Knjiški maraton

Uhvatio me je reading slump. Krive su vrućine, stvarno. Bile su toliko prokleto iscrpljujuće da sam skoro nedelju dana mučila roman Nore Roberts. Mučili smo se međusobno, on mene svojom sporom radnjom i bljak dijalozima, ja njega tako što sam ga cimala iz prostorije u prostoriju. Na kraju je ostao nepročitan. Ostala je nepročitana i Sluškinjina priča, jedva da sam jednu trećinu prošla, samo što njoj planiram da se vratim. Jednog dana, kad se ustali hladnije vreme. Ili kad ugradimo klimu, šta se pre desi. -.-

878fab7fac981fedc43c85b8c191befc

Pomislila sam da će se stvar popraviti kad dođe zahlađenje, ali ne lezi vraže. Kada je temperatura konačno pala, ja sam te dane provela spavajući jer osim što su mi vrućine uništile želju za čitanjem, takođe su mi poremetile san. A onda je Bojana sa bloga Knjiška dama objavila da započinje knjiški maraton i pozvala raju da se priključi. Mislila sam se tako da li da započinjem nešto što sigurno neću dovršiti, ali rekoh why the hell not, možda me izvuče iz ovog sušnog čitalačkog perioda. A očajnički mi je potrebno da me nešto izvuče iz ovoga jer sam dobila super zabavnu ideju, koja je sada na čekanju jer mi je koncetracija nula.

14652986715_a27146ff16_o

Šta je knjiški maraton i šta učešće u njemu podrazumeva? Što bi nadžak dete reklo: ja sam sprovela jedno malo istraživanje i koliko vidim, ideja je potekla sa Youtube-a. Tačnije, booktube-a, tako da se maraton zapravo zove booktube-a-thon. Maraton traje nedelju dana i poenta je da se čitalačka zajednica okupi, čita i zabavlja. Postoje određeni zadaci, svaki dan nosi novu temu, a čitalački dan počinje u ponoć. Što je prvo pravilo koje sam prekršila, hah! 😀 Elem, ove godine, booktube-a-thon je održan u poslednjoj nedelji jula i bio je podeljen na sledeće zadatke:

Pročitati knjigu na čijim se koricama nalazi osoba (ili deo tela neke osobe)

Pročitati izvikan naslov (može li hyped da se prevede kao izvikan?)

Pročitati knjigu u jednom danu

Pročitati knjigu čiji je junak (na bilo koji način) drugačiji od tebe

(Pro)čitaj knjigu napolju

Pročitaj knjigu odabranu isključivo na osnovu korica

Pročitaj sedam knjga – kontam da je to sumiranje celog događaja.

Booktube-a-thon sam ove godine pratila prvi put, samo na jednom i to na domaćem kanalu Žitna Venera, link je ovde: klik.

E sad kad smo to, delimično, razjasnili, vreme je da se vratimo na mene, odnosno vratimo se na ideju koju je predstavila Knjiška dama. Ako bacite pogled na Bojanin blog (klik), videćete da su njeni zadaci potpuno drugačiji. Što je ok, jer nismo zvanično deo događaja pošto je sad sredina avgusta a i reč je drugom mediju, pa su promene ponekad i neophodne. Opet, ja ne bih bila ja kad ne bih stvari izvrnula onako kako meni odgovara. Nije mi bio plan da se ne pridržavam pravila, ali pošto je meni prvenstveno cilj da se pomaknem i nadoknadim propušteno, odlučila sam da kombinujem ponuđene zadatke. I evo kako moja lista izgleda:

  • Dan prvi: zbirka pesama/knjiga sa osobom na koricama

Milk and honey, Rupi Kaur – odlučila sam da počnem sa Bojaninim zadatkom jer poezija uvek prija, a Milk and honey ima zanimljiv koncept plus ima i slike, tako da eto.

  • Dan drugi: ljubavni roman/izvikana knjiga

Ana i francuski poljubac, Stefani Perkins. Jasno je da ovaj naslov obuhvata obe stvari, em je ljubić, em su jedno vreme svi pričali o ovom romanu. A da ne pričam što stoji na polici već više od dva meseca, kontam da je komšinica od koje sam je uzela i zaboravila kome je knjigu pozajmila.

  • Dan treći: bajka/završi knjigu u jednom danu

Kod ovog zadatka mislim da ću prednost dati drugoj opciji iz prostog razloga: nisam nešto u elemntu za bajke. Ove popularne sam već pročitala toliko puta da mi više nisu zabavne a baš mi se ne istražuje preterano. Odabrala sam Penelopijadu, Margaret Atvud i to iz dva razloga. Prvi je taj što je kratka i velike su šanse da je zaista i završim. Drugi razlog je leži u mojoj nadi da će mi približiti stil Margaret Atvud, pa ću se onda možda konačno vratiti Sluškinjinoj priči.

  • Dan četvrti: knjiga koja u naslovu sadrži jednu reč/junak koji je potpuno drugačiji od tebe

Osama, Vladimira Kecmanovića. Ova knjiga mi je na listi od momenta kada je izašla. Kecmanović me uvek iznenadi, bar kada je književnost u pitanju. Ostalim segmentima njegovog bivstvovanja se ne bavim. Jedno mi nije jasno šta mu je trebala ona saradnja sa Stojiljkovićem, ali dobro, ukusi se razlikuju. Elem, na osnovu svega što sam o knjizi čula, mislim da će i ovo biti slučaj kada ću jednim naslovom obuhvatiti oba zadatka.

  • Dan peti: zbirka kratkih priča/(pro)čitaj knjigu napolju

Biće zbirka kratkih priča, uglavnom zato što, ako se ne računaju odlasci do prodavnice i šetanje psa, praktično ne izbijam iz kuće. Izbor je pao na Magičnu prodavnicu igračaka, Anđele Karter. Već sam jednom čitala ovu knjigu, ali davno, dok sam još gajila iluzije da će od mene biti pravnica. Sećam se da sam prvu priču završila u Studentskoj poliklinici, mada se ne sećam zašto sam tamo bila.

  • Dan šesti: knjiga u formatu koji još niste čitali/knjiga koju ste odabrali zbog korica

Uh, ovaj zadatak me silno namučio. Prvo: ne znam da li postoji format koji mi nije prošao kroz ruke. Majke mi. Onda, knjige nikad ne kupujem zbog korica jer uvek strepim da ću da se ispalim pa kad već moram da dajem pare, onda bar da uzmem nešto za šta znam da su šanse velike da štivo valja. Zato sam odlučila da varam, pa da format tumačim kao oblik u kome posedujem knjigu, znate ono tipa pdf, epub, mobi. E ja sam se odlučila za audio knjigu. Preslušaću roman Bucky fucking Dent. Pa kad me već drma kasni pubertet (ili rani klimaks) te se ponovo otkrila moja ljubav prema Dejvidu Duhovniju/Duhovnom, onda daj da pročitam/preslušam i drugi roman, dok čovek ne izbaci treći. Ako nekoga zanima, moje utiske o njegovom prvom romanu možete naći ovde klik. Tvitnula sam mu pitanje o onoj šali iz post skriptuma, još mi nije odgovorio. 😦

  • Dan sedmi: chick lit/pročitaj 7 knjiga

Ovaj pročitaj 7 knjiga momenat ja tumačim kao sumiranje celog maratona, i u svetlu tog tumačenja, odmah mogu da vam kažem da se to neće destiti. 😀 Mislim, ajd baš da ne kažemo da neće, ali šanse su minimalne. Tako da za poslednji dan biram chick lit. Naslov za koji sam se odlučila jeste Gde si nestala, Bernadeta. Izbor je bio vrlo lak jer je to jedini chick lit naslov koji se trenutno može naći pod mojim krovom. Zapravo, lažem! Imam još i Božanstvene tajne, Rebeke Vels. To je moj apsolutno najomiljeniji trešić ikada, ali sam ga čitala relativno skoro pa bih onda da dam šansu nekom drugom naslovu.

Eto. Ovim naslovima ću se baviti bar naredna tri dana jer računam da nisam baš toliko optimistična da kažem da ću izgurati celu nedelju. Ali ko zna, možda samu sebe iznenadiim, možda me i neki naslov iznenadi pa tekst o njemu osvane na blogu. Čudni su putevi reading slump-a. ¯\_(ツ)_/¯

Do sledećeg čitanja, držimo se mudrih reči sa ovog gifa:

books2blove2breaders
Izvor: klik

Top 5 plus 1, epizoda: Dan šesti

Tačno četiri meseca nakon što smo Ljilja, Vesna i ja sa vama podelile utiske o romanu Pokošeno polje, pred vas stiže nova epizoda našeg malog Top 5 plus 1 projekta. Kratka istorija nastanka projekta i prvi roman o kojem smo diskutovale čekaju vas ovde: klik, a epizodu sa već pomenutim Pokošenim poljem pročitajte ovde: klik.

Kako običaj već nalaže, pre nego što se prepustite našem čavrljanju, red je da vas malo uputim u delo. Rastko Petrović je bio jugoslovenski književnik, slikar i diplomata. Njegov književni opus je vrlo raznovrstan; Rastko oprobao i u poeziji i u prozi a bavio se i likovnom i književnom kritikom. Roman Dan šesti je objavljen posthumno, najviše zahvaljujući Marku Ristiću koji je, nakon Petrovićeve smrti, tekst kompletirao, redigovao i imenovao, po autorovoj želji, imenom koje danas nosi. Roman je tematski podeljen u dva dela, prvi se bavi prelaskom preko Albanije, što je inače i sam Rastko preživeo. Drugi deo dešava se  u Americi, dvadeset godina kasnije. U sebi objedinjuje nekoliko ideja bitnih za Rastkovu poetiku i, ako mene pitat, koliko god da je kompleksan i na prvi pogled zastrašujuć, definitivno je vredan svake sekunde vašeg vremena.

Mi smo provele gotovo četiri sata sedeći u Bookastore-u i razgovarajući o ovom romanu. Mislim da je ovo prvi put da je bilo toliko različitih ideja i tumačenja, neslagalanja i polemisanja. Pritom ne mislim samo kad je ovaj projekat u pitanju, već generalno, a poznajemo se već osam godina. Dakle, spremite se, uranjamo u nemirno more Rastkovih misli.

19665268_1927081390864090_7782220792848935530_n
Našla sam ovu fotku na FB stranici posvećenoj Rastku Petroviću i pozajmila sam je bez pitanja. Al pošto ni oni nisu naveli izvor, kontam da je sve ok. 🙂

Vesna: Zdravo svima, okupile smo se odvde da razgovaramo o romanu Dan šesti.

Slavka: Njih dve će da razgovaraju. Ja ću samo da budem lepa.

V: Ti si ovde samo zbog atmosfere?

S: Ja sam ovde zato što sam mislila da ćete da mi kupite neku knjigu, ali eto… Pogreši čovek.

V: Meni je dodeljena uloga moderatorke, mada sam ja suviše emocionalno investirana a moderatorka mora da bude objektivna. Je l tako, Slatka?

S: Nemam pojma, ja nikad nisam bila moderatorka, tj. nisam sebe tako doživljavala.

Ljilja: Ovde se ne zna ko je ko, ne zna se…

V: Imam ovde zapisano nekoliko ideja koje smo izbrejnstormingovale… 

S: Jao, vidi kako je ona pripremljena! Ja nikad nisam dolazila pripremljena. Nisam čak imala ni ove uvodne reči spremljene.

Jasno je da sam ja kraljica improvizacije… ¯\_(ツ)_/¯

V: Vidiš, vidiš? Ček da srknem kafu, pa da počnemo. I nalazimo se u Bookastoru. Lepo je, samo ne možemo da vičemo, što inače volimo, mislim kad nas povuče nas rasprava. No, dobro! Od koje teme želite da krenemo?

S: Ja bih da počnemo od forme, jer osećam da samo o toj temi mogu da govorim.

V: Ili da pre forme kažemo ukratko neke opšte utiske. Evo ti Slatka možeš prva, pošto si ti prvi put čitala roman a inače nisi volela Rastka.

S: Ja sam prijatno iznenađena ovim romanom. Zaista nisam očekivala da će ovoliko da mi se dopadne. Sve te stvari koje ste vi popisale a koje ćemo kasnije pomenuti… Većinu ih nisam primetila, ali moram da kažem da sam roman uglavnom čitala po autobusima I uglavnom polumrtva, tako da eto… Kad budem čitala drugi put, sasvim sam sigurna da ću pohvatati mnogo više detalja. Bilo je nekoliko scena, nekoliko epizoda koje su mi slomile srce…

V: Na primer?

S: Nije fer da sad ulećem sa detaljima, stići ćemo već do toga.

V: Pa samo napomeni…

S: Volim ono što sam spominjala na Vajberu, ono sa onom životinjom za koju tvrdimo da je vučica, mada možda nije. Zanimljivi su mi momenti sa Smeđim Petrom i njegovom sestrom…

V: Jaooo, i meeeni! Ja bih najviše pažnje posvetila odnosu Petra i njegove sestre…

S: Tako da eto… To je nešto što bih izdvojila. Suštinski, prvi deo mi se mnogo više dopao. Dala sam romanu pet zvezdica na GR; da su odvojeni, drugi bi verovatno dobio četiri. I rekla bih još da se moje mišljenje o Rastku kao pesniku nije izmenilo, ali sam voljna da Rastku kao proznom piscu uvek dam šansu.

V: Hvala. Ljiljo, da čujemo tvoje opšte utiske.

Lj: Moji opšti utisci, hm… I meni se roman dopao, isto prvi deo više od drugog. I moram da kažem da je meni najtužnija scena, mada ona uopšte nije tužna, ono kad Toni ostane sama u drugom delu romana, pa se za nju kaže da je buljina i to, pa se kaže da ona koja je uvek bila tišina sad ima potrebu da krikne.

V: Jeste, jeste, zanimljivo je kako se ona menja, isto kao i sestra Smeđeg Petra. Evo ja bih da kažem da sam sam, kao što je već rečeno, vrlo emocionalno investirana.

S: A zašto? Pojasni.

V: Pa ne znam. Ne znam, toliko je snažan roman, ostavio je baš jake utiske na mene. I kada sam prvi put čitala a pritom znate kako je kad se čita roman za ispit, po zadatku I na brzinu. Ali eto, toliko je jak da te ponese.

S: Jeste, moram da se složim. Zaista te ponese. Vi ste mi rekle da je roman dobar, ali sam ipak bila skeptična zato što je to Rastko I bila sam u fazonu: sile nema da bude tako dobro. Onda sam počela da čitam i bilo mi je njaaaah, ništa od ovoga. Onda je ubacio onu prvu dokumentarnu epizodu i to me je uhvatilo i kad bih morala da prekinem čitanje, bila bih sva kao: jao, ne mogu da verujem da ne mogu da dovršim glavu, zašto nisam koncetrisana i slično. To me je baš iznenadilo, to da će takav neizdrž da me uhvati. Mnogo mi je krivo što nisam mogla da odvojim određen broj dana da se posvetim samo romanu.

V: Obe ste saglasne u tome da je prvi deo bolji, ali treba da uzmemo u obzir da drugi deo nije dovršen, objavljen je posthumno, ima dosta kompozicionih rupa, neki delovi su detaljni bez neke preke potrebe. Ipak, meni je baš zato u celini roman tako snažan, kada uzmemo u obzir odnos prvog I drugog dela jer imamo potpuno razaranje, potpuno posrnuće i posle imaš neku vrstu preporoda, novi život… Tako da…

Toliko je tema bilo da nismo znale od koje da počnemo…

V: Ljilja je kao prvu temu predložila motive životinja: pas, vuk, konj. Ja sam dodala i motiv jelena. Ne znam šta si mislila pod ovim konjem… Ali dobro. Još imamo i hrišćanske i paganske motive, ali ja ne bih da idemo preterano u taj akademski diskurs, nego da krenemo od nekih svojih ideja.

Lj: Da dodamo sveže krvi.

V: To! Ajde Slatka, ti načni to sa formom, pa ćemo onda da vidimo kuda ćemo.

Ali avaj, Slatka je zaobišla pitanje forme jer voli da podriva autoritete. 😀 

S: Ok, moje pitanje za vas je: može li ovo da se svrsta u romane toka svesti? Meni deluje tako. Prvo ta mešavina dnevnika i svega, a onda i činjenica da smo uvek u nečijoj svesti, čak i kada je akcenat na životinji.

V: Možda. Mislim, ne znam da li bismo po definiciji mogli da ga svrstamo u romane toka svesti. On je svakako modernisitčki roman, sa tom nekom razorenom kompozicijom, tim fragmentima, bez jasnog toka radnje od početka od kraja. Mislim da je to u vezi sa tom mitskom podlogom: legenda I mit napadaju osećanja, silu življanja i imaginaciju, a ne svest. I tu Rastko pod terminom svest misli na razum, na racionalni deo svesti. U tom smilu, čitav ovaj roman racionalno stavlja u drugi plan i ističe ono što je u čoveku nagonsko, emotivno i imaginativno, mitsko, na kraju krajeva, i arhetipsko. I onda je to u vezi sa tim načinom pripovedanja.

Lj: interesantno je korišćenje dnevničkih unosa, koji zapravo to nisu. To nisu ničiji dnevnici, to je samo promena pripovedačkog lica sa formom dnevnika.

V: Mada se i od toga odstupa, naročito u drugom delu. To je roman pisan tridesetih, tako da su to ti avangardnih momenti.

Lj: Potpuno je čudno što se pripoveda o tim iracionalnim momentima a pripoveda se u trećem licu. To je baš inovativno, ne?

V: Dobro, postoje pisma, postoje pravi dnevnički unosi, npr. Dnevnik Blaža Juričića. Ima I ona Stevanova misao u oluji.

S: Ok, a šta mislite zašto se odlučio za treće lice, ako se odlučio za dnevničku formu?

V: Mislim da mu je u nekim momentima potrebno da ima mogućnosti koje ima sveznajući pripovedač, recimo kada se osvrće na prošlost. A negde ima I toga što ne može da se usredsredi na konkretnu osobu jer svi junaci čine celinu, svi su pozvezani, identifikuju se jedni sa drugima a opet je svaki lik čovečanstvo u malom. I onda, kada bi se usmerio samo na jednu osobu, tj. Kada bi dao sliku sveta iz perspektive jednog lika, onda ne bismo imali taj odnos pojedinac čovečanstvo.

Lj: Bitan je dakle taj objeninjavajući faktor.

S: Zanimljivo. A što onda razbija tu formu u drugom delu?

V: U kom smislu razbija?

S: Ja bih rekla da nije više tako kontinuirana ta ideja od dnevničkoj formi…

V: Mislim da on prosto nije stigao lepo da dovrši i uobliči taj deo.

Nije nam baš inspirativno ovo sa tehnikama pripovedanja, možda ipak da se bacimo na tumačenje?

Lj: Vesna, uvedi nas malo u Rastkovo shvatanje vuka, ti to dobro znaš.

V: Ne znam, ne bih se ja preterano time bavila sada. U principu, vuk je u slovenskoj mitologiji najznačajnija sveta životinja. To je bitno zbog Rastkovog odnosa prema mitologiji. Ali meni je značajnije bavljenje životinjskim u čoveku. Ta paganska potka i odnos prema mitologiji je bitnija za poeziju, recimo za poemu Vuk i tako. Ali dobro, hajde da kažemo nešto o toj identifikaciji čoveka sa vukom, sa životinjskim u čoveku…

S: Aaw, scena sa vučicom! ❤ Meni je ta scena toliko tužna i tako divna. Zapravo, ja tako kada razmišljam o ratovima, velikim bitkama, generalno kada razmišljam o katastrofama bez obzira da li su izazvane ljudskim faktorom ili prirodom, meni je uvek tragičnija sudbina životinja od sudbine ljudi i znam koliko ovo grozno zvuči, ali… Mislim, kad čitam tako o bitkama na Sutjesci ili Neretvi, meni je žao svih tih boraca i borkinja, zaista. Ali ti konji i sve te životinje po šumama… To mi je uvek tako tragično jer smo ih mi stavili u tu poziciju gde su. I onda kada sam čitala scenu sa vučicom… Došla je kao potvrda svega o čemu mislim. Jer ona trči kroz tu šumu i prepreka su joj uvek ljudi. I gladna je, i uplašena je i ne može ništa da uradi zbog ljudi. I toliko mi je tužno bilo to jer smo mi naselili njihov svet a onda ga otuđili od njih i onemogućili im život, i onda se još žalimo jer rat je i povlačenje je i misliš samo na svoje dupe, a zapravo niko ne misli na to koliko smo zajebali stvar samom svojim postojanjem. Ne znam. Lupam sad, ali kad malo bolje razmislite, zar to nije tužno?

V: Ja sam povodom te životinje zabeležila da se osećala samom, tužnom, opkoljenom opasnostima.

S: Kontam da bi možda ona mogla da bude simbol celog našeg naciona…

V: Upravo sam to htela da kažem!

S: … jer se i oni …

V: … tako se osećaju i ti ljudi! Tu imamo identifikaciju, s tim što životinje nisu tu svojim izborom. A opet, i ljudi kad pokrenu rat, više nisu ljudi. U njima preovlađuje nešto životinjsko, ali u lošem smislu, onako destruktivno, zverski. Ja ovde moram da se izvinim auditorijumu što pod životinjskim u čoveku mislim na nešto loše i negativno, baš sam đubre zbog toga 😀 

S: Kada ljudi pokrenu rat, izdvajaju se dve vrste ljudi. Svakako proradi životinjski nagon, ali imaš one u kojima je taj nagon destruktivan i imaš one kod kojih je nagon proradio kako bi preživeli.

Lj: Moram da uđem u biblijsku problematiku na kratko jer moramo da se osvrnemo na to kako je u legendi od danu šestom predstavljeno kako je čovek stvoren da bude družbenik sa životinjama, dakle insistira se na suživotu. A evo ovde vidimo kako je zapravo ispalo suprotno, kako je čovek vuk životinjama.

V: Ajde dok smo još kod životinja… Prokomentarisale smo tu vučicu, poistovetili smo je sa svim tim ljudima koji su očajni, gladni, usamljeni, uplašeni, ali me sad zanima kako gledate na Stevanov san o psu i na momenat kada zadavi psa. Zanimljivo je što se kroz san identifikuje sa psom, vidimo celo njegovo detinjstvo, samo što je on štene i majka mu je kučka i sve to… Objedinjeno je: on – pas i on-čovek. Ta dva aspekta njegovog bića su stalno i u nekom sukobu i u nekom jedinstvu. A kada odluči da zadavi psa… To je sad bitno, razumeti tu situaciju. Taj pas ga već dugo prati, oboje su gladni, oboje su izmučeni. Ljudi su u tom stanju očaja i gladi spremni na sve i mislim da Stevan ubija psa prosto iz nagona za preživljavanjem jer da nije on ubio psa, pas bi napao njega. I tu mi je jako tužno kad ljudi prolaze pored njega i tog mrtvog psa, i kad mu govore da ne jede to jer su mnogi stradali jedući crkotine.

Lj: Mislim da u tom njegovom potezu ima malo i odluke da se reši tog svog nagonskog, da pokuša da očuva ljudskost, mada to čini na vrlo paradoksalan način.

V: Ali to nije odvojeno, nagon za preživljavanjem I ljudskost. Ti jesi to, to je sve u tebi. Ta scena je, sa jedne strane, pokazatelj koliko je čovek nisko pao, koliko je očajan. Koliko ga je obuzelo to stanje destrukcije I samodestrukcije. I vidimo da nijedno ljudsko biće nije imuno na to, pa ni Stevan, koji je i načitan, koji ima veru u život, u čoveka.

