Top 5 plus 1, epizoda: Forsiranje romana-reke

Naš mali projekat pod nazivom Top 5 plus 1 se polako bliži kraju. Četvrta epizoda posvećena je Dubravki Ugrešič i njenom romanu Forsiranje romana-reke a ako se neko od vas sada uključio, ovde klik može pronaći prvu epizodu u kojoj je opisan nastanak projekta i ideja koja se krije iza njega. Ostale epizode su sačuvane pod oznakom Top 5 plus 1 i njih možete pronaći ovde: klik.

Kao što ste već navikli, pre nego što vam predstavimo naše ideje o romanu, sledi kratko upoznavanje sa autorkom i delom. Dubravka Ugrešić je, verujem, svima poznato i većini drago lice. Roman Forsiranje romana-reke nagrađen je 1988. godine NIN-ovom nagradom čime je Dubravka postala prva žena na prostoru tadašnje Jugoslavije kojoj je ovo priznanje dodeljeno. U međuvremenu su u anale ove nagrade upisana imena još četiri spisateljice, što znači da je ovo priznanje i dalje privilegija muških autora. No, o tome možemo nekom drugom prilikom.

Izvor

Roman koji čitalac drži u rukama pojavio se na jeziku na kojem je pisan 1988. godine. Mnoge su se stvari od onda promijenile, čak ni država u kojoj je roman prvi put objavljen više ne postoji. Sve je danas, samo nekoliko godina kasnije, drukčije.

Iz današnje perspektive gledano, roman Forsiranje romana-reke predstavlja jedan vid istorijskog dokumenta jer kroz svoju temu vrlo jasno prikazuje, ne samo geopolitičku mapu našeg regiona i cele Evrope, već i probleme i promene u osnovama državnih zajednica nastalih nakon Drugog svetskog rata, naročito u primerima Jugoslavije, SSSR-a i Čehoslovačke. Te promene, te istorijske okolnosti imale su, naravno, svoj uticaj i na književnost. Roman je priča o međunarodnom susretu pisaca u održanom u Zagrebu, u hotelu Interkontinental i zapravo govori o unutrašnjim svetovima pisaca sa različitih kulturnih područja, o funkciji koju književnost ima u društvu, o njenoj prošlosti i budućnosti, kao i o tome kako društvo i društveni sistemi utiču na pisce, pa samim tim i na njihova dela. I sada vas ostavljamo prikazu događaja iz zagrebačkog Interkontinentala, onako kako smo ih mi videle. 🙂

S: Hello everybody!

Ljilja i Vesna, istovremeno, glasom Mister Bina: Hello, teddy!

S: Okupili smo se danas povodom ove radosne prilike koju predstavlja razgovor o romanu Forsiranje romana reke, Dubravke Ugrešić.

Lj: A ona je, zašto to ne reći, prva žena koja je dobila NIN-ovu nagradu za najbolji roman. I to baš ovaj roman.

S: Tako je. Dodajmo još i informaciju da je trebalo da prođe 34 godine od osnivanja pa da nagrada konačno pripadne romanu koji je napisala žena! Pozdravimo je aplauzom.

S: E dobro! Sad kad smo proslavile, red je da krenemo sa razgovorom. Pošto je Vesna prošli put tako uspešno moderirala naš razgovor o romanu Dan šesti, ja mislim da je jedino fer da joj uvalimo to zaduženje i ovaj put.

V: Neka, neka. Moderiraj ti.

Lj: Možda da prvo tumačimo naslov?

S: Može. Da počnemo od naslova, pa da se spustimo na formu i na kraju na likove koji se izdvajaju? Me, me, m?

Vesna i Lilja klimaju glavama u znak odobravanja.

S: Ok. Dakle, roman se zove Forsiranje romana-reke. Zašto forsiranje i zašto roman reka? (je l’ ostao još neki štapič od kokosa?)

V: Zato što Cule iz Beograda njoj piše i kaže: dragi Dule, forsiram roman reku.

S: Ju, ispade mi kokos iz štapića. Ok, ali šta mu to znači?

V: Ipak moram ja da počnem?

S: Ne moraš, stvarno. Evo Ljiljo, počni ti.

Lj: Ne, ajde ovako: šta ste prvo zamislile kad ste pročitale to forsiranje romana-reke? Meni je prvo na pamet pao planinski brzak, ali nisam baš sigurna zašto. 😀

S: Meni je pala na pamet neka spora reka, onako lenja što nikako da stigne do ušća. Valjda zbog ovog forsiranja. Nešto čemu je potrebno guranje da bi postiglo neko ubrzanje. Što i nije netačno.

Lj: Jer ovde i jeste sve neko forsiranje, od identiteta pa nadalje.

V: Ja nisam zamišljala reku. Eto šta ti je štreber. #samajepriznala Roman reka je u principu obiman jedan žanr, primeri su recimo Aleksandrijski kvartet, Bunderbrokovi. Za Prusta kažu da je pretača romana reke. U principu, to je obiman roman u čiju se radnju ulivaju razne sudbine i mnoštvo likova. U smislu postojanja mnoštva likova i različitih sudbina, Dubravkin roman podseća na roman reku, ali je znatno sažetiji, jezgrovitiji. To možda ima veze sa novim, postmodernim vremenom, u kome roman reka kao takav više nije moguć, pa ga zato Cule siroti forsira. Što se, opet, prenosi na potenciranje raznoraznih nekih Potemkinovih sela knjževnog sveta, gde je sve neko foliranje, forsiranje i sve je nekako nategnuto. Sve je i moguće i nemoguće.

Lj: Meni nekako deluje da postoje dva pravca u modernoj književnosti, taj jedan koji je forsiranje pa je on iskarikiran i drugi, koji je zapravo jedini moguć, a to je podrivanje svega. I oba pravca funkcionišu kad su, kao kod Dubravke, stopljeni.

V: Kako vam se čini ovaj okvir i forma romana?

S: Meni je forma super. Ja u principu volim te postmodernističke zavrzlame, gde ne postoji jedno rešenje…

V: Ja ne volim, ali mi je ovde to sa dobrom merom. Kod Basare mi recimo smeta…

S: Da, kod Basare ne volim ni ja. Kod Basare mi je zaista mučenje.Ali vratimo se na Dubravku. Meni je super najpre taj okvir, sačinjen od tih njenih zapisa…

V: To je nešto kvaziautobiografski, pa se zato i uklapa sa ostatkom romana.

Lj: Poigravanje sa realnošću.

V: Meni je recimo zanimljivo što je dominantna ideja o umiranju pisaca. Onda se postavlja pitanje da li je ideja o smrti pisaca zapravo ideja o umiranju književnosti.

S: Što je generalno uvek pitanje kada govorimo o smrti umetnika: da li je njihova fizička smrt ona konačna ili nastavljaju da žive kroz delo.

V: Mislim, jasno se i kaže u romanu: život piše romane… Stani da nađem. Znate već, tamo kad Flavus i onaj njegov… Raul… Kad odu u onaj Klub književnika pa kad ona žena kaže…

Lj: Tarzan, da. Ali ona kaže: OVDE život piše romane a pisci nam nisu ni za ku*ac. Ona baš precizira, baš jasno kaže OVDE.

Možemo li na trenutak da zastanemo i razmislimo koliko je ova rečenica o životu na ovim prostorima i kvalitetu književnosti prikladna i danas…

Hvala. Nastavljamo.

S: Vrlo je simptomatično što smešta radnju u Zagreb, u tom vremenskom trenutku.

Lj: I kako su svi njegovi stanovnici frustrirani, baš zato što su njegovi stanovnici. Kao ono Pipo kad kaže da je bolje tamo gde je širina i kako je ovo sve vukojebina.

S: Meni svako od učesnika kongresa deluje kao da je na to okupljanje došao da bi pobegao od nečega.

Lj: Da, svakako svi traže neko izmeštanje iz realne svakodnevice.

V: Odlično je uhvaćena ta geopolitička situacija, svi su nekako stereotip o svojoj zemlji. Što je možda neka tragična determinisanost jer niko od njih ne može da pobegne. Za sve je taj seminar zapravo ključni momenat.

Lj: Svi kao da žive nekakvu glumu od života. I ti njihovi životi su farsični koliko i književnost.

V: Svi ili umiru ili se poništavaju ili poništavaju svoj identitet, bilo da planiraju da preuzmu ulogu nekog drugog ili…

Lj: … ili da im je identitet nasilno uzet.

V: Da, bilo da im je nasilno uzet. I to uvek na neki banalan način.

Lj: Svako to izmeštanje iz sopstvenog identiteta na kraju naiđe na katastrofu. Onaj što je hteo da se zameni preko pasoša… Tako je hteo da osvoji novi identitet i na kraju ništa.

V: Sa druge strane, i kad uspeš da zameniš identitet, šta bude? Opet ništa. Jer ko si ti i da li će iko da primeti da to što jesi? Vidi se to i na kraju, kad Sabina samo zameni imena. Potpuno je svejedno ko je zaista dao intervju. Bitno je samo da je neki Rus dao neki antidržavni interviju, potpuno je nebitno ko je. Oni su njima samo instrument.

S: Zanimljivo je to sa identitetima. Znate ono kad onaj Rus priča o zemljacima koji su emigrirali, pa kad spomene onog što je profesor na nekom njujorškom univerzitetu, živi od stipendija i sve vreme pljuje vlast u Rusiji, a živeo je kao buržuj u centru Moskve, nije ni prišao logorima.

Lj: Da, da. Bukvalno se kaže da je ukrao tuđ identitet. Vidiš koliko je pitanje identiteta maksimalno dovedeno do apsurda i kao da je život toliko obezvređen da je i književnost moguća samo kroz izvrtanje svih vrednosti. I to je opet tekovina modernog doba. Svi ovi likovi koje si ti Vesna navela, tipa Bunderbrokovi i ostali, oni svi imaju neku svoju suštinu, produbljenost, cilj, usmerenje. Ovde je bukvalno sve iskarikirano, sve je dovedeno u pitanje, sve je obesmišljeno. Do krajnjih granica.

S: To nas opet vraća na pitanje mesta i vremena, odnosno na činjenicu da je smestila roman u Zagreb, u to vreme jer je već bilo sranje i mi smo mislili da nam je život jadan i čemeran…

V: … ali u kom smislu je bilo sranje? Jer ona u kasnijim pogovorima kaže da je samo nekoliko godina kasnije ta zemlja počela da se raspada i sve…

S: Pa 1988. je dobila NIN-a.

V: Da, ali ja mislim da se roman dešava ipak malo ranije.

S: Pa ok, dešava se sigurno nakon Titove smrti, što je bilo 1980.

V: Ali 80ih i nije baš bilo toliko sranje.

S: Nije očigledno, onako za običnog građanina, ali se dalo naslutiti.

Lj: I Arsenijević u Potpalublju kaže da je 1984. godina bila okidač.

V: Upravo je to vreme bitno jer se još uvek sve drži, ali se već kraj naslućuje. Ovo su poslednji neki impulsi tog socijalizma. Mislim, zamisli danas pisac da posećuje neku fabriku. Tačno je to odjek nekog vremena koje se gasi. Gasi se sistem, sa njim i svi njihovi životi kakvi su do tada bili.

S: Pipo to baš oseća, zato ima potrebu da to svoje nezadovoljstvo stalno vokalizuje.

V: Da li je on malo pozer? Meni jeste sve vreme delovao kao neki pozer sa tim svim svojim jao, jao…

Lj: Jao, on je kao Smeđi Petar. Jao jadan je, jao bedan je.

V: Što, naravno, ne znači da je neiskren.

S: Naravno. Samo se previše stavlja u prvi plan.

V: Da li ste primetile kako se razvijaju ti njegovi odlomci, iz tog njegovog romana, scenarija, šta li je već? Na početku je krimi nešto, vestern scenario, a na kraju nešto sa banalnim dijalozima, tipa svađa sa majkom. I njegove se teme, dakle, banalizuju.

S: Jeste li primetile da on i Amerikanac imaju takoreći iste živote? Mislim kao da…

V: … su u ogledalu.

S: Da. I sad, ovom je sve ok jer je u Americi, a Pipo je, siroma, zatočen u Zagrebu i ne valja mu ništa. Opet, Amer je u fazonu da ni ta širina koju navodno daje Amerika nije mnogo bolja.

Lj: Možda je to neki naš mentalitet, to da nam je trava uvek zelenija…

V: Možda i mi samo imamo iluzije da je u toj staroj zemlji bio bolji standard, ali nije. I tad su ljudi bedno prolazili od svog rada. Sigurno je bilo bolje nego sada, ali…

Lj: Mada, možda je i ta težnja da se identitet ostvari preko drugog, kao drugi nam uvek bolje živi, drugom je lakše zbog ovog ili onog…

V: Misliš da će ti biti bolje ako postaneš neko drugi.

Lj: Svi, zapravo, imaju svoje dvojnike. I sve je kompletno farsa. Sve. Od društvenog uređenja i samog života do umetnosti.

S: Gde bismo onda svrstali ovaj roman? Žanrovski gledano.

V: Pa on je hibrid. Klasični postmodernistički hibrid.

S: Pravi reprezent postmoderne u Jugoslovena.

Skok na junake!

Lj: A pre nego što krenemo na likove i to, da li vi mislite da je neko predstavljen u svojoj suštini ili je mislite da je sve farsično?

V: Farsa jeste suština, ja bih rekla. Nema mesta iluziji da ti sad imaš neku suštinu, pa kao prolaziš kroz neke trenutne krize. Ne, brate. Ti si to, ti si ta glupost koju praviš.

Lj: Da. Mislim, da jer su i oni jako obeleženi postmodernističkim fazonom. I dok smo ranije imali junake koji su, kako da kažem, produbljeni, sad imamo ove koji su isprazni. I to je njihova karakterizacija.

V: Ja se ne bih složila sa tim da su isprazni. Svi imaju neku svoju istoriju, neke probleme i frustracije. Znači, nisu isprazni. Samo ne znam kako bih to nazvala, to što ih određuje. Stičemo taj utisak jer su depatetizovani. Oni nisu neki veliki junaci, kao kod Tolstoja pa da se zaljubljuju i umiru, i oživljavaju i opet nestaju. Ne, oni su svi obični ljudi sa nekim stvarnim problemima, ljudi koji žive u nekom strahu. Opet, ni u jednom momentu nisam imala mogućnost da se identifikujem sa nekim, da saosećam, da mi bude žao nekog lika.

S: Stvarno?!

V: Sve mi je to nekako… Ne znam kako da objasnim.

Lj: Suština današnjice.

V: Ništa me više ne iznenađuje, ništa više ne može da me iznenadi. Ni velika književnost, ni te patetične… Ne mislim u lošem smislu patetične, nego onako, priče nabijene osećanjima i nekim velikim temama i životnim prekretnicama. Ništa to više ne može onako da te dotakne. Dotaknu te mali momenti, ovde recimo u odnosu Vande i Ministra, specijalno na kraju. To mi je jedan onako… Baš ogoljeni momenat, stvarno mi je bilo žao. Ostali su me ostavili ravnodušnom, čak i onda kad siluju onog sirotana.

S: Ooo, to je baš tragikomična scena. Baš.

V: Pa to, baš tragikomična. Pravi izraz.

Lj: Ali pazite što dolazi do nekih bitnih zamena: ženama se daje da rade ono što obično rade muškarci.

V: Ali one ne rade ono što rade muškarci. One bi htele to, ali ne mogu.

S: Ima tačno deo kada kažu da je medicinski dokazano da žena ne može da siluje. Pozivaju se na čak na neku knjigu.

V: One njega pokušavaju da ponize, ali Sesilija na kraju odlazi sa njim. U Ministarstvu boli takođe postoji taj momenat, na samom kraju romana. Ti poništavaš sebe jer odlaziš na kraju sa čovekom koji ti je zagorčavao život i rad zbog čega si osećala neverovatnu potrebu da izvršiš nasilje nad njim i poniziš ga.

Lj: Samo što meni one nisu ispale nešto manje odvratne.

V: Ne, ne. Nisam mislila da su manje odvratne, samo da se lošije snalaze.

Lj: Svuda se dešavaju ta čudna sučeljavanja zbilje i fikcije. Imam osećaj kao da je ljudima (u romanu) nemoguće da razgraniče jedno od drugoga ili da pomire jedno sa drugim. Nekako je to sve neusaglašeno, i ovaj njihov pokušaj kazne i slučaj ukradenog rukopisa.

V: Da, kao da svi žive neke fiktivne živote, tačnije svoje živote posmatraju kao fikciju. Nema granice između života i fikcije.

S: Mislim da nije toliko reč o tome da svoj život smatraju fikcijom, koliko je do toga da je to stvaranje fikcije njihov život. I onda kada to što je stvoreno bude ugroženo na neki način ili kada se desi da ostanu bez toga što su stvorili, to se doživljava kao napad na samog pisca, odnosno piščeva smrt. Čeh koji je ostao bez rukopisa je zapravo ubijen, ne?

V: Da, a opet, i sam Čeh je ubica jer kada je onom liku prepravljao roman, toliko ga je izmenio da više nije ličio na originalni rukopis, a sam pisac je izvršio samoubistvo.

Lj: Što pokazuje da je fikcija destruktivna po stvarni život, ali i da je stvarni život destruktivan po fikciju. A mislim da najveća ironija leži u tome što niko od njih nije vrhunski pisac, svi su mediokriteti a svi imaju neki poriv da se ostvare preko pisanja.

S: Zanimljivo je to, mi smo baš pre neki dan pričali o tome kako su filozofi postavili neke granice u godinama do kojih možeš da se ostvariš, odnosno iskoristiš svoj genij na pravi način. Tipa, ono što je Satr lupao za 25 godinu i slično. Dubravkini junaci su svi prešišali te granice, sve granice zapravo, ali i dalje pokušavaju, što je u neku ruku ohrabrujuće. A opet, svi do jednog imaju tu viziju sebe kao posebnog bića, kao drugačijeg u odnosu na većinu.

V: Sujetni su.

Lj: Nekako je sve obrnuto. Koliko je nekada bio veličan taj kult genija, ovde je iskarikiran do maksimuma. Svi su maliciozni, neosnovano samouverni…

V: Što samo pokazuje da su i oni samo ljudi. Zašto bismo očekivali da je neko ko piše ili se bavi bilo kakvim oblikom umetnosti, da je taj neko i bolji i plemenitiji, manje sklon nasilju i slično?

S: To je valjda i njena ideja, da pokažu da ni pisci…

Lj: … ne mogu da se odupru svojim ljudskim osobinama.

S: Upravo.

Skok na junake, drugi deo!

V: Hajde da malo popričamo o pojedinačnim likovima. Koji je vama lik bio najinteresantniji?

S: Meni Vanda, Pipo i Sesilija.

V: A ko je taj Pir kome Sesilija piše?

S: Mislim da je to izmišljen sagovornik, rekla bih da su to njeni dnevnički unosi.
V: I ja sam to pomislila. Jer da je osoba, ne znam da li bi ovako otvoreno pisala s kim je i sve to.

Lj: Malo poigravanje sa formom.

S: Vaši omiljeni likovi?

Lj: Iskreno, ja ne znam koga bih izdvojila, osim Vande. Mnogo više sam očekivala od Ene Zvonko.

S: Daaa, i ja sam.

V: Jeste, baš je skrajnuta. Jeste li uočile paralelu između Vande i Eme Zvonko? Ema je stalno hladna, Vanda se tresla u groznici… Kako razumete tu hladnoću? Možda je to znak neke usamljenosti i smrtnosti. *Vesna sama pita, sama i odgovara.* E, a ona Sabina?

S: I kod nje ima te hladnoće.

Lj: Da, da. I ona se nešto tresla. I sva je eterična i bleda.

V: A u suštini je agent koji radi po nalogu.

Lj: Ali koliko je Ministar iskarikirana ličnost. Priučeni skorojević.

V: Koji nema pojma o književnosti, ali eto…

S: ALI, ALI, ALI!!! Štuje Andrića jer njega je čak i svet priznao.

Lj: Jes! To je baš jasna karikatura tih političara tog vremena, ne svih, ali većine. Većina je bila onako priučena.

S: Da, i ja to mislim.

V: Apsolutno. Mislim da je sjajno uhvatila većinu koja se ustalila u nekim odborima, ministarstvima, na visokim pozicijama, većinu koja nema veze sa književnošću ili bilo kojom drugom granom umetnosti, ali im je ta pozicija tako data.

S: Uglavnom zahvaljujući ratnim zaslugama.

V: I Partiji.

Lj: Mnogo mi je bilo smešno kad kaže da je čitao knjige dok se školovao, ali ništa nije zapamtio i shvatio je da to nije za njega.

S: Knjige nisu valjale. Jedino je valjao Andrić. Zabavno je i kad spominju Krležu, mislim u onoj fabrici, pa kad kažu kao isecite šepk Na rubu pameti i stavite ga na parče hleba namazanog paštetom Gospoda Glembajevi.

Lj: Ili viršle zvane Petrica Kerempuh.

S: Hahh, daaa! Jao, al’ se sprdamo sa Krležom. Ali super je meni to rušenje autoriteta u književnosti. I generalno. Osim kad se neko drzne da dira u Andrića. Jer on je međunarodno priznat. 😀

V: Nije to rušenje autoriteta, to je više ruganje onima koji za književne veličine priznaju samo Andrića jer ih ništa drugo ne zanima. Nit’ čitaju, nit’ razmišljaju.

