Vanilla sky by Zorannah

Prošlo je više od dve nedelje kako sam ocenom 1 zaokružila čitanje romana Vanilla Sky, prvenca naše najpoznatije modne blogerke, Zorane Jovanović, narodu poznatije pod umetničkim imenom Zorannah. Dvoumila sam se, pravo da vam kažem, da li da je ostavim neocenjenu jer inače teška srca dajem keca, a ono što je dilemu učinilo dodatno komplikovanom jeste činjenica da sam ja bila jedna od verovatno najvatrenijih braniteljica pomenute blogerke kada je pre skoro dve godine objavila onu slikovnicu pod nazivom Life & Style. Ne samo da mi nije smetalo što je objavila knjigu, nego sam mislila da je to super potez. I tako sam danima, nedeljama i mesecima, što na društvenim mrežama, što ovako oči u oči, vodila beskrajne ratove sa ljudima koji su se zgražavali nad činjenicom da je njena knjiga najprodavanija na Sajmu knjiga. A onda mi se sve to vratilo i umesto da me karma nagradi za sav taj plemeniti posao, ispalo je da sam džabe tupila zube. I sad sam tako besna na sebe i psovala bih i ne znam šta drugo da uradim nego da svoje frustracije istresem na papir. Terapeutsko pisanje, mislim da može tako da se kaže.

tumblr_n9wfxikk6w1sky7ayo1_500
Ovaj Tumblr je pravi rudnik zlata, ja to tek sad shvatam.

Ovo bih, dragi moji i drage moje, bila ja tokom čitanja romana Vanilla Sky. Kao što rekoh na Goodreads-u, nije me iznenadilo što je priča bezvezna, iznenadilo me je koliko je u njoj plitkih stavova, malicioznosti i stereotipizacije. No krenimo redom.

Vanilla Sky je zamišljen kao ljubavni roman namenjen čitaocima tinejdžerskog uzrasta, a glavna ideja jeste da se opiše ljubav koja razara. Napisan je u prvom licu, naša naratorka je i glavna junakinja, Lana Bogom Dana (u daljem tekstu LBD), kako je zovu glavne hejterke u njenom okruženju. Pustićemo Lanu da se sama predstavi:

Za početak, sve što treba da znate o meni jeste da sam ja jedna lepa i otmena tinejdžerka sa Dedinja, koja pošto – poto želi da se oproba u svetu manekenstva.

Trebalo je već ovde da batalim čitanje, a to je četvrta rečenica u romanu, ali jbg, imam tu neobjašnjivu potrebu za treš literaturom. ¯\_(ツ)_/¯

Anyway, Lana ima najboljeg druga Nikolu. Oni su vrlo bliski, ali nisu zajedno, to se mora istaći. Imaju taj neki brat – sestra odnos, samo je on nekako čudniji, da ne kažem izopačeniji. Tipa: Lana krene u srednju školu ali se u njoj ne snalazi, njen tata povuče veze i evo Nikole u novoj školi. Wtf, zar ne? A to je tek početak… Dakle, Nikola je brat, zaštitinik i samim tim logično je da imamo i onog od kog će štititi našu junakinju. Taj zločesti momčić koji je ukrao srce našoj princezi sa Dedinja se zove Marko, on je bad boy, neshvaćeni dečko, nedokučivo biće. I naravno, ona se smrtno zaljubljuje u njega, oni se tu smuvaju i do kraja knjige se vijaju po svetu (bukvalno!) pokušavajući da usklade stvarnost i želje.

Vrlo je moguće da su moj pogled na ovaj roman i njegov kvalitet posledica činjenice da sam ga pročitala sa ovoliko godina koliko imam, ali ova ljubavna priča je daleko od razarajuće. Jedino što njihova ljubav razara jeste strpljenje čitaoca. Njih dvoje zapravo ne znaju šta hoće, ona očekuje jedno, njemu je u glavi nešto sasvim peto, komunikacija je nikakva, a zamišljena je da bude napeta. Ipak, nešto ih drži skupa (rekla bih seks, ali nisam baš sigurna) skoro tri godine. Autorka je ljubiteljka Nore Roberts i uticaj njene poetike je više nego očigledan ali Zorani ipak fali malo više čitalačkog iskustva da bi mogla da konstruiše dobar zaplet i likove koji ne bude u čitaociima želju da ih išamaraju. Čak i u slučaju kada su čitaoci pacifisti.

Ali loš zaplet i mlaka karakterizacija su najmanji problem ove knjige. Najveća mana ovog romana su stavovi koji se kroz tekst pojavljaju. Pre svega, pogledajmo svet u kome se radnja zbiva: u ovom romanu su svi bogati. Svi. Ne postoji čak ni srednja klasa. Ok, postoji lik dadilje, glavnog glasa razuma. Ali, i ona je poprilično iznad srednje klase, s obzirom na to da joj je Chanel no 5 apsolutni must have. Jedina osoba koja se izdvaja iz cele te družine je Nikolina devojka – na njen lik ćemo se vratiti kasnije. Jasno je da je Zorannah priču u velikoj meri postavila prema sopstvenom iskustvu tako da vas molim da sve napisano uzmete sa rezervom jer ko je meni kriv što nisam iskusila Dedinje life style pa ne mogu da razumem njen način razmišljanja. Ali evo zašto mislim da je odluka da se prikaže životni stil jednog sloja ljudi pogrešan: većinu njenih čitateljki ipak ne čine tinejdžerke sa Dedinja. A kako u Srbiji teško da možemo da govorimo o postojanju srednje klase, jasno je da osnovno čitalačko telo čine devojčice iz radničkih porodica, dakle one čija većina može samo da sanja o odlasku na more, a o skuteru kao poklonu za punoletstvo da ni ne govorim. I šta biva kad se sudare želja i mogućnost? Da ne bude zabune, jasno mi je da je reč o fikciji, te da stvarnost, naravno, ne mora da bude ovakva čak i onda ako zaista pripadate klasi koja dominira u romanu. Ono što je problematično jeste toliko insistiranje na materijalom statusu koje tokom razvoja radnje postaje krajnje degutantno.

Druga stvar koja je, za moj ukus, u ovom romanu problematična jeste autorkin stav prema ženskom telu i njegovoj ulozi u životu. Devojke se u ovom romanu primarno dele na lepe i ružne, odnosno mršave i debele. To se vidi na samom početku, bukvalno u prvoj sceni romana kada naša Lana dolazi na neki kasting (da budemo u trendu sa izrazima) i odmah se uočava podela: sa jedne strane su manekenke, sa druge strane su devojke u belim košuljama i uskim crnim suknjama, čije su zdepaste noge jedva stajale na štiklama od pristojnih šest centimetara. One se dalje spominju kao korporativne kučke. Ok… Desetak rečenica kasnije su opet zdepaste korporativne devojke. I kad Lana obavi probno fotografisanje, prići če joj jedna zdepasta. Devojke su prvo bile anonimne zdepaste korporativne kučke, sada više nisu okaraterisane ni kao devojke. Njihov glavni imenitelj je fizička osobina koja nije manekenska građa. Ali to je tek početak romana i ja tu mislim: ok, možda sam prestroga… Dvadeset dana (i tri verzije prikaza) kasnije, rekla bih sa ipak nisam bila.

Kada definiše svoj odnos sa Nikolom, LBD stalno oseća potrebu da naglasi da oni nisu zajedno, da se nikad nisu poljubili i slično. I u tim svojim razmišljanjima, ona se pita zašto je ljudima čudno što su njih dvoje bliski a nisu romantično povezani. Između ostalog, LBD kaže i sledeće:

Ljudi bi možda i razumeli da smo ružni, debeli, odbačeni, pa da se držimo zajedno jer nas povezuje nesreća. Bili bismo im shvatljivi da sam ja nakaza koju on sažaljeva, ili da je on mali štreber koji meni treba zbog, recimo, dobrih ocena. Ljudi ne shvataju kako nekog može da poveže sreća, lepota i radost života, a da se nisu poljubili, povatali (sic!) ili spavali zajedno. Ljudi ne razumeju nas koji imamo sve.

Skoro me nešto nije šokiralo kao ovaj pasus, zaista ne znam da li sam išta pliće u životu pročitala. Ovo je pogrešno na toliko nivoa da ja prosto ne znam odakle da počnem. Prvo, šta je znači biti lep i šta znači biti ružan? Ko određuje taj standard? Drugo: da li višak kilograma automatski znači da je osoba nesrećna te da su jedini prijatelji koje ta osoba može da stekne pripadnici neke druge marginalizovane kategorije? Mislim da sad već sa sigurnošću možemo da zaključimo da u savršenom svetu LBD, srećna možeš da budeš samo ako si lepa, čitaj: mršava. Ako su te geni ispalili, sorry, bićeš nesrećna i odbačena. Zašto je to problematično? Vratimo se ponovo na ciljnu publiku ovog romana: tinejdžerke. Svi znamo koliko je pubertet sjebana stvar. Hormoni divljaju, telo se menja, kilaža varira, koža je jedan dan masna, drugi dan meštovita, treći dan puca koliko je suva. I na sve to dodajmo još i činjenicu da živimo u vremenu kada kozmetička i modna industrija diktiraju pravila kako devojka treba da izgleda. Devojčice su tim uticajima izložene bukvalno od prvih svesnih trenutaka svog života i bez obzira na to koliko se okolina upirala da im objasni mehanizme po kojima ta industrije funkcionišu, nema devojčice koja u pubertetskom dobu neće pomisliti da je predebela/premršava, da je ružnija od svoje drugarice, gore obučena i šta sve ne. I sad, ako neko ima mogućnost da dopre do velikog broja mladih devojaka, zar nije logično da tu mogućnost iskoristi da im pojača samopouzdanje, da pokaže da je, što kaže mama moje drugarice, svako lice s nosem lepo i da je ok ako nismo svi isti jer bi nam u tom slučaju bilo jako dosadno? Pa čak i ako ne veruješ u to da je svako lep na svoj način, zar ne postoji način da se naglasi da fizička lepota nije imperativ kome je neophodno težiti? Ne znam, možda tako mislimo samo mi koji, avaj, nemamo sve!

Zdepaste korporativne devojke, naravno, nisu jedino problematično mesto kada je body image u pitanju. U romanu se pojavljuju i dve sporedne junakinje: Milica, Lanina suparnica i Nikolina devojka pa hajde da se na kratko zadržimo na njihovoj karakterizaciji.