Lj: Vidiš prosto koliko čovek mora nisko da padne da bi očuvao svoj život.

V: I znate šta još? On kad sanja tu kučku, on je pita zašto ga ne ostavi na miru, zašto ne ode. A ona mu odgovara: zato što te volim. Znači, postoji neka potreba za bliskošću, za ljubavlju, za kontaktom sa drugim ljudskim bićem, samo je ovde to nekako reflektovano kroz kučku.

S: Ja sam to tumčila pre kao neki izraz njegove savesti, nego potrebe.  Više mi je delovalo kao da komunicira sa onim što se desilo, a ne sa onim što oseća i šta mu treba. Kao da, što bi rekli u anglosaksonskom svetu, holds a grudge prema majci.

Lj: Mommy issues. ;D

Da napomenemo da je jedna od tema za razgovor koje je Ljilja predložila naslovljena kao mommy&daddy issues 🙂  #užasipostmoderne part one

S: Pa da. Kao da je postojao problem, manjak komunikacije, nešto što izlazi iz njegove podsvesti što je on stariji. Mislim da je taj njegov san odraz nečega što ne može da iskanališe na javi.

V: Nisi pogrešila. Njegovo odnos sa majkom jeste komplikovan.

Lj: Ona njemu kaže zato što te volim a on njoj kaže nemoj da me voliš. Ta moderna individualnost čoveka ubija svaku mogućnost da oseća.

V: Jeste! On upravo ubija to, tu mogućnost da voli i da se poveže sa drugim ljudima i čitav prvi deo je put ka konačnom otuđenju. Pa i završava se onom rečenicom da ljudi više nikad neće moći biti braća, znači jednom potpunom izolacijom.

S: A onda, pored svog tog pesimizma, dolazi epizoda u kojoj Stevan dolazi u onaj han i ljudi ga pitaju da im proda hleb, što on odbija i prosto im ga daje. I kad Stevan ode po čaj, ljudi njemu ostavljaju novac. Tako da je i ta ideja o odsustvu ljudskosti, kao uostalom i sve ideje koje predstavlja u romanu, podložna relativizaciji.

V: Nije sve sivo u romanu, ima i nekih svetlih momenata. Recimo Milica i njen muž, njihovo prvo pojavljivanje. Kad taj par, i ona trudna, uđu u taj han, Stevan vidi ohrabrenje, vidi mogućnost obnove. Njih dvoje vidi kao prvi par.

S: Meni ne izgleda da su mu oni simbol obnove.

Lj: Čak i ako mu deluju, to je samo na trenutak. Taj brak je vrlo problematičan, i to ga brzo razuveri.

V: Htela sam da kažem da će se roditi novi život.

S: Da, ali u kakvim uslovima?

V: Ali će ipak opstati, tako da postoji neki smisao. Ne znam mogu li da se složim sa tim da je obnova baš privid.

S: Moguće, jer se kroz ceo roman smenjuju ideje o razaranju i obnovi.

V: Mislim da je za obnovu bitno i Rastkovo shatanje apokalipse. On apokalipsu ne shvata kao konačni završetak, već upravo kao nešto ciklično, kao nešto što podrazumeva i mogućnost obnove. Ono što ne valja, mora da se uništi da bi nastalo nešto bolje. A obnovu će doneti žena.

Lj: Ja bih rekla da je krajnje ironično to što se u naslovu nalazi ta afirmativna singtagma dan šesti koja simbolizuje početak, stvaranje a sve se vrti oko potopskih i apokaliptičnih tema. Valjda zato što Rastko ne vidi mogućnost preuređenja, već jedino novi početak. A što se žena tiče, ne znam šta bih rekla o tome. Ona se definitvno smatra povlašćenijim bićem, koje može da se preporodi i krene ispočetka, dok muškarci nemaju tu mogućnosti. Što je sličnost sa Crnjanskim.

V: Mislim da ovde nema mesta feminističkoj kritici jer je žena simbol obnove. Čak se i kaže da je žena snažnije biće. Osim toga, Stevan sve vidi kao žensku figuru. Rat shvata kao ženski ciklus, kao čišćenje zle krv… Možda je sad pravi trenutak da se osvrnemo i na Bibliju. Bitan je onaj citat iz Postanja, kada Bog stvara čoveka po svom obličju, stvorio ga je da se rađa i da se množi i Bog pogleda u to što je stvorio i kaže:

S: al sam se zajebao…

V: … da je zadovoljan time što je stvorio. A onda nam Rastko daje sliku toga čime je Bog zadovoljan: destrukcijom, zlom, dominacijom zverskog. I ja to vidim kao ironijski odnos prema tome, zato što Rastko tome hoće da suprotstavi neki novi princip stvaranja: ono što nam je dato u Postanju prosto ne može da funkcioniše. Potreban je novi princip stvaranja koji on vidi u ženama, jedino su one u stanju da pruže tu obnovu i zato su onako, dominantniji likovi. A opet su svi ženski likovi obavijeni nekom tajnom.

Lj: Muškarci pokušavaju da se osmisle u nekom drugom liku, bez obzira da li je reč o muškarcu ili je u pitanju totalna transformacija u ženu. Dok žene pokušavaju da se osmile u onome što jesu i da deluju s tim što imaju. Bog je isto deo muškog principa. A žene su nosioci tela, dok su muškarci nosioci tog transcedentnog i tu nastaje raskol. Pravo je pitanje u šta je pisac verovao, tj. da li je verovao da je samo telesna obnova dovoljna.

V: Mislim da kod Rastka duh, telo i misao nisu razdvojeni već su u jedinstvu. I žena je ta koja omogućava to jedinstvo.

Lj: Meni deluje kao da se sve vreme sve vrti oko tela. I mislim da je jasno da čovek definitivno ne može da pobegne od telesnog, čak i kad to želi. Smrtni i potrošni momenat uvek prevlada.

V: Da, ali telo nije smrtni I potrošni momenat jer je upravo telo to koje omogućava preporod. Kod Rastka generalno nema te dihotomije duh-telo, telo jeste duh, ono jeste nosilac večnosti.

Lj: Meni ipak to više liči na ono Crnjanskovo tavorenje, smrti nema, ima seoba, nego na neko konačno rešenje. Zato mi taj preporod više liči na neku iluziju. I zato je kraj bittersweet, kao da je jedino smrt donela konačno stapanje sa prirodom.

Vidite na šta mislim kad kažem koliko nam se tumačenja razlikuju. A ovo je tek zagrejavanje.

V: Taman možemo sad malo o tom odnosu sa prirodom.

Lj: Sve vreme je neka, kako da kažem, anti-pastorala. Konstantno je u tom nekom ratobronom odnosu prema prirodi, tek je smrt donela neko izmirenje sa njom.

S: Meni je to vrlo zanimljivo jer on ratnu tematiku smešta u nešto što bi trebalo da bude pastorala. I onda kao da rat podriva pastoralu, a ona podriva rat. Jer ima tih scena koje… na primer kad izazi sunce, svi stanu i gledaju. To je kao neki kratak predah, momenat lepote u tom užasu.

Lj: Moram da vas pitam da li je taj odnos prema duhovnom u ratu čoveku teret ili spas?

S: Mislim da zavisi od čoveka, znaš? Meni je to povezano sa onim kakav je tvoj nagon: zverski ili za preživljavanjem?

V: Ali to nije odvojeno. I zverski nagon je nagon za preživljavanjem.

S: Kako nije odvojeno? Kad vojnik uđe i siluje ženu, ja tu ne vidim nikakav nagon za preživljavanjem.

V: Ali nekad moraš da ubiješ da bi preživeo.

S: To je drugo, to je onaj ili on ili ti momenat. Ali nasilje poput silovanja ili ubijanja dece, to nema veze sa nagonom za preživljavanjem, to je zverstvo.

V: Ali to se nije desilo u ratu, ako misliš na Toni, to je…

S: Ne, mislim generalno gledano.

Lj: Nije se desilo u ratu?

V: Civilizacija je definitivno nosilac destrukcije, dok je priroda nosilac obdnove i preporoda. Odnos sa prirodom je zanimljiv najpre zbog tog poistovećivanja sa životinjama, pošto čovek jeste deo te prirode ali kao da se otrgao od toga. Zatim je tu pitnaje i njegove profesije, on ljude gleda kao na neki fenomen koji će sad tim naučnim metodama da klasifikuje. Opet, on se poistovećuje kasnije sa jelenima, vraća se tom jedinstvu sa prirodom. I opet strada od ljudske ruke, i to prilikom lova. A lov je civilizacijska tekovina.

Lj: Interesantno je što nije stradao tokom rata, pa da kažeš da su u ratu pomerene granice. Stradao je u miru, pa se opet pokazalo da je čovek čoveku vuk generalno gledano. A sama ta izreka je opet ironična jer smo videli da je čovek mnogo gori od vuka.

Vesnine moderatorske veštine dolaze do izražaja… 

V: Šta kažete da se prebacimo malo na Smeđeg Petra, da kažemo nešto o njegovoj sestri, o Toni…

Lj: Može, ajde.

S: Smeđi Petar… Meni je taj lik…

Lj: Neuhtatljiv?

S: Baš. Baš neuhvatljiv. Ne mogu nikako da definišem šta osećam prema njemu. Prvo mi je ga je bilo žao. Onda je počeo previše da ističe koliko je jadan, kako mu je sestra kurva i to iz prostog razloga jer je odbila da se samosažaljeva… Smučio mi se taj njegov hejterski stav. Kao ja ću da ostanem ovde i da patim, ja ću…

Lj: Ili zašto svi nisu siromašni kao ja?

S: Da! Da! Zašto svi nisu jadni kao ja? Svi treba da budu gladni zato što je on gladan. Nemam opravdanja za ljude koji mrze ceo svet jer je njima teško. Pritom, ne radi ništa da to promeni. Svi su se našli u toj situaciji, tako je kako je, ali samo se on našao da viče kako je jadan i čemeran.

V: Slažem se. On je nosilac neke bede, zapravo svakog oblika bede jer njegova beda nije samo klasna i ekonomska, već I duhovna. On je nosilac sklonosti celog čovečanstva za samodestrukciom i samosažaljevanjem.

Lj: On je jedini otvoreni hejter. Stevan se, recimo, povlači u sebe i ne daje šansu ljudima. Tako da bih ja rekla da oni imaju sličan stav prema ljudskoj zajednici, samo ga ispoljavaju na različite načine. Smeđi je frustriran na svim nivoima. Mislim, baš na svim. Ima onaj jako tužan momenat kad njegov ćale prepričava kako je spavao sa ženom a ostali ga časte pićem. Čak ne ni hranom, nego pićem.

S: Ali meni je zanimljivo to što je ćale, bez obzira koliko je to grozno i ponižavajuće za celu porodicu, našao način da se izbori za ono što mu treba. Sestra takođe. Ona je odlučila da više ne želi da bude siromašna, nije našla drugi način i odala se prostituciji. Ali su oboje uradili nešto.

V: A nije se ona odala prostituciji, postoji ta misterija.

S: Da, da, u pravu si. Samo Smeđi Petar misli da jeste.

Lj: On se više sramoti na tom nekom društvenom nivou, nego na duhovnom.

V: Petar je jedini koji u svojoj sestri ne vidi nešto veličanstveno i izuzetno, kao što vide drugi ljudi, među kojima je i Stevan.

V: On ima čudnu identifikaciju i sa majkom, i sa sestrom, opet na tom telesnom nivou.

S: Dolazimo, dakle, do incestuoznih momenata.

V: Ali se nećemo na njima zadržati. Bolje da pređemo na njegov odnos sa Stevanom. Kako tumačite tu telesnu indentifikaciju, npr. Kad se uhvati za bokal, pa kad ima neki čudan osećaj da je to Stevanova ruka ili kad Stevan intuitivno zna da je Smeđi mrtav. Ima ta neka čudna veza.

S: Ja sam to uvek tumačila kao želju da preuze Stevanov identitet, da bude on.

Lj: Petar uvek hoće da bude neko drugi na tom telesnom nivou.

V: Ja to gledam kao na neko sveopšte jedinstvo ljudi koje uvek postoji u nekim naznakama, pa čak i između njih dvojice koji su, ne samo klasno, nego i ovako potpuno različiti a ipak postoji neka neobična veza. Čovek dakle može da se poveže sa čovekom, samo ako nećeš da se ta veza ostvari prijateljstvom ili ljubavlju, onda se ona javlja nekako nagonski, intuitivno. A šta mislimo o Petrovoj sestri? Nije njoj na kraju loše bilo.

S: Nije, ali dok je došla do tog kraja…

V: Kako ti tumačiš njen lik?

S: Mislim da je ona mnogo snažnija ličnost od Petra, zato I preživljava. Thumbs up za tebe devojko jer si odlučila da ne budeš hejter kao što je Petar a mogla si jer ste živeli u istim uslovima.

Lj: Vita activa vs vita contemplativa.

V: Da, ona definitivno nosi neki vitalizam.

S: Taj klub slobodne ljubavi, ja mislim da je nebitno šta se tu dešavalo koliko je bitno da je ona uspela sebe da izmesti iz te hejterske sredine.

Lj: Da, s obzirom na to da se kaže da je bila nevina, pravo je pitanje šta je ona tu htela.

V: Mislim da uopšte nije bitno da mi spoznamo šta je ona tamo radila. Bitno je da postoji neka tajna u vezi sa njenim likom. Propagirala je slobodnu ljubav pa se uspostavilo da je čedna. Onda su je silovali u zatvoru pa je tek nakon toga počela da živi sa muškarcima, spominje se i u Americi, pripadnica je visokog društva. I kod nje postoji momenat obnove, ali je jako bitna ta tajna u vezi sa njenom ženstvenošću, sa njenom seksualnošću. U prilog tome ide i činjenica da ona čak nema ni lično ime. Ta tajnovitost je generalno osobina ženskih likova pa čak i postojanje ženskog principa je tajna.

S: Meni je tajna što je odlučio da toliko misterije veže za jednu junakinju.

Neka polemika krene, tri, četiri, sad!

Lj: Možda jer je i za njega misterija ta mogućnost žene da prevlada neke krizne situacije. I ne znam da li ste primetile da za svako silovanje postoji samo društvena kazna? Ni jedan od ovih muškaraca se nije pokajao zbog toga što je uradio, samo je bio kažnjen. Da li to onda znači da je civilizacija jedina stvar koja može da kontoriliše čoveka a da se pod velom civilizacije izgubio svaki moralni trag?

V: Mislim da je ovde sve izvan tog društvenog morala jer se svi vode nekim principima što prirodnim, što nagonskim, što nekim duhovnim, uzvišenijim. Niko se ne bavi toliko moralom.

Lj: Zar onda nije to ironično da budu kažnjeni samo na društvenom nivou?

V: Možemo li malo Toni da prokomentarišemo? Da je uporedimo sa sestrom Smeđeg Petra?

Lj: Meni je ona jedna od onih žena koje su na početku gorde i onda padnu u blato.

V: Ali nije to gordost. Mislim, sa jedne strane jeste, a sa druge strane, ona je samo verovala da ima svoj život u svojim rukama.

Lj: Da ima svoj život u svojim rukama ali i da je izuzetno biće. Kao da je ta ideja o životu u sopstvenim rukama njen hibris. Ne znam šta drugo da kažem. Mislim, simptomatično je što se loše stvari dešavaju dvema ženama koje su mislile da mogu da uzmu život u svoje ruke. Obe bivaju poklopljene od strane muškaraca koji takođe ne mogu da se osmisle.

S: Što je možda i najtragičnije od svega, jer te poklopio neko ko je…

Lj: … nesnađen i nesređen.

V: Obe nose neki specifičnu snagu. Obe se nakon tog traumatičnog iskustva okreću slobodnoj ljubavi i na kraju obe uspevaju da uspostave neki autentični odnos sa drugim bićem.

S: Ja mislim da posle tako traumatičnog iskustva možeš ili da potoneš ili da se izdigneš. Sama činjenica da su predstavljene kao neko ko želi da vuče konce u svom životu govori da su one taj tip koji bi se izdigao.

Lj: Nigde se u romanu eksplicitno ne kaže da je to seksualno nasilje pogodilo žene, bar ja nisam stekla takav utisak. Kao da je to bio neki sladostrastan čin nego čin nasilja.

S: Pa da jer su one odabrale da ne budu žrtve. Da su one to videle kao tragediju ili da ih je to odvelo do samoubistva, recimo, onda bismo i mi to percepirali kao akt nasilja.

Lj: Meni je to kao da pokušava da kaže da je žena za to predoređena i u trenutku i kad hoće i kad neće.

S: U smislu da mora.

V: Šta mora? Da se uzdigne?

Lj: Ne. Seksualno da opšti. Kao da se na to svodi.

V: Ne znam. Mislim da Rastko ipak brani pravo na sopstvenu volju, na mogućnost da uzmeš život u svoje ruke. Zato se takve stvari dešavaju upravo takvim likovima. To što su silovane ne poništava njihovo pravo da uzmu svoj život u svoje ruke i one posle to svoje pravo aktivno brane.

Lj: Nisam htela da kažem da je Rastko na strani tih siledžija, samo mi je zanimljivo kako posmatra položaj žene u društvu.

V: On definitivno ne negira društvo, ne negira položaj žene i klasnu problematiku. On samo pruža čoveku mogućnost da se izdigne iznad toga.

Lj: Ali sama reakcija tih žena mi je čudna, kao da su samo otresle suknje i nastavile dalje. Kao da sam taj čin nije bio tragičan po njih u smislu da su doživele nasilje, nego kako će to društvo da vidi. Kao da više na to gledaju kao na društveno neprihvatljivu stvar, nego što je njima traumatično na ličnoj osnovi.

V: Razumem, da. Tonina najveća briga je da se to ne sazna, znači bitna je ta društvena stigma, taj njihov društveni položaj, ali daleko od toga da im nije traumatično. One samo nisu odabrale te stereoptipne načine da se sa tom traumom bore.

Lj: Ma da, ali… Kad pogledaš sve što mislimo o procesu obnove i principu stvaranja, deluje mi kao da se postavlja pitanje šta je u tom činu loše, kada su i pećinski ljudi tako naskakali na svoje žene. Odnosno, da li je taj čin sam po sebi loš ili je loš samo zato što je društvena norma takva? Mislim, ne znam kako da objasnim.

V: Ne mogu da se složim zato što ženska snaga jeste u mogućnosti rađanja i stvaranja novog života, ali to joj da je sva prava da ona sama donosi odluke. Mislim, nisam baš sigurna da sam dobro razumela šta hoćeš da kažeš.

S: Mislim da Ljilja hoće da pita da li mi silovanje posmatramo kao čin nasilja jer zaista tako mislimo ili nam je društvo usadilo ideju da je to loše.

Lj: Da.

V: Mislim da on nije to hteo da problematizuje i mislim da nema dileme oko toga da li je silovanje prirodno loša stvar jer silovanje nije seksualni čin. To je čin nasilja muškarca nad ženom, ali žena je snažnija. Što silovanje čini najneprirodnijim mogućim činom jer ona nosi veću snagu i ima pravo da bira. Zbog toga je silovanje neprirodno a ne zbog društvenih konvencija.

S: Suštinski, tu je sukob dve vrste snage jer on ima fizičku, ona tu prirodnu…

Lj: Stvaralačka vs. destruktivna…

S: Upravo. I kada do samog čina dođe, destruktivna sila je ta koja pobeđuje.

V: U romanu se nigde ne kaže da taj ženski princip obnove pobeđuje. On je samo jedna mogućnost koja stoji naspram sila destrukcije i one su konstantno na klackalici.

Lj: Kao i svi principi, uopstalom.

S: Odlutale smo, žene. Odlutale! 

V: Vratimo se na Toni. Gde smo stale?

Lj: Kod odlaska. Al pre toga moram još samo da kažem da je ženama data sposobnost obnove, ali da ona uvek od njih zahteva neku žrtvu. Da bi nešto stvorile, nešto moraju da izgube. Evo, prestaći. Dakle Toni odlazi i potupno se izmešta iz konteksta. Vezuje se za čoveka druge kulture, druge nacije i vere i onda dolazi Stevan i potpuno to pomuti pa se onda ona više usmerava na njega koji je prošao istu muku kao i ona.

S: Upravo zato: prošli su kroz isto i razumeju se.

Lj: E ajmo malo o daddy issues momentima.

Ljilja, kao što ste primetili, mnogo voli issues momente. #užasipostmoderne part two

V: I motivima samoubistva koji su sa tim povezani.

S: Što je super zanimljivo jer se Biblija pojavljuje svugde a samoubistvo je toliko zastupljeno.

V: To je valjda zato što je Bibliju tumačio vrlo slobodno.

 S: Okkkkk…

V: Nije on Bibliju poštovao u smislu kanona, više u smislu ideja.

Lj: E a kad smo već kod Biblije, mislite li da je ta biblijska potka neka nadinstanca ili se uzima kao nešto što se treba podriti. Ili bolje: da li se podrivaju ljudi ili ta biblijska potka?

V: Ne mislim da se podriva biblijska potka.

S: I ja bih rekla da se podrivaju ljudi. Mislim, Vesna je već rekla da je Rastko Bibliju tumačio vrlo slobodno a mislim da je očigledno da je imao neki čudan odnos prema ljudima.

Lj: Pa da li on onda želi da kaže da je Biblija u pravu sa tim viđem čoveka kao pošasti?

V: Ne vidi Biblija čoveka na taj način, ona ga stavlja u centar sveta. Ovde je to izmenjeno; mislim da nije baš u centru. Ophrvan je silama prirode.

S: Sama si rekla: Dan Šesti se odnosi na ideju da je čoveka stvorio Bog a ovde gledamo kako čovek sam sebe uništava.

Lj: Ok, ok. Vratimo se na samoubistva. Zanimljiva su mi samoubistva onih zatvorenika. Pazi, puštaju ih na slobodu i oni se odlučuju za smrt. Jer šta će oni sad, kako će? I onda vidiš koliko je i ta sloboda precenjena. Ili kad pogledaš ovako: oni su se oslobodili civilizacijskog obruča i imaju močgućnost da se vrate iskonu, ali nisu sposobni da se vladaju u novim uslovima. To je baš tragično. A šta mislite o psihologiji ostalih junaka koji su se odlučili za samoubistvo? Ne znam da li ste primetile, ali jedino se žena ubila zbog konkretnog problema, zbog bolesti. Svi ostali se ubijaju zato što su labilnije ličnosti.

S: Meni nije jasan Irac. Zašto se on ubio?

Lj: Da, on je vrlo enigmatična ličnost.

V: O tome se govori u romanu Sa silama nemerljivim koji mi nismo čitale. U njemu on govori o Ircu.

Lj: To je roman o Ircu kad je bio u Stevanovim godinama. Irac deluje kao, ne znam kako da to kažem. Njegov otac je jako dominantan i buržuj je i sve to utiče na Irca. Mislim da je to jedan od razloga zbog kojih je on tako labilna ličnost. Veliki je taj jaz između oca i dede. Što baš Irac?

S: Ja sam prvo mislila da su se naselili iz Irske. 😀 A možda je samo bio džindžer. Džindžer koji je koji je voleo bir.

V: Mislim da je Irac prvenstveno značajan svojim odsustvom jer se drugi likovi karakterizuju u odnosu na to. Bitno je i za Stevana što odrasta bez figure oca, uz određene očinske figure poput Stevana Džamića, prema kojem oseća određenu odbojnost. Dok, opet, Džamić u tom detetu vidi neku čudnu vezu, od koje bi da se otrgne.

