Kažeš istinu. Razbiješ stigmu. Uzdigneš glavu pred svetom i progovoriš tako da se svi nalik tebi prepoznaju. Shvate da nisu sami. Shvate da će istorija nastaviti da se ponavlja, dokle god nas ćutnja drži nemoćnim.
Pre neki dan, u inboksu mog Instagram naloga, sasvim neočekivano zasedao je mali odbor za etiku i moral naloga Knjigoslavka. Dve članice tog odbora izrazile su zabrinutost za moje psihičko stanje jer, pazite sad, u ovom trenutku čitam tri knjige koje se na neki način bave Holokaustom. Članice odbora smatraju da je jedna stvar biti zainteresovan a sasvim druga biti opsednut, te da je neophodno preseći i napraviti malu pauzu. Morala sam da priznam da jeste malo previše i obećala sam sebi da ću na neodređeno vreme ostaviti neke od knjiga koje sam započela i uzeti da čitam nešto sasvim drugačije, što sam, jelte, i uradila: čim se knjižara ispraznila, započela sam Dnevnik praznine japanske književnice Emi Jagi i malo zakolutala očima jer je prevod s engleskog, ali neću da budem negativna, samo lepe misli, samo lepe misli, samo lepe misli.
Nekoliko sati kasnije, dok sam se klackala u busu, stigla mi je notifikacija od wordpress-a: neko je zapratio ovaj blog pa sam ja, posle pola godine, ušla da se podsetim šta će taj neko ovde zateći. I kanda mi je postalo još jasnije zašto se odbor zabrinuo te tako dođoh na ideju da i ovde malo presečem i napišem ponešto o knjigama koje su mi se dopale a nisu temom vezane za Drugi svetski rat. A čitala sam baš zanimljive knjige ove godine, čak i uz neopisiv poriv da pročitam sve iz užeg izbora za NIN-ovu nagradu i epic fail od strane moje ljubljene JBA, ne mogu da budem nezadovoljna prvim mesecima ove čitalačke godine. Ipak, kad sam pomislila da bih mogla da napišem nešto za blog, nije bilo razmišljanja o kojoj će knjizi biti reči jer je već sad jasno da će roman Sve trule jabuke irske književnice Mojre Fauli Dojl svoje mesto sigurno naći i na listi najboljih knjiga ove godine.
Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, imala sam velika očekivanja i pre nego što je prevod ugledao svetlost dana. Jedna od članica odbora spomenutog na početku teksta, Sandra Bakić Topalović, za prijatelje Stsh sa bloga Stsh’s Book Corner, odabrala je i prevela je ovo delce, tako da smo znale iz prve ruke šta da očekujemo tako da smo bile vrlo srećne cvrčkice kada smo je konačno imale u rukama. Reč je o priči ispričanoj kroz dva vremenska toka. Sadašnjost pripada Dini Rajs, kvir tinejdžerki iz Irske, koja se bori da ispuni očekivanja svoje katoličke porodice. Drugi tok priče su poglavlja posvećena pretkinjama sestara Rajs, obuhvataju period od gotovo dva veka i govore o stravičnoj opresiji koje su Irkinje doživljavale jer su, po standardima zajednice, bile drugačije.
Na samom početku, glavna junakinja Dina, učenica stroge katoličke škole, otkriva nam da se na dan svog sedamnaestog rođendana autovala svojoj sestri, što je sticajem okolnosti čuo i njihov otac, koji je malo nakon Dininog rođenja i smrti supruge, ostavio tri ćerke, nastavivši da im se meša u živote (pogodite ko je odabrao školu u koju Dina ide i u kojoj je bulinguju). Zatim saznajemo i da je nestala Mendi, najstarija od tri sestre Rajs. Dok potraga za Mendi traje, saznaćemo i to da je proglašena za crnu ovcu u porodici, da nije prvi put da je nestala, da je Dinu zapravo odgajala srednja sestra Rejčel. Dobijamo i uvid u to šta Mendi znači Dini i upoznajemo se sa postojanjem porodične kletve koja stiže sve trule jabuke na porodičnom stablu. A kada Mendi zvanično bude proglašena mrtvom, Dina će odbiti da poveruje u to, i krenuće u potragu za svojom sestrom. Prateći tragove, tačnije pisma, koje joj je Mendi ostavila, Dina otkriva šta predstavljaju trule jabuke, kako je porodična kletva povezana s groznim stvarima koje su žene u Irskoj doživljavale i kako da je razbije.
Sve je počelo sa ženom i jabukom. Ne s tom na koju ste pomislili, ova se zvala Mari i u trudnoći su joj se jele jabuke. Magično, uspela je da dobije baš sortu za kojojm je žudelea, rodila je muško dete i nekoliko decenija kasnije, s magičnom mladicom, poslala je sina u Irsku, želeći da snaga magičnog jabukovog zasada štiti porodičnu lozu koja će se nastaviti. Ali mladica nikako ne uspeva da se primi a mladić, iako veren, ulazi u vezu s Meri Elen. Kada Meri Elen zatrudni, dražesni mladić će poricati da ima bilo kakve veze s njom, devojka će morati da snosi posledice vanbračne trudnoće a magična mladica, umesto jakog dreveta, rodiće kletvu koja će se ciklično smenjivati preko muških i ženskih potomaka sve do Dine i njenih sestara. Zanimljivo je, a to mi je upravo palo na pamet, što svako pismo žanrovski odgovara epohi u kojoj se smešteno. U duhu epohe su i simboli koji se koriste a o njima je pisala Isidora na portalu Sinhro.rs.
Ispisivanje sudbina svake trule jabuke dovešće nas do devedesetih godina i Magdalenih vešernica, ustanova koje je katolička crkva otvarala kako bi se u njima brinula o posrnulim ili generalno ženama za koje je procenjeno da nisu dovoljno dobre da budu članice društva. Žene su, dakle, zatvarane protiv svoje volje, izrabljivane, fizički i mentalno zlostavljane. Ukoliko su tu stizale zbog vanbračnih trudnoća, njihova deca bi bila slata američkim porodicama bez dozvole majki. Oni s manje sreće, oni koji bi ostajali u Irskoj – ili bi umirali usled užasnih uslova, ili bi se obrazovali u lokalnim zanatskim školama, takođe pod starateljstvom crkve, u kojima bi obrazovanje uključivalo fizičko kažnjavanje i produbljivanje odnosa prema svetu kroz vizuru religije te se tako krug nasilja nastavljao. Poslednja vešernica zatvorena je 1996. godine.
U 2012. kada priča počinje, a nije slučajno zašto je baš ta godina odabrana za početak, Dina kroz priču o svojoj porodici, pronalazi i sebe. Njen proces inicijacije, da se tako duhovito izrazim, započeće propitivanjem a završiće se progovaranjem i to je moja apsolutno najomiljenija stvar u ovoj knjizi. Ne postoji drugi način da se prekine kletva, osim da se progovori a da bi se to desilo, neophodno je osnažiti se, što, logično, dolazi kao rezultat preispitivanja aspolutno svega što postoji. Ovaj roman je donekle podstaknut besom piše autorka u beleški na kraju romana i to se na momente baš oseti. Mene kao čitateljku, roman je sproveo kroz čitav spektar emocija. Bes i tuga, ruku pod ruku. Iako autorka kroz istoriju Dinine porodice kontekstualizuje i neke ključne događaje u istoriji Irske, koji bi mogli da objasne toliku okrenutost religiji, teško je odupreti se osećanju gađenja prema onima koji su sebe smatrali tumačima Božje volje i porodice koje su religiju stavljali ispred svoje dece. Pa ipak, na kraju dolazi i zadovoljstvo jer se knjiga uprkos svemu završava nekom stvaralačkom energijom. Nema nikakve osvete, nikakve presude. Ostaje nam to zrnce nade da generacije koje dolaze mogu da se izbore s onim što im ostavljamo. Na kraju krajeva, roman Sve trule jabuke je objavljen u okviru projekta I ti možeš da promeniš svet koji je podržala Kreativna Evropa i čiji je cilj upravo podizanje svesti o važnim ekološkim i socijalnim problemima uz pomoć lepe književnosti i pokazivanje deci i tinejdžerima da već sad mogu poslužiti kao primer i doprineti da se svet promeni nabolje.
🍎
P.S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.
P.P.S. Reakcije odbora za etiku i moral na neke informacije koje im dostavljam i koje mogu, a i ne moraju biti u vezi sa knjigama.
P.P.P.S. U stvaranju ovog teksta, učestvovala je i moja koleginica MarinČe, kao i izvesna količina bureka kod Trpkovića. Plus pita s višnjama. I kafa. Dosta kafe. Ok, i neki kolač od Francuza. I to je to. Majke mi.
Sve je, na kraju krajeva, deo nekog velikog plana , svakome je data njegova sudbina, niko to, ponajmanje Gec, ili Majer, ne može izmeniti.
Bojim se da postajem onaj tip osobe koja se nečije knjige lati tek kada taj neko umre ili bude nagrađen nekom fensi nagradom. Pogledajmo najskoriji primer, roman Gec i Majer Davida Albaharija. Čitala sam onomad na faksu Cink, ako se ne varam, i uopšte mi se nije dopalo. Knjižica takoreći, ne znam ni da li je došla do 100 strana, ja sam se vukla s njom više od nedelju dana i, ako ćemo iskreno a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nisam sasvim sigurna ni da li sam je uopšte dovršila. Skoro pa deceniju nakon toga, otkrila sam da na Bookmate aplikaciji mogu da pročitam nekoliko njegovih knjiga, odvojila sam samo roman Gec i Majer jer znate već, Holokaust… Međutim, nikako nisam mogla da se nateram, čak ni kad sam nizala knjige s istom tematikom. A onda je čovek umro, ja imala slobodan dan, kiša je padala i ja sam skrcala dobar deo plate u Sinseju pa ko veli daj bar da uzmem nešto konkretno i kupih Geca i Majera pa nek ide život.
I namučih se ponovo, pravo da vam kažem. Očito je da postoji neki šum u komunikaciji, zbog čega nisam baš sigurna da li ću se i kada vratiti Albaharijevom radu, ali kad sam jednom došla do kraja romana Gec i Majer ipak mi je bilo jasno zbog čega je toliko cenjen i čitan.
Pre nego što krenemo u malo dublju analizu, samo ću kratko, majke mi kratko, da vam kažem o čemu Albahari piše. Roman Gec i Majer priča je o dvojici nemačkih vojnika koji su takozvanom dušegupkom prevozili Jevreje iz logora Staro Sajmište do Jajinaca. Osim što znamo da su postojali, istorija ne zna ništa drugo o njima: ne postoje njihove fotografije, ne znamo odakle su, da li su i gde dočekali kraj rata, da li im se sudilo? Albaharijev pripovedač, neimenovani profesor književnosti, na osnovu nekoliko informacija koje ima, razmatra mogućnosti njihove svakodnevice dok traga za istorijom svoje porodice, još jednom otvarajući pitanje odgovornosti pojedinca u Holokaustu. I sad ok, svi znamo da ja baš, baš volim knjige koje se bave ovom tematikom, ali ono što mi je u ovom romanu posebno bilo zanimljivo jeste način na koji pripovedač transformiše svoju potragu u lekciju za svoje učenike, čime se otvara novo pitanje a to je kultura sećanja i njeno trajanje. No, krenimo mi redom i najpre se podsetimo istorijskog trenutka o kom Albahari piše.
Kad su onomad Švabe i ekipa razbucali sirotu nam kraljevinu, nije im trebalo mnogo da započnu akciju konačnog rešenja i na našoj teritoriji: kao i svugde u Evropi, počelo je s diskrimativnim merama poput prijavljivanja, obeležavanja, prinudnog rada i slično. Prva masovna streljanja Jevreja zabeležena su u jesen 1941. godine, kada su, kao vid kaze za vojnike ubijene od strane partizana, streljani muškarci uzrasta od 14 do 70 godina. Preživeli, uglavnom žene i deca, dobili su početkom decembra naređenje da se jave policiji odakle su prebačeni u logor na Sajmištu. Ta je zima toliko jaka bila da se Sava zaledila a onda je, za one koji su preživeli glad, hladnoću i bolseti, započeleo pakleno proleće.
Istorija kaže da su vozači Gec i Majer u Beograd stigli u Beograd početkom marta zajedno s posebnim kamionom napravljenim za efikasno rešavanje jevrejskog pitanja i s jasnim informacijama o tome šta treba da urade. Do onog efikasnijeg rešenja u vidu gasnih komori, e do njega će doći malo kasnije.
Kada je akcija počela, kamion-dušegupka bio je parkiran pred ulazmu logor da bi se tu popunio, dok je drugi, otvoreni kamion, ušao u logor da pokupi stvari putnika. Jedan od vozača šetao je po logoru, okupljao oko sebe decu i delio im bombone. Za svaki transport određivana je po jedna jevrejska lekarka ili medicinska sestra kao pratilac. Obmana je bila potpuna, i u početku je čak bilo dosta dobrovoljaca za transporte. Logorašice su se između sebe dogovorile da će u kamion za prtljag ubaciti poruke sa vestima o novom logoru, ali nikakve poruke nisu nađene. Na kraju kada je broj dobrovoljnih putnika bio iscrpljen, Nemci su sastavili liste sa imenima i logorašice su prozivane iz dana u dan za nove transporte. Čak i tada nisu ni slutile kakva im sudbina neposredno predstoji. … Stigavši na beogradsku stranu mosta, kamion se zaustavio a jedan od vozača je izišao i podvukao se ispod kamiona da bi cev s izduvnim gasom povezao sa zapečaćenom kabinom. Kamion sa prtljagom je tada skrenuo s puta, dok su dušegupka i komandantov automobil prošli kroz Beograd do jednog strelišta u podnožju Avale (u nemačkim dokumentima piše Avelar), jugoistočno od grada.
Na krajnjoj stanici, čekala je iskopana jama, u koju su sedmorica srpskih zatvorenika ubacivali tela iz kamiona. Isti proces obavljali su Gec i Majer svaki dan, osim nedeljom i praznicima, ponekad i po dva popodneva nedeljno sve do 10. maja, kada je poslednji kamion krenuo sa Sajmišta. Nakon što su ubacili u jamu, streljana su i sedmorica zatvorenika a Gec i Majer su se vratili u Nemačku jer je kamionu stradala osovina. Ova akcija nije, naravno, bila kraj stradanja jugoslovenskih Jevreja, ali jeste dovela do toga da početkom juna Beograd bude prvi veći grad u Evropi koji je rešio jevrejsko pitanje.
I na osnovu ovih istorijskih činjenica, David Albahari 1998. godine objavljuje roman o Gecu i Majeru, vozačima koji su prevozili logoraše i logorašice od Sajmišta do podnožja Avale. Ali istorija u ovom romanu nije samo istorija kakvu poznajemo već se na samom početku romana pretvara u neku vrstu metaistorije, koju autor postepeno razdvaja u dva toka. Prvi je, naravno, tok opšte istorije vezan za stradanje Jevreja dok je drugi tok posvećen pripovedačevoj ličnoj istoriji. Pišući o Gecu i Majeru, izmišljajući njihove živote van funkcije vozača dušegupke, Albahari ponovo podseća na ulogu pojedinca u Holokaustu i čuvenu postavku Hane Arent o banalnosti zla. Kada govori o mogućim životima svojih junaka, pripovedač najčešće odbija da se odluči za jednog od dvojice: „Gec, ili Majer, oduvek je želeo da bude pilot ratnog aviona“ ili „posebno je Gec, a možda je to bio Majer, imao žive snove“, zatim: „Sve mi se čini, šapnuo je Gec, ili Majer, Majeru, ili Gecu, da on nas uopšte ne voli. Majer, ili Gec, je ćutao.“ – primera je dosta, skoro da ih ima na svakoj stranici, u različitim kombinacijama. Ovaj princip namerne neodlučnosti mi je najpre bio čudan, pa pomalo iritirajući da bi do kraja romana postao najupečatljivija tehnika od svih koje je Albahari tokom izgradnje narativa koristio. Sasvim sigurno, ona se može tumačiti na različite načine, ali ja ću se ipak odlučiti za onaj najevidentniji: pripovedaču zapravo nije bitno koji je od njih dvojice kako živeo, bitna je činjenica da su se zatekli o specifičnim okolnostima i da su, uprkos svesti o posledicama sopstvenih postupaka, ipak nastavili da rade ono za šta su bili zaduženi: Njihovo je da voze, i oni voze, uvek nasmejani.
Da u romanu Gec i Majer ima tragova dokumentarne građe upućuje „Autorova beleška“, kratak tekst kraju knjige u kom Albahari navodi različite izvore koje je koristio, dodajući da Priča, međutim, nije nikada istorija, i poštuje činjenice samo u onoj meri u kojoj to njoj odgovara. Mislim da možda na taj način priča neimenovanog pripovedača uspešno šeta između dokumentarizma i fikcije, što nas dovodi do drugog istorijskog toka a koji pripada istoriji pripovedačeve porodice.
