Srećni ljudi čitaju i piju kafu

Pre izvesnog vremena, dok sam lamentovala nad analizom jednog romana za potrebe zbornika Rat iz dečje perspektive, Ljilja me je podsetila na Kajzera i njegov stav prema kome nas naslov priprema na poseban svet književnog dela. Ono što Ljilja tada nije znala (mada je možda zaključila čitajući tekst) jeste da je time praktično privela moj rad kraju, ali i je obeležila i sva moja naredna čitanja jer mi je sada promišljanje o vezi naslova i sadržaja jedna od polaznih tačaka pri analizi pročitanih knjiga. Fala, Ljoki. Upravo zahvaljujući tom momentu i očekivanjima koja je naslov stvorio, roman Srećni ljudi čitaju i piju kafu svoju karijeru je počeo kao must read a završio kao jedno od najvećih razočaranja ove godine.

Naslov mi se svideo toliko da sam odmah poželela da kupim knjigu. Nisam jer kao štedim za London, pa rekoh ne moram baš sve knjige da imam. I sad mi je drago što je nisam kupila jer knjiga je toliko loša, mnogo loša, umrla-bih-od-tuge-da-sam-bacila-500-dinara-na-nju loša. Nisam planirala da pišem o ovom romanu, stvarno. Ali onda sam podelila svoje nezadovoljstvo na instagramu i premda se većina složila sa mnom, bilo je i onih koji nisu pa sam htela, kao i obično, da razjasnim zašto mislim da je ova knjiga gubljenje vremena. Ljudi se uglavnom hvataju za činjenicu sa je roman napisala psihološkinja sa iskustvom u praksi i da, samim tim, zna o čemu govori jer roman delom obrađuje i proces tugovanja, odnosno prevazilaženje traume. Da, paaa… Ne sumnjam da zna o čemu govori i da se držala toga, možda bi nešto od ove knjige i bilo. Ali pošto je oduvek želela da bude spisateljica :smajlikojipovraća: skrenula je u skroz neke druge vode i avaj! Iskreno se nadam da je bolja u komunikaciji sa pacijentima. Sledi objašnjenje tj. rant, kako bi to rekli u buktjuberskom svetu. I biće spojlera, pa ako imate želju da pročitate roman, vreme je da prestanete da čitate ovaj tekst.

23376227_10155745673494020_7765182911941130730_n
Fotka, kao što vidite, nije moja. Našla sam je ovde: x

Dakle, roman je priča o Dijan, ženi koja je u saobraćajnoj nesreći izgubila muža i ćerkicu. Tehnički, mi je zatičemo u trenutku kada se obeležava prva godišnjica njihove smrti, svedočimo njenom tugovanju i odbijanju da se vrati normalnom životu. I dok nam se predočavaju dubine njenog bola, mi kroz kratke prikaze prošlih vremena takođe upoznajemo i onu srećniju Dijan. Sliku o glavnoj nam junakinji upotpunjuju Feliks, njen najbolji prijatelj i partner u poslu, kao i njeni roditelji sa kojima je, od trenutka smrti muža i kćerke, u konstantnom konfliktu. Kada Dijan odbije da ode na groblje i prisustvuje godišnjici smrti, Feliks odlučuje da to krajnja granica i traži način da je izvuče iz kuće i odvede pravo na neko toplo mesto, računajući da će joj stvari koje je nekad volela, poput plaže i sunca, pomoći da se malo pokrene i nastavi sa životom. Dijan prihvata ideju o odmoru, ali odlučuje da otputuje sama i to tamo gde joj ranije nije ni padalo na pamet da ide: u Irsku. Njena odluka, naravno, ne nailazi da oduševljenje i mi dobijamo još informacija o junakinji. Njeni roditelji imaju tu ideju da ona nije sposobna da funkcioniše samostalno i ne libe se da joj to i kažu. A pravo stanje stvari je da ona ni ne zna može li nešto sama da uradi ili ne jer živela vrlo povlašćenim životom. Saznajemo da je čak i taj posao koji vodi sa Feliksom, a to je, pazite sad: kafe knjižara u centru Pariza koja se zove Srećni ljudi čitaju i piju kafu, nastao i opstao zahvaljujući novcu njenih roditelja. Onda, iz roditeljske kuće izašla je kada je započela zajednički život sa pokojnim mužem, koji je opet brinuo o svim važnim stvarima u njihovom životu. Dakle, bukvalno nije prstom morala da mrdne, sve je bilo namešteno i spremno za nju. I onda se oni obruše na nju sa argumentom da je nesposobna za život. Prvo, ima li smisla napadati je dok joj se život raspada? Nije joj pukao nokat pa da može odmah da nastavi dalje. I drugo, ok možda ste bezosećajni smarači, ali sve i da jeste nesposbna za samostalan život, ko je glavni krivac za to, gospodo roditelji? U svakom slučaju, odnos sa roditeljima je prva u nizu nerazjašnjenih stvari. Mi zapravo nemamo pojma u kakvom su odnosu bili pre te nesreće. Možda su ove svađe posledice mehanizama odbrane; njima je verovatno teško da gledaju kako im se dete raspada, dok njen položaj ne moram ni da objašnjavam. Možda njihovi problemi sežu dublje u prošlost, ko zna? Mislim da ni sama autorka nema pojma šta je htela. I to je verovatno najveća muka: mnogo htela, mnogo započela, apsolutno ništa nije završila, osim što je ubila Dijaninog muža i njihovo dete.