Lj: A takve su ličnosti bile dominantne tu tom periodu, mediokriteti koji nam svima kroje sudbinu. E, a da li su vam zanimljivije ove ličnosti koje su probijale u životu, npr. ministar ili ovi koji sede i lamentuju?

V: Ministar mi jeste simpatičan, Prša recimo nije, a obojica su se probijali kroz život.

Lj: Prša je taj neki tip socijalnog pesnika.

S: Mislim da sve u principu zavisi kako junak prihvati ono što mu se dešava. Recimo, Ministar. On je svestan da nije za tu funkciju, zna kako je tu dospeo i da bi, da nije bilo rata, bio običan mesar. A Prša ima sličan uspon kao Ministar, ali smatra da zaslužuje bolje i više.

V: Tako je. Ministar nema iluzija o sebi, za razliku od Prše.

Lj: Fino je to sve upakovano i usmereno da prikaže kako i među piscima, koji su se uvek prikazivali kao neka uzvišena bića, zapravo ima i onih najnižih poriva i svega. Prosto ti preostaje da se posle čitanja ove knjige zapitaš preostaje li išta uzvišeno što se ne može podriti.

V: Da. Mislim da u tome zapravo i leži caka, što je to zapravo potvrda toga koliku vrednost književnost ima. Jer i nakon karikiranja i podrivanja i svih mogućih pokušaja kritike i omalovažavanja, ta vrednost opstaje. Ne bi bilo interesantno da je sve nedodirljivo. Ni Bog ne bi bio Bog kad bi svi u njega verovali, zar ne? 😀

U zapisnik da uđe da je Slavka prevrnula očima.

Lj: Zanimljivo je i kako je ta neka duhovna vrednost zapravo nepostojeća bez materijalizacije. Na primer, ako ne zapišeš delo, ako ga ne materijalizuješ na papiru, ono ne postoji. U tom smislu, roman ističe sva ta prožimanja. Ljubav ne može bez smrti, duhovno bez materijalnog. I vrlo je bitno da je ta je ta veza zapravo ono što unesrećuje i jednu i drugu stranu. I da li je neko od junaka doživeo pravu metamorfozu ili je sve samo privid?

V: Mislim da nije pitanje da li su metamorfoze prave ili su privid. Privid je ono što su oni mislili za sebe da jesu, tako da sve promene koje nastupe, ako nastupe, nisu metamorfoze već je samo isplivala druga, odnosno prava, strana tvoje ličnosti.

Ne možemo da se držimo jedne teme, pa to ti je. Hajmo ponovo skok na junake. Treći put.

S: Šta mislite o Vandi? I njenom šeširiću. 🙂

V: Da li ste uočile paralelu da na početku lik izvlači iz šešira i ne zna šta će sa njim a zatim ona izvlači poze iz šešira. Šta kažete na to?

Lj: Ja to vidim kao neki splet erosa i umetničkog stvaranja, dok je opet, eros prožet i smrću. Gde je Vanda potpuno simptomatična jer njen eros uslovljen tanatosom. Mada, nije ona meni nešto… Nije mi držala pažnju. Ok mi je ideja, samo nisam oduševljena izvedbom.

Paaaa, bar smo pokušali… I na kraju zaključci. 🙂

S: Od svih knjiga koje smo u okviru ovoga do sada čitali, ova mi je najmiodragičastija.

V: Hhah, jeste! Mada moram da kažem da m nije bolji od Ministarstva boli. Mislim, da nisam imala očekivanja jer je deo Mikičinih 5 plus 1, bilo bi mi super. Ovako, nekako nije baš ispunio sva moja velika očekivanja.

S: Moram da kažem da sam ja ovaj roman počela da čitam pre nekoliko godina i prekinula sam.

V: Isto.

S: Mnogo mi je bilo dosadno, mnogo i…

V: Meni nije bio dosadan, ali ne znam zašto nisam nastavila.

S: Meni je bio dosadan. Bilo je leto, bilo mi je vruće, nije mi prosto leglo i sve mi je bilo smor. I sada kada sam uzela da čitam, bila sam u fazonu: šta se tebi, Slavice, ovde nije dopalo? Jer počela sam da čitam u busu, i na samom početku, kad je onaj pao i poginuo, ja sam se glasno nasmejala.

Lj: A jeste to dobra scena, mlatarao je tamo kao foka…

S: Pa to! Sve vreme sam imala idiotski kez dok sam čitala i onda je onaj uleteo i počeo da viče da ugase tu jebenu muziku, e tu sam se već kidala od smeha i stvarno mi nije bilo jasno šta mi nije valjalo i zašto sam prekinula čitanje. I Vanda, Gospode! Vanda i njen šeširić! I dok sam čitala, nisam uopšte imala utisak koliko je zapravo mračan roman. Možda mračan nije pravi termin. Ozbiljan, da. Ozbiljan. Nisam taj utisak imala sve dok nisam počela da razmišljam o pročitanom.

V: Da, osećaj smrti je recimo dominantan od samog početka.

S: Da, ali nije prikazana tako da te prati i da sve vreme misliš o tome kako smo svi smrtni.

Lj: Definitivno je roman koji ceniš više nakon neke analize nego tokom samog čitanja. Podseća me na stil Mirjane Novaković, baš me podseća.

S: Ona je napisala ono Strah i njegov sluga?

Lj: Da.

V: Odličan roman.

S: Nisam čitala.

V: Nisi? Mouraš!

S: Hoću… Jednog dana. Kad diplomiram, wink wink.

V: Oko tog romana su se nešto podžapali Jerkov i Teofil Pančić. Valjda su obojica bili u Ninovom žiriju te godine i Jerkov je, naravno, bio za Sitničarnicu Gorana Petrovića, dok je Teofil bio za Mirjanin roman. I nešto su se oko toga sporili.

S: Naravno, pobedio je Jerkov.

V: Naravno. Jerkov, koji je u fazonu da je Goran Petrović najveći dar koji je Bog dao Srbima posle Andrića i Crnjanskog.

(meni je ova Vesnina rečenica pobeda godine)

Lj: Meni se Sitničarnica nešto ne sviđa; i ja bih glasala za Mirjanu.

S: Meni se generalno Petrović ne sviđa. Plus, ja bih uvek glasala za ženu. 😀 Šalim se, ne bih. Za Arzamas nikad ne bih glasala. Samoreklama: ako vas zanima zašto nikad ne bih glasala za Arzamas, ovde se možete informisati o razlozima: klik. #autoreferencijalnostnanivou

Lj: Ali realno, gledaj ko je sve bio u izboru i za koga onda da glasaš?

V: Tabašević, Matijević i Bajac? Matijević je ranije bio dobar. Ne znam kakav je Bajac.

S: Meni je Matijević standardno dobar. Mislim, nisam čitala ovo poslednje, ali nekako od njega uvek znaš šta da očekuješ. Ne znam kakav je Bajac, videću. Ali vratimo se Dubravki. Šta želimo još da kažemo? Vesna?

Možda ipak nije kraj…

V: Imam svašta zapisano: sveopšta demistifikacija, recimo. Kada se žene sa zapada lože na Ruse samo zato što su Rusi, zato što imaju taj neki ukus zabaranjenog. Lože se na strah. Pazi, svi se nešto lože na strah i smrt. Svi imaju neke nezdrave erotske porive.

Lj: I površne kriterijume. Generalno gledano, svi imaju površne kriterijume. Uhvate se za jednu ideju i drže je se, bez obzira na to da li ona ima veze sa stvarnošću ili ne. Ljudi se više lože na ideje nego na stvarnost.

V: Pa da. Ova se pali na smrt, ove uzbuđuje činjenica da su ovi Rusi… Da li mislite da postoji nešto iskreno između Sabine i onog lika ili je ona dosledna kao agent?

Lj: Mislim da ima. Pazi onaj deo kad joj on opali šamarčinu, a ona mu kaže da su u tom trenutku postali bliskiji. Nasilje je povezano sa erotikom, nekako.

V: I svi nekako pristaju na nasilje. To mi je najmračniji momenat knjige, taj pristanak na nasilje. Jer ga vidimo u nekoliko slučajeva, kod Sesilije, npr.

Lj: Sve što je u društvu tabuisano, ovde je na neki način afirmisano, odnosno isplivava po svaku cenu. Isplivavaju ti mračni delovi duše.

V: A šta mislite o metapoetičkim momentima koji su zastupljeni u ovom romanu? Kako se uopšte gleda na književnost, na umetnost, na stvaranje? Da li je u pravu Flavus kad kaže da je talenat bzvz? On je zakleti protvinik talenta i svega što ima veze sa originalnošću. Mi smo navikli da na originalnost gledamo kao na neku vrhunsku vrednost i naučeni smo da cenimo talenat, pa se postavlja pitanje da li je to sve jedan privid.

Ne, nije kraj. Imamo još neke sitnice da razjasnimo kao što je, na primer, poseta fabrici.

Lj: hajde da malo prokomentarišemo posetu fabrici.

Složno zapevamo:

Plamene zore bude me iz sna
Fabricka jutra, dim iz dimnjaka
Pesma se ori, mladi radnici
Celicna jutra, hitam fabrici.

Lj: Već smo je spomenule, ali nismo joj posvetile mnogo vremena & prostora.

V: Kul bi bilo da se kobasica zove Prša.

S: Zašto baš fabrika mesa, odnosno kobasica? Zašto ne železara, na primer?

Lj: Da bude što banalnije, što prizemnije.

V: Na meso se takođe gleda kao na nasušnu potrebu.

Lj: I još jedno snižavanje, recimo, zbog tog krkanluka i svega.

V: Da, to je rableovski momenat. Železara, recimo, služi za neke krupne stvari, pre bi bila simbol neke obnove.

Lj: Pesnici su, na primer, proglašeni mesom, što implicira da su i oni potrošna roba. I mislim ideja da se kobasica nazove po Prši, mislim da je to predstavljeno kao najveće moguće snižavanje. I jedini se on i pobunio.

V: Zanimljivo je i kako radnici razgovaraju sa piscima.

Lj: Ma to je samo još jedan prikaz onoga daj samo hleba i igara. Nije se tu mnogo promenilo, jer i danas možeš radnicima da zamažeš oči šarenom lažom.

V: Na izdahu je to vreme kad se radnik cenio, kad su još bili bitni. Ili bar mi iz ove perspektive mislimo da je tako. Negovala se ta iluzija da država počiva na radničkoj klasi.

Lj: Relativizuje se sve jer sad imaš pitanje da li je to bilo realno društveno uređenje i da li smo sada sve to promenilo ili smo se samo mi oslobodili iluzija.

V: Pa znaš kako, kad ih pogledaš tako u toj hali, ti vidiš radnike koji zaista nešto rade, nešto stvaraju. A šta rade pisci? Zato su ih i spojili.

Lj: Moderni pragmatizam uopšte ne prihvata tu, kako da kažem, hranu za dušu, nego samo za telo.

I za kraj:

(majke mi, kraj)

I svijet u kome živimo zacjelo je citat nekog drugog svijeta i naš život je citat iz nečijeg života.

♥

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

Nešto kao izazov…

U beogradskim osnovnim školama aktivan je projekat koji se zove Čitalačka značka. Rezervisan je za mlađe razrede, njegov cilj je popularizacija čitanja mada učešće u njemu u većini škola nije obavezno. Sa projektom sam se upoznala prošle godine, dok sam čuvala Ivu. Kod njih je, recimo, učešće bilo samo preporučeno, ali kako je odaziv bio slab a broj pročitanih knjiga kod dece u odeljenju vrlo nizak, njihova učiteljica je Čitalačku značku proglasila obaveznom. Učenici su dobili četiri knjige i rok do kraja školske godine da ih pročitaju i srede svoje utiske tako što će voditi čitalački dnevnik. Na kraju školske godine, najbolji dnevnici su bili nagrađeni i da, naš dnevnik je bio među njima. 😀

Moja kumica je krenula u prvi razred i pre neki dan sam išla na roditeljski sastanak. Učitelj je bio vrlo uplašen, kontam da mu je ovo prvi samostalni roditeljski sastanak. I kada smo završili sa informacijama opšteg tipa i zaključili koja je uloga članova Saveta roditelja, učitelj je izneo svoje ideje i planove za rad, među kojima je svoje mesto našla i Čitalačka značka. Roditelji su burno reagovali jer pobogu, deca još uvek nisu funkcionalno pismena a on im već daje gomilu knjiga za čitanje. Onda je on, siroma, objasnio da je to ostavio za sredinu drugog polugodišta kada će, nada se, deca već biti opismenjena. I ne, kaže on, ne planira da im zada gomilu knjiga, već dve do tri bajke, čisto da ih uvede u celu stvar i ne, neće morati da ih prepričavaju detaljno, već samo u nekoliko rečenica. Kaže, planirao je da im učešće predstavi kao izazov jer je iskustvo pokazalo da decu izuzetno motiviše mogućnost da budu najbolji u nečemu. Naravno, obezbediće nagrade za svakoga ko okonča izazov tj. preda čitalački dnevnik u predviđenom roku, samo oni to neće znati, naravno. To je smirilo roditelje dovoljno da se vratimo na uobičajne teme, poput sadržaja pernica i pitanja poput da li majica za fizičko mora da bude čisto bela ili može da ima neki print na sebi.

Detalji sa roditeljskog na stranu, evo gde se uvod susreće sa temom današnjeg posta: čitalački izazov. Jedva da sam se okrenula i evo, već je septembar, skoro pa kraj godine i pade mi sinoć na pamet da su svi čitalački izazovi prošli pored mene a ja im nisam čak ni mahnula. Popsugar sam odbacila u startu jer prošle godine nisam pročitala ni trećinu knjiga sa spiska a taj spisak je bio mnogo zanimljiviji od ovogodišnjeg. Onda sam pronašla neki mini izazov na Instagramu, ali sam iz nekog razloga i njega iskulirala. Htela sam da pratim Godinu žena koju sam videla na sajtu Kultur!Kokoška: klik ali ni to se nije desilo.

Google je kriv, ja sam samo htela oh well gif i kad je već tu…

I onda mi padne na pamet da bih mogla da spojim lepo i korisno i sama koncipiram neku vrstu izazova koji bi, nadam se, začinio moj čitalački ćivot. Vremenski okvir sam odredila odmah: rok je do kraja godine. Malo veći problem su bili zadaci, odnosno način na koji bih odabrala knjige koje ću čitati. Okrenula sam se prošlogodišnjem Popsugar zadacima u potrazi za inspiracijom ali sam je zapravo pronašla u komentarima na prošli post, kada je Kriminal Koka spomenula listu naslova za nas matore. Tada je moja prva ideja bila da napravim neku listu favorita, ali kraj avgusta je već odmakao a do kraja godine svašta može da se desi pa sam brzo od toga odustala. Onda mi je palo na pamet da preuzmem koncept koji je predstavila Mercedes sa kanala Mercy’s Bookish Musings. Mercedes je u aprilu napravila prvi video (link) u kome je pokušala da predvidi naslove kojima će dati pet zvezdica, što je naišlo na dobar odziv, pa se, koliko sam uspela da vidim, ideja polako širi buktjubom. Tu sam pronašla okvir. Sela sam da pregledam TBR listu i prvo su mi upali u oči naslovi koje nemam, dakle koje bih morala da kupim. A ove godine sam nakupovala knjiga možda kao nikada do sada. Samo gomilam i gomilam i svakog meseca kažem da neću više, ali karakter mi je nikakav i pokleknem čim mi Book Depository pošalje kupon sa popustom. E sad, imam taj neki stvarno idiotski razlog zbog kog moram baš, baš, baš da zavrnem slavinu i ne mogu da vam kažem jer ćete mi se smejati, ali glavno: knjige se ne kupuju do daljnjeg. Osim ako nisu baš na debelom popustu kao one u Službenom glasniku. 😀 I tako sam izazovu dodala NE KUPUJ, ČITAJ ONO ŠTO VEĆ IMAŠ stavku.

Dakle, moram da odaberem pet knjiga i to pet knjiga koje već posedujem. Ok.

Skuvala sam kafu i sela da sklopim beleške i napravim listu naslova za ovo čudo od teksta. Društvo su mi pravile novosti sa buktjuba koje su se smenjivale u pozadini a jedan od novijih videa bio je i septembarski book haul, koji je izbacila Loren sa kanala Lauren and the books. I dok je nabrajala novitete u svojoj biblioteci, Loren je napomenula da razmišlja o tome da novembar proglasi mesecom non ficition knjiga i pomislih što da ne, taman da smanjim i gomilicu knjiga koje se vode kao stručne. Još jedna stavka? Može, hvala. 🙂

*zvuci fanfara*

I nakon tri dana, konačno sam uobličila svoj mini izazov, mada i dalje nisam sigurna da mogu tako da ga nazovem. Pravila su sledeća:

1. do 29. decembra ne smem da kupujem knjige
2. moram da čitam samo ono što već posedujem
3. novembar je mesec posvećen non fiction literaturi
4. od svih knjiga koje planiram da pročitam, ovo su naslovi za koje mislim da će me oduševiti toliko da ih ocenim sa pet zvezdica 👇

 

• Oliv Kiteridž, Elizabet Straut

Ja ❤ Elizabet Straut. Od momenta kada sam pročitala Zovem se Lusi Barton, Elizabet je predsednica malog kluba nazvanog Moji omiljeni savremeni pisci, koji sam zbog nje morala da preimenujem u Moja omiljena spisateljica and co. 🙂 Elem, godine 2009. Elizabet je za delo Oliv Kiteridž dobila Pulicera, ali, kako mi je prenela prijateljica sa tumblr-a, knjiga je postala popularna tek nakon što ju je Opra uvrstila u listu za svoj čitalački klub. Sad, meni se čini da je reč o zbirci priča, ali neki tvrde da je ipak reč o romanu, pa ću se ja držati svoje teorije dok se ne dokaže suprotno. Oliv je, koliko vidim iz opisa, penzionisana profesorka matematike koja živi u malom gradu, u državi Mejn i koja se ne libi da svima kaže šta ima. Prelepo.

Zašto mislim da će čitanje ove knjige biti iskustvo za pet zvezdica? Karakterizacija i stil pisanja. Elizabet Straut gradi svoje likove sa velikom pažnjom. Čitajući Lusi Barton, došla sam zaključka da su autorki ljudi uvek na prvom mestu, što je sjajno, a iz kratke prepiske sa tumblr prijateljicom, deluje mi kao da je Oliv vrlo složena junakinja, živopisna a prizemna, tako da jedva čekam da se upoznamo. Stil kojim piše Elizabet Straut u velikoj meri prija mom čitalačkom biću. Topao je kad treba da bude, oštar u prvim trenucima, prijatno me ušuška pa me onda naglo gurne iz zone komfora, ne verujem da će ovo delo mnogo da se razlikuje.

(Plus, postoji i serija, prvi kišni vikend nakon čitanja i binge je zagarantovan)

• Tin Man, Sarah Winman

Tin Man je ušao na TBR listu kada mu je već pomenuta Mercedes dala pet zvezdica. Nekoliko dana kasnije, Book Depository je bio tako fin pa je spustio cenu sa 15 na 8 evra i naravno, kupila sam knjigu. Mnogo sam srećna što je posedujem, prvo jer su korice stvarno lepe (znaaaaam, ali jesu) a već sam gvirnula i prešla prvih dvadesetak stranica i Isuse i Marijo, ne mogu da dočekam da svane dan bez ikakvih obaveza koji ću posvetiti samo čitanju! Tin Man je priča o odnosu dvojici dečaka, koji se sreću na početku adolescencije. Postaju drugari, zajedno otkrivaju život, sve njegove lepote i, najvežnije, postaju podrška jedan drugom u onim situacijama koje život nosi a koje ostavljaju trajne posledice na duši – obojica imaju nasilne očeve.

Zašto mislim da će čitanje ove knjige biti iskustvo za pet zvezdica? Zato što sam videla ovu rečenicu: this is almost a love story. Priča je ispričana iz dve vremenske perspektive. Jedna opisuje njihovo dečaštvo dok je druga smeštena skoro dve decenije kasnije. Jedan je oženjen, ali šta je sa drugim junakom? Isplakaću boga oca, već vidim. Jedva čekam! ❤

• Once We Were Sisters: A Memoir, Sheila Kohler

Još jedna nemoj da propadne popust kupovina. Once We Were Sisters je jedan od non fiction naslova rezervisanih za novembar mesec. Kao što se iz naslova vidi, reč je o memoarima čija je autorka južnoafrička spisateljica Šila Koler. Za koju ja nikad nisam čula dok me youtube jednog lepog dana nije preusmerio na ovaj video: klik. Taj isečak me je naterao da se malo informišem i već nakon nekoliko otvorenih recenzija na Goodreadsu, jasno mi je bilo da moram da pročitam. 🙂

Zašto mislim da će čitanje ove knjige biti iskustvo za pet zvezdica? Isključivo zbog teme. Šila saznaje da je njena sestra poginula u saobraćajnoj nesreći. Kolima je upravljao sestrin muž i iz nepoznatih razloga sleteo je sa puta. Šila se vraća u Johanezburg, grad u kojem je odrasla, što je, naravno, okidač za sećanja na sestru, detinjstvo, majku…

• Kako biti oboje, Ali Smit

Toliko sam želela ovu knjigu i kada sam je na kraju kupila, stavila sam je na policu i nikad je više nisam uzela u ruke. Tugaljivo je pogledam i odaberem nešto drugo, toliko želim da mi se svidi da me je strah da započnem čitanje jer ne želim da se razočaram. Ali došlo je vreme da se suočim sa svojim strahom od neispunjenih očekivanja i zato je stavljam na ovu listu.