S: E, a i deda isto ima tu ideju. Znate da u jednom momentu kaže da neće više da bude Papa-Katić, nego samo Katić? Meni je to delovalo kao da pokušava da pobegne od sebe. Ali javnost insistira na tome da on ostane Papa-Katić, što njega izluđuje. A on se toliko trudi da pobegne od te slike koje društvo ima o njemu, ne znam: bije ga glas da je prevarom došao do bogatstva, svi ga osuđuju zbog toga a opet mu ne dozvoljavaju da se od toga udalji.

Lj: To je kao u onoj pesmi Bijelog dugmeta: šta bi dao da si na mom mestu, da te mrze a da ti se dive? Ozbiljno sad. Simptomatično je što je takav kakav jeste a sudija je. Mislim da nije to dovoljno razvijeno, ali je zanimljiva ta pozicija sudije kao kod Dostojevskog.

V: Kako tumačite spiritizam kojim se Marica bavi?

S: Meni je to skroz nemotivisano, mislim da je to čisto tu kao neki eksperiment.

Lj: Ajmo malo o išuzima, daddy i mommy i to.

Opet. 😀 #užasipostmoderne part three

V: Ajde, ajde. Ajde počni.

Lj: Ja bih to povezala sa nekim vraćanjem unatrag, to što on hoće čas da bude ćale, čas da bude keva.

S: Meni se čini da je ta neodlučnost povezana sa nedostajanjem te očinske figure, ali mislim i da nam je jako malo dato da bi smo mogli to da tumačimo.

V: Ja mislim da je to više na nekom nagonskom, telesnom nivou jer svi imamo telesnu vezu sa roditeljima i svi smo donekle opterećeni tom tajnom rođenja. Istina je da nemamo dovoljno da tumačimo u psihološkom smislu, ali možemo da naslutimo. Irac se ubio, a Stevana održava upravo vitalizam, nagon za životom. Generalo kad su išuz u pitanju, ja bih rekla da svi muški likovi imaju mommy issues momente, ali ne zato što su iskompleksirni već zato što su sve žene nekako univerzalno povezane. Postoji ta jedna velika ženka u kojoj se oličava svet a svi muško-ženski odnosi su istovremeno i materinski i ljubavnički. To univerzalno žensko je istovremeno i materinsko i ljubavničko. To je posebno konfuzno kod Petra, kod njega je baš objedninjeno, jer on u isto vreme ima tu čudnu identifikaciju sa majkom a u isto vreme mu se i gadi. Sa sestrom je isto u kompleksnom odnosu: postoje te incestuozne manifestacije a onda ta frustracija vodi ka besu, pa je usled toga naziva kurvom i slično. 

Lj: Rastko kao da se specijalno potrudio da sve te društvene tabue nekako osvetli i osvesti. Sve ono o čemu ne sme da se razmišlja, stavljeno je pod svetlost reflektora, da tako kažem. Tako i za silovanje, sećate se kad smo govorile o tome? Kad sam zastupala tezu da izgleda kao da se relativizuje pitanje silovanja kao čina nasilja zbog ideje o stvaranju i obnovi?

I tako prelazimo na drugi deo romana. Konačno. 

S: Drugi deo odvija se u Americi. Zašto baš Amerika? Novi kontinet, novi početak?

Lj: A I taj novi početak, ispade na kraju sranje.

S: Nema, lepo kaže pesma: al je metar moga sela, Amerika cela. Ozbiljno, da li je Ameriku odabrao zbot toga što je nosilac novog, obećana zemlja?

Lj: Obećana zemlja, da. U tom smislu mu je dobro došla za izmeštanje iz konteksta.

V: A I Rastko je sam boravio u Americi, pa mu je to bilo blisko i poznato. Osim toga, Amerika je nekako najmlađa civilizacija.

Što je, opet, vrlo diskutabilna stvar jer je i pored toga što je najmlađa, krvava bar koliko i stari kontinet, ali to pitanje nismo potegle… Umesto toga, potegle smo pitanje odnosa prvog i drugog dela. 

V: Evo kako ja gledam na odnos prvog i drugog dela. To sam već rekla, ali moram od nečega da počnem. Prvi deo je posvećen jednoj potpunoj destrukciji i potpunom gubitku vere u to da ljudi mogu da budu braća, da može da se ostvari neki blizak prijateljski i ljubavni odnos sa drugim ljudskim bićem i njegov kraj je obeležen slikom potpunog ljudskog potonuća. U drugom delu se to nekako sve to porušeno postepeno izgrađuje. Sve je na krhkim nožicama, ali se izgrađuje jer svaki susret na tom novom kontinetu kao da Stevanu vraća veru u ljude. Posebno je interesantno to što se bavi paleontologijom, jer je ranije razmišljao o slojevima misli što znači da je i na nju gledao kao na nešto materijalizovano, a sada se bavi nečim potpuno materijalnim. I ljude sada naučno klasifikuje: prva grupa je ona koja misli o tajni rođenja, koja se pita kako smo dospeli na ovaj svet i druga grupa je ona koja se to ne pita. On sam spada, naravno, u prvu grupu što nam govori da on i dalje ima želju za saznanjem, ali i tu želju smešta u taj naučni okvir. I kada prođe toliko godina, i kada se oni pojave, on postepeno počinje da izgrađuje veru u ljude i onda grad taj odnos sa Mili i tako… Čini da je mnogo više prostora dao tim nekim epizodnim likovima, nego Stevanu i ostalim bitnim junacima. Previše je otišao u dubinu i napravio je preveliki disbalans. Ali dobro, taj drugi deo je, kako smo rekle, nedovršen. Pitanje je kako bi sve izgledalo na kraju.

Neka u zapisnik uđe da nas je na kraju pitala jesmo li dremnule tokom njenog izlaganja. 🙂 Nismo, Veko. ❤

Lj: Meni je taj drugi deo značajan jer mi deluje da služi da pokaže da čak i to vremensko i prostorno izmeštanje iz konteksta  kao i izmeštanje iz ratnih okolnosti, ne pomaže.

V: U kom smislu ne pomaže?

Lj: U smislu počinjanja novog života koji je na baš klimavim nogama u svakom pogledu. Sve mi to deluje ironično. Ulaženje u to novo društvo…

S: Uh, to novo društvo i meni baš deluje nategnuto.

V: Ali nemojte zaboraviti da su oni svi i ovde bili pripadnici građanske klase.

S: Ok, ali da baš svi budu lovatori u tom novom svetu… Nije verodostojno.

Lj: Pa to. Kao da je hteo da pokaže da je sve privid.

S: Možda mu taj lagodan život dođe kao neka nagrada. Kao, evo iscimao si se 1915. i zaslužio si sada da živiš dobro. Kao neka kompenzacija.

Lj: Pa to. Kao da popravimo spoljne uslove, samo se postavlja pitanje da li se time zaista poboljšava kvalitet života. Ja mislim da ne, jer ne vidim da je neko od njih tu suštinski ispunjen i srećan.

V: Mislim da veze i ta prijateljstva među njima nemaju veze sa tim. Stevan inače nema prijatelje, on živi nekim usamljeničkim životom.

S: Ali zar on nije takav bio i ovde?

V: Ja mislim da je on takav postao kroz to ratno iskustvo, da je tada počeo da se otuđuje od sveta.

S: Ja mislim da je on uvek bio takav. Ne nužno otuđen, ali mu je uvek više prijalo da bude sam nego da bude u grupi. Tako da mi je taj njegov stav iz drugog dela samo logičan nastavak prvog. Mislim da rat, suštinski, sa Stevanovim izopštavanjem nema neke posebne veze. Mislim da bi on bio samotnjak i bez rata.

V: Pa postoje različiti tipovi ljudi. Neki ljudi poput Toni i sestre Smeđeg Petra traže spas i utehu u drugim ljudima. Stevan je introvertni tip koji u samoći pronalazi neki mir.

Lj: Mir, mir pa se spetalja sa Milicom.

S: A jbg moraš sa nekim. Ne kaže se za džabe da je čovek društveno biće.

Lj: A što baš Milica?

V: Zato što ih spaja ih tajna rođenja.

Lj: Ne znam, sva ta rešenja, za sve te ljude su na klimavim nogama…

Stigli ste do kraja. Teksta, naravno, ne tumačenja romana Dan šesti. 🙂 Vrlo smo radoznale da čujemo vaše misli o Rastku, o romanu, slažete li se sa nama ili ne. 🙂

Do sledećeg čitanja, ostajte nam u debeloj hladovini uz mnogo tečnosti. I dobrih knjiga, naravno. ❤

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Vegetarijanka

Nove naslove za čitanje već godinama pronalazim na razne načine, ali način na koji sam otkrila roman Vegetarijanka korejske spisateljice Han Kang, jedan je od čudnijih u istoriji slučajnih pronalazaka. Desilo se to ovako: nakon što sam operisala žučnu kesu, crveno meso je počelo da mi zadaje velike probleme. Trebalo mi je dosta vremena da ga svarim, na to bi mi otišlo mnogo energije i posle bih bila izmoždena. Odlučila sam da smanjim unos pa da vidim dokle će to da me dovede, ali negde usput sama ideja o crvenom mesu mi je postala bljak i rešila sam da ga maknem iz svog jelovnika skroz na skroz. Ali ne lezi vraže. Ajd objasni ti svojoj majci, prosečnoj Srpkinji i odanoj mesožderki da to nije kraj sveta i da nećeš da umreš jer ti je muka od krmenadli.

635998295950860362-1700415091_greek3
Bukvalno svaki naš razgovor o hrani počne njenim šokom…
lamb
I završi se pokušajem kompromisa: ok, ne moraš svinjetinu, evo kupiće majka rozbratnu.

I tako sam ja sela za komp jednog vedrog junskog dana, odlučna u nameri da pronađem savršene recepte za jela bez mesa, koji su ujedno i laki za spremanje jer kuhinja i ja ne funkcionišemo najbolje. Bogovi interneta su mi predložili knjigu koja se zove, pogađate, Vegetarijanka. Pomislim da je kuvar i ne budem lenja, kliknem da vidim šta tu sve ima i ispostavi se da ima svega, osim recepata.

Pre nego što počnemo, moram da kažem da su moja znanja o korejskoj kulturi mizerna, gotovo nikakva. Svi zaključci izvedeni su na osnovu podataka iz romana, tako da vrlo lako može da se desi da je tumačenje pogrešno i slobodni ste da me ispravite u svakom trenutku. E sad kad smo to razjasnili, evo mojih utisaka o romanu.

Radnja romana prati priču Jong – He, žene koja je, nakon sna koji je imala, odlučila da postane vegetarijanka. Sama po sebi, ova odluka nije toliko šokantna, ali sticajem okolnosti u kojima junakinja živi, ovaj čin imaće dugoročne posledice i po nju samu, ali i po članove njene porodice.

Priča o Jong – He ispričana je kroz tri celine. Svaka ima svoj naslov, svog pripovedača i ispričana je sa drugačije vremenske distance, tako da praktično možemo da kažemo da je roman sastavljen iz tri novele. Iako vremenski udaljene, priče upotpunjuju jedna drugu tako da je čitaocima omogućen širi uvid u psihu junaka, situacije u kojima su se našli i posledice koje su proistekle. Svaki od tih delova doživljava kulminaciju u jednoj sceni koja postaje ključna za odnose među junacima u sledećoj celini. Stil pisanja je vrlo direktan, čitalac odmah biva uvučen u dešavanja, ali je priča poprilično uznemirujuća i meni je bilo potrebno nekoliko dana da pročitam roman. Pitanje potkonteksta, koji je sve vreme prisutan i zaslužan za stvaranje tenzije, takođe je za mene bilo otežavajuća okolnost, jer su se sa svakom stranicom pitanja samo otvarala i otvarala, što me navodi na misao da je ovo roman kojem nije suđeno da bude shvaćen i prihvaćen na prvo čitanje.

U priču nas uvodi junakinjin muž, gospodin Čong.

Pre nego što je moja žena postala vegetarijanka, bila mi je potpuno neupadljiva.

Tom rečenicom počinje roman i ona je vrlo jasan signal u kom tonu će prvi deo ići. Gospodin Čong je jedan mediokritet, u svakom smislu te reči. I to on sam za sebe kaže. Zapravo, zato je i oženio Jong – He: ona je prosečna i sa njom neće imati nikakvih problema, dovoljno privlačna ali ne i atraktivna, iz dobre porodice, dobra domaćica, zaposlena ali radi od kuće. Savršeno, zar ne? Gotovo nikad je ne zove po imenu, o njoj govori isključivo kao o sopstvenoj ženi, osim kada zove njene roditelje da se požali na njenu neposlušnost. Iako postaje sasvim očigledno da njena nagla odluka o vegetarijanstvu ima korene u nekom obliku psihičkog oboljenja, gospodin Čong je koncentrisan isključivo na posledice koje njena odluka ima po njega. Po njemu, reč je o pobuni; Jong – He svojom odlukom prkosi njemu, odnosno prkosi tradiciji i društvenim normama po kojima se podrazumeva da žena bude povučena i uzdržana.

Scena u kojoj kulminira prvi deo jeste porodični ručak. Koliko sam mogla da zaključim iz romana, meso je bitna stavka u ishrani Korejanaca. I to ne samo u nutritivnom smilu. Meso je veliki deo tradicije, tokom romana otkriva se i njegova prisutnost u narodnim verovanjima i običajima, tako da se odluka o izbegavanju mesa posmatra gotovo kao izdajnički čin. I porodica Jong – He se ponaša u skladu sa tom idejom. Za njih je Jong – He neko ko se udaljava od sopstvenog identiteta, od nacionalnog identiteta, što je za njih još tragičnije i što će im poslužiti kao opravdanje za nasilje kojim će pokušati da je vrate na pravi put. Ponašanje članova porodice prema Jong – He u ovoj sceni moguće je tumačiti dvostruko. Prvo i najočiglednije tumačenje jeste ono prema kome ona krši obrzac mikro zajednice u kojoj je odrasla, što je nedopustivo, i zajednica smatra da je ona jedina koja može da donosi odluke koje se tiču budućnosti bilo kog od njenih članova. Druga strana ove scene leži u ideji da je porodica zapravo slika svesti društva u tom trenutku. U tom smislu, scena porodičnog ručka dobija novi, simbolički smisao jer porodica preuzima ulogu društva koje ne zna kako da se nosi sa osobama koje imaju psihičke probleme i koje nije spremno da takve osobe prihvati i integriše.

Drugi deo romana odvija se nakon dve godine i u centru je priča koja se odvija između glavne junakinje i njenog zeta. On je umetnik, ili, kako kaže, gospodin Čong folira se da je umetnik. Nakon jedne, relativno uspešne izložbe, on prosto ne uspeva da pronađe originalni izraz, njegov prisutp umetnosti je poprilično dosadan. Kolege ga među sobom zovu stidljiva mlada. Ali nakon incidenta na porodičnom ručku, on shvata da ga svastika privlači, mada to odbija da prizna. Zaintrigiran njenim ponašanjem, njegovo ponašanje se menja, on postaje sve udaljeniji od svoje porodice i sve opsdnutiji erotikom i prikazima seksualnog čina. Seksualnu želju vokalizovaće tek kada sazna da Jong- He ima plavkasti beleg u obliku latice cveta. Postaje opsednut njenim telom i idejom da ga prekrije cvećem. Odlučuje se da je zamoli da bude deo njegovog novog umetničkog dela i Jong – He pristaje. Dok delo nastaje, čitaocima postaje jasno da je ono produkt njegove seksualne želje i da je njegova osnova prikaz žene kao seksualnog objekta. I dok se u smislu preispitivanja uloge i pozicije žene u korejskom društvu naslanja na prvu priču, zetova novela otvara nova pitanja vezana za poziciju umetnika. Čitaocima je pružena prilika da iz prve ruke vide nastanak jednog dela, samo se postavlja pitanje da li konačni produkt zaista umetničko delo.

Treći deo je posvećen junakinjinoj starijoj sestri, In – He. Koliko su mi prethodna poglavlja bila uznemirujuća, toliko mi je ovaj poslednji bio tužan, iako mislim da je generalno najslabiji u romanu jer je obiluje metaforama koje nisu baš dokučive. U fokusu je odnos dve sestre, koje su, nakon svega, prepuštene jedna drugoj. In – He sa početka romana ne može da se uporedi sa In – he i dok se probija kroz tok njene svesti, čitalac je često u prilici da menja svoj odnos prema njoj i onome što motiviše njene postupke. In – he je četiri godine starija i uvek je osećala potrebu da zaštiti mlađu sestru, premda nije uvek u tome uspevala, tako da je griža savesti svakako jedan od mogućih podsticaja. Tu je i činjenica da su ostale same, tako da je prisutan i osećaj obaveze. U jednom trenutku oseti se i bes prema sestri i mužu i kako se roman primiče kraju, čitalac ne može da ne se ne pita ima li uopšte ljubavi u njihovom odnosu. Jong – He i njenu potrebu da prestane da jede, sad već ne samo meso, nego uopšte, niko od junaka ne razume, ali joj je setra ipak najbliža i vrlo je zanimljivo uporediti njihov odnos u ovom poglavlju sa onim kakav je predstavljen u prethodne dve celine.

Primetili ste da glavna junakinja nema svoj narativni glas. O njoj govore, posmatraju je, ona je neshvaćena, željena i sažaljevana. Ipak, daleko od toga da je kroz ceo roman nema. Njen glas čujemo u dijalozima, ali još važnije jeste to da ona progovara kroz svoje snove i svoja sećanja. U njima je srž problema jer je upravo san razlog zbog kojeg je odlučila da promeni ishranu. A kako to jedan mudar čovek jednom reče: snovi su uglavnom odgovori na pitanja koja ne znamo kako da postavimo. Njeni snovi, tačnije, noćne more, obiluju nasiljem i zapravo su način na koji njena sećanja progovaraju. I tu moram da se zaustavim, jer verujte mi na reč: ne želite spojlere.

Pogled na njenu odluku varira od onoga ko posmatra Jong – He. Tumači se kao pobuna, kao posledica mentalne bolesti, kao nešto novo, samim tim egzotično i intrigantno. Opet, stavljanje priče u trenutni društveni kontekst (radnja se odvija u Severnoj Koreji, roman je objavljen prvi put 2007. godine) otvara nova pitanja: ima li žena pravo na izbor? I dalje, ima li žena pravo na svoje telo i ako ima, da li je ono apsolutno ili ograničeno normama zajednice čiji je član?

Kako se radnja razvija i naš uvid u njeno psihičko stanje postaje sve širi i dublji, sve je jasnije da njena odluka o izbacivanju mesa iz ishrane posledica potisnutih trauma a da je izraz vegetarijanka samo etiketa koja joj je dodeljena, jer je prihvatljivija i jer je lakše izaći pred svet kao otac/muž/brat osobe koja ne jede meso, nego biti povezan sa osobom koja pati od anoreksije i šizofrenije. A ta etiketa još jedan je odraz neznanja ljudi iz njene bliže okoline, jer Jong – He na samom početku odlučuje da izbaci iz ishrane sve proizvode životinjskog porekla, što je čini vegankom.

Njena odluka o promeni navika u ishrani je u direktnoj vezi sa nasiljem koje (ponovo) proživljava kroz svoje snove jer ona faktički odbija da učestvuje u povređivanju drugog živog bića. Za nju konzumacija svega što je životinjsko simbolizuje nasilje i ona traži način da se od toga fiziči udalji. Što, naravno, otvara novo pitanje: može li ljudsko biće da se iskupi? I treba li, u krajnoj liniji, ako se već nalazi na vrhu lanca ishrane? Šta je, u tom slučaju, čovekov greh i postoji li mogućnost okajanja? Jong – He na ta pitanja daje radikalan odgovor. Veruje da time spašava sebe, ali ironija je u tome što se tim činom samo približava kraju.

U svojoj želji da se odvoji od ubilačkih poriva ljudske vrste, ona odlučuje da se poistoveti sa biljkama, tačnije sa drvećem. Samim tim, prestala je da konzumira svaki oblik hrane jer su joj, kao i drveću, za opstanak potrebni samo Sunce i voda. Ideja o odbacivanju ljudskog pustila je korene toliko duboko da je za Jong – He poistovećivanje sa drvećem logičan izbor i praktično predstavlja novi život.

Vrlo je moguće da ne postoji pitanje koje ova knjiga nije postavila i zato mi je jasno zašto mnogima nije legla. Nije stvar samo u slabom želudcu, mada su neke scene stvarno teške za progutati. Više je reč o strpljenju jer autorka u jednoj rečenici promeni tri raspoloženja, u jednom pasusu dve životne filozofije, u jednom poglavlju pretumba kompletnu društvenu sliku. Krajnji rezultat svega je vrlo intenzivno štivo, a takva uvek izazivaju podeljena mišljenja. 🙂

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Nezaboravno kolektivno samoubistvo

Oduvek sam se ježila od onih podela na letnju i zimsku literaturu. Ok, ježim se i dalje kad vidim da neko na plažu nosi Dostojevskog, ali generalno gledano, trudim se da ne komentarišem jer sve je to stvar ukusa. No, velika je nepravda što se retko nalaze preporuke za knjige koje prijaju duši u svim godišnjim dobima. Naslovi zbog kojih se ljudi neće ježiti ako ih ponesete na plažu, niti će vas popreko gledati kad se zbog njih glasno nasmejete u gradskom prevozu. Kada bih ja pravila tu listu, jedan od naslova koji bi se na njoj našao bio bi i ovaj kojem je posvećen današnji tekst, Nezaboravno kolektivno samoubistvo. Reč je o romanu koji je početkom devedesetih napisao finski pisac Arto Pasilina i evo o čemu se tu (zapravo) radi.

Priča počinje na Ivanjdan. Naučili smo to još sa Šekspirom, ali nije na odmet da ponovimo: Ivanjdan se vezuje za letnju ravnodnevicu, a u predhrišćanskoj eri to vreme je posvećeno raznim ritualima i magijskim obredima. Konkretno u Finskoj, gde se radnja ovog romana dešava, proslava ovog dana vezuje se za obrede plodnosti i začeća novog života. Kombinujući tu ideju sa opštom konstatacijom da je duša finskog naroda nevesala, te da je njihov najveći neprijatelj potištetnost, Arto Pasilina odlučuje da svoju priču započne nečim što stoji u apsolutnom konstrastu sa obredima rađanja a to je smrt, konkretno samoubistvo. Ivanjdanske proslave savremenih Finaca, u kojima se jasno očitava pagansko nasleđe, predstavljene kao borba protiv te potištenosti, ali ne uspeva svako da se od nje otrgne.

Prvo lice koje ostaje imuno na borbu protv mraka jeste propali direktor Oni Relonen. Sve njegove poslovne investicije su propale; deca su odrasla i odselila se, a njegov brak je na ivici propasti. Oni shvata da više nema razloga da živi i tog Ivanjdanskog jutra, odlučio je, okončaće tu mizeruju od egzistencije. Stavio je pištolj u džep i krenuo ka staroj kući koja mu se učinila kao pogodna scena za poslednji čin. Samo što scena nije bila prazna. Na njoj se za svoj poslednji čin pripremao pukovnik Herman Kempajnen. Kempajnen je bio komandant brigade dok jednog dana nije procenjeno da više nije sposoban da obavlja tu funkciju. Dodeljen mu je čin, dobio je platu, ali to daleko od onoga što je Kempajnen želeo od svog profesionalnog života. Ubrzo mu je preminula supruga čime je njegov život izgubio svaki smisao i samoubistvo se nametnulo kao jedino rešenje. Smrt vešanjem se naravno nije desila, jer se u poslednjem trenutku u priču umešao Oni.

