno reći i to da Katarinine preporuke uvek imam u vidu, iako nekad imam utisak da ne čitamo istu knjigu čak i kad čitamo isti naslov, ali to je meni uvek najzanimljivije kad je knjiška zajednica u pitanju pa sam se s radošću upustila u čitanje romana koji ona baš voli i od srca preporučuje. I kad već idemo putem istine, moram da kažem da sam se dobrih stotinjak stranica pitala zašto. Jer priča krene pa skrene. Onda stane pa se okrene i vrati tamo gde je već bila. A ja za njom kao štene, trči tamo trči vamo i nikako da je stignem. I sve kao neću više da se mučim i evo sad ću da batalim, ali bilo je tu nečega što mi nije dalo mira, pa rekoh idem ja do kraja, ako ništa bar će neki rant padne. I onda sustignem priču, pa krenemo zajedno i, premda i dalje ne delim Katarinino oduševljenje, uopšte mi nije žao uloženog truda.

O čemu se tu zapravo radi? Čini se da je priča u suštini jednostavna. Počinje onog trena kada se student medicine Vidak smesti u stan koji je pripadao preminulom novinaru Nikoli Nenadoviću. Iz određenih razloga, u stanu zatiče sve pokojnikove stvari, faktički ceo jedan život ogoljen i sveden na predmete. U prvim danima stanovanja, Vidak poštuje postavljene granice, njegov život odvija se tako da ne narušava pokojnikov (?) tj. zatečeno stanje, ali ubrzo, naravno, radoznalost (ili potreba za komforom) pobeđuje, te naš junak kreće u istraživanje stana. Osvaja najpre manje prostore, poput fioka i polica, a kako se priča bude širila, tako će i njegovi istraživački pohodi biti zahtevniji. Otrkivajući teritoriju tajne prostora u kom se nalazi, Vidak pronalazi dokaze da je novinar Nenadović falsifikovao članke koji su tokom sukoba na području bivše nam republike izlazili u okviru rubrike Crni odjeci. Zločine srpskih vojnika predstavljao je kao predstavljao je kao zločine bošnjačkih, a bošnjačke žrtve prekrštavao je u srpske. Menjajući činjenice, Nenadović je izgradio čitavu stvarnost za svoje čitaoce, svom listu obezbedio čitanost (jer se, kako kaže njegov urednik, do informacija sa ratišta stizalo teško, ali on je imao svoje izvore) i od sebe napravio novinara. Vidak postaje blago opsednut ovim događajem i okreće se otkrivanju razloga koji stoje iza Nenadovićevog postupka.

E sad uvodimo i drugi sloj priče, uz pomoć kojeg bi oni kojima je do podela stalo ovaj roman mogli svrstati i u porodične. Odmotavajući klupko priče vezane za novinara, Vidak nam paralelno pripoveda i o sebi, o svojoj porodici, o tome kako je odrastao i da li su i na koji način takvi uslovi odrastanja uticali na to kakvim ga zatičemo na početku romana. Saznaćemo tako da je naš junak odrastao uz babu i dedu, da je majka otišla u Norvešku i da je, što je zanimljivo, otac u potpunosti van slike (beleška tokom čitanja: otac? ipak prisutan kroz odsustvo? misliti o tome). Ni ovaj sloj priče nije lišen podele: tu su sećanja i tu je sadašnjost. Ređaju se događaji, lepi i manje lepi. Ređaju se običaji, poslovice i bajalice; smenjuju se propitivanje istinosti i bezrezervno verovanje, što je, ja bih rekla, mesto gde se dve različite priče stapaju u jednu temu, a to je izgradnja određenog mita, sad javnog ili privatnog, na pojedincu je da odluči.

Forma romana je baš pažljivo građena (… priča krene pa skrene. Onda stane pa se okrene i vrati tamo gde je već bila). Granica između lične priče i priče o Nenadoviću je najčešće nevidljiva pa se tokom čitanja rađa još jedna bitna tema: može li lično da funkcioniše bez javnog i obrnuto. Kada sam konačno uhvatila korak sa Vidakom, a bilo je tamo kad je baba ispoljila svoje nezadovoljstvo drugim problematičnim novinskim člankom, shvatila sam da mene u ovom romanu mnogo više intrigira lično nego javno. I onda sam morala da napravim malu pauzu zbog toga što me je na trenutak preplavio osećaj krivice jer ono za šta je javno u ovoj priči vezano jeste (možda) najveći kamen spoticanja u srpskoj novijoj istoriji a to je odnos prema ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Nastavila sam čitanje uz želju da što više provedem sa Vidakovom bakom, i dalje uz blagi osećaj krivice pa mi je kraj romana doneo jedan šokantan trenutak zbog kojeg sam se vraćala na određene delove, misleći da mi je tokom čitanja promaklo upozorenje (jeste). Sklopljene korice i onda žal za propuštenim i evo stižemo do trenutka kad govorim o stvarima koje mi nisu baš legle, a to je cela priča o novinaru. 🙈

