Obično neobična pesma

Obična pjesma 
 
Sve je neobično ako te volim,
vrtuljak što se okreće igračke i djeca.
Veče koje silazi spava u mojoj duši.
Znam, veče koje silazi, stepenice, vjetar,
sve same obične stvari što se ne mogu ponoviti,
jer smrt se ne ponavlja, ni ti se ne ponavljaš u meni.
Sve je neobično ako te volim:
more skida i svlači svoje plašljivo tijelo,
zatvorenih očiju i vlažno od poljubaca.
Ja više nisam isti, slušajuć’ glas
na nekoj samotnoj stanici dok me obilazi kiša
mijenjam te u sebi. Samo ruže što tonu.
Tjeskoba, obična pjesma, plač ponovo
dok svoje teške vijeđe zaboravljaš u snu
poput marame na licu koje bdije.
Sve je neobično ako te volim,
ako te volim. Zagledana u nebo

ti postojiš kao svjetlo pregaženo u tmini. 
Zvonimir Golob 



Advertisements

Happiness, hit her like a train on a track…

Mnogo volim da pravim planove, a poznata sam po tome što ih se nikad ne pridržavam. Evo još jednog dokaza: u planeru imam ideje za tri teksta i umesto njih uleće ovaj, kao reakcija na posestrimski post o sreći. Radi se o onom 100 dana sreće projektu ili izazovu ili kako god.

Vidim da je to opšteprihvaćena stvar, vidim da svi kače svoj srećne slike, a ja mrzim da radim stvari koje su u trendu. Ali stvarno mrzim. I onda moja posestrima vila odluči da se prijavi i da izazove sebe. Više o tome možete pročitati ovde.
Kad mi je rekla šta planira, hejter u meni je dreknu: Zar i ti, sine Brute?! I zar to nije tužna ideja: treba nam izazov da bismo se setili da budemo srećni? 
Ali kad malo čovek razmisli: zašto da ne? Ne moram da napominjem u kakvim vremenima živimo. Sivo je sve oko nas, borimo se za goli opstanak (znam kako patetično zvuči, ali istina je) i zaboravljamo da se radujemo malim stvarima. Razgovaramo pre neki dan o kupovini knjiga i konstatujemo da ono što bi trebalo da bude jedan trenutak sreće i zadovljstva zapravo postalo jedno mučno iskustvo: prvo razmišljaš koju knjigu da kupiš, jer šta ako ti se ne svidi i ispadne da si bacio novac. Onda kad se odlučiš za knjigu nastupa novi momenat griže savesti jer si za taj novac mogla da spremiš tri ručka, ili da kupiš 3 kg praška za veš, uplatiš Bus Plus za sledeći mesec… Kao da su naši mozgovi postali programirani da kalkulišu jedino kako da novac usmere na osnovne potrebštine. I kako onda da se veseliš malim stvarima kad su ti samo krupne na pameti?! E pa YOLO, što bi rekli mladi u anglosaksonskom svetu. 
I zato sam se i ja priključila. Idem u potragu za srećom. Nemam pojma gde ću je naći. U tome je i caka, valjda. O pronađenoj sreći obaveštavaću svet putem društvene mreže Twiter, a na blogu ću objavljivati mesečni napredak. 
Što opet nije sigurno, jer, kao što rekoh, planovi i ja nikako ne idemo ruku pod ruku. 


Ne zaboravi biti sretan


Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u
sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu
ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba
navika
postavljajući si svaki dan ista ograničenja,

onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u
novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj očima
ili napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi
nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si neće dozvoliti
niti jednom u svojem životu
da pobegne od smislenih saveta….

Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!
Pablo Neruda

Post kao rezultat dosade

Ne znam da li vam je poznat onaj osećaj kad imate tri tone obaveza, a vama se ne radi ništa, baš ništa pod ovom kapom nebeskom. Ovaj utorak mi je takav: čekaju me tri rada, četiri lektire i nemam pojma koliko teorijskih knjiga, plus sam danas u biblioteci našla knjigu Alis Monro. I umesto da radim nešto korisno, ja sam period od 16h pa evo do sada provela buljeći u ekran mog malog kompjutera, od milošte zvanog Fudži.
Malo na Fejsu, malo kopajući po svojoj memoriji, vidim da imam milion slika svojih patika. Skontam da sam opsednuta. Noge ovde, noge tamo, samo moje noge, noge mojih drugarica uz moje.
Pratim definiciju selfija koju sam našla u Oksfordskom rečniku[1]i kontam da onda snimanje nogu mora da se zove legfie.
Elem, jasno vam je. Slede fotke mojih nogu. Slobodno prekinite s čitanjem, mada su moje patike (a na svakoj su slici) zaslužile da vidite gde su bile i šta su radile.

Rani radovi: 
Fotkano u galeriji Progres, maj mesec, 2010.

Noć Muzeja, maj mesec, 2011.
Studentski park, april, 2012.

E onda sam dobila svoje najdraže konversice… 
Filološki, jun 2013. 
Nadžak dete i ja, Kičevska, jul 2013.

Beer fest i prašina

Minhen, oktobar 2013.
Najdraži legfie ikad.

Na praksi… Mart, 2014.

       

Višegrad, april 2014.

Kraj! 🙂

Hvala što ste došli do kraja. 🙂 
Da, imam ja i druge patike, imam i čizme i baletanke. Imam i japanke. Nemam nijedne sa potpeticom iliti štiklom. Ali vooooolim svoje konversice. Onako iz sveg srca. 🙂 

[1] selfie
Line breaks: selfie
Pronunciation: /ˈsɛlfi    /
(also selfy)
NOUN (plural selfies)
• informal
A photograph that one has taken of oneself, typically one taken with a smartphone or webcam and uploaded to a social media website:
occasional selfies are acceptable, but posting a new picture of yourself every day isn’t necessary.

Floberov papagaj ili Kako sam se (malkice*) zaljubila u Flobera

U opisu na Bloglovin-u stoji da je Nemam ime, imam komentar blog o literaturi i svemu što predstavlja joy de vivre. Kada je blog nastajao, moja posestrima vila i ja smo imale ideju da naši tekstovi budu primarno o knjigama i književnosti uopšte. No, blog je ono što nastane dok vi pravite planove. 

Gledam sad svoje postove i shvatam kako je samo jedan post u potpunosti posvećen određenoj knjizi. To je nepravda koju moramo ispraviti! Iskrena da budem, knjiga i ja se ne volimo u poslednje vreme. Ne pamtim kad sam nešto pročitala, bilo da je za faks, bilo da je zarad ličnog zadovoljstva. Ne znam da li se to i drugima dešavalo, tek došla su vremena kad koncentracije nema, volje još manje, a knjige se gomilaju. A onda sam konačno došla do primerka Floberovog papagaja


U potragu za tom knjigom bacile smo se moja posetrima i ja nakon što smo jedno poglavlje iz dela (Oči Eme Bovari) dobile kao deo pripreme za jedno predavanje iz predmeta Uvod u metodiku. Iz samog naziva možete da zaključite da je predmet vrlo dosadan, ali kada vas pogledaju sile nebeske i kada dobijete profesora kakav je naš bio, ne pada vam baš toliko mučno da budete redovni na predavanjima jer nikada ne znate u šta će se pretvoriti. Predavanje, ne profesor. Tako je otpočela dvogodišnja potraga za tom knjigom. Bile smo spremne da okrenemo nebo i zemlju i sve beogradske biblioteke, sajtove za pdf knjige i torente ne bismo li je pronašle, ali nigde, apsolutno nigde je nismo pronalazile. Čak ni u antikvarnicama. 