Nakon ovog susreta, njih dvojica se sklanjaju u Onijevu vikendicu, ispovedaju svoje muke, razgovaraju o samoubistvu i razlozima koji bi čoveka mogli da nateraju na taj čin. Dani prolaze, njihovo poznanstvo se produbljuje i ubrzo zajedno dolaze do zaključka da sasvim sigurno nisu jedini kojima je dosta života i baš kao što uspeli jedan drugog da spreče u konačnoj nameri, sasvim sigurno bi mogli i druge ljude da saslušaju i eventualno odvrate od smrti. U slučaju da saveti ne daju rezultata, tada bi mogli da razgovaraju o ideji kolektivnog samoubistva. Odlučuju da okupe istomišljenike i upućuju im poziv preko oglasa u novinama koje se distribuiraju po celoj državi. Odziv će premašiti sva njihova očekivanja, što sada ideju o samoubistvu podiže na jedan novi, gotovo nacionalni nivo jer naši junaci shvataju da misao o okončanju života nije samo (njihov) lični problem, već je masovna pojava u društvu. Veliki broj pisama dovodi do odluke da angažuju sekretaricu i oni, ostajući verni svojoj ideji, i nju pronalaze među ljudima koji su se javili na oglas. Dvojcu se sada pridružuje Helena Pusari, i lepa žena i odlučan čovek, čija će stručnost pomoći pukovniku i Oniju da dalje sprovode svoj plan o okupljanju potencijalnih samoubica. Prvi korak je organizacija seminara koje bi uključio i predavanje na temu samoubistva i strategijama prevencije. Nakon toga usledila je pijanka a okupljeno društvo usaglasilo je svoj cilj: pronaći savršen način za kolektivno samoubistvo.

Ono što se meni jako dopalo u ovom romanu jeste što je jedna ideja, ideja o samoubistvu, ponela titulu glavnog junaka. Odabrati temu koja je tabu i dvadeset godina kasnije je vrlo klizav teren i kada joj priđete iz ugla koji je autor obabrao jasno je da stvarate roman koji će čitalačka publika ili sa oduševljenjem prihvatiti ili u potpunosti odbaciti. Naime, Pasilina se odlučuje da se temom bavi uz pomoć apsurda, uz niz komičnih situacija, gradeći tako vrlo dopadljivu i univerzalnu priču o ljudima čiji su životi u nekom trenutku, iz nekog razloga, krenuli nizbrdo. Pasilina svoje junake stavlja u (pomalo) bizarne situacije, i pitate se sad gde to može da bude univerzalno, ali akcenat u određenoj sceni u romanu nikad nije na samoj situaciji, već na njenim akterima. Svaka situacija u priču uvlači nova lica koje, osim želje za umiranjem, sa ostalima povezuje to što su karakterizovani uglavnom svojim zanimanjem i svojim problemima. Više od toga i nije potrebno iz dva razloga: prvi leži u tome što su podređeni glavnoj ideji, odnosno njihovo delanje je u službi izgradnje priče oko ideje samoubistva. Drugi razlog, možda još značajniji, jeste činjenica da su to ljudi koje prepoznajemo u svojim najbližima, među svojim rođacima i prijateljima. To su ljudi koji postoje svugde u svetu. Pasilina se opredelio da piše o Fincima jer pripada tom nacionu, ali njegovi junaci definitivno brišu etnitčke i nacionalne granice. Upravo u tome se krije univerzalnost ove priče.

Iako primarna, ideja o samoubistvu svakako nije jedina stvar koju ovaj roman obrađuje. Dobar deo romana u sebi sadrži kritiku finskog društva. Ona je nekada otvorena, nekada je prikrivena duhovitim opaskama, ali je uvek prisutna i najčešće vrlo oštra. Svakim korakom do konačnog rešenja za savršeno kolektivno samoubistvo, likovi u ovom romanu dolaze do spoznaja o finskom društvu, o osobinama koje krase njihove sunarodnike, o birokratiji i državnim službenicima. Dolaze do zaključka da je život u Finskoj nemoguć, što je opet vrlo zanimljivo za nas koji smo skloni da skandinavske zemlje uglavnom posmatramo u ‘ladno al’ standard svetlu. Ali i te karakteristike finskog društva i ljudi samo doprinose univerzalnosti ovog dela, jer verujte mi sličnost sa stanjem kod nas je vrlo uočljiva. A onda se setite da je roman pisan početkom devedesetih i onda krene ono gde smo mi a gde su oni, ali to je već tema za neki drugi tekst. 🙂

Ne znam ni sama koliko sam puta uzimala ovaj roman iz biblioteke, pre nego što sam ga konačno pročitala. Uvek mi se činilo da će roman biti mračan i da će me smoriti, baciti u melanholiju i slično. Onda je Sandra napisala tekst o romanu klik i prvom sledećom prilikom sam ga pokupila i pročitala. I mnogo mi je bilo krivo što mu ranije nisam pružila šansu jer ovaj roman je kao vorteks knjiga pre svih vorteks knjiga. Pomeranje fokusa sa negativnih na nove i pozitivne stvari u životu, osnova je svih Tajni, Kaluđera i njihovih Ferarija i sličnih knjiga a meni se čini da je upravo to jedna od glavnih zaključaka ovog romana.

Zajedništvo je ojačalo samopouzdanje. Oslobođenje od stega uske sredine proširilo je horizonte. Život je počeo da im se dopada na nov način.

I na kraju, da zaključim: ako ste čitali Hornbijev roman Dug put do dna – pročitajte i Nezaboravno kolektivno samoubistvo. Ako volite Erlenda Lua, naročito njegov Mulej, dajte šansu Pasilini. Videćete gde su pomenuti autori našli svoju inspiraciju i bez obzira da li će vam se Nezaboravno kolektivno samoubistvo dopasti ili ne, imaćete novi pogled na tematiku, na romane koji se tom tematikom bave, na Finsku, na sam život. Malo li je od jednog romana?


P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

 

Ogrešenje – roman o ljubavi

Prvi put sam za roman Ogrešenje švedske autorke Lene Andešon čula u februaru ove godine kada je o njemu pisala Sandra sa bloga Stsh’s Book Corner: klik. Nakon njenog teksta, nisam baš bila sigurna šta da mislim: ok, htela sam da pročitam jer kako starim, sve više volim skandinavske pisce, plus mi je uvek zanimljivo da čitam o opsesivnim ljubavima. Opet, ono što sam kod Sandre pročitala, nije mi baš ulivalo poverenje i tako sam ovaj naslov smestila na Ako nađem u biblioteci policu.

No, kako se ispostavilo, nisam morala dugo da čekam, jer su me sa prvim majskim danima kontaktirali dobri ljudi iz izdavačke kuće Odiseja i tako se Lena Andešon našla u mojim rukama. I, moram da kažem, ipak nije razočarala. Naravno da smo imale nekih poteškoća u komunikaciji, to je gotovo normalna stvar kada sam ja u pitanju, ali je, sve u svemu, druženje sa Leninim junacima bilo jedno zanimljivo iskustvo. Evo i zašto.

20170525_173348-01

Počnimo prvo od žanrovskog određenja. U samom naslovu dato nam je da je reč o romanu o ljubavi. Vrlo je zanimljiva ta odrednica roman o ljubavi jer najčešće nije reč o ljubavnom romanu. To je možda i najveće iznenađenje koje mi je ovaj roman priredio jer sam ja u potpunosti zanemarila tu činjenicu i čitanje otpočela očekujući ljubavnu priču, a dobila sam nešto što bih mogla nazvati case study odnosno studijom slučaja o ljubavi. Meni se čini da je cela storija o Ester i Hugu zapravo jedan eksperiment. Autorka kroz događaje u romanu (pre)ispituje kako je nastala jedna emocija, šta je hrani, kakav je njen razvitak, šta bi bio njen vrhunac, postoji li njen kraj. Iz te perspektive je odluka da junaci budu intelektualci, dakle ljudi od razuma, odlična jer razum i emocije teško mogu zajedno. No, formiranje emocija i njihova devijacija nisu jedina stvar koju autorka kritički posmatra, ali ćemo o tome malo kasnije kada se upoznamo sa junacima i glavnim događajima u romanu.

Glavna junakinja ovog romana je Ester Nilsen, intelektualka. Sama autorka je odmah u prvoj rečenici definiše kao pesnikinju i esejistkinju, ali mislim da je podesnije da je nazovemo intelektualkom. Ester živi u svetu koji je sama uredila, a koji nije haos kao kod mnogih, već je zasnovan na logici i racionalizaciji svega, od troškova do emocija. Ali, kako to obično biva u životu, a naraočito u knjigama, dogodiće se nešto što će njenu brižljivo sagrađenu svakodnevicu uzdrmati do temelja.

Ako se ikada odvažim da napišem roman, čvrsto sam odlučila da ga započenm rečenicom: sva s*anja ovoga sveta počinju telefonskim pozivom. Nakon što sam pročitala Ogrešenje, sasvim sam sigurna da bi se i Ester složila sa mnom. Jer krah sveta koji poznaje i u kome se oseća sigurno, desiće se kada je početkom juna pozovu da krajem oktobra održi predavenje o slavnom umetniku Hugu Rasku. Ester se i pre tog poziva zanimala za Hugovu umetnost, za njegovo delovanje kao umetnika, ali, što je možda i važnije, pažnju su joj privlačili njegovi stavovi koji su ga izdvajali iz mase:

Gde bi drugi govorili o sebi, on je govorio o odgovornosti i solidarnosti…

I tako se Ester, nekoliko nedelja pred seminar, posvetila iscrpnom istraživanju Hugovog lika i dela, nedelju dana pred samo predavanje sela je počela da slaže informacije u tridesetominutno izaganje. Njen cilj je bio da napiše izvanredno predavanje koje bi zadivilo samog umetnika, predavanje čiji jezik neće biti standardan, prepun opštiih mesta i fraza. I dok je pisala, emocije su počele da se razvijaju. Počelo je sa poštovanjem i dubokim uvažavanjem, a onda je došlo do transformacije i poštovanje je postalo čežnja, a duboko uvažavanje – ogromna žudnja.

Sada na scenu stupa i sam Hugo. Naravno, očaran je predavanjem: niko ga nikad nije tako duboko razumeo niti predstavio njega i njegov rad sa takvom preciznošću. Esterina fasciniranost Hugom sada dobija novi nivo: ona sada razmišlja o Hugu kao nekome ko bi obogatio sve sfere njenog života. Postaće prijatelji, razgovaraće o bitnim životnim stvarima, a odatle stvari mogu samo da idu smeru potpunog duhovnog srodstva, jer Ester u prvim trenucima ipak potiskuje fizičku želju. I zaista, njihovi susreti postaju sve češči i sve duži, a Ester i Hugo ostvaruju intelektualnu vezu, zasnovanu na dugim i dubokim razgovorima. Čini se da je autorki bilo vrlo bitno da njih dvoje kliknu intelektualno, možda jer bi čitaocima sa iskustvom odmah na početku jasno bilo da veza zasnovana na fizičkoj privlačnosti nema velike izglede da uspe, pa je rešila da obrne situaciju i ovu dublju vezu stavi u prvi plan. U svakom slučaju, kako radnja teče, postaje jasno da je ta sklonost ka filozofiji i intelektualnom životu zapravo jedina spona koja ih spaja. Svaki pokušaj da se konverzacija prenese na obične teme, u najvećem broju slučajeva propada, a ako se i dogodi onda je to vrlo štura i gotovo besmislena razmena reči. Ester je toga svesna, ali odbija da tu činjenicu uzme u razmatranje jer sada fizička potreba postaje sve snažnija, a za Ester je fizičko sjedinjavanje posledica onog duhovnog, koje funkcioniše odlično. Zato ne odustaje od ideje da je Hugo čovek kakav njoj treba.

Spori tempo razvijanja njihove veze je ne demorališe, naprotiv. To je dokaz da se stvara nešto lepo. I naravno, uskoro dolazi do seksualnog čina, njihova veza sada postaje i fizička, ali… Taj čin je, uostalom kao i ceo taj odnos, dvostruko shvaćen. Ester je (na trenutak) zadovoljna jer veruje da su spojeni i duhom i telom, dok je za Huga sveden na zadovoljavanje fizičke potrebe i proizvodi nelagodu. Nakon toga, čini se da i Ester posustaje: pronalazi dokaze o drugoj ženi, o dvostrukom životu koji Hugo vodi. Ali i dalje ne odustaje. A ne odustaje jer, iako Hugo prestaje da se javlja, on se ne udaljava iz njenog života u potpunosti. Svaki put kada pomisli da je konačno ostavila ideju o njemu kao idealnom čoveku za nju iza sebe, on se, iz krajnje sebičnih pobuda, javi i pokaže da emocije ipak ne mogu da se spakuju, zature i nestanu. Ona ode u Pariz da vida rane, on kaže: možemo da razgovaramo kad se vratiš. Ona provede dane razmišljajući šta to tačno znači. Onda je on pozove i javljanje pravda slučajem. A zapravo, ono što Ester ne vidi jeste činjenica da je Hugo zavisan od mišljenja drugih, a ja bih se usudila da kažem naročito od mišljenja žena. Njegov ego ne može da podnese da neko ko ima sliku o njemu kakvu ima Ester ne bude do njegovog života. I onda joj tako baca te mrvice pažnje, vabeći je nazad u svoju blizinu. Ta toplo – hladno rutina je za Ester zbunjujuća, jer njegovo odbijanje nije pravo odbijanje, dakle nije konačno, nije racionalno, logično. A to boli još više. I zato veći deo romana mi zapravo pratimo Ester u ideji da definiše motive za njegovo ponašanje i postupke koji prkose svakoj logici. To njeno slepilo možemo da prepišemo idealizaciji, ali budimo iskreni, nismo li svi bili slepi od zaljubljenosti?

Sad je pravo vreme da se vratimo na onu drugu stvar koju autorka stavlja pod lupu, a to je pitanje intelekta, odnosno poimanje istog kao glavne osobine jednog bića. Možda grešim, ali rekla bih da je Lena Andešon kroz likove Ester i Huga poprilično ismejala one koji gaje iluzije da ih intelekt definiše i čini posebnim. Oboje se ponose činjenicom da pripadaju uskom krugu intelektualaca. Oboje su arogantni, svako na svoj način. On je javno priznat i bitno mu je da se svaki aspekat njegovog rada veliča. Kroz roman, njegovo ponašanje varira od nezainteresovanog ljubavnika do osobe koja strahuje od mogućnosti da slika odgovornog i moralnog čoveka koju pažljivo gradi godinams, ne bude ukaljana. S druge strane, njeni radovi su objavljivani, ali su ostali nezapaženi. Priznala ona to ili ne, tek njena želja da poznanstvo sa Hugom preraste u duhovno srodstvo, kako sama kaže, nije ništa drugo do traženje potvrde od nekoga čiju reč javnost priznaje i prepoznaje kao istinu. Pred kraj romana, na kraju projekcije dokumentarca o Hugu, Ester dobija priliku da skine tu koprenu sa očiju i shvati da je zajednica kojoj toliko želi da pripadne trula, ali i pored analitičkog uma koji je krasi, ona ne uspeva da se otrgne. I kad kažem zajednica, mislim i na onu intimnu sa Hugom, koja egzistira samo u njenoj imaginaciji, ali i na skupinu poluintelektualaca, koji su skloniji slepom prihvatanju činjenica više nego njihovom preispitivanju. No za mene je vrhunac ove kritike svakako sam kraj romana, koji neću da vam otkrijem, ali moram da kažem da je izuzetno jednostavan, možda čak i banalan. I baš zato je delovao tako efektno. Nema više šta da se razume, poslednja je rečenica romana. Taj svojevrsni epitaf emocijama deluje tako jasno i konačno, a zapravo je pogrešan zato što je kraj situacije sa Hugom novi početak za Ester, a razumevanje svega što se desilo tek treba da nastupi.

Sve u svemu, ja sam ovoj knjizi dala jaku trojku. Te filozofske diskusije su mi ponekad delovale naprono, ja nisam tip koji u njima uživa. Takođe mislim da romanu manjka dinamike i mislim da bi ona bila ostvarena da smo imali barem još jednog, iole razvijenog junaka. Recimo, hor drugarica. Sa očitim izvorom u antičkoj drami, hor drugarica treba da bude glas razuma. On to i jeste, samo je u toj spisateljskoj tendenciji da sve bude svedeno, potencijal koji ideja hora nosi ostao neiskorišćen.

I na kraju ostaje pitanje gde leži ogrešenje? Da li je Hugo nosilac tog grešnog momenta ili se on ipak nalazi u Ester? I ko se o koga tu ogrešio? Rekla bih da tačan odgovor ne postoji. On je stvar ličnog odnosa sa junacima. I to je možda i najveća vrednost ovog romana.

 

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

 

 

 

Beldocs 2017

Oh, opet je to doba godine.

Koje doba?

Beldocs doba!!!

Ovo je deseto jubilarno izdanje festivala Beldocs i meni se čini da program nikad nije bio zanimljiviji. I, dodajem ja nakon tri sata planiranja, nikad nije bilo teže odabrati šta žrtvovati jer se termini preklapaju. Što me, naravno, dovodi do ideje da možda trajanje festivala (7 dana) nije dovoljno za ovaj broj filmova (89). No, to sam samo ja, a ja ne bih bila ja kada ne bih našla razlog da se bunim.

Pre nego što vas, kao i prošle godine u ovo vreme, uputim u svoje favorite ovogodišnjeg festivala, evo i nekoliko reči o selekciji. Ona je podeljena u jedanaest programskih celina, tematski zaokruženih, na prvi pogled različitih. Ja bih rekla da je to samo na prvi pogled jer mi se čini da je glavni imenitelj svih odabranih filmova sloboda. Ona se promatra na različite načine, iz različitih perspektiva, pa se tako na repertoaru nalaze filmovi koji slobodu posmatraju iz perspektive pojedinca, iz perspektive grupa: onih manjih, oličenih u porodici, ili većih, koje predstavljaju priče određenih naroda. Sloboda se promatra iz perspektive onih kojima je oduzeta, onih koji je možda imaju i previše, onih koji su je izgubili svojom krivicom, onih koji su se za nju borili, a onda se pitanje njihove žrtve relativizovalo.

Ove godine, festival se odvija pod parolom Nije još mrak, što je ujedno i naslov jednog od filmova iz takmičarskog dela. Sa tom parolom komunicira i nova programska celina nazvana Kreacija vs. destrukcija. Svih osam filmova, koliko će ih u okviru ove celine biti prikazano, inspirisano je različitim oblicima destrukcije. I premda je rušilačka sila dominantna, svaki film bi na određeni način trebao da natera gledaoca da se zapita da li je kreativnost ravnopravni protivnik u toj večitoj borbi stvaranja i uništavanja. U tom smislu, poruka ovog festivala nosi u sebi dozu optimizma, kako je i red u proleće. Zar ne?

Još jedna novina kada je reč o programskim celinama, jeste i uvođenje i celine koja nosi naziv Feel good movies. Ona je, opet, podeljena na tri tematska toka: eros & tanatos; društvo & priroda i slow & ekološki film. Eros & tanatos svog najočiglednijeg predstavnika imaće u filmu Ćićolina, kuma od skandala. Prema rečima selektora ovog programa, reditelja Stevana Filipovića, film se bavi pitanjem da li je Ćićolina feministička aktivistkinja ili nusproizvod patrijarhalnog kapitalizma. A kako se organizatori svim silama bore da ugoste Ćićolinu, postoji velika mogućnost da publika iz prve ruke dobije odgovor na to pitanje. Društvo & priroda podrazumeva filmove koji se bave porodičnim odnosima i mestu porodice u društvenim pojavama nekad i sad, dok je slow & ekološki film posvećen odnosu čoveka prema prirodi i posledicama tog odnosa.

Meni je ove godine bilo izuzetno teško da napravim izbor filmova koje bih pogledala. Zahvaljujući studentskim akreditacijama (o uslovima za dobijanje i mogućnostima koje pružaju, možete se informisati ovde –› klik), dostupan mi je kompletan program, ali stvarni život uvek stane na put malim zadovoljstvima. Neke filmove propuštam zbog posla, a većinu zbog preklapanja u rasporedu. Raspored sam napravila, ali sve mi se čini da ću konačne odluke donositi u skladu sa trenutnim raspoloženjem. Pre nego što se pozabavimo mojom listom filmova za koje znam da ću pogledati, moram prvo da se osvrnem na dva koja propuštam.

Prvi je film Opsada. Ovaj film biće prikazan 9. maja, u 17h, u okviru programa Kreativnost vs. destrukcija. I mada mi je jasno da su želeli da projekcija bude deo Dana pobede, moram da kažem da je odabir termina nesrećan jer ipak reč o radnom danu. No, šta je tu je. Opsada inače govori o opsadi Sarajeva, što je najduža opsada jednog grada u modernoj istoriji.

Opsada je film o ljudima koji su preživeli to iskustvo, o ličnom iskustvu opkoljenih. Kroz priču o Sarajevu, film govori o opkoljenim gradovima uopšte, o borbi i otporu. To je univerzalna priča o užasnim izazovima s kojima se civilizacija suočava u svojoj borbi za opstanak. Sarajevo se oduprelo i preživelo. Opsada je priča o strmoglavom putu u rat.

Drugi film koji teška srca propuštam jeste film Jugoslavija: druga strana ogledala. Mislim, stvarno… Ovo je trenutak kada mi je potrebna mogućnost astralne projekcije. 😦 Ovaj film o Jugoslaviji dolazi iz Francuske, i u 110 minuta koliko traje, trebalo bi da prikaže istoriju bivše nam zemlje od njenih prvih do njenih poslednjih dana. Uspon, vrhunac i neslavni kraj Jugoslavije prikazan u ovom filmu, čija je autorka jugoslovenskog porekla, izazvao je veliku pažnju u Francuskoj i Nemačkoj, nazvan je ,,hronikom kolektivnog samoubistva, i ja ću da ga propustim.

giphy

Beldocs ove godine otvara film Još jednom sa emocijom, film o Niku Kejvu. Film prati Kejva i bend tokom produkcije poslednjeg im albuma Skeleton Tree. Ono što je obeležilo nastanak albuma, a samim tim i tok ovog filma, svakako jeste smrt Kejvovog sina. Film je prvobitno zamišnjen kao deo promocije albuma, njegova uloga bila je da nam približi Kejvov stvaralački proces. U neku ruku, ta ideja je opstala, ali se stvaralački proces pretvorio u proces suočavanja sa najvećiim gubitkom i čime je film dobio jednu novu dimenziju. Već vidim da će biti suza. I jedva čekam.

Druga stvar kojoj se neizmerno radujem jesu tri filma Alione van der Horst. Onaj na koji bih vam skrenula pažnju jeste film o ruskom pesniku Borisu Rižiju. Evo i kratke pričice vezane za taj film: jednog dana, dok smo još bile redovne studentkinje, Kaća je videla poster na katedri za ruski jezik koji je pozivao ljude na predstavljanje zbirke poezije nama tada nepoznatog pesnika Borisa Rižija, čije će stihove čitati, ni manje ni više, nego moj brat od strica, koji je inače glumac i ne hvalim se sad, majke mi. I tako odemo nas tri, Kaća, sestra mi Ljubica i ja, pokisnemo kao miševi, ali se divno provedemo i ostanemo ovekovečene na yt. U okviru promocije knjige, publika je videla i pomenuti film Alione van der Horst. Tako smo se mi upoznale sa tom tragičnom pričom pa zato ja mogu iz prve ruke da vam kažem da je film sjajan. Priča je koncipirina tako da nam osvetli život i rad mladog ruskog pisca, ali kako nema jednostavnih priča u Rusiji, ova priča je i priča o sovjetskoj i postsovjetskoj Rusiji, o ljubavi i o tome može li poezija da spasi život, ako već nije sigurno da će spasiti svet.