I tako se stvara ta kao napeta situacija i meni je ok. Pitko je štivo, predvidivo taman koliko treba, vuče na dalje čitanje. Imamo junakinju u depresiji, imamo roditelje koji je ne razumeju i imamo Feliksa, koji je tu kao neki glas razuma. I koji je gej. E sad, u prvom trenutku meni je ta ideja bila skroz kul. Odmah je jasno bilo da će sama otići na odmor jer sam računala da joj je potrebno da se premesti na novu lokaciju kako bi došla do načina da isceli rane i svidelo mi se što je Feliks gej jer to šanse da se međ njima stvori neka romansa svodi na minimum, i samim tim, mislim se ja, ovaj roman sprečava da krene u pravcu ljubića. Ali Feliks je takođe i moje prvo veliko kolutanje očima. Jer njegov lik je sve ono što čiča Stole iz Pržogrnaca misli o pripadnicima lgbt+ populacije. Karakterizacija njegovog lika svela se na žurke, seks i drogu. Kao super je ortak, ali zašto ne bismo pomenuli koliko je promiskuitetan tako što ćemo svako malo naklapati o njegovim avanturama sa studentima u Parizu. Super žurkica, malo se pilo, duvkalo i šta god, onda su otišli kod njega u stan, a ujutru, dakle čim dobije ono što želi, Feliks nastavlja dalje dok siroti mlađani studenti ostaju zbunjeni i tužni.

*dubok uzdah*

Idemo dalje.

Uprkos svim komentarima, naša junakinja ipak sama odlazi u Irsku. Iznajmljuje neku kućicu od nekog, kao što sam i očekivala, super ljubaznog starijeg bračnog para i oporavak može da počne. I tu faktički roman počinje da propada. Koliko sam ja shvatila, dok je radila kao terapeutkinja, autorka je često sretala ljude koji su od nje tražili da im pomogne da se oporave od tuge i gubitka. Iz tih iskustava je, pretpostavljam, i proistekla ideja na kojoj počiva roman pa sam ja, oh naivna, naivna ja, mislila da će pomeranjem priče u Irsku, glavni fokus biti na unutrašnjem životu junakinje i njenom oporavku. Ali ne. Tema povratka u život  posle smrti porodice je i dalje prisutna, ali prelazi u pozadinu jer sad akcenat bacamo na… Tako je, novu ljubav.