Milica je u najvećem delu romana u indirektnoj komunikaciji sa našom junakinjom. Njena karakterizacija zasnovana je dve činjenice: Milica je debela i Milica je Lanina suparnica, dakle Milica je negativna junakinja. Dobro, posle ćemo saznati i da ima psa. Da je bogata, to ne treba da pominjemo. Simptomatično je da se sa Milicom prvi put susrećemo kada LBD i njen Marko odlaze na Kopaonik sa ciljem da se posvete zimskim i čarolijama u krevetu. I baš nakon te prve zajedničke noći, na ski stazi, pojavljuju se Markove dve drugarice od kojih je jedna bila kratko ošišana i bez kape a druga je bila debeljuškasta i imala je šarenu kapu sa nastavicma za uši, koji su bili preveliki i padali su joj skroz do vrata. Stvara se, naravno, konfliktna situacija, koja bi trebalo da je napeta i koju mlada i neiskusna Lana gura pod tepih odlučujući da vreme provede čitajući Velikog Getsbija u spa centru hotela. I evo nama prilike da malo bolje upoznamo Milicu:

Posmatrala sam  je. Bila je sva zaobljena. Imala je duge noge ali butine su joj bile spojene od gojaznosti. …. Grudi su joj bile ogromne, jedva su stajale u tom kupaćem kostimu. Imala je lepo lice, pomalo bezlično, ni sa jednom posebnom karakteristikom. Debeljuškasta prosečna devojka. Ovo saznanje mi je donelo olakšanje i počela sam da se osećam kao Getsbijeva Dejzi. Neodoljiva, prelepa, pomalo ohola.

Milica za Lanu na početku ne predstavlja nikavu opasnost jer ko bi se, zaboga, zagledao u debeljuškastu prosečnu devojku kada pored sebe može da ima Getsbijevu Dejzi. Samo poređenje sa Ficdžeraldovom junakinjom je vrlo problematično jer Lana nema nikakvih dodirnih tačaka sa Dejzi, niti se njena veza sa Markom može uporediti sa onom koju imaju Dejzi i Getsbi ali ostavimo tu analizu za neki drugi put i vratimo se Milici. Nikola će nam reći da je Milica dobar lik te da nije za žaljenje kao ostale mlade osobe koje se bore sa viškom kilograma pa ne mogu da sakriju svoju iskompleksiranost. Milica nije takva, nije iskompleksirana, ona je nekada bila jako zgodna a njena težina je posledica hormonskog poremećaja. Ono što je za žaljenje jeste ideja da postoje ljudi koji zaista misle da su osobe sa viškom kilograma iskompleksirane i da ih zbog treba žaliti.

Blizina Marku je jedina prednost koju Milica ima i koju će (pazi spojler!) uspešno iskoristiti. Osim što se razlikuju fizički, Lana i Milica predstavljaju i dva različita tipa, one nose osobine koje očito ne mogu da se pomire u jednoj osobi: jedna je oličenje strasti i avanture a druga je asocijacija na vernost i stabilnost. I na kraju, svi znamo za šta će prosečan muškarac da se odluči, naročito ako je potekao iz problematične porodične priče. I eto nama još jednog, uspešno predstavljenog, stereotipa.

Sa druge strane, Nikolina devojka je… Pa Nikolina devojka. Ostala je neimenivana. Definišu je dve stvari: prva je ta da je nečija devojka a druga je da je skromna studentkinja srpskog jezika i književnosti što će reći da se razlikuje od Laninog stalnog okruženja. Zanimljivo je da Nikolina devojka nije njegov prvi izbor. U javnosti je sa manekenkom, ali studentinja mu više paše jer ima dubinu, s njom može da razgovara o ozbiljnim stvarima. Studentkinja mu je, kako kaže Lana, pružala mir koji nije mogao da ima sa manekenkama, glumicama, voditeljkama i razmaženim studentkinjama Megatrenda. Sve navedene kategorije su samo za pokazivanje. Ne znam, meni je ovo tako banalna stereotipizacija da nemam reči. Najveći biser je što na početku romana, tamo kada je opisivala svoj kasting, LBD opisuje manekenku koja sedi i uči. Pa sad vi vidite ko je tu lud…

Nego da se vratimo na Nikolinu devojku, koja je uspela da dobije titulu zvanične, ali ne svojim kvalitetima već onog trenutka kada je Nikola shvatio da mu paralelna veza stvara nelagodu. Telu Nikoline devojke je Lana dala pozitivnu ocenu.

tumblr_n9o0wpminf1sgl0ajo1_500

Ipak, ostaje pitanje zašto Nikolina devojka svoje telo ne pokazuje. Jer stvarno, čemu dobro telo ako ga ne pokažeš svima?!

Njena prirodna smeđa kosa padala joj je do ramena, na licu je do šminke imala samo maskaru i sjaj za usne, i obukla je lepu belu košulju koju je zakopčala do grla, uz bele pantalone u kojima njen stas nije dolazio do izražaja. Znala sam da je zgodna, videla sam je u kupaćem kostimu – mada nije bio naročito seksi. Gaćice su joj bile preduboke, a gornji deo joj je previše skrivao bujne grudi, kao da ih se stidela. Ah, šta bih ja dala za takav par grudi! Ali u razgovoru sa njom kao da se otvarao neki drugi svet…

E sad, ovo su zapažanja do kojih je LBD došla na svojoj rođendanskoj žurci. I dok se Nikolina devojka divi slici Nadežde Petrović na zidu Lanine dnevne sobe, Nikolu, koji je za razliku od svoje devojke izgledao vrlo seksi, na žurci spopadaju Lanine pijane drugarice. I kad Lana i Nikolina devojka to spaze, Lana predlaže da krenu u spasilačku misiju, a skromna studentkinja srpskog jezika i književnosti kaže: ne može baš uvek sve da se spase. Osećam kako ne pripadam ovom svetu, iako Nikola to nikad neće priznati.

Ah ne očajavaj, skromna studentkinjo! Ima Lana rešenje i za to:

… Samo malo da ti otkopčam ovu košulju… Da ti stavim ove minđuše…”, skinula sam svoje i stavila ih njoj na uši. ,,Čekaj… Malo karmina samo… Tako! Voilà! Spremna za žurku!”

Nikola i devojka su proveli ostatak večeri igrajući jer: kako je malo potrebno da devojka dobije samopouzdanje. Otkopčano dugme, lep nakit i kramin.

Eto vam besplatnog saveta. Ako vam se ikad desi da vam samopouzdanje padne, samo otkopčajte dugme, stavite lep nakit i našmnikajte se. Već od same ideje se osećate bolje, zar ne?

Lana, tj. autorka, ovde pravi ogromnu grešku. To što Nikolina devojka kaže o (ne)uklapanju nije posledica njenog niskog samopouzdanja, već sagledavanje stvari iz drugog ugla. Ne uklapaš se jer nisi bogata, jer ti kupaći nije seksi, jer ne znaš da istakneš svoje atribute. Ne igraš po pravilima sveta u kome si se našla i imaš dve opcije: da se prilagodiš ili da budeš odbačena. I ta minimalna intervenicija koju Lana sprovodi, nije podizanje studentkinjinog samopouzdanja. To je čin uvođenja u Lanin svet. A kako smo do tog zaključka došli? Premotavamo Lanin život za 25 stranica i sada smo u Parizu gde naša junakinja studira fotografiju. Nikola dolazi da je poseti i sa sobom dovodi:

Plavušu, bujnih grudi i prenapumpanih usana, zelenih očiju i sa veštačkim trepavicama. Nosila je uske kožne pantalone, potpetice od dvanaest centimetara, i bila je ogrnuta ogromnom sivom budnom od samurovine.

Ispostaviće se da je to ona skromna studentkinja. Bila je, kako LBD kaže, bomba, mada, za njen ukus bomba kakvu kamiondžije drže na zidovima svojih vozila. Ali transformacija nije gotova. Jer sa novim izgledom dolaze i nova interesovanja. Kada Lana predloži da obiđu pariske muzeje, bivša skromna studentkinja je povikala: šoping, šoping, šoping, dosta mi je umetnosti za ceo život! Potpuno je logično da, kad ti je kosa platinastoplava i kad nosiš bundu od samurovine, jedino za šta treba da se interesuješ jeste šoping. Ispalo je na kraju da je devojka sve vreme bila sponzoruša koja se uspešno krila iza fasade skromne studentkinje. Siroti mali bogataš, kako je samo naseo?! I tako se na kraju vratismo na onu streotipizaciju sa početka priče o studentkinji, pun krug, što bi se reklo. Iz ove priče naučili smo da postoje dva tipa devojaka: za pokazivanje i za razgovor. Samo ispada da je ovaj drugi tip opasniji jer nikad ne znaš da li je sa tobom zato što citiraš Šekspirove sonete dok zajedno gledate zalazak sunca ili zato što možeš da joj platiš intervencije u ordinaciji braće Colić.

Za mene najproblematičnija izjava LBD dešava se na sredini romana, kada ona, u komunikaciji sa Nikolom opisuje Davida, sina porodičnih prijatelja, kojeg joj roditelji suptilno nabacuju kao potencijalnog momka. I tako ona Nikoli kaže da je David divan mladić, prelep, duhovit, zgodan, imaju iste poglede na svet i, pazite sad: zajedno se smejemo mojim drugaricama bulimičarkama. I još jednom, za slučaj da vam je prvi put promaklo: zajedno se smejemo mojim drugaricama bulimičarkamaOvo je, u mom svetu, vrhunac neznanja i jedan je oblik bulinga. Bulimija je oblik poremećaja ishrane čija je osnova psihološkog porekla i njen primarni cilj je smanjivanje odnosno sprečavanje povećanja telesne težine. Najčešće ga prati depresija, koja često eksalira do poslednjih stadijuma pa nije retko da osobe čije telo nekako preživi bulimične napade, na kraju izvrše samoubistvo. I onda se pojavi neko pametan i kaže: zajedno se smejemo mojim drugaricama bulimičarkama. Sasvim sam sigurna da je jednostavnim istraživanjem, uz dva, tri telefonska poziva, uz resurese koje ima, autorka mogla lako da dođe do zvaničnih podataka o broju devojčica koje se bore sa nekim oblikom poremećaja ishrane. I onda, koliki je procenat tih devojčica zapravo deo obožavateljki mlađane nam autorke? Imajmo u vidu da je ona popularna u celom regionu, ne samo u Srbiji. Možemo da se opkladimo da taj broj nije zanemarljiv, a sve i da jeste, nijedan psihički poremećaj nije i ne sme da bude razlog za ismejavanje.