Za Ali Smit kažu da je Virdžinija Vulf našeg vremena a, koliko sam ukačila iz sadržaja, roman Kako biti oboje bazira se dve priče. Jedna je smeštena u današnje vreme i priča je šesnaestogodišnjakinja Džordž, koja živi u današnje vreme u Kembridžu čija je majka nedavno preminula. Drugi narativni tok posvećen je italijanskom renesansnom umetniku, koji je oslikao seriju fresaka u crkvi koju su jednom prilikom posetile Džordž i njena majka. Umetnost, smrt, ljubav, vremenska distanca… Tu je još i začkoljica po pitanju forme, navodno ne postoji pravilo čiju ćete priču pročitati prvu.

Zašto mislim da će čitanje ove knjige biti iskustvo za pet zvezdica? Zato što ne očekujem ništa manje od žene koju zovu Virdžinijom Vulf našeg vremena. ¯\_(ツ)_/¯

P.S. Ali Smit je održala predavanje o Virdžiniji, možete ga poslušati ovde: klik.

• Suđaje i furije, Loren Grof

Ovaj roman je jedan od mojih rođendanskih poklona. Znam, imam najkul ljude. ❤

Suđaje i furije je roman koji govori o braku dvoje kreativnih ljudi, Lota i Matilde. Roman prati njihovu vezu, spolja i iznutra, dakle osim onoga što vide Loto i Matilda, imamo uvid i u ono što vide njihovi poznanici, bliski prijatelji, članovi porodice. Reakcije koje sam videla na Goodreads-u su podeljene, što, po meni, uvek obećava. Vidim da je popriličan broj ljudi odustalo od čitanja, u velikoj meri žaleći se na likove; neko ih je čak nazvao mean ass characters, neko je ceo roman sumirao u dve reči: pretentious garbage. Ja volim i mean ass characters i komplikovane ljubavne odnose, volim kad je perspektiva podeljena, tako da mislim da je stil pisanja ono što će odlučiti hoće li se moje predviđanje ostvariti ili ću i ja biti jedna od onih koji su knjigu stavili na did not finish policu. U svakom slučaju, najveće razočaranje će biti ako knjiga bude njaaaah.

Zašto mislim da će čitanje ove knjige biti iskustvo za pet zvezdica? Prvi signal da bi ovo moglo da se desi jesu bili ljudi koji su mi knjigu i kupili. Iako većinu njih ne poznajem vremenski dugo, mislim da smo se vrlo dobro upoznali, toliko da bi oni mogli da predvide priču koja ima dobre šanse da mi se svidi. Druga stvar jeste način na koji su na Bookinom sajtu sumirali priču: briljantna vivisekcija braka. A ako nešto volim, onda su to vivisekcije odnosa i veza među ljudima.

♥

I to je to. 🙂 Istina je, dragi ljudi koji čitate ovo, da mi je bilo užasno dosadno i svakako jesam imala pametnija posla, ali… Ovo i jeste izazov i nije izazov, ali ako vam se bilo koji segment ideje dopao, slobodni ste da preuzmete i preoblikujete prema sopstvenim potrebama. 🙂 Koncept 5 naslova za 5 zvezdica svakako nije loš, možda ga usvojim kao neki kvartalni izazov. Videćemo. Očekivanja su seldeća: nadam se da ću uštedeti neki dinar, da će bar dva naslova zaista dobiti pet zvezdica i da će bar tri biti takva da im se posveti tekst. Što se kaže: fingers crossed. 🙂

Ana i francuski poljubac

O Ana, o Ana, o Ana, tugo mojih dana…

Dakle, ovako. Kao što verovatno znate, roman Ana i francuski poljubac pročitala sam u okviru knjiškog maratona. Nije mi se dopala, dala sam joj keca na GR i napisala sam tekst, ali nisam bila zadovoljna svojim argumentima. Razmišljala sam da li da pređem roman još jednom, da možda dopunim tekst, ali to bi mi oduzelo previše vremena i odlučila sam da svoj pogled na ovu nesreću od knjige ipak ostavim neobjavljen. A onda se desilo ovo:

U prvom trenutku mi je bilo cakano, naročito mi se sviđa ovaj Tejlor Svift momenat na kraju. ❤ Ali onda sam pročitala komentar jednom, pa drugi put, pa treći put i jedino što sam mogla da smislim jeste:

Ne znam da li sam matora za Tejlor gifove, ali who gives a shit, tema se sama odrabrala.  Izvor: klik  

Apsurdna je takođe i moja potreba da razjasnim neke stvari, naročito jer je iz tvog komentara jasno da sam poprilično starija od tebe, možda čak i duplo starija tako da ispada da se pravdam detetu. No tu smo gde smo i hajde da se bacimo na problematiku.

Prvo: roman sam u prethodnom postu pomenula u dve rečenice. Žao mi je što si pomislila da je baš hejtujem, jer to nije istina, pošto sam čitala i gore. Ova mi se prosto nije dopala a keca na Goodreads-u sam joj dala jer sam ostala zatečene koliko je besmislena. Što se tiče ovoga da ti je to jedna od najomiljenijih knjiga ikada, prijateljski bih te posavetovala da nastaviš sa istraživanjem književnosti jer postoji čitav univerzum dobrih knjiga koji čeka da ga otkriješ. Čak i u YA žanru, ako ti je on (trenutno) najdraži. Druga stvar: zaista cenim tvoje mišljenje, ali ne mogu da se složim sa tim da sam matora za YA, a specijalno mi je mrska ideja da taj žanr treba da ostavim onima kojima je i namenjen. Jer evo u čemu je stvar: samo zato što se zove young adult, ne znači da osobe preko 20 godina ne mogu da ga čitaju. Ako je priča dobro napisana i ako su likovi kvalitetno izgrađeni, kvalitet ćemo primetiti i ti i ja, bez obzira da li smo ista generacija. Ukusi mogu da nam se razlikuju, naravno, ali ni to nije stvar generacijskog jaza. 🙂

I još nešto, ako me zaista pratiš i na GR i na Instagramu, tj. ako si me pratila, onda si mogla da primetiš da ja nemam nikakav problem sa YA žanrom. Istina je da mi se Vanilla Sky nije dopao, ali mislim da sam vrlo detaljno objasnila zašto, nije ni TFIOS, ali gomila drugih knjiga jeste: Prednosti jednog marginalca, Obožavateljka, Igre gladi, Daću ti sunce, ona Rigsova triologija o čudnovatoj deci… Ako ti treba još primera, reci i napraviću specijalnu YA policu na GR, samo za tebe. 🙂 Dakle ne, nije problem u mojim godinama, bar ne na način na koji ti misliš. Istina je da je moje čitalačko iskustvo zbog mojih godina veće od tvog, što naravno utiče na to kako posmatramo ono što čitamo, ali, kao što već rekoh, ako je knjiga dobro napisana, u njoj će čitalac uživati bez obzora na godine. I na kraju, evo zašto mi se knjiga nije dopala.

Are you ready? 

U teoriji, ova knjiga ima sve što je potrebno za letnji tinejdž hitić: zbunjenu junakinju, slatkog momka na kojeg se sve curice lože, loše devojke koje unose pometnju, lepršavi zaplet i romantičnu lokaciju. Nakon što sam pročitala kratki opis na kraju knjige, stvarno mi je delovalo kao štivo uz koje ću rado ubiti jedno letenje popodne, ali avaj! Prvi pasus i već sam imala wtf!? reakciju, ali sam terala do kraja baš da ne ispadne da hejtujem bez razloga. Glavna junakinja je sedamnaestogodišnjakinja Ana Olifant, koju otac šalje u Pariz da tamo završi poslednju godinu srednje škole. Naravno da se Ani ne ide, jer u rodnoj Atlanti ostavlja mamu i brata, najbolju drugaricu Bridžit i simpatiju Tofa (što je skraćeno od Kristofer, mada su meni prva asocijacija bile Tofita bombone). I evo dela koji me je iznervirao: ona nema pojma o Francuskoj. Bukvalno nema pojma. Kaže da je čula za neki Ajfelov toranj i Trijunfalni luk, ali nema pojma čemu služe. Zna za Napoleona, Mariju Antoanetu i nekoliko kraljeva po imenu Luj, ali nije sigurna po čemu su oni poznati, mada misli da imaju veze sa Francuskom revolucijom, što opet ima veze sa padom Bastilje. I da, zna da je Luvr u obliku piramide i da u njemu živi Mona Liza zajedno sa kipom žene bez ruke. o.O

I sad Ana stiže u tu školu za bogatu američku decu, ne zna ni reč francuskog jer koga briga da nauči bar un croissant s’il vous plait, pošto i tako ide u američku školu. A onda provede sedam dana izbegavajući da naruči hranu jer ne zna francuski, a ishrana joj se svodi na slatkiše iz automata. Zar ti nije palo na pamet, o devojko od ovaca, da pitaš tog kuvara (inače užasno stereotipno opisanog) da li govori engleski? Jer kao američka je škola, deca su sa engleskog govornog područja, pa su možda, samo možda, zaposlili kuvara koji zna osnove engleskog? Spojler: naravno da kuvar zna engleski, cela ta situacija je valjda za cilj imala da nam prikaže Anu kao zbunjenu. Možda bi i uspelo da Ana ima deset godina i da ne zna šta ju je snašlo. Ovako je Ana uspela samo da me iznervira jer ja zaista mogu da razumem je grozno kad imaš sedamnaest godina i kad te protiv tvoje volje pošalju na drugi kraj sveta, ali da si baš toliko nezainteresovana i nesnalažljiva, to mi je baš preterano.

Ok, idemo dalje. Ana upoznaje grupicu ljudi, od kojih su za nas bitni Sent Kler i Meredit. Sent Kler je taj slatki momčić u kog su se zagledale sve curice u školi a Meredit je devojka koja je prva pružila ruku prijateljstva našoj nesnađenoj junakinji. Meredit takođe nije ostala imuna na Sent Klerov britanski akcenat, njegovu stajliš frizuru, misetriozni osmeh i neverovatnu pamet. I evo nama ljubavnog trougla! Ali čekajte! Sent Kler ima devojku!!! Zove se Eli, godinu dana je starija od njih i ona je već na fakultetu, ne držite me za reč, ali mislim da studira fotografiju. I ako tome dodamo da se Ana još uvek nije ohladila od Tofa… Televisa presenta u najavi.

Kako se priča razvijala i junaci postajali sve vidljiviji, pomislila sam da bi možda moglo da se desi nekog čudo pa da se i Ana promeni, u smislu da se otvori za neka nova iskustva i ideje. Ona počinje da istražuje grad, što samostalno, što u društvu drugih, najčešće u društvu Sent Klera. Arhitektura Pariza joj je očaravajuća, ali kada se Sent Kler potrudi da joj nešto od tih zdanja približi kroz priču, ona prestaje da sluša. Forma, forma, nikako suština, kao da je to Anin moto od kog nikako da odustane, bez obzira da li se radi o ljudima, istorijskim događajima ili kulturnim spomenicima. Onda te scene jurnjave kroz groblje i kriptu koju su obilazili. Mislim, ko to još radi? I zašto je autorka pomislila da bi scena jurnjave po groblju uopšte nekome mogla da bude zanimljiva? Oh, i trenutak kad kaže Emili Zola… Emili? Stvarno? Ne znam, evo ako je vama to smešno, onda je problem stvarno u meni.

Još jedna stvar koja mi je onako baš zapala za oko jeste Anin odnos sa ocem. Koliko shvatam, on je napustio porodicu nekoliko meseci nakon što  je Anin mlađi brat rođen. Ali to nije jedina stvar koja muči Anu. Možda najviše od svega, Ana ima problem sa očevom profesijom. Njen tata je pisac, i to pisac koji je, kako se navodi, odustao od ideje da postane sledeći veliki pisac Juga, i odlučio da postane pisac koji prodaje knjige. A knjige koje prodaje jesu oni ljubići u kojima se mladi vole, ali smrt uvek prekine tu ljubav. Nju to neviđeno blamira. Mislim, ok. U tim godinama, realno, svi smo mislili da baš naši roditelji nisu dovoljno cool il šta god. Ali njeno insistiranje na tome da njen otac štancuje treš literaturu i činjenica da je ona očajna zbog toga nikako ne ide uz nekoga ko je mislio da se Zola zove Emili. Autorka se trudi da nam pokaže koliko je Ana iznad svega što se smatra kičem i jeftinom zabavom, ali kako joj ozbiljno manjka znanja iz opšte kulture, taj postupak autorke je apsolutno apsurdan. Najveći hit: Ana mnogo voli filmove i želi da postane najpoznatija filmska kritičarka. Ima taj neki blogić na kome objavljuje filmsku kritiku i, naravno, mrzi filmove koji su snimljeni po romanima njenog oca. Ana onda dolazi u Pariz i lametnuje kako joj nedostaje kinematogafija i dostupnost filmova. Onda joj Sent Kler kaže da bioskopi postoje i u Parizu i ona tu činjenicu doživljava kao neviđeno otkrovenje. Kao da je Atlantu i XXI vek zamenila Parizom i XIV vekom. Mislim ne znam, da li je moguće da neko ko se zanima za film nikad nije čuo za braću Limijer? A onda, kada se konačno odvaži da ode u bioskop, koje filmove Ana gleda? Američke. o.O I tu nije kraj. Ne postoji deo romana u kome ona nema neku odvalu zbog koje sam imala poriv da je tresnem.

I upišem u neku našu školu, jer koliko god da je naše školstvo užasno, evo vidimo da je bar pet puta uspešnije od američkog.

Ali ostavimo to za kraj ovog teksta i osvrnimo se na lik Etjena Sent Klera (Amerikanac sa britanskim akcentom i francuskim imenom, pre-le-po) i njegove veze sa junakinjama ovog romana ne bismo li videli gde je tu Ana i kakva je njena uloga u njegovom životu. Svi junaci, osim Ane i Sent Klera, gotovo da nemaju nikakvu karakterizaciju. Dobijemo poneku činjenicu o njima, ali ispada da su svi tako bledo prikazani kako bi Ana ispala kao najslađa, najbolja, najdraža i slično. Evo uzmimo Mer kao primer, pošto je ona deo ljubavnog mnogougla. Toliko potencijala je bilo kada je Mer u pitanju a na kraju je ispalo da je njena glavna karakteristika to što je zaljubljena u Sent Klera. Ana odmah njene postpuke percepira kao ispade ljubomore i samim tim se Mer pridružuje ostalima koji su tu samo da bi Sent Kler bio neodstupniji a Ana okarakterisana kao bolja osoba: Mer je takođe i krupna, ali ne previše nego kao odbojkašice a pride i gra fudbal, ali nije muškarača. Mislim, šta bre!? o.O I onda kao Anu jako muči to što je Mer zaljubljena u Sent Klera pa se, kao, trudi da se njena osećanja prema srcelomcu ne vide i ne povrede Mer, jer Mer ipak nije kriva što nije dovoljno nešto što Ana jeste, čim se njemu nije dopala. :massiveeyeroll:

A Sent Kler… Pa hajde samo da kažemo da mali nije svetac (shvatate šalu, wink wink). Zamišljen je kao dobar momčić, pametan i svestran, koji je, manje ili više, svestan kako utiče na žensku populaciju u školi. Do polovine romana mi je bio simpatičan, dopalo mi se što nije igrao na kartu toga što je glavni predmet obožavanja. No, kako se njegov odnos sa Anom razvijao, tako mi je on postajao sve manje i manje simpatičan. Dakle, Sent Kler ima devojku i nema baš veliku grižu savesti jer je vara sa Anom. Što je po Ani ok, jer je Eli drolja, excuse my French. Čekaj, kako je Eli drolja a Sent Kler je taj koji vara? Pa zato što se Eli za Noć veštica maskirala u seksi medicinsku sestru a svi znamo da to samo drolje rade, zar ne? -.- Eli, kao i sve druge junakinje, mora da bude ocrnjena, jer kako bismo drugačije navijali da Sent Kler i Ana budu zajedno? Zato je Eli starija od svih i samim tim je, odmah na početku romana, isključena iz njihovog društva, jer je lakše ocrniti nekoga ko je zapravo uljez. I ok, hajde da kažemo da jeste loša osoba i da nije za Sent Klera. Da li to onda opravdava njegove postupke? Naravno da ne. Evo zanimljivog koncepta, očito nepoznatog mladim ljudima, barem kada je ovaj roman u pitanju: dvoje mladih ljudi je u vezi, sve je lepo i vole se a onda više ne bude lepo i dvoje mladih ljudi prestanu da se vole. Sad pazite, uvodimo novi termin: raskid. Raskid je ono što dolazi kao posledica neslaganja između dvoje ljudi. Dakle, šta je Sent Kler mogao da uradi kad je shvatio da želi da bude sa Anom i da mu Eli više nije tako draga? Tako je, mogao je da okonča vezu i nastavi dalje sa novom izabranicom. Aliiiii, ne. Ne. Zašto prosto ne bismo rekli mladim ljudima da je ok da varaš momka/devojku jer su te zapostavili? Sami su krivi i nema potrebe da se loše osećaš zbog toga? Za sve one koji planiraju da mi saopšte da Ana i Sent Kler nisu spavali (jesu spavali u istom krevetu, ali nisu konzumirali vezu, da se tako duhovito izrazim) pa tako i nisu uradili ništa loše, evo dve reči o kojima bi valjalo da razmislite: emocijalna preljuba. Imam odgovor i za one koji se zalažu za teoriju prijatelja koji flertuju: priča je vrlo jasna po tom pitanju, tako da sorry, ali ipak …

Baci pet, Tejlor, slažemo se!

Ali ni Ana nije ništa bolja. Sećate se Tofa i njenog zanimanja za njega? Sledi PLOT TVIST: Kada Ana stigne u Pariz, ona pati za Tofom. Da, zaljubljuje se odmah u Sent Klera, ali i dalje gaji izvesna osećanja prema Tofu. Ali Tof se ne javlja onoliko često koliko bi ona volela. Kako sama kaže, nije da je očekivala da joj piše svaki dan, čak ni svake nedelje, ali eto, ipak će malo da drami jer Tof očito ima pametnija posla nego da se dopisuje sa njom. Elem, Tof ima bend, Bridžit svira bubnjeve… Saberite dva i dva i već je svima jasno šta će da se desi. Osim, naravno, Ani. Za vreme božićnih praznika, Ana se vraća u Ameriku i otkriva da joj je Bridžit preuzela život: provodila je vreme sa Aninom porodicom i naravno, sa Tofom. Ana i dalje mašta o tome da nastavi sa Tofom tamo gde je stala, valjda jer ono što se desi u Parizu, tamo i ostaje. Onda Tof uradi najseljačkiju stvar ikada i Ana shvata da je Tof nastavio sa svojim životom i u taj nastavak je uključio i Bridžit. I naravno, Ana tu pukne pred celom ekipom, što je donekle razumljivo jer stvarno, kakva ti je to najbolja drugarica koja ti skine simpatiju i još ti ne kaže? ALI, hajde da pričamo o tome koliko je Ana u toj situaciji zapravo ispada dvolična jer:

1. ŠTA ONA RADI SA SENT KLEROM U PARIZU?

2. ANA JE TO ISTO URADILA MEREDIT!

Neka u zapisnik uđe da sam morala da izbacim analizu odnosa Ana:Met i Ana:Dejv jer je tekst i tako predugačak. Reći ću samo ovo: Ana i Sent Kler zapravo rade iste stvari, ponašaju se prema drugima sa podjednakom dozom nepoštovanja, tako da zaslužuju jedno drugo. #karmaisabitchbaby

Da li je ovo dovoljno da opravda keca na Goodreads-u? Ako nije, evo imam još nešto da dodam. Možda neki ne žele da priznaju, ali činjenica je da nikome od nas ljubomora nije strana. Ana nije izuzetak, a činjenica da je Sent Kler toliko popularan među devojkama u školi, sigurno ne olakšava život. Međutim, u jednom trenutku, dok besni na Sent Klera koji je opet odabrao Eli umesto Ane, ona doslovce kaže:

Sanjarim o njihovom raskidu. Kako bi on mogao da je povredi, kako bi ona mogla da povredi njega i sve načine na koje bih mogla da joj se osvetim. Želim da je zgrabim za onu parisku frizuru i počupam joj kosu toliko jako da joj se odvoji od lobanje. Želim da joj zarijem nokte u oči i grebem.

Ne razumem stvarno kako nikome to nije zasmetalo. Nasilje, omladino, nikad, nikad, NIKAD nije odgovor. Osim ako nije upereno prema fašistima, onda samo napred. Ali ako je curin jedini greh što se zabavlja sa dečkom koji ti se sviđa a ti sanjariš da joj nabiješ nokte u oči… To je već pravi problem.