Albaharijev neimenovani pripovedač željan saznanja, obilazi arhive i muzeje, razgovara sa zaposlenima, proučava istorijske zapise i studije, pokušavajući da, otkrivanjem detalja iza funkcija Geca i Majera, rekonstruiše sopstveno porodično stablo budući da je većina njegovih rođaka ubijena u dušegupkama, dok se on, tada mali dečak, s majkom krio u selu blizu Beograda. Potraga za ubijenim rođacima jeste potraga za sopstvenim identitetom i sećanjima koja poseduje iako nisu njegova. On insistira na informacijama, gotovo proganjajući žive rođake od kojih ne dobija odgovore, što mu opštu istoriju ostavlja kao jedini mogući izvor saznanja. To dovodi do toga da njegovi postupci postanu manifestacija svega što otkrije: na primer, postaje opsednut redukovanjem hrane kada čita o snabdevanju logoraša ili oseća svrab po celom telu kada čita o epidemiji vaši među decom. Njegove fizičke rekacije, rekla bih, postaju ključne za njegovu identifikaciju s ubijenim rođacima pa tako, ispisujući porodično stablo, odnosno beležeći praznine jer informacija gotovo da i nema, pripovedač shvata da je zaborav novi, možda i tragičniji, oblik smrt.
Sad na scenu stupa pripovedačeva profesija: on je profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti jugoslovenskih naroda. Pošto imam utisak da sam uplela više nego što sam planirala, preskočiću svoje misli o vezi književnosti i istorije i samo ću se lagano prebaciti na pokušaj da povežem njegovo zanimanje sa kulturom sećanja (i zaborava). U jednom trenutku, pripovedač svoja zapažanja počinje da deli sa svojim učenicima, ali se čini kao da od dece ne dobija povratnu informaicju koju je očekivao. Ovo mi se činilo posebno zanimljivim jer mislim da se kroz dinamiku profesor:učenici implicira odnos institucija prema očuvanju kolektivne memorije. S druge strane, činjenica da njegovi učenici ne uspevaju da se povežu sa događajima iz za njih daleke prošosti, nagoni našeg pripovedača da ih povede stazama kojima su beogradski Jevreji prošli do trenutka ukrcavanja u dušegupke. Ovaj, donekle radikalan, potez pokazuje da, barem u pripovedačevoj svesti, jedino pokušaj rekonstrukcije prošlosti može doprineti (ponovnoj) izgradnji sećanja, ako to uopšte ima smisla.
I za kraj, majke mi završavam sad, evo nečega što mi je upravo palo na pamet i možda se nikako ne uklapa u ono što sam do sada rekla, ali ipak moram da spomenem. Ne postoji mesto u romanu u kom pripovedač jasno navodi iz kojeg se vremena javlja. Umesto toga, dobijamo po neku informaciju uz čiju pomoć možemo, ako poželimo, da približno odredimo godinu u kojoj se radnja dešava. Pripovedač će na nam na jednom mestu reći da je rođen noći između 17. i 18. maja 1940. Kasnije će nam saopštiti da je već proživeo pola veka, kao i to da je profesor srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. Na osnovu tih informacija, možemo, ako hoćemo, da zaključimo da vreme radnje mora biti negde između 1990. i 1992. godine, dakle tokom poslednjih jugoslovenskih dana. O tome u romanu nema ni reči a ako imamo u vidu njegovo zanimanje za rat i ubijanja, pripovedač sigurno nije mogao da ostane imun na sav taj nacionalizam koji busa i prve pucnje koji odjekuju. Moguće da je ovo poprilično nategnuto tumačenje, ali možda njegovi opsesivni pokušaji da sklopi slagalicu istorije svoje porodice jesu zapravo njegovi pokušaji da utemelji sopstveni identitet u trenucima kada će on neminovno biti urušen.
❤️
„Nije to, naravno, bio isti grad kao onaj u kojeg su nekada gladno zurili logoraši, ali ćutao je na isti način.“ ❤️
Umesto zaključka, reći ću da je, očekivano, i tiktok je počeo da mi predlaže videe o Holokaustu. Lajkujem i čuvam svaki, normalno, da ih zadržim na svojoj stranici što duže. Jedan od videa koji sam nedavno sačuvala jeste i odgovor Elija Vizela na pitanje šta će se desiti kada i poslednji svedoci umru. Vizel kaže da je svako ko je saslušao svedoka i sam postao svedok pa vi sad vidite šta ćete s tom informacijom.
❤️
P.S. Sve rečenice iz romana Gec i Majer, prepisane su iz sledećeg izdanja: Albahari, David. Gec i Majer, Beograd: Čarobna knjiga, 2022. Takođe sam pročitala i studiju Kristofera Brauninga, koju je Albahari naveo u svojoj beleški na kraju knjige. Linkovala sam je gore u tekstu. Pročitala sam i prikaz velikog književnog mislioca Vladušića, no me gusta, pa ga neću linkovati. Zanimljiv je bio i tekst Vesne Lopičić i Milene Kostić The Multicentric Identity of David Albahari: A Jewish Serbian-Canadian Writer.
P.P.P.S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.
Desilo se tako da sam se pre neki dan čekala bus kod SKCa i, naravno, ostavljena bez kontrole, vreme sam skratila pazareći knjige u Delfi knjižari. Na kasi sam uzela i Nedeljnik i Bukmarker, volim da listam šarene novine, šta ću. Kad se bus na liniji 74 konačno doklackao, nekim čudom uspela sam i da sednem, otvorila sam Bukmarker da skratim vreme u gužvi na Bulevaru i vidim da je tema broja Književnost koja čuva sećanja – tekst o knjigama koje se bave Drugim svetskim ratom, Holokaustom i svetom koji je ostao posle tog pakla. Jeste da je fokusiran samo na Lagunina izdanja, normalno jer je njihovo glasilo, ali kako je to moja omiljena tema, rekoh da vidim šta sve tu imamo, možda nešto završi na mojim već beskonačnim listama za pazar (naravno, završilo je). Jedan deo teksta, posvećen je knjigama koje tematizuju iskustva boravka u logorima, konkretno u Aušvicu. Autor teksta (dodaću ime čim se vratim kući) kaže sledeće: Pojedinac je bespomoćan pred ogromnim zlom. Ali da li je baš tako? Postoji više naslova koji ne govore u prilog ovoj tvrdnji. U pitanju su neverovatne priče o patnji i preživljavanju zatovrenika nacističkog logora Aušvic, jedinstveni i univerzalni napisi koji nam govore da i u paklu ima nade.
Sredinom aprila, završila sam čitanje knjige Aušvic i posle njega francuske književnice Šarlot Delbo. Započela sam tekst o knjizi, bilo mi je neophodno da na jednom mestu saberem sve misli i osećanja koja je ova ispovest probudila, ali toliko je toga bilo za reći a tako malo vremena za promisliti o načinu na koji bih to uradila pa sam na kraju popisala samo beleškice i odustala od pokušaja da ih sklopim u jednu artikulisanu celinu. Onda sam pročitala da tekst u Bukmarkeru i moj mozak je sam počeo da razmatra priču Šarlot Delbo i kako ona komunicira s konceptom i u paklu ima nade. Knjiga Aušvic i posle njega, inače prva logoraška ispovest iz pera žene koju sam pročitala, zapravo je triologija autorkinih zapisa o životu u logorima, ali i nakon njega, što je samo po sebi poziv na razmišljanje o tom pojmu nade i životu posle traume kakvo je logorsko iskustvo.
Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, dok KCNS nije objavio knjigu, nikad nisam čula za drugaricu Delbo. Čim sam videla Aušvic u naslovu, naravno da sam morala da pročitam – već smo naučili da je Holokaust jedna od tema koje me proganjaju i, koliko god da mi je neugodno dok čitam, apsolutno nikad neću prestati da im dajem prioritet nad svim ostalim knjigama koje čitam i/ili planiram da pročitam. Istovremeno sam otpočela i misiju upoznavanja lika same autorke. I trajalo je sve to zajedno tačno mesec dana – za razliku od mnogih, knjigu nisam mogla da čitam u komadu, što se kaže, iako me je vuklo. Dešavalo se da pročitam desetak strana pa da napravim pauzu od nedelju dana jer jednostavno nisam mogla dalje. O tome ćemo možda kasnije, ovaj tekst će i tako biti opširan, tako da je vreme da konkretizujemo stvar.
Ko je Šarlot Delbo i kako je nastala knjiga Aušvic i posle njega?
Drugarica Delbo (Charlotte Delbo) rođena je 1913. godine. Njeno rano detinjstvo i formativne godine obeležio je Prvi svetski rat i posledice koje su usledile. Šarlot završava obuku za stenodaktilografkinju i u sedamnaestoj godini počinje da radi kao sekretarica u Parizu. Početkom tridesetih godina, pristupila je pokretu Komunističke omladine i svoje tekstove objavljuje u časopisu Kaje de la ženes. Urednik časopisa bio je Žorž Didaš, za kog se udaje 1936. godine.
Početkom zlosrećnih četrdesetih godina, Delbo postaje sekretarica Luja Žuvea, upravnika pozorišta Atene, s kojim je počela da sarađuje nakon intervjua koji je s njim uradila za gorepomenuti časopis. U leto 1941. godine, zajedno s pozorišnom trupom Atene, nalazi se na turneji po Južnoj Americi. Žuve, znajući da je Didaš već aktivan u Pokretu otpora, na sve načine pokušava da je zadrži u Argentini, ali nakon što je saznala za egzekuciju bliskog prijatelja, Šarlot odlučuje da se vrati u okupiranu Francusku i sama postaje aktivna učesnica u borbi protiv okupatora. I dok je Žorž bio aktivan u samom gradu, susrećući se s kontaktima i prenoseći informacije, Šarlot je pravila letke i novine s informacijama koje je dobijala preko Radio Londona i Radio Moskve. Međutim, u martu 1942. policija ih hapsi i predaje Gestapu: Žorž je streljan krajem maja iste godine a ona je početkom 1943, u konvoju od 229 žena, deportovana u Aušvic-Birkenau. Većina žena s kojima je delila vagon bila je angažovana u Pokretu otpora a oslobođenje je dočekalo njih četrdeset devet. Početkom 1944. prebačena je u Ravenzbrik, a oslobođena u aprilu 1945, nakon dvadeset sedam meseci u logoru.
Čitajući o Šarlot Delbo (kratak spisak literature je na kraju teksta), saznala sam da je ona pionirka kada je reč o Francuskinjama koje su opisivale svoje iskustvo zatočeništva. Mislim da je to važno istaći, posebno kad se uzme u obzir činjenica da priča Šarlot Delbo nije samo hronološko ispisivanje događaja, već je mnogo složenije, žanrovski mešovito književno delo, zbog čega je, bar za mene, jedinstvena u korpusu logoraške književnosti. Delo Aušvic i posle njega otvara celina pod nazivom Niko od nas neće se vratiti, kroz koji autorka tematizuje iskustvo samog boravka u logoru Aušvic Birkenau a koji je napisan odmah nakon oslobođenja, ali je prvi put objavljen 1965. godine. Prati ga Beskorisno znanje, deo u najvećoj meri fokusiran na iskustva proživljena u Ravenzbriku, koji je napisan u periodu između 1946. i 1947. dok triologiju završava Mera naših dana, deo u kom, kroz razgovore s drugaricama, Delbo nastoji da sazna šta biva sa čovekom nakon Aušvica.
Danas nisam sigurna da je ovo što sam napisala istinito. Sigurna sam da je istinsko, stoji na početku knjige. S ovim naknadnim znanjem, jasno je da su te rečenice mogle da budu i neki vid upozorenja, ali ja sam ih ignorisala i samo uletela u narativ. Sada mi je potpuno jasno zašto je tako videla svoje zapise. Ako pogledamo način na koji su ova tri dela spojena u jednu knjigu, pomislićemo i da je narativ hronološki ujednačen, ali cvrc. Linearnost pripovedanja Šarlot Delbo najpre razbija poezijom a onda i samim odabirom forme. Zapisi koji čitamo su relativno kratki, njihova spona je mesto dešavanja, dok je vreme, ne samo zanemareno, već je, u skladu s poetikom logoraške književnosti, za naratorku i njene sapatnice potupno nebitno. Moje mišljenje je da je u ovom konkretnom slučaju, poenta u tome što autorka bira da se bavi artikulacijom traume i načinima opstanka, za šta joj insistiranje na dokumentarnosti nije preko potrebno, posebno ako imamo u vidu da su polazna tačka za tu artikulaciju njena sećanja. Ona su i neki vid njenog moralnog kompasa: kroz njih su njene saborkinje još uvek s njom, njihovo prisustvo je obavezuje da progovori, ali i održava njen stav prema doživljenom. I uopšte, pitanje zajednice je izuzetno bitno za razumevanje ove knjige, zbog čega trauma o kojoj Delbo piše, nije samo lična već je, ako ne i prvenstveno, kolektivna. Kroz dobar deo narativa, sama naratorka ne može (ne želi?) da se odvoji od zajednice, najpre fizički jer je pripadanje toj grupi žena nekoliko puta spasilo a zatim, nakon proživljene traume, zajednica opstaje upravo u sećanjima, koja su, iako užasna, na neki način i sama spasonosna.
Koliko je pitanje zajednice bitno, vidi se već iz samog naslova Niko od nas se neće vratiti. Prvo pitanje je ko potpada u to mi? Imajući u vidu da je reč o Aušvicu, moje su misli najpre išle ka Jevrejima, ali kako odmiče priča, shvatam da je Delbo u logor došla iz političkih razloga. Misli li onda na samo na žene iz svog kontigenta, Francuskinje, komunistkinje? A šta je sa zarobljenim muškarcima? Iz naše perspektive gledano, jasno nam je da se neki jesu vratili. Ali jesu li zaista? Gde i kome? I na kraju, šta ako ta množina podrazumeva celokupni ljudski rod? Ako je čovečanstvo doživelo (i korak dalje, dopustilo) Holokaust, može li se vratiti s te granice?
Zanimljivo, ali koliko god sam prva dva dela teško svarila, treći je taj koji me je apsolutno razbio na komade. Mera naših dana, završni deo triologije, skup je ispovesti logorašica s kojima je Delbo bila zatvorena. S njom je deportovano još 229 žena a logore je preživelo njih 49. Inače, dok sam čitala o Šarlot Delbo i francuskim logorašicama i članicama pokreta otpora, naišla sam na informaciju da je njihov kontigent jedini koji je deportovan u logore. Zašto je to tako, istorija još uvek ne zna da objasni. Elem, upravo je činjenica da su s istog govornog područja, donekle olakšala boravak u logoru. Ne bih vam navodila detalje, užasni su baš kao što možete da zamislite, ali te scene solidarnosti među ženama, bukvalno vraćanje iz mrtvih, to je nešto što me je dirnulo do suza; ima taj jedan deo kada opisuje kako su je spasile da ne umre od žeđi… I onda dođe deo u kom Delbo piše da su Jevrejke bile u mnogo goroj poziciji: ne samo da su im uslovi bili mnogo gori i da im je mogućnost da završe u gansnoj komori stalno visila na glavama, one nisu uspevale da stvore čvršće grupe podrške jer su pristizale iz različitih delova Evrope i najčešće nisu mogle ni da se sporazumeju… I sad su mi oči pune suza.
Iz tekstova skupljenih u ovom delu, saznajemo da za preživele ne postoji život, već samo preživljavanje. Niko od njih nije potpuno van logora, to je iskustvo koje donosi odluke umesto njih. Mado je to savršeno opisala: umrla sam u Aušvicu a niko to ne zna. I upravo me taj paradoks živih a umrlih vraća na pitanje nade s početka ovog predugog teksta, sastavljenog iz nekoliko pokušaja sabiranja misli, u kom vrlo verovatno nisam ništa pametno rekla. Logoraška književnost ima višestruku ulogu. Ona je svedočanstvo patnje autora/autorke o preživljenim patnjama, ali je takođe i literarni spomenik onima čiji su se životi okončali u logorima. I onda ako govorimo o nadi kao motivu u logoraškim narativima, ona je verovatno postojala kod svakog ko se našao iza bodljikave žice. Ali ako zagrebemo malo dublje u memoarske tekstove, možda nam se učini da je da su ta nadanja usmerena ka nama koji čitamo jer je na nama da se pobrinemo za budućnost. Delbo je u svojoj knjizi zapisala: Probajte da gledate. Probajte da biste videli. I to je možda najvažnija uloga knjiga poput ovih: videti, shvatiti i ne ponoviti.
❤️
Čitala sam sledeće:
Veselinović, Sonja. S onu stranu znanja. Aušvic i posle njega, Novi Sad: KCNS, 2023.
Svirčev, Žarka. Svedočenje nepojmljivog nemam pojma koji broj Vremena je u pitanju, ali tu je link.
Lara R. Curtis. Writing Resistance and the Question of Gender: Charlotte Delbo, Noor Inayat Khan, and Germaine Tillion. Palgrave Macmillan Cham, 2019. – ima na libgenu ko voli.
Započelo je na tiktoku, razvilo se uz Agelast. Setite se da u ovoj kući ne osuđujemo.