*Čuje se Snežana Savić koja peva: nova ljubav, nova ljubav opet moje srce buuuudiiii.*

Sad, nije da sam ja u fazonu da žena treba da se zamonaši čim joj umre muž, daleko od toga. Samo mi je malo bez veze da svaki roman ovog tipa mora da se obogati frajerom koji će ženi pokazati da ima još ljubavi na ovom svetu i da nije sve umrlo sa prošlim ljubavnikom. Ali ajde, pročitala sam dovoljno ljubića da znam da i takva ideja može da upali, ako je taj novi dasa neki baš fini. Hoćeš vraga, ovaj dasa je sve, samo ne fini.

Lik se zove Edvard i nadrkan je bukvalno sve vreme. Mislim da je možda autorka imala u vidu neku modernu verziju Hitklifa, ali pošto joj manjka umeća, dobili smo najgoru karakterizaciju muškog lika u istoriji ljubića. Edvard je jedan neshvaćeni fotograf, kojeg je devojka prevarila i onda se on ponaša kao govedo prema svim ženama, osim prema tetki i sestri. Mada je i to za sestru diskutabilno. Sve te informacije saznajemo od sestre i tetke, što valjda treba da nam omekša srca i mi kao treba da razumemo njegovo ponašanje, jer osim što je prevaren, on je takođe imao i jako nesrećno detinjstvo i komplikovan odnos sa ocem. Stvarno?

Ne znam kako bilo kome, a naročito jednoj terapeutkinji, može da padne na pamet da se nevaspitanje i nasilje mogu pravdati činjenicom da je osoba imala nesrećno detinjstvo. Jer da, osim što je nadrkani džiber, Edvard takođe ima izuzetno nasilne epizode, čak i prema Dijan, mada njegova sestra kaže da on ima baš čvrst moralni kodeks i da nikada ne bi podigao ruku na ženu. Možda stvarno ne bi podigao ruku na ženu, ali bi je zato vrlo rado gurnuo na zemlju, što se, očito, ne vodi kao nasilje. A kako se sve to zbilo i šta nam taj događaja još govori o Edvardu? Baš za doček Nove godine, u taj irski gradić dolazi Feliks i konstatuje kako je Edvard zgodan i bla bla. I onda se Edvard i Dijan nešto sporečkaju i ona mu kaže nešto tipa da se sviđa Feliksu i da bi se ovaj rado poigrao sa njim i Edvard poludi i odgurne je tako da se ova skrši. Homophobic much? Mislim, ne znam. Je l ta scena treba da nam kaže da je on ponosni Irac kome je neka brbljiva Francuskinja udarila na čast? Jer ako treba, onda je autorka opasno omanula.

Nasilje postaje eksplicitnije kako se priča zagreva. Najpre je tu fizički okršaj sa Feliksom (mislim na tuču, nema nikakvog prenesenog značenja). Ako je neko i mislio o njemu kao o nekom misterioznom tipu ovo je trenutak kada bi trebalo da prestane jer njegova agresivnost i sklonost ka nasilju postaju sve uočljiviji. Onda dolazi do razvoja stvari između Dijan i Edvarda. Oni se, dakle, na početku njenog boravka u tom mestu ne podnose, onda on nju spasi (naravno), pa mu onda ona pričuva psa pa se ispostavi da se ipak malo podnose. Dovoljno da odu zajedno na vikend, na mesto koje njemu mnogo znači i na koje nikada nije poveo nikoga. To nam pokazuje da se baš zagrejao za našu junakinju, ali on će i dalje da izigrava muškarčinu i neće baš da bude najjasniji u svojim namerama. I taman kad se probiju kroz sve male signale i dođu do konkretizacije odnosa, nastupa plot twist! Pojavljuje se njegova devojka!

NISTE TO OČEKIVALI, JE L’ DA?!