Treći film čiju projekciju ne mogu da dočekam jeste film Žena i glečer. Ovaj film se onako na prvu loptu bavi idejom dobrovoljnog egzila, koja je meni uvek tako privlačna i zanimljiva. Sećate se romana Brdo? E, za razliku od neimenovanog junaka iz romana koji odlazi kada oseti potrebu da se skloni od ljudi, glavna junakinja ovog filma, litvanska naučnica Aušra Revutaite već trideset godina živi u srednjoj Aziji, u planinskom delu Tanšan, gde proučava klimatske promene na glečeru Tujuksu. Aušra živi i radi u staroj istraživačkoj stanici iz sovjetskog doba na 3.500 metara nadmorske visine, a društvo joj prave pas i mačka. Iako deluje vrlo jednostavno, verujem da je tematika ovog filma zapravo jako složena jer Aušra zasigurno razbija određene šablone, njena istrajnost je zaista za divljenje, a i biće zanimljivo napraviti poređenje sa pomenutim romanom.

A sada jedna dilema. Da li da gledam film Poslednji ljudi u Alepu ili da šansu dam filmu Atlantik? Mada, ako krenem malo pre što krene odjavna špica prvog filma, mogu da pretrčim razdaljinu od Doma omladine do Muzeja jugoslovenske kinoteke (i kad kažem pretrčim, mislim hodam malo brže nego inače) i stignem na drugi, uz nekoliko minuta zakašnjenja. Poslednji ljudi u Alepu je dokumentarac o Khalidu, Subhi i Mahmudu, osnivačima organizacije Beli šlemovi i oni su prvi koji ulaze u uništene zgrade, u ruševine, tražeći preživele. Oni su izabrali da ostanu u Alepu kako bi sačuvali svoje ljude tokom beskonačne opsade, ali kako dani prolaze, njihova borba se čini sve uzaludnijom i oni počinju da razmišljaju da li je došlo vreme da sa svojim porodicama napuste grad.

Sa druge strane, Atlantik svoju priču fokusira na tri porodice ( po jedna iz Irske, Norveške i Njufaundlenda) koje se generacijama bave ribolovom. A onda se menja ekonomska situacija i počinje borba za naftu. Što opet dovodi do promene na polju ekologije, jer potraga za naftom ide sve dublje i dalje, ugrožavajući ekosistem okeana. A tu su i najveće svetske ribarske kompanije. I sad, kad ste vi navučeni na Deadliest catch, kako da propustite ovo? Kako?!

I za sam kraj ostavljam najveću poslasticu ovogodišnje selekcije. Ciknem od radosti kad samo pomislim da ću za koji dan videti ovu divotu! Ganjala sam ovaj film mesecima, bukvalno. I naravno – ćorak. A onda sam ga videla u programu Beldocsa. I vrisnula.

giphy1

Reč je o filmu Neželjena baština, hrvatske rediteljke Irene Škorić. A neželjena baština su spomenici iz NOR-a. Niste iznenađeni, je l da? 😀 Spomenika koji slave borbu protiv fašizma ima mnogo, neki bi rekli i previše. Bilo da su mali ili gigantski, naivni ili delo akademskih umetnika, svi imaju zajedničku crtu: više nisu poželjni. Neki su uklonjeni direktivama sa vrha, neki uništeni u ratnim zbivanjima ili prostim vandalizmom, neki su prepušteni propadanju jer više niko o njima ne brine. I tako je u celom regionu. Film Irene Škorić treba da prikaže sudbinu umetničkih dela koja praktično preko noći postaju otpad, a preko te priče, film zapravo prikazuje društvo koje se odnosom prema umetnosti zapravo odriče jednog dela svoje istorije. Film je inače prikazan na festivalu Zagreb Dox, pa ako je neko međ vama gledao neka mi kaže da li da smanjujem ova velika očekivanja.

Beldocs 2017 traje od 8. do 15. maja. Sve informacije o festivalu koje sam (svesno) propustila da vam kažem možete naći na njihovom sajtu: klik. Na sajtu je, naravno, i program; ponuda je, što se kaže, raznovrsna. Ako vas je nešto zainteresovalo dovoljno da ovaj festival udenete u svoje planove, recite mi dole u komentarima, pa ko zna, možda se na nekoj projekciji i vidimo! 🙂

Top 5 plus 1, epizoda: Pokošeno polje

Na red je, konačno, stigao i drugi roman u okviru našeg malog projekta pod nazivom Top 5 plus 1. Ako ste propustili prvu epizodu i pitate se o kakvom je projektu reč, ⇒ klik.

Pre nego krenemo sa našim tumečenjem, reći ću vam nekoliko stvarčica o samom romanu i njegovom autoru, za slučaj da je ovo prvi put da se sa njima susrećete. Autor romana Pokošeno polje Branimir Ćosić spada u red književnika koji su svojim radom obeležili međuratni period u našoj književnoj istoriji. Ćosić se aktivno bavio književnim radom svega desetak godina, pre nego što je umro od tuberkuloze u svojoj 30. godini. Pokošeno polje nije njegov jedini roman, ali jeste najpoznatiji i svakako najambiciozniji poduhvat, što podržava i činjenica da je na njemu radio punih šest godina. Roman je podeljen na dva dela: Čitava jedna mladost i Sile. Prvi deo zapravo je deo Ćosićeve autobiografije, što sam ja skontala tek sada, skoro 3 meseca nakon čitanja romana, dok sam tražila informacije za ovaj uvodni tekstić. U tom prvom delu autor je, preko glavnog junaka, novinara Nenada Bajkića, pokušao da nam predstavi (svoje) ratom poremećeno i uništeno detinjstvo. Time je ostavio autentično svedočanstvo o potucanju jedne porodice od nemila do nedraga u Prvom svetskom ratu. Sa druge strane, drugi deo romana posvećen je izgradnji upečatljive slike beskrupuloznosti kapitalističkih odnosa i to preko istorijata bogaćenja porodice Majstorović, dnevnika svoje majke o tragičnoj očevoj sudbini, kao i preko života u redakciji jednog prestoničkog lista.

E tako. Sad smo vas opremile najosnovnijim informacijama pa možemo da se prebacimo na naše utiske. Kao i prošlog puta, tu smo Vesna, Ljilja i ja. Ovaj puta sa manje hrane i više kafe, jer bilo je rano subotnje jutro kada smo se našle, tako da… 🙂 I da, opet vas očekuje poduži tekst, nit’ mi umemo da budemo sažete, nit’ ja umem da editujem stvari tako da budu pristojne dužine. ¯\_(ツ)_/¯

JESTE LI SPREMNI, DECO?! 🙂

67df04ded316a5b3c8f749febe0cedd2_l
Rukopis romana Pokošeno polje, izvor: klik

 

Slavka: Ćao svima!

Vesna: Ćao svima!

Ljilja: Smelly cat, smelly cat…

S: … I dobro došli u novu epizodu projekta Top 5 plus 1. Danas je na meniju roman Pokošeno polje pa izvolite, možete početi. Ko želi da uzme reč?

V: Pa ti si moderatorka.

S: Ma nema toga, I suck at these things.

V: Pa ti si prošli put popisala teme…

S: Jao jesam, al nisam ponela taj papir. Fuck. Još sam zapisala i sebi govorila: ponesi papir, ponesi papir, (sočna psovka) i nisam ponela papir. Izvinite. (puppy eyes)

V: Fali nam jedan papir…

S: Dobro! Nema veze! Od čega hoćete da počnemo?

Tajac.

Još malo tišine.

S: Počnimo…

V: … Ljubav ispočetkaaaaaa…

S: Ne, počnimo od Nenada, da prvo vidimo kakvi su naši utisci o njemu?

Lj: Mislim da on uopšte nije feminista!

S: Volim kako smo odmah prešle na stvar!

V: Svetlana Slapšak nas je navela na pogrešan trag!

Lj: Ima onaj jedan deo kad Aleksandra hoće da se školuje a on joj kaže: Nemoj. Ne zato što ne mislim da si pametna, nego što žene nemaju karakter za to. Tako nešto.

V: Nije baš tako, rekao je više onako u smislu: da li si sigurna da ćeš ti to moći, kao da radiš samostalno…

Lj: Ne, ne, evo sad ću da ti nađem taj deo…

V: … zato što je ona iz te klasne…

Lj: … 100% joj je rekao nešto u stilu: žene uopšte nemaju fizionomiju za to. Onako baš… totalno antifeministički.

V: A ima i ono kako je njegov san da štiti ženu, što je njegova vizija idealnog odnosa, a onda ona štiti njega, kao da mu je majka. Oboje imaju taj zaštitnički odnos jedno prema drugom.

S: Čekaj, čekajte! Hajde da ljude prvo uputimo u to kako smo došle na ideju da je ovo jedan profeministički roman?

V: Evo ovako: sve je počelo u martu mesecu 2016. godine, kada sam ja bila na jednom predavanju Svetlane Slapšak, na Fakultetu političkih nauka. Govorila je o tome kako su posle Prvog svetskog rata pisci uglavnom imali kučkaste stavove prema ženama, svaka je bila kučka, žene su krive za rat i tako dalje. Kao izuzetke je navela dva romana: Pokošeno poljeTerazije Boška Tokina. Kada je govorila o Pokošenom polju, Svetlana je kao feminističku figuru istakla Jasnu, Nenadovu majku, koja sina vaspitava u feministikom duhu. I tako sam ja stvorila visoka očekivanja kada je ovaj roman u pitanju, očekujući da sve puca od feminizma, kad ono… prc.

S: Ajde što si ti imala visoka očekivanja, nego što si ih prenela na ostale…

V: … duboko se izvinjavam zbog toga.

S: … I onda ja dođem na pola romana tako što hrabrim sebe u fazonu: dobro, smor je, al’ izdrži još stranu, još poglavlje, sad će feminizam, sad će.

Lj: E ja moram sad da kažem da sam razmišljala o stavu književnika prema ženi. Došla sam do zaključka da u najvećem broju slučajeva nije stvar u tome da mrze žene, nego je uvek lakše kritikovati nešto što nisi ti.

S: To ti, vidiš, uopšte nije loše. Ja ću to da zapišem.

V: Ja ne mislim da je pisac rešio da napljuje žene, niti mislim da ih kuje u zvezde. Ovo je prosto jedan satiričan roman i pisac se trudi da realistično predstavi sve aspekte, sve trule i loše aspekte društva, pa između ostalog i to kako prolaze žene.

S: Ja mislim da nije realističan uopšte.

I tako se priča o feminističkom aspektu romana preobratila u drugi oblik društvene kritike…

V: Ne?

S: Ne. Mislim da često preteruje. I kad se drži Nenadove priče, pa i kad nas uvodi u tok vezan za Majstoroviće. Naročito kod Majstorivića, tu mi se činilo da preuveličava toliko da to prelazi u karikaturu.

Lj: Meni se pre svega ne sviđa to što se svako malo direktno ističe kako je Nenad iz različitih razloga mislio da je društvo zlo. Po meni, pisac vredi onoliko koliko uspeva da kroz određene događaje, onako umetnički da prikaže samu suštinu stvari, a ne da mi eksplicitno govori šta je Nenad mislio.

S: Imate li utisak da je roman razvodnjen? Da li bi bio efektniji da je sažetiji? Zato što su meni neke stvari, naročito na početku, potpuno nepotrebne.

V: Da, ali to su sve nekako epizode bitne za njegovo sazrevanje.

Lj: Meni se prvi deo romana više svideo, moram da kažem.

S: Meni se drugi dopao više, nekako je dinamičniji.

Lj: A meni baš obrnuto!

S: Stvarno?!

V: Ja ne znam koji mi se više svideo. Potpuno su mi nekako… usklađeni su skroz, kompatibilni su. Ne može jedan bez drugog. Jer u prvom delu vidimo kako odrasta i kako se formiraju ti njegovi ideali, dok se kasnije vidi kako se ti ideali podrivaju. I osnovna tema i jeste sudar tih njegovih ideala sa društvom u kome ne može da ih ostvari. Super nam se povezalo sa Gorskim carem.

S: E to je i meni palo na pamet! Dok sam pisala beleške, pomislila sam da smo odlično uradile što smo krenule po epohama jer se ispostavilo da se Pokošeno polje fino nadovezalo na jadnog Đuricu.

Lj: Ja bih da dodam da, bez obzira koliko je roman nesavršen, kraj je na vrhunskom niovu. Bar što se mene tiče.

S i V, složno: Da, da!

V: Jeste li i vi tu videle vezu sa Kamijem?

S: Ja ne. Mada nisam… Možda nisam pažljivo…

Lj: Možda…

V: Zar nisi prošli put rekla da vidiš vezu sa Strancem?

S: Ja? Ne.

Lj: Rekla si.

S: Jesam? Onda mora da nisam mislila na taj deo.

Možda je ovo pravi trenutak da napomenem da sam na prvom sastanku bila mamurna. #sorry

V: Mislim iz aspekta motivacije ubistva.

Lj: Da.

S: Aaaaa, ubistva! (nemam pojma)

V: Da, ubistva. Ono nije planirano, nego je stvar trenutka. Iziritira ga smeh.

Lj: Deluje u afektu.

V: A zapravo je sve simbolično.

S: (i dalje nemam pojma)

V: A pošto odmah na početku saznajemo koga je ubio, sve vreme, kako se priča razvija, mi čekamo da vidimo kako će to biti motivisano, pa prvo mislimo možda je zbog devojke, možda je zbog tih nekih sukoba oko novina i tako, a na onda dođe taj kraj i ispadne da je to ubistvo izvršeno prosto… Šta vi mislite, u stvari? Kako vi razumete to ubistvo i kako je ono motivisano?

Lj: Društvo je toliko apsurdno i toliko čovek ne može ništa na normalan način da uradi u tom društvu, tako da mislim da jedini način da se izvučeš iz tog kola jeste opcija da počiniš nešto protiv zakona, protiv tog društva.

V: Slažem se.

S: Da li vam se čini da to ima veze sa onom scenom kada Majstorović dođe kod tasta po novac, kad je ovaj već skrenuo sa uma…

V: Pa ga gađa nekom lampom?

S: Da. Da li vam se čini da ima sličnosti između te dve scene? Da je motiv nasilja cikličan?

Lj: Tast je inače baš zanimljiv lik.

S: I meni je baš super, šteta što nije dobio više prostora.

V: Ne znam, vidiš. Ja nisam razmišljala o toj vezi sa tastom. Ali da, moguće je.

S: Jer Majstorović nikada nije… on nije otišao kod tasta sa idejom da ga povredi ili tako nešto. Majstorović jeste razmišljao o tome, ali nije bio na putu da svoja razmišljanja ostvari. Glas i ponašanje njegovog tasta su doveli do eksalacije nasilja. Možda ja to učitavam?

Lj: Ne, mislim da ima veze.

V: Možda, stvarno. Mada je meni taj postupak jače psihološki motivisan od onoga na kraju. Scena na kraju mi je više simbolična. Bajkić ne puca zato što misli da je ovaj kriv za sve, nego što njega vidi kao predstavnika te apsurdne situacije: mlad je, dobio je da bude vlasnik novina na gotovo, kroz ceo roman se sprdači… Jednostavno, može mu se. Ima onaj klub u kome svira, boli ga uvo. Ta bahatost, ta lagodnost, sebičnost i taj komfor proističu iz njegove klasne pozicije. On se smeje kada Stanka izvrši samoubistvo i Bajkića zapravo iritira to što je on u stanju da se smeje kada se nešto tako tragično desilo.

Lj: Time se samo pokazuje koliko klasni položaj dehumanizuje ljude. I daje im iluziju da mogu da rade šta hoće.

V:  A ironija je da ovom nije ništa.

Lj: Da, ovaj se potpuno oporavi.

V: I tu svi Bajkićevi neuspesi kulminiraju.

Lj: A činjenica da će svaki njegov pokušaj da nešto uradi biti okončan neuspehom, zapravo je vidljiva još na početku romana. Znate onu scenu sa loptom? On na sve načine pokušava da preuzme kontrolu, da je spasi, ali ne uspeva.

S: I odmah ti postaje jasno da je problem u korišćenju moći. Njemu su loptu uzeli gimnazijalci, nije stradala u igri sa vršnjacima. Već u ranom detinjstvu, on ispašta zbog onih koji su na neki način, bilo koji način, moćniji od njega. Što bi zapravo i bila poenta: šta god da ti kao obespravljeni pojedinac uradiš… Ništa ne možeš da promeniš kada je ta ,,viša klasa‘‘ u pitanju.

V: I to se dosledno primenjuje na sve, čak i na slučajeve samoubistva: imaš samoubstvo Stankino i one sirote devojke kojoj pop nije hteo da očita… šta god da se već čita. Tako da… (nepoznavanje crkvenih običaja i termina = nivonepostoji.com)

Lj: I vrlo je simbolično ono na kraju: Mile je krvav. Jeste, i on ima putera na glavi, ali kakve veze ima kad mu je tata uticajan pa se za dva dana za njegove incidente neće znati. To je jako efektno opominjenje… To: i Mile je krvav, i Mile je krvav. To mi se BAŠ dopalo! I može da se poveže lako sa romanom Zločin i kazna: kriv si pred državom. I Mile je kriv, ali ne pred državom jer je kapitalista.

V: A šta mislite, što Bajkić ne puca u Despotovića? Ima razloga, sve ono što je učinio Bajkićevom ocu. On je tu glavni zločinac, pa zašto onda ne puca u njega?

Lj: Da, da… Plus, kad Bajkić ode kod Despotovića, on je potpuno paralisan.

S: Zato što nema hrabrosti da se suprotstavi pravom oličenju zla. Zato puca na simboličku manifestaciju.

V: Pa to. Svestan je da je nemoćan.

Lj: Mile je otvorena manifestacija, Despotović je delatnik iz senke. Zato se odlučuje da puca na Mila, jer je vidljiv, tu je. Do Despotovića ne može da dopre, u simboličkom simislu. Tako da je i tu omanuo.

V: Pročitala sam jednu kritiku… Ima na digitalnoj biblioteci našeg faksa. Ona je, onako baš socrealistička, i uglavnom govori o tome kako roman kritikuje kapitalizam. I to je tačno. Kapitalizam opisan u ovom romanu je zaista onaj najgori oblik, kad ti ništa ne možeš da učiniš, čak ni da radiš svoj posao i pišeš istinu za novine jer su vlasnici novina povezani sa ovim ili onim. Ali, dalje kaže autorka, pisac nije znao kako da se odvoji od tog individualnog, nije pronašao mehanizme za pravu promenu društva. Samo što ne kaže: nije se učlanio u KPJ. Možda je sa tim u vezi ono što Markovac kaže: samo drugarstvo može izdići čoveka iznad društvene zavisnosti, u borbi za dostojanstvo.

S: Zanimljiva je ta pohvala drugarstvu jer može da se tumači dvojako. Sad, s ove perspektive, kada se uzme u obzir kada je knjiga pisana, vrlo je, kako da kažem, održiva ta ideja da se pod drugarstvo misli na komunističo viđenje pojma.

V: Ja mislim da je drugarstvo ovde ipak bliže tom humanističkom smislu.

S: Pa ne znam, kažem, podložno je tumačenju. Ako su komunisti stvarno verovali da je ukidanje klasnih razlika moguće…

V: Ja ipak mislim da bi to bilo učitavanje…

Lj: Svaka ideologija je dobra dok ne dobije svoju primenu u društvu. Kapitalizam u teoriji obezbeđuje dostojanstvo…

V: Kako kome.

Lj: … pravo na sopstvenu imovinu… Ali kada se primeni, postaje monopol nad ljudima.

S: Moram da napomenem i ovo: ima taj jedan deo, kada pisac govori o istorijatu bogatstva Majstorovića, pa kada ovaj hoda fabričkom halom, on kaže da su ljudi njegove mašine i da ih je lako, odnosno jeftino zameniti. E ja sam u beleškama zapisala: ljudi = mašine – nadam se da će ti komunisti konfiskovati svu imovinu, đubre kapitalističko. A opet, moram da kažem da meni Majstorović, generalno gledano, nije uopšte toliko gadan kao ostali likovi. Valjda zato što nije toliko pun obesti, a to je zato što je on ta prva generacija, onaj koji je stekao sav taj kapital. I dok ga je sticao, on je imao i padove i neuspehe. I uvek se vraćao, na ovaj ili onaj način, borio se. Što ga čini… čovekom.

V: Apsolutno. U toj porodici je najproblematičniji Mile. On je sve dobio na gotovo, nikad nije morao da se potrudi da bi nešto dobio, odrastao je u komforu… I misli da može da se zavitlava sa svima iz prostog razloga što misli da mu to status dozvoljava. Ona scena sa mrtvačkim sandukom, pa ceo slučaj sa Stankom… I činjenica da na dedinu sahranu ide, a još mu je oko vrata okačen onaj kaiš od saksofona… Sve to govori kakav je njegov stav prema drugima, prema životu, i sopstvenom i tuđem. Mislim da je Ćosić to sjajno prikazao, taj niz. Svaka nova generacija biva sve dehumanizovanija. I zanimljivo je što su te klasne granice u potpunosti neprohodne, nema pomeranja, ili si tamo, ili si ovamo, gore ili dole.

Lj: E to! Pokazuje se da ono što je sušto, krucijalno u jednom biću, zapravo biva određeno društvenim položajem.

S: Ali kad smo se već dotakle ideologija i sličnih stvari, šta mislite o onom delu kad Nenad čita Sjenkjeviča pa je sav u tom nacionalnom poletu?

V: Meni je mnogo zanimljivo kako se razvija njegov patriotizam pa onda kako se urušava.

S: Potpuno je recipročno: dok je mali, njegov patriotizam je ogroman…

V: Jeste, gleda ujake i misli da je logično da se ide u rat, da se gine, da se zemlja ne brani foto-aparatom… 

S: Možemo li da se osvrnemo malo na sam rat?

V: I kako Nenad doživljava oslobođenje?

Lj: Meni se dopada to što je rat granična situacija u kojoj ljudi postaju bestijalni i svi zakoni se podrivaju, e u takvim uslovima on sazreva i inicira se u društvo.

V: I zanimljivo je što, čak i kad rat prođe, sve ostaje isto. Rat može da posluži kao opravdanje za tu dehumanizaciju, ali šta se dešava kad rat prođe? Nenadova ideja o ratu se menja, kao i njegov patriotizam uostalom. Nekada je rat video kao pitanje časti, a sada je to rušilačka stvar, u kojoj tuđi ljudi odlaze u tuđe zemlje i bespravno nešto zahtevaju. A opet, tu je i njegov stav prema oslobođenju: on se prvo raduje jer su došli naši, a onda mu Jasna kaže: pa nema našihI onda vrhunac ironije: Šunjević koji peva himnu.