Znam sigurno da će se neki od vas obradovati što sam našla novu opsesiju. Nije kao da će zameniti logore i majke i ćerke, ali bgm, bliži im se opasno. Dve stvari su me dovele u ovo stanje: tiktok algoritam i Agelast. Pu pu da ne ureknemo algoritam tiktoka, ali taj jednom kad skonta šta ti se sviđa, neće te mnogo smarati s ostalim stvarima. Moja početna stranica je sva bila u fazonu Tejlor Svift i slatkih džukelica, pa sam prešla na delfine i onda se tu našao se i poneki o o strahu od okeana (Thalassophobia, ako nekog zanima, zapravo nije samo od okeana, više je od dubokih vodenih površina) i onda je krenulo preporučivanje sadržaja o neistraženim dubinama, ajkulama i kitovima. Dosta informativno, moram da kažem, plus što sam u isto vreme u joj što bih ronila s kitovima a onda vidim jato orki kako udaraju u brodove pa sam u fazonu gledaću vas na tiktoku, hvala lepo.
A onda mi je Agelast zapečatio sudbinu. U povratku sa sajma u Banjaluci, slušala sam epizodu u kojoj je gostovala Ana Širović, okeanografkinja i bioakustičarka. Klackala sam se ovako ukočena i slušala o kitovima, o tome kako komuniciraju, kako se pare, kako smo neke vrste gotovo istrebili. Ne pomislim ovo često, ali malo mi je bilo 3 sata i htela sam još. Anina priča o filmu The Loneliest Whale: The Search for 52 me je vratila na videe o Loliti, orki koja decenijama živi sama u bazenu za koju sam saznala na tiktoku i palo mi je na pamet kako je zanimljivo kako niko nije pisao o tome. I naravno, pošto je moj um čudna rabota, uhvatila sam da mislim o kitovima u književnosti, koliko sam ja čitala o njima i kako su u tim knjigama predstavljeni.
Ako izuzmemo Pinokija i scenu u kojoj on i Đepeto završe u utorbi kita, prva knjiga o ovim fascinantnim bićima koju sam pročitala, još davnih dana kad su mi od trpezarije napravili sobu, dakle u mlađim razredima osnovne škole, bio je roman Orka – Svirepa osveta kita – ubice! izvesnog Artura Hercoga. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, radnje se sećam kroz maglu, najviše zahvaljujući filmu koji je snimljen po knjizi. Sećam se da sam je čitala leti, malo na terasi, malo u sobi od trpezarije i sećam se koliko sam tužna bila kad mi je tata objasnio zašto se orka sveti ljudima. #killthemall ti divni stvore ❤ Našla sam je na Kupindu, čekamo platu pa da padne jedan čitalački put u davnu prošlost. Knjigu, možete pročitati i za dž zahvaljujući sistemu otvorene biblioteke, kliknite na veselog kita da vas odvede do knjige: 🐋.
Sledeći kit koji me je opsedao bio je, naravno, čuveni Mobi Dik. Ako pratite ovo moje pisanije već neko vreme, možda ćete se setiti da sam o toj knjizi već pisala, kroz neki Vreme i mesto tag pa ću samo da prepišem sve što sam tamo kazala.
Baba i ja putujemo u Sombor. Knjiga je dedina, protiv moje volje mi je tutnuo u ranac, da mi se nađe. Dosadno mi je u Somboru. Ne daju mi sama da šetam gradom, a meni je već 15 godina! Moja baba po ceo dan priča sa svojom sestrom Ljubicom i njenim mužem, teča Jožikom. Pričaju neke čudne i stvarno ružne priče, baš onako da ti bude neprijatno kad slušaš. Verovatno misle da ne slušam, ha!. Setim se Mobi Dika u rancu i odlazim u baštu. Da li je to ona ista knjiga o kojoj su Molder i Skali pričali? Mora biti, nema dva Mobi Dika na svetu. Ispod oraha je neudobno, ali je mirno i tiho. Zovite me Ismail – ček, ako ti to nije pravo ime, da li je i priča lažna? Da vidimo. Poglavlje za poglavljem. Sutradan me puštaju samu da obiđem grad, u nekom hladu blizu Gradske kuće sednem da vidim šta radi kapetan Ahab. Teča Jožika me dovodi kući i popijem pridiku jer sam poprilično zakasnila kući i sledi kazna: nema više samostalnih izlazaka. Knjigu dovršavam ispod oraha (teča Jožika donosi jastuke).
Kad je deda umro, Mobi Dik i Talasi Virdžinije Vulf bile su prve dve knjige koje sam spakovala s njegove police. I dalje su jedne od najvrednijih knjiga koje imam, mada svake godine planiram da uz rođendanski popust uzmem onog Laguninog Melvila. Naravno, i ove godine ću da ga merkam, a na kraju ću opet uzeti tri trešića jer kad ako ne tad. 🙂 Ali primerak Mobi Dika kojim ću se sigurno počastiti ove godine, jeste zapravo grafički roman. E sad, nisam ja neka stručnjakinja za stripove i grafičke romane, tako da ne znam da li se i koliko ceni gospodin Kristof Šabute (informisaću se, majke mi), ali meni je srce malčice poskočilo kad smo su kolege iz Besne kobile donele primerke u knjižaru tako da sam, i pre nego što sam osvestila svoju novu knjišku opsesiju, rezervisala jedan primerak za sebe u rođendanskom mesecu.
Ali ono što me je podstaklo da obzanim javnosti (malobrojnoj, ali ipak) svoju novu knjišku opsesiju jeste jedan roman za mlade, friško izašao iz IK Odiseja. Reč je o knjizi Crni Titan francuske književnice i aktivistkinje Florans Obri. Prvo ću vam reći da je roman objavljen u okviru projekta I ti možeš da promeniš svet, koji je podržala Kreativna Evropa.
Projekat je struktuiran tako da pokriva tri goruća problema modernog doba: očuvanje životne sredine, inkluzija i neravnopravnost polova. Prve dve teme su podeljene u potkategorije koje se bave zasebnim pitanjima: klimatskim promenama, dobrobiti životinja; mentalnim zdravljem, inkluzijom pripadnika drugih rasa ili etniciteta, nerealnim standardima po pitanju fizičkog izgleda, vršnjačkog nasilja. Svaka tema obuhvata po dve knjige, od kojih je jedna namenjena mlađem (osnovnoškolskom) a druga starijem uzrastu (tinejdžerima). A Crni Titan spada u potkategoriju dobrobit životinja jer kroz priču saznajemo kako životinje dospevaju u komercijalne parkove i kroz kakvu torturu tamo prolaze. Inispirisana je pričom o Tilikumu, orki koja je ubila troje ljudi u parovima u kojima je bio zatočen. S druge strane, kada je Tiliko prvi put ubio, snimnjen je film Blackfish, koji je, ako je verovati internetima, doprineo da se konačno ispitaju uslovi u kojima životinje u tim parkovima žive.
Ali da se vratimo mi knjizi. Priča o Crnom Titanu ispričana je iz dva glasa, pri čemu svaki ima svoje strance, bele i crne. Na belim se ispisuje život mlađane Elfi, dok su crne strane posvećene kitu i njegovom životu u parku. Po završetku srednje škole, umesto da upiše jezike kako je njena porodica zamišljala, Elfi se zapošljava u lokalnom zabavnom parku, u kom su glavne zvezde kitovi. Počinje od mesta kasirke, ali začuđujuće brzo napreduje do pozicije instruktorke kitova. Kao i većina mladih, Elfi je puna snova i pomalo buntovna. Kada majka dovede u pitanje njen rad na jednom takvom mestu, Elfi će se pobuniti a kako je odnos majke i ćerke već dovoljno napet, njen gest delovaće kao mladalački prkos. Međutim, baš kao i za većinu mladih, najbolje naučena lekcija je ona proživljena pa tako ono što je trebalo da bude letnji posao, postaće izuzetno formativno iskustvo, jer tokom rada u parku, Elfi saznaje istinu o tome kako životinje dospevaju tamo, kako ih tretiraju i kakva ih sudbina čeka čim prestanu da budu komercijalne.
S druge strane, na crnim stranama koje su višestruko simbolične, imamo priču o Titanu. Saznaćemo kako je došao u park, kako je treniran, kako je došlo do svih incidenata u kojima je učestvovao. Ko je priča i zašto je to dobar odabir naratora, neću otkriti jer želim da se provedete kao ja. 😭 Sve što imam da kažem jeste da smo mi najgora vrsta i stvarno se nadam da ćemo se istrebiti pre nego što se Sunce ugasi da ova jadna planeta i sve životinje na njoj mogu malo da odahnu i prožive u miru. Eto.
Postoje stvari koje u knjizi ne funkcionišu baš najbolje. Recimo ti ljubavni zapleti… čemu? Ima i malčice patetike, koju možda možemo prepisati Elfinim godinama. Ali, ali, ali! Ništa od toga nije važno jer knjiga Crni Titan ima svoju funkciju. Čitanje ove knjige me je podsetilo na jedno leto kada su se moje drugarice iz Kruga imale ideju da budu volonterke u Beogradskom zoo vrtu. Meni mama nije dala, naravno, ali iskreno govoreći, ja sam zapravo samo htela da se ne odvajam od grupe, nisam se toliko zanosila plemenitim delima. Ono što je interesantno jeste da nijedna nije izdržala duže od nedelju dana. Nikad nismo ulazile u razloge zbog kojih su odustale, ali iz ove perspektive potupno je jasno: jednom kad se suočite sa onim što je iza kulisa, čitava percepcija se menja. Verovatno su sada sa svojom decom išle po različitim zoo vrtovima, ali dok smo bile klinke, posle tog leta, zaobilazile smo zoološki vrt u širokom luku. E zato je ova knjiga važna: namenjena je uzrastu 13+ i stvarno je efektna. Promeniće percepciju u pravom trenutku pa ko zna, možda se neko baš neko zbog Titana odluči da proučava kitove, pomogne u shvatanju ovih zadivljujućih bića i doprinese obnovi ugroženih vrsta.
🐳
P. S. Ako neko ima neku preporuku za knjige o kitovima, slobodno nek javi. Moj sledeći izbor je Izgubljeni kit Hane Gold, koji sam odabrala zahvaljujući tekstu Isidore Đolović na portalu Sinrho 🐳
P. P. S. Ako vam se čita kompletan Vreme & mesto tag, kliknite na veselog kita da vas tamo odvede: 🐳
Dobar dan i dobro došli u sumiranje pročitanog tokom prvog meseca u 2023. godini. Malo sam se mislila ima li uopšte svrhe pričati o knjigama pročitanim u jednom mesecu kad smo već na korak od sredine drugog, ali evo sinoć sam čekala da mašina završi i rekoh što da ne, što da ne. Kakav je januar bio, dobro sam i prošla. Započela sam popriličan broj knjiga, ali vodeći se maksimom da ne teram ako ne ide, do kraja meseca stigla sam sa četiri završene knjige, jednom nedovršenom bez plana da joj se ikad vratim i jednom koju ću svrstati u knjige pročitane u februaru. Uspela sam da ne čitam ništa za Božić, pu pu pu, da ne bude opet maler kao prošle godine, ali jesam gledala Žikinu dinastiju tog dana, tako da je vrlo upitno kako će ova godina da izgleda. No dobro, nismo se okupili u ovom malom internet prostranstvu da bismo tumačili narednu godinu na osnovu odgledanog i zato, bez daljeg odlaglanja, evo mene, evo vas i evo naslova uz koje sam provela januar mesec.
🐰
Bila jednom jedna žena koja je želela da ubije dete iz komšiluka Ljudmila Petruševska
Prva knjiga u januaru mesecu i prva izneverena očekivanja. Čituckala sam je prvog januarskog dana, u pauzama između hrane i dremke i to zahvaljujući Bookmate aplikaciji. Ovo je takođe prva knjige Ljudmile Petruševske koju sam pročitala, tako da mi je njena poetika nepoznata i razlog zbog kog sam započela čitanje jeste to što sam se primila na ideju strašnih ruskih priča. Daaaa, pa kako bih vam rekla…
U krugu koji su pravile stambene zgrade u Pančićevoj i Mile Alasa, napravila se grupica od nas 14. Družile smo se vrlo intenzivno, svaki dan napolju, kiša, sneg, 40 stepeni, ma nebitno, neka bi se već našla napolju i pozvala ostale. Leti smo imale tri omiljene aktivnosti: odlazak na bazen 25. maj (nikad Gale Muškatriović, zauvek 25. maj), beskrajne partije žmurki nakon bazena i pričanje strašnih priča na srednjim stepenicama ispred Bazara. Te priče bi uvek počinjale informacijama da se događaj koji sledi desio nekome koga poznajemo jer svi koji slušaju moraju da poveruju u priču. I onda bi se krenulo s pričom o groblju na mestu Velikog parka u Knićaninovoj, o duhovima udavljenih u Dunavu koji te povuku za nogu ako se kupaš u reci pa se i ti udaviš, o misterioznoj stoperki u beloj haljini (tu priču. verujem, svi znate), o babama koje su sanjale svoje nadgrobne spomenike pa umrle u roku od 7 dana… Neke su priče bile uspelije pa smo zazirale od Knićaninove posle smrkavanja, neke su bile smešne, neke potpuno besmislene, ali sve su deo baš lepih uspomena na odrastanje koje je Ljudmila Petruševska probudila svojom zbirkom.
Jer dok sam čitala ovu zbirčicu u izdanju Čarobne knjige, imala sam osećaj kao da je autorka skupljala te dečje priče iz parkova, malo ih preoblikovala i skupila u zbirku. Da me ne shvati pogrešno bookstagram policija, znam da su motivi su sasvim sigurno isti širom sveta, usmeno predanje bla bla i da ih razlikuju detalji srodni određenoj naciji i nacionalnoj istoriji, pazila sam na časovima pa znam da sličnost nije nova i neobična, zbog čega to i nije neka zamerka zbirci. Ono što mi jeste nedostajalo, jeste malo više tog obećanog strašnog. Ako izuzmemo poslednju priču (bajku) Crni kaput, jedinu koja me je poprilično uzdrmala, sve ostale su bile samo ok, bez prostora za povezivanje s junacima i situacijama, zbog čega bi i izostao efekat šoka.
Preporučujem je za letnje dane na plaži, možda i vas podseti na sve strašne priče koje ste pričali kao klinci.
🐰
Via Pula Dragan Velikić
Nastavljamo u istom meh ritmu, sa žaljenjem primećujem. Još od onomad kad sam pročitala Velikićev roman Bonavia, zapelo mi je da pročitam i roman Via Pula, autorovo književno prvenče. Ta se želja produbila posle čitanja Islednika, ali prosto nam se nije dalo. I onda odem na sajam u Nišu, krajem prošle godine, i nađem prvenče za 50 dinara, još ono lepo Radovo izdanje i ja šta ću, kupim, računam bolje knjiga nego da taj novac pojedem.
Delovalo mi je kao da će biti super naše druženje pa sam je uzela odmah posle Petruševske i to taman kad smo krenule da radimo popis u knjižari. Inače, to mi je prvi popis u životu i iskreno da vam kažem, to je jedan pakao na zemlji, ne preterujem. E sad, to prvo jutro popisa, stignem u knjižaru skoro sat pre dogovorenog vremena i pošto sam morala da sačekam ostale, lepo skuvam sebi kafu i sednem u foteljicu da čitam u miru. To mi se nije ostvarilo jer ne znam da l je prošlo desetak minuta mira i tišine, kad eto ti moje šefice, koja je, ne preterujem, pala na dupe od smeha kad je videla šta čitam: zašto, Slavka, zašto pored svih knjiga? PA NE ZNAM, LJUBICE, HTELO MI SE. Kaže ona: trebalo je samo da me pitaš, uštedela bi vreme i živce. I stvarno mrzim što ću ovo reći, ali bila je u pravu.
Bilo bi mi žao da nisam pročitala a istovremeno želim da i dalje mislim o ovom romanu kao o nekoj nedostižnoj predobroj knjizi, koja je taman po mom ukusu i koja se ne ispušta iz ruku. Priča je o gradu, Pula je glavni junak i to je ok. Manje mi je bilo ok kako do tog saznjana dolazimo, previše je svega i informacija i različitih preplitanja. Da l je san il je java, da l je prošlost il je sadašnjost, jesmo li na kopnu il plovimo morem, stalno neka nesigurnost, ne veruješ onom što čitaš pa posle ne veruješ sebi kad to pročitano (pokušaš) da tumačiš. Možda da je struktura čvršća, možda bi nekako leglo sve, ovako je škripalo, borba je bila da je ne ostavim na polovini. Mislim da više neću čitati Velikića, osim ako mu opet ne daju Ninovu nagradu, onda verovatno hoću jer sam očito prokleta potrebom da čitam knjige pobednice.