Da sumiramo polako: lik Ane je toliko aljkavo građen da treba da uđe u udžbenike kao primer kako ne treba graditi književni lik. Zaista ne znam da li sam ikada u svom čitalačkom veku naišla na junakinju koja je, ne samo neobrazovana, već apsolutno neizaiteresovana za bilo kakav oblik saznanja. Stefani Perkins je ovim romanom učinila takvu magareću ulogu svojoj naciji da bih je ja optužila za izdaju nacionalnih interesa. Žena je bukvalno učvrstila predrasude o Amerikancima kao glupim i plitkim ljudima. Toliko je sve nestabilno, neuređeno, nepovezano: toliko puta se desilo da se jedna ideja postavi i umesto da se održava do kraja romana, Stefani Perkins se odlučuje da je smeni svega desetak stranica kasnije, da bi se onda vratila na početnu misao. Primer: slut shaming. Prvo, navođenje devojaka da jedna o drugoj misle kao o kučkama i droljama je pogrešno na toliko nivoa, mogla bih esej o tome da napišem. Drugo, čak i da preskočimo taj problem i da kažemo da autorka pokušava devojkama da kaže da je i smernije ponašanje privlačno, onda taj budi zakopčana do grla i ne vrckaj guzicom dok đuskaš trend mora da se održi do kraja. A ne ovako: čim se devojka provokativno obuče, Ana je okarakteriše kao drolju. Desetak stranica kasnije, Ana je, ne samo provokativno obučena, nego je na korak od seksualnog čina na plesnom podijumu. I Ana je ok, jer je zaljubljena u Sent Klera pa je njeno ponašanje iz nekog razloga nije pogrešno, a Eli je drolja jer joj je kostim za Noć veštica provokativan. Ili ćemo se jednog toka držati do samog kraja, ili se tim problemom nećemo ni baviti.

Na kraju, pustimo Tejlor da sumira moj odnos prema knjizi.

Eto tako, anonimna moja komentatorko. Svaki put kad naletim na YA roman koji šalje pogrešnu poruku mladom življu, ja ću da dam keca na Goodreadsu pa taman me Tejlor opevala na sledećem albumu. Nadam se da je ovo objašnjenje bilo dovoljno za tebe, mislim mogla bih ja još da trućam, ali na kraju se sve svodi na isto. Stefani Perkins ne zna da piše.

XOXO

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Knjiški maraton, 8 dana kasnije

(zvuci fanfara)

Preživela sam!

Knjiški maraton se pokazao kao jedno vrlo zanimljivo iskustvo. U slučaju da ne znate o kakvom maratonu je reč, ovde leži objašnjenje: klik. Ili bar pokušaj objašnjenja. ¯\_(ツ)_/¯

Elem, kao što sam i očekivala, nisam ispunila sve zadatke, ali jesam prekinula slump što je i bio glavni cilj. Završila sam tri knjige, kod dva naslova sam stala na polovini a dva su ostala netaknuta, mada moram da kažem da bih verovatno završila barem još jednu knjigu, da mi se nije desio susret sa Anom Olifant i njenim društvom. Najbolja stvar ovog događaja jeste što je uradio ono čemu je bio namenjen, to jest da me izvuče iz sušnog perioda u koji sam upala. Pogrešila sam u izboru knjiga. Činjenica je da nisam dobro promislila o knjigama koje ću da čitam, bukvalno sam samo nabacala prve naslove koji su mi se uklopili u zadatke. Sledeći put ću se bolje pripremiti, to je sigurno. 🙂 U kratkim crtama, slede utisci o pročitanom, započetom i avaj, netaknutom.

• Dan prvi: knjiga poezije.

Milk and honey, Rupi Kaur. Imala sam jako velika očekivanja kada je ova zbirka u pitanju. Onako baš, baš velika. I kako to obično biva, ta očekivanja nisu ispunjena. Koncept je jako zanimljiv: zbirka je podeljena na četiri dela i svaki je korak do oporavka. Dopada mi se ideja o poeziji kao leku za dušu, samim tim i telo. Neki tekstovi su me zaista dotakli, neki su toliko brutalni da sam imala osećaj kao da je neko udario po sred grudi, a opet, neki su zaista delovali kao rečenice idealne za statuse na društvenim mrežama, prožvakane već bezbroj puta. No, moram i ovo da kažem: moja je greška što sam je čitala u cugu. Mislim da bi bolje bilo da sam posle svakog dela, a naročito nakon prvog, napravila malu pauzu i pustila da se utisci slegnu. Iz tog razloga, vratiću se ovoj knjižici još jednom. ❤

• Dan drugi: ljubavni roman/izvikana knjiga

Ana i francuski poljubac, Stefani Perkins. Isuse i Majko! Napisala sam čitav tekst ovom romanu, to mi je ubilo i izazov. Već posle prve rečenice sam bila u wtf?! fazonu, ali sam terala do kraja jer treš i ja imamo tu neraskidivu vezu. Uskoro opširnije.

• Dan treći: završi knjigu u jednom danu

Penelopijada, Margaret Atvud. Ovo je bio baš lagan zadatak: trebalo mi je dva sata i to jer sam napravila pauzu da odem po sladoled. 🙂 Knjiga je dobra, trojka na GR, mada mi se čini da ću joj možda dići ocenu na četiri. U suštini, ovo je novo čitanje Odiseje. Margaret Atvud nam daje nov pogled na događaje opisane kod Homera; sada gledamo iz ženske perspektive. U prvom planu je, naravno, Penelopa, Odisejeva žena i Telemahova majka, a osim njenog, vidimo još i stav hora sastavljenog od njenih dvanaest sluškinja. Kanda mi se čini da Margaret Atvud u Penelopi pre svega vidi ženu čiji je glas pristuan, ali nečujan, čime se lik Penelope podiže na jedan novi nivo, a samim tim se baca novo svetlo na čitanje originalnog teksta.

Fotku mi je poslala drugarica, još u martu kad sam kupila knjigu, a posle je videh i na GR. Izvor: klik.

E sad dolazimo do naslova koje sam započela:

• Dan četvrti: knjiga koja u naslovu sadrži jednu reč/junak koji je potpuno drugačiji od tebe

Osama, Vladimira Kecmanovića. Dubok uzdah. Nešto meni ovde ne štima. Da li je tema, da li je jezik, da li je ritam, ne znam da vam kažem. Znam samo da nismo kliknuli. Osama je, koliko mogu da primetim nakon ovih stotinak stranica, monolog starijeg muslimana iz Bosne. Roman je pisan narodnim jezikom, ima i humora, mada je on poprilično mračan. Čini mi se da je ovo možda konzervativije štivo od onoga što sam očekivala, što samo po sebi ne mora da bude loša stvar, samo meni ne paše u ovom trenutku. I naravno, moguće je da tu konzervativnost učitavam kao posledicu autorovog druženja sa Kusturicom (i Bećkovićem). Ljude koje lično poznajem a koji se sećaju moje rasprave sa sveštenikom u Andrićgradu, ovo prilikom molim da ne kolutaju očima. Svi znamo da sam bila u pravu. Trenutni status: snooze.

• Dan peti: zbirka kratkih priča

Evo jedne zanimljive informacije: ja sam odabrala Magičnu prodavnicu igračaka, Anđele Karter A TO NIJE ZBIRKA PRIČA! Jeste ono što sam čitala u čekaonici Studentske poliklinike pre deset godina, ali definitivno nije zbirka priča. Magična prodavnica igračaka je zapravo vrlo slojevit roman čija je glavna junakinja Melani, devojčica čiji se život preko noći drastično promenio. I kad kažem slojevit roman, tu pre svega mislim na slojevitost tipa gotski roman sreće feminizam i onda njih dvoje zajedno sreću magični realizam i roman o odrastanju. Melani prelazi da živi kod tetke Margaret i njene porodice, koja je, kako bi rekli mladi u anglosaksonskom svetu rekli, creepy af i sada cenim da će desiti gomila jezivih stvari. Možda sam tek na polovini, ali ako mene pitate, ja bih rekla da je ovo je jedna hororčina, drugarice i drugovi, i to jeziva taman toliko da mi nije bilo svejedno kad sam u tri ujutru ustala da pijem vode a nisam upalila svetlo u kuhinji. Definitivno ću ostatak knjige da čitam po danu. :najež:

• Dan šesti: knjiga u formatu koji još niste čitali

Audio knjiga, Bucky fucking Dent, David Duchovny. Nije da nisam ni počela. Jesam, pustila sam je u nedelju uveče, kad sam se vratila sa proslave Tanjinog rođendana. Aliiiiiii, pošto sam bila pripita, zaspala sam pre kraja prvog poglavlja. Dejvid jako lepo čita, i lep mu je glas. Onako baš prijatan… Nemam pojma o čemu se radi u knjizi, mislim da je glavni junak završio književnost i možda su ga neka deca zezala kod nekog stadiona, mada nije isključeno da sam to sanjala. U svakom slučaju, umesto utisaka o knjizi, evo fotke Dejvida i njegovog psa jer slatki su obojica.

Pojma nemam sa koje društvene mreže sam skinula fotku, možda je tviter, možda je tumblr. Nije ni bitno, pogledajte Brikove nožice. 😍

• Dan sedmi: chick lit

Gde si nestala, Bernadeta – nigde nije nestala, evo i dalje džudži na tbr polici. Kme. Mnogo sam tužna što nisam stigla do nje, prokleta da je Ana sa svojim Francuzima. Nemam ništa drugo da kažem. 😦

♥

Eto tako, to bi bio izveštaj ovogodišnjeg maratona. Nadam se je Bojana bila uspešnija, odoh da proverim.

XOXO

Knjiški maraton

Uhvatio me je reading slump. Krive su vrućine, stvarno. Bile su toliko prokleto iscrpljujuće da sam skoro nedelju dana mučila roman Nore Roberts. Mučili smo se međusobno, on mene svojom sporom radnjom i bljak dijalozima, ja njega tako što sam ga cimala iz prostorije u prostoriju. Na kraju je ostao nepročitan. Ostala je nepročitana i Sluškinjina priča, jedva da sam jednu trećinu prošla, samo što njoj planiram da se vratim. Jednog dana, kad se ustali hladnije vreme. Ili kad ugradimo klimu, šta se pre desi. -.-

Pomislila sam da će se stvar popraviti kad dođe zahlađenje, ali ne lezi vraže. Kada je temperatura konačno pala, ja sam te dane provela spavajući jer osim što su mi vrućine uništile želju za čitanjem, takođe su mi poremetile san. A onda je Bojana sa bloga Knjiška dama objavila da započinje knjiški maraton i pozvala raju da se priključi. Mislila sam se tako da li da započinjem nešto što sigurno neću dovršiti, ali rekoh why the hell not, možda me izvuče iz ovog sušnog čitalačkog perioda. A očajnički mi je potrebno da me nešto izvuče iz ovoga jer sam dobila super zabavnu ideju, koja je sada na čekanju jer mi je koncetracija nula.

Šta je knjiški maraton i šta učešće u njemu podrazumeva? Što bi nadžak dete reklo: ja sam sprovela jedno malo istraživanje i koliko vidim, ideja je potekla sa Youtube-a. Tačnije, booktube-a, tako da se maraton zapravo zove booktube-a-thon. Maraton traje nedelju dana i poenta je da se čitalačka zajednica okupi, čita i zabavlja. Postoje određeni zadaci, svaki dan nosi novu temu, a čitalački dan počinje u ponoć. Što je prvo pravilo koje sam prekršila, hah! 😀 Elem, ove godine, booktube-a-thon je održan u poslednjoj nedelji jula i bio je podeljen na sledeće zadatke:

Pročitati knjigu na čijim se koricama nalazi osoba (ili deo tela neke osobe)

Pročitati izvikan naslov (može li hyped da se prevede kao izvikan?)

Pročitati knjigu u jednom danu

Pročitati knjigu čiji je junak (na bilo koji način) drugačiji od tebe

(Pro)čitaj knjigu napolju

Pročitaj knjigu odabranu isključivo na osnovu korica

Pročitaj sedam knjga – kontam da je to sumiranje celog događaja.

Booktube-a-thon sam ove godine pratila prvi put, samo na jednom i to na domaćem kanalu Žitna Venera, link je ovde: klik.

E sad kad smo to, delimično, razjasnili, vreme je da se vratimo na mene, odnosno vratimo se na ideju koju je predstavila Knjiška dama. Ako bacite pogled na Bojanin blog (klik), videćete da su njeni zadaci potpuno drugačiji. Što je ok, jer nismo zvanično deo događaja pošto je sad sredina avgusta a i reč je drugom mediju, pa su promene ponekad i neophodne. Opet, ja ne bih bila ja kad ne bih stvari izvrnula onako kako meni odgovara. Nije mi bio plan da se ne pridržavam pravila, ali pošto je meni prvenstveno cilj da se pomaknem i nadoknadim propušteno, odlučila sam da kombinujem ponuđene zadatke. I evo kako moja lista izgleda:

• Dan prvi: zbirka pesama/knjiga sa osobom na koricama

Milk and honey, Rupi Kaur – odlučila sam da počnem sa Bojaninim zadatkom jer poezija uvek prija, a Milk and honey ima zanimljiv koncept plus ima i slike, tako da eto.

• Dan drugi: ljubavni roman/izvikana knjiga

Ana i francuski poljubac, Stefani Perkins. Jasno je da ovaj naslov obuhvata obe stvari, em je ljubić, em su jedno vreme svi pričali o ovom romanu. A da ne pričam što stoji na polici već više od dva meseca, kontam da je komšinica od koje sam je uzela i zaboravila kome je knjigu pozajmila.

• Dan treći: bajka/završi knjigu u jednom danu

Kod ovog zadatka mislim da ću prednost dati drugoj opciji iz prostog razloga: nisam nešto u elemntu za bajke. Ove popularne sam već pročitala toliko puta da mi više nisu zabavne a baš mi se ne istražuje preterano. Odabrala sam Penelopijadu, Margaret Atvud i to iz dva razloga. Prvi je taj što je kratka i velike su šanse da je zaista i završim. Drugi razlog je leži u mojoj nadi da će mi približiti stil Margaret Atvud, pa ću se onda možda konačno vratiti Sluškinjinoj priči.

• Dan četvrti: knjiga koja u naslovu sadrži jednu reč/junak koji je potpuno drugačiji od tebe

Osama, Vladimira Kecmanovića. Ova knjiga mi je na listi od momenta kada je izašla. Kecmanović me uvek iznenadi, bar kada je književnost u pitanju. Ostalim segmentima njegovog bivstvovanja se ne bavim. Jedno mi nije jasno šta mu je trebala ona saradnja sa Stojiljkovićem, ali dobro, ukusi se razlikuju. Elem, na osnovu svega što sam o knjizi čula, mislim da će i ovo biti slučaj kada ću jednim naslovom obuhvatiti oba zadatka.

• Dan peti: zbirka kratkih priča/(pro)čitaj knjigu napolju

Biće zbirka kratkih priča, uglavnom zato što, ako se ne računaju odlasci do prodavnice i šetanje psa, praktično ne izbijam iz kuće. Izbor je pao na Magičnu prodavnicu igračaka, Anđele Karter. Već sam jednom čitala ovu knjigu, ali davno, dok sam još gajila iluzije da će od mene biti pravnica. Sećam se da sam prvu priču završila u Studentskoj poliklinici, mada se ne sećam zašto sam tamo bila.

• Dan šesti: knjiga u formatu koji još niste čitali/knjiga koju ste odabrali zbog korica

Uh, ovaj zadatak me silno namučio. Prvo: ne znam da li postoji format koji mi nije prošao kroz ruke. Majke mi. Onda, knjige nikad ne kupujem zbog korica jer uvek strepim da ću da se ispalim pa kad već moram da dajem pare, onda bar da uzmem nešto za šta znam da su šanse velike da štivo valja. Zato sam odlučila da varam, pa da format tumačim kao oblik u kome posedujem knjigu, znate ono tipa pdf, epub, mobi. E ja sam se odlučila za audio knjigu. Preslušaću roman Bucky fucking Dent. Pa kad me već drma kasni pubertet (ili rani klimaks) te se ponovo otkrila moja ljubav prema Dejvidu Duhovniju/Duhovnom, onda daj da pročitam/preslušam i drugi roman, dok čovek ne izbaci treći. Ako nekoga zanima, moje utiske o njegovom prvom romanu možete naći ovde klik. Tvitnula sam mu pitanje o onoj šali iz post skriptuma, još mi nije odgovorio. 😦

• Dan sedmi: chick lit/pročitaj 7 knjiga

Ovaj pročitaj 7 knjiga momenat ja tumačim kao sumiranje celog maratona, i u svetlu tog tumačenja, odmah mogu da vam kažem da se to neće destiti. 😀 Mislim, ajd baš da ne kažemo da neće, ali šanse su minimalne. Tako da za poslednji dan biram chick lit. Naslov za koji sam se odlučila jeste Gde si nestala, Bernadeta. Izbor je bio vrlo lak jer je to jedini chick lit naslov koji se trenutno može naći pod mojim krovom. Zapravo, lažem! Imam još i Božanstvene tajne, Rebeke Vels. To je moj apsolutno najomiljeniji trešić ikada, ali sam ga čitala relativno skoro pa bih onda da dam šansu nekom drugom naslovu.

♥

Eto. Ovim naslovima ću se baviti bar naredna tri dana jer računam da nisam baš toliko optimistična da kažem da ću izgurati celu nedelju. Ali ko zna, možda samu sebe iznenadiim, možda me i neki naslov iznenadi pa tekst o njemu osvane na blogu. Čudni su putevi reading slump-a. ¯\_(ツ)_/¯

Do sledećeg čitanja, držimo se mudrih reči sa ovog gifa:

Izvor: klik

Top 5 plus 1, epizoda: Dan šesti

Tačno četiri meseca nakon što smo Ljilja, Vesna i ja sa vama podelile utiske o romanu Pokošeno polje, pred vas stiže nova epizoda našeg malog Top 5 plus 1 projekta. Kratka istorija nastanka projekta i prvi roman o kojem smo diskutovale čekaju vas ovde: klik, a epizodu sa već pomenutim Pokošenim poljem pročitajte ovde: klik.

Kako običaj već nalaže, pre nego što se prepustite našem čavrljanju, red je da vas malo uputim u delo. Rastko Petrović je bio jugoslovenski književnik, slikar i diplomata. Njegov književni opus je vrlo raznovrstan; Rastko oprobao i u poeziji i u prozi a bavio se i likovnom i književnom kritikom. Roman Dan šesti je objavljen posthumno, najviše zahvaljujući Marku Ristiću koji je, nakon Petrovićeve smrti, tekst kompletirao, redigovao i imenovao, po autorovoj želji, imenom koje danas nosi. Roman je tematski podeljen u dva dela, prvi se bavi prelaskom preko Albanije, što je inače i sam Rastko preživeo. Drugi deo dešava se  u Americi, dvadeset godina kasnije. U sebi objedinjuje nekoliko ideja bitnih za Rastkovu poetiku i, ako mene pitat, koliko god da je kompleksan i na prvi pogled zastrašujuć, definitivno je vredan svake sekunde vašeg vremena.

Mi smo provele gotovo četiri sata sedeći u Bookastore-u i razgovarajući o ovom romanu. Mislim da je ovo prvi put da je bilo toliko različitih ideja i tumačenja, neslagalanja i polemisanja. Pritom ne mislim samo kad je ovaj projekat u pitanju, već generalno, a poznajemo se već osam godina. Dakle, spremite se, uranjamo u nemirno more Rastkovih misli.

Našla sam ovu fotku na FB stranici posvećenoj Rastku Petroviću i pozajmila sam je bez pitanja. Al pošto ni oni nisu naveli izvor, kontam da je sve ok. 🙂

Vesna: Zdravo svima, okupile smo se odvde da razgovaramo o romanu Dan šesti.

Slavka: Njih dve će da razgovaraju. Ja ću samo da budem lepa.

V: Ti si ovde samo zbog atmosfere?

S: Ja sam ovde zato što sam mislila da ćete da mi kupite neku knjigu, ali eto… Pogreši čovek.

V: Meni je dodeljena uloga moderatorke, mada sam ja suviše emocionalno investirana a moderatorka mora da bude objektivna. Je l tako, Slatka?

S: Nemam pojma, ja nikad nisam bila moderatorka, tj. nisam sebe tako doživljavala.

Ljilja: Ovde se ne zna ko je ko, ne zna se…

V: Imam ovde zapisano nekoliko ideja koje smo izbrejnstormingovale… 

S: Jao, vidi kako je ona pripremljena! Ja nikad nisam dolazila pripremljena. Nisam čak imala ni ove uvodne reči spremljene.

Jasno je da sam ja kraljica improvizacije… ¯\_(ツ)_/¯

V: Vidiš, vidiš? Ček da srknem kafu, pa da počnemo. I nalazimo se u Bookastoru. Lepo je, samo ne možemo da vičemo, što inače volimo, mislim kad nas povuče nas rasprava. No, dobro! Od koje teme želite da krenemo?

S: Ja bih da počnemo od forme, jer osećam da samo o toj temi mogu da govorim.

V: Ili da pre forme kažemo ukratko neke opšte utiske. Evo ti Slatka možeš prva, pošto si ti prvi put čitala roman a inače nisi volela Rastka.

S: Ja sam prijatno iznenađena ovim romanom. Zaista nisam očekivala da će ovoliko da mi se dopadne. Sve te stvari koje ste vi popisale a koje ćemo kasnije pomenuti… Većinu ih nisam primetila, ali moram da kažem da sam roman uglavnom čitala po autobusima I uglavnom polumrtva, tako da eto… Kad budem čitala drugi put, sasvim sam sigurna da ću pohvatati mnogo više detalja. Bilo je nekoliko scena, nekoliko epizoda koje su mi slomile srce…

V: Na primer?

S: Nije fer da sad ulećem sa detaljima, stići ćemo već do toga.