Lj: To Jasnino nema naših, to može da se tumači na dva načina: prvo u bukvalnom smislu jer su mnogi, uključujući i njenu braću, poginuli pa ih, dakle, fizički više nema. A opet, u ratu se mnogi dehumanizuju, promene i onda ostaju fizički isti, ali više nisu oni koje smo poznavali, nisu naši. I najsvetije veze se podrivaju, i u ratu, a i u ovom romanu. Otud i to da nemamo pojma šta je sa kumom i slično. Ali, moram da dodam i ovo, zanimljivo je što se poništava ta podela na naše i tuđe. Jer koliko su okupatori nerpravedni i bezobrazni u prvom delu, toliko je ta nepravda u drugom delu romana veća, jer te uništavaju tvoji. Nesreća tako potaje konstanta kategorija. U tom smislu, oslobođenje je prividna stvar.

I onda se desio jedan (ne baš) suptilan prelaz sa patriotizma na Nenadovu seksualnost i odnos sa ženama. 

Lj: A zanimljivo je kako se stvari razlikuju… I taj reciprocitet… Kao malom mu se budi seksualnost, a onda kad odraste… Seksualnost prestaje da bude vidljiva, on je sad kao neki osećajni tip koji hoće da zaštiti ženu i to.

V: Da, zanimljivo je kako se ta njegova seksualnost razvija. Ljilja je prošli put bila jako zainteresovana za taj segment, tako da… Ajde počni, Ljiljo.

Lj: Hah, pa sad ne znam šta bih rekla, osim da je njegova seksualnost neobična. Dve dominantne ličnosti na početku njegovog života su majka i baba i mislim da od njih kreće… sav taj njegov razvoj. Simptomatično je što starije žene stoje na početku tog buđenja.

V: Njegov prvi doživljaj je kad vidi kroz prozor onu gologuzu. A šta mislite o ovome: nakon što nju vidi, saznaje za Žarkovu smrt i oseća nemoć, bes, samoću. Ispada da je njegova inicijacija u svet odraslih muškaraca povezana sa nestankom jedne muške figure iz njegovog života.

Lj: Da, eros je u ovom romanu uvek povezan sa tanatosom.

V: Da, eros je uvek praćen traumom.

S: Što ste pametne, jbt! Meni te stvari nikad ne bi pale na pamet.

V: Zapravo, možda to i nije toliko uticajno, to što su dominante žene tokom njegovog odrastanja. Svakako, činjenica je da je odrastao bez oca…

Lj: … Generalno bez dominantne muške figure: jedan ujak nije tu, ovaj drugi je prisutan, ali sav je bolestan, mlitav, u suštini pasivan… Prva prava, dominantna muška figura u njegovom životu zapravo je onaj mali komandant Vojo. On je kao muževna dopuna Nenadove pomalo ženskaste ličnosti.

V: I svoju muškost pokazuje kroz nasilje. I to vidimo kad muči onog mačora, to mu je način da se dokaže.

Lj: Generalno je svaki proces inicijacije u društvu protkan nekim oblikom nasilja.

S: Meni je ta scena sa mučenjem mačke… Bolest.

Lj: Meni je zazorna, ali mi se sviđa jer pokazuje ljude onakvim kakvim jesu.

S: I Nenad koji ne može da pogleda mačku, ne može da gleda šta joj rade, ali predlaže da je dokosure barutom… Mislim, wtf?!

V: To je ta borba u njemu, taj kontrast njegove prirode i želje da se integriše.

Lj: A potpuno je glupo kako Vojkan izlazi iz priče: kao, evo ti moj pas i aj ćao. Eeeeee, a jeste provalile što se svi psi zovu muslimanskim imenima: te Mujo, te Haso, te Alija… Ima on (pisac) neki zazor… Znate da i na početku ima ono kad kaže nešto tipa : bezobrazni Bosanci su stražarili i tako to.

S: Odlutale smo, žene. Odlutale!

Lj: Istina. Evo da se vratimo, bliska je tema. Da li vam se čini da je Nenadova priroda ambivalentna priroda, odnosno da je negde između muškarca i žene? Kad je sa ženama, nastoji da se pokaže kao muškarac, zaštitnik. A kada je sa muškarcima, onda nastoji da on bude taj koji je zaštićen.

S: Da povežemo to sa tim što nije imao dominantnu mušku figuru pa mu je promakao obrazac ponašanja?

V: Ja bih rekla da je on u svakom slučaju izvan te stroge rodne podele, u smislu šta se tačno očekuje od muškarca, šta od žene. I tu se nadovezuje odnos sa Jasnom…

Lj: Čekaj, ako počnemo sa Jasnom, moramo da nastavimo sa Marijom!

S: Me, me, m?

Lj: Može. Ajde Vesna.

V: Ajde, pošto sam ja već počela sa Svetlanom… Meni je glavni utisak taj odnos uzajamnosti; kako oni podjednako brinu jedno za drugo. Nenad se brine što će Jasna brinuti. I to što je zove po imenu… To mi je onako, ravnopravniji odnos nego što bismo tradicionalno očekivali od majke i deteta.

S: Meni je nekako šokantna bila činjenica da on nju zove po imenu, s obzirom na to kad je roman napisan. Meni je dugo pored Jasninog imena u beleškama stajao znak pitanja jer nisam mogla da skontam da li mu je majka, starija sestra…

Lj: Da, i ja sam se dvoumila oko toga.

V: Prava je šteta što je pisac nije nazvao Vesna.

S: Kopka me to, to što o njoj uglavnom misli kao o Jasni, ne kao o majci.

Lj: Mislim da on nju vidi kao prijateljsku figuru. Više se on, kao muškarac, oseća obaveznim da brine o njoj, nego što smatra nju sposobnom da brine o njemu.

S: Zar to nije malo nipodaštavajući stav?

Lj: Mislim da je došlo do neke inverzije, više on nju gleda kao na svoje dete.

V: Ali ja ne vidim to kao pogrešno. Zar nije normalno da svako brine za svoju majku?

Lj: Pa nisam ja ni rekla da je pogrešno.

V: Mislim da samo nismo navikli… Mislim da je nama u glavi ta tradicionalna slika u kojoj je majka mučenica na koju se svi istresaju i sad je prosto neobično da imamo književnog junaka koji se brine za majku, koji je ne smatra samo sluškinjom.

S: Meni nije neobično što on brine. Neobično mi je bilo samo to kako se on njoj obraća.

V: Možda je to neki mali omaž njenom liku. Nekako nije dobila dovoljno prostora…

S: A i to što jeste dobila, pogrešno je iskorišćeno…

Lj: Meni se čini da on nju ne ceni dovoljno kao neku društvenu kategoriju u svom životu, u smislu majke, nego je više vidi kao kao neku nedovoljno autoritativnu figuru pošto Nenad samo vapi za ocem i ostalim muškim figurama.

V: Ja nisam shvatila da vapi za ocem. Nisam nigde primetila to.

S: Ne ocem kao određenom osobom, više u smislu očinske figure.

V: Ali i kad se pojavi kandidat, tipa Šunjević, on mu je odvratan.

S: Mmm, ne znam. Ja mislim da on Šunjevića ne trpi jer se ovaj pojavio u tom određenom trenutku, Nenad je u strahu da bi Šunjević Jasnu otrgao od njega. Plus, pojavio se kada Nenadov patriotizam buja, a ovaj sarađuje sa okupatorom što ga je dodatno unizilo u Nenadovim očima. Šta vi mislite o tome? I šta mislite, zašto je Jasna uopšte razmatrala Šunjevićeve ponude?

V: Šunjević je, uz Burmaza, ubedljvo najljigaviji lik. Ali ne mislim da je razmatrala.

S: Ne misliš?

V: Mislim da samo nije znala kako da ga otkači.

Lj: Ja mislim da je razmatrala. I koliko sam shvatila, on je njihov neki stari porodični prijatelj. Mislim, ratna vremena, trbuhom za kruhom. Mislim da nije znala kako drugačije da se prehrane nego uz njegovu pomoć. Mislim da samo nije očekivala da će morati na taj način da mu uzvrati uslugu.

S: Da li je stvarno toliko naivna bila da nije pomislila da će joj to tražiti za uzvrat?

Lj: A možda je htela da iskoristi što više može dok ne dođe do toga.

V: Mislim da je to Jasnino odbijanje Šunjevića ključni trenutak u Nenadovom odrastanju. I u romanu se kaže da je osetio tamnu senku života. Znači da je i on sam osetio da tu nema nekih iskrenih i zdravih odnosa, već da je sve iz neke koristi. I važno je što Jasna, u Nenadovim očima, zadržava moralni kompas. To je jako bitno za njega. Mislim, mnogo je on naivan u tim svojim idealima: čudi se kako neko može da laže, nije mu jasno kako neko može da mrzi, a opet, nepoverljiv je prema Šunjeviću, odmah naslućuje da tu nisu čista posla.

Lj: To je ono što se javlja i kod Andrića, činjenica da deca nisu ni navina ni glupa, ona sve naslućuju samo nemaju sposobnost da na pravi način sve artikulišu.

V: Da, i ovde je baš dosta prostora posvećeno toj detinjoj psihi i razumevanju sveta.

Lj: I tragično je posmatrati kao se njegova ta čista… tabula rasa. Puni tim ružnim stvarima i od njega pravi jednog potpuno obesmišljenog čoveka.

S: I nakon svega rečenog, mislite li da je Nenadov odnos sa Marijom uslovljen ili inspirisan odnosom sa Jasnom?

Lj: Ja bih rekla da jeste, da edipovski momenti definitivno postoje.

V: Ima edipovskog, slažem se samo mi je Marija nekako… ambivalentna. Ona je dosta starija, mazi ga kao da je dete i onda kad počnu da se dešavaju neke stvari…

S: Da, da, kako tumačite to rvanje? Koja je poenta tog čina? Da je on bio inicijator, ja bih razumela: mlad je, pubertet, hormoni, udarili u glavu, ajde. Ali ovako…

V: Totalno pedofilski. Kao da je jedva dočekala priliku…

Lj: Mislim da je to ženska želja da dobije mladog i nežnog muškarca kog može da oblikuje prema svojoj meri i nad kime može totalno da dominira.

S: Ali zašto onda nije isterala stvar do kraja, da se tako duhovito izrazim?

V: Možda nije toliko do želje da ga oblikuje koliko je postupila impulsivno, nagonski. Isto kao što nije promislila kad je zatrudnela sa okupatorom.

S: Kakav je vaš odnos prema Mariji generalno gledano?

Istovremeno: ne znam.

V: Meni je onako, čudna. Ambivalentna.

S: Meni se u početku dopadala, možda ne toliko ona koliko odnos sa Nenadom jer su te scene naišle kada mi je roman već postao dosadnjikav pa mi je razbila rutinu. Onda, kada je otišla da živi sa tim okupatorom i to sve, onda mi je već postala naporna. Nije mi se dopalo što je nastavila da se poigrava sa njim, što je koristila tu njegovu naivnost zarad neke svoje potvrde. Mislim da je, možda podsvesno, izgubila dobru sliku o sebi kada je otišla da živi sa okupatorom…

V: Mislim da ona nije načisto šta hoće sa Nenadom. Ima tu neku vrstu majčinske nežnosti, postoji neka privlačnost, ona voli kad je on tu, da se loži na nju.

S: … ali ne zna za šta joj treba. Mislim da njegova osećanja prema njoj, bez obzira da li su duboka ili su zasovana na požudi, njoj daju potvrdu, vraćaju je na ono što je bila pre nego što je pošla za okupatora. Potvrđuju sliku koju bi ona želela da ima o sebi, kao nekoj fatalnoj ženi.

Lj: Pa da, služi joj da potvrdi svoju dominaciju. Isto kao što, mislim nije isto, ali može na neki način da se poveže, u Andrićevoj pripovetki Žena na kamenu, kada je Matija vidi, taj njegov pogled u njoj budu svest o njenoj privlačnosti i fatalnosti. Jer na neki način svakome od nas treba neko da nas primeti, potvrdi, kako bismo postali svesni određenog kvaliteta. A gde ćeš bolje od toga kad tvoj kvalitet uoči neiskvareno dete?

S: Onda, kako tumačimo njen kraj? Čemu abortus?

Tajac.

S: Vesna?

V: Zato što je pisac hteo da ona umre, a greota da umre tek tako pa kao daj nešto da kazni grešnicu. Šalim se, ne znam stvarno.

S: Meni je taj abortus potpuno nemotivisan. Zašto, o zašto je Marija abortirala?! Iz tih scena kada se u priču uvodi trudnoća, ja nemam neku sumnju u to da li je Fredi želeo bebu.

Lj: Mislim da nikada problem nije ni bio u njemu.

S: Pa to, zato i kažem. Šta je onda nju motivisali da abortira?

V: Mislim je abortirala zbog majke, zbog tog pritiska i njenog neodobravanja. Znaš da kaže da je svemu tome ona kriva?

S: Aaali nije to majka rekla. Nego Marina Raspopović.

V: Ne. Marija kaže Nenadu da je Marina svemu kriva.

Lj: Ali nije to ta Marina. Marija misli na Raspopovićku. Raspopovićka je ta koja kaže da je svemu ona kriva.

S: I ja sam prvo mislila da je abortirala zbog majke, ali nije, vidi se to onda kad Raspopovićka besno ulazi u kuću.

Lj: Ne znam, ostao je abortus nerešeno pitanje… Mislim da je Marija pokušala da uzme konce u svoje ruke, da ne bude ono što se klasično od žene očekuje, da zasnuje porodicu, ne znam, da ima decu i to. Na nagovor Marine je pokušala to da ostvari, da bude samostalnija i to se srušilo.

S: Ali zar ona svoju samostalnost nije pokazala kada je odlučila da ode sa okupatorom? Da li je njoj zaista bila potrebna Marina da je gurne u taj neki, emancipovaniji svet?

Lj: Generalno su ti zli savetnici prisutni u ovom romanu: sve što se uradi na nečiji nagovor, na kraju se završi nekim krahom.

S: Zanimljivo je što ovde stoji: Marija je otpadnik od rase, prokazana, isključena iz zajednice, od nje dobre i poštene Srpkinje okreću glavu. Onda, da li je Marijina smrt zapravo piščev način da nam stavi do znanja da, ako se okreneš od zajednice, moraš da budeš kažnjena? 

V: Ali on kao da je na Marijinoj strani, kao da je protiv te osude. On se buni protiv toga što su se tako poneli prema njoj, zato joj daje toliko prostora.

S: Zar ne misliš da je mogao da odabere neki drugi način da pokaže da je na njenoj strani? Zar Marijina sreća sa Fredijem ne bi bila pravi način da se zajednici natrlja na nos njena rigidnost?

V: Onda bi cela ideja romana bila nerealna, svi bi bili srećni.

S: Ja ne mislim tako. Mislim da je ovu epizodu…

V: Posvećivanje njenom stradanju, njenoj smrti… To je sve što on može da učini…

Lj: To je ono što smo rekli, on pokazuje kako prolaze ljudi, osobito žene, kad se okrenu protiv zajednice. I to je sve, on odbija da se privoli bilo kojoj strani, on samo pokazuje kakve su posledice.

S: Ok, ako vi tako mislite. Ali, saslušajte me. On je imao savršen način da okonča epizodu sa Marijom, a da  je opet udalji iz zajednice. Samo nekoliko stranica nakon abortusa, Beograd je oslobođen i okupator se povlači. Marija i Fredi su mogli preko noći da nestanu iz grada i da nikada više ne čujemo za njih.

Pitanje Marijinog abortusa i percepcije njenog lika je ostalo otvoreno. Ukoliko ste čitali roman, ne oklevajte da u komentarima ostavite svoje viđenje stvari.

V: Hajde da se zadržimo malo na liku Miodraga Pavlovića… Kako se on vama čini? I uopšte taj odnos dece prema profesorima?

Lj: Meni je taj Miodrag Pavlović bundžija bez razloga.

V: Simpatični ili antipatični?

S i Lj: Antipatični…

Lj: Više antipatični. Baš mi je onako…

S: Otkud znam?! Ipak više antipatičan. A šta ti misliš, Vesna?

V: Meni je sve to bitno u odnosu prema Nenadu. Nekako su mi mnogo okrutna ta deca, u toj okupatorskoj školi. Svi ste vi tu Srbi, upisani u tu školu iz nekog konformizma, da bi vam bilo bolje, lakše i sve to, a onda osuđujete profesore koji su tu iz istog razloga, da bi preživeli. Sa druge strane, to mi je opet u funkciji Nenadove karakterizacije, recimo tu je ona situacija kada upozorava nastavnika da se ne briše maramicom kada mu je Miodrag Pavlović prethodno podvalio mastilo. Cela ta situacija je više u skladu sa Nenadovom prirodom da je uvek za pravdu; da na nepravdu reaguje bez obzira od koga dolazi.

Lj: I da ne želi nepravdu da ispravlja nepravdom. On uvek pokušava da nađe ispravan način da popravi situaciju u društvu, što je nemoguće. I zbog toga što neće nasilje da ispravlja nasilje, on nailazi na osudu vršnjaka. Jer u tom njihovom svetu, to je jedini poredak, to da samo nasilje može da zaustavi nasilje, a Nenad na to neće da pristane.

V: Što je potpuno normalan impuls, a opet je nekako sadistički. On kao da se uzdiže iznad tog sadizma ostale dece. I to je vrlo zanimljivo, jer sada odbija da se povinuje tom principu, a samo nekoliko godina pre toga smo imali incident sa mačkom.

Lj: To je skroz u skladu sa razvojem njegovog lika. On se sve vreme lomata između toga da bude prihvaćen i da bude u skladu sa sopstvenim idealima.

S: Plus što mu se to društvo u koje želi da bude prihvaćen zapravo gadi. Sve vreme, u svakom periodu života. A ko je Nenadu omogućio da ide u tu školu? Ko je platio?

Lj: To se ne zna. Bar ja ne znam.

V: Ne, nije se to otkrilo.

S: Na koga vi sumnjate?

V: Nenad je pomislio da je Marija, pa se ispostavilo da nije.

Lj: Neko od profesora?

V i S: Da nije Šunjević?

S: Šunjević je meni pao na pamet zato što je majka znala, jer kad je on pitao za Mariju, ona je negirala. I onda ko još može da bude, a da Jasna bude upućena u to?

Lj: To je interesantno, to što se nije obelodanilo, jer uvek postoji neko delovanje iz senke koje smo prinuđeni da prihvatimo jer u suprotnom ne bismo opstali.

S: Ali opet, Šunjević nema motiv, zašto bi on to uradio?

V: Podsetite me, da li je to bilo pre ili posle Jasninog odbijanja?

S i Lj: Posle.

S: Zato i deluje neverovatno da je to Šunjevićevo delo.

Lj: Možda jer želi da demonstrira svoju moć? Mislim, ko god da je, to je definitivno demostracija položaja, način upravljanja ljudima. Nema govora o plemenitom činu jer…

V: … jer ljudi u ovom romanu definitivno ne delaju iz senke zato što imaju plemenite pobude. Svako delo se obelodanjuje jer je svaka učinjena usluga samo način manipulacije.

S: A kako se onda tu uklapa onaj profesor što ga je odveo na sladoled?

V: Eee, odlično što smo došli do toga jer mi je mnogo zanimljiv njihov razgovor o religiji i mislim da to možemo fino da povežemo sa simbolikom naslova.

Vesna traži citat, a mi ubijamo vreme ćaskajući o zanimljivim scenama…

Lj: Profesor je, beše, biolog?

S: Da, da. Mislite da tu ima nekih latentnih homoseksualnih iskrica?

Lj: Daaa, definitivno ima homoseksualnih primesa. Ne samo sa ovim biologom. Ja sam to primetila, pa sa svima, zapravo. Od Voja pa na ovamo.

S: Zanimljivo. Ima smisla, znaš da postoje te teorije da nasilje izaziva potisnuta seksualna energija, a Nenad je uvek okružen nasilnim tipovima i situacijama koje se razrešavaju nasiljem.

V: Našla! Ovako: On pokuša da Nenadu objasni religiju i njena objašnjenja stvaranja sveta kao skup simbola koji su neki put vrlo duboki, neki put mutni i apsurdni, a skoro uvek puni poezije. ❤

Lj: Zanimljivo je što se on zbližava sa različitim profesorima, mislim iz različitih nauka. Tačno se vidi koliko se traži, koliko pokušava da se osmisli.

V: Da, traži uzore. Zanimljivo mi je kako razgovaraju o duhu i materiji dok prolaze kroz nepokošenu travu koja propada. I tu se vidi simbolika trave, odnosno pokošenog/nepokošenog polja. To se provlači kroz ceo roman, na početku se kaže da se neki ljudi uzdignu, a da neki padnu kao pokošeni, zatim su tu oni seljaci koji ne mogu da postignu da pokose travu i onda ona propada. Znači: ili ću da te pokosim, ili ćeš sam propasti.

Lj: U svakom slučaju, propadaš. Možeš da pogaziš sebe i utopiš se – ostaješ nepokošen, ali propada sve što vredi u tebi. Ili možeš da prkosiš i da se držiš svojih ideala pa ćeš biti pokošen. Nema rešenja. I Nenad bira ovu drugu opciju, da se drži sebe. I biva pokošen.

Lj: Ima dosta lepih rečenica, mada je zanimljivo što sve te velike misli on nikada ne verbalizuje, neko drugi kaže ono što Nenad pomsili.

V: Svet kao mostovi od njega. Kako to tumačite?

Lj: Hteo je na sve strane da pruži svoje krake al su mu ih na kraju sasekli.

V: Ili je možda stvar u perspektivi iz koje posmatra svet: on je kao u nekom središtu i svašta doživljava a na kraju se svet urušu.

Lj: Na kraju on uopšte ne shvata da on nije centar tog sveta, nego da je samo jedna mala figura u mehanizmu.

V: Da, ništa se ne vrti oko njega i on je nemoćan.

….

V: Na kraju, kako biste ocenile ovaj roman?

Lj: Trojka.

S: Ja sam mu prvo dala 4, ali sada kada sam prelazila ove beleške i sve ovo, smanjila sam na 3.

Lj: Nije mi ništa bolji od Gorskog cara.

S: Meni je Gorski car bolji.

V: Ja sam mu dala 4, mada su mi tu negde.

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Vanilla sky by Zorannah

Prošlo je više od dve nedelje kako sam ocenom 1 zaokružila čitanje romana Vanilla Sky, prvenca naše najpoznatije modne blogerke, Zorane Jovanović, narodu poznatije pod umetničkim imenom Zorannah. Dvoumila sam se, pravo da vam kažem, da li da je ostavim neocenjenu jer inače teška srca dajem keca, a ono što je dilemu učinilo dodatno komplikovanom jeste činjenica da sam ja bila jedna od verovatno najvatrenijih braniteljica pomenute blogerke kada je pre skoro dve godine objavila onu slikovnicu pod nazivom Life & Style. Ne samo da mi nije smetalo što je objavila knjigu, nego sam mislila da je to super potez. I tako sam danima, nedeljama i mesecima, što na društvenim mrežama, što ovako oči u oči, vodila beskrajne ratove sa ljudima koji su se zgražavali nad činjenicom da je njena knjiga najprodavanija na Sajmu knjiga. A onda mi se sve to vratilo i umesto da me karma nagradi za sav taj plemeniti posao, ispalo je da sam džabe tupila zube. I sad sam tako besna na sebe i psovala bih i ne znam šta drugo da uradim nego da svoje frustracije istresem na papir. Terapeutsko pisanje, mislim da može tako da se kaže.

tumblr_n9wfxikk6w1sky7ayo1_500
Ovaj Tumblr je pravi rudnik zlata, ja to tek sad shvatam.

Ovo bih, dragi moji i drage moje, bila ja tokom čitanja romana Vanilla Sky. Kao što rekoh na Goodreads-u, nije me iznenadilo što je priča bezvezna, iznenadilo me je koliko je u njoj plitkih stavova, malicioznosti i stereotipizacije. No krenimo redom.