🐰
Doktor D. Goran Marković
Možda ćete se sad i vi zapitati, drage moje malobrojne čitateljke i još malobrojniji čitatelji, zašto Slavka, zašto, pored svih knjiga, zašto? Evo ne znam, našla sam na Bookmate aplikaciji, nisam mogla da spavam i rekoh ajd da probamo. Iskreno sam mislila da je opet neko pljuvanje po komunizmu, ali to neću nikad saznati jer sam batalila čitanje na nekih 30% – možda je prebrzo, slažem se, ali stvarno nisam imala živaca da se bavim osrednjim dijalozima i loše uklopljenim frazama. Moguće je, naravno, da je namera autora da dijalozi budu baš takvi i da su fraze o Srbima koji ne bi prodali svoje vođe da im se daju svi novci ovog sveta zapravo ironične, ali avaj, plašim se da stvarno imam previše knjiga i premalo vremena za nezanimljive književne eksperimente. I da, ako ste pomislili iz naslova da je reč o izvesnom ratnom zločincu, koji se krio po beogradskim blokovima pod imenom doktor D, pa niste daleko.
Taj neki koga sakrivaju, u bekstvu se zove Darko Dragić, ima novi lični opis (duga kosa i brada, vrlo originalno), a u ovom novom tajnom životu on je po zanimanju doktor antropologije i bioenergetike, loliška. U smislu forme i tehnike koju koristi, deluje kao da se Marković naslanja na Beogradski trio pa tako i ovde imamo transkripte razgovora i video snimaka, dnevnike i pisma, ali za razliku od Tria, koji nije bio baš dobar roman, ali jeste terao da ga čitaš, Doktor D. je operisan od dinamike.
Preporučujem samo ako baš volite prozu Gorana Markovića, u suprotnom stvarno nemojte gubiti vreme.
🐰
Srce je usamljeni lovac Karson Mekalers
Osim što sam odlučila da ove godine čitam knjige vođena samo svojim osećajem a ne preporukama, takođe sam donela odluku da ove godine češće posećujem okupljanja čitalačkog kluba koji drži moja drugarica Vesna, inače fan nambr van ovog malog bloga. O klubu možete da se informišete ovde X.
Prva knjiga u 2023. koju je klub odabrao za čitnje jeste roman američke književnice Karson Mekalers Srce je usamljeni lovac. Roman je u jednom trenutku bio u trendingu da bookstagramu, da se tako duhovito izrazim, ali sam ga ja zaobišla jer fala bogu, uvek izbegnem dobre knjige a zalepim se za trešine. No dobro, nepravda bi ispravljena i ljudi moji, kakav je to roman!
Prvo sam mislila da će ovo biti priča fokusirana na pitanje šta je trulo na američkom Jugu, znate već segregacija i odrastanje u tim užasnim okolnostima. Onda sam počela da čitam i shvatila da, iako nisam pogrešila, nisam baš ni bila u pravu. Kroz galeriju likova, Mekalers piše o usamljenosti, o neskladu između želja i mogućnosti, o ljubavi, ideologiji. Na samom početku upoznajemo junaka oko kog će se sjatiti već pomenuta galerija ostalih likova: Džon Singer je gluvonema osoba, koja ima jednog prijatelja, takođe gluovnemu osobu, Grka … Kada Grk poludi i bude institucionalizovan, Singer ostaje sam, ali tada u njemu prijatelja pronalaze ostali junaci, poput Mek, devojčice koja muziku oseća čitavim telom, doktora Koplanda, afroamerikacna koji predano vrši svoj poziv lekara, ali nema sluha za potrebe svoje prodice. Jake Blount je pijanac i lutalica. Njegov bes i nesposobnost da se poveže sa drugima pogoršavaju njegovo osećanje usamljenosti. Ipak, prisustvo gospodina Singera ga smiruje. Bif Branon je vlasnik kafića; ljudi ulaze i izlaze iz njegovog restorana po ceo dan, a on je sam. On i njegova žena su se razdvojili iako žive u istom domu; nema dece i pravih prijatelja, osim gospodina Singera.
U jednom momentu melanholična atmosfera romana postala naporna i čitanje usprilo zbog nedostatka velikih događaja, ali želja da saznam kraj vukla me je dalje. Pobiše se u meni dve sile: ona koja želi da svi budu srećni na kraju (ili bar živi, mada jeste diskutabilno da li su svi živi srećni) i ona koja je bila svesna da je ceo roman spremanje pozornice za tragični završetak. Jeben ti život i sve, možda sam pustila koju suzicu u busu br. 23. Na kraju ipak nisam otišla na sastanak posvećen ovoj fantastičnoj knjizi, ali se nadam da ću u narednim danima uspeti da od svih beleški koje imam, sklopim jedan pristojan tekst.
Preporuka ko kuća, što bi rekli mladi.
🐰
Moramo da razgovaramo o Kevinu Lajonel Šrajver
Pošto je ostala nedovršena, ovu knjigu ću opširnije spominjati u februarskom pregledu pročitanih (dakle, sredinom marta. Ako ne zaboravim.) Sve što sada imam da kažem je da je ovo knjiga koja je sve što književnost treba da bude. Naravno, raspordata je i naravno, ništa od novog tiraža jer, kako smo onomad Vesna i ja saznale od Lagune, ne planiraju više da se bave delom ove legende. Šmrc.
🐰
Kako sam se nadala, dobro sam i pročitala. Na pauzi su trenutno Rudik sudije Majića i Klara, Klarisa Marijane Čanak – njih sam takođe započela u januaru. Nisam još sigurna kakva će njihova sudbina u feburaru biti. Ono u šta jesam sigurna jeste da trenutno ne deluje da će mesec ljubavi i vina biti ovoliko berićetan, ali imamo još dve nedelje pa ćemo videti. Uostalom, bitan je kvalitet a ne kvantitet. Ili nije? Mislite o tome.
Dvoumila sam se poprilično da li da sumiram ovu godinu uopšte, jer bila je još veća kučketina od one prošle i malo šta je u njoj valjalo pa se tako ni knjige nisu proslavile. To je možda opet posledica činjenica da sam za Božić pročitala nesrećnu Decu Milene Marković jer postoji to verovanje da će ti godina biti onakva kakav ti je taj dan, ali hajde da se ipak zadržimo na racionalnim razlozima poput moje neorganizovanosti, posla i talasa tuge od kojih ne mogu da uteknem od jula meseca.
Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nisam nešto specijalno pratila svoje čitanje tokom godine, većinu knjiga sam dodavala mesecima nakon što sam ih pročitala i evo sad sam skontala da jednu od najboljih uopšte nisam ni označila kao pročitanu. Pregledala sam Year in books i priznaću da me je malo iznenadila prosečna ocena (3,2), očekivala sam da je niža jer kao što rekoh, glavni utisak cele godine je meh, pa ni čitalački deo iste nije odavao bolji utisak.
Prvo mi je na pamet palo da popišem naslove koji su me najviše razočarali, ali htela sam da u čitalačku godinu zagazim s nečim lepim i pozitivnim pa se tako odlučih da ipak pobrojim one srcu najdraže. Knjige koje ovaj put izdavajm kao najbolje našle su se tu iz različitih razloga: neke su zaista odlične knjige u svakom smislu, neke su prosto bile dobre za mene u određenim trenucima godine i mislim da ne bi bilo fer da ih izostavim iz ovog osvrta. Na ovaj ih spisak nisam stavljala po nekom specijalnom rasporedu, krenućemo hronološki a posle gde nas priča odvede…
🐧
Zemljani Sajaka Murata
Zemljani su knjiga koja je otvorila čitalačku 2022. i jedina koja je dobila i poseban post KLIK, ali ako vas mrzi da čitate onoliki tekst evo u nekoliko rečenica zašto bi valjalo da pročitate ovaj roman. Iako je prepun tema koje mogu da trigeruju (je l ima neka naša reč za trigger warning), roman je sjajno osmišljena satira, koja ne štedi nijedan aspekt modernog (japanskog) društva. Nacuki, glavna junakinja i naratorka, priču deli na šest poglavlja, konstantno prelazeći iz prošlosti u sadašnjost, osvetljujući pritom događaje koji su je formirali, od kojih je svaki doneo novo traumatično iskustvo. Kroz Nacukinu priču, Murata otvara brojne teme o kojima valja promisliti, od odnosa roditelja i dece, mentalog zdravlja mladih i suočavanja sa traumama, preko pitanja ZaŠtO nIjE pRiJaViLa, do aseksualnosti u današnjem svetu i uspešno ih analizira kroz sve junakinje i junake ovog romana. Roman Zemljani definitivno nije knjiga uz koju ćete se opustiti i ušuškani uživati u zimskom danu, ali jeste delo u koje vredi investirati svoje vreme.
🐧
Ratno putovanje drugarica Mitra Mitrović
Lektira, drugarice i drugovi, lektira.
Mitra Mitrović je jedna feministkička gromada i greota je što lagano tone u zaborav, ali tako je to kad živimo u doba prekrajanja istorije. Mitra je diplomirala na Filfaku, gde je i došla u kontakt s levičarskim idejama i postala aktivna u omladinskim organizacijama koje su organizovale demonstracije pred početak rata. Jedna je od osnivačica časopisa Žena danas, koji je zabranjen 1940. pa obnovljen 1943. godine – Mitra je pisala i za Borbu a takođe je bila jedna od osnivačica AFŽa. Bila je jedna od prvih komunistkinja zatočenih u nacističkom logoru na Banjici a nakon rata, postala je prva ministrka prosvete u istoriji Srbije, eto vam info za neki kviz, što da ne. Iz političkog života, izopštena je početkom pedesetih godina, nakon što je javno stala u odbranu disidenta Milovana Đilasa, bivšeg muža uzgred budi rečeno, ako je nekome bitno da zna.
Kao što naziv knjige lepo kaže, ovo je priča o Mitrinom ratnom putovanju i posmatrano kao književno delo, sjajan je primer dokumentarne proze. Dinamično je i sveobuhvatno: u njemu nisu (samo) prikazi bitki već i detaljni opisi različitih taktika rada aktivista i aktivistkinja, načini razmišljanja i preživljavanja. Mitra piše o begu iz logora na Banjici, o radu na oslobođenoj teritoriji Užičke republike 1941, povlačenjima i prelascima na različite oslobođene teritorije, o četnicima i ustašama. Meni su posebno zanimljiva njena zapažanja o odnosima među partizanima i partizankama, o tome kako šta je istinska solidarnost i može li se ratovati bez poverenja u druga i drugaricu. Apsolutno sjajno svedočanstvo jedne borbe, koja nije samo borba za slobodu već je u velikoj meri i lična borba jedne mlade žene u neverovatnom istorijskom trenutku. Svaka čast na svemu drugarice i kad jednom dođem na vlast, Ratno putovanje biće lektira a za sada samo pet zvezdica na Goodreadsu i preporuka ko kuća u vidu odlomka iz kratkog autorkinog predgovora:
Ništa mi, međutim, ne bi smetalo ako bi mladi svet čitao ove moje uspomene kao neko daleko, nedoživljeno iskustvo, iskustvo starijih, kao neku istoriju koja se neće ponoviti. To zato što smo se mi u narodnoj revoluciji borili i da rata više ne bude. Htela bih da smo zauvek pobedili rat, pa makar i moje uspomene, u onom svom delu koji kazuje strahote rata, bile jednom zastarela priča.
🐧
Tranzitna viza Ana Zegers
Kad smo već kod antifašizma, red je da spomenemo i Anu Zegers, nemačku književnicu iz čijeg je pera izašla i Tranzitna viza. Roman, koji prati sudbinu bezimenog junaka, u dobroj meri je inspirisan subinom same autorke. Njen junak pod naletom fašizma beži iz okupiranog Pariza u slobodnu zonu i Marselj, koji treba da bude poslednja stanica pred konačni beg iz Evrope. Isto je uradila i Ana, Jevrejka i komunistkinja, koju je Gestapo već 1932. godine hapsio zbog kritike nacizma. No, vratimo se na priču.
Dakle, neimenovani junak beži iz konc logora u Francusku. Na putu sreće izvesnog Pola, koji ga moli da preda pismo piscu nastanjenom u Parizu, ali kad naš junak stigne do Pariza, saznaće da je pisac mrtav te on nastavlja put do Marselja, ponevši sa sobom kofer mrtvog pisca, u kom se, između ostalog, nalazi i neobjavljeni roman. Put kroz Višijevsku Francusku naravno nije lak, ali ni dolazak na cilj ne znači sigurnost. U Marselju zatiče histeričnu potragu za vizama: jedne ističnu, dok druge ne stižu a nikome se ne može verovati.
Tranzitna viza je definitnivno jedna od najboljih knjiga koje sam pročitala ne samo u prošloj godini već i u svom životu i jedna je od knjiga koje besomučno preporučujem svakome ko me pita za preporuku. Zegers je napisala roman koji ne možete nazvati ratnim, ali ni antiratnim, što zapravo ovu priču izdavaja iz gomile knjiga koje tematizuju Drugi svetski rat. Tranzitna viza je gotovo dokument o okolnostima jednog istorijskog trenutku, izuzetno slojevit dokument o životu, o (ne)postojanju mogućnosti da sami kontrolišemo isti, o vremenu, o čekanju. Sve što dobra književnost i treba da bude, jelte.
🐧
Filip Kamij Lorans
Nit kraće knjige, nit većeg čitalačkog izazova.
Počnimo od servisnih informacija: knjigu Filip Kamij Lorans objavila je izdavačka kuća Vaganar, koja se fokusirala na izdanja francuskih i frankofonih autorki i autora. Ova knjižica od pedesetak stranica, otvorila je ediciju Elles, osmišljenu da nas upozna sa sjajnim francuskim i frankofonim autorkama.
Godina je 1994. i francuska književnica Kamij Lorans očekuje dete, dečaka kome su ona i njen partner već dali ime Filip. Srećan događaj se brzo pretvora u tragediju koja joj je promenila život, jer je dete umire nekoliko sati nakon rođenja zbog lekarske greške. Godinu dana kasnije, Lorens je objavljuje knjigu Filip, u kojoj piše o gubitku, ali i tome kako se gubitak i tuga transponuju u umetnost, u ovom slučaju književnost. Ovaj intimni dnevnik podeljen je na četiri celine: Patiti, Shvatiti, Živeti, Pisati – četiri ciklusa kroz koji autorka prolazi u pokušaju da pronađe smisao u svemu što se desilo.
Filip je jedna od najboljih knjiga koje sam pročitala u prošloj godini, ali je zbog teme vrlo oprezno preporučujem. U njoj nema patetike (iako smo naučili da je patetika lepa, eej!), mada će biti suza. Vrlo verovatno i utehe, ali opet, oprezno s preporukom. Ako biste ipak da saznate nešto više o knjizi i iskustvima prevođenja i čitanja, ostavljam vam link do razgvora sa prevodiocem Nikolom Bjelićem, koji se desio tokom Makartovog festivala. Snimak možete pogledati na Instagram profilu IK Vaganar samo kliknite na iskić X.
🐧
Notable mentions
Jer su mi bile melemi za rane plus ova jedna najdivnija koju nisam unela na Goodreads.
🐧
Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti Emili Ostin
Prvo moram da kažem da je ova knjiga od starta imala ocenu plus jer je izašla iz prevodilačkog pera mog dobrog druga Stašonija, tako da je pet zvezdica na Goodreadsu zapravo malo. 😀 Ali krenimo opet od servisnih informacija: Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti Emili Ostin jeste godina u životu jedne Gilde, u kojoj ona dobija otkaz pa pronalazi čudnjikavi novi posao, dok paralelno pokušava da raščivija odnos s najbližom porodicom i partnerkom. Gilda takođe mnogo razmišlja o smrti – svojoj i svačijoj. Anksiozna je i depresivna, pati od sindroma uljeza.
Umesto utisaka, citiraću drugaricu Nađu koja kaže:
Takođe, Katarina ima više hrabrosti od mene i proces čitanja je ovekovečila u čitalačkom vlogu, koji možete pogledati ovde: X
🐧
Naša žena Tanja Mravak
Prošlo leto nije bilo najbolje leto mog ćivota, najblaže rečeno. Onda se desila intervencija, hedonistički izlet u Novi Sad, zakasnela proslava mog rođendana, skretanje pažnje na lepše stvari u životu. I kao deo proslave, u kolima me je sačekao paket a u njemu, između ostalog, i knjiga Naša žena splitske autorke Tanje Mravak. Rekla bih da Tanja i Romana, inače idejne tvorkinje pomenute intervencije, uvek budu u problemu kad mi kupuju knjige jer nikad nisu 100% sigurne jesam li je već kupila/pročitala, ali ovaj put su ubole jer ne samo da je nisam nabavila, već gotovo da mi je prošla isprod radara pošto nisam obožavateljka zbirki (kratkih) priča a i mene je obuzeo hajp koji se podigao oko Kopenhaške triologije pa se nisam mnogo obazirala na naslov koji joj je prethodio. Punog srca (i stomaka), vratila sam se uveče u svoj stančić i odlučila da preskočim spomenutu triologiju i upoznam se s Našom ženom.