Onda je došao januar 2014. i divan dan, divan dan moje posestrime. Nas tri (Car Mrazomor, Kokuz Bekrija i ja) odlučile smo da joj kupimo Barnsa, jer on je naše literarno mezimče, baš kao što je Lana Del Rej muzičko. Dogovor je pao da to bude roman Nivoi života, poslednji Barnsov roman objavljen u Srbistanu. Par sati pred odlazak po poklon, iz čiste dosade, odlučimo mi da proverimo imaju li slučajno Floberovog papagaja. I imali su. 

SaVesna se odmah bacila na čitanje (ok, verovatno je sačekala da odu gosti) i uvrstila je Barnsa na svoju listu favoria. O tome možete čitati ovde

A onda sam na red došla ja! I malo sam se plašila, moram da priznam, jer se često dešava da se grdno razočaram kada dugo čekam neku knjigu. Uvodno poglavlje mi nije baš ulivalo poverenje, ali ohrabrena iskustvima drugih, hrabro sam nastavila da se suočavam sa opsesijom gospodina Brajtvajta. 

O čemu se tu zapravo radi? 
Na prvi pogled, ovaj roman-esej govori o penzionisanom doktoru Džefriju Brajtvajtu i njegovoj opsesiji Floberom i papagajem koji je Floberu služio kao inspiracija za pripovetku Un coeur simple. Zapravo, Barns kroz tu priču govori o odnosu umetnika prema umetnosti, o uzrocima i posledicama tog odnosa, o ljubavi, o usamljenosti. 

Šta se meni dopalo? 
Barnsove knjige se inače visoko kotiraju u mom svetu. Njegov stil deluje kao strogo kontrolisana stvar, ali kako čitalac napreduje u čitanju otkrivaće obilje domišljatih doskočica, neobičnog humora koji je neretko prožet ironijom. Količina informacija koja je smeštena u ovu knjigu malog obima jeste velika, ali su sve informacije iznete na tako neposredan način da ih usvajate a da to niste ni primetili. Dopalo mi se to što knjigu ne možete nigde da svrstate: to je roman, ali je u isto vreme i biografija i književno-kritički esej. 
Ovakav hibrid je neodoljiv kao celina, ali ja ipak moram da izdvojim poglavlja koja su mi se najviše dopala.
Hronologija: ovo je poglavlje u kojem su izložene životne stanice Gistava Flobera, ali iz tri perspektive. Prva je ona standardna, sastavljena od posebnih datuma u Floberovom životu, ona koju ćete naći na kraju većine izdanja bilo koje Floberove knjige. Druga  predstavlja niz tragičnih momenata koji su obeležili život pisca i oblikovali njegovu ličnost, a samim tim i umetnost. Treća hronološka tablica predstavlja kolekciju odabranih dnevničkih unosa i delova pisama. Mislim da je taj poslednji prikaz Floberovog života najznačajniji, jer nam je to zapravo pravi prozor u piščevu svest.

1846.
Uradio sam ti ono što sam već uradio onima koje sam najviše voleo: pokazao sam im dno vreće, a oštra prašina koje se odatle podigla ih je zaglušila.

Optužnica: najvickastije poglavlje u romanu. Narator se obračunava sa Floberovim kritičarima kroz zamišljeno suđenje. Postoji petnaest tačaka optužnice koje Džefri uspešno pobija, postoje uvodna i završna reč. Presudu morate doneti sami. Izdvojila bih treću tačku optužnice (planirala sam i deo završne reči, ali efektivnije će biti ako pročitate sami):