Sad, svi mi koji već neko vreme pratimo autorkin lik i delo, znamo za njenu sklonost ka fetofobiji pa moram da kažem da me ovi njeni stavovi nisu iznenadili, mada nisam očekivala da će biti toliko vidljivi u ljubavnom romanu namenjenom tinejdžerkama. To su, očigledno, njeni stavovi i bez obzira na to koliko pogrešni bili, niko ne može da joj zabrani da tako misli. Ono što mene čudi jeste da je tekst u ovom obliku pušten u štampu. Ajde da kažemo da Zorana nije razmišljala o posledicama kada je roman pisala i rukopis predala, ali šta je, do vraga, sa ljudima koji rade u izdavačkoj kući?! Da li je neko ovo pročitao pre nego što je dao dozvolu da se štampa? Ili je pušteno na lepe oči, sa jednom jedinom idejom a to je da se zaradi novac. Roman košta 899 dinara. Primerak koji sam ja čitala je treće izdanje, štampano u 1000 primeraka. Kad bacite sve na papir, jasno se vidi da i nije neka zarada…

I na kraju, šta reći? Koju poruku poslati? Mislim da sam previše mlada da bih nekome bila idol, kaže Lana u jednom trenutku. I ovo je zapravo jedina rečenica iz ovog romana koju horde tinejdžerki treba da upamte. Baš kao i Lana, ni Zorana nije spremna da bude idol mladih. Bar dok ne nauči da reči su vrlo moćno oružje i da, ako neko planira da se njima bavi, onda bi trebalo da zna kako da ih upotrebi.

 

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

 

Arzamas

Ove godine, po peti put u svojoj višedecenijskoj istoriji, NIN-ova nagrada je dodeljena ženi. Nagrađena je Ivana Dimić za roman Arzamas. To je prvi razlog zbog koga sam, odmah po objavljivanju pobednika, odjurila u knjižaru i bukvalno istresla poslednje novce za knjigu. Drugi razlog je činjenica da se ovaj roman bavi jednom od mojih omiljenih tema a to je odnos roditelja i deteta, još preciznije – majke i ćerke.

Jedva sam se uzdržala da ne počnem sa čitanjem dok sam hodala ka autobuskoj stanici. Jedva! Uletela sam u prvi bus ka Bežaniji i aaaaa, konačno! Od Brankovog mosta do Fontane se stiže za manje od deset minuta (kad nema gužve kod Ušća), taman dovoljno vremena za prvih nekoliko stranica i da pomislim: vau, čoveče, ovo je… Vau! I onda sam pokupila Ivu iz škole i dok je ona ručala i odgledala crtani koji je odmor pre domaćeg zadatka, ja sam već bila na polovini romana a moj entuzijazam je polako počeo da opada. I tada sam odlučila da napravim pauzu, prepisujući tu tendenciju opadanja nedostatku koncetracije.

Tri sata kasnije, krećem kući i kada je gužva zarobila autobus na liniji 74 u kneza Miloša, ja sam izvadila Arzamas iz torbe i vratila se čitanju. Neki čovek koji je sedeo preko puta mene, videvši šta čitam, odlučio je da se raspita za utiske… U sebi sam bukvalno izvrištala: do vraga, druže! Ne znam kakva je! Ne znam, ok?! Jer jedan deo je sjajan, sledeća dva su njaaah i tako u krug. Ali kako nisam želela da u Blicu čitate vest naslovljenu sa OVU BEOGRAĐANKU JE NIN-OVA NAGRADA DOVELA DO NERVNOG SLOMA!!! REAGOVALA POLICIJA! FOTO!  sasvim smireno sam odgovorila: onako, ne znam kakve su ostale knjige iz užeg izbora. Forma je zanimljiva, ona je, znate, dramaturškinja pa eto, malo eksperimetiše sa formom, hehe. Videćemo, tek sam na polovini. -.-

Prošlo je 12 (i slovima: dvanaest) dana od tog trenutka kada sam završila čitanje a ja i dalje ne znam šta da mislim. Ne znam čak ni od čega da počnem ovaj prikaz…

arzamas
Ovom prilikom bih apelovala da se u naše prodavnice vrate one Knor šolja supice jer ove naše… Me no likey. Hvala.

I pre nego što sam završila čitanje, jasno mi je bilo da će mi trebati malo vremena da sredim utiske. Zbog toga sam odlučila da ne čitam vesti i bilo kakve komentare o knjizi, pošto sam želela da moji utisci budu moji, bez spoljnih uticaja. Ali jasno nisam uspela u svom naumu, krivim vreme u kom živimo i svoju zavisnost od interneta, mada sam poprilično ponosna jer sam se ograničila samo na portal B92. I poslušala sam snimak sa književene večeri koji je okačen u našoj fb grupi (ako nekog zanima, Ivana Dimić je na klik od vas) plus klip iz jutarnjeg programa TV Pink, koji mi je preporučen od strane YouTube-a. o.O Ono što sam iz tih medija pokupila jeste sledeće: autorka je roman pisala 7 godina; 7 od 9 godina koje je provela brinući o svojoj majci. Druga bitna stvar jeste činjenica da je Ivana dramaturškinja koja se oprobala i kao prozna spisateljica. Opemljeni ovim informacijama, krenimo polako da se bavimo samim delom.

Ovo je roman bez klasičnog zapleta. Kao što je već rečeno na početku i potvrđeno u redovima iznad, ovo je roman o majci i ćerki. Majci oboleloj od demencije i ćerki koja se o njoj brine. Kompleksan odnos u kompleksnoj situaciji. Ovo je takođe priča o večitoj borbi Života i Smrti, samo što se u ovom romanu toj igri pridružuje i Ljubav, koja će biti odlučujući faktor u konačnom okršaju dve sile. I dok se na tematskom planu smenjuju ,,običan život” i metafizička ravan, tako se na formalnom sreću drama i proza. I taj komešaj je zapravo najintrigantniji deo romana. Dramski deo predstavlja direktno majku i ćerku, u svakodnevnoj komunikaciji. One nisu usamljene u svojim dijalozima, tu je i galerija sporednih likova poput lekara, majstora, ćerkinih prijatelja. Dramski deo romana je ponekad prožet humorom kako bi se olakšala teskoba koju iščekivanje smrti donosi, ponekad doveden do apsurda i njegova funkcija jeste, naravno, karakterizacija junakinja.

Prozni deo, inače meni mnogo zanimljiviji, rezervisan je za samu naratorku i ja bih rekla da je njegova perspektiva promenjiva. Ti kratki prozni tekstovi, njen dijalozi sa sobom, na trenutke deluju kao komentari svakodnevice, na momente iznose sećanja na ljude i događaje, a skupa predstavljaju neki oblik dnevničke proze, prožete filozofskim pogledima na smrt, književnost, na život. Na taj način, u romanu Arzamas, Ivana Dimić je objedinila svoja spisateljska znanja i lična iskustva i tim činom je pred čitaoce donela jedno intrigantno delce.

Hajde da se na kratko zadržimo kod naslova romana.

Grof Tolstoj došao je da kupi veliko trgovačko imanje kod Arzamasa i gotovo postigao odgovor. Prenoćio je u trgovčevoj kući i iznenada u snu osetio užas. Smrt mu je na uvo rekla: to se ti mene bojiš; sreća i smrt – eto to je ‘arzamaski užas’.

Viktor Šklovski, Energija zablude

Meni se čini, a vi me slobodno ispravite ako grešim, da je autorka svoje junakinje smestila baš u taj arzamaski užas. Isprva mi se činilo da je samo ćerka zatočena, ali sam do kraja romana shvatila da grešim. Jer krenula sam od premise da je užas ono što dolazi nakon smrti a zapravo arzamaski užas bi bila ta borba između Života i Smrti. Rekla sam već da se ovde Ljubav umešala i ovo bi možda bio pravi trenutak da to malo pojasnim. Dramski deo je, naravno, počiva na sukobu. Sve vreme, bukvalno svaki dramski trenutak, posvećen je neslaganju majke i ćerke: oko lekova, oko dijagnoza, majstora, ćerkine udaje. I dok čekamo da sukob kulminira, mi zapravo svedočimo najintiminijim a u isto vreme i najintenzivnijim trenucima u kojima Ljubav pokušava da nadvlada Smrt. Dijaloška forma je predstava borbe, dok je prozni deo ono što je borba ostavila za sobom. I rekla bih da je sam roman ono što je ostalo nakon boravka u arzamskom užasu, on je traganje za nekim novim početkom, on je pobeda Ljubavi.

A evo i stvari koje mene muče.

U obrazloženju odluke, jedan od članova žirija, naš profesor Pantić kaže: … taj i takav odnos je u srpskoj književnosti retko kada izdašnije i umetnički uspelije obrađivan. Sad, uz svo poštovanje prema profesoru, ovo je samo delimično tačno, čak i ako se zadržimo na našoj maloj književnoj sceni. I mada nisam sigurna da je eksperiment u vidu forme ovog romana u potpunosti uspeo, svakako da skoro nismo pred sobom imali nešto interesantnije, ali što se tiče teme… Imam za vas tri reči: Islednik, Dragan Velikić. Prošlogodišnji pobednik, tako je. Tematski, ova dva romana su izuzetno bliska i kada se doda činjenica da je vremenska distanca izuzetno kratka, poređenje je za mene bilo neminovno. Dok su kod Ivane Dimić majka i ćerka spojene bukvalno do samog kraja, Velikić svoju istragu počinje nakon majčine smrti, bazirajući svoju istragu isključivo na sećanjima. Obe priče se, dakle, koncipiraju oko lika majke, obe su izuzetno lične, bolne. Obe vas teraju na razmišljanje jer znamo da ćemo, pre ili kasnije, svi biti u toj situaciji. Na kraju, mada je to kod Velikića uočljivije, oba romana se bave i pitanjem nastajanja književnog dela, odnosno uloge pisca.

Ne volim kod tebe to što izmišljaš. Pravi pisac ne izmišlja. Malo je pravih pisaca. – kaže Velikićeva majka.

Majka u romanu Arzamas to predstavlja ovako:

Mama: Hajde, nemoj da lupaš gluposti. Znate, doktore, moja ćerka je pisac, pa stalno nešto fantazira. Tako prosto samo koloriše.

Doktor: Šta radi?

Ćerka: Kao, lažem i izmišljam.

Doktor: Zgodan izraz: koloriše.

Mama: Šta ćete, svako je za nešto, a neko nije ni za šta.