Zašto se Naša žena našla na ovoj listi i zašto u ovom delu? Zbirku sam pročitala u trenutku kada se činilo da je čitanje nemoguća misija i pomogla mi je da ne razmišljam o svemu što se dešava. Sastavljena od jedanaest proznih jedinica, različitog obima (i kvaliteta), uglavnom napisanih u prvom licu i iz ženske perpektive, u kojima se smenjuju standardizovan jezik i lokalni govor, po kome možemo da zaključimo da su priče mahom smeštene u manja dalmatinska mesta i na prvu loptu, u njoj nema teških motiva. Priče deluju kao inserti iz života junaka i junakinja, ne postoji uvod niti je kraj uvek zaokružen, što nekima može ukvariti ugođaj, ali meni nije, baš naprotiv, svega je bilo taman koliko treba. Vratila me je iz nečitalačke zone i još više od toga: uspela sam čak i da skupim svoje misli i napišem prikaz, samo još treba da poverujem u svoje sposobnosti. Jer kad sam probala da je preporučim drugima, nije im se dopala, što me je malo pokolebalo. Bilo kako bilo, zbirka priča Naša žena deo jednog od najlepših dana u prošloj godini i kao takva, imaće zauvek posebno mesto na mojoj polici. ❤
🐧
Karta i teritorija Mišel Uelbek
Istina je, drugarice i drugovi, prvo čitanje ove knjige ostavilo je mnooooogo bolji utisak na mene. Iako i dalje smatram da je ovo najbolja Uelbekova knjiga, nisam bila srećna cvrčkica dok sam je čitala. Zašto sam onda metnula na listu? Zato što smo u prošloj godini, baš s ovim naslovom, završile projekat TOP 5 plus 1. Veka, Ljoki i ja smo se našle jednog novembarskog dana i pretresle Uelbeka kako i dolikuje. Da li je kraj ovog projekta zaista kraj jedne ere ili ćemo naći način da ga nastavimo, to će vreme pokazati a do tada više o projektu, kao i transkripte naših razgovora, pročitajte ovde: X.
🐧
I to bi bilo to. Iskrena da budem, ne očekujem mnogo od nove godine; ima nekoliko zanimljivih izazova na mrežama, poput onog Čitajmo žene i Prerazmišljatona, ali, iako sam popisala zadatke i moguće naslove, mislim da ću ove godine više čitati po osećaju a manje po zadacima. To je moja čitalačka rezolucija, čiji su nastanak, uzgred budi rečeno, inspirisale odluke koje donela Vesna, klik na iksić za više informacija: X.
Nadam se da vam januarski dani prolaze mirno i fino, uz dobre knjige. Do sledećeg susreta, pozdravče iz knjižare u kojoj trenutno Sofija Juričan čita odlomke iz romana Noć zelene vile Ajfer Tunč, takođe romana koji svima preporučujem a koji se gotovo nikom nije svideo. #influensnamaks ✨
Dobro, došao je i taj dan: projekat TOP 5 plus 1 je zvanično završen.
Tekstovi koje smo objavile u okviru našeg malog projekta, ubedljivo su najmanje čitani ali su zato bili najzabavniji za stvaranje. Od beskonačno dugih kafa preko fitica od fišanja do veganskih sisica, ovo je bila jedna veličanstvena epizoda u životu bloga i vlasnice mu pa ko zna, možda ga i obnovimo.
Poslednja knjiga u Mikičinom izboru bio je roman Karta i teritorija Mišela Uelbeka. Cenim da samog autora ne treba da predstavljati a i roman je i više nego poznat pa ću taj deo preskočiti. Godine 2010. roman je nagrađen Gonkurom, pobedivši za dva glasa Čedo Apokalise, da, da, knjigu u bookstagramskom trendingu a, po mom skromnom mišljenju, najbolji je Uelbekov roman do sada.
Ipak, ponovno čitanje nije baš išlo lagano kako smo mislile da će ići. Bilo je i uspona i padova i nekih zaključaka zbog kojih smo i same bile u zbunu. Na kraju se došlo do pitanja da li ćemo čitati Uelbekov novi roman? Neki hoćemo, neke neće. Zašto je to tako, pročitajte u tekstu koji sledi.
Lj: Ne znam ni šta da kažem o ovom romanu…
V: Ni ja, nekako se uzdam u Slavkino moderiranje…
Lj: Valjda će nešto pametno smisliti…
S: (lol)
V: Ne znam da li ste iščitale prošlu epizodu, tad smo takođe isto ovako počele, nismo imale šta da kažemo pa se nekako razvila priča.
S: Tad sam takođe ja moderirala, he he.
V: Ajmo žene!
S: Pošto mislim da će biti zanimljivo, počećemo od klasičnog, sada poznatog kao Biljana Srbljanović pitanja: KAKO VAM SE DOPALA KNJIGA?
Lj: Nikako.
S: NE! Jao, ne! Zaboravile smo tradicionalni početak!
Lj i V:
S: ĆAO SVIMA! Znate da uvek počinjemo sa ĆAO SVIMA!
Lj i V:
V: Ćao svima.
Lj:
S: Ok, sad možemo da se vratimo knjizi. Koja vam se nije dopala. Zašto?
Lj: Bila mi je dosadna, pretrpana nebitnim detaljima a oskudna u onim koji su mogli biti zanimljivi.
V: Složila bih se s Ljiljom, mada ne bih rekla da je knjiga totalno sranje. Mislim da je najbolja Uelbekova, ali u odnosu na prošlo čitanje, ono od pre 4, 5 godina, utisak mi je mnogo lošiji. Sad je ostavio utisak osrednjosti. Pitala sam se sve vreme šta se meni ovde toliko dopalo tad kad sam prvi put čitala a tad sam bila baš oduševljena. Šta je tu mene oduševilo? Da l ta priča o umetniku i tema umetnosti, da l taj odnos umetnosti i društva bla bla, večita tema. Da l taj štos Uelbeka kao lika u romanu i to što je ubijen i sve to… Ne znam. Tad mi je to bilo wow, što je dobra fora. Danas mi je to samo ok, u redu je ego manijače, shvatili smo, nisi više zanimljiv. Ili sam sazrela ili je zbog toga što sam stekla malo više čitalačkog i životnog iskustva ili sam jednostavno omatorila pa mi je opao prag tolerancije za kojekakva sranja. Sve u svemu, osrednje. Mislim da je Uelbek precenjen, osrednji pisac i što bi ljilja rekla, smarač.
S: Iiiii, to bi bilo sve za danas, hvala na pažnji.
V: Ajd sad ti Slatka, daj kontraartumente.
S: Nemam ih, zapravo. Slažem se da je drugačiji utisak. Kada sam prvi put čitala, bila sam preoduševljena. Sećam se i momenta kada sam čitala, toliko mi je upečatljivo bilo. I dalje mislim da je genijalna ideja što je napravio od sebe književnog junaka i što ga ubija na način na koji ga ubija. Vrlo je verovatno da ćemo se na to vratiti, sad ću samo reći da mislim da je baš važna za njegovo delo. Ali da, sad je nisam ni dovršila i to ne zato što mi je bila dosadna, prosto mi se nije čitala. Draže bi mi bilo da je sad nisam ni započinjala.
V: Sad sam po prvi put iskusila da knjigu čitam brzo da bih je što pre završila zato što mi je dosadna. Da nije za projekat, batalila bih.
Lj: Ne kažem ja da je potpuno bezvredna i to, samo mi nije legla.
V: Boga mi, u ovoj inkarnaciji, ja se Uelbeku više neću vraćati.
S: MA MOLIM?!
V: od mene je dobio više vremena i pažnje nego što je zaslužio, osrednji jedan pisac.
S: Ma sram te bilo za to osrednji pisac.
V: Ako je ovo kraj našeg divnog prijateljstva…
S: Ma što bi bio kraj, bože svašta, i to zbog Uelbeka…
Lj: Muškarca!
S: Tačno, muškarca. Da si rekla nešto za JBA, to ne znam kako bih preživela, ali ovo je samo šokantno.
V: O njoj ćemo rantovati neki drugi put.
S: Ma sram te bilo!
*Dobro, prestaćemo s ovom digresijom, ali moralo je da ostane upamćeno da je Vesna jedna nevaljalica.
S: Dobro, ja ne mislim da je osrednji pisac. Mislim da se ograničio na ispisivanje sebe, mislim da je u svakom svom romanu i da to počinje da biva preterano.
V: Na koji način misliš da je u svakom svom romanu?
S: Pa tako lepo, mislim da je on uvek prisutan. Ako nije glavni junak, jeste neko blizak njemu, što mi je bilo dobro do Pokoravanja, al onda daj se malo otvori i piši o nekom drugom jer iskreno ne verujem više u to da je neki predstavnik određene grupe ljudi, čak ni u svojoj generaciji. Ono šta si ti, povlašćeni beli čovek, intelektualac, nije tvoje iskustvo svačije iskustvo pa da sebe koristiš non stop a opet nije ni toliko nesvakidašnje da možeš neprestano da ga koristiš.
*naknadna pamet: možda je baš zato osrednji pisac jer ne ume da izađe iz onoga što poznaje, eto teme za razmišljanje ko voli.
Lj: Ne, ne, dobar je, neosporno. Samo smara.
V: Pa šta je dobro? Kad biste preporučivale nekom, šta biste navele?
S: Interesantna su mi njegova promišljanja o umetnosti, kako egzistira…
V: To se slažem, da.
S: … recimo ovde mi je bilo zanimljivo kad na samom početku ovaj glavni junak razmišlja o umetnosti i konzumerizmu. Sviđa mi se generalno kad odabere neki fenomen pa ga posmatra i analizira, prvo u kontekstu francuskog društva pa onda i na globalnom nivou. Ne bih o njemu govorila kao o provokatoru, čak i onda kada bira teme koje možda deluju kao provokacija. Pre mislim da je to njegovo proširenje područja borbe, da se tako duhovito izrazim. Zbog toga ću nastaviti da čitam, mada sam preskočila Serotonin, to mi se nešto ne da, i zapravo jedva čekam da izađe novi roman. I znam da ću, ako opet bude on, on i samo on, biti u fazonu ooo, smaraču jedan… Mislim da ne treba da napominjem da sve ovo ne znači da se slažem s njegovim zaključcima, samo mi je zabavno da čitam o tome. Tj. bilo je.
V: Ti si svesna njegovih mana, ali bi i dalje čitala a ja sam u fazonu da ne mogu više, što je baš interesantno.
S: Znam Veko, ali ja crkavam od želje da pročitam i sudiju Majića, mislim da to baš dosta govori o meni kao čitateljki. 😀
Nego da ne širimo priču sad o mojim čitateljskim porivima…
V: Slažem se s tobom da je ono što se i meni najviše dopalo u ovom romanu taj koncept romana o umetniku, tema umetnosti i njena uloga u društvu, pa to što malo potkači kapitalizam, ko kupuje umetnost, zašto… Bio je zanimljiv i taj odnos s ocem, nesuđenim umetnikom… i to kako novac upravlja svime a svi se upravljaju prema novčanim ciljevima…
Lj: Da, da, ta porodična priča je ok…
V: … simptična…
Lj: Ma sve mu je ok dok ne krene da opisuje žene.
V: Tačno. I dok ne krene s nekim nepotrebnim digresijama, tipa onaj policajac ima nekog psa, koja beše rasa? Jorki? Nebitno. Bitno da je rasan pas jer onda kreće istorijat te rase pa jebo te stvarno, koga boli uvo. Mislim da mi je najviše nedostajala neka čvršća struktura jer je fabula prepuna rezova… Recimo pojavljuje se policajac, ok. On je bitan, desilo se ubistvo, dobro. Ali čemu sad širenje priče na njegov privatni život i na njegovu impotenciju. Mislim, dobro. Može da se tumači kao jalovost u istrazi kao odraz neke lične situacije, ali to mi je malo nategnuto i nekako svega je previše. Mogao je prosto da napiše duplo kraći roman, kompaktniji i sadržajniji…
Lj: Neke stvari je ostavio potpuno isečene, kao recimo situacija s Olgom. Mislim, ona ode pa se vrati pa opet završe u krevetu i ono, poslednja scena u kojoj se pojavljuje – on je nežno pomiluje po guzovima i kao to je to. Sve je pitanje trenutka i to je to.
V: Pa eto, koja je poenta njenog lika? Šta o njoj znamo, osim da dobro izgleda?
S: Poenta njenog lika je to što ga je ona vinula u nebesa, da tako kažem. 🤷🏻♀️
V: Povezala ga je s Mišelinom, dobro, ajd ok na nivou radnje, to je mogao da uradi i neki muškarac. Uelbek se odlučio za ženu s kojom će ovaj i da uđe i u vezu. Mada nije ni ta veza nešto prikazana pa da mi sad možemo nešto o tome da pričamo. Olga se pojavljuje samo po nekoj funkciji, što bi rekla Ljilja. Ona sama nema nikakvu dubinu, nikakvu motivaciju. Što je odlučila da se kresne s njim čim su se upoznali? Navodno ima neku strast u očima, moš misliti.
S: Znam, ali postoji li žena kod Uelbeka koja ima dubinu?
V: Pa da, i prošli put smo komentarisale da nije toliko mizogin koliko je mizantorpičan prema svima i svemu, ali sad mi je mnogo više smetala ta njegova mizoginija jer mislim da ipak nije odnos prema celom svetu. Recimo opisuje ženu policajca i napominje da ima silikone u sisama, što je to bitno i za priču i za njen lik, koji je potpuno nebitan i sporedan.
S: Isuse, ispašće kao da branim muškarce i njihove komentare, ali kako bih ti rekla, ja kad skrolujem tik tokom npr. i iskoči mi video u kom je devojka koja je radila usta, meni pogled sam ode na ta usta. I ja zaista nemam ništa protiv, boli me uvo šta ćeš ti da radiš s tvojim telom, samo kažem da te intrevenicje same upadnu u oko…
Lj: Mislim da je on pomalo opsednut tim stvarima koje upadaju u oči…
V: Opsednut je apsolutno, čak i u ovom romanu, u kom seksualnost nije neka dominantna tema, kao što je bila u Proširenju područja borbe… ali opet… nekako je… mislim… ne ume da iskontoriliše tu opsednutost i da odredi gde je takvim komentarima mesto a gde nije.
Lj: I kad uđe u razglaganje karaktera i različitih osobina, bolje da ne ulazi jer u fazonu ova je ovu zaposlila jer je ružna ko grob pa da istakne sebe i tome slično.
V: Evo jedne rečenice, radi se o Olgi i onoj PR, kako god da se zvala…
Lj: E to je to…
V: Bilo mu je neugodno da posmatra kontrast između raskošne Olge zanosnih oblina i tog sirotog parčenceta žene neistražene vagine, Džed se čak zapitao da je nije Olga izabrala kako bi izbegla žensku konkurenciju… Mislim da je ovo čisto autorovo mišljenje, da ne može da se odbrani od sopstvene mizoginije.
S: Slažem se, samo bih dodala da je to takođe i dobro zapažanje jer žene itekako znaju da ispolje sujetu. #internalizovanamizoginija
V: Ali da li ti misliš da je on ovde svesno želeo da predstavi tu internalizovanu mizoginiju među ženama u korporacijskom svetu? Ja mislim da ne, da je njemu samo došlo pod ruku: kad se već pojavila žena, daj da pokažem da ima dobre sise ili neistraženu vaginu jer što da ne?
S: Dobro, ne želim da ga branim, samo bih ostavila mogućnost da je mizantropija verovatnija od mizoginije.
V: Razumem šta hoćeš da kažeš. Zanimljivo je možda da spomenemo i to što svaki njegov junak ima neku frustraciju vezanu za žene, tipa samoubistvo majke, o kom ništa ne znamo, ni okolnosti ni ništa. Onda recimo ona veza iz mladosti s onom…
S: … što se kurvala.
V: Pokušavala sam da nađem neku korektnu reč, ali dobro, može i tako…
Lj: I koliko je samo bio frustriran time što mu je ona plaćala tipa letovanje i tako to…
V: Mislim, razumem. Navodi se da je bio i usamljen kao dete, nije imao roditeljsku ljubav, nije imao prijatelje, ok. Usamljen si, frustriran si… Pazite ovo: u istom trenutku jedna grupa španskih predadolescenata izašla je iz autobusa i ušla je u kafeteriju pričajući veoma glasno. Devojčice su bile vrlo uzbuđene i vriskale su, nivo hormona je bio neverovatno visok. I ok, on govori o tim nabujalim hormonima, ali čemu izdvajanje devojčica koje podvriskuju ili kako već kaže. Sama ta činjenica da izdvajaš devojčice, ni krive ni dužne, to mi je kao kad komentarišu što se oblače ovako, što onako, što dekoncetrišu dečake. Nije fer, brate. Nije fer prema devojčicama da ih tek tako staviš, bez bilo kakvog umetničkog opravdanja. Pičkopaćenik, eto rekla sam. I previše pričam, sad ću da ućutim, ali ovo je bilo samo da potrkepim da ipak jeste mizoginija a ne mizantropija.
Neka u zapisnik uđe da smo joj tu smo odale priznanje da je u pravu. ⭐️
Lj: Meni se čini da je on više zainteresovan za te površne odnose jer su oni jedino što ostaje. On bi verovatno voleo neki dublji odnos s nekim, ali ne može da ga ostvari. I onda mora da se fokusira na ono telesno i prolazno, jer šta drugo ima?