Da, ona devojka što ga je jadnog prevarila! Počinje drama! Likuša upada u njegovu kuću, on je sav kao u zbunu, likuša viče da mu je žena, Dijan kupi svoje prnje i istrčava napolje. Šta Edvard radi? Ništa! Ostaje u zbunu! A ona, ta bivša devojka, zamišljena je kao jedna femme fatale i manipulativna kučka, d’izvinete, jasno jer kako bi drugačije parirala ženi koja voli knjige i kafu i živi u najromantičnijem gradu na svetu. Ali toliko je nespretno jadna opisana da više liči na neku karikaturu nego na normalnu junakinju. Jedino smešnije od ovoga je scena pri kraju kad ta bivša devojka psu govori kakvi su joj planovi za budućnost sa Edvardom (između ostalog, planira da uspava psa) i bukvalno samo fali da se nasmeje Ursula u Maloj sireni. 😀

Nego, da se vratimo mi na priču. Sad je naša junakinja ljuta na sebe jer je tako brzo popustila i ljuta je na Edvarda jer joj nije rekao da ima devojku i spas će potražiti u lokalnom baru gde će se bukvalno obeznaniti od alkohola i, kako to uvek biva, nabacivaće joj se neki dasa i onda će Edvard da uleti i ubije boga u njemu. Vrlo viteški. Autorka će se potruditi da malo ispegla stvar pa se vraćamo na tužnu istoriju o njegovom odrastanju a pošto pak pojma nema o pisanju i kreiranju priče, opet koristi sestru za to pa tako od nje saznajemo da mu ona likuša uopšte nije žena, nisu čak ni u vezi, nego je veštica došla da mu ponovo zagorča život jer ne zna šta hoće i/ili ne ume da gubi, nije baš objašnjeno koji od ta dva razloga je motiviše. I Edvard je isprebijao lika sa kojim ga je prevarila ta bivša devojka. Mislim, on je baš dugo razmišljao šta sa tom vezom da radi, ali nije želeo da je ostavi i nije znao kako da se od nje udalji na fin način, jer on je stvarno fin mladić, zato se i sad nije snašao i stvarno ne bi on tukao tog lika, ali eto bio je povređen, toliko se dao u toj vezi a ona je to prljavo iskoristila i prosto se desilo…

Image result for nope gif

A kraj je tek priča za sebe. Zbrzan i nabacan na dvadesetak stranica, on je zapravo priprema terena za nastavak. Dijan odlučuje da se mane nove ljubavi i vrati se u Pariz. Ona i Feliks se bacaju na renoviranje kafea i knjižare, naručuju nove knjige i gledaju u novo sutra. Ona i dalje misli na Edvarda. Feliks ne menja način života. Sena teče. Život ide dalje.

I tako je propala jedna fina zamisao. Vraćamo se na priču o naslovu i očekivanjima. Nisam, naravno, očekivala roman za koji bih rekla da će postati klasik, dakle znala sam da je u pitanju limunadica. Ipak, očekivala sam da će ovo biti priča o ozdravljenju, o ponovnom pronalaženju sebe u koordinantnom sistemu konfuzije. Majke mi sam mislila da je naslov proizvod svega: kao prošla je kroz pakao i sad je srećna i čita i pije kafu. I još više od toga, i mi smo srećni zbog nje dok čitamo (njenu priču) i pijemo kafu. Kad ono, ćorak. Ovo je skoro kao onaj niđe veze momenat kada su film Runaway bride preveli kao Zgodna mlada. Samo što ovde nije do prevodioca, nego do autorke, odnosno njene izdavačke kuće. I evo, 48h nakon čitanja, ja i dalje ne znam da kažem ko su na kraju ti srećni ljudi koji čitaju i piju kafu? Ono dvoje nesrećnika što dolaze u njen kafe i piju iz prljavih čaša? Ona i Edvard, koji nije uzeo knjigu u ruke? Mi jer nismo iskusili ništa slično onome što se desilo junakinji i/ili mi jer iz njene priče treba da naučimo da cenimo svaki dan na ovoj planeti bla bla što kao tema uopšte nije ni dotaknuto, al ajd. Bukvalno ništa u ovoj knjizi ne funkcioniše kako valja i ja stvarno nikada neću razumeti kako je, do vraga, ovo uspelo da postane globalni hit. I mada uvek tvrdim da svako treba da čita ono šta mu se hoće, apsolutno nameravam da prilazim ženama u knjižari i govorim im:

ezgif-1-5e88dd457c

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

Let

Borim se već dva dana sa činjenicom da sam Vladimiru Arsenijeviću, svojoj najvećoj domaćoj selebriti simpatiji, dala dvojku na Goodreads-u. Nije problem u oceni jer ona, sama po sebi, ne može da pokaže koliko nam se neki roman dopao, osim ako nas baš ne oduševi. Uvek postoje neke nijanse i nijansice koje ne mogu da se smeste u te zvezdice. Bar je takav slučaj kod mene. Najgore mi je kad se lomim između dvojke što bi značilo da je knjiga ok i trojke, što bi trebalo da kaže da mi se knjiga mi se dopala. Nekad mi je do dela više stalo pa prevagne na ocenu više, nekad mi je manje stalo pa ostane na dvojčici. I tu sad nastaje problem jer u slučaju Arsenijevićevog romana Let uopšte ne mogu da odlučim zašto mi nije stalo tj. gde smo se tačno razišli pa je roman samo ok, mada daleko od toga da mi se nije dopao. Vidite li koliko sam zbunjena?

Pravo da vam kažem, ja sam Let pročitala nedugo nakon što se pojavio u knjižarama. Blago sam se šlognula kad sam primetila da je to bilo pre ravno pet godina; gde, oh gde su otišle te godine?! Toliko je mlak utisak ostavio da sam se, čitajući ga ovih dana, sećala tek ponekih scena, mahom iz poslednje trećine romana. Razlog zbog kojeg sam ponovo posegla za ovom pričom leži u tome što je Let julski izbor za instagramski book club koji vodi Brana Antović a o kome je već bilo reči na ovom blogu (bacite pogled x). Dok pišem ovaj tekst, diskusija o romanu još nije započeta što mi je drago jer ovaj tekst nastaje iz mojih beleški, kao priprema za diskusiju i sa glavnim ciljem da dođem do konačnog suda.

Vladimir Aresnijević je široj javnosti poznat kao najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade. Njegov roman U potpalublju, objavljen 1994. godine, postao je već kultni roman savremene srpske književnosti i oslikava jedan trenutak u postjugoslovenskoj stvarnosti oličenoj u beznađu međunacionalnih i verskih sukoba, obeleženoj očajem generacija zarobljenih unutar tog haosa. Čitanje tog romana obeležilo je moje prve studentske dane na Filfaku (jasno se sećam trenutka kada sam uzela knjigu iz Gradske i kompletnog procesa čitanja) i povučena tim iskustvom i tim emocijama, zgrabila sam Let čim mi se ukazala prilika. I mislim da je tu možda bila moja greška, jer sam čitanje počela očekujući jedan oštar prikaz epohe i kada to nisam dobila, moje zanimanje je opalo a ono što sam od priče dobila nije bilo dovoljno da ga povrati. Zato sam ovo drugo čitanje doživela kao jedan mali izazov. Pet godina starija (nadajmo se i mudrija), sa većim čitalačkim iskustvom, pa hajde onda da vidimo gde smo.

2018-08-01 06.08.57 1.jpg

Roman Let je upravo to: let. Preko priče o tragičnoj sudbini Pavla Andrejevića, mladog pilota vojske Kraljevine Jugoslavije, čitateljke i čitaoci lete nazad u prošlost, u tridesete godine prošlog veka i taj deo, po meni, savršenom funkcioniše. Arsenijević je, po mom skromnom sudu, dobar pripovedač, koji je, zahvaljujući očito obimnom istraživanju, uspeo da uhvati duh epohe u koju je smestio radnju svog romana. Dok pratimo kako se smrt mladog vazduhoplovnog poručnika odražava na ljude iz njegove najbliže okoline, mi pratimo i stanje u jednoj mladoj i politički nestabilnoj kraljevini. Arsenijevićevi junaci formirani su tako da predstavljaju različite slojeve društva pa tako imamo prikaze više klase u Velikom Bečkereku odnosno Petrovgradu (što su raniji nazivi za današnji Zrenjanin; nemojte da kolutate očima, međ publikom imam dosta omladinaca i omladinki, možda im ove odrednice nisu poznate), momčadi sa sela koja se odškolovala i migrirala u grad, zatim došljaka iz Sarajeva koji se pojavljuju kao reprezenti sloja (niže?) srednje klase, odnosno malih trgovaca. Svi su uvezani u jednu mrežu, klasno oponiraju jedni drugima (recimo: Pavle iz bogate kuće ženi Katarinu, ćerku samohrane majke koja sama vodi trgovačku radnju a njegov najbolji drug je iz malog sela u Šumadiji) i pogleda na život ali svi do jednog predstavljeni su tako da im je glavna osobina zapravo činjenica da su obični smrtnici, odnosno da ne postoji spoljašnji faktor koji bi ih od toga sačuvao.