V: Pa samo napomeni…

S: Volim ono što sam spominjala na Vajberu, ono sa onom životinjom za koju tvrdimo da je vučica, mada možda nije. Zanimljivi su mi momenti sa Smeđim Petrom i njegovom sestrom…

V: Jaooo, i meeeni! Ja bih najviše pažnje posvetila odnosu Petra i njegove sestre…

S: Tako da eto… To je nešto što bih izdvojila. Suštinski, prvi deo mi se mnogo više dopao. Dala sam romanu pet zvezdica na GR; da su odvojeni, drugi bi verovatno dobio četiri. I rekla bih još da se moje mišljenje o Rastku kao pesniku nije izmenilo, ali sam voljna da Rastku kao proznom piscu uvek dam šansu.

V: Hvala. Ljiljo, da čujemo tvoje opšte utiske.

Lj: Moji opšti utisci, hm… I meni se roman dopao, isto prvi deo više od drugog. I moram da kažem da je meni najtužnija scena, mada ona uopšte nije tužna, ono kad Toni ostane sama u drugom delu romana, pa se za nju kaže da je buljina i to, pa se kaže da ona koja je uvek bila tišina sad ima potrebu da krikne.

V: Jeste, jeste, zanimljivo je kako se ona menja, isto kao i sestra Smeđeg Petra. Evo ja bih da kažem da sam sam, kao što je već rečeno, vrlo emocionalno investirana.

S: A zašto? Pojasni.

V: Pa ne znam. Ne znam, toliko je snažan roman, ostavio je baš jake utiske na mene. I kada sam prvi put čitala a pritom znate kako je kad se čita roman za ispit, po zadatku I na brzinu. Ali eto, toliko je jak da te ponese.

S: Jeste, moram da se složim. Zaista te ponese. Vi ste mi rekle da je roman dobar, ali sam ipak bila skeptična zato što je to Rastko I bila sam u fazonu: sile nema da bude tako dobro. Onda sam počela da čitam i bilo mi je njaaaah, ništa od ovoga. Onda je ubacio onu prvu dokumentarnu epizodu i to me je uhvatilo i kad bih morala da prekinem čitanje, bila bih sva kao: jao, ne mogu da verujem da ne mogu da dovršim glavu, zašto nisam koncetrisana i slično. To me je baš iznenadilo, to da će takav neizdrž da me uhvati. Mnogo mi je krivo što nisam mogla da odvojim određen broj dana da se posvetim samo romanu.

V: Obe ste saglasne u tome da je prvi deo bolji, ali treba da uzmemo u obzir da drugi deo nije dovršen, objavljen je posthumno, ima dosta kompozicionih rupa, neki delovi su detaljni bez neke preke potrebe. Ipak, meni je baš zato u celini roman tako snažan, kada uzmemo u obzir odnos prvog I drugog dela jer imamo potpuno razaranje, potpuno posrnuće i posle imaš neku vrstu preporoda, novi život… Tako da…

Toliko je tema bilo da nismo znale od koje da počnemo…

V: Ljilja je kao prvu temu predložila motive životinja: pas, vuk, konj. Ja sam dodala i motiv jelena. Ne znam šta si mislila pod ovim konjem… Ali dobro. Još imamo i hrišćanske i paganske motive, ali ja ne bih da idemo preterano u taj akademski diskurs, nego da krenemo od nekih svojih ideja.

Lj: Da dodamo sveže krvi.

V: To! Ajde Slatka, ti načni to sa formom, pa ćemo onda da vidimo kuda ćemo.

Ali avaj, Slatka je zaobišla pitanje forme jer voli da podriva autoritete. 😀 

S: Ok, moje pitanje za vas je: može li ovo da se svrsta u romane toka svesti? Meni deluje tako. Prvo ta mešavina dnevnika i svega, a onda i činjenica da smo uvek u nečijoj svesti, čak i kada je akcenat na životinji.

V: Možda. Mislim, ne znam da li bismo po definiciji mogli da ga svrstamo u romane toka svesti. On je svakako modernisitčki roman, sa tom nekom razorenom kompozicijom, tim fragmentima, bez jasnog toka radnje od početka od kraja. Mislim da je to u vezi sa tom mitskom podlogom: legenda I mit napadaju osećanja, silu življanja i imaginaciju, a ne svest. I tu Rastko pod terminom svest misli na razum, na racionalni deo svesti. U tom smilu, čitav ovaj roman racionalno stavlja u drugi plan i ističe ono što je u čoveku nagonsko, emotivno i imaginativno, mitsko, na kraju krajeva, i arhetipsko. I onda je to u vezi sa tim načinom pripovedanja.

Lj: interesantno je korišćenje dnevničkih unosa, koji zapravo to nisu. To nisu ničiji dnevnici, to je samo promena pripovedačkog lica sa formom dnevnika.

V: Mada se i od toga odstupa, naročito u drugom delu. To je roman pisan tridesetih, tako da su to ti avangardnih momenti.

Lj: Potpuno je čudno što se pripoveda o tim iracionalnim momentima a pripoveda se u trećem licu. To je baš inovativno, ne?

V: Dobro, postoje pisma, postoje pravi dnevnički unosi, npr. Dnevnik Blaža Juričića. Ima I ona Stevanova misao u oluji.

S: Ok, a šta mislite zašto se odlučio za treće lice, ako se odlučio za dnevničku formu?

V: Mislim da mu je u nekim momentima potrebno da ima mogućnosti koje ima sveznajući pripovedač, recimo kada se osvrće na prošlost. A negde ima I toga što ne može da se usredsredi na konkretnu osobu jer svi junaci čine celinu, svi su pozvezani, identifikuju se jedni sa drugima a opet je svaki lik čovečanstvo u malom. I onda, kada bi se usmerio samo na jednu osobu, tj. Kada bi dao sliku sveta iz perspektive jednog lika, onda ne bismo imali taj odnos pojedinac čovečanstvo.

Lj: Bitan je dakle taj objeninjavajući faktor.

S: Zanimljivo. A što onda razbija tu formu u drugom delu?

V: U kom smislu razbija?

S: Ja bih rekla da nije više tako kontinuirana ta ideja od dnevničkoj formi…

V: Mislim da on prosto nije stigao lepo da dovrši i uobliči taj deo.

Nije nam baš inspirativno ovo sa tehnikama pripovedanja, možda ipak da se bacimo na tumačenje?

Lj: Vesna, uvedi nas malo u Rastkovo shvatanje vuka, ti to dobro znaš.

V: Ne znam, ne bih se ja preterano time bavila sada. U principu, vuk je u slovenskoj mitologiji najznačajnija sveta životinja. To je bitno zbog Rastkovog odnosa prema mitologiji. Ali meni je značajnije bavljenje životinjskim u čoveku. Ta paganska potka i odnos prema mitologiji je bitnija za poeziju, recimo za poemu Vuk i tako. Ali dobro, hajde da kažemo nešto o toj identifikaciji čoveka sa vukom, sa životinjskim u čoveku…

S: Aaw, scena sa vučicom! ❤ Meni je ta scena toliko tužna i tako divna. Zapravo, ja tako kada razmišljam o ratovima, velikim bitkama, generalno kada razmišljam o katastrofama bez obzira da li su izazvane ljudskim faktorom ili prirodom, meni je uvek tragičnija sudbina životinja od sudbine ljudi i znam koliko ovo grozno zvuči, ali… Mislim, kad čitam tako o bitkama na Sutjesci ili Neretvi, meni je žao svih tih boraca i borkinja, zaista. Ali ti konji i sve te životinje po šumama… To mi je uvek tako tragično jer smo ih mi stavili u tu poziciju gde su. I onda kada sam čitala scenu sa vučicom… Došla je kao potvrda svega o čemu mislim. Jer ona trči kroz tu šumu i prepreka su joj uvek ljudi. I gladna je, i uplašena je i ne može ništa da uradi zbog ljudi. I toliko mi je tužno bilo to jer smo mi naselili njihov svet a onda ga otuđili od njih i onemogućili im život, i onda se još žalimo jer rat je i povlačenje je i misliš samo na svoje dupe, a zapravo niko ne misli na to koliko smo zajebali stvar samom svojim postojanjem. Ne znam. Lupam sad, ali kad malo bolje razmislite, zar to nije tužno?

V: Ja sam povodom te životinje zabeležila da se osećala samom, tužnom, opkoljenom opasnostima.

S: Kontam da bi možda ona mogla da bude simbol celog našeg naciona…

V: Upravo sam to htela da kažem!

S: … jer se i oni …

V: … tako se osećaju i ti ljudi! Tu imamo identifikaciju, s tim što životinje nisu tu svojim izborom. A opet, i ljudi kad pokrenu rat, više nisu ljudi. U njima preovlađuje nešto životinjsko, ali u lošem smislu, onako destruktivno, zverski. Ja ovde moram da se izvinim auditorijumu što pod životinjskim u čoveku mislim na nešto loše i negativno, baš sam đubre zbog toga 😀 

S: Kada ljudi pokrenu rat, izdvajaju se dve vrste ljudi. Svakako proradi životinjski nagon, ali imaš one u kojima je taj nagon destruktivan i imaš one kod kojih je nagon proradio kako bi preživeli.

Lj: Moram da uđem u biblijsku problematiku na kratko jer moramo da se osvrnemo na to kako je u legendi od danu šestom predstavljeno kako je čovek stvoren da bude družbenik sa životinjama, dakle insistira se na suživotu. A evo ovde vidimo kako je zapravo ispalo suprotno, kako je čovek vuk životinjama.

V: Ajde dok smo još kod životinja… Prokomentarisale smo tu vučicu, poistovetili smo je sa svim tim ljudima koji su očajni, gladni, usamljeni, uplašeni, ali me sad zanima kako gledate na Stevanov san o psu i na momenat kada zadavi psa. Zanimljivo je što se kroz san identifikuje sa psom, vidimo celo njegovo detinjstvo, samo što je on štene i majka mu je kučka i sve to… Objedinjeno je: on – pas i on-čovek. Ta dva aspekta njegovog bića su stalno i u nekom sukobu i u nekom jedinstvu. A kada odluči da zadavi psa… To je sad bitno, razumeti tu situaciju. Taj pas ga već dugo prati, oboje su gladni, oboje su izmučeni. Ljudi su u tom stanju očaja i gladi spremni na sve i mislim da Stevan ubija psa prosto iz nagona za preživljavanjem jer da nije on ubio psa, pas bi napao njega. I tu mi je jako tužno kad ljudi prolaze pored njega i tog mrtvog psa, i kad mu govore da ne jede to jer su mnogi stradali jedući crkotine.

Lj: Mislim da u tom njegovom potezu ima malo i odluke da se reši tog svog nagonskog, da pokuša da očuva ljudskost, mada to čini na vrlo paradoksalan način.

V: Ali to nije odvojeno, nagon za preživljavanjem I ljudskost. Ti jesi to, to je sve u tebi. Ta scena je, sa jedne strane, pokazatelj koliko je čovek nisko pao, koliko je očajan. Koliko ga je obuzelo to stanje destrukcije I samodestrukcije. I vidimo da nijedno ljudsko biće nije imuno na to, pa ni Stevan, koji je i načitan, koji ima veru u život, u čoveka.

Lj: Vidiš prosto koliko čovek mora nisko da padne da bi očuvao svoj život.

V: I znate šta još? On kad sanja tu kučku, on je pita zašto ga ne ostavi na miru, zašto ne ode. A ona mu odgovara: zato što te volim. Znači, postoji neka potreba za bliskošću, za ljubavlju, za kontaktom sa drugim ljudskim bićem, samo je ovde to nekako reflektovano kroz kučku.

S: Ja sam to tumčila pre kao neki izraz njegove savesti, nego potrebe.  Više mi je delovalo kao da komunicira sa onim što se desilo, a ne sa onim što oseća i šta mu treba. Kao da, što bi rekli u anglosaksonskom svetu, holds a grudge prema majci.

Lj: Mommy issues. ;D

Da napomenemo da je jedna od tema za razgovor koje je Ljilja predložila naslovljena kao mommy&daddy issues 🙂  #užasipostmoderne part one

S: Pa da. Kao da je postojao problem, manjak komunikacije, nešto što izlazi iz njegove podsvesti što je on stariji. Mislim da je taj njegov san odraz nečega što ne može da iskanališe na javi.

V: Nisi pogrešila. Njegovo odnos sa majkom jeste komplikovan.

Lj: Ona njemu kaže zato što te volim a on njoj kaže nemoj da me voliš. Ta moderna individualnost čoveka ubija svaku mogućnost da oseća.

V: Jeste! On upravo ubija to, tu mogućnost da voli i da se poveže sa drugim ljudima i čitav prvi deo je put ka konačnom otuđenju. Pa i završava se onom rečenicom da ljudi više nikad neće moći biti braća, znači jednom potpunom izolacijom.

S: A onda, pored svog tog pesimizma, dolazi epizoda u kojoj Stevan dolazi u onaj han i ljudi ga pitaju da im proda hleb, što on odbija i prosto im ga daje. I kad Stevan ode po čaj, ljudi njemu ostavljaju novac. Tako da je i ta ideja o odsustvu ljudskosti, kao uostalom i sve ideje koje predstavlja u romanu, podložna relativizaciji.

V: Nije sve sivo u romanu, ima i nekih svetlih momenata. Recimo Milica i njen muž, njihovo prvo pojavljivanje. Kad taj par, i ona trudna, uđu u taj han, Stevan vidi ohrabrenje, vidi mogućnost obnove. Njih dvoje vidi kao prvi par.

S: Meni ne izgleda da su mu oni simbol obnove.

Lj: Čak i ako mu deluju, to je samo na trenutak. Taj brak je vrlo problematičan, i to ga brzo razuveri.

V: Htela sam da kažem da će se roditi novi život.

S: Da, ali u kakvim uslovima?

V: Ali će ipak opstati, tako da postoji neki smisao. Ne znam mogu li da se složim sa tim da je obnova baš privid.

S: Moguće, jer se kroz ceo roman smenjuju ideje o razaranju i obnovi.

V: Mislim da je za obnovu bitno i Rastkovo shatanje apokalipse. On apokalipsu ne shvata kao konačni završetak, već upravo kao nešto ciklično, kao nešto što podrazumeva i mogućnost obnove. Ono što ne valja, mora da se uništi da bi nastalo nešto bolje. A obnovu će doneti žena.

Lj: Ja bih rekla da je krajnje ironično to što se u naslovu nalazi ta afirmativna singtagma dan šesti koja simbolizuje početak, stvaranje a sve se vrti oko potopskih i apokaliptičnih tema. Valjda zato što Rastko ne vidi mogućnost preuređenja, već jedino novi početak. A što se žena tiče, ne znam šta bih rekla o tome. Ona se definitvno smatra povlašćenijim bićem, koje može da se preporodi i krene ispočetka, dok muškarci nemaju tu mogućnosti. Što je sličnost sa Crnjanskim.

V: Mislim da ovde nema mesta feminističkoj kritici jer je žena simbol obnove. Čak se i kaže da je žena snažnije biće. Osim toga, Stevan sve vidi kao žensku figuru. Rat shvata kao ženski ciklus, kao čišćenje zle krv… Možda je sad pravi trenutak da se osvrnemo i na Bibliju. Bitan je onaj citat iz Postanja, kada Bog stvara čoveka po svom obličju, stvorio ga je da se rađa i da se množi i Bog pogleda u to što je stvorio i kaže:

S: al sam se zajebao…

V: … da je zadovoljan time što je stvorio. A onda nam Rastko daje sliku toga čime je Bog zadovoljan: destrukcijom, zlom, dominacijom zverskog. I ja to vidim kao ironijski odnos prema tome, zato što Rastko tome hoće da suprotstavi neki novi princip stvaranja: ono što nam je dato u Postanju prosto ne može da funkcioniše. Potreban je novi princip stvaranja koji on vidi u ženama, jedino su one u stanju da pruže tu obnovu i zato su onako, dominantniji likovi. A opet su svi ženski likovi obavijeni nekom tajnom.

Lj: Muškarci pokušavaju da se osmisle u nekom drugom liku, bez obzira da li je reč o muškarcu ili je u pitanju totalna transformacija u ženu. Dok žene pokušavaju da se osmile u onome što jesu i da deluju s tim što imaju. Bog je isto deo muškog principa. A žene su nosioci tela, dok su muškarci nosioci tog transcedentnog i tu nastaje raskol. Pravo je pitanje u šta je pisac verovao, tj. da li je verovao da je samo telesna obnova dovoljna.

V: Mislim da kod Rastka duh, telo i misao nisu razdvojeni već su u jedinstvu. I žena je ta koja omogućava to jedinstvo.

Lj: Meni deluje kao da se sve vreme sve vrti oko tela. I mislim da je jasno da čovek definitivno ne može da pobegne od telesnog, čak i kad to želi. Smrtni i potrošni momenat uvek prevlada.

V: Da, ali telo nije smrtni I potrošni momenat jer je upravo telo to koje omogućava preporod. Kod Rastka generalno nema te dihotomije duh-telo, telo jeste duh, ono jeste nosilac večnosti.

Lj: Meni ipak to više liči na ono Crnjanskovo tavorenje, smrti nema, ima seoba, nego na neko konačno rešenje. Zato mi taj preporod više liči na neku iluziju. I zato je kraj bittersweet, kao da je jedino smrt donela konačno stapanje sa prirodom.

Vidite na šta mislim kad kažem koliko nam se tumačenja razlikuju. A ovo je tek zagrejavanje.

V: Taman možemo sad malo o tom odnosu sa prirodom.

Lj: Sve vreme je neka, kako da kažem, anti-pastorala. Konstantno je u tom nekom ratobronom odnosu prema prirodi, tek je smrt donela neko izmirenje sa njom.

S: Meni je to vrlo zanimljivo jer on ratnu tematiku smešta u nešto što bi trebalo da bude pastorala. I onda kao da rat podriva pastoralu, a ona podriva rat. Jer ima tih scena koje… na primer kad izazi sunce, svi stanu i gledaju. To je kao neki kratak predah, momenat lepote u tom užasu.

Lj: Moram da vas pitam da li je taj odnos prema duhovnom u ratu čoveku teret ili spas?

S: Mislim da zavisi od čoveka, znaš? Meni je to povezano sa onim kakav je tvoj nagon: zverski ili za preživljavanjem?

V: Ali to nije odvojeno. I zverski nagon je nagon za preživljavanjem.

S: Kako nije odvojeno? Kad vojnik uđe i siluje ženu, ja tu ne vidim nikakav nagon za preživljavanjem.

V: Ali nekad moraš da ubiješ da bi preživeo.

S: To je drugo, to je onaj ili on ili ti momenat. Ali nasilje poput silovanja ili ubijanja dece, to nema veze sa nagonom za preživljavanjem, to je zverstvo.

V: Ali to se nije desilo u ratu, ako misliš na Toni, to je…

S: Ne, mislim generalno gledano.

Lj: Nije se desilo u ratu?

V: Civilizacija je definitivno nosilac destrukcije, dok je priroda nosilac obdnove i preporoda. Odnos sa prirodom je zanimljiv najpre zbog tog poistovećivanja sa životinjama, pošto čovek jeste deo te prirode ali kao da se otrgao od toga. Zatim je tu pitnaje i njegove profesije, on ljude gleda kao na neki fenomen koji će sad tim naučnim metodama da klasifikuje. Opet, on se poistovećuje kasnije sa jelenima, vraća se tom jedinstvu sa prirodom. I opet strada od ljudske ruke, i to prilikom lova. A lov je civilizacijska tekovina.

Lj: Interesantno je što nije stradao tokom rata, pa da kažeš da su u ratu pomerene granice. Stradao je u miru, pa se opet pokazalo da je čovek čoveku vuk generalno gledano. A sama ta izreka je opet ironična jer smo videli da je čovek mnogo gori od vuka.

Vesnine moderatorske veštine dolaze do izražaja… 

V: Šta kažete da se prebacimo malo na Smeđeg Petra, da kažemo nešto o njegovoj sestri, o Toni…

Lj: Može, ajde.

S: Smeđi Petar… Meni je taj lik…

Lj: Neuhtatljiv?

S: Baš. Baš neuhvatljiv. Ne mogu nikako da definišem šta osećam prema njemu. Prvo mi je ga je bilo žao. Onda je počeo previše da ističe koliko je jadan, kako mu je sestra kurva i to iz prostog razloga jer je odbila da se samosažaljeva… Smučio mi se taj njegov hejterski stav. Kao ja ću da ostanem ovde i da patim, ja ću…

Lj: Ili zašto svi nisu siromašni kao ja?

S: Da! Da! Zašto svi nisu jadni kao ja? Svi treba da budu gladni zato što je on gladan. Nemam opravdanja za ljude koji mrze ceo svet jer je njima teško. Pritom, ne radi ništa da to promeni. Svi su se našli u toj situaciji, tako je kako je, ali samo se on našao da viče kako je jadan i čemeran.

V: Slažem se. On je nosilac neke bede, zapravo svakog oblika bede jer njegova beda nije samo klasna i ekonomska, već I duhovna. On je nosilac sklonosti celog čovečanstva za samodestrukciom i samosažaljevanjem.

Lj: On je jedini otvoreni hejter. Stevan se, recimo, povlači u sebe i ne daje šansu ljudima. Tako da bih ja rekla da oni imaju sličan stav prema ljudskoj zajednici, samo ga ispoljavaju na različite načine. Smeđi je frustriran na svim nivoima. Mislim, baš na svim. Ima onaj jako tužan momenat kad njegov ćale prepričava kako je spavao sa ženom a ostali ga časte pićem. Čak ne ni hranom, nego pićem.

S: Ali meni je zanimljivo to što je ćale, bez obzira koliko je to grozno i ponižavajuće za celu porodicu, našao način da se izbori za ono što mu treba. Sestra takođe. Ona je odlučila da više ne želi da bude siromašna, nije našla drugi način i odala se prostituciji. Ali su oboje uradili nešto.