(Poslednja replika je nešto što bi moglo da bude misao vodilja i moje majke, naročito kada se vodi polemika o mom fakultetu)

I pre nego što neko od vas to pomisli: ne, nije mi ideja da optužim Ivanu Dimić za plagijarizam jer uopšte to ne mislim. Moj utisak je da je svaki odnos deteta sa roditeljima poseban i da, ako se jednog dana odlučite da taj odnos stavite na papir, ma koliko bliske te priče bile, one nikada neće biti iste. Ono što sam želela da kažem jeste da je, za moj ukus, pripovedanje u Arzamasu, u najboljem slučaju, bledo. Na sreću ili nesreću, prošle godine smo imali roman koji se bavi istom temom pa je bilo zgodno za porediti ali ne moramo za primer uzeti Velikića. Uzmite Vedranu Rudan i roman Dabogda te majka rodila. Uzmite Simon de Bovoar i roman Veoma blaga smrt. Uzmite Slavenku Drakulić i roman Optužena, mada imajte u vidu da je on zgodan samo za proučavanje odnosa majka:ćerka jer se tematski razlikuje od ostalih navedenih naslova.

Na kraju, sve što sam rekla uzmite sa rezervom. Ležim tako danas pod temperaturom i padne mi na pamet sledeća stvar: kada imate omiljene teme, vi odmah imate i određena očekivanja, zar ne? I ta očekivanja vas, svesno ili ne, teraju da čitate pažljivije, da posmatrate pažljivije, kritičkije. I mislim da je to moj problem sa ovom knjigom. Ciljano biram knjige sa ovom tematikom jer pokušavam da ukrotim svoje demone i svaki novi roman koji mi padne šaka, samo me tera da povećavam svoja očekivanja. Već sam pisala o knjigama koje se bave ovim odnosom (Zovem se Lusi Barton i Islednik) i definitivno mogu da uočim obrazac svog promišljanja o knjigama sa ovom tematikom. I tim iskustvima podučena, mogu da kažem da je za mene Arzamas knjiga koju sam brzo pročitala ali koju ću i brzo smetnuti sa uma.

I pre nego što se rastanemo, samo ću kratko (majke mi, kratko) da se osvrnem na još jednu stvar. Meni Ivana Dimić deluje skroz kul i rado bih sa njom popila kafu. I onda bih je pitala zašto pokušava toliko da se distancira od pitanja vezanih za činjenicu da je tek peta žena koja je dobila ovu nagradu. Složila bih se da je za književnost potpuno irelevantno kog ste roda kada književnost koju stvaraju žene ne bi bila toliko skrajnuta. I složila bih se sa njenim citiranjem Danila Kiša koji kaže da mrzi manjine u književnosti. Naravno da ne treba da ih bude ali ne treba ni ignorisati činjenicu da ih ima. Žene su manje vidljive i to je fakat. Pa pogledajte samo ko su najvidljivije žene naše domaće književne scene: one koje su u književne vode ušle iz drugih profesija u kojima su uspele da stvore ime, one koje su javnosti poznate preko prezimena očeva/muževa. Čak i ako same uspeju da se nametnu, njihovo delo, u najvećem broju slučajeva, predstavljaće za većinu čitalaca štivo za domaćice, laganicu za plažu, čak i kada to nije. Naravno da to što je delo napisala žena ne znači po difoltu da je delo dobro ali to isto važi i za autore. Ono što želim da kažem je da kvalitetna književnost nije i ne sme da bude samo muška disciplina. Ove godine, u širem izbor za Nin-ovu nagradu našlo se 40 romana, svega šest naslova potpisuju žene. Da sam na mestu Ivane Dimić, ja bih ovu nagradu prihvatila s ponosom, ne samo jer je moje delo izdvojeno kao najbolje, nego i zbog činjenice da postoji velika šansa da, i pored mržnje prema manjinama u književnosti, na sledeću dobitnicu možemo da čekamo naredne 34 godine, koliko je prošlo od osnivanja nagrade do pobede Dubravke Ugrešić, koja je prva žena koja je dobila NIN-ovu nagradu.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P.P.S. Za potrebe ovog teksta, korišćeni su sledeći izvori:

Sva je priroda divlja i surova

Šta me je tačno navelo da uzmem ovu knjigu sa polica Gradske biblioteke, tog izuzetno zabavnog decembarskog popodneva, zaista ne znam da vam kažem. Jesam čula za Ivančicu Đerić i knjiga Sva je priroda divlja i surova jeste već neko vreme na mojoj Goodreads TBR listi i htela bih da kažem da sam se vodila time ali biće da je odabir bio slučajan: neko je odlučio da je ne uzme, ja sam je dohvatila i sad smo tu gde smo.

Meni se ovaj roman jako dopao, 5 zvezdica na Goodreadsu dopao, mada odmah moram da kažem da je kraj malo problematičan. Za moj ukus, to jest. No njeno rešenje ne prkosi logici toliko da bih joj okinula celu zvezdicu na pomenutom okupljalištu knjigoljubaca. Pripremite se, biće ovo jedan duži tekst, mada koji nije takav. Uplela sam se kao nikad do sada, tako da… God help us all…

20161228_134341-01-01.jpeg

Odrediti temu ovog romana, pravi je izazov. Tu je suočavanje sa prošlošću, imamo i elemente porodične drame među kojima se mogu uočiti i elementi ljubavne priče. Zatim je tu i složena studija o odnosima u društvu i ljudskoj prirodi. I onda, kao šlag na torti, tu je i kriminalistički aspekat priče koji uokviruje ostale, gradeći tako jedno vrlo tmurno ali zanimljivo štivo. 

Iako na prvi pogled deluje da je smeštena u savremeno doba u Hrvatskoj, radnja romana je zapravo podeljena na nekoliko vremenskih tokova. Prvi, onaj koji pokreće priču, jeste smešten u ovo naše postjugoslovensko tranziciono doba. U Zagreb se, posle 20 godina života u Kanadi, vraća Jovana Jakšić i to javlja svojoj cimerki iz sudentskog doma, advokatici Kastelić, koja je, ujedno, naš prvi naratorski glas. Advokatica i Jovana živele su u studentskom domu Moša Pijade kada se u njemu, 1987. godine, desilo surovo ubistvo studentkinje Andrijane Mišić. Jovanin dolazak za adovkaticu Kastelić predstavlja suočavanje sa prošlošću, a to je ne raduje jer joj je život koji živi danas, posledica odluka koje je donela tada, dovoljan podsetnik. A taj život je ono čemu većina ljudi u regionu, pa i na svetu, teži: stabilan porodični život, dobro plaćeno i sigurno radno mesto, stan u elitnom delu grada… Znate već: picture perfect. I naravno, ono što je spolja gotovo nikada nije ni blizu onome iznutra. 

Muž advokatice Kastelić, sudija Specijalnog suda, drugi je narativni glas ovog romana. I njega Jovanin dolazak tera na razmišnjanje ali je njegov okidač zapravo susret sa Trpimirom Kotlinićem, bratom najboljeg druga iz detinjstva. Trpimir, sada zadužen za sudijinu bezbednost, pokušaće preko sudije da sazna istinu o svom bratu Krešimiru, poginulom u Oluji.

Složenu tematiku ovog romana prati odlično osmišljena forma. Vremenski okvir je, kao što već rekoh, promenjljiv i varira od ugla pripovedanja. I vrlo je zanimljivo  je autorka konstruisala priče. Sa jedne strane je muški ugao, čiji su glavni akteri sudija, njegov drug Krešimir i Krešimirov otac, Želimir, uz uvek intrigantna pojavljivanja sudijinog autističnog brata blizanca Džimija. Vremenski okvir priče iz ovog ugla varira od kasnih 70ih do sredine 90ih. Zahvaljujući tom uglu, tematici ovog romana možemo da dodamo još i elemente romana o odrastanju jer je najveći i najbitniji deo sudijine priče vezan za događaje iz detinjstva, odnosno dolaska do trenutka kada nestaju dečje/mladalačke iluzije. Sudijinu priču odlikuje pojava dvostrukih likova: i on i Krešimir imaju braću a opet, veza između sudije i Kreše postaje bratska, na momente možda čak i jača od veze koju dele sa rođenom braćom. Zanimljivo je i kakvu ulogu žene imaju u ovom toku pripovedanja. Njima se, naizgled, daje sporedna uloga: tu su majke, ljubavnice, devojke. Ipak, ispostaviće se da su dve junakinje ključne za razvoj romana. Priča iz muškog ugla počinje, naravno, u noći ubistva, kada su se sudija i njegov najbolji drug Krešimir uputili na studentsku zabavu. Krešimir u startu ostvaruje kontakt sa Majom Stanimirović, Novosađankom po svemu različitom od devojaka koje su do sada sretali. Vrlo brzo, Krešo shvata da bi Maja mogla biti ona prava ali tada na scenu stupa njena nacionalnost. Jer te 1987. godine, osim njihove ljubavi, cveta i nacionalizam koji će baciti senku na sve pa i na tragične događaje vezane za ubistvo Andrijane Mišić. I naravno, dok je Krešo siguran u svoju budućnost sa Majom, njegova majka, imajući u vidu njenu nacionalnost, ne miri se sa odlukom svog sina. U nadi da će muški glas biti veći autoritet, majka loptu prebacuje u teren Krešinog oca, nadajući se da će ovaj urazumiti sina. Ali zaboravlja na jednu bitnu činjenicu, a to je druga bitna junakinja, Ljubinka iz Tromuka.

Ah, Ljubinka. Biser ovog romana. ❤ Ljubinka iz Tromuka, šalterska radnica, u priču ulazi kao Želimirova družbenica. Njih dvoje su se pronašli preko novinske rubrike Osamljena srca. Ono što spaja Maju i Ljubinku jeste činjenica da se ne uklapaju u sredinu kojoj se nalaze. I zato ćemo još jednom prisustvovati  potvrdi teze da junakinja koja svojim ponašanjem odskače od ustaljenog patrijarhalnog šablona ponašanja, mora na kraju da izvuče deblji kraj i bude fizički uklonjena iz zajednice.

U Ljubinkinon slučaju, to fizičko izmeštanje iz zajednice je dvostruko: najpre je, naizgled, dobrovoljno a zatim nasilno. Prvi put Ljubinka sama odlučuje da Tromuk nije mesto na kome bi mogla da ostvari svoje erotske fantazije. Ali to je samo jedan sloj problema, jer se preko njenih potreba te vrste ističu sloboda i širina njenih stavova i razmišljanja. Drugo uklanjanje iz zajednice je još zanimljivije (i tragičnije) jer je uklonjena iz zajednice čija je praktično osnivačica.