Vanilla Sky je zamišljen kao ljubavni roman namenjen čitaocima tinejdžerskog uzrasta, a glavna ideja jeste da se opiše ljubav koja razara. Napisan je u prvom licu, naša naratorka je i glavna junakinja, Lana Bogom Dana (u daljem tekstu LBD), kako je zovu glavne hejterke u njenom okruženju. Pustićemo Lanu da se sama predstavi:

Za početak, sve što treba da znate o meni jeste da sam ja jedna lepa i otmena tinejdžerka sa Dedinja, koja pošto – poto želi da se oproba u svetu manekenstva.

Trebalo je već ovde da batalim čitanje, a to je četvrta rečenica u romanu, ali jbg, imam tu neobjašnjivu potrebu za treš literaturom. ¯\_(ツ)_/¯

Anyway, Lana ima najboljeg druga Nikolu. Oni su vrlo bliski, ali nisu zajedno, to se mora istaći. Imaju taj neki brat – sestra odnos, samo je on nekako čudniji, da ne kažem izopačeniji. Tipa: Lana krene u srednju školu ali se u njoj ne snalazi, njen tata povuče veze i evo Nikole u novoj školi. Wtf, zar ne? A to je tek početak… Dakle, Nikola je brat, zaštitinik i samim tim logično je da imamo i onog od kog će štititi našu junakinju. Taj zločesti momčić koji je ukrao srce našoj princezi sa Dedinja se zove Marko, on je bad boy, neshvaćeni dečko, nedokučivo biće. I naravno, ona se smrtno zaljubljuje u njega, oni se tu smuvaju i do kraja knjige se vijaju po svetu (bukvalno!) pokušavajući da usklade stvarnost i želje.

Vrlo je moguće da su moj pogled na ovaj roman i njegov kvalitet posledica činjenice da sam ga pročitala sa ovoliko godina koliko imam, ali ova ljubavna priča je daleko od razarajuće. Jedino što njihova ljubav razara jeste strpljenje čitaoca. Njih dvoje zapravo ne znaju šta hoće, ona očekuje jedno, njemu je u glavi nešto sasvim peto, komunikacija je nikakva, a zamišljena je da bude napeta. Ipak, nešto ih drži skupa (rekla bih seks, ali nisam baš sigurna) skoro tri godine. Autorka je ljubiteljka Nore Roberts i uticaj njene poetike je više nego očigledan ali Zorani ipak fali malo više čitalačkog iskustva da bi mogla da konstruiše dobar zaplet i likove koji ne bude u čitaociima želju da ih išamaraju. Čak i u slučaju kada su čitaoci pacifisti.

Ali loš zaplet i mlaka karakterizacija su najmanji problem ove knjige. Najveća mana ovog romana su stavovi koji se kroz tekst pojavljaju. Pre svega, pogledajmo svet u kome se radnja zbiva: u ovom romanu su svi bogati. Svi. Ne postoji čak ni srednja klasa. Ok, postoji lik dadilje, glavnog glasa razuma. Ali, i ona je poprilično iznad srednje klase, s obzirom na to da joj je Chanel no 5 apsolutni must have. Jedina osoba koja se izdvaja iz cele te družine je Nikolina devojka – na njen lik ćemo se vratiti kasnije. Jasno je da je Zorannah priču u velikoj meri postavila prema sopstvenom iskustvu tako da vas molim da sve napisano uzmete sa rezervom jer ko je meni kriv što nisam iskusila Dedinje life style pa ne mogu da razumem njen način razmišljanja. Ali evo zašto mislim da je odluka da se prikaže životni stil jednog sloja ljudi pogrešan: većinu njenih čitateljki ipak ne čine tinejdžerke sa Dedinja. A kako u Srbiji teško da možemo da govorimo o postojanju srednje klase, jasno je da osnovno čitalačko telo čine devojčice iz radničkih porodica, dakle one čija većina može samo da sanja o odlasku na more, a o skuteru kao poklonu za punoletstvo da ni ne govorim. I šta biva kad se sudare želja i mogućnost? Da ne bude zabune, jasno mi je da je reč o fikciji, te da stvarnost, naravno, ne mora da bude ovakva čak i onda ako zaista pripadate klasi koja dominira u romanu. Ono što je problematično jeste toliko insistiranje na materijalom statusu koje tokom razvoja radnje postaje krajnje degutantno.

Druga stvar koja je, za moj ukus, u ovom romanu problematična jeste autorkin stav prema ženskom telu i njegovoj ulozi u životu. Devojke se u ovom romanu primarno dele na lepe i ružne, odnosno mršave i debele. To se vidi na samom početku, bukvalno u prvoj sceni romana kada naša Lana dolazi na neki kasting (da budemo u trendu sa izrazima) i odmah se uočava podela: sa jedne strane su manekenke, sa druge strane su devojke u belim košuljama i uskim crnim suknjama, čije su zdepaste noge jedva stajale na štiklama od pristojnih šest centimetara. One se dalje spominju kao korporativne kučke. Ok… Desetak rečenica kasnije su opet zdepaste korporativne devojke. I kad Lana obavi probno fotografisanje, prići če joj jedna zdepasta. Devojke su prvo bile anonimne zdepaste korporativne kučke, sada više nisu okaraterisane ni kao devojke. Njihov glavni imenitelj je fizička osobina koja nije manekenska građa. Ali to je tek početak romana i ja tu mislim: ok, možda sam prestroga… Dvadeset dana (i tri verzije prikaza) kasnije, rekla bih sa ipak nisam bila.

Kada definiše svoj odnos sa Nikolom, LBD stalno oseća potrebu da naglasi da oni nisu zajedno, da se nikad nisu poljubili i slično. I u tim svojim razmišljanjima, ona se pita zašto je ljudima čudno što su njih dvoje bliski a nisu romantično povezani. Između ostalog, LBD kaže i sledeće:

Ljudi bi možda i razumeli da smo ružni, debeli, odbačeni, pa da se držimo zajedno jer nas povezuje nesreća. Bili bismo im shvatljivi da sam ja nakaza koju on sažaljeva, ili da je on mali štreber koji meni treba zbog, recimo, dobrih ocena. Ljudi ne shvataju kako nekog može da poveže sreća, lepota i radost života, a da se nisu poljubili, povatali (sic!) ili spavali zajedno. Ljudi ne razumeju nas koji imamo sve.

Skoro me nešto nije šokiralo kao ovaj pasus, zaista ne znam da li sam išta pliće u životu pročitala. Ovo je pogrešno na toliko nivoa da ja prosto ne znam odakle da počnem. Prvo, šta je znači biti lep i šta znači biti ružan? Ko određuje taj standard? Drugo: da li višak kilograma automatski znači da je osoba nesrećna te da su jedini prijatelji koje ta osoba može da stekne pripadnici neke druge marginalizovane kategorije? Mislim da sad već sa sigurnošću možemo da zaključimo da u savršenom svetu LBD, srećna možeš da budeš samo ako si lepa, čitaj: mršava. Ako su te geni ispalili, sorry, bićeš nesrećna i odbačena. Zašto je to problematično? Vratimo se ponovo na ciljnu publiku ovog romana: tinejdžerke. Svi znamo koliko je pubertet sjebana stvar. Hormoni divljaju, telo se menja, kilaža varira, koža je jedan dan masna, drugi dan meštovita, treći dan puca koliko je suva. I na sve to dodajmo još i činjenicu da živimo u vremenu kada kozmetička i modna industrija diktiraju pravila kako devojka treba da izgleda. Devojčice su tim uticajima izložene bukvalno od prvih svesnih trenutaka svog života i bez obzira na to koliko se okolina upirala da im objasni mehanizme po kojima ta industrije funkcionišu, nema devojčice koja u pubertetskom dobu neće pomisliti da je predebela/premršava, da je ružnija od svoje drugarice, gore obučena i šta sve ne. I sad, ako neko ima mogućnost da dopre do velikog broja mladih devojaka, zar nije logično da tu mogućnost iskoristi da im pojača samopouzdanje, da pokaže da je, što kaže mama moje drugarice, svako lice s nosem lepo i da je ok ako nismo svi isti jer bi nam u tom slučaju bilo jako dosadno? Pa čak i ako ne veruješ u to da je svako lep na svoj način, zar ne postoji način da se naglasi da fizička lepota nije imperativ kome je neophodno težiti? Ne znam, možda tako mislimo samo mi koji, avaj, nemamo sve!

Zdepaste korporativne devojke, naravno, nisu jedino problematično mesto kada je body image u pitanju. U romanu se pojavljuju i dve sporedne junakinje: Milica, Lanina suparnica i Nikolina devojka pa hajde da se na kratko zadržimo na njihovoj karakterizaciji.

Milica je u najvećem delu romana u indirektnoj komunikaciji sa našom junakinjom. Njena karakterizacija zasnovana je dve činjenice: Milica je debela i Milica je Lanina suparnica, dakle Milica je negativna junakinja. Dobro, posle ćemo saznati i da ima psa. Da je bogata, to ne treba da pominjemo. Simptomatično je da se sa Milicom prvi put susrećemo kada LBD i njen Marko odlaze na Kopaonik sa ciljem da se posvete zimskim i čarolijama u krevetu. I baš nakon te prve zajedničke noći, na ski stazi, pojavljuju se Markove dve drugarice od kojih je jedna bila kratko ošišana i bez kape a druga je bila debeljuškasta i imala je šarenu kapu sa nastavicma za uši, koji su bili preveliki i padali su joj skroz do vrata. Stvara se, naravno, konfliktna situacija, koja bi trebalo da je napeta i koju mlada i neiskusna Lana gura pod tepih odlučujući da vreme provede čitajući Velikog Getsbija u spa centru hotela. I evo nama prilike da malo bolje upoznamo Milicu:

Posmatrala sam  je. Bila je sva zaobljena. Imala je duge noge ali butine su joj bile spojene od gojaznosti. …. Grudi su joj bile ogromne, jedva su stajale u tom kupaćem kostimu. Imala je lepo lice, pomalo bezlično, ni sa jednom posebnom karakteristikom. Debeljuškasta prosečna devojka. Ovo saznanje mi je donelo olakšanje i počela sam da se osećam kao Getsbijeva Dejzi. Neodoljiva, prelepa, pomalo ohola.

Milica za Lanu na početku ne predstavlja nikavu opasnost jer ko bi se, zaboga, zagledao u debeljuškastu prosečnu devojku kada pored sebe može da ima Getsbijevu Dejzi. Samo poređenje sa Ficdžeraldovom junakinjom je vrlo problematično jer Lana nema nikakvih dodirnih tačaka sa Dejzi, niti se njena veza sa Markom može uporediti sa onom koju imaju Dejzi i Getsbi ali ostavimo tu analizu za neki drugi put i vratimo se Milici. Nikola će nam reći da je Milica dobar lik te da nije za žaljenje kao ostale mlade osobe koje se bore sa viškom kilograma pa ne mogu da sakriju svoju iskompleksiranost. Milica nije takva, nije iskompleksirana, ona je nekada bila jako zgodna a njena težina je posledica hormonskog poremećaja. Ono što je za žaljenje jeste ideja da postoje ljudi koji zaista misle da su osobe sa viškom kilograma iskompleksirane i da ih zbog treba žaliti.

Blizina Marku je jedina prednost koju Milica ima i koju će (pazi spojler!) uspešno iskoristiti. Osim što se razlikuju fizički, Lana i Milica predstavljaju i dva različita tipa, one nose osobine koje očito ne mogu da se pomire u jednoj osobi: jedna je oličenje strasti i avanture a druga je asocijacija na vernost i stabilnost. I na kraju, svi znamo za šta će prosečan muškarac da se odluči, naročito ako je potekao iz problematične porodične priče. I eto nama još jednog, uspešno predstavljenog, stereotipa.

Sa druge strane, Nikolina devojka je… Pa Nikolina devojka. Ostala je neimenivana. Definišu je dve stvari: prva je ta da je nečija devojka a druga je da je skromna studentkinja srpskog jezika i književnosti što će reći da se razlikuje od Laninog stalnog okruženja. Zanimljivo je da Nikolina devojka nije njegov prvi izbor. U javnosti je sa manekenkom, ali studentinja mu više paše jer ima dubinu, s njom može da razgovara o ozbiljnim stvarima. Studentkinja mu je, kako kaže Lana, pružala mir koji nije mogao da ima sa manekenkama, glumicama, voditeljkama i razmaženim studentkinjama Megatrenda. Sve navedene kategorije su samo za pokazivanje. Ne znam, meni je ovo tako banalna stereotipizacija da nemam reči. Najveći biser je što na početku romana, tamo kada je opisivala svoj kasting, LBD opisuje manekenku koja sedi i uči. Pa sad vi vidite ko je tu lud…

Nego da se vratimo na Nikolinu devojku, koja je uspela da dobije titulu zvanične, ali ne svojim kvalitetima već onog trenutka kada je Nikola shvatio da mu paralelna veza stvara nelagodu. Telu Nikoline devojke je Lana dala pozitivnu ocenu.

tumblr_n9o0wpminf1sgl0ajo1_500

Ipak, ostaje pitanje zašto Nikolina devojka svoje telo ne pokazuje. Jer stvarno, čemu dobro telo ako ga ne pokažeš svima?!

Njena prirodna smeđa kosa padala joj je do ramena, na licu je do šminke imala samo maskaru i sjaj za usne, i obukla je lepu belu košulju koju je zakopčala do grla, uz bele pantalone u kojima njen stas nije dolazio do izražaja. Znala sam da je zgodna, videla sam je u kupaćem kostimu – mada nije bio naročito seksi. Gaćice su joj bile preduboke, a gornji deo joj je previše skrivao bujne grudi, kao da ih se stidela. Ah, šta bih ja dala za takav par grudi! Ali u razgovoru sa njom kao da se otvarao neki drugi svet…

E sad, ovo su zapažanja do kojih je LBD došla na svojoj rođendanskoj žurci. I dok se Nikolina devojka divi slici Nadežde Petrović na zidu Lanine dnevne sobe, Nikolu, koji je za razliku od svoje devojke izgledao vrlo seksi, na žurci spopadaju Lanine pijane drugarice. I kad Lana i Nikolina devojka to spaze, Lana predlaže da krenu u spasilačku misiju, a skromna studentkinja srpskog jezika i književnosti kaže: ne može baš uvek sve da se spase. Osećam kako ne pripadam ovom svetu, iako Nikola to nikad neće priznati.

Ah ne očajavaj, skromna studentkinjo! Ima Lana rešenje i za to:

… Samo malo da ti otkopčam ovu košulju… Da ti stavim ove minđuše…”, skinula sam svoje i stavila ih njoj na uši. ,,Čekaj… Malo karmina samo… Tako! Voilà! Spremna za žurku!”

Nikola i devojka su proveli ostatak večeri igrajući jer: kako je malo potrebno da devojka dobije samopouzdanje. Otkopčano dugme, lep nakit i kramin.

Eto vam besplatnog saveta. Ako vam se ikad desi da vam samopouzdanje padne, samo otkopčajte dugme, stavite lep nakit i našmnikajte se. Već od same ideje se osećate bolje, zar ne?

Lana, tj. autorka, ovde pravi ogromnu grešku. To što Nikolina devojka kaže o (ne)uklapanju nije posledica njenog niskog samopouzdanja, već sagledavanje stvari iz drugog ugla. Ne uklapaš se jer nisi bogata, jer ti kupaći nije seksi, jer ne znaš da istakneš svoje atribute. Ne igraš po pravilima sveta u kome si se našla i imaš dve opcije: da se prilagodiš ili da budeš odbačena. I ta minimalna intervenicija koju Lana sprovodi, nije podizanje studentkinjinog samopouzdanja. To je čin uvođenja u Lanin svet. A kako smo do tog zaključka došli? Premotavamo Lanin život za 25 stranica i sada smo u Parizu gde naša junakinja studira fotografiju. Nikola dolazi da je poseti i sa sobom dovodi:

Plavušu, bujnih grudi i prenapumpanih usana, zelenih očiju i sa veštačkim trepavicama. Nosila je uske kožne pantalone, potpetice od dvanaest centimetara, i bila je ogrnuta ogromnom sivom budnom od samurovine.

Ispostaviće se da je to ona skromna studentkinja. Bila je, kako LBD kaže, bomba, mada, za njen ukus bomba kakvu kamiondžije drže na zidovima svojih vozila. Ali transformacija nije gotova. Jer sa novim izgledom dolaze i nova interesovanja. Kada Lana predloži da obiđu pariske muzeje, bivša skromna studentkinja je povikala: šoping, šoping, šoping, dosta mi je umetnosti za ceo život! Potpuno je logično da, kad ti je kosa platinastoplava i kad nosiš bundu od samurovine, jedino za šta treba da se interesuješ jeste šoping. Ispalo je na kraju da je devojka sve vreme bila sponzoruša koja se uspešno krila iza fasade skromne studentkinje. Siroti mali bogataš, kako je samo naseo?! I tako se na kraju vratismo na onu streotipizaciju sa početka priče o studentkinji, pun krug, što bi se reklo. Iz ove priče naučili smo da postoje dva tipa devojaka: za pokazivanje i za razgovor. Samo ispada da je ovaj drugi tip opasniji jer nikad ne znaš da li je sa tobom zato što citiraš Šekspirove sonete dok zajedno gledate zalazak sunca ili zato što možeš da joj platiš intervencije u ordinaciji braće Colić.

Za mene najproblematičnija izjava LBD dešava se na sredini romana, kada ona, u komunikaciji sa Nikolom opisuje Davida, sina porodičnih prijatelja, kojeg joj roditelji suptilno nabacuju kao potencijalnog momka. I tako ona Nikoli kaže da je David divan mladić, prelep, duhovit, zgodan, imaju iste poglede na svet i, pazite sad: zajedno se smejemo mojim drugaricama bulimičarkama. I još jednom, za slučaj da vam je prvi put promaklo: zajedno se smejemo mojim drugaricama bulimičarkamaOvo je, u mom svetu, vrhunac neznanja i jedan je oblik bulinga. Bulimija je oblik poremećaja ishrane čija je osnova psihološkog porekla i njen primarni cilj je smanjivanje odnosno sprečavanje povećanja telesne težine. Najčešće ga prati depresija, koja često eksalira do poslednjih stadijuma pa nije retko da osobe čije telo nekako preživi bulimične napade, na kraju izvrše samoubistvo. I onda se pojavi neko pametan i kaže: zajedno se smejemo mojim drugaricama bulimičarkama. Sasvim sam sigurna da je jednostavnim istraživanjem, uz dva, tri telefonska poziva, uz resurese koje ima, autorka mogla lako da dođe do zvaničnih podataka o broju devojčica koje se bore sa nekim oblikom poremećaja ishrane. I onda, koliki je procenat tih devojčica zapravo deo obožavateljki mlađane nam autorke? Imajmo u vidu da je ona popularna u celom regionu, ne samo u Srbiji. Možemo da se opkladimo da taj broj nije zanemarljiv, a sve i da jeste, nijedan psihički poremećaj nije i ne sme da bude razlog za ismejavanje.

Sad, svi mi koji već neko vreme pratimo autorkin lik i delo, znamo za njenu sklonost ka fetofobiji pa moram da kažem da me ovi njeni stavovi nisu iznenadili, mada nisam očekivala da će biti toliko vidljivi u ljubavnom romanu namenjenom tinejdžerkama. To su, očigledno, njeni stavovi i bez obzira na to koliko pogrešni bili, niko ne može da joj zabrani da tako misli. Ono što mene čudi jeste da je tekst u ovom obliku pušten u štampu. Ajde da kažemo da Zorana nije razmišljala o posledicama kada je roman pisala i rukopis predala, ali šta je, do vraga, sa ljudima koji rade u izdavačkoj kući?! Da li je neko ovo pročitao pre nego što je dao dozvolu da se štampa? Ili je pušteno na lepe oči, sa jednom jedinom idejom a to je da se zaradi novac. Roman košta 899 dinara. Primerak koji sam ja čitala je treće izdanje, štampano u 1000 primeraka. Kad bacite sve na papir, jasno se vidi da i nije neka zarada…

I na kraju, šta reći? Koju poruku poslati? Mislim da sam previše mlada da bih nekome bila idol, kaže Lana u jednom trenutku. I ovo je zapravo jedina rečenica iz ovog romana koju horde tinejdžerki treba da upamte. Baš kao i Lana, ni Zorana nije spremna da bude idol mladih. Bar dok ne nauči da reči su vrlo moćno oružje i da, ako neko planira da se njima bavi, onda bi trebalo da zna kako da ih upotrebi.

 

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

 

Arzamas

Ove godine, po peti put u svojoj višedecenijskoj istoriji, NIN-ova nagrada je dodeljena ženi. Nagrađena je Ivana Dimić za roman Arzamas. To je prvi razlog zbog koga sam, odmah po objavljivanju pobednika, odjurila u knjižaru i bukvalno istresla poslednje novce za knjigu. Drugi razlog je činjenica da se ovaj roman bavi jednom od mojih omiljenih tema a to je odnos roditelja i deteta, još preciznije – majke i ćerke.

Jedva sam se uzdržala da ne počnem sa čitanjem dok sam hodala ka autobuskoj stanici. Jedva! Uletela sam u prvi bus ka Bežaniji i aaaaa, konačno! Od Brankovog mosta do Fontane se stiže za manje od deset minuta (kad nema gužve kod Ušća), taman dovoljno vremena za prvih nekoliko stranica i da pomislim: vau, čoveče, ovo je… Vau! I onda sam pokupila Ivu iz škole i dok je ona ručala i odgledala crtani koji je odmor pre domaćeg zadatka, ja sam već bila na polovini romana a moj entuzijazam je polako počeo da opada. I tada sam odlučila da napravim pauzu, prepisujući tu tendenciju opadanja nedostatku koncetracije.

Tri sata kasnije, krećem kući i kada je gužva zarobila autobus na liniji 74 u kneza Miloša, ja sam izvadila Arzamas iz torbe i vratila se čitanju. Neki čovek koji je sedeo preko puta mene, videvši šta čitam, odlučio je da se raspita za utiske… U sebi sam bukvalno izvrištala: do vraga, druže! Ne znam kakva je! Ne znam, ok?! Jer jedan deo je sjajan, sledeća dva su njaaah i tako u krug. Ali kako nisam želela da u Blicu čitate vest naslovljenu sa OVU BEOGRAĐANKU JE NIN-OVA NAGRADA DOVELA DO NERVNOG SLOMA!!! REAGOVALA POLICIJA! FOTO!  sasvim smireno sam odgovorila: onako, ne znam kakve su ostale knjige iz užeg izbora. Forma je zanimljiva, ona je, znate, dramaturškinja pa eto, malo eksperimetiše sa formom, hehe. Videćemo, tek sam na polovini. -.-

Prošlo je 12 (i slovima: dvanaest) dana od tog trenutka kada sam završila čitanje a ja i dalje ne znam šta da mislim. Ne znam čak ni od čega da počnem ovaj prikaz…

arzamas
Ovom prilikom bih apelovala da se u naše prodavnice vrate one Knor šolja supice jer ove naše… Me no likey. Hvala.