Osim toga, specifičan duh doba prezentovan je kroz iznetu sliku kulturnog života, najviše zahvaljujući sjajnom liku Todora Manojlovića, književniku i teoretičaru koji je postavio temelje srpske moderne drame. Izgleda da je i samom autoru Manojlović drag jer mi se čini da je njegovoj karakterizaciji posvetio dosta pažnje, možda i više nego nekim drugim junacima. Osim Todoša, u romanu Let srešćemo i Gecu Kona, Pavla Bihalija, pa i Miloša Crnjanskog, pratićemo razvoj stip umetnosti u Jugoslaviji a osim o Todoševom sukobu sa nadrealistima i Maticom srpskom, čućemo i o sukobu Bogdana Popovića i Jovana Skerlića sa novim, modernim piscima, čime dobijamo uvid u atmosferu koja je vladala u Srpskom književnom glasniku u tom trenutku.

Razvijajući sliku o Jugoslaviji krajem tridesetih godina, autor ne zaboravlja ni pogled na političku scenu. Tu pre svega mislim na opise jačanja mlade komunističke snage i ulogu Nolita, ali i obrise nacističke ideologije za koje su zaslužni Srećko i pripadnici narodnog pokreta Zbor.

Usred svega toga imamo čitavu galeriju likova čije su sudbine, kao što sam već rekla, povezane. Svaka veza je potanko objašnjena, pa nama ne ostaje ništa nego da se udobno smestimo i pratimo kako se let dalje odvija. A ovaj je let jedan onako baš akrobatski. Najpre se penjemo gore, među oblake, zajedno sa Pavlom. Onda nas priča vuče naglo dole, pa odmah zatim brzo u budućnost i taman kad se opustimo i očekujemo miran let, pripovedač vraća u prošlost. I tako konstantno do kraja romana, gde poslednje poglavlje prethodi prvom. Ako bismo se bavili simbolikom, a možemo, što da ne, onda bismo te promene u visini mogli da prepišemo smenjivanju tema koje se ovde javljaju: let u visine bila bi tema vezana za ljubav, veliku i sudbinsku, dok bismo poniranje i konačan pad mogli da vežemo za doba u koje je smeštena radnja, a koje, uprkos svoj modernizaciji, materijalnoj i (naizgled) duhovnoj ipak srlja ka najcrnjoj tački u novijoj istoriji.