Sa druge strane, lik Maje Stanimirović uklonjen je naglo i njena sudbina je, kad malo bolje razmislim, mogla biti podrobnije istraženija. Njen nestanak je ipak okidač Krešine sudbine i tu je kraj zakazao, jer je zbrzan, a nestanak te Novosađanke britkog jezika ostao je relativna misterija.

No, ostavimo za sad dečke i posvetimo se, na kratko, ženskom uglu pripovedanja. Njime upravlja, jasno, advokatica Kastelić. Ovaj ugao je vrlo zanimljiv iz dva razloga: prvi je činjenica da se ona odlučuje da svoja sećanja zabeleži. Kada se uzme u obzir da je je sam roman delo spisateljice, ovaj metapoetski trenutak ne može a da se ne primeti. I naravno da se ne može izbeći razmišljanje o tome koliko je sebe autorka ugradila u lik advkatice. A tu dolazimo do drugog razloga zašto je ovaj ugao zabavan za tumačenje a to je lik Jovane Jakšić. Jovana, siroče iz Tromuka, izmišljenog sela u Bosni (da, Jovana i Ljubinka su sugrađanke), studirala je nekakav fakultet društvenih znanosti od kojeg kruha nema. Kada je zemlja počela da se raspada, Jovana je mudro, kao i more drugih, sreću potražila preko bare, u Kanadi. Ono što je sjajno je to što se njen lik konstruiše preko tuđih sećanja. Njen originalni glas u romanu ne postoji. Način na koji advokatica govori/piše o Jovani zapravo je karakterizacija junakinje novog romana, pa je sad red da preformulišemo pitanje: koliko je autorke u Jovani?

Ali i pored očiglednog dvoglasja u naraciji, ne mogu da ne mislim o bračnom paru Kastelić kao celini. Oboje su određeni svojim zanimanjem i (njegovim) prezimenom. Zašto je to bitno? Ona je parničarka, što praktično znači da, po potrebi, zastupa i one koji tuže i one koji su tuženi. On je sudija, on je taj koji slučaj dovodi do kraja. On to ne bi mogao bez njene funkcije, niti bi njena funkcija bila smislena bez njegove presude. Otkrivanje misterije u kojoj su oboje učestvovali ne bi bilo uspešno da je samo jedno od njih dobilo ulogu naratora. U tom smislu, činjenica da su za potrebe razrešenja misterije neophodni jedno drugom, stoji naspram otuđenosti u braku a možda je, ako ste skloni romantizaciji, i potire.

Ono od čega uvek strepim kada se latim neke postjugoslovenske storije jeste prebacivanje krivice na drugu stranu: mi ne bismo da oni nisu, važi… E ovde toga nema! Da je rat prisutan, to nam postaje jasno već na početku romana, kada saznamo za Krešinu nesrećnu sudbinu. Ali kako se radnja razvija, tako se razvija i antiratna poruka. Junaci ovog romana rat posmatraju iz različitih perspektiva, ali su složni u ideji da je takvo nasilje besmisleno. Advokatica ga, na primer, poredi sa gumicom za brisanje koja umesto domaćeg zadatka briše ljude ali je on samo pozadina i ona prvenstvo daje tragediji čiji je i sama bila deo, a to je ubistvo Andrijane Mišić. Inspektor Bodulić, sa druge strane, ima znatno intimniji stav o ratu. On akcenat stavlja na gubitke mladih života, podjednako kriveći sve učesnike.

Sad, mogla sam i da preskočim ovo o ratu ali evo zašto nisam. Ubistvo Andrijane Mišić nije jedino. Ono je prvo u nizu. Uporni inspektor Bodulić povezaće ubistva mladih devojaka u seriju, te tako ne mogu a da ne izdvojim temu nasilja kao još jedan bitni sloj ovog romana. I ono što je zanimljivo jeste činjenica da se autorka nije odlučila na jedan oblik nasilja, već ih je gradacijski poređala: od emotivnog preko nasilja nad ženama do rata kao ulitmative prezentacije nasilja i zla. Temu rata smo već dotakli pa bi možda bilo značajnije da se zadržimo na nasilju nad ženama.

Žene su, već je rečeno, vrlo bitne za ovaj roman i to se jasno vidi već na planu forme, s obzirom da je advokatica prvi naratorski glas. Kroz roman ćemo dobiti različite tipove žena ali svaka će na neki način biti podređena muškarcu. Osim Ljubinke ali će se ispostaviti da je ona izuzetak koji potvrđuje pravilo. Zadržaću se na liku advokatice jer ako bih prešla na ostale junakinje ne bih mogla da izbegnem spojlere a već mislim da sam previše rekla. Očito obrazovana, uspešna u svom poslu, supruga i majka. Dakle, reklo bi se da ima sve. No, koliko god da je ona ostvarena kao žena i pogledu porodice i u smislu karijere, nju u ovom romanu određjuju funkcija i njegovo prezime. I te dve stvari su, već smo videli u sprezi: bez njega njena priča ne može da se završi. Njeni postupci u sferi privatnog života su u najvećoj meri uslovljeni njegovim prisustvom, tj. odsustvom. I ona je toga svesna. Baš kao što i ostale junakinje imaju svest o tome da bez obzira koliko su samosvesne i odlučne, uvek su samo deo igre, uvek su samo pioni koje pomeraju uslovi i situacije. I svesne su da pred sobom imaju dva izbora: da se pokore ili da suoče sa posledicama. E sad koja junakinja bira da se pokori a koja da prkosi, to ostavljam vama da procenite, nije fora da vam baš sve otkrijem. 🙂

A sad malo o stvarima koje meni nisu legle ali koje me, opet ponavljam, nisu omele da uživam u ovom sjajnom romanu. Prva stvar je, kao što rekoh na početku ovog eseja, kraj romana. Taj krimi segment je sjajno odrađen: autorka je krenula sa jednom stranom priče, uvela je inspektora koji ne popušta, zatim je unela nove ideje i ja sam morala da promenim osumnjičenog. Negde na sredini sam počela da idem u pravcu mizoginog manijaka ali pljas! Plot twist i ja opet moram da menjam osumnjičenog. U poslednjoj trećini… Pa reći ću vam da sam omašila za tri svetlosne godine. Nikad, ni za milion godina, ne bih mogla da predvidim kraj. Jeste me, dakle, iznenadila Bodulićeva odluka ali mi se moja ideja više dopala. I neću odustati od nje. Nikad. 😀 Ako među vama ima onih koji su roman pročitali, pliz pliz pliz recite mi vaše mišljenje o kraju. Čisto da vidim da li je do mene ili se slažemo da je bilo logičnijih rešenja. 🙂 Možete to da uradite dole u komentarima, a ako vam je žao da drugima kvarite zabavu, tu vam je Facebook inbox. Ili Goodreads inbox. Ili Instagram, tamo sam po ceo dan… Social media junkie…

Elem, druga stvar koja mi nije legla jeste ta potreba da svi junaci budu povezani. A verujte mi, svi do jednog su povezani. Ako ne krvnom, onda bračnom vezom. Ako ne brakom, onda geografijom. Za tim povezivanjem po svaku cenu stvarno nema potrebe. Kako sama advokatica Kastelić kaže: isti je zrak nad regijom, na isti način umire sirotinja. Ja bih rekla da je to sasvim dovoljno…

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Santa Maria della Salute…

Komešaj melodrame i treša… 

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor.
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što Šotrin film ispade smor.

(Osim poslednje scene, koja je vrhunac kiča u našoj kinematografiji i kao takva mora biti slavljena!) 

Pravo da vam kažem, nije mi plan bio da 2017. otvorim hejterskim postom. Majke mi. Htela sam da se osvrnem na propale izazove iz 2016. i tako neke stvari ali kako smo već naučili da ja nikako ne umem da se pridržavam planiranog, evo jedne impresije o novom filmu Zdravka Šotre. Kao što što se vidi iz naslova, film se bavi Lazom Kostićem, njegovim odnosom sa Lenkom Dunđerski i nastajanjem, kako je to Isidora Sekulić lepo rekla, najsilnije ljubavne pesme u našoj književnosti, Lazinog najpoznatijeg dela, pesme Santa Maria della Salute.

Iz podnaslova je očigledno da mi se flim nije dopao. Mnogi od vas će reći da grešim i da se o ukusima ne raspravlja. I to je ok, naravno. Moj stav je da treba raspravljati o ukusima i razmenjivati utiske o svemu što nas okružuje jer gde je zabava u ovom svetu ako svi mislimo isto?! I na kraju, koja je svrha postojanja sopstvenog internet kutka ako ne možeš u miru da iskažeš svoje oduševljenje ili svoj jed? E tako, sad kad smo to razjasnili, još da vas upozorim da će biti spojlera, mada ne znam koliko mogu da spojlujem priču o Lenki i Lazi, ali eto, da znate, da ne bude posle da nisam upozorila. 🙂

Krenućemo od jedine dobre stvari. I ne, to neće biti pomenuti kič sa kraja filma. Jedina dobra stvar u ovom treš projektu gospodina Šotre jeste gluma Vojina Ćetkovića. Odmah da se razumemo, meni njegova televizijska pojavljivanja nikad nisu bila nešto specijalno. Draži mi je kao pozorišni glumac. Ipak, ovde… Kao da je ceo život čekao da igra Lazu Kostića. Toliko je ubediljiv bio, prosto nemam reči. Doveo me je do suza i to ne jednom. Krupni plan na kom Šotra toliko insistira, jedino je bio uspešan kod Ćetkovića, jer se na njegovom licu videla svaka bitka koju je Laza vodio u sebi. Da je ovo nekim slučajem bila pozorišna predstava, ja bih aplaudirala dok mi dlanovi ne prokrvare.

c4016130db48d5de510419187d7c0776359885375172fdfb23c4b2c759057899
Izvor

A sada idemo na one manje uspele stvari:

Najviše pažnje posvetićemo liku Lenke Dunđerski i krenimo od izbora glumice. Šotra je glavnu ulogu u svom filmu dodelio mladoj beogradskoj glumici Tamari Aleksić. Stvarno nisam upoznata sa njenim radom, pa sad ne mogu da poredim, ali meni se čini da je ovo uloga sa nekoga sa većim iskustvom. Bila sam voljna da svu krivicu svalim na glumicu, ali onda sam shvatila je problem u karakterizaciji. Možda Tamara nije ni mogla više da nam pruži. Jer Šotrina Lenka… Čitav fokus je na njenoj lepoti. Zašto je to problem? Ono što je karakteristično za Lenku koja je inspirisala Kostića jeste činjenica da je Lenka bila vrlo obrazovana za svoje vreme, poznato je da je govorila nemački, francuski i mađarski. Puno je čitala, svirala je klavir i bavila se sportom. Šta je Šotra od toga odabrao da prikaže? Lenku kako lepo peva i Lenku kako lepo svira. Feministikinja u meni (Ljiljo, znam da prevrćeš očima sada, izvini) ne može a da ne kaže: wtf, gospodine Šotra?! Opšte je poznata stvar da je Lenka vrlo aktvino učestvovala u političkim debatama koje su vodili njen otac i njegovi prijatelji, među kojima je bio i Kostić, naravno. Ta strana njene ličnosti nije data ni u tragovima. Zato smo je videli kako dva puta svira i peva i jednom se spominju njene pesme. Zašto? Zašto ako se već iz njenih dnevnika vidi da je bila vrlo racionalna, da je bila žena koja je imala svoje mišljenje i koje je vrlo argumentovano branila?