V: A nije se ona odala prostituciji, postoji ta misterija.

S: Da, da, u pravu si. Samo Smeđi Petar misli da jeste.

Lj: On se više sramoti na tom nekom društvenom nivou, nego na duhovnom.

V: Petar je jedini koji u svojoj sestri ne vidi nešto veličanstveno i izuzetno, kao što vide drugi ljudi, među kojima je i Stevan.

V: On ima čudnu identifikaciju i sa majkom, i sa sestrom, opet na tom telesnom nivou.

S: Dolazimo, dakle, do incestuoznih momenata.

V: Ali se nećemo na njima zadržati. Bolje da pređemo na njegov odnos sa Stevanom. Kako tumačite tu telesnu indentifikaciju, npr. Kad se uhvati za bokal, pa kad ima neki čudan osećaj da je to Stevanova ruka ili kad Stevan intuitivno zna da je Smeđi mrtav. Ima ta neka čudna veza.

S: Ja sam to uvek tumačila kao želju da preuze Stevanov identitet, da bude on.

Lj: Petar uvek hoće da bude neko drugi na tom telesnom nivou.

V: Ja to gledam kao na neko sveopšte jedinstvo ljudi koje uvek postoji u nekim naznakama, pa čak i između njih dvojice koji su, ne samo klasno, nego i ovako potpuno različiti a ipak postoji neka neobična veza. Čovek dakle može da se poveže sa čovekom, samo ako nećeš da se ta veza ostvari prijateljstvom ili ljubavlju, onda se ona javlja nekako nagonski, intuitivno. A šta mislimo o Petrovoj sestri? Nije njoj na kraju loše bilo.

S: Nije, ali dok je došla do tog kraja…

V: Kako ti tumačiš njen lik?

S: Mislim da je ona mnogo snažnija ličnost od Petra, zato I preživljava. Thumbs up za tebe devojko jer si odlučila da ne budeš hejter kao što je Petar a mogla si jer ste živeli u istim uslovima.

Lj: Vita activa vs vita contemplativa.

V: Da, ona definitivno nosi neki vitalizam.

S: Taj klub slobodne ljubavi, ja mislim da je nebitno šta se tu dešavalo koliko je bitno da je ona uspela sebe da izmesti iz te hejterske sredine.

Lj: Da, s obzirom na to da se kaže da je bila nevina, pravo je pitanje šta je ona tu htela.

V: Mislim da uopšte nije bitno da mi spoznamo šta je ona tamo radila. Bitno je da postoji neka tajna u vezi sa njenim likom. Propagirala je slobodnu ljubav pa se uspostavilo da je čedna. Onda su je silovali u zatvoru pa je tek nakon toga počela da živi sa muškarcima, spominje se i u Americi, pripadnica je visokog društva. I kod nje postoji momenat obnove, ali je jako bitna ta tajna u vezi sa njenom ženstvenošću, sa njenom seksualnošću. U prilog tome ide i činjenica da ona čak nema ni lično ime. Ta tajnovitost je generalno osobina ženskih likova pa čak i postojanje ženskog principa je tajna.

S: Meni je tajna što je odlučio da toliko misterije veže za jednu junakinju.

Neka polemika krene, tri, četiri, sad!

Lj: Možda jer je i za njega misterija ta mogućnost žene da prevlada neke krizne situacije. I ne znam da li ste primetile da za svako silovanje postoji samo društvena kazna? Ni jedan od ovih muškaraca se nije pokajao zbog toga što je uradio, samo je bio kažnjen. Da li to onda znači da je civilizacija jedina stvar koja može da kontoriliše čoveka a da se pod velom civilizacije izgubio svaki moralni trag?

V: Mislim da je ovde sve izvan tog društvenog morala jer se svi vode nekim principima što prirodnim, što nagonskim, što nekim duhovnim, uzvišenijim. Niko se ne bavi toliko moralom.

Lj: Zar onda nije to ironično da budu kažnjeni samo na društvenom nivou?

V: Možemo li malo Toni da prokomentarišemo? Da je uporedimo sa sestrom Smeđeg Petra?

Lj: Meni je ona jedna od onih žena koje su na početku gorde i onda padnu u blato.

V: Ali nije to gordost. Mislim, sa jedne strane jeste, a sa druge strane, ona je samo verovala da ima svoj život u svojim rukama.

Lj: Da ima svoj život u svojim rukama ali i da je izuzetno biće. Kao da je ta ideja o životu u sopstvenim rukama njen hibris. Ne znam šta drugo da kažem. Mislim, simptomatično je što se loše stvari dešavaju dvema ženama koje su mislile da mogu da uzmu život u svoje ruke. Obe bivaju poklopljene od strane muškaraca koji takođe ne mogu da se osmisle.

S: Što je možda i najtragičnije od svega, jer te poklopio neko ko je…

Lj: … nesnađen i nesređen.

V: Obe nose neki specifičnu snagu. Obe se nakon tog traumatičnog iskustva okreću slobodnoj ljubavi i na kraju obe uspevaju da uspostave neki autentični odnos sa drugim bićem.

S: Ja mislim da posle tako traumatičnog iskustva možeš ili da potoneš ili da se izdigneš. Sama činjenica da su predstavljene kao neko ko želi da vuče konce u svom životu govori da su one taj tip koji bi se izdigao.

Lj: Nigde se u romanu eksplicitno ne kaže da je to seksualno nasilje pogodilo žene, bar ja nisam stekla takav utisak. Kao da je to bio neki sladostrastan čin nego čin nasilja.

S: Pa da jer su one odabrale da ne budu žrtve. Da su one to videle kao tragediju ili da ih je to odvelo do samoubistva, recimo, onda bismo i mi to percepirali kao akt nasilja.

Lj: Meni je to kao da pokušava da kaže da je žena za to predoređena i u trenutku i kad hoće i kad neće.

S: U smislu da mora.

V: Šta mora? Da se uzdigne?

Lj: Ne. Seksualno da opšti. Kao da se na to svodi.

V: Ne znam. Mislim da Rastko ipak brani pravo na sopstvenu volju, na mogućnost da uzmeš život u svoje ruke. Zato se takve stvari dešavaju upravo takvim likovima. To što su silovane ne poništava njihovo pravo da uzmu svoj život u svoje ruke i one posle to svoje pravo aktivno brane.

Lj: Nisam htela da kažem da je Rastko na strani tih siledžija, samo mi je zanimljivo kako posmatra položaj žene u društvu.

V: On definitivno ne negira društvo, ne negira položaj žene i klasnu problematiku. On samo pruža čoveku mogućnost da se izdigne iznad toga.

Lj: Ali sama reakcija tih žena mi je čudna, kao da su samo otresle suknje i nastavile dalje. Kao da sam taj čin nije bio tragičan po njih u smislu da su doživele nasilje, nego kako će to društvo da vidi. Kao da više na to gledaju kao na društveno neprihvatljivu stvar, nego što je njima traumatično na ličnoj osnovi.

V: Razumem, da. Tonina najveća briga je da se to ne sazna, znači bitna je ta društvena stigma, taj njihov društveni položaj, ali daleko od toga da im nije traumatično. One samo nisu odabrale te stereoptipne načine da se sa tom traumom bore.

Lj: Ma da, ali… Kad pogledaš sve što mislimo o procesu obnove i principu stvaranja, deluje mi kao da se postavlja pitanje šta je u tom činu loše, kada su i pećinski ljudi tako naskakali na svoje žene. Odnosno, da li je taj čin sam po sebi loš ili je loš samo zato što je društvena norma takva? Mislim, ne znam kako da objasnim.

V: Ne mogu da se složim zato što ženska snaga jeste u mogućnosti rađanja i stvaranja novog života, ali to joj da je sva prava da ona sama donosi odluke. Mislim, nisam baš sigurna da sam dobro razumela šta hoćeš da kažeš.

S: Mislim da Ljilja hoće da pita da li mi silovanje posmatramo kao čin nasilja jer zaista tako mislimo ili nam je društvo usadilo ideju da je to loše.

Lj: Da.

V: Mislim da on nije to hteo da problematizuje i mislim da nema dileme oko toga da li je silovanje prirodno loša stvar jer silovanje nije seksualni čin. To je čin nasilja muškarca nad ženom, ali žena je snažnija. Što silovanje čini najneprirodnijim mogućim činom jer ona nosi veću snagu i ima pravo da bira. Zbog toga je silovanje neprirodno a ne zbog društvenih konvencija.

S: Suštinski, tu je sukob dve vrste snage jer on ima fizičku, ona tu prirodnu…

Lj: Stvaralačka vs. destruktivna…

S: Upravo. I kada do samog čina dođe, destruktivna sila je ta koja pobeđuje.

V: U romanu se nigde ne kaže da taj ženski princip obnove pobeđuje. On je samo jedna mogućnost koja stoji naspram sila destrukcije i one su konstantno na klackalici.

Lj: Kao i svi principi, uopstalom.

S: Odlutale smo, žene. Odlutale! 

V: Vratimo se na Toni. Gde smo stale?

Lj: Kod odlaska. Al pre toga moram još samo da kažem da je ženama data sposobnost obnove, ali da ona uvek od njih zahteva neku žrtvu. Da bi nešto stvorile, nešto moraju da izgube. Evo, prestaći. Dakle Toni odlazi i potupno se izmešta iz konteksta. Vezuje se za čoveka druge kulture, druge nacije i vere i onda dolazi Stevan i potpuno to pomuti pa se onda ona više usmerava na njega koji je prošao istu muku kao i ona.

S: Upravo zato: prošli su kroz isto i razumeju se.

Lj: E ajmo malo o daddy issues momentima.

Ljilja, kao što ste primetili, mnogo voli issues momente. #užasipostmoderne part two

V: I motivima samoubistva koji su sa tim povezani.

S: Što je super zanimljivo jer se Biblija pojavljuje svugde a samoubistvo je toliko zastupljeno.

V: To je valjda zato što je Bibliju tumačio vrlo slobodno.

 S: Okkkkk…

V: Nije on Bibliju poštovao u smislu kanona, više u smislu ideja.

Lj: E a kad smo već kod Biblije, mislite li da je ta biblijska potka neka nadinstanca ili se uzima kao nešto što se treba podriti. Ili bolje: da li se podrivaju ljudi ili ta biblijska potka?

V: Ne mislim da se podriva biblijska potka.

S: I ja bih rekla da se podrivaju ljudi. Mislim, Vesna je već rekla da je Rastko Bibliju tumačio vrlo slobodno a mislim da je očigledno da je imao neki čudan odnos prema ljudima.

Lj: Pa da li on onda želi da kaže da je Biblija u pravu sa tim viđem čoveka kao pošasti?

V: Ne vidi Biblija čoveka na taj način, ona ga stavlja u centar sveta. Ovde je to izmenjeno; mislim da nije baš u centru. Ophrvan je silama prirode.

S: Sama si rekla: Dan Šesti se odnosi na ideju da je čoveka stvorio Bog a ovde gledamo kako čovek sam sebe uništava.

Lj: Ok, ok. Vratimo se na samoubistva. Zanimljiva su mi samoubistva onih zatvorenika. Pazi, puštaju ih na slobodu i oni se odlučuju za smrt. Jer šta će oni sad, kako će? I onda vidiš koliko je i ta sloboda precenjena. Ili kad pogledaš ovako: oni su se oslobodili civilizacijskog obruča i imaju močgućnost da se vrate iskonu, ali nisu sposobni da se vladaju u novim uslovima. To je baš tragično. A šta mislite o psihologiji ostalih junaka koji su se odlučili za samoubistvo? Ne znam da li ste primetile, ali jedino se žena ubila zbog konkretnog problema, zbog bolesti. Svi ostali se ubijaju zato što su labilnije ličnosti.

S: Meni nije jasan Irac. Zašto se on ubio?

Lj: Da, on je vrlo enigmatična ličnost.

V: O tome se govori u romanu Sa silama nemerljivim koji mi nismo čitale. U njemu on govori o Ircu.

Lj: To je roman o Ircu kad je bio u Stevanovim godinama. Irac deluje kao, ne znam kako da to kažem. Njegov otac je jako dominantan i buržuj je i sve to utiče na Irca. Mislim da je to jedan od razloga zbog kojih je on tako labilna ličnost. Veliki je taj jaz između oca i dede. Što baš Irac?

S: Ja sam prvo mislila da su se naselili iz Irske. 😀 A možda je samo bio džindžer. Džindžer koji je koji je voleo bir.

V: Mislim da je Irac prvenstveno značajan svojim odsustvom jer se drugi likovi karakterizuju u odnosu na to. Bitno je i za Stevana što odrasta bez figure oca, uz određene očinske figure poput Stevana Džamića, prema kojem oseća određenu odbojnost. Dok, opet, Džamić u tom detetu vidi neku čudnu vezu, od koje bi da se otrgne.

S: E, a i deda isto ima tu ideju. Znate da u jednom momentu kaže da neće više da bude Papa-Katić, nego samo Katić? Meni je to delovalo kao da pokušava da pobegne od sebe. Ali javnost insistira na tome da on ostane Papa-Katić, što njega izluđuje. A on se toliko trudi da pobegne od te slike koje društvo ima o njemu, ne znam: bije ga glas da je prevarom došao do bogatstva, svi ga osuđuju zbog toga a opet mu ne dozvoljavaju da se od toga udalji.

Lj: To je kao u onoj pesmi Bijelog dugmeta: šta bi dao da si na mom mestu, da te mrze a da ti se dive? Ozbiljno sad. Simptomatično je što je takav kakav jeste a sudija je. Mislim da nije to dovoljno razvijeno, ali je zanimljiva ta pozicija sudije kao kod Dostojevskog.

V: Kako tumačite spiritizam kojim se Marica bavi?

S: Meni je to skroz nemotivisano, mislim da je to čisto tu kao neki eksperiment.

Lj: Ajmo malo o išuzima, daddy i mommy i to.

Opet. 😀 #užasipostmoderne part three

V: Ajde, ajde. Ajde počni.

Lj: Ja bih to povezala sa nekim vraćanjem unatrag, to što on hoće čas da bude ćale, čas da bude keva.

S: Meni se čini da je ta neodlučnost povezana sa nedostajanjem te očinske figure, ali mislim i da nam je jako malo dato da bi smo mogli to da tumačimo.

V: Ja mislim da je to više na nekom nagonskom, telesnom nivou jer svi imamo telesnu vezu sa roditeljima i svi smo donekle opterećeni tom tajnom rođenja. Istina je da nemamo dovoljno da tumačimo u psihološkom smislu, ali možemo da naslutimo. Irac se ubio, a Stevana održava upravo vitalizam, nagon za životom. Generalo kad su išuz u pitanju, ja bih rekla da svi muški likovi imaju mommy issues momente, ali ne zato što su iskompleksirni već zato što su sve žene nekako univerzalno povezane. Postoji ta jedna velika ženka u kojoj se oličava svet a svi muško-ženski odnosi su istovremeno i materinski i ljubavnički. To univerzalno žensko je istovremeno i materinsko i ljubavničko. To je posebno konfuzno kod Petra, kod njega je baš objedninjeno, jer on u isto vreme ima tu čudnu identifikaciju sa majkom a u isto vreme mu se i gadi. Sa sestrom je isto u kompleksnom odnosu: postoje te incestuozne manifestacije a onda ta frustracija vodi ka besu, pa je usled toga naziva kurvom i slično. 

Lj: Rastko kao da se specijalno potrudio da sve te društvene tabue nekako osvetli i osvesti. Sve ono o čemu ne sme da se razmišlja, stavljeno je pod svetlost reflektora, da tako kažem. Tako i za silovanje, sećate se kad smo govorile o tome? Kad sam zastupala tezu da izgleda kao da se relativizuje pitanje silovanja kao čina nasilja zbog ideje o stvaranju i obnovi?

I tako prelazimo na drugi deo romana. Konačno. 

S: Drugi deo odvija se u Americi. Zašto baš Amerika? Novi kontinet, novi početak?

Lj: A I taj novi početak, ispade na kraju sranje.

S: Nema, lepo kaže pesma: al je metar moga sela, Amerika cela. Ozbiljno, da li je Ameriku odabrao zbot toga što je nosilac novog, obećana zemlja?

Lj: Obećana zemlja, da. U tom smislu mu je dobro došla za izmeštanje iz konteksta.

V: A I Rastko je sam boravio u Americi, pa mu je to bilo blisko i poznato. Osim toga, Amerika je nekako najmlađa civilizacija.

Što je, opet, vrlo diskutabilna stvar jer je i pored toga što je najmlađa, krvava bar koliko i stari kontinet, ali to pitanje nismo potegle… Umesto toga, potegle smo pitanje odnosa prvog i drugog dela. 

V: Evo kako ja gledam na odnos prvog i drugog dela. To sam već rekla, ali moram od nečega da počnem. Prvi deo je posvećen jednoj potpunoj destrukciji i potpunom gubitku vere u to da ljudi mogu da budu braća, da može da se ostvari neki blizak prijateljski i ljubavni odnos sa drugim ljudskim bićem i njegov kraj je obeležen slikom potpunog ljudskog potonuća. U drugom delu se to nekako sve to porušeno postepeno izgrađuje. Sve je na krhkim nožicama, ali se izgrađuje jer svaki susret na tom novom kontinetu kao da Stevanu vraća veru u ljude. Posebno je interesantno to što se bavi paleontologijom, jer je ranije razmišljao o slojevima misli što znači da je i na nju gledao kao na nešto materijalizovano, a sada se bavi nečim potpuno materijalnim. I ljude sada naučno klasifikuje: prva grupa je ona koja misli o tajni rođenja, koja se pita kako smo dospeli na ovaj svet i druga grupa je ona koja se to ne pita. On sam spada, naravno, u prvu grupu što nam govori da on i dalje ima želju za saznanjem, ali i tu želju smešta u taj naučni okvir. I kada prođe toliko godina, i kada se oni pojave, on postepeno počinje da izgrađuje veru u ljude i onda grad taj odnos sa Mili i tako… Čini da je mnogo više prostora dao tim nekim epizodnim likovima, nego Stevanu i ostalim bitnim junacima. Previše je otišao u dubinu i napravio je preveliki disbalans. Ali dobro, taj drugi deo je, kako smo rekle, nedovršen. Pitanje je kako bi sve izgledalo na kraju.

Neka u zapisnik uđe da nas je na kraju pitala jesmo li dremnule tokom njenog izlaganja. 🙂 Nismo, Veko. ❤

Lj: Meni je taj drugi deo značajan jer mi deluje da služi da pokaže da čak i to vremensko i prostorno izmeštanje iz konteksta  kao i izmeštanje iz ratnih okolnosti, ne pomaže.

V: U kom smislu ne pomaže?

Lj: U smislu počinjanja novog života koji je na baš klimavim nogama u svakom pogledu. Sve mi to deluje ironično. Ulaženje u to novo društvo…

S: Uh, to novo društvo i meni baš deluje nategnuto.

V: Ali nemojte zaboraviti da su oni svi i ovde bili pripadnici građanske klase.

S: Ok, ali da baš svi budu lovatori u tom novom svetu… Nije verodostojno.

Lj: Pa to. Kao da je hteo da pokaže da je sve privid.

S: Možda mu taj lagodan život dođe kao neka nagrada. Kao, evo iscimao si se 1915. i zaslužio si sada da živiš dobro. Kao neka kompenzacija.

Lj: Pa to. Kao da popravimo spoljne uslove, samo se postavlja pitanje da li se time zaista poboljšava kvalitet života. Ja mislim da ne, jer ne vidim da je neko od njih tu suštinski ispunjen i srećan.

V: Mislim da veze i ta prijateljstva među njima nemaju veze sa tim. Stevan inače nema prijatelje, on živi nekim usamljeničkim životom.

S: Ali zar on nije takav bio i ovde?

V: Ja mislim da je on takav postao kroz to ratno iskustvo, da je tada počeo da se otuđuje od sveta.

S: Ja mislim da je on uvek bio takav. Ne nužno otuđen, ali mu je uvek više prijalo da bude sam nego da bude u grupi. Tako da mi je taj njegov stav iz drugog dela samo logičan nastavak prvog. Mislim da rat, suštinski, sa Stevanovim izopštavanjem nema neke posebne veze. Mislim da bi on bio samotnjak i bez rata.

V: Pa postoje različiti tipovi ljudi. Neki ljudi poput Toni i sestre Smeđeg Petra traže spas i utehu u drugim ljudima. Stevan je introvertni tip koji u samoći pronalazi neki mir.

Lj: Mir, mir pa se spetalja sa Milicom.

S: A jbg moraš sa nekim. Ne kaže se za džabe da je čovek društveno biće.

Lj: A što baš Milica?

V: Zato što ih spaja ih tajna rođenja.

Lj: Ne znam, sva ta rešenja, za sve te ljude su na klimavim nogama…

♥

Stigli ste do kraja. Teksta, naravno, ne tumačenja romana Dan šesti. 🙂 Vrlo smo radoznale da čujemo vaše misli o Rastku, o romanu, slažete li se sa nama ili ne. 🙂

Do sledećeg čitanja, ostajte nam u debeloj hladovini uz mnogo tečnosti. I dobrih knjiga, naravno. ❤

♥

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Vegetarijanka

Nove naslove za čitanje već godinama pronalazim na razne načine, ali način na koji sam otkrila roman Vegetarijanka korejske spisateljice Han Kang, jedan je od čudnijih u istoriji slučajnih pronalazaka. Desilo se to ovako: nakon što sam operisala žučnu kesu, crveno meso je počelo da mi zadaje velike probleme. Trebalo mi je dosta vremena da ga svarim, na to bi mi otišlo mnogo energije i posle bih bila izmoždena. Odlučila sam da smanjim unos pa da vidim dokle će to da me dovede, ali negde usput sama ideja o crvenom mesu mi je postala bljak i rešila sam da ga maknem iz svog jelovnika skroz na skroz. Ali ne lezi vraže. Ajd objasni ti svojoj majci, prosečnoj Srpkinji i odanoj mesožderki da to nije kraj sveta i da nećeš da umreš jer ti je muka od krmenadli.