V: Jeste, emocionalno je zakinut. Imao je tog hladnog oca, koji mu se nimalo nije posvećivao, samo je mislio na posao. Majka je izvršila samoubistvo. Odrastao je bez prijatelja… Vidi se da je na polju međuljudskih odnosa svih vrsta dosta zakinut. Nadao se da će mu Uelbek postati prijatelj, ali avaj…
Lj: Ja sam mislila da će se smuvati na kraju. 🏳️🌈
V: E to bi bio štos!
S: Ali kakav vam je Uelbek kao junak?
Lj: Neprijatan! 😀 Onako, hejter. Samo to.
V: Meni je to onako kako ljudi generalno zamišljaju da on izgleda. Mislim da je namerno sebe predstavio u najgorem mogućem svetlu, sad da l je to egomanija ili nešto potpuno suprotno… Svakako je dobar štos.
S: Meni je to omiljena stvar u ovom romanu. Ne samo sebe što je stavio, već što nekoliko stvarnih ljudi ubacuje u priču i nema milosti prema njima, ok Begbede mu je ortak, ali svejedno. Sve je u funkciji književnosti i ništa nije toliko sveto da se time ne može poigrati.
V: Da, da, ne zazire od pravih imena. Ne znam da li je popio koju tužbu.
Lj: E al pazite sad, on je tako i sebe ubacio u kapitalističku mašinu i omogućio sebi da u njoj istraje. Zahvaljujući tom postupku. Mislim tu na samog Uelbeka, ne na junaka. Sve sam iskoristio, sebe sam iskoristio, zavukao sam vam i još na tome zarađujem.
V: Možda je to jedini okvir u kom možeš da funkcionišeš. Meni se dopada kako je u romanu predstavljen taj neoliberalni kapitalizam i kako je recimo predstavio Mišelin, specijalno kad sagledaš iz naše perspektive, mislim na državu koja je tek nedavno počela da dobija te zvezdice i preporuke i sad mi svi mislimo kao wow, preporuka Mišelinova a zapravo je to samo jedna stvar na kojoj oni zarađuju.
S: I važno pitanje: zašto ubija sebe i to na takav način?
V: Da dovode do ekstrema tu ideju predstaljanja sebe u najgorem svetlu. Toliko sam nebitan da će me u knjizi ubiti neko.
Lj: Davanje prednosti umetnosti nad životom.
S: Ja zapravo mislim da je to odnos Uelbeka autora prema samom sebi. Mislim da je to vrhunac njegove mizantropije, toliko ne podnosim ljude da ne podnosim ni samog sebe evo do koje mere. Ok ajd ubio je lika kog je nazvao po sebi, ali da to uradi na takav način, izuzetno nasilno. I to da ga je na kraju ostalo toliko da ga sahrane u dečjem sanduku…
V: Ok, ne znam ništa o Uelbeku kao ličnosti i vrlo je nepošteno da sad donosim ovakve zaključke, ali ipak i sam junak Uelbek u romanu navodi da ima suicidne misli tako da možda ovo i jeste neko kanalisanje nekog dubljeg problema. Mada je verovatno samo način da se uz pomoć umetnosti poigra i sa sopstvenim životom kako bi se napravilo nešto više, vrednije… šta znam.
Lj: Ima i nečeg performativnog tu, jer ubistvo jeste pompezna stvar. On nije nestao time što je ubijen već naprotiv, dobija neki novi život.
S: Sad ne znam kuda dalje da idem, zagrabismo mi od svega po malo.
Lj: Evo ja ću kazati da je baš neobino kako ne može da pronađe uporište ni u čemu. Zaljubio se pa je to propalo. Nude mu milione za tu umetnost koju stvara, ni to mu nije zanimljivo. On je potpuno pasivan lik u tom svom životu, sve mu se dešava bez njegove neke kontrole – setimo se kako se razvijala stvar s Olgom, ona je njega ščepala.
S: Meni je zanimljio to što ne da nema neko uporište, nego ni ne razmatra nešto što bi moglo da ga zadrži, usmeri, stabilizuje. Deluje kao da je umetnost jedina konstanta, ali zapravo i nije jer prvo crta pa je fotograf komercijalnog tipa pa onda to s mapama pa onda portreti…
V: Ne znam, zar to nisu neke faze kroz koje prolazi i svaka je određena nekim događajima u njegovom životu
Lj: I to njegovo skakanje s jedne stvari na drugu može takođe da bude i otvoreno pitanje trajanja umetnosti. Ima li umetnost rok trajanja? Ko ga određuje? Ili šta? I sam kaže da su i ljudi postali kao ona zastarela fotografska oprema, tako i umetnost isto. Iznova se sve obnavlja.
V: Da, kod njega to ide prirodno, to izmišljanje nečeg novog jer uvek postoji neki događaj koji ga podstakne na neki novi umetnički izraz.
S: Kako onda možemo da očekujemo da takav umetnik i ima neko uporište?
V: Ali zašto bismo to i očekivali? Odakle potiče to naše očekivanje da, ako neko stvara umetnost, mora da promišlja o životu i da ima neko suštinsko razumevanje sebe i svega što nas okružuje? Možda mi grešimo kad to očekujemo, možda su umetnici i umetnici samo proizvođači određene robe koja u kontekstu ovog društva stalno zastareva i mora da se ponovo izmišlja.
Lj: E da, samo što ovde, po mom mišljenju, umetnost ipak dobija taj svoj očekivani ontološki status. Kad ubiju Uelbeka, Džed bude u fazonu jadan, ubiše ga, al eto šta da se radi i onda ipak ne može da gleda njegovu sliku. Ili kad raspravlja o smrti, malo davi, ali ipak, deluje mi kao da je to rasprava o nekoj formi za koju se ljudi hvataju. Kao da je u savremenom dobu sve postalo neka vrsta poze, ah da l da me zakopaju il da moj pepeo pospu po Jadranskom moru. Suštinski, razlika ne postoji.
V: Da, da, vidiš to je zanimljivo. Ta očeva smrt i njegova razmišljanja. Taj deo bi trebao da bude malo dirljiviji, ali nekako je prepun svega. Cela ta porodična situacija i ti traktati o smrti… nekako sam ostala ravnodušna, moglo je da bude mnogo efektnije.
S: Zar nije to nekako…
Lj: U sklopu poetike otuđenosti?
S: Da, jer mi očekujemo da bude dirljivo kada čitamo o smrti, očekuješ emociju, ali realno gledano, smrt je samo još jedan deo života u smislu prirodnog procesa. Mi smo ti koji joj pridajemo taj emotivni značaj jer u fizičkom smislu gubimo nekog koga volimo. Za osobu koja je umrla, sve što ostaje iza je nebitno a mi sve ostalo proizvodimo…
V: …kako bismo se utešili.
Lj: Kao da je taj svet ideja za njega potresniji od same stvarnosti. Karta je lepša od teritorije, bitnije je šta će biti s očevim pepelom od same smrti, Uelbekova slika koja ga proganja…
:minuti duboke kontemplacije o smrti, umetnosti i životu:
Lj: A šta mislite o ćaletu?
S: Ne mogu da odlučim šta mislim o ćaletu, da l je dobar ili loš ili…
V: Ili ni jedno ni drugo…
S: Da.
V: Mislim da kod uelbeka ni nema te polarizacije.
S: Lik bukvalno radio najbolje što je umeo. Kontam da se okrenuo onome što mu je poznato, s čim je znao da izađe na to je posao, mislim lakše je to nego preuzeti odgovornost za odgajanje deteta.
Lj: I to, ali jeste malo i eho kapitalizma. To je strana za koju se ljudi lakše hvataju, jer kad uđeš u mašinu imaš sjajan izgovor da se ne baviš određenim stvarima.
S: Moja zamerka ocu je što se nikad nije potrudio da razgovara s njim o majčinom samoubistvu.
Lj: Obojica su potisnuli. Ali kad mu je rekao: Ne! Večeras ti neću odati zašto se tvoja majka ubila, zato što to ni sam ne znam.
V: Sad kad si pomenula tu rečenicu… Sva ta okupljanja i te večere za Božić, to mi je sve bilo izveštačeno.
Lj: Pa da, ali to je zato što je to poigravanje s tim momentom okupljanja za praznike i pravljenja da je sve u redu. Jao, ali što je ćale odlučio da se eutanazira ko ker?
S: Ja podržavam.
Lj: Ali kad ovaj kaže: hoćeš i ti da se ubiješ kao mama, baš mi bi žao.
S: Aaw, ali to je zato što je ta trauma nelečena.
V: E kako tumačite ono kad išamara onu sestru?
Lj: Ja nisam sigurna da l se to stvarno desilo ili on zamišlja da je to uradio.
S: Ja sam na nekoliko mesta imala taj osećaj da nisam sigurna šta je zbilja a šta njegovo razmišljanje.
(Stvarno je uradio)
V: Znate li ko je Džedov najstariji prijatelj?
zZzZzZz
V: Kotao! 😀
Lj: Tu je da ga greje, pa makar i veštački.
S: Aw.
❤️
S tom vas idejom ostavljamo. Grejte nekog i neko će grejati vas, pa taman to bio i kotao. Samo proverite da l je ispravan, da ne izda kad je najteže.
P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.
P. P. S. Hvala što ste pratili naš mali projekat. 🙂 ❤
Okupismo se danas ovde da na ovaj veliki praznik proslavimo i moj april u knjigama. Veoma mi je bitno bilo da napišem napišem nešto, prvo zbog toga što sve ovo već napisano a neobjavljeno traži neki uvod a drugo jer moram da nekako da pohvalim sebe zbog svega što sam u aprilu pročitala. Za ovaj uspeh najviše je zaslužan odmor koji smo imale tokom praznika, ali bilo je i drugih faktora, o kojima ćemo, jelte, kako priča krene.
Dakle, u aprilu sam završila devet knjiga, što je iskreno i mene iznenadilo. Dve su vezane za posao a sedam za čist gušt i to je najveći utisak ovog meseca. Uspela sam i jedan tekstić da napišem, jeeej, ali naravno njime nisam zadovoljna tako da vidite, morala sam malo da si bustujem samopouzdanje ovim nabrajanjem. Knjige koje sam čitala nisu obimne, i to je dosta pomoglo, dve su bile u dnevničkoj formi, što takođe nije odmoglo a poprilično sam i zadovoljna kvalitetom istih, tako da bez dalje odlaganja, evo kako je izgledao april 2022. u knjigama:
Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, dobar deo Dnevnika sam pročitala u martu, ali avaj, nisam uspela da ga završim pre 6. aprila, simbolično. Većina verovatno već ima predstavu o tome o kakvoj je knjizi reč, ali za vas koji ne znate reč je o dnevniku koji su tokom 2020. pisali Lana Bastašić, Luiza Bouharaoua, Rumena Bužarovska, Danilo Lučić, Dijana Matković i Nikola Nikolić, dakle autorke i autori iz regiona. Počelo je sve s idejom Lane Bastašić, koja ih je okupila krajem 2019. ali onda se desila pademija pa je Dnevnik zapravo prikaz svega što smo svi osećali tokom te pandemijske godine, a neki delom to osećamo i danas.
Bilo je dobrih delova, bilo je delova koji mi se nisu dopali, bilo je delova zbog kojih sam suze silne isplakala, bilo je i onih gde sam se isvađala sa jednom od autorki (normalno), ali svejedno, nije to bilo loše čitanje plus sam s njom otvorila sezonu čitanja na svojoj velikoj i lepoj terasi. Dijana Matković mi je slomila srce toliko, na korak sam da je stalkujem na mrežama da bih joj to rekla. ❤ Volela bih da sam napravila neke beleške dok sam čitala, sad bih mogla više da kažem o knjizi, ali mislim da bi mnogo efikasnija bila da je izašla prošle godine (I’m looking at you, Ivane Bevc) i da se ne insistira toliko na tome da je autentično, budući da većina autorki spominje svest o tome da pišu znajući da to nije intimni dnevnik već nešto što će se čitati. Sve su svemu, zanimljivo. Takođe, veliko hvala Danilu Lučiću na otkrivanju Kappa coffee prodavnice, bukvalno najbolja kafa ikad.
Roman za mlade Crna ptica Aleksandre Jovanović odavno je stigao do liste mojih želja, gotovo odmah nakon izlaska, ali ono što me je nateralo da ga pročitam jeste jedna devojčica koja je u knjižari birala poklon za svoju drugaricu i dok je njena mama insistirala da joj uzmu Leto kada sam naučila da letim (takođe preporuka), devojčica je zapela za Crnu pticu jer vidiš da je mračnija, kao i Lena hahahahha oh ti novi naraštaji. ❤ Elem, majka je pristala, kupile su i knjigu i još neke sitnice plus Male žene za kućnu biblioteku, ali meni je to bilo baš slatko pa sam pomislila da je možda ovo znak od Univerzuma da je i ja pročitam.
Roman Crna ptica je priča o Želji, čiji je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći, i tome kako se nositi s tugom. Fokus priče je u potpunosti na Želji, dok se u pozadini prati priča i njene majke, jer tuga nije ista za sve niti je proces suočavanja s gubitkom identičan. Želja bi želela da ponovo vidi svog oca, što je motiv da se u priču uvedu elementi fantastike, malo i gotike, a bogume i horora. Naravno, tu je i najbolji drugar Luka, koji zajedno sa mamom treba da pokaže da ljubav i prijateljstvo mogu da nadjačaju tugu. E sad, na nivou publike kojoj je knjiga namenjena, što je prema izdavaču 12+, sve to funkcioniše fino, priča drži pažnju, napeto je taman toliko da nastaviš dok ne dođeš do rešenja i autorka poentira prilično jasno i precizno. Ipak, dala sam joj tri zvezdice jer, iako je i meni bila zanimljiva, imam nekoliko nerazrešenih situacija. Na primer, osmeliću se i reći da je Želja gotovo u depresiji. Njena potreba za druženjem s junakom koji je s onoga svijeta apsolutno može da se tumači kao želja za smrću iako to sasvim sigurno nije bila primarna autorkina namera. Dalje, mrtvi otac je apsolutno božanstvo, dok su majka i tetka problem, uzroci netrpljivosti, svađe i tuga a jedini pokušaj nekakve intervencije jeste propali pokušaj odlaska kod terapeuta, što stvarno nije dovoljno. Želja i majka su primorane da same pronađu put jedna do druge jer drugačije ne mogu da prevaziđu čitavu situaciju, ali junaci poput Luke i tetke, koji bi trebalo da budu sistem podrške, nisu dobili dovoljno prostora, specijalno tetka.
Ali ako me pitate da li bih preporučila ovu knjigu, sasvim sigurno bih jer za svoju publiku, knjiga radi odličan posao i, ako je pročitate pre ili posle svog ili deteta kojem je poklanjate, otvara toliko tema za razgovor.
E ovo je moje najveće razočaranje, u smislu iznevernih očekivanja, ali zaista nije najgora knjiga koju sam pročitala u aprilu. Priča ide ovako: malo pre izlaska romana u Srbiji, u knjižaru je svratila prijateljica moje koleginice, najpre samo na kafu, a onda u potrazi za regionalnim autorkama i autorima, koji bi bili praktični za rad na vežbama, budući da je ona profesorka na nekom nemačkom univerzitetu. Među knjigama koje je kupila bila je i Svetkovina Magdalene Blažević, zbirka priča objavljena pre neku godinu i žena bila preoduševljena tim pričama. PREODUŠEVLJENA. I naravno, ja sam se primila kao mlad majmun, čim je U kasno ljeto stiglo u knjižare, kupila sam primerak i odmah sutradan pročitala, u jednom sedenju, što bi rekli anglosaksonski buktjuberi.
Roman U kasno ljeto slavljen je kao antiratni roman, jedan od najboljih koji su se na našoj sceni pojavili. Tematizuje zločin nad civilima u selu Kiseljak, a najmlađa žrtva bila je Ivana, koja je glavna naratorka ovog , stilski besprekornog romana. Magdaleni je jezik očigledno vrlo važan. Opisi sela i života na selu – savršeni, osetila sam sve mirise, čula sve zvuke, osetila sve ukuse. Ali to je i najveća koska, da se tako izrazim, jer toliko insistiranje na poetičnosti je, bar za moj ukus, uništilo dinamiku romana. Posle početka koji me je stvarno uhvatio, vrlo brzo sam izgubila strpljenje i išla dalje samo da bih došla do kulminacije: jednostavno sva lepota izraza mi nije bila dovoljna a dodatno me je od priče odbijalo insistiranje na određenim simbolima, inače vrlo efikasno uvedenih na početku romana.
Kulminacija jeste potresna, i u nekim trenucima trebalo mi je da skrenem pogled i predahnem, ali mislim da je možda došla prekasno. Najveći utisak i možda ključni antiratni element ovog romana jeste scena u kojoj se pojavljuju stric i otac, ali hajde da ne spojlujemo previše. Prosto se nismo našle, Magdalena i ja, bar ne ovaj put, zbog čega se još više radujem Svetkovini.