Kada sam imala nekih 14, 15 godina, maznula sam mami ljubavni roman. I naravno, htela sam i ja da napišem jedan. Neću vam reći ko su bili junaci mog ljubića ali ću vam reći sledeće: napisala sam dve sveske i sve vreme su moji junaci šetali pored reke i razgovarali. Ponekad bi se i poljubili na klupici što gleda na jedan spomenik ali da, pretežno su šetali pored reke i naklapali. Nakon što sam odgledala ovo Šotrino delce, mnogo mi je žao što te sveske nisam sačuvala, preradila ih u scenario i prodala RTS-u. Jer ni Laza i Lenka ne rade ništa više od mojih likova. Šetaju i razgovaraju, uglavnom kraj vode. Jer to je romantično, Laza je romantičar, i premda romantično i romantičarsko nije isto, složićete se da ide nekako jedno sa drugim. Elem, u jednoj od tih šetnji, Laza i Lenka spominju engleski jezik, Laza kaže da je korisno znati engleski, jer dosta je velikih dela napisano na tom jeziku, između ostalog i jedna tragedija o ljubavi dvoje mladih. Lenka uzvrati da je čula o toj Šekspriovoj tragediji, ali avaj, nije čitala jer nije prevedena na srpski. Laza nije spomenuo Šekspira, dakle Lenka je dovoljno informisana. Ali čekajte, ona Šekspira nije čitala jer nije bio preveden na srpski?! Tu uleće Laza sa replikom da je on upravo završio prevod i ona ga moli da joj donese primerak čim pre. Lenka koja se školovala u Beču. Lenka koja govori nemački. Lenka koja je svoje dnevnike pisala na nemačkom da njena majka ne bi mogla da ih čita. Ta ista Lenka nije čitala Šekspira jer nije preveden na srpski. Ne, stvarno, evo vi mi recite, jel nas ovde neko zavitlava? Nekoliko sekvenci kasnije, Lenka sebe i Lazu poredi sa Geteom i njegovom životnom pratiljom. Dragi gospodine Šotra, kada ste već mogli da se informišete o Geteovom ljubavnom životu, onda je trebalo da nađete i informaciju da je Šekspir bio velika inspiracija nemačkim romantičarima, te da je isti taj Gete u prokletom Frankfurtu održao predavanja o Šekspiru, i kako je, do vraga, moguće da nije bilo prevoda na nemački?!

Da je reč o bilo kom drugom pesniku, pa i da razumem, ne i opravdam, ideju da se pesnikov genij izbaci u prvi plan. Ipak ne, reč je o Kostiću, koji je dovoljno dominantan i nije potrebno da se svi ostali likovi unize kako bi se on istakao. Naročito ne lik one za koju se tvrdi da je bila njegova muza. Jak ženski lik, kakav bi Lenka bila da je bilo sreće i pameti, nikako ne bi odgovarao dramskom zapletu kome je težio režiser. I zato Šotra treba da se drži ekranizacije romana Mir Jam. Ljubav Laze i Lenke jeste tragična ali nije melodramatična, i ne treba je kao takvu posmatrati niti je kao takvu treba predsavljati. 

Sa druge strane, ovo može biti prosrpski momenat, u smislu naglašavanja Kostićevog zanimanja za nacionalno pitanje ali opet, avaj za Šotru iz dva razloga: u vreme kada se taj razgovor dešava, Berlinski kongres je prošao (plus se u filmu spominje Kostićevo prisustvo na istom) a i ako je već tako, ako se u prvi plan izbacuju slobodarske ideje našeg naroda, zašto se njima umanjuje ženski lik? Ako smo već hteli da pokažemo da je i Lenka patriotski nastrojena, mogli smo npr. pomenuti dobrotvorne koncerte koje je sama organizovala, za koje je sama delila pozivnice i od čijih su se prihoda stipendirali siromašni učenici i/ili uraditi bilo šta što bi fokus stavilo na njeno obrazovanje i elokvenciju? Kontam da je ovako lakše a i publika više voli kad baja dođe i kaže: evo, ja sam ti preveo Šekspira, zahvaljući meni možeš da čitaš! On da prevodi, ona da bude lepa!

Laza Kostić se na kraju oženio Julijanom Palanački. Gajim velike simpatije prema Julki, jako mi je žao što i njoj u spomen nije ostavio tako divne stihove kao što su stihovi posvećeni Lenki. Ali šta da se radi, čoveka takva ljubav pukne jednom. A i ono što je Lenka bila Lazi, to je Laza bio Julki. Čekala ga je, sirota, 25 godina. Eh, Julka… ❤ Elem, uloga uporne Julke, pripala je Milici Grujičić. Kao i u slučaju Tamare Aleksić, ja sam apsolutno neupućena u lik i delo ove glumice, ali sam zadovoljna njenom glumom. Ono što mi smeta jeste, pogađate, karakterizacija lika. Dakle, Julka je prikazana kao neka priprosta žena, koju jedino odlikuje odlučnost u nameri da se uda za Kostića i to je to. Replike tipa: ajmo u hotel, dosta smo gledali tu crkvu, ne mogu ja više da hodam i slično… Stvarno!? Julijana Palanački je, pitajte Somborce, bila dobra i dostojanstvena ali nije bila budala. Imala je ideju o podizanju škole, stipendirala je učenike! Šta Šotra prikazuje: dva puta kako je savladavaju emocije, jednom kada je savladava umor i naravno, smrt. Ah, da! Tu je i scena kada Kostić sanja Lenku, a Julka ga gleda kako spava i smeška se u snu i neće da ga budi jer, i to nekoliko puta izgovori, sigurno sanja nešto lepo, očekujući, valjda, odgovor da sanja nju… Ok…  Apsolutno neiskorišćen potencijal, ako mene pitate. Živo me zanima koje su izvore koristili. 

I kroz primer Julijane Palanački, vidi se koliko je, zapravo, omanula karakterizacija Lenke Dunđerski. Njih dve treba da budu suprotnosti, baš jer je jednu odabralo srce a drugu razum. Ovako su obe prikazane kao blede ideje. Lenka mu je zavrtela pamet svojom lepotom, ok, i pevanjem, a Julče je bila sigurica. Šotra očito bira da se, kada su ženski likovi u pitanju, zadrži samo na spoljnim činiocima, nigde nema zalaženja u psihologiju, nema nikakvih pitanja, nikakvih mogućnosti za tumačenje. Bravo gospodine Šotra, spustili ste priču o jednom od naših najvećih pesnika i o dve izuzetne žene na nivo stereotipnog ljubavnog romana: ljubav koja je (iz raznih razloga) nemoguća, sigurna luka, (ne)srećan kraj. 

Ah, kraj… Mesec dana nakon venčanja Julke I Laze, Lenka je umrla. Zvanično, umrla je od posledica tufusne groznice. Po Šotri, Lenka se ubila. Za potrebe ovog teksta, malo sam švrljala po netu i našla sam navodne izvode iz Lenkih dnevnika iz kojih se vidi da je ideja o samoubistvu vrlo moguća. I, ako ćemo iskreno, nekako bi mi i bila u skladu sa Lenkom. Kao i kod Anice Savić Rebac, to bi bila odluka u skladu sa njenim životnim principima, njenim pogledima na svet. Opet, za nekoga ko teži melodrami, samoubistvo je mnoooogo ispativija opcija nego smrt od tamo neke groznice. Mada, moram ovde da dodam da bi za gledanost najbolje bilo da se pratila teorija po kojoj je Lenka umrla od posledica abortusa…

Bilo bi sjajno da je Lenkina smrt ostala otvoreno pitanje. Ovako šta imamo? Da, opet niz klišea: Lenkino drvo je uništio mraz, Lenka pita Lazu hoće li se i njoj slično desiti; odlazak na put i pozdravljanje sa braćom, ocem i imanjem tako da je svima jasno da se sa puta neće vratiti; zadržavanje u apoteci a ušla je po prašak za glavu… I onda epic fail: Laza Kostić je vest o Lenkinoj smrti primio dok je bio na svadbenom putovanju, baš u Veneciji. Ne u Krušedolu, kako kaže Šotra, nego baš u Veneciji. Zašto Šotra menja mesto? Krušedol je bio Lazino utočište, njegovo sklonište od javnosti, zašto je neophodno da mu se to oduzme? Sa druge strane, Venecija i crkva Santa Maria della Salute već imaju veze sa Lazinim životom i stvaralaštvom. Jer, pre nego što je celog sebe dao poemi Santa Maria della Salute, Laza Kostić je napisao poemu Dužde se ženi, u kojoj je oštro i na sebi svojstven način kritikovao seču naših (dalmatinskih) borova zarad izgradnje pomenute crkve u Veneciji. I evo ga sada, 30 godina nakon toga. Više nije mlad i prkosan, sada je čovek koji je iskusio ljubav i patnju, nem pred lepotom građevne čijoj se izgradnji protivio. I tada se rodila ideja o pesmi! Ne u Krušedolu, dok otac Gavrilo pita da li je njena smrt izvesna. Ne dok čita Julkin telegram u kom ona kaže: izjavi saučešće ali prvo proveri vest. Ne, ne i hiljadu puta ne. Ono što je počelo razgovorima i pismima, pesmama i dnevničkim zapisima moglo je da kulminira samo u Veneciji, samo u trenutku kada se lepota suprotstavi patnji. 