Sama ideja mi je super. Ispitivanje uloge novinara u kreiranju stvarnosti, specijalno u trenucima kakvi su ratni, šta tu ima da se ne voli?! I to još preko novinara koji kreira lažne vesti tako da, naravno, odgovaraju njegovoj strani, pa božjnastveno! Odlučivši se da tako postavi priču, autor je roman doveo na prag društvene angažovanosti, ali ga, bar iz mog ugla gledano, nije pustio da zakorači mnogo dalje od njega. Kada sam završila čitanje, osećala sam ko da je priča o Nenadoviću mogla da ide još dublje. Šta ga je motivisalo? Lično ili javno? Da li je on bio samo mali čovek koji je pronašao način da dobije svojih pet minuta? Da li su njegovi motivi ipak politički? Da li je urednik naslućivao da je reč o lažnim vestima? Da li je reagovao? Čini mi se da je sve započeto i onda ostavljeno čitaocu da odluči. To, naravno, nije loš potez, iako sam ja isprva mislila da jeste, jer je osnova priče dobro postavljena i zaslužila je bude zaokružena, a ne da lebdi u čitalačkim interpretacijama. A onda su mi pale na pamet dve stvari. Najpre ta da je možda ostavljanje određenih delova priče nedovoljno objašnjenim zapravo podcrtavnja stvarnog života. Jer čak i kad priča bude zaokružena, kad istraga poput Vidakove pređe sve nivoe i optuženi bude osuđen, to suštinski ne menja ništa. Barem ne u našoj svakodnevici, primera je toliko širom regiona. Vidakova jedina opcija jeste da nastavi dalje, odnosno da napiše ovaj roman, jer svedočenja su zapravo jedino što od istine, u ovom trenutku, možemo da imamo. Druga stvar koja se iskristalisala nakon čitanja i tokom pisanja jeste da sam shvatila da tok priče o novinaru, uprskos svojoj bitnosti, prosto nije imao šanse u poređenju sa Vidakovom ličnom pričom jer taj deo… oh, taj deo. ❤

Mogla bih o Vidakovoj ličnoj priči bar još ovoliko da kažem, ali ću se zadržati na najsvetlijoj tački. Katarina je u svom tekstu lepo primetila da se kod mlađe generacije pisaca ispoljava upućenost na babu, na domaćičko-ritualno i ženski princip, motiv implicitnog matrijarha koji tinja ispod marame i kecelje ruralne tradicije. I ja se, naravno, slažem da je to odličan potez. Konkretno u Janjićevom romanu, baba apsolutno dominira svojim slojem priče. Njen pogled na svet, uvek na granici između magijskog i (zdravo)razumskog, oblikovao je Vidaka na jedan neverovatan način. Njen lik je građen sa toliko pažnje i detalja, tačno sam je mogla zamisliti dok kreči, dok puca (!). Jasno sam videla njen izraz lica kad iseca sliku Isusa i kači je na zid a videla sam i onaj kad joj kažu da ipak nije reč o Isusu. I nisam mogla da ostanem ravnodušna prema njoj, možda zato što mi leti baba uvek najviše nedostaje, a verovatnije zbog toga što je Janjić za lik babe iskoristio maksimum svog spisateljskog dara. I još jedna stvar koja je super u vezi sa tom junakinjom: ona je nekad baba a nekad Branka. Čini mi se da je ceo taj porodični sloj, cela ta lična Vidakova priča, uvek na nekoj granici stvarnog i izmaštanog, a Baba/Branka dođe kao neka graničarka. Kad je junaku potreban beg, onda skliznemo u nešto što vrlo lako može biti izmaštano gde nas dočekaju babine bajalice i rituali, dok je Branka stamena vladarka stvarnog sveta. I baš kao što je granica između lične i javne priče u ovom romanu gotovo nevidljiva, tako su uvek pristutne i baba i Branka, vidljivija je ona koja je junaku potrebnija, a meni su drage bile obe. Pomenuvišti tu mlađu generaciju pisaca, Katarina je, pored Janjića, izdvojila i Bojana Krivokapića i Marka Gilmora. Delo potonjeg još uvek nisam čitala, ali Krivokapićev roman jesam i ono što nalazim da je mana i njemu i Janjiću (mada više Krivokapiću) jeste ta potreba da se neki drugi narativ stavi ispred narativa vezanih za taj, kako ga je Katarina fino nazvala, domaćičko-ritualno i ženski princip. Krivokapić je u svom romanu Proleće se na put sprema sjajno osvetlio marginalizovane glasove žena, ali samo na kratko jer su ostali u pozadini njegove primarne priče. Janjić svojoj junakinji daje mnogo više prostora, ali ostaje svedena na jednu u nizu osoba u Vidakovom životu. Na kraju, ipak sve kulminira u muškom principu, samo ću toliko reći da ne spojlujem dalje.

I evo kraja, majke mi. Najveće iznenađenje za mene je bilo to koliko sam o ovoj knjizi razmišljala. Naročito kad sam sela da pišem tekst, koji sam prepravljala najmanje pet puta, zbog čega, kao uostalom i svi moji tekstovi, kasni. Ništa nije onako kako izgleda i sve što u jednom trenutku pomislim, menja se kada se pozabavim nekom drugom scenom. Mislim da ovo nije roman za koji ćete odmah posle završetka čitanja znati da li vam se dopada ili ne. I šta vam se dopada a šta ne. Bar je moje iskustvo tako i to me baš raduje. Raduje me i to što je ovo Stefanov prvi roman i što iz ove pozicije može samo da napreduje. Savim je ok ako baba dobije svoju samostalnu priču, neću se buniti. Taman može da se osvetli taj šok na kraju romana. Takođe, ako se Stefan jednog dana odluči da ceo roman posveti samo Nenadoviću i njegovim postupcima i njega ću sa zadovoljstvom pročitati. Zato mislim da nije tačno da se ništa nije dogodilo. Naprotiv. Prvi korak je napravljen pa hajde da vidimo dokle ćemo ići.

P. S. Sve pročitano pre i tokom pisanja o knjizi je linkovano u tekstu. Ostalo je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.