FILIP JE KNJIGA MESECA! Za vreme praznika sam napisala i tekst o ovoj knjizi, pa ću sad samo kratko, majke mi kratko, samo da vas uputim u to šta je ova knjiga a zašto zaslužuje da bude pročitana, o tome ćemo od nedelje. Godina je 1994. i francuska književnica Kamij Lorans očekuje dete, dečaka kome su ona i njen partner već dali ime Filip. Srećan događaj se brzo pretvora u tragediju koja joj je promenila život, jer je dete umire nekoliko sati nakon rođenja zbog lekarske greške. Godinu dana kasnije, Lorens je objavljuje knjigu Filip, u kojoj piše o gubitku, ali i tome kako se gubitak i tuga transponuju u umetnost, u ovom slučaju književnost.
Čitanjem ovog romana, ispunila sam drugi od 12 zadataka u okviru #čitajmožene2022 izazova.
Drugi dnevnik koji sam pročitala jeste Dnevnik Anke Obrenović koji je priredila Radmila Gikić Petrović. Jedna od mojih omiljenih tema jeste istorija porodice Obrenović – za sve krivim seriju Kraj dinastije Obrenović, koju smo moja drugarica iz pelena Milica i ja opsesivno pratile. Milica se naravno otkačila na vreme, ja nisam pa tako volim da zavirim u sve što mi dođe pod ruku. Tako je bilo i sa Dnevnikom Anke Obrenović. E sad, Anka je bila jedna vrlo zanimljiva osoba, vrlo ambiciozna i jedna od onih žena koju okrive za sranje koje se desi muškrcima. Dnevnik je nastao kao odgovor na školski zadatak koji joj je dala Tina Tirol, učiteljica, „da izobraženi obojega pola i kod nas tako počnu da pišu”. Pisala ga je od kraja 1836. do početka 1838. godine, svedočila raznim bitnim događajima, zbog čega je, s ove vremenske distance, njen dnenvik dobio dokumentarnu vrednost. Zanimljivo je kako je zapisivala svoje raspoloženje, na koje je su uticale razne sitnice i krupnice, a posbno ❤ za dan kada joj je priminula sestra. 😦 Zanimljivo za čitanje ako vas zanimaju Obrenovići i određeni istorijski trenuci, u suprotnom preskočite.
Nastasja Marten francuska je književnica i antropološkinja a knjiga U očima zveri je memarska proza u kojoj je opisan napad medveda koji je preživela. Naime, dok je 2015. godine istraživala nomadska plemena, u planinama Kamčatke, mrki sibirski medved odgrizao joj je deo lica. I sad znam da će ovo baš zvučati užasno, ali ja sam stvarno jedva čekala da pročitam šta se i kako desilo, samo što Nastasja nije pisala o tome već o nečem mnogo dubljem, takoreći mističeskom. Nije me to preterano zanimalo, pa sam pretrčala do kraja, gde vas čeka mnogo zanimljiviji pogovor koji potpisuje Ljubica Arsić. Fun.
Stsh je bila opširnija, izvolite se informisati ovde x.
Naravno da nisam mogla da propustim, naravno! Objavila je moja omiljena JBA novi roman, koji sam čitala na Eden aplikaciji, do 2 ujutru, jedva sam ustala za posao. Dobra vest je da se Jelena manula eksperimentisanja koja su joj bila draga i da se vratila svom poznatom i voljenom šablonu.
Priča je smeštena u vojvođansku ravnicu, istorijski kontekst je vezan za Drugi svetski rat i u fokusu je Dušanka, prva ćerka u porodici, devojka sa, nazovimo to, istančanim osećanjima i sklonostima ka onostranom, tipa može da predvidi smrt, osluškuje biljke i slično. Ona ima još tri sestre, sve tipske junakinje: lepotica, pametnica i buntovnica. Tu je još i jedna porodična tajna a važna za priču je i seoska travarka, u selu poznata kao Veštica. Kad Švabe uđu u selo, otac porodice odlazi u partizane (normalno) i zaklinje Dušanku da po svaku cenu sačuva sestre i majku. Peripetije slede, Dušanka uči za travarku tj. vešticu, ima i fašističkih sluga, koji napominju da nisu rđavi ljudi (lol) i naravno, zgodnog partizanskog poručnika (ili kapetana) koji uspeva da ukrade srce mlade junakinje.
Ima svega, to istina, ali nije sve dobro povezano, većina dijaloga je nepotrebno ponavljanje već izrečenog a potencijali koje priča i junakinje (pre svih baba i Vera) nisu iskorišćeni. Iskreno sam razočarana time kako su određene junakinje završile, iako sam znala da će se to desiti čim je pala podela ćerki i gajila sam nadu da ću pogrešiti u proceni, ali avaj! Zbog svega izrečenog i još nekih detalja, dobrovoljno se javljam da pripomognem oko narednog romana, makar oko istorijskog konteksta, JELENA AKO ČITATE OVO, BILA BI MI ČAST DA URADIM FACT-CHECKING ZA VAŠ PREDSTOJEĆI ROMAN (ovde bih napomenula da kraj romana ostavlja mogućnost za još jednu porodičnu sagu, pa Jelena, javite mi se da porazgovaramo o idejama koje imam).
Ono što je vrlo interesantno jesu dominante uloge očeva u poetici JBA, rad na tu temu se takoreći sam piše…
Jedno od prvih Bookinih izdanja koje sam nabavila jeste roman Kako biti oboje britanske književnice Ali Smit. Kupila sam ga neposredno po izlasku, ali ga još uvek nisam pročitala i to zbog toga što mislim da sam možda malo tupava za Ali Smit. To mi se isto dešavalo s Uelbekom, taj osećaj da neću sve razumeti i da mi se neće dopasti jer neću shvatiti poentu knjige. Ispostavilo se da Uelbek i nije toliko strašan, ali strah od Ali ostade i verovatno bih je i dalje izbegavala da me nije sačekala kao radna obaveza. Štrik je, naime, započeo objavljivanje tetralogije Četiri godišnja doba, koju čine, logično, četiri romana nazvana po godišnjim dobima. Zimu sam i ja čekala da izađe, pošto mi se stvarno nije dalo da čitam pdf, pa sam uz nju provela praznike, računajući da će i taj strašni susret s Ali Smit lakše proći uz Vitaminka Happy eggs. Međutim, ne samo da se nisam mučila, nego sam je slistila u dva dana i bokte, sad cupkam da stigne Jesen ili koji već deo treba da izađe.
Bog je mrtav: za početak. I romantika je mrtva. Viteštvo je mrtvo. Poezija, roman, slikarstvo, sve je to mrtvo, umetnost je mrtva. Pozorište i film su mrtvi. Književnost je mrtva. Knjiga je mrtva. Modernizam, postmodernizam, realizam i nadrealizam su mrtvi. Džez je mrtav, pop muzika, disko, rep, klasična muzika, mrtvi. Kultura je mrtva. Pristojnost, društvo, porodične vrednosti, mrtvi.
Zima Ali Smit i Happy eggs
Prošlost je mrtva. Istorija je mrtva. Socijalna država je mrtva. Politika je mrtva. Demokratija je mrtva. Komunizam, fašizam, neoliberalizam, kapitalizam – sve je mrtvo, kao i marksizam – mrtav, kao i feminizam – takođe mrtav. Politička korektnost – mrtva. Rasizam – mrtav. Religija mrtva. Misao je mrtva. Nada je mrtva. Istina i laž, obe mrtve. Mediji su mrtvi. Internet je mrtav. Tviter, Instagram, Fejsbuk, Gugl, svi su mrtvi. Ljubav je mrtva. Smrt je mrtva. Mnogo toga je mrtvo. Nešto, ipak, nije mrtvo, ili bar još nije umrlo. Život i dalje živi.
Šta da kažem a da ne spojlujem? Tu su dve sestre, obe srednjih godina: Sofija, vlasnica profitabilne firme i Iris, njena starija sestra, aktivistkinja za zaštitu životne sredine i ljudska prava. Tu je Sofijin sin Art, koji zarađuje novac proveravajući autorska prava na sajtovima, ali i piše blog pod naslovom „Art u prirodi“. I tu je Luks, mlada žena koju Art sreće u biblioteci i koju unajmljuje da se pretvara da je njegova bivša devojka Šarlot porodične proslave Božića. Zvuči kao zaplet neke božićne komedije na Divi, ali Smit je vrlo pametno spojila četiri karaktera, vodeći priču kroz prošlost i sadašnjost, kroz politiku i umetnost. I da, tu je i jedna leteća glava, čisto da stvar bude zanimljivija.
Iza pojave ove knjige na našem malo Štriku krije se zanimljiva priča, čija sam glavna akterka naravno ja, ali pošto je ovaj tekst i tako predugačak, ostaviću je za neki drugi put. Sad ću samo da vam dam sledeće informacije:
Nasleđe je porodična drama koju započinje neslaganje oko nasledstva, ali se kasnije ispostavlja da su porodični odnosi narušeni nečim mnogo strašnijim. Priča je mračna i zahteva strpljenje i pažnju, ali je pametno napisana i svaka reč je na mestu.
Nasleđe je priča o spoznaji i tome šta uraditi kada osvestite ono što vam se desilo a osobe koje su vam najbliže su na strani počinioca. Kome se onda okrenuti i treba li verovati sebi, tražiti pravdu ili pustiti da vreme uradi svoje? I šta je onda naše nasleđe? Krivica? Zločin? Istina? Vikendice na jezeru?
Priča je istinita. Beril Bejnbridž je bila u pravu kad se zapitala ima li išta čudnovatije, zanimljivije, podmuklije i strašnije od stvarnog života.
✊
Ne samo da sam pročitala sve ove knjige u aprilu, nego sam i uspela sam da završim ovaj tekst u toku 1. maja, bravo ja. Nadam se da je i vaš april bio fini u svakom smislu. Ako nije, navijam da maj bude bolji. ❤
Prošao je i januar, hvala Univerzumu. Ne mogu da se požalim na isti, bar kad su knjige u pitanju, čak sam malo sam i ponosna na sebe što sam, uprkos ostalim aspektima najdužeg meseca u godini, uspela da završim četiri knjige. Pomoglo je to što sam dve od njih započela u decembru, ali dobro, broju pročitanih knjiga se u datum početka čitanja ne gleda.
Sve na broju plus praznična dekoracija
Kao što naslov kaže, sledi tekst o knjigama koje sam pročitala (i jednoj koju nisam), koji, ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nastaje samo zato što sam popila produženi espreso u pola 7 i trenutno (pola 12) se osećam kao drogirana veverica pa ko veli daj da iskoristim trenutak.
Zemljani Sajaka Murata
Knjiga koja je otvorila čitalačku 2022. jeste i najbolja knjiga koju sam pročitala ovog meseca. Opširnije sam o njoj pisala u posednom postu KLIK, ali ako vas mrzi da čitate onoliki tekst evo u nekoliko rečenica zašto bi valjalo da pročitate ovaj roman. Iako je prepun tema koje mogu da trigeruju (je l ima neka naša reč za trigger warning), roman je sjajno osmišljena satira, koja ne štedi nijedan aspekt modernog (japanskog) društva. Nacuki, glavna junakinja i naratorka, priču deli na šest poglavlja, konstantno prelazeći iz prošlosti u sadašnjost, osvetljujući pritom događaje koji su je formirali, od kojih je svaki doneo novo traumatično iskustvo. Kroz Nacukinu priču, Murata otvara brojne teme o kojima valja promisliti, od odnosa roditelja i dece, mentalog zdravlja mladih i suočavanja sa traumama, preko pitanja ZaŠtO nIjE pRiJaViLa, do aseksualnosti u današnjem svetu i uspešno ih analizira kroz sve junakinje i junake ovog romana. Roman Zemljani definitivno nije knjiga uz koju ćete se opustiti i ušuškani uživati u zimskom danu, ali jeste delo u koje vredi investirati svoje vreme.
Čitanjem ovog romana, ispunila sam prvi od 12 zadataka u okviru #čitajmožene2022 izazova. ✔️
Deca Milene Marković
Deca Milena Marković
Knjigu ovogodišnje dobitnice NIN-ove nagrade, pročitala sam, simbolično, na Božić. Ne znam kako je u vašoj kući, ali u našoj se veruje da će ti godina biti onakva kakav ti je taj dan i ako je to istina, ja ću biti pripita i čitaću knjige koje mi se ne sviđaju. 😀 Da, nije mi se svidela Milenina ispovest, ne znam koja joj je funkcija i ne znam šta da radim sa svim tim informacijama koje sam dobila. Iako razumem zašto se drugima sviđa, mislim da sredstva koja su (uglavnom) efikasna u njenim pesmama, dakle u kraćoj formi, ovde najčešće ne funkcionišu. Razni izleti iz glavnog ritma, umesto da dopune priču, usporavaju je, kao i apsolutno nepotrebno ponavljanje određenih slika kao bi se akcentovalo određeno osećanje. Zato što znam koliko bi Milena mogla da bude uspešnija, meni je ovo pomalo lenjo, samo izbačeno iz sebe i ona pušteno u svet a mislim da to nije fer ni prema njoj, ni prema njenoj priči a bogume ni prema nama. Na kraju druge trećine knjige, imala sam veliku želju da zapalim cigaru, ali sam ipak otišla u wc i otvorila flašu vina (što do sada nikad nisam radila sama pa me je bilo strah da ću da prospem na tepih, otud i odlazak u wc), koju sam gotovo ispila do kraja knjige i tako pripita napisala sam pesmu o Mileninoj knjizi, koju će, kako su mi rekli, koristiti na radionicama kao primer kako se ne piše poezija, lol. Pošto nisam pesnikinja, ne razumem baš kako će moja pesma biti dobar materijal za nastavu, ali dobro, samo napred, žrtvovaću svoje dostojanstvo za pesništvo bez princes krofni na zadušnicama, ubacivanja pojmova pička i kurac (da izvinite na izrazu) u svakom drugom stihu i lupanja entera posle svake reči.
Sestre po farmerkama – En Brešerz
Pre nego što podelim svoje utiske o ovoj, neki bi rekli, kultnoj knjizi za omladinu, evo jedne tople ljudske priče. Onomad dok sam još imala babu i dok je postojala Narodna knjiga, učlanim se ja u Klub čitalaca, jer je baba htela jeftinije da plaća knjige. Princip je bio kao danas u Laguni, po jedna knjiga u određenom vremenskom periodu, da ne opadne popust, lepo tebi a lepo i njima. Oni su slali neke kataloge, ja bih označila šta mi se svidi, baba bi pregledala, odabrala i dala novce. Onda ja kupim pa pročitam pa nosim babi, onda ona dalje prosleđuje svojim prijateljicama i to je tako trajalo sve dok se baba nije preselila na neko lepše mesto. No, vidim ja jednom prilikom u tom katalogu i roman Sestre po farmerkama američke književnice En Brešerz. Naravno, znala sam da baba nikad neće odabrati tu knjigu, mada bi mi verovatno dala novac da je kupim da sam tražila, ali ja nisam, jer, koliko god da mi se dopao kratak opis, novce sam radije davala na ozbiljne knjige, snobina mala. Probala sam da je nađem u biblioteci, ali avaj! Obnavljala bih povremeno rezervaciju, ali nikad se nije desilo da me pozovu. Kad sam odrasla i otkrila čari Kupinda, naravno, mogla sam da je nabavim i to poprilično jeftino, ali nekako mi je bilo zanimljivo da o njoj mislim kao o knjizi koja mi stalno izmiče. A onda sam je kupila na prošlogodišnjem propalom sajmu knjiga, na štandu sve po 100 din. I baš mi nešto beše milo što sam je videla i rekoh ajde Slavice, došao je i taj trenutak. Mesec dana kasnije, više bih volela da nije. 😦
:da smo se ranije sreli plays softly in the background: Prvo moram da kažem da nisam očekivala magične pantalone. Piše to na zadnjoj korici, ali nisam očekivala bukvalno pantalone koje svima odgovoraju, koje posle šećkaju od Grčke do Amerike, priznajem da sam guglala koliko košta poštarina za slanje paketa. Onda junakinje, Isuse i Marijo Mudra, da li je moglo stereotipnije? Jedna lepotica, druga pametnica, treća buntovnica, četvrta sportistkinja plus mudra devojčica koja umire od leukemije. 😥 Pustila sam suzicu, ne mogu da kažem da nisam, ali ja plačem i kad se setim crtanog filma Anabelina božićna želja, tako da ono… Tibi, buntovnica, jedina je junakinja koja mi je bila podnošljiva, ali sam je guglala i videla sam kako će da završi zbog čega neću čitati ostale delove serijala. Šmrc.
Čitanjem ovog romana, ispunila sam januarski zadatak za #prerazmišljaton2022. ✔️
Lovište – Katarina Nikolić
Na moju veliku žalost, ovo je knjiga koju sam najmanje volela. Prvo bih volela kažem da mi se izuzetno dopala ideja o vojvođanskom noaru, mislim da bi bilo fanstastično kada bi se razvila i pronašla svoje mesto na našoj, zašto to ne reći, pomalo dosadnoj književnoj sceni. Iako je otmica dečaka okidač za pokretanje romana, ono o čemu zapravo čitamo jesu nerazjašnjeni odnosi unutar porodica i male zajednice, koju čine stanovnici neimenovanog mesta.