Na kraju, šta je još ostalo da se kaže? Za razliku od Vojina Ćetkovića, Šotra uopšte nije uhvatio srž Kostićeve poetike, i generalno njegovog bića. I to je najveća mana ovog filma. Fokusiranje na jedan aspekt i njegovo preoblikovanje tako da se uklopi u odoređeni žanrovski šablon ne može da bude dobra stvar, nikada. Evo jednog saveta: konsultujte ljude koji se razumeju u materiju. Naši profesori sa Romantizma su sjajni; možda ne delim iste političke stavove kao Milo Lompar, ali čovek zna znanje. Kada bih ja snimala film o Kostiću, prvo bih zakucala na vrata Zorice Nestorović, naše drage Zoke Sreće, koja je, uzgred budi rečeno, glavni krivac što ovoliko besnim na Šotru jer je na predavanjima uspela da me zarazi Kostićem. Zoka je držala poseban kurs o Kostiću, eto koliko nam je on bitan! Prevelik je ovo zalogaj bio za Šotru. Samo čitanje pesme i dodatnih tumačenja, jednostavno nije dovoljno. Ljudi se decenijama bave Kostićevom poetikom pa opet nikad sa sigurnošću ne mogu da kažu da su ga provalili. Kostić je bio kompleksna ličnost, sasvim je ok ako se čovek pogubi u njegovom pletivu. Samo treba imati herca i priznati to.

Osim toga, ako se neko odluči da kao potku za svoje delo, bilo filmsko bilo literarno, uzme mit, a priča o Lenki i Lazi već ima taj oblik, onda može ili da se pridržava istorijskih činjenica ili da naglasi da je delo u nastajanju samo inspirisano određenim događajima. Ako se umetnik odluči za prvu opciju, onda on ne menja bitne stvari prema svom osećaju za melodramsko. Vraćam se opet na isto ali ako već postoji ženski lik koji može da prarira muškom u svakom smsilu, zašto to ne pokazati na filmu? Hoće li biti manje romantično, manje zabavno za publiku? Ne znam zašto se Šotra nije odlučio za drugu opciju i naglasio da je reč o filmu inspirisanom jednim momentom u istoriji. Svakako je napravio nešto novo, rekla bih originalno ali previše je Mir Jam da bi moglo da se nazove originalnim. Delo za koje se nadam da neće trajati duže od jedne sezone.

Poslednju scenu vam neću prepričavati. Evo naznaka odakle je crpeo inspiraciju:

  1. Jedan Kostićev stih: … Tad moja vila pred mene granu.
  2. giphy-tumblr
  3. angel on cloud

I ne, ne preterujem. Najsavršeniji kič koji sam do sada videla. ❤

Na kraju, delim sa vama i utiske moje drage Joko CoCo, koja je držala moju ruku, a na kratko i neke druge delove tela, dok smo prolazile kroz ovo traumatično iskustvo. Inače, neke curice su nam rekle da treba da nas bude sramota što smo tako negativno pričale o fimu… Deco, ako je vama ovo dobar film… No hope… No hope…

S: Jovana, dok stojimo u redu za wc, reci nam kakve su tvoje impresije o filmu?

J: Pa… U prvi mah sam imala utisak da se radi o biografiji. Znaš, narator i sve to… Možda je delovalo i kao neki polu dokumentarac, zbog loše glume u početku…

S: Izvini, samo mala digresija: neki su tu lošu glumu zadržali do kraja filma….

J: E onda, niotkuda, kreće ljubavna priča.

S: Jesi li i ti imala osećaj da je scena sa sađenjem sadnice onako malo… Pa pedofilski odrađenja…

J: Paaa ja to nisam htela u startu da spomenem, jer mi je bilo neprijatno, ali da, definitivno jeste pedo momenat. Zatim, momenat zle majke, i kod Lenke i kod Julke, mislim…

S: Čekaj, da li je Lenkina majka zla?

J: Ako je po Šotri, definitivno da.

S: Samo da dodam da je Lenka svoje pesme i dnevnike pisala na nemačkom. Zašto? Da ih majka ne bi čitala!

J: Upravo.

S: Kad smo već kod nemačkog, da li smatraš da je Lenkino obazovanje (dovoljno) prikazano?

J: Ne. Uopšte nije prikazano.

S: Slažemo se, napravili su od nje…

J: idiota.

Sasvim spontano, ovde se u razogovor uključuje i jedna gospođa, koju ovim putem pozdravljamo. Gospođa se prvo nasmejala našoj konstataciji, a zatim je učestvovala u razgovoru. Dok se nije oslobodila kabina za wc.

Gospođa: apsolutno ste zaboravile vreme u kome se priča dešava. 🙂

J: Imala sam toliko utisaka!!! Sad je sve nestalo! Ali znam šta je problem u Srbalja!

S: Šta je problem u Srbalja?!

J: Problem je taj što njima treba neki narator na početku koji bi im objasnio ko je bio Laza Kostić. Ljudi ne znaju ko je Laza Kostić i zbog toga se smeju kada mi kažemo da je ovo totalni promašaj. I onda oni misle da nešto nije u redu sa nama. Jer da ljudi znaju šta je i ko je bio Laza Kostić, ovo im uopšte ne bi bilo zanimljivo i sad bismo svi skupa tražili naših 250 din nazad.

S: Više, ako računaš i naćose.

J: Ovo stvarno vređa inteligenciju. Ali… Nema inteligencije za uvrediti! Nema! Jer ljudi ne znaju!!!

S: ALIIII KRAAAAAAAAJ! KRAJ JE SJAJAN!

J: Kraj je ispunio sva moja očekivanja, kraj je… Treš. Godina 2017. počela je vrhunskim trešom.

S: Meni je ovo doza za celu godinu!

J: I meni. A to me boli. Ja volim treš.

S: I mene boli, ali FALA ZDRAVKO, FALA ŠOTRA! Ovo je bio vrhunski treš.

J: Jao a momenat da je Laza kao retard!

S: Jaooooo! Mislim poznato je da je Laza bio ekscentik ali toliko naglašavanje toga… Stvorio se suprotan utiska. Ne misliš da je šaškast, nego misliš da je, pa ometen u razvoju.

J: Strašno je… Moram Teu da javim, moram Teu da javim! 

I evo nas na kraju. 🙂 Da li ste već pohodili bioskope ili planirate da sačekate seriju? Ili ne planirate da gledate uopšte? 😀

Top 5 plus 1, epizoda: Gorski car

Verujem da među vama gotovo da ne postoji osoba koja nije upoznata sa razlozima koji su doveli do nastanka ovog bloga. U slučaju da ste prvi put ovde, vratiću vas u tu davnu 2013. godinu, pravo do posta koji nema čak ni naslov ali ima emociju! 😀 Storije o profesoru Miodragu i dalje odjekuju hodinicima naše katedre, deo su naših trač partija, njegovi zaključci citiraju se češće od narodnih umotvorina a njegove poštapalice postale su deo našeg svakodnevnog govora. Posebno je divno što svačije sećanje donosi nešto novo a opet svi smo ujedinjeni oko jedinstvene emocije kada je taj čovek u pitanju. I svi smo uvek radi da svoje priče podelimo sa onima koji su bili manje srećni i nisu stigli da Mikicu upoznaju lično.

Top 5 plus 1 biće serijal tekstova o omiljenim knjigama profesora Mikice. Ideja je bila da se okupljamo i analiziramo delo, svaka na svoj način, uz kafu i hranu, bez prevelikog obraćanja pažnje na akademske stavove i terminologiju, mada se već na provom okupljanju ispostavilo da je to lakśe reći nego učiniti. Naslove sa liste je sa nama, jednog veselog letnjeg dana, podelio kolega kog gotovo ni ne poznajemo, poznate smo mu bile sa nekih vežbi i to mu je valjda bilo dovoljno sa sa nama započne razgovor. Mi smo se odlučile da ih čitamo po redosledu epoha, nekako nam je to logičnije bilo nego da prelećemo iz moderne u realizam pa onda u postmodernu.

E sad, postavlja se pitanje da li je Mikica zaista baš ove naslove izdvojio kao omiljene. Ne znam, zaista. Jedino mogu da verujem Dekiju na reč. Volela bih da smo za njih saznali ranije pa da ga pitam gde je do vraga Barns i zašto Svetolik Ranković a ne, recimo, Matavulj. Al dobro, možda je za neke stvari i bolje da ostanu misterija.

Pre nego što vam prenesem naše (mudre i vickaste) zaključke, reći ću nekoliko stvari o samom romanu, u slučaju da ga niste čitali. Roman Gorski car je možda najznamenitije delo srpskog realiste Svetolika Rankovića. Napisan 1897. godine, roman naizgled tematizuje pitanje hajdučije, da bi se preko nje otvorio niz drugih pitanja i problema jednog društva na samom kraju XIX veka. U centru zbivanja je Đurica, mladić koji se usled niza životnih okolnosti našao među hajducima i postao Gorski car.

Sad kad imate neku vrstu objašnjenja, predstavljam vam roman Gorski car, onako kako ga Vesna, Ljilja i ja vidimo. Pre nego što krenemo, red je da vam odmah kažem da je pred vama poprilično dugačak tekst. Jeste da je mahom u dijalozima ali ipak… Takođe, tekst je pun spojlera, nije moglo bez njih. Smatrajte se upozorenim. Krećemo!

S: Čast mi je da otvorim plenarno zasedanje o romanu Gorski car i učinila bih to pitanjem za koje smatram da je krucijalno za razumevanje ovog romana a ono glasi: da li ste, dok ste čitale delo, imale žarku želju da probate kajganu na kajmaku?

Lj: Svakako. Između ostalog.

V: Očigledno nisam toliko pažljivo čitala.

Lj: Meni je onaj but bio privlačniji, ali ok…

S: Dobro, sad kad smo na to vrlo bitno pitanje odgovorili, izvolite početi. Šta biste vi prvo izdvojile kao bitnu stvar u ovom romanu od koje bi valjalo početi?

V: Kome daješ reč?

S: Ko želi, neka je uzme.

Vesna je digla dva prsta.

V: Ja bih prvo izdvojila to kakva je Đurica budala pa da raspravljamo o tome da li je budala, I, pošto jeste, kolika je budala.

S: Ček prvo da ustanovimo to da li je on budala.

Lj: Ja ne znam šta bih rekla. Malo mi ga je i žao. Jer delom je postao takav zato što ga je i društvo odbacilo a i bio je izmanipulisan. Opet, sam je kriv što je povodljiv. Plus, ispao je neviđena kučka kada se na kraju vodao sa oniim varošankama i ostalim.

V: Ja mislim da ima prostora da saosećamo sa njim, ima prostora da ga sažaljevamo…

S: A ima i prostora da mislimo da je budala!