Bukvalno svaki naš razgovor o hrani počne njenim šokom…

I završi se pokušajem kompromisa: ok, ne moraš svinjetinu, evo kupiće majka rozbratnu.

I tako sam ja sela za komp jednog vedrog junskog dana, odlučna u nameri da pronađem savršene recepte za jela bez mesa, koji su ujedno i laki za spremanje jer kuhinja i ja ne funkcionišemo najbolje. Bogovi interneta su mi predložili knjigu koja se zove, pogađate, Vegetarijanka. Pomislim da je kuvar i ne budem lenja, kliknem da vidim šta tu sve ima i ispostavi se da ima svega, osim recepata.

♥

Pre nego što počnemo, moram da kažem da su moja znanja o korejskoj kulturi mizerna, gotovo nikakva. Svi zaključci izvedeni su na osnovu podataka iz romana, tako da vrlo lako može da se desi da je tumačenje pogrešno i slobodni ste da me ispravite u svakom trenutku. E sad kad smo to razjasnili, evo mojih utisaka o romanu.

♥

Radnja romana prati priču Jong – He, žene koja je, nakon sna koji je imala, odlučila da postane vegetarijanka. Sama po sebi, ova odluka nije toliko šokantna, ali sticajem okolnosti u kojima junakinja živi, ovaj čin imaće dugoročne posledice i po nju samu, ali i po članove njene porodice.

Priča o Jong – He ispričana je kroz tri celine. Svaka ima svoj naslov, svog pripovedača i ispričana je sa drugačije vremenske distance, tako da praktično možemo da kažemo da je roman sastavljen iz tri novele. Iako vremenski udaljene, priče upotpunjuju jedna drugu tako da je čitaocima omogućen širi uvid u psihu junaka, situacije u kojima su se našli i posledice koje su proistekle. Svaki od tih delova doživljava kulminaciju u jednoj sceni koja postaje ključna za odnose među junacima u sledećoj celini. Stil pisanja je vrlo direktan, čitalac odmah biva uvučen u dešavanja, ali je priča poprilično uznemirujuća i meni je bilo potrebno nekoliko dana da pročitam roman. Pitanje potkonteksta, koji je sve vreme prisutan i zaslužan za stvaranje tenzije, takođe je za mene bilo otežavajuća okolnost, jer su se sa svakom stranicom pitanja samo otvarala i otvarala, što me navodi na misao da je ovo roman kojem nije suđeno da bude shvaćen i prihvaćen na prvo čitanje.

U priču nas uvodi junakinjin muž, gospodin Čong.

Pre nego što je moja žena postala vegetarijanka, bila mi je potpuno neupadljiva.

Tom rečenicom počinje roman i ona je vrlo jasan signal u kom tonu će prvi deo ići. Gospodin Čong je jedan mediokritet, u svakom smislu te reči. I to on sam za sebe kaže. Zapravo, zato je i oženio Jong – He: ona je prosečna i sa njom neće imati nikakvih problema, dovoljno privlačna ali ne i atraktivna, iz dobre porodice, dobra domaćica, zaposlena ali radi od kuće. Savršeno, zar ne? Gotovo nikad je ne zove po imenu, o njoj govori isključivo kao o sopstvenoj ženi, osim kada zove njene roditelje da se požali na njenu neposlušnost. Iako postaje sasvim očigledno da njena nagla odluka o vegetarijanstvu ima korene u nekom obliku psihičkog oboljenja, gospodin Čong je koncentrisan isključivo na posledice koje njena odluka ima po njega. Po njemu, reč je o pobuni; Jong – He svojom odlukom prkosi njemu, odnosno prkosi tradiciji i društvenim normama po kojima se podrazumeva da žena bude povučena i uzdržana.

Scena u kojoj kulminira prvi deo jeste porodični ručak. Koliko sam mogla da zaključim iz romana, meso je bitna stavka u ishrani Korejanaca. I to ne samo u nutritivnom smilu. Meso je veliki deo tradicije, tokom romana otkriva se i njegova prisutnost u narodnim verovanjima i običajima, tako da se odluka o izbegavanju mesa posmatra gotovo kao izdajnički čin. I porodica Jong – He se ponaša u skladu sa tom idejom. Za njih je Jong – He neko ko se udaljava od sopstvenog identiteta, od nacionalnog identiteta, što je za njih još tragičnije i što će im poslužiti kao opravdanje za nasilje kojim će pokušati da je vrate na pravi put. Ponašanje članova porodice prema Jong – He u ovoj sceni moguće je tumačiti dvostruko. Prvo i najočiglednije tumačenje jeste ono prema kome ona krši obrzac mikro zajednice u kojoj je odrasla, što je nedopustivo, i zajednica smatra da je ona jedina koja može da donosi odluke koje se tiču budućnosti bilo kog od njenih članova. Druga strana ove scene leži u ideji da je porodica zapravo slika svesti društva u tom trenutku. U tom smislu, scena porodičnog ručka dobija novi, simbolički smisao jer porodica preuzima ulogu društva koje ne zna kako da se nosi sa osobama koje imaju psihičke probleme i koje nije spremno da takve osobe prihvati i integriše.

Drugi deo romana odvija se nakon dve godine i u centru je priča koja se odvija između glavne junakinje i njenog zeta. On je umetnik, ili, kako kaže, gospodin Čong folira se da je umetnik. Nakon jedne, relativno uspešne izložbe, on prosto ne uspeva da pronađe originalni izraz, njegov prisutp umetnosti je poprilično dosadan. Kolege ga među sobom zovu stidljiva mlada. Ali nakon incidenta na porodičnom ručku, on shvata da ga svastika privlači, mada to odbija da prizna. Zaintrigiran njenim ponašanjem, njegovo ponašanje se menja, on postaje sve udaljeniji od svoje porodice i sve opsdnutiji erotikom i prikazima seksualnog čina. Seksualnu želju vokalizovaće tek kada sazna da Jong- He ima plavkasti beleg u obliku latice cveta. Postaje opsednut njenim telom i idejom da ga prekrije cvećem. Odlučuje se da je zamoli da bude deo njegovog novog umetničkog dela i Jong – He pristaje. Dok delo nastaje, čitaocima postaje jasno da je ono produkt njegove seksualne želje i da je njegova osnova prikaz žene kao seksualnog objekta. I dok se u smislu preispitivanja uloge i pozicije žene u korejskom društvu naslanja na prvu priču, zetova novela otvara nova pitanja vezana za poziciju umetnika. Čitaocima je pružena prilika da iz prve ruke vide nastanak jednog dela, samo se postavlja pitanje da li konačni produkt zaista umetničko delo.

Treći deo je posvećen junakinjinoj starijoj sestri, In – He. Koliko su mi prethodna poglavlja bila uznemirujuća, toliko mi je ovaj poslednji bio tužan, iako mislim da je generalno najslabiji u romanu jer je obiluje metaforama koje nisu baš dokučive. U fokusu je odnos dve sestre, koje su, nakon svega, prepuštene jedna drugoj. In – He sa početka romana ne može da se uporedi sa In – he i dok se probija kroz tok njene svesti, čitalac je često u prilici da menja svoj odnos prema njoj i onome što motiviše njene postupke. In – he je četiri godine starija i uvek je osećala potrebu da zaštiti mlađu sestru, premda nije uvek u tome uspevala, tako da je griža savesti svakako jedan od mogućih podsticaja. Tu je i činjenica da su ostale same, tako da je prisutan i osećaj obaveze. U jednom trenutku oseti se i bes prema sestri i mužu i kako se roman primiče kraju, čitalac ne može da ne se ne pita ima li uopšte ljubavi u njihovom odnosu. Jong – He i njenu potrebu da prestane da jede, sad već ne samo meso, nego uopšte, niko od junaka ne razume, ali joj je setra ipak najbliža i vrlo je zanimljivo uporediti njihov odnos u ovom poglavlju sa onim kakav je predstavljen u prethodne dve celine.

♥

Primetili ste da glavna junakinja nema svoj narativni glas. O njoj govore, posmatraju je, ona je neshvaćena, željena i sažaljevana. Ipak, daleko od toga da je kroz ceo roman nema. Njen glas čujemo u dijalozima, ali još važnije jeste to da ona progovara kroz svoje snove i svoja sećanja. U njima je srž problema jer je upravo san razlog zbog kojeg je odlučila da promeni ishranu. A kako to jedan mudar čovek jednom reče: snovi su uglavnom odgovori na pitanja koja ne znamo kako da postavimo. Njeni snovi, tačnije, noćne more, obiluju nasiljem i zapravo su način na koji njena sećanja progovaraju. I tu moram da se zaustavim, jer verujte mi na reč: ne želite spojlere.

Pogled na njenu odluku varira od onoga ko posmatra Jong – He. Tumači se kao pobuna, kao posledica mentalne bolesti, kao nešto novo, samim tim egzotično i intrigantno. Opet, stavljanje priče u trenutni društveni kontekst (radnja se odvija u Severnoj Koreji, roman je objavljen prvi put 2007. godine) otvara nova pitanja: ima li žena pravo na izbor? I dalje, ima li žena pravo na svoje telo i ako ima, da li je ono apsolutno ili ograničeno normama zajednice čiji je član?

Kako se radnja razvija i naš uvid u njeno psihičko stanje postaje sve širi i dublji, sve je jasnije da njena odluka o izbacivanju mesa iz ishrane posledica potisnutih trauma a da je izraz vegetarijanka samo etiketa koja joj je dodeljena, jer je prihvatljivija i jer je lakše izaći pred svet kao otac/muž/brat osobe koja ne jede meso, nego biti povezan sa osobom koja pati od anoreksije i šizofrenije. A ta etiketa još jedan je odraz neznanja ljudi iz njene bliže okoline, jer Jong – He na samom početku odlučuje da izbaci iz ishrane sve proizvode životinjskog porekla, što je čini vegankom.

Njena odluka o promeni navika u ishrani je u direktnoj vezi sa nasiljem koje (ponovo) proživljava kroz svoje snove jer ona faktički odbija da učestvuje u povređivanju drugog živog bića. Za nju konzumacija svega što je životinjsko simbolizuje nasilje i ona traži način da se od toga fiziči udalji. Što, naravno, otvara novo pitanje: može li ljudsko biće da se iskupi? I treba li, u krajnoj liniji, ako se već nalazi na vrhu lanca ishrane? Šta je, u tom slučaju, čovekov greh i postoji li mogućnost okajanja? Jong – He na ta pitanja daje radikalan odgovor. Veruje da time spašava sebe, ali ironija je u tome što se tim činom samo približava kraju.

U svojoj želji da se odvoji od ubilačkih poriva ljudske vrste, ona odlučuje da se poistoveti sa biljkama, tačnije sa drvećem. Samim tim, prestala je da konzumira svaki oblik hrane jer su joj, kao i drveću, za opstanak potrebni samo Sunce i voda. Ideja o odbacivanju ljudskog pustila je korene toliko duboko da je za Jong – He poistovećivanje sa drvećem logičan izbor i praktično predstavlja novi život.

♥

Vrlo je moguće da ne postoji pitanje koje ova knjiga nije postavila i zato mi je jasno zašto mnogima nije legla. Nije stvar samo u slabom želudcu, mada su neke scene stvarno teške za progutati. Više je reč o strpljenju jer autorka u jednoj rečenici promeni tri raspoloženja, u jednom pasusu dve životne filozofije, u jednom poglavlju pretumba kompletnu društvenu sliku. Krajnji rezultat svega je vrlo intenzivno štivo, a takva uvek izazivaju podeljena mišljenja. 🙂

♥

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Nezaboravno kolektivno samoubistvo

Oduvek sam se ježila od onih podela na letnju i zimsku literaturu. Ok, ježim se i dalje kad vidim da neko na plažu nosi Dostojevskog, ali generalno gledano, trudim se da ne komentarišem jer sve je to stvar ukusa. No, velika je nepravda što se retko nalaze preporuke za knjige koje prijaju duši u svim godišnjim dobima. Naslovi zbog kojih se ljudi neće ježiti ako ih ponesete na plažu, niti će vas popreko gledati kad se zbog njih glasno nasmejete u gradskom prevozu. Kada bih ja pravila tu listu, jedan od naslova koji bi se na njoj našao bio bi i ovaj kojem je posvećen današnji tekst, Nezaboravno kolektivno samoubistvo. Reč je o romanu koji je početkom devedesetih napisao finski pisac Arto Pasilina i evo o čemu se tu (zapravo) radi.

Priča počinje na Ivanjdan. Naučili smo to još sa Šekspirom, ali nije na odmet da ponovimo: Ivanjdan se vezuje za letnju ravnodnevicu, a u predhrišćanskoj eri to vreme je posvećeno raznim ritualima i magijskim obredima. Konkretno u Finskoj, gde se radnja ovog romana dešava, proslava ovog dana vezuje se za obrede plodnosti i začeća novog života. Kombinujući tu ideju sa opštom konstatacijom da je duša finskog naroda nevesala, te da je njihov najveći neprijatelj potištetnost, Arto Pasilina odlučuje da svoju priču započne nečim što stoji u apsolutnom konstrastu sa obredima rađanja a to je smrt, konkretno samoubistvo. Ivanjdanske proslave savremenih Finaca, u kojima se jasno očitava pagansko nasleđe, predstavljene kao borba protiv te potištenosti, ali ne uspeva svako da se od nje otrgne.

Prvo lice koje ostaje imuno na borbu protv mraka jeste propali direktor Oni Relonen. Sve njegove poslovne investicije su propale; deca su odrasla i odselila se, a njegov brak je na ivici propasti. Oni shvata da više nema razloga da živi i tog Ivanjdanskog jutra, odlučio je, okončaće tu mizeruju od egzistencije. Stavio je pištolj u džep i krenuo ka staroj kući koja mu se učinila kao pogodna scena za poslednji čin. Samo što scena nije bila prazna. Na njoj se za svoj poslednji čin pripremao pukovnik Herman Kempajnen. Kempajnen je bio komandant brigade dok jednog dana nije procenjeno da više nije sposoban da obavlja tu funkciju. Dodeljen mu je čin, dobio je platu, ali to daleko od onoga što je Kempajnen želeo od svog profesionalnog života. Ubrzo mu je preminula supruga čime je njegov život izgubio svaki smisao i samoubistvo se nametnulo kao jedino rešenje. Smrt vešanjem se naravno nije desila, jer se u poslednjem trenutku u priču umešao Oni.

Nakon ovog susreta, njih dvojica se sklanjaju u Onijevu vikendicu, ispovedaju svoje muke, razgovaraju o samoubistvu i razlozima koji bi čoveka mogli da nateraju na taj čin. Dani prolaze, njihovo poznanstvo se produbljuje i ubrzo zajedno dolaze do zaključka da sasvim sigurno nisu jedini kojima je dosta života i baš kao što uspeli jedan drugog da spreče u konačnoj nameri, sasvim sigurno bi mogli i druge ljude da saslušaju i eventualno odvrate od smrti. U slučaju da saveti ne daju rezultata, tada bi mogli da razgovaraju o ideji kolektivnog samoubistva. Odlučuju da okupe istomišljenike i upućuju im poziv preko oglasa u novinama koje se distribuiraju po celoj državi. Odziv će premašiti sva njihova očekivanja, što sada ideju o samoubistvu podiže na jedan novi, gotovo nacionalni nivo jer naši junaci shvataju da misao o okončanju života nije samo (njihov) lični problem, već je masovna pojava u društvu. Veliki broj pisama dovodi do odluke da angažuju sekretaricu i oni, ostajući verni svojoj ideji, i nju pronalaze među ljudima koji su se javili na oglas. Dvojcu se sada pridružuje Helena Pusari, i lepa žena i odlučan čovek, čija će stručnost pomoći pukovniku i Oniju da dalje sprovode svoj plan o okupljanju potencijalnih samoubica. Prvi korak je organizacija seminara koje bi uključio i predavanje na temu samoubistva i strategijama prevencije. Nakon toga usledila je pijanka a okupljeno društvo usaglasilo je svoj cilj: pronaći savršen način za kolektivno samoubistvo.

Ono što se meni jako dopalo u ovom romanu jeste što je jedna ideja, ideja o samoubistvu, ponela titulu glavnog junaka. Odabrati temu koja je tabu i dvadeset godina kasnije je vrlo klizav teren i kada joj priđete iz ugla koji je autor obabrao jasno je da stvarate roman koji će čitalačka publika ili sa oduševljenjem prihvatiti ili u potpunosti odbaciti. Naime, Pasilina se odlučuje da se temom bavi uz pomoć apsurda, uz niz komičnih situacija, gradeći tako vrlo dopadljivu i univerzalnu priču o ljudima čiji su životi u nekom trenutku, iz nekog razloga, krenuli nizbrdo. Pasilina svoje junake stavlja u (pomalo) bizarne situacije, i pitate se sad gde to može da bude univerzalno, ali akcenat u određenoj sceni u romanu nikad nije na samoj situaciji, već na njenim akterima. Svaka situacija u priču uvlači nova lica koje, osim želje za umiranjem, sa ostalima povezuje to što su karakterizovani uglavnom svojim zanimanjem i svojim problemima. Više od toga i nije potrebno iz dva razloga: prvi leži u tome što su podređeni glavnoj ideji, odnosno njihovo delanje je u službi izgradnje priče oko ideje samoubistva. Drugi razlog, možda još značajniji, jeste činjenica da su to ljudi koje prepoznajemo u svojim najbližima, među svojim rođacima i prijateljima. To su ljudi koji postoje svugde u svetu. Pasilina se opredelio da piše o Fincima jer pripada tom nacionu, ali njegovi junaci definitivno brišu etnitčke i nacionalne granice. Upravo u tome se krije univerzalnost ove priče.

Iako primarna, ideja o samoubistvu svakako nije jedina stvar koju ovaj roman obrađuje. Dobar deo romana u sebi sadrži kritiku finskog društva. Ona je nekada otvorena, nekada je prikrivena duhovitim opaskama, ali je uvek prisutna i najčešće vrlo oštra. Svakim korakom do konačnog rešenja za savršeno kolektivno samoubistvo, likovi u ovom romanu dolaze do spoznaja o finskom društvu, o osobinama koje krase njihove sunarodnike, o birokratiji i državnim službenicima. Dolaze do zaključka da je život u Finskoj nemoguć, što je opet vrlo zanimljivo za nas koji smo skloni da skandinavske zemlje uglavnom posmatramo u ‘ladno al’ standard svetlu. Ali i te karakteristike finskog društva i ljudi samo doprinose univerzalnosti ovog dela, jer verujte mi sličnost sa stanjem kod nas je vrlo uočljiva. A onda se setite da je roman pisan početkom devedesetih i onda krene ono gde smo mi a gde su oni, ali to je već tema za neki drugi tekst. 🙂

Ne znam ni sama koliko sam puta uzimala ovaj roman iz biblioteke, pre nego što sam ga konačno pročitala. Uvek mi se činilo da će roman biti mračan i da će me smoriti, baciti u melanholiju i slično. Onda je Sandra napisala tekst o romanu klik i prvom sledećom prilikom sam ga pokupila i pročitala. I mnogo mi je bilo krivo što mu ranije nisam pružila šansu jer ovaj roman je kao vorteks knjiga pre svih vorteks knjiga. Pomeranje fokusa sa negativnih na nove i pozitivne stvari u životu, osnova je svih Tajni, Kaluđera i njihovih Ferarija i sličnih knjiga a meni se čini da je upravo to jedna od glavnih zaključaka ovog romana.

Zajedništvo je ojačalo samopouzdanje. Oslobođenje od stega uske sredine proširilo je horizonte. Život je počeo da im se dopada na nov način.

I na kraju, da zaključim: ako ste čitali Hornbijev roman Dug put do dna – pročitajte i Nezaboravno kolektivno samoubistvo. Ako volite Erlenda Lua, naročito njegov Mulej, dajte šansu Pasilini. Videćete gde su pomenuti autori našli svoju inspiraciju i bez obzira da li će vam se Nezaboravno kolektivno samoubistvo dopasti ili ne, imaćete novi pogled na tematiku, na romane koji se tom tematikom bave, na Finsku, na sam život. Malo li je od jednog romana?

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

 

Ogrešenje – roman o ljubavi

Prvi put sam za roman Ogrešenje švedske autorke Lene Andešon čula u februaru ove godine kada je o njemu pisala Sandra sa bloga Stsh’s Book Corner: klik. Nakon njenog teksta, nisam baš bila sigurna šta da mislim: ok, htela sam da pročitam jer kako starim, sve više volim skandinavske pisce, plus mi je uvek zanimljivo da čitam o opsesivnim ljubavima. Opet, ono što sam kod Sandre pročitala, nije mi baš ulivalo poverenje i tako sam ovaj naslov smestila na Ako nađem u biblioteci policu.

