Insomnia, Čarli i ja

Insomnia je čudna stvar. Oduzima san i iscrpljuje čovekov organizam, ali i pruža priliku za surfovanje netom bez griže savesti. Tako sam i ja pre neko veče čekala da svane i čekajući tako nabasala sam na knjigu The Perks of Being Wallflower. Iščitala sam sve diskusije o njoj vođene na Goodreads-u, sve kritike koje su čitaoci ispisali, našla je na netu, a onda sam skontala da me zapravo mrzi da čitam na engleskom (prevoda naravno nema, jer što bismo prevodili nešto što valja, to se slabo prodaje!) i odlučila sam da pogledam film. To nije moja praksa, čisto da napomenem, trudim se da prvo pročitam pa odgledam, ali, kao što već rekoh, insomnia je čudna stvar.

Ovaj super cakani filmić bavi se najosetljivijim periodom u životu jedne osobe, a to je prelazak iz osnovne u srednju školu. Svi smo prošli kroz to, nekome je to bilo manje traumatično iskustvo, neko se još uvek oporavlja, ali tog 1. septembra svi smo bili u frci i panici, jer da se ne lažemo: niko od nas ne želi sam da bude na velikom odmoru. Dakle Čarli (Logan Lerman) ima iste strahove. Čarli takođe ima i traumatična iskustva  koja su ga udaljila od sveta i učinile da postane, kako to naslov sugeriše, Wallflower[1](oprostićete mi vi koji ne volite mešanje srpskog i engleskog, no ja prosto mislim da naš jezik nema prikladnu reč koju bih mogla da uptrebim). Sticajem čudnih životnih okolnosti, naš junak upoznaje Patrika (apslolutno divni Ezra Miler) i njegovu polusestru Sem (dražesna Ema Votson daleko od Hogvortsa) i život dobija jednu potpuno novu dimenziju. Sem i Patrik, maturanti, uvešće mlađanog Čarlija u svoje društvo i na taj način mu pružiti mogućnost, ne samo da upozna svet, već i da se izbori sa sopstvenim demonima. 

Priča je smeštne u rane 90e, ispričana je kroz niz pisama koje Čarli piše nepoznatom prijatelju i nameće gomilu važnih pitanja čije odgovore tražimo čitavog života. Ono što je prikazano kao Čarlijeva želja da se uklopi predstavlja zapravo veliku dilemu današnjice:šta sve treba da uradiš da bi bio prihvaćen i da li to prihvatanje vredi ako čovek izgubi sebe?  


I još:
Kroz Čarlijevu epistolarnu ispovest mi takođe posmatramo i kako se naš junak razvija u pisca. Njegov talenat uočava profesor književnosti pa se tako u filmu pojavljuje niz kultnih naslova svetske knjževnosti. Ovo su naslovi meni bliski, zato sam ih izdvojila:
  1. Veliki Getsbi – F. S. Ficdžerald;
  2. Ubiti pticu rugalicu – Harper Li;
  3. Lovac u raži/žitu  – Dž. D. Selindžer;
  4. Na putu – Džek Keruak;
  5. Stranac – Albert Kami. 

Plus:

Muzika je veliki deo filma. Vreme u koje je smeštena radnja filma iznedrilo je hiljade hitova i verujem da je biranje za soundtrack bila velika muka, ali je posao odrađen sjajno. Od divne svako-ima-svoju-verziju-refrena Come on Eileen, preko kultnog sastava The Smits i njihove pesme Asleep do magičnog Bouvija i, po mom skromnom mišljenju, jedne od najboljih pesama ikada napisanih, Heroes – pa šta još čovek može da poželi?! J

I na kraju, čemu me je Čarli naučio: 


P.S. Hvala vam što nalazite vremena da pročitate ono što napišem. Ne mogu da vam opišem koliko mi to znači. 🙂 Želim vam sve najlepše u narednoj godini! 🙂


[1] Wallflower: usamljenik je možda prejaka reč. Recimo da su to stidljivi ljudi sa kojima malo ko kontaktira, a najčešće su najinteresantniji sagovornici. http://www.urbandictionary.com/define.php?term=wallflower
Advertisements

Pretprazničko raspoloženje

San u snu
Primi na čelo cjelov taj!
Na rastanku, sad kad je kraj,
Ovo mi barem reći daj – 
Nisi u krivu što moj dan
Svaki je, smatraš, bio san;
Al’ ako iščezla je nada
Danju, il’ noću, bilo kada,
U snoviđenju, il’ bez toga
Zar nestala je manje stoga?
Sve to što vidimo, il’ tu
Jesmo, to tek je san u snu.

Stojim i slušam huku
Valova što obalu tuku,
U ruci se mojoj ljeska
Pregršt zrnca zlatnog pijeska – 
Koliko ih je! Ali gle kako
Curi mi u dubinu svako,
Dok plačem tako – dok plačem tako!
Ne može ih zadržat. Bože?
Zar spasit ne mogu bar jedno,
Od vala što ih čeka žedno?
Zar sve što vidimo, il’ tu
Jesmo, to tek je san u snu?

Autor: Edgar Allan Poe
Preveo: Luko Paljetak

Take this kiss upon the brow!
And, in parting from you now,
Thus much let me avow—
You are not wrong, who deem
That my days have been a dream;
Yet if hope has flown away
In a night, or in a day,
In a vision, or in none,
Is it therefore the less gone?
All that we see or seem
Is but a dream within a dream.
I stand amid the roar
Of a surf-tormented shore,
And I hold within my hand
Grains of the golden sand-
How few! yet how they creep
Through my fingers to the deep,
While I weep— while I weep!
O God! can I not grasp
Them with a tighter clasp?
O God! can I not save
One from the pitiless wave?
Is all that we see or seem
But a dream within a dream?