Fotografiju prednje korice preuzela sam sa sajta IK Arete, koja je izdala roman Lovište.
Kažem stanovnici jer je fokus na muškarcima, koji su uglavnom lovci, mada su tu jedan novinar i dva policajca. Svi su zatvoreni, napeti, nezadovoljni, agresivni. Žene su devojke, majke, ljubavnice i dalje od toga ne idu, što zapravo dobro pokazuju dinamiku odnosa u manjim mestima. Dopalo mi se uplitanje prirode; šuma kao deo mesta radnje, iako je pomalo i opšte mesto žanra, zapravo ima baš veliki potencijal, specijalno kada je viđena iz perspektive deteta. Ali problem je što prerano shvatite u čemu je stvar i onda prerano dobijete potvrdu da ste u pravu, pa se pitate ima li svrhe ići do kraja. Meni su dodatno zasmetale kratke rečenice, koje bi trebalo da stvore napetost, ali to ne čine jer ih je previše i zaglišuju tekst. I nije mi se dopao princip izvolite sve na tacni – moguće da je do ličnih preferencija, ali ja stvarno ne volim kada mi autor/autorka otkrije ono što sama treba da zaključim. Preporčujem samo da biste videli potencijal ideje o trilerima u vojvođanskoj ravnici, da znam da pišem, tačno bih napisala serijal trilera Ubistva u ravnici ili tako nešto.
❄️
E sad kad sam vam rekla šta sam pročitala, red je da spomenem i tu jednu koju sam ostavila za neka srećnija vremena. Reč je o knjizi Moja godina odmora i opuštanja, za koju sam uglavnom čula reči hvale. I pošto i ja volim da se zabavim i pročitam nešto pitko i lako, krenem tako s čitanjem, ali naratorka je toooliko naprona, da sam morala da uzmem neko vreme da se odmorim od nje i njenih kretenskih komentara tipa uopšte nije debela, naprotiv, lepa je. Ostavljam, majke mi, mogućnost da je izjava prouzrokovana njenim psihičkim stanjem, ali stvarno nisam imala živaca da istražujem dalje. Dopala mi se jedino doktorka Tatl, što bi rekla Stsh, najgori psihijatar u istoriji psihijatrije, mislim da je ona glavni razlog što razmatram vraćanje ovoj knjizi tamo na proleće, kada se sve budi pa će, možda, i moje strpljenje.
❄️
Iiiii toliko od mene u ove kasne noćne (ili rane jutarnje) sate. Bukvalno nikad kafu neću piti posle 17 h, čak ni onu bez kofeina. 😥 Kakav je bio vaš januar, januar, januar? Čitalači, a i ovako, preživeste li ga il uzimate godinu da se odmorite i opustite? 😀
Ako se po prvoj pročitanoj knjizi čitalačka godina poznaje, moja će biti, u najmanju ruku, čudna. Nema mnogo kako je Booka objavila roman Zemljani japanske književnice Sajake Murate, još uvek se vodi kao svež naslov. Meni ta informacija nije mnogo značila, budući da nisam obožavateljka japanske književnosti, ali bukstagrami su učinili svoje. Nisam pročitala mnogo prikaza ove knjige, ali ovih nekoliko, koji su zahvaljujući čudnim putevima algoritamskim stigli do mene, složni su da je knjiga uznemirujuća i prepuna boleštine. A to je, drugarice i drugovi, sve što je potrebno da me zainteresuje.
Zemljani su drugi roman Sajake Murate preveden na srpski jezik (prvo je objavljena Prodavačica, takođe u izdanju Booke) i koja je Muratu vinula međ internacionalno popularne književnice. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, počela sam s čitanjem negde sredinom decembra – nosila sam je čak i na onaj propali sajam knjiga. Prva ideja je bila da utiske o pročitanom podelim u vidu posta na Instagramu i da ga naslovim Bukstagram vas laže, jer od obećane boleštine nije bilo ni traga. Naprotiv, gotovo do sredine romana, priča mi je bila čudnjikava, ali pre svega užasno tužna. A onda su stvari počele da se menjaju i nakon što sam je pročitala zaista mogu da razumem zašto je nazvana uznemirujućom i bolesnom. S druge strane, ja mislim da je gotovo genijalna. Uzmenirujuća, apsolutno. Bolesna, pa kako se uzme, definitivno nije za svačiji stomak, ali zbog svega što Murata ovim romanom pokušava da uradi, rekla bih da je radikalan pristup temi je neophodan. Zemljani su odlično zamišljena priča, prepuna apsurda i satire i gotovo genijalno izvedena, toliko da sam morala da prekinem svoj blogerski post.
No, pre nego što se pozabavimo samim romanom, valja reći sledeće: ako spadate među ljude kojima se dopala Prodavačica, budite spremni na mogućnost da vam se Zemljani ne dopadnu. Iako se priča u oba romana bazira na Muratinom viđenju japanskog društva (u daljem tekstu Fabrika), što pokušava da prikaže prateći živote dve mlade žene, neki od motiva koje Murata samo naznačava u Prodavačici, u Zemljanima razvija izuzetno radikalno, toliko da na momente izaziva i fizičku nelagodu. Prodavačica je gotovo sva od realizma satkana, dok Zemljani uspešno odolevaju svakom pokušaju svrstavanja u određeni pravac, čak i žanr; skoro pa slave tabue dok ispituju opcije pripadanja i nepripadanja, ostavljajući na kraju mogućnost da je fantazija o bekstvu ta koja oslobađa.
Roman otvara odlazak devojčice Nacuki i njene porodice kod bake u kuću na planini, gde se jednom godišnje okuplja cela familija. Nacuki, glavna junakinja i naratorka, priču deli na šest poglavlja, konstantno prelazeći iz prošlosti u budućnost, osvetljujući pritom događaje koji su je formirali, od kojih je svaki doneo novo traumatično iskustvo: roditelji i sestra je zlostavljaju verbalno i fizički, dok je od učitelja doživela seksualno nasilje koje je prošlo nekažnjeno. Kao mehanizam preživljavanja, Nacuki koristi svoju, i više nego bujnu, maštu, stvarajući novi svet, novu stvarnost, u kojoj je njena plišana igračka po imenu Pijut zapravo vanzemaljac sa planete Pohapipinpobipija, čija je misija da Nacuki obuči kako da bude čarobnica. Stvarnost i mašta mešaju se usled čega Nacuki ima dosta neobičan pogled na svet, bar iz perspektive ljudi s kojima je u svakodnevnom kontaktu. I tu se po prvi put javlja Fabrika, čije postojanje Nacuki primećuje, uočavajući da se i njeno ponašanje menja u pokušaju da ne bude potpuno izopštena iz zajednice: Kao prvo, vredno sam učila da bih postala sredstvo za rad. Kao drugo, trudila sam se da budem dobra devojčica da bih postala reproduktivni organ za dobro svog grada.
Zemljani se trude da budu instagramični.
Ali koliko god da su mehanizmi preživljavanja aktivni, Nacuki shvata da samo preživeti nije dovoljno i da je u svom svetu usamljena, zbog čega razvija blizak odnos sa rođakom Juom, koji takođe nosi teret problematičnih porodičnih odnosa. Nacuki i Ju viđaju se jednom godišnje, na porodičnom okupljanju povodom proslave praznika posvećenom duhovima predaka. U početku, njihov odnos deluje kao savez dvoje autsajdera: i Ju se oseća kao da je vanzemaljac koji preživljava na našoj planeti, iščekujući svemirski brod za povratak na matičnu planetu. Uz pakt da se preživi po svaku cenu do sledećeg susreta, na starom porodičnom imanju na kojem je nekada bila farma svilenih buba a koje Nacuki ceni jer se razlikuje od svega savremenog što sreće u gradu, autsajderi svoj pakt počinju da nazivaju najpre ljubavnom vezom a onda i brakom. Zanimljivo je kako Nacuki, barem u početku, ima tradicionalne poglede na odnos sa Juom: iako oboje imaju svoju priču, njihov odnos prolazi kroz sve etape tradicionalne veze. Ni njihova seksualna radoznalost nije nikakvo iznenađenje, prolaze je sva deca njihovog uzrasta. Ju najpre okleva, ali Nacuki ga ubeđuje da će fizička bliskost ojačati njihovu vezu, jer to je ono što dolazi kao zaključak. Ključna tačka romana je njihova odluka stupe u seksualne odnose, gde Murata nema nameru da skloni pogled čitalačke publike od ovog tabua. Naprotiv, počevši od ovog trenutka, mi smo deo njenog eksperimenta jer fikcija dopušta ono što stvarnost zabranjuje. Dvoje mladih biva zatečeno in flagrante, što bi se reklo, i to na svetoj zemlji predaka, oboje bivaju strogo kažnjeni, ostavljeni bez mogućnosti da saznaju bilo šta jedno o drugom.
U sadašnjem trenutku, Nacuki ima 34 godine. Udata je, mada je brak samo još jedan alat za preživljavanje. Tomomi, njen muž, jednako je sumnjičav prema Fabrici kao i Nacuki, ako ne i više. Sporazum koji imaju zabranjuje bilo kakav fizički kontakt, a kamoli seks. Zajednica koju su stvorili više je cimerska: spavaju u odvojenim sobama, podelili su kućne poslove, svako sprema svoju hranu – svako vodi svoj život. Korist koju imaju je očigledna: tehnički su u braku što je oboma smanjilo pritisak porodice, bar dok ne dođe i ne prođe vreme za osnivanje porodice. Najpre izgleda kao da im uspeva i da je ipak moguće ostvariti nekakav oblik autonomije, ali kao što to obično biva, u nekom trenutku svaka iluzija mora da pukne. Kada se to desi Nacuki i Tomomiju, oni odlaze na staro porodično imanje, na kome sada živi Ju, nezaposlen, ali sa potrebom da živi pristojnim životom, šta god to značilo.
Priznaću da sam očekivala uključivanje romantičnog motiva, sada kada su Nacuki i Ju ponovo zajedno, slobodni da rade šta god požele. Ali takođe moram da priznam da sam poprilično omašila u iščekivanju. Ju i Nacuki uopšte nisu slobodni: jedini razlog zbog kog im je uopšte omogućeno da se susretnu jeste činjenica da je tu Tomomi, što za familiju znači sigurnost od bilo kakvog nedoličnog ponašanja. I ljubav, tek se ona ne uklapa u priču: ona ne samo da je oblik kontrole, već je možda i najgori. Zanimljiviji je u tom smislu odnos koji izgrađuju Ju i Tomomi. Iako sam silno želela da dođe do nekih Call me by your name u japanskim planinama momenata, Murata mi je ponovo poslala jasnu poruku da u ovom romanu obitava samo neočekivano. Tomomi najpre bira sobu u kojoj su nekada bile svilene bube, u kojoj inače boravi Ju, kao da očekuje da se boravkom u toj sobi i sam promeni, odnosno preobrazi. Kako dani prolaze, Tomomijeva argumentacija protiv Fabrike konačno vraća Jua nazad na njihovu stranu, što nam opet pokazuje kako brzo ljudi s dobrom pričom mogu da promene naše mišljenje. I ne samo da im se Ju pridružuje, već njih troje formiraju aseksualnu zajednicu, lutaju kućom goli i slušaju jedno drugo kako dišu – pakt preživeti uprkos svemu sada je prenet i na Tomomija. Trojac odlučuje da se u potpunosti odvoji od sistema, od društva u celini, što bi trebao da bude ultimativni beg od Fabrike. Tu ja opet pravim grešku jer gradi očekivanja da ti se Murata smeje: tu sam na poslednjih nekoliko strana i sad očekujem da će se ova neverovatna vožnja završiti tragično, ali Nacuki, Tomomi i Ju ipak prvo moraju da naprave pauzu u Zemlji tabua. Napisala bih i šta to tačno znači, ali želim da se i vi šokirate kao što sam i ja. Plus, ako krenemo u analizu zašto baš ovakav kraj, ovaj, i tako preterani tekst, poprimiće oblik seminarskog rada. -.-
Shine bright like a Zemljani
Do trenutka kada Nacuki, Tomomo i Ju otpočnu svoju finalnu misiju, Murata nam daje toliko tema o kojima valja promisliti, od odnosa roditelja i dece, mentalog zdravlja mladih i suočavanja sa traumama, preko pitanja ZaŠtO nIjE pRiJaViLa, do aseksualnosti u današnjem svetu. Ali kada priča stigne do samog kraja, jasno je da svaka od njih kulminira u jednoj, u onoj koju Nacuki, Ju i Tomomi nazivaju Fabrika. Već od prvog spominjanja, jasno nam je da Nacuki termin Fabrika koristi za japansko društvo. Ono čemu Murata svakako posvećuje najviše vremena jeste kako uticaj i društvena očekivanja utiču na mlade žene, ali najveća prednost ovog romana je što ne staje tu. Murata se ne fokusira samo na Nacuki, iako tako izgleda, već na sve junake i junakinje koji se u romanu pojavljuju. I dok u prvim poglavljima deluje kao da je sloboda moguća ako se potpuno udaljimo od Fabrike i onih koji su joj priklonjeni, kako priča odmiče, shvatamo da sva tragična iskustva koja Nacuki proživljava pokazaju da je Fabrika ta koja stvara čudovišta i da niko nije pošteđen, čak ni sama naratorka. Zbog toga mi se čini da je možda baš Fabrika glavna junakinja ovog romana, jer postaje jasno da nikada nije bila samo ideja o kojoj treba razmišljati. Fabrika ima telo, glasna je, osvetoljubiva, ima oružje i ne plaši se da ga upotrebi.
🇯🇵
Za kraj evo i jednog nepopularnog mišljenja, verovatno nepotrebnog i slabo argumentovanog, priznajem, nisam imala mnogo vremena da se pozabavim širim istraživanjem. Pred kraj prošle godine, poželala sam da ponovo pročitam Norvešku šumu, bez nekog posebnog razloga, samo sam jednog jutra ustala s tom idejom. Čituckam je tako, evo već ceo januar, u jednom trenutku paralelno sa Muratom a trenutno paralelno sa Meiko Kavakami i čini mi se da Murakami nikad nije bio dalji od Nobela. Apsolutno, on je jedan od najčitanijih pisaca našeg vremena i retko se nađe neko ko je mogao da odoli njegovoj prozi o otuđenju i usamljenosti, ali bez obzira na to koliko volite Murakamija ne možete a da ne primetite kako piše o ženama. Umesto razvijenih junakinja, Murakami u svoje priče najčešče uvodi misteriozne žene, koje neobjašnjivo orbitiraju oko muških junaka i čija je jedina uloga da pomognu junacima da pobegnu od usamljenosti, fizički ili intelektualno, zavisi od priče. S druge strane, javljaju se autorke poput Murate i Kavakami (zanimljiv intervju s Murakamijem, inače, pročitajte ovde x), koje potežu iste teme kao i on, samo iz druge perspektive – namerno odbijam da kažem nove – ženske. Junakinje koje su do sada, bez obzira koliko mlade bile, portretisane ili kao kurve ili kao svetice, dobijaju prostor da progovore o svojim iskustvima, telima, pritiscima rodnih uloga. I znam šta ćete reći, to nije i ne treba da bude uslov za dobijanje bilo koje nagrade i slažem se. Ali razlika između pogleda koji imaju Murakami i Murata jeste ta što Murata ne isključuje jedan spektar da bi naglasila drugi, već naprotiv, naglašava da problem kojim se bavi podjednako teroriše oba pola i jeste posledica pogleda na svet kakav viđamo u delima književnika širom sveta.
🇯🇵
Sad sam završila, majke mi. Ako ste čitale/i Zemljane, izvolte u salonu i podelite svoje mišljenje u komentarima. Ako niste, uključite je u svoj #čitajmožene plan i program, imate nekoliko zadataka u koje bi se Zemljani Sajake Murate fantastično uklopili.
🇯🇵
P.S. Zbog toga što mi WordPress ne dozvoljava da umetnem fusnote a ja ne umem da se bakćem sa HTML kodovima, iskoristiću ovaj post scriptum da razjasnim dve stvari. Desilo se, kao što već rekoh, da sam u jednom trenutku paralelno čitala njihove knjige i prosto, moj mozak je otišao tamo gde možda ne bi trebalo. Muraka i Murakami su deo iste književnosti pa se, jelte, poređenje samo nametnulo. Druga stvar koju bih napomenula jeste to da ja nisam nikakva stručnjakinja za Murkamijevu prozu. Moji zaključci doneti su nakon pročitanih sledećih knjiga: Norveška šuma, Sputnik ljubav, Kada padne noć, Južno od granice, zapadno od sunca, Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočaća i prve trećine romana Kafka na obali.
P.P.S. Autorka ovog tekst bi želela da se zahvali nambr van fankinji ovog bloga, Vesni, koja je odvojila deo svog vikenda da pročita i prokomentariše tekst. Veko, velko hvala. ❤ Vesnin blog posetite klikom plavi iksić x.
P.P.P.S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.
Nemam ime, imam komentar 