No, kako se ispostavilo, nisam morala dugo da čekam, jer su me sa prvim majskim danima kontaktirali dobri ljudi iz izdavačke kuće Odiseja i tako se Lena Andešon našla u mojim rukama. I, moram da kažem, ipak nije razočarala. Naravno da smo imale nekih poteškoća u komunikaciji, to je gotovo normalna stvar kada sam ja u pitanju, ali je, sve u svemu, druženje sa Leninim junacima bilo jedno zanimljivo iskustvo. Evo i zašto.

Počnimo prvo od žanrovskog određenja. U samom naslovu dato nam je da je reč o romanu o ljubavi. Vrlo je zanimljiva ta odrednica roman o ljubavi jer najčešće nije reč o ljubavnom romanu. To je možda i najveće iznenađenje koje mi je ovaj roman priredio jer sam ja u potpunosti zanemarila tu činjenicu i čitanje otpočela očekujući ljubavnu priču, a dobila sam nešto što bih mogla nazvati case study odnosno studijom slučaja o ljubavi. Meni se čini da je cela storija o Ester i Hugu zapravo jedan eksperiment. Autorka kroz događaje u romanu (pre)ispituje kako je nastala jedna emocija, šta je hrani, kakav je njen razvitak, šta bi bio njen vrhunac, postoji li njen kraj. Iz te perspektive je odluka da junaci budu intelektualci, dakle ljudi od razuma, odlična jer razum i emocije teško mogu zajedno. No, formiranje emocija i njihova devijacija nisu jedina stvar koju autorka kritički posmatra, ali ćemo o tome malo kasnije kada se upoznamo sa junacima i glavnim događajima u romanu.

Glavna junakinja ovog romana je Ester Nilsen, intelektualka. Sama autorka je odmah u prvoj rečenici definiše kao pesnikinju i esejistkinju, ali mislim da je podesnije da je nazovemo intelektualkom. Ester živi u svetu koji je sama uredila, a koji nije haos kao kod mnogih, već je zasnovan na logici i racionalizaciji svega, od troškova do emocija. Ali, kako to obično biva u životu, a naraočito u knjigama, dogodiće se nešto što će njenu brižljivo sagrađenu svakodnevicu uzdrmati do temelja.

Ako se ikada odvažim da napišem roman, čvrsto sam odlučila da ga započenm rečenicom: sva s*anja ovoga sveta počinju telefonskim pozivom. Nakon što sam pročitala Ogrešenje, sasvim sam sigurna da bi se i Ester složila sa mnom. Jer krah sveta koji poznaje i u kome se oseća sigurno, desiće se kada je početkom juna pozovu da krajem oktobra održi predavenje o slavnom umetniku Hugu Rasku. Ester se i pre tog poziva zanimala za Hugovu umetnost, za njegovo delovanje kao umetnika, ali, što je možda i važnije, pažnju su joj privlačili njegovi stavovi koji su ga izdvajali iz mase:

Gde bi drugi govorili o sebi, on je govorio o odgovornosti i solidarnosti…

I tako se Ester, nekoliko nedelja pred seminar, posvetila iscrpnom istraživanju Hugovog lika i dela, nedelju dana pred samo predavanje sela je počela da slaže informacije u tridesetominutno izaganje. Njen cilj je bio da napiše izvanredno predavanje koje bi zadivilo samog umetnika, predavanje čiji jezik neće biti standardan, prepun opštiih mesta i fraza. I dok je pisala, emocije su počele da se razvijaju. Počelo je sa poštovanjem i dubokim uvažavanjem, a onda je došlo do transformacije i poštovanje je postalo čežnja, a duboko uvažavanje – ogromna žudnja.

Sada na scenu stupa i sam Hugo. Naravno, očaran je predavanjem: niko ga nikad nije tako duboko razumeo niti predstavio njega i njegov rad sa takvom preciznošću. Esterina fasciniranost Hugom sada dobija novi nivo: ona sada razmišlja o Hugu kao nekome ko bi obogatio sve sfere njenog života. Postaće prijatelji, razgovaraće o bitnim životnim stvarima, a odatle stvari mogu samo da idu smeru potpunog duhovnog srodstva, jer Ester u prvim trenucima ipak potiskuje fizičku želju. I zaista, njihovi susreti postaju sve češči i sve duži, a Ester i Hugo ostvaruju intelektualnu vezu, zasnovanu na dugim i dubokim razgovorima. Čini se da je autorki bilo vrlo bitno da njih dvoje kliknu intelektualno, možda jer bi čitaocima sa iskustvom odmah na početku jasno bilo da veza zasnovana na fizičkoj privlačnosti nema velike izglede da uspe, pa je rešila da obrne situaciju i ovu dublju vezu stavi u prvi plan. U svakom slučaju, kako radnja teče, postaje jasno da je ta sklonost ka filozofiji i intelektualnom životu zapravo jedina spona koja ih spaja. Svaki pokušaj da se konverzacija prenese na obične teme, u najvećem broju slučajeva propada, a ako se i dogodi onda je to vrlo štura i gotovo besmislena razmena reči. Ester je toga svesna, ali odbija da tu činjenicu uzme u razmatranje jer sada fizička potreba postaje sve snažnija, a za Ester je fizičko sjedinjavanje posledica onog duhovnog, koje funkcioniše odlično. Zato ne odustaje od ideje da je Hugo čovek kakav njoj treba.

Spori tempo razvijanja njihove veze je ne demorališe, naprotiv. To je dokaz da se stvara nešto lepo. I naravno, uskoro dolazi do seksualnog čina, njihova veza sada postaje i fizička, ali… Taj čin je, uostalom kao i ceo taj odnos, dvostruko shvaćen. Ester je (na trenutak) zadovoljna jer veruje da su spojeni i duhom i telom, dok je za Huga sveden na zadovoljavanje fizičke potrebe i proizvodi nelagodu. Nakon toga, čini se da i Ester posustaje: pronalazi dokaze o drugoj ženi, o dvostrukom životu koji Hugo vodi. Ali i dalje ne odustaje. A ne odustaje jer, iako Hugo prestaje da se javlja, on se ne udaljava iz njenog života u potpunosti. Svaki put kada pomisli da je konačno ostavila ideju o njemu kao idealnom čoveku za nju iza sebe, on se, iz krajnje sebičnih pobuda, javi i pokaže da emocije ipak ne mogu da se spakuju, zature i nestanu. Ona ode u Pariz da vida rane, on kaže: možemo da razgovaramo kad se vratiš. Ona provede dane razmišljajući šta to tačno znači. Onda je on pozove i javljanje pravda slučajem. A zapravo, ono što Ester ne vidi jeste činjenica da je Hugo zavisan od mišljenja drugih, a ja bih se usudila da kažem naročito od mišljenja žena. Njegov ego ne može da podnese da neko ko ima sliku o njemu kakvu ima Ester ne bude do njegovog života. I onda joj tako baca te mrvice pažnje, vabeći je nazad u svoju blizinu. Ta toplo – hladno rutina je za Ester zbunjujuća, jer njegovo odbijanje nije pravo odbijanje, dakle nije konačno, nije racionalno, logično. A to boli još više. I zato veći deo romana mi zapravo pratimo Ester u ideji da definiše motive za njegovo ponašanje i postupke koji prkose svakoj logici. To njeno slepilo možemo da prepišemo idealizaciji, ali budimo iskreni, nismo li svi bili slepi od zaljubljenosti?

Sad je pravo vreme da se vratimo na onu drugu stvar koju autorka stavlja pod lupu, a to je pitanje intelekta, odnosno poimanje istog kao glavne osobine jednog bića. Možda grešim, ali rekla bih da je Lena Andešon kroz likove Ester i Huga poprilično ismejala one koji gaje iluzije da ih intelekt definiše i čini posebnim. Oboje se ponose činjenicom da pripadaju uskom krugu intelektualaca. Oboje su arogantni, svako na svoj način. On je javno priznat i bitno mu je da se svaki aspekat njegovog rada veliča. Kroz roman, njegovo ponašanje varira od nezainteresovanog ljubavnika do osobe koja strahuje od mogućnosti da slika odgovornog i moralnog čoveka koju pažljivo gradi godinams, ne bude ukaljana. S druge strane, njeni radovi su objavljivani, ali su ostali nezapaženi. Priznala ona to ili ne, tek njena želja da poznanstvo sa Hugom preraste u duhovno srodstvo, kako sama kaže, nije ništa drugo do traženje potvrde od nekoga čiju reč javnost priznaje i prepoznaje kao istinu. Pred kraj romana, na kraju projekcije dokumentarca o Hugu, Ester dobija priliku da skine tu koprenu sa očiju i shvati da je zajednica kojoj toliko želi da pripadne trula, ali i pored analitičkog uma koji je krasi, ona ne uspeva da se otrgne. I kad kažem zajednica, mislim i na onu intimnu sa Hugom, koja egzistira samo u njenoj imaginaciji, ali i na skupinu poluintelektualaca, koji su skloniji slepom prihvatanju činjenica više nego njihovom preispitivanju. No za mene je vrhunac ove kritike svakako sam kraj romana, koji neću da vam otkrijem, ali moram da kažem da je izuzetno jednostavan, možda čak i banalan. I baš zato je delovao tako efektno. Nema više šta da se razume, poslednja je rečenica romana. Taj svojevrsni epitaf emocijama deluje tako jasno i konačno, a zapravo je pogrešan zato što je kraj situacije sa Hugom novi početak za Ester, a razumevanje svega što se desilo tek treba da nastupi.

♥

Sve u svemu, ja sam ovoj knjizi dala jaku trojku. Te filozofske diskusije su mi ponekad delovale naprono, ja nisam tip koji u njima uživa. Takođe mislim da romanu manjka dinamike i mislim da bi ona bila ostvarena da smo imali barem još jednog, iole razvijenog junaka. Recimo, hor drugarica. Sa očitim izvorom u antičkoj drami, hor drugarica treba da bude glas razuma. On to i jeste, samo je u toj spisateljskoj tendenciji da sve bude svedeno, potencijal koji ideja hora nosi ostao neiskorišćen.

I na kraju ostaje pitanje gde leži ogrešenje? Da li je Hugo nosilac tog grešnog momenta ili se on ipak nalazi u Ester? I ko se o koga tu ogrešio? Rekla bih da tačan odgovor ne postoji. On je stvar ličnog odnosa sa junacima. I to je možda i najveća vrednost ovog romana.

 

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

 

 

 

Beldocs 2017

Oh, opet je to doba godine.

Koje doba?

Beldocs doba!!!

♥

Ovo je deseto jubilarno izdanje festivala Beldocs i meni se čini da program nikad nije bio zanimljiviji. I, dodajem ja nakon tri sata planiranja, nikad nije bilo teže odabrati šta žrtvovati jer se termini preklapaju. Što me, naravno, dovodi do ideje da možda trajanje festivala (7 dana) nije dovoljno za ovaj broj filmova (89). No, to sam samo ja, a ja ne bih bila ja kada ne bih našla razlog da se bunim.

Pre nego što vas, kao i prošle godine u ovo vreme, uputim u svoje favorite ovogodišnjeg festivala, evo i nekoliko reči o selekciji. Ona je podeljena u jedanaest programskih celina, tematski zaokruženih, na prvi pogled različitih. Ja bih rekla da je to samo na prvi pogled jer mi se čini da je glavni imenitelj svih odabranih filmova sloboda. Ona se promatra na različite načine, iz različitih perspektiva, pa se tako na repertoaru nalaze filmovi koji slobodu posmatraju iz perspektive pojedinca, iz perspektive grupa: onih manjih, oličenih u porodici, ili većih, koje predstavljaju priče određenih naroda. Sloboda se promatra iz perspektive onih kojima je oduzeta, onih koji je možda imaju i previše, onih koji su je izgubili svojom krivicom, onih koji su se za nju borili, a onda se pitanje njihove žrtve relativizovalo.

Ove godine, festival se odvija pod parolom Nije još mrak, što je ujedno i naslov jednog od filmova iz takmičarskog dela. Sa tom parolom komunicira i nova programska celina nazvana Kreacija vs. destrukcija. Svih osam filmova, koliko će ih u okviru ove celine biti prikazano, inspirisano je različitim oblicima destrukcije. I premda je rušilačka sila dominantna, svaki film bi na određeni način trebao da natera gledaoca da se zapita da li je kreativnost ravnopravni protivnik u toj večitoj borbi stvaranja i uništavanja. U tom smislu, poruka ovog festivala nosi u sebi dozu optimizma, kako je i red u proleće. Zar ne?

Još jedna novina kada je reč o programskim celinama, jeste i uvođenje i celine koja nosi naziv Feel good movies. Ona je, opet, podeljena na tri tematska toka: eros & tanatos; društvo & priroda i slow & ekološki film. Eros & tanatos svog najočiglednijeg predstavnika imaće u filmu Ćićolina, kuma od skandala. Prema rečima selektora ovog programa, reditelja Stevana Filipovića, film se bavi pitanjem da li je Ćićolina feministička aktivistkinja ili nusproizvod patrijarhalnog kapitalizma. A kako se organizatori svim silama bore da ugoste Ćićolinu, postoji velika mogućnost da publika iz prve ruke dobije odgovor na to pitanje. Društvo & priroda podrazumeva filmove koji se bave porodičnim odnosima i mestu porodice u društvenim pojavama nekad i sad, dok je slow & ekološki film posvećen odnosu čoveka prema prirodi i posledicama tog odnosa.

♥

Meni je ove godine bilo izuzetno teško da napravim izbor filmova koje bih pogledala. Zahvaljujući studentskim akreditacijama (o uslovima za dobijanje i mogućnostima koje pružaju, možete se informisati ovde –› klik), dostupan mi je kompletan program, ali stvarni život uvek stane na put malim zadovoljstvima. Neke filmove propuštam zbog posla, a većinu zbog preklapanja u rasporedu. Raspored sam napravila, ali sve mi se čini da ću konačne odluke donositi u skladu sa trenutnim raspoloženjem. Pre nego što se pozabavimo mojom listom filmova za koje znam da ću pogledati, moram prvo da se osvrnem na dva koja propuštam.

Prvi je film Opsada. Ovaj film biće prikazan 9. maja, u 17h, u okviru programa Kreativnost vs. destrukcija. I mada mi je jasno da su želeli da projekcija bude deo Dana pobede, moram da kažem da je odabir termina nesrećan jer ipak reč o radnom danu. No, šta je tu je. Opsada inače govori o opsadi Sarajeva, što je najduža opsada jednog grada u modernoj istoriji.

Opsada je film o ljudima koji su preživeli to iskustvo, o ličnom iskustvu opkoljenih. Kroz priču o Sarajevu, film govori o opkoljenim gradovima uopšte, o borbi i otporu. To je univerzalna priča o užasnim izazovima s kojima se civilizacija suočava u svojoj borbi za opstanak. Sarajevo se oduprelo i preživelo. Opsada je priča o strmoglavom putu u rat.

Drugi film koji teška srca propuštam jeste film Jugoslavija: druga strana ogledala. Mislim, stvarno… Ovo je trenutak kada mi je potrebna mogućnost astralne projekcije. 😦 Ovaj film o Jugoslaviji dolazi iz Francuske, i u 110 minuta koliko traje, trebalo bi da prikaže istoriju bivše nam zemlje od njenih prvih do njenih poslednjih dana. Uspon, vrhunac i neslavni kraj Jugoslavije prikazan u ovom filmu, čija je autorka jugoslovenskog porekla, izazvao je veliku pažnju u Francuskoj i Nemačkoj, nazvan je ,,hronikom kolektivnog samoubistva, i ja ću da ga propustim.

♥

Beldocs ove godine otvara film Još jednom sa emocijom, film o Niku Kejvu. Film prati Kejva i bend tokom produkcije poslednjeg im albuma Skeleton Tree. Ono što je obeležilo nastanak albuma, a samim tim i tok ovog filma, svakako jeste smrt Kejvovog sina. Film je prvobitno zamišnjen kao deo promocije albuma, njegova uloga bila je da nam približi Kejvov stvaralački proces. U neku ruku, ta ideja je opstala, ali se stvaralački proces pretvorio u proces suočavanja sa najvećiim gubitkom i čime je film dobio jednu novu dimenziju. Već vidim da će biti suza. I jedva čekam.

Druga stvar kojoj se neizmerno radujem jesu tri filma Alione van der Horst. Onaj na koji bih vam skrenula pažnju jeste film o ruskom pesniku Borisu Rižiju. Evo i kratke pričice vezane za taj film: jednog dana, dok smo još bile redovne studentkinje, Kaća je videla poster na katedri za ruski jezik koji je pozivao ljude na predstavljanje zbirke poezije nama tada nepoznatog pesnika Borisa Rižija, čije će stihove čitati, ni manje ni više, nego moj brat od strica, koji je inače glumac i ne hvalim se sad, majke mi. I tako odemo nas tri, Kaća, sestra mi Ljubica i ja, pokisnemo kao miševi, ali se divno provedemo i ostanemo ovekovečene na yt. U okviru promocije knjige, publika je videla i pomenuti film Alione van der Horst. Tako smo se mi upoznale sa tom tragičnom pričom pa zato ja mogu iz prve ruke da vam kažem da je film sjajan. Priča je koncipirina tako da nam osvetli život i rad mladog ruskog pisca, ali kako nema jednostavnih priča u Rusiji, ova priča je i priča o sovjetskoj i postsovjetskoj Rusiji, o ljubavi i o tome može li poezija da spasi život, ako već nije sigurno da će spasiti svet.

Treći film čiju projekciju ne mogu da dočekam jeste film Žena i glečer. Ovaj film se onako na prvu loptu bavi idejom dobrovoljnog egzila, koja je meni uvek tako privlačna i zanimljiva. Sećate se romana Brdo? E, za razliku od neimenovanog junaka iz romana koji odlazi kada oseti potrebu da se skloni od ljudi, glavna junakinja ovog filma, litvanska naučnica Aušra Revutaite već trideset godina živi u srednjoj Aziji, u planinskom delu Tanšan, gde proučava klimatske promene na glečeru Tujuksu. Aušra živi i radi u staroj istraživačkoj stanici iz sovjetskog doba na 3.500 metara nadmorske visine, a društvo joj prave pas i mačka. Iako deluje vrlo jednostavno, verujem da je tematika ovog filma zapravo jako složena jer Aušra zasigurno razbija određene šablone, njena istrajnost je zaista za divljenje, a i biće zanimljivo napraviti poređenje sa pomenutim romanom.

A sada jedna dilema. Da li da gledam film Poslednji ljudi u Alepu ili da šansu dam filmu Atlantik? Mada, ako krenem malo pre što krene odjavna špica prvog filma, mogu da pretrčim razdaljinu od Doma omladine do Muzeja jugoslovenske kinoteke (i kad kažem pretrčim, mislim hodam malo brže nego inače) i stignem na drugi, uz nekoliko minuta zakašnjenja. Poslednji ljudi u Alepu je dokumentarac o Khalidu, Subhi i Mahmudu, osnivačima organizacije Beli šlemovi i oni su prvi koji ulaze u uništene zgrade, u ruševine, tražeći preživele. Oni su izabrali da ostanu u Alepu kako bi sačuvali svoje ljude tokom beskonačne opsade, ali kako dani prolaze, njihova borba se čini sve uzaludnijom i oni počinju da razmišljaju da li je došlo vreme da sa svojim porodicama napuste grad.

Sa druge strane, Atlantik svoju priču fokusira na tri porodice ( po jedna iz Irske, Norveške i Njufaundlenda) koje se generacijama bave ribolovom. A onda se menja ekonomska situacija i počinje borba za naftu. Što opet dovodi do promene na polju ekologije, jer potraga za naftom ide sve dublje i dalje, ugrožavajući ekosistem okeana. A tu su i najveće svetske ribarske kompanije. I sad, kad ste vi navučeni na Deadliest catch, kako da propustite ovo? Kako?!

I za sam kraj ostavljam najveću poslasticu ovogodišnje selekcije. Ciknem od radosti kad samo pomislim da ću za koji dan videti ovu divotu! Ganjala sam ovaj film mesecima, bukvalno. I naravno – ćorak. A onda sam ga videla u programu Beldocsa. I vrisnula.

Reč je o filmu Neželjena baština, hrvatske rediteljke Irene Škorić. A neželjena baština su spomenici iz NOR-a. Niste iznenađeni, je l da? 😀 Spomenika koji slave borbu protiv fašizma ima mnogo, neki bi rekli i previše. Bilo da su mali ili gigantski, naivni ili delo akademskih umetnika, svi imaju zajedničku crtu: više nisu poželjni. Neki su uklonjeni direktivama sa vrha, neki uništeni u ratnim zbivanjima ili prostim vandalizmom, neki su prepušteni propadanju jer više niko o njima ne brine. I tako je u celom regionu. Film Irene Škorić treba da prikaže sudbinu umetničkih dela koja praktično preko noći postaju otpad, a preko te priče, film zapravo prikazuje društvo koje se odnosom prema umetnosti zapravo odriče jednog dela svoje istorije. Film je inače prikazan na festivalu Zagreb Dox, pa ako je neko međ vama gledao neka mi kaže da li da smanjujem ova velika očekivanja.

♥

Beldocs 2017 traje od 8. do 15. maja. Sve informacije o festivalu koje sam (svesno) propustila da vam kažem možete naći na njihovom sajtu: klik. Na sajtu je, naravno, i program; ponuda je, što se kaže, raznovrsna. Ako vas je nešto zainteresovalo dovoljno da ovaj festival udenete u svoje planove, recite mi dole u komentarima, pa ko zna, možda se na nekoj projekciji i vidimo! 🙂