Iako je glavna osa oko koje se vrti cela priča Pavle, ja bih rekla da ovaj roman ipak nose ženski likovi. Imajući u vidu godine u koje je smeštena radnja i društveno-istorijski kontekst koji vlada implicira da su muškarci ti čija je reč glavna. Naravno, ima i toga (recimo Srećko i Marijana), ali sad nastupa veliko ALI. Kada portretiše pripadnice građanskog sloja u Velikom Bečkereku, Arsenijević ne odmiče mnogo od patrijrhatom zadatih rodnih uloga: premda obrazovane, žene su predstavljene kao domaćice kuće, majke i supruge. Na kratko vidimo odstupanje od tog šablona kada pisac govori o Inge, Katarininoj drugarici, koju otac šalje u državnu školu iako pripadaju istom društvenom sloju kao i Andrejevići. Inge zatim odlazi na studije, ali se ipak vraća u kalup i zanemaruje studije zarad braka sa nekim naci tipom u Berlinu. Sama Katarina jedva čeka da završi školu kako bi se udala, ali (dolazimo do tog VELIKOG ALI) zato njena majka ipak signalizira da, osim što prikazuje položaj žene određen patrijarhalnom kulturom, Arsenijević ipak ima strpljenja da otvori novi prostor za razvijanje junakinje koja bi svojim postupcima pokazala da žene mogu isto što i muškarci (a možda i bolje). Junakinja koja ima emancipatorsku ulogu jeste, dakle, Zagorka Buha. Nakon svršene škole, Zagorka se udala i sa mužem se, za vreme aneksione krize, preselila u Sarajevo. Tu su otvorili prodavnicu i vrlo brzo je, usled Stojanove ljubavi prema bančenju, Zagorka počela da preuzima posao, koji je, spretno i uspešno, spretno vodila do atentata na Franca Ferdinanda. Stvari tada postaju opasne za Srbe i Zagorka i Stojan prodaju svoj dućan nekom Rafi Konfortiju (pozdrav za gospodina Andrića) i odlaze u Beograd. Tamo preživljavaju rat, ali im se rađaju i deca, blizanci Katarina i Petar. Stojan se vraća svojim porocima i Zagorka ponovo izbija u prvi plan, podnoseći zahtev za razvod. Kada taj zahtev odbiju, ona će pokupiti svoje dvoje dece i zapaliti za Bečkerek i ponovo krenuti od nule. Sama ideja da joj je dato da sama donosi odluke od velike važnosti i činjenica da može samostalno da posluje, pravi je opozit predstavi žena koja nam je data do tada. Meni se čini da je, upravo činjenica da imamo taj ambivalentni prikaz položaja žena, upravo potvrda da su one centralni likovi ovog romana. Volela bih jedino kada bismo primer samostalne žene imali i u višoj klasi, ali dobro je poznato da ne možemo imati sve.

Evo završavam, majke mi. Ostali su još samo Pavle i Katarina. Mislim, ostalo je još dosta toga, ali već sam na 1400 reči, svaka vam čast što ste i dovde stigli. Dakle, Pavle i Kaja. Da, paaa… Meni je ovo nekako najslabija nit romana. Koliko je shvatam, Kaja i Pavle su srodne duše, dve polovine jednog celog, koji su, eto imali sreću da se pronađu. Njegova smrt relativizuje taj pojam sreće, odnosno postavlja pitanje da li je intenzitet ljubavi dovoljan da nadomesti njeno kratko trajanje? E sad, meni je jasno da nisu sve ljubavne priče, a naročito one velike, srećne ni u stvarnom svetu i da, samim time, ne moraju biti srećne ni u romanima, ali ne mogu a da se ne zapitam (Keri Bredšo, ti ste?) da li je, uz sliku sveta koji nezadrživo srlja u propast baš neophodno bilo da sve svetle tačke pogasimo? Ili je tragičan kraj jedne ljubavi samo predskazanje onoga što čeka Evropu, Jugoslaviju i na kraju čitav svet? Opet kažem, nije mi potreban srećan kraj. Daleko od toga. Samo bih želela da mogu da vidim na koji način priča o Pavlu i Katarine funkcioniše unutar mozaika sačinjenog od svega što sam napomenula. Po meni, bez te tragične priče, roman Let bi bio daleko zanimljiviji i, zašto to ne reći, uspeliji.

A možda je to samo stvar ukusa?

Neka ostane zabeleženo da ipak neću maknuti sa dvojke. Ok je skroz i to je dosta. Kako se vama dopao roman?

P. S. Arsenijević je na blog uleteo potpuno iznenada, ostavivši iza sebe Virdžiniju Vulf i Pipilotu Vikatualiju Roletnu Nanu Jevremovu Kći Dugu Čarapu, kćerku kapetana Jevrema Duge Čarape, nekada straha i trepeta mora, sada kralja domorodaca koju inače svi zovu samo Pipi. Tako da znate šta vas čeka ovih dana, tačnije narednih nedelja.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.