I pre nego što sam završila čitanje, jasno mi je bilo da će mi trebati malo vremena da sredim utiske. Zbog toga sam odlučila da ne čitam vesti i bilo kakve komentare o knjizi, pošto sam želela da moji utisci budu moji, bez spoljnih uticaja. Ali jasno nisam uspela u svom naumu, krivim vreme u kom živimo i svoju zavisnost od interneta, mada sam poprilično ponosna jer sam se ograničila samo na portal B92. I poslušala sam snimak sa književene večeri koji je okačen u našoj fb grupi (ako nekog zanima, Ivana Dimić je na klik od vas) plus klip iz jutarnjeg programa TV Pink, koji mi je preporučen od strane YouTube-a. o.O Ono što sam iz tih medija pokupila jeste sledeće: autorka je roman pisala 7 godina; 7 od 9 godina koje je provela brinući o svojoj majci. Druga bitna stvar jeste činjenica da je Ivana dramaturškinja koja se oprobala i kao prozna spisateljica. Opemljeni ovim informacijama, krenimo polako da se bavimo samim delom.

Ovo je roman bez klasičnog zapleta. Kao što je već rečeno na početku i potvrđeno u redovima iznad, ovo je roman o majci i ćerki. Majci oboleloj od demencije i ćerki koja se o njoj brine. Kompleksan odnos u kompleksnoj situaciji. Ovo je takođe priča o večitoj borbi Života i Smrti, samo što se u ovom romanu toj igri pridružuje i Ljubav, koja će biti odlučujući faktor u konačnom okršaju dve sile. I dok se na tematskom planu smenjuju ,,običan život” i metafizička ravan, tako se na formalnom sreću drama i proza. I taj komešaj je zapravo najintrigantniji deo romana. Dramski deo predstavlja direktno majku i ćerku, u svakodnevnoj komunikaciji. One nisu usamljene u svojim dijalozima, tu je i galerija sporednih likova poput lekara, majstora, ćerkinih prijatelja. Dramski deo romana je ponekad prožet humorom kako bi se olakšala teskoba koju iščekivanje smrti donosi, ponekad doveden do apsurda i njegova funkcija jeste, naravno, karakterizacija junakinja.

Prozni deo, inače meni mnogo zanimljiviji, rezervisan je za samu naratorku i ja bih rekla da je njegova perspektiva promenjiva. Ti kratki prozni tekstovi, njen dijalozi sa sobom, na trenutke deluju kao komentari svakodnevice, na momente iznose sećanja na ljude i događaje, a skupa predstavljaju neki oblik dnevničke proze, prožete filozofskim pogledima na smrt, književnost, na život. Na taj način, u romanu Arzamas, Ivana Dimić je objedinila svoja spisateljska znanja i lična iskustva i tim činom je pred čitaoce donela jedno intrigantno delce.

Hajde da se na kratko zadržimo kod naslova romana.

Grof Tolstoj došao je da kupi veliko trgovačko imanje kod Arzamasa i gotovo postigao odgovor. Prenoćio je u trgovčevoj kući i iznenada u snu osetio užas. Smrt mu je na uvo rekla: to se ti mene bojiš; sreća i smrt – eto to je ‘arzamaski užas’.

Viktor Šklovski, Energija zablude

Meni se čini, a vi me slobodno ispravite ako grešim, da je autorka svoje junakinje smestila baš u taj arzamaski užas. Isprva mi se činilo da je samo ćerka zatočena, ali sam do kraja romana shvatila da grešim. Jer krenula sam od premise da je užas ono što dolazi nakon smrti a zapravo arzamaski užas bi bila ta borba između Života i Smrti. Rekla sam već da se ovde Ljubav umešala i ovo bi možda bio pravi trenutak da to malo pojasnim. Dramski deo je, naravno, počiva na sukobu. Sve vreme, bukvalno svaki dramski trenutak, posvećen je neslaganju majke i ćerke: oko lekova, oko dijagnoza, majstora, ćerkine udaje. I dok čekamo da sukob kulminira, mi zapravo svedočimo najintiminijim a u isto vreme i najintenzivnijim trenucima u kojima Ljubav pokušava da nadvlada Smrt. Dijaloška forma je predstava borbe, dok je prozni deo ono što je borba ostavila za sobom. I rekla bih da je sam roman ono što je ostalo nakon boravka u arzamskom užasu, on je traganje za nekim novim početkom, on je pobeda Ljubavi.

A evo i stvari koje mene muče.

U obrazloženju odluke, jedan od članova žirija, naš profesor Pantić kaže: … taj i takav odnos je u srpskoj književnosti retko kada izdašnije i umetnički uspelije obrađivan. Sad, uz svo poštovanje prema profesoru, ovo je samo delimično tačno, čak i ako se zadržimo na našoj maloj književnoj sceni. I mada nisam sigurna da je eksperiment u vidu forme ovog romana u potpunosti uspeo, svakako da skoro nismo pred sobom imali nešto interesantnije, ali što se tiče teme… Imam za vas tri reči: Islednik, Dragan Velikić. Prošlogodišnji pobednik, tako je. Tematski, ova dva romana su izuzetno bliska i kada se doda činjenica da je vremenska distanca izuzetno kratka, poređenje je za mene bilo neminovno. Dok su kod Ivane Dimić majka i ćerka spojene bukvalno do samog kraja, Velikić svoju istragu počinje nakon majčine smrti, bazirajući svoju istragu isključivo na sećanjima. Obe priče se, dakle, koncipiraju oko lika majke, obe su izuzetno lične, bolne. Obe vas teraju na razmišljanje jer znamo da ćemo, pre ili kasnije, svi biti u toj situaciji. Na kraju, mada je to kod Velikića uočljivije, oba romana se bave i pitanjem nastajanja književnog dela, odnosno uloge pisca.

Ne volim kod tebe to što izmišljaš. Pravi pisac ne izmišlja. Malo je pravih pisaca. – kaže Velikićeva majka.

Majka u romanu Arzamas to predstavlja ovako:

Mama: Hajde, nemoj da lupaš gluposti. Znate, doktore, moja ćerka je pisac, pa stalno nešto fantazira. Tako prosto samo koloriše.

Doktor: Šta radi?

Ćerka: Kao, lažem i izmišljam.

Doktor: Zgodan izraz: koloriše.

Mama: Šta ćete, svako je za nešto, a neko nije ni za šta.

(Poslednja replika je nešto što bi moglo da bude misao vodilja i moje majke, naročito kada se vodi polemika o mom fakultetu)

I pre nego što neko od vas to pomisli: ne, nije mi ideja da optužim Ivanu Dimić za plagijarizam jer uopšte to ne mislim. Moj utisak je da je svaki odnos deteta sa roditeljima poseban i da, ako se jednog dana odlučite da taj odnos stavite na papir, ma koliko bliske te priče bile, one nikada neće biti iste. Ono što sam želela da kažem jeste da je, za moj ukus, pripovedanje u Arzamasu, u najboljem slučaju, bledo. Na sreću ili nesreću, prošle godine smo imali roman koji se bavi istom temom pa je bilo zgodno za porediti ali ne moramo za primer uzeti Velikića. Uzmite Vedranu Rudan i roman Dabogda te majka rodila. Uzmite Simon de Bovoar i roman Veoma blaga smrt. Uzmite Slavenku Drakulić i roman Optužena, mada imajte u vidu da je on zgodan samo za proučavanje odnosa majka:ćerka jer se tematski razlikuje od ostalih navedenih naslova.

Na kraju, sve što sam rekla uzmite sa rezervom. Ležim tako danas pod temperaturom i padne mi na pamet sledeća stvar: kada imate omiljene teme, vi odmah imate i određena očekivanja, zar ne? I ta očekivanja vas, svesno ili ne, teraju da čitate pažljivije, da posmatrate pažljivije, kritičkije. I mislim da je to moj problem sa ovom knjigom. Ciljano biram knjige sa ovom tematikom jer pokušavam da ukrotim svoje demone i svaki novi roman koji mi padne šaka, samo me tera da povećavam svoja očekivanja. Već sam pisala o knjigama koje se bave ovim odnosom (Zovem se Lusi Barton i Islednik) i definitivno mogu da uočim obrazac svog promišljanja o knjigama sa ovom tematikom. I tim iskustvima podučena, mogu da kažem da je za mene Arzamas knjiga koju sam brzo pročitala ali koju ću i brzo smetnuti sa uma.

I pre nego što se rastanemo, samo ću kratko (majke mi, kratko) da se osvrnem na još jednu stvar. Meni Ivana Dimić deluje skroz kul i rado bih sa njom popila kafu. I onda bih je pitala zašto pokušava toliko da se distancira od pitanja vezanih za činjenicu da je tek peta žena koja je dobila ovu nagradu. Složila bih se da je za književnost potpuno irelevantno kog ste roda kada književnost koju stvaraju žene ne bi bila toliko skrajnuta. I složila bih se sa njenim citiranjem Danila Kiša koji kaže da mrzi manjine u književnosti. Naravno da ne treba da ih bude ali ne treba ni ignorisati činjenicu da ih ima. Žene su manje vidljive i to je fakat. Pa pogledajte samo ko su najvidljivije žene naše domaće književne scene: one koje su u književne vode ušle iz drugih profesija u kojima su uspele da stvore ime, one koje su javnosti poznate preko prezimena očeva/muževa. Čak i ako same uspeju da se nametnu, njihovo delo, u najvećem broju slučajeva, predstavljaće za većinu čitalaca štivo za domaćice, laganicu za plažu, čak i kada to nije. Naravno da to što je delo napisala žena ne znači po difoltu da je delo dobro ali to isto važi i za autore. Ono što želim da kažem je da kvalitetna književnost nije i ne sme da bude samo muška disciplina. Ove godine, u širem izbor za Nin-ovu nagradu našlo se 40 romana, svega šest naslova potpisuju žene. Da sam na mestu Ivane Dimić, ja bih ovu nagradu prihvatila s ponosom, ne samo jer je moje delo izdvojeno kao najbolje, nego i zbog činjenice da postoji velika šansa da, i pored mržnje prema manjinama u književnosti, na sledeću dobitnicu možemo da čekamo naredne 34 godine, koliko je prošlo od osnivanja nagrade do pobede Dubravke Ugrešić, koja je prva žena koja je dobila NIN-ovu nagradu.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P.P.S. Za potrebe ovog teksta, korišćeni su sledeći izvori:

Sva je priroda divlja i surova

Šta me je tačno navelo da uzmem ovu knjigu sa polica Gradske biblioteke, tog izuzetno zabavnog decembarskog popodneva, zaista ne znam da vam kažem. Jesam čula za Ivančicu Đerić i knjiga Sva je priroda divlja i surova jeste već neko vreme na mojoj Goodreads TBR listi i htela bih da kažem da sam se vodila time ali biće da je odabir bio slučajan: neko je odlučio da je ne uzme, ja sam je dohvatila i sad smo tu gde smo.

Meni se ovaj roman jako dopao, 5 zvezdica na Goodreadsu dopao, mada odmah moram da kažem da je kraj malo problematičan. Za moj ukus, to jest. No njeno rešenje ne prkosi logici toliko da bih joj okinula celu zvezdicu na pomenutom okupljalištu knjigoljubaca. Pripremite se, biće ovo jedan duži tekst, mada koji nije takav. Uplela sam se kao nikad do sada, tako da… God help us all…

20161228_134341-01-01.jpeg

Odrediti temu ovog romana, pravi je izazov. Tu je suočavanje sa prošlošću, imamo i elemente porodične drame među kojima se mogu uočiti i elementi ljubavne priče. Zatim je tu i složena studija o odnosima u društvu i ljudskoj prirodi. I onda, kao šlag na torti, tu je i kriminalistički aspekat priče koji uokviruje ostale, gradeći tako jedno vrlo tmurno ali zanimljivo štivo. 

Iako na prvi pogled deluje da je smeštena u savremeno doba u Hrvatskoj, radnja romana je zapravo podeljena na nekoliko vremenskih tokova. Prvi, onaj koji pokreće priču, jeste smešten u ovo naše postjugoslovensko tranziciono doba. U Zagreb se, posle 20 godina života u Kanadi, vraća Jovana Jakšić i to javlja svojoj cimerki iz sudentskog doma, advokatici Kastelić, koja je, ujedno, naš prvi naratorski glas. Advokatica i Jovana živele su u studentskom domu Moša Pijade kada se u njemu, 1987. godine, desilo surovo ubistvo studentkinje Andrijane Mišić. Jovanin dolazak za adovkaticu Kastelić predstavlja suočavanje sa prošlošću, a to je ne raduje jer joj je život koji živi danas, posledica odluka koje je donela tada, dovoljan podsetnik. A taj život je ono čemu većina ljudi u regionu, pa i na svetu, teži: stabilan porodični život, dobro plaćeno i sigurno radno mesto, stan u elitnom delu grada… Znate već: picture perfect. I naravno, ono što je spolja gotovo nikada nije ni blizu onome iznutra. 

Muž advokatice Kastelić, sudija Specijalnog suda, drugi je narativni glas ovog romana. I njega Jovanin dolazak tera na razmišnjanje ali je njegov okidač zapravo susret sa Trpimirom Kotlinićem, bratom najboljeg druga iz detinjstva. Trpimir, sada zadužen za sudijinu bezbednost, pokušaće preko sudije da sazna istinu o svom bratu Krešimiru, poginulom u Oluji.

Složenu tematiku ovog romana prati odlično osmišljena forma. Vremenski okvir je, kao što već rekoh, promenjljiv i varira od ugla pripovedanja. I vrlo je zanimljivo  je autorka konstruisala priče. Sa jedne strane je muški ugao, čiji su glavni akteri sudija, njegov drug Krešimir i Krešimirov otac, Želimir, uz uvek intrigantna pojavljivanja sudijinog autističnog brata blizanca Džimija. Vremenski okvir priče iz ovog ugla varira od kasnih 70ih do sredine 90ih. Zahvaljujući tom uglu, tematici ovog romana možemo da dodamo još i elemente romana o odrastanju jer je najveći i najbitniji deo sudijine priče vezan za događaje iz detinjstva, odnosno dolaska do trenutka kada nestaju dečje/mladalačke iluzije. Sudijinu priču odlikuje pojava dvostrukih likova: i on i Krešimir imaju braću a opet, veza između sudije i Kreše postaje bratska, na momente možda čak i jača od veze koju dele sa rođenom braćom. Zanimljivo je i kakvu ulogu žene imaju u ovom toku pripovedanja. Njima se, naizgled, daje sporedna uloga: tu su majke, ljubavnice, devojke. Ipak, ispostaviće se da su dve junakinje ključne za razvoj romana. Priča iz muškog ugla počinje, naravno, u noći ubistva, kada su se sudija i njegov najbolji drug Krešimir uputili na studentsku zabavu. Krešimir u startu ostvaruje kontakt sa Majom Stanimirović, Novosađankom po svemu različitom od devojaka koje su do sada sretali. Vrlo brzo, Krešo shvata da bi Maja mogla biti ona prava ali tada na scenu stupa njena nacionalnost. Jer te 1987. godine, osim njihove ljubavi, cveta i nacionalizam koji će baciti senku na sve pa i na tragične događaje vezane za ubistvo Andrijane Mišić. I naravno, dok je Krešo siguran u svoju budućnost sa Majom, njegova majka, imajući u vidu njenu nacionalnost, ne miri se sa odlukom svog sina. U nadi da će muški glas biti veći autoritet, majka loptu prebacuje u teren Krešinog oca, nadajući se da će ovaj urazumiti sina. Ali zaboravlja na jednu bitnu činjenicu, a to je druga bitna junakinja, Ljubinka iz Tromuka.

Ah, Ljubinka. Biser ovog romana. ❤ Ljubinka iz Tromuka, šalterska radnica, u priču ulazi kao Želimirova družbenica. Njih dvoje su se pronašli preko novinske rubrike Osamljena srca. Ono što spaja Maju i Ljubinku jeste činjenica da se ne uklapaju u sredinu kojoj se nalaze. I zato ćemo još jednom prisustvovati  potvrdi teze da junakinja koja svojim ponašanjem odskače od ustaljenog patrijarhalnog šablona ponašanja, mora na kraju da izvuče deblji kraj i bude fizički uklonjena iz zajednice.

U Ljubinkinon slučaju, to fizičko izmeštanje iz zajednice je dvostruko: najpre je, naizgled, dobrovoljno a zatim nasilno. Prvi put Ljubinka sama odlučuje da Tromuk nije mesto na kome bi mogla da ostvari svoje erotske fantazije. Ali to je samo jedan sloj problema, jer se preko njenih potreba te vrste ističu sloboda i širina njenih stavova i razmišljanja. Drugo uklanjanje iz zajednice je još zanimljivije (i tragičnije) jer je uklonjena iz zajednice čija je praktično osnivačica.

Sa druge strane, lik Maje Stanimirović uklonjen je naglo i njena sudbina je, kad malo bolje razmislim, mogla biti podrobnije istraženija. Njen nestanak je ipak okidač Krešine sudbine i tu je kraj zakazao, jer je zbrzan, a nestanak te Novosađanke britkog jezika ostao je relativna misterija.

No, ostavimo za sad dečke i posvetimo se, na kratko, ženskom uglu pripovedanja. Njime upravlja, jasno, advokatica Kastelić. Ovaj ugao je vrlo zanimljiv iz dva razloga: prvi je činjenica da se ona odlučuje da svoja sećanja zabeleži. Kada se uzme u obzir da je je sam roman delo spisateljice, ovaj metapoetski trenutak ne može a da se ne primeti. I naravno da se ne može izbeći razmišljanje o tome koliko je sebe autorka ugradila u lik advkatice. A tu dolazimo do drugog razloga zašto je ovaj ugao zabavan za tumačenje a to je lik Jovane Jakšić. Jovana, siroče iz Tromuka, izmišljenog sela u Bosni (da, Jovana i Ljubinka su sugrađanke), studirala je nekakav fakultet društvenih znanosti od kojeg kruha nema. Kada je zemlja počela da se raspada, Jovana je mudro, kao i more drugih, sreću potražila preko bare, u Kanadi. Ono što je sjajno je to što se njen lik konstruiše preko tuđih sećanja. Njen originalni glas u romanu ne postoji. Način na koji advokatica govori/piše o Jovani zapravo je karakterizacija junakinje novog romana, pa je sad red da preformulišemo pitanje: koliko je autorke u Jovani?

Ali i pored očiglednog dvoglasja u naraciji, ne mogu da ne mislim o bračnom paru Kastelić kao celini. Oboje su određeni svojim zanimanjem i (njegovim) prezimenom. Zašto je to bitno? Ona je parničarka, što praktično znači da, po potrebi, zastupa i one koji tuže i one koji su tuženi. On je sudija, on je taj koji slučaj dovodi do kraja. On to ne bi mogao bez njene funkcije, niti bi njena funkcija bila smislena bez njegove presude. Otkrivanje misterije u kojoj su oboje učestvovali ne bi bilo uspešno da je samo jedno od njih dobilo ulogu naratora. U tom smislu, činjenica da su za potrebe razrešenja misterije neophodni jedno drugom, stoji naspram otuđenosti u braku a možda je, ako ste skloni romantizaciji, i potire.

Ono od čega uvek strepim kada se latim neke postjugoslovenske storije jeste prebacivanje krivice na drugu stranu: mi ne bismo da oni nisu, važi… E ovde toga nema! Da je rat prisutan, to nam postaje jasno već na početku romana, kada saznamo za Krešinu nesrećnu sudbinu. Ali kako se radnja razvija, tako se razvija i antiratna poruka. Junaci ovog romana rat posmatraju iz različitih perspektiva, ali su složni u ideji da je takvo nasilje besmisleno. Advokatica ga, na primer, poredi sa gumicom za brisanje koja umesto domaćeg zadatka briše ljude ali je on samo pozadina i ona prvenstvo daje tragediji čiji je i sama bila deo, a to je ubistvo Andrijane Mišić. Inspektor Bodulić, sa druge strane, ima znatno intimniji stav o ratu. On akcenat stavlja na gubitke mladih života, podjednako kriveći sve učesnike.

Sad, mogla sam i da preskočim ovo o ratu ali evo zašto nisam. Ubistvo Andrijane Mišić nije jedino. Ono je prvo u nizu. Uporni inspektor Bodulić povezaće ubistva mladih devojaka u seriju, te tako ne mogu a da ne izdvojim temu nasilja kao još jedan bitni sloj ovog romana. I ono što je zanimljivo jeste činjenica da se autorka nije odlučila na jedan oblik nasilja, već ih je gradacijski poređala: od emotivnog preko nasilja nad ženama do rata kao ulitmative prezentacije nasilja i zla. Temu rata smo već dotakli pa bi možda bilo značajnije da se zadržimo na nasilju nad ženama.

Žene su, već je rečeno, vrlo bitne za ovaj roman i to se jasno vidi već na planu forme, s obzirom da je advokatica prvi naratorski glas. Kroz roman ćemo dobiti različite tipove žena ali svaka će na neki način biti podređena muškarcu. Osim Ljubinke ali će se ispostaviti da je ona izuzetak koji potvrđuje pravilo. Zadržaću se na liku advokatice jer ako bih prešla na ostale junakinje ne bih mogla da izbegnem spojlere a već mislim da sam previše rekla. Očito obrazovana, uspešna u svom poslu, supruga i majka. Dakle, reklo bi se da ima sve. No, koliko god da je ona ostvarena kao žena i pogledu porodice i u smislu karijere, nju u ovom romanu određjuju funkcija i njegovo prezime. I te dve stvari su, već smo videli u sprezi: bez njega njena priča ne može da se završi. Njeni postupci u sferi privatnog života su u najvećoj meri uslovljeni njegovim prisustvom, tj. odsustvom. I ona je toga svesna. Baš kao što i ostale junakinje imaju svest o tome da bez obzira koliko su samosvesne i odlučne, uvek su samo deo igre, uvek su samo pioni koje pomeraju uslovi i situacije. I svesne su da pred sobom imaju dva izbora: da se pokore ili da suoče sa posledicama. E sad koja junakinja bira da se pokori a koja da prkosi, to ostavljam vama da procenite, nije fora da vam baš sve otkrijem. 🙂

A sad malo o stvarima koje meni nisu legle ali koje me, opet ponavljam, nisu omele da uživam u ovom sjajnom romanu. Prva stvar je, kao što rekoh na početku ovog eseja, kraj romana. Taj krimi segment je sjajno odrađen: autorka je krenula sa jednom stranom priče, uvela je inspektora koji ne popušta, zatim je unela nove ideje i ja sam morala da promenim osumnjičenog. Negde na sredini sam počela da idem u pravcu mizoginog manijaka ali pljas! Plot twist i ja opet moram da menjam osumnjičenog. U poslednjoj trećini… Pa reći ću vam da sam omašila za tri svetlosne godine. Nikad, ni za milion godina, ne bih mogla da predvidim kraj. Jeste me, dakle, iznenadila Bodulićeva odluka ali mi se moja ideja više dopala. I neću odustati od nje. Nikad. 😀 Ako među vama ima onih koji su roman pročitali, pliz pliz pliz recite mi vaše mišljenje o kraju. Čisto da vidim da li je do mene ili se slažemo da je bilo logičnijih rešenja. 🙂 Možete to da uradite dole u komentarima, a ako vam je žao da drugima kvarite zabavu, tu vam je Facebook inbox. Ili Goodreads inbox. Ili Instagram, tamo sam po ceo dan… Social media junkie…

Elem, druga stvar koja mi nije legla jeste ta potreba da svi junaci budu povezani. A verujte mi, svi do jednog su povezani. Ako ne krvnom, onda bračnom vezom. Ako ne brakom, onda geografijom. Za tim povezivanjem po svaku cenu stvarno nema potrebe. Kako sama advokatica Kastelić kaže: isti je zrak nad regijom, na isti način umire sirotinja. Ja bih rekla da je to sasvim dovoljno…

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.