3. Nije verovao u progres.
U Floberovu odbranu navodim samo primer XX veka.

I najzad, najveća poslastica u romanu, poglavlje koje, po mom skromnom mišljenju, prikazuje koliko je Barns genijalan autor: Verzija Lujze Kole.
Za one koji ne znaju, Lujza Kole je bila francuska pesnikinja, muza mnogih tadašnjih pisaca, među kojima je bio i Flober sa kojim je, sa prekidima, provela u vezi osam godina. Kao što bi i većina žena učinila, tako je i Lujza u jednom trenutku od svog ljubavnika zatražila da se izjasni o vrsti i budućnosti njihove veze, očekujući, rekla bih naivno, opet kao i većina žena, da će utlitmatumom uspeti da zadrži čoveka do kojeg joj je stalo. Umesto toga, dobila je samo strasna pisma, dnevničke unose i jednu dramatičnu ljubomornu scenu na železničkoj stanici. Sva genijalnost ovog poglavlja leži u tome što je napisano floberovskim stilom. Izrazi, konstrukcije, postupak zavlačenja pod tuđu kožu i iznošenja najintimnijih osećanja: nismo li to videli u opisu života Eme Bovari? 

 Zašto bi trebalo da pročitate Floberovog papagaja:
Čak i ako niste ljubitelj ni Flobera, ni Barnsa, ovoj knjizi dajte šansu zbog delova poput ovog: 

...Šta je naučio umesto toga? Umesto toga je naučio da život nije izbor između gaženja preko leševa na putu do trona i životarenja u svinjcu; da ima svinjskih kraljeva i kraljevskih svinja; da kralj može da zavidi i da će se mogućnosti ne-života uvek bolno menjati kako bi se prilagodile određenim nevoljama života kojim se živi. 

* Znam da se kaže malčice, ali izraz malkice je srcu mome miliji. Hvala na razumevanju.
P.S. Sva zapažanja i svi zaključci su plod mog tumačenja. Stručna kritika se možda ne bi složila sa tim, tako da imajte to u vidu ako ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.
P.P.S. Citati su preuzeti iz sledećeg izdanja: Džulijan Barns, Floberov papagaj, Biblioner, 2011.

Subota

Već sam napomenula da pratim mali milion blogova. E jedan od njih je i Sincerely, Sara. To je blog jedne slatkice koja piše o svemu i svačemu, o modi, o knjigama, lajf stajl blog što bi se reklo.
E pre neki dan je Sara napravila A Photo Every Hour post. I meni se ideja baš dopala i pomislila sam da bih mogla i ja da probam. Subota se u to uklopila savršeno, jer sam sa drugaricama išla u obilazak Mećavnika na Mokroj Gori i Andrićgrada u Višegradu. U startu sam odlučila da ću fotografisati na svaka 3 sata gde god da se zateknem. I evo kako je ispalo.

05:00
PRERANO.



Oko 08:00 nalazili smo se negde između Lazarevca i Ljiga, a ljupka dama koja je sedela ispred mene, uporno je pokušavala da uslika krajolik. Naravno, svaki put bi joj blic pokvario planove… 


Utisci o Mećavniku… Kako bi to Šekspir rekao: Mnogo buke ni oko čega.




A onda je usledilo čekanje na graničnom prelazu. Fun, fun, fun. Sedimo tako mi, čekamo da dođe vodič (Vasilije mu je ime, Vidoje ga zovemo) dođe po pasoše kad krene pesma Ismete Krvavac Zemljo moja i razgali mi srce i dušu.

  Zahvaljujući tolikom čekanju na granici, naša poseta Višegradu je trajala prekratko i najveći deo proveli smo u divnom Andrićgradu. Međutim, koliko god da je taj Kusturičin poduhvat lep, ne može da se meri sa lepotom Drine. Očarala me je potpuno.


Povratak… Ponovo čekanje na granici. Odvratna kišurina. Nedostatak kofeina. A onda smo konačno stali i kapućino je nestao u dva gutljaja. 


Slika predviđena za kraj je izostala. Znam da sam ušla u kuću oko 23h, izdelila sam poklone i pokazala fotke. Nakon toga: koma. Jutros (ok, u podne) me je probudio pas, nije sirotan više mogao da izdrži. 😀



P.S.
Draga Sashkonela organizuje još jedan EX YU blog party. Svi ste pozvani. 🙂