V: … iako je većinom on sam odgovoran za sve što mu se dešava. Mislim da u onom momentu na kraju romana, kada počne Stanki da preti ubistvom iako u tom trenutku to ne misli ozbiljno, al eto čisto da se dokaže, e TU mi se već želudac prevrnuo i tu prestaje svaka mogućnost za saosećanje. Tu mi je totalno dno dna. Eto.

S: Paaa znaš kako, meni ga je prvo bilo žao zato što i ja mislim da je izmanipulisan i da je (na to) bio primoran prvo zbog siromaštva a onda i tog odnosa koje je selo imalo prema njemu. Ali, iako se slažem da je na kraju ispao govedo i da ne bi trebalo da ga sažaljevamo, moram da kažem da taj njegov odnos prema ženi možemo da tumačimo isto kao neki oblik kompleksa i da zbog toga, ipak, možda treba da nam bude žao. Jer, znate na početku kad kaže da njemu nije zapravo toliko bilo bitno šta selo misli o njemu koliko mu je bitno šta ona misli.

V: Vrlo je frustriran.

S: Da, vrlo je frustriran po svim pitanjima ali mislim da mu je izuzetno bitan taj odnos sa ženom. ,,Zato što duboko svima treba ljubav.” Povrać.

V: Ja mislim da mu je taj odnos vrlo bitan, ne zato što svima treba ljubav, jer ovde ne možemo samo da govorimo o nekoj ljubavi. On je motivisan seksualnim nagonom. On jednostavno, brate, hoće i ne razmišlja o posledicama. I to je ono…

Lj: … to je čist seks.

S: … Ljudiiii.

V: Zato ne govorimo samo o nekoj ljubavi, mislim da je on više… Ono…

S: ..predatorski nastrojen? Ne znam, znate da na početku ima ono kao oči njene, pa ona u kolu pa je kao iz prikrajka…

Lj: Pa da, ima definitivno tog fatalizma ali ima i ovog nagona. On nekako na raznim stranama pokušava da se osimisli ali mu ne uspeva nigde.

S: Da li onda mislimo da je to njegova tragedija? Što pokušava da nađe uporište na raznim mestima ali bezuspešno? Nema za šta da se u’vati.

Lj: Bukvalno. Ne može da nađe stalno uporište, nestalan je.

V: Nestalan je ali ne zato što on teži za nekim uporištem pa svaki čas traži na nekom novom mestu nego zato što je jako povodljiv i naivan.

S: Ali zbog toga i jeste povodljiv i naivan, zato što svaki put kad mu neko nešto kaže, on u tome vidi novu mogućnost, možda lakšu od one prethodne i onda se samo tako okreće. Znaš, to je isto kad mi uđemo u Skroz dobru i ja kažem da hoću da kupim kroasan sa šunkom i ti kažeš možda ipak mrežica sa pečenicom i ja odem i uzmem mrežicu zato što mislim možda će to više da me zasiti od onog kroasana. E tako i on: on misli ovo je ovako, onda dođe čiča Vuja i kaže: ne, ajmo u šumu, pa odu u šumu, onda nije šuma nego ajmo u Beograd i tako… Sve mu je tako. I zbog toga ne može da se… Zapravo, sve je tako lančano povezano. Mi mislimo jedno a ono može da bude i drugo….

Lj: To je zapravo prava slika društva, to delovanje iz senke a isturanje u prvi plan tih marioneta. To je pravo princip funkcionisanja jednog društva.

S: Možda u tome i leži cela stvar, cela ta hajdučija na stranu, možda je baš to poenta romana. Da nam kaže da smo mi mali a da je društvo veliko i šta god da mi radimo….

V: A kako može da bude veliko društvo u kome je sve trulo i sve korumpirano?

Lj: Pa prevelik je to mehanizam da bi neko mogao da se odvoji i da samostalno funkcioniše.

S: A i Danska je velika pa je u njoj ipak nešto trulo.

V: A svet je ispao iz zgloba!

S: NEMA DRAME DOK JE ŠEKSPIR NE NAPIŠE! Šekspir prožima sve!

V: A šta mislite, koje on uporište hoće da nađe? Šta on zapravo želi? Šta hoće taj čovek?

S: pa ja sam prvo mislila da on juri socijalnu sigurnost, pošto se sve vreme potencira kako je siromašan…

V: a da li je dobio tu socijalnu sigurnost?

S: Mošaaaa.

V: Ja sam mislila da on želi slobodu od socijalnih konvencija, pa da zato beži u goru. A jel dobio slobodu? Jeste, malo sutra. Opet je rob tuđe volje.

Lj: Što je još gore. To je baš dobro rečeno.

S: Ej, čekajte da pribeležim, ja ipak ovo treba da polažem.

I tu ostavljamo Vesnu usamljenu i ideji da Đurica nije tragična ličnost. I Ljilja i ja smo smatrale da su sve odluke koje je Đurica doneo uslovljene okolnostima, odnosno samim Đuričinim karakterom, dok se Vesna zalagala za ideju da Đurica zapravo nijednu odluku nije doneo samostalno.

Lj: Pa da, realno. Ja mislim je tu piscu negde važnije bilo da izvrgne ruglu taj mit o slobodi i o gorskim carevima, nego možda i sam Đurica.

V: Pa jeste i to,  jer hajdučija se, između ostalog, posmatra i kao socijalni problem. Ne samo kao njegov individualni.

Lj: I da čovek van sistema, na kraju, ipak ne može da se osmisli ma koliko hteo.

V: Ja mislim da se ovde vodi prikrivena rasprava o izborima, o tome koliko čovek može sam da izgradi svoju sudbinu svojim izborima i svojim odlukama i u kojoj meri je predodređen. Možda Đurica u nekoj meri jeste predodređen: dobio je loše vaspitanje od oca koji ga je vaspitao kao kradi samo pazi… Kako kaže ono?

Lj: Nevidiš…

S: Čekaj, imam zapisano.

V: Nema krivice… kako beše?

S: Na nevidišu nema krivice.

Lj: E to.

V: Sa druge strane, vaspitanje… Ono ne može da bude opravdanje za sve postupke. On je više puta imao izbor da postupi na jedan način a postupio je na drugi i mislim da se više ukopava sopstvenim odlukama, sopstevenim izborima i što je najbitnije, nedostatkom odgovornosti za te izbore. Uvek misli, eto tako… Kaže Stanki jednom: nije nama suđeno da budemo srećni ili tako nešto. U suštini je mnogo više žrtva sopstvenih pogrešnih poteza. Znači, nemam tu vrstu opravdanja za njega, to kao jadan, od takvog je oca. Mogao je da krene i drugim putem. Zato mislim da nije tragičan junak, jer tragičan junak mora da se opameti kroz patnju, znaš: patnjama se pamet stiče. A on se ni na samom kraju ne opamećuje. Sve vreme srlja i srlja i srlja i nikako ne oseća da sam treba da preuzme odgovornost za svoje odluke, bez obzira da li su pogrešne. Stanka, za razliku od njega, ona nekako… Jeste se zajebala, možda i nije, kako ko misli, ali ona nekako preuzima odgovornost za svoju odluku i ona dela u skladu sa tim.

Naš razgovor u ovom trenutku prekida pucanje balona. Ja psujem roditelje koji puštaju decu da nekontrolisano jurcaju po ugostiteljskim objektima, Ljilja i Vesna uglavnom negoduju u sebi. Doneta je odluka da se sastanci više neće odigravati u Meku.

Elem:

S: Dobro da, ali ta njena odluka… I ona je proistekla iz toga šta se dešavalo, kakav je bio njen status u porodici.

V: Pa kakav je bio?

S: Znaš kad je prvi put spomenu, kad je opisuju, znaš da kažu kao da nije pripadala toj…

V: Ne znaju na koga je.

S: Tako je, ne znaju na koga je.

V: Da, ovde definitivno ima i rasprave o tom uticaju nasleđa; ima ono kad onaj apotekar raspravlja sa ostalim ljudima pa se sprdaju na račun toga. Ali mislim da je Stanka upravo pokazatelj toga da nasleđe nema toliko uticaja koliko se se možda u epohi realizma pridaje značaja. Više imaju uticaja sredina i vaspitanje i karakter.

Lj: I ta njihova sloboda izbora na kraju ispada kobna i ne donosi ništa bolje nego ukalupljenost u sistem.

V: Što bi rekao Mikica: ljudi, zar ne znate? Izbor vam je najčešće iluzija. ❤

Lj: Pa i to je tačno…

S: Na kraju nismo odgovorile na pitanje da li je budala.

V: A naivan je… Stvarno je mnogo naivan ali do nekog momenta možeš da ga sažaljevaš ali od nekog momenta ti dođe da ga išamaraš. Meni bar je došlo. Jer stvarno nekad što je mnogo – mnogo je.

S: Meni nije dolazilo da ga išamaram. Inače sam sklona šamaranju likova u knjigama ali sada mi nije došlo Đuricu da šamaram koliko bih ubila onog Vuju. Majke mi moje.

Iskoristiću ovaj trenutak da kažem da sve tri podržavamo ideju da nasilje nikad nije odgovor ali šamaranje likova iz knjiga se ne računa kao pravo nasilje. Zar ne? 😀

Lj: Meni je došlo da ga išamaram onda kad je smara za one Beograđanke i kad ide na pijanku sa onim…

S: Neee znaaaam. Ali stvarno sam imala poriv da ubijem Vuju. Mnogo me smara, mnogo me nervira.

V: To je negde i funkcija Vujeva…

S: Znam ali ipak…

V: … da on bude zlikovac…

S: Jasno mi je ali…

V: Zlikovac 100% da bi Đurica…

S: Jel mislite da je on neki….

Lj: Zao duh?

S: Mefistolovski….

LJ: Definitivno jeste. On je zao duh…

V: Oličenje čistog zla.

Lj: … dok je sveštenik kao dobri duh.

Stihotomija na kojoj bi nam i Rasin pozavideo!

V: Nego, meni sveštenik i Vujo dođu neka vrsta zamene za oca, samo u potpuno različitom smislu.

S: DAAAA, BREEE! Figure oca! Čekaj da zapišem! Vujo i pop…

Lj: Antipodi.

S: Antipodi… Kako je to divna reč!

V: Dakle, ja sam htela da išamaram Đuricu, Slavka Vuja. Ljiljo, a koga si ti htela da išamaraš?

S: (umesto Ljilje) Kao Stanku, al ne mogu to da kažem jer bi se to računalo kao nasilje nad ženama.

Lj: Neee, Stanka je meni skroz simpatična.

S: I meni je Stanka kul. Od svih ovih ženskih likova na koje sam nabasala u svom jadnom životu baveći se realizmom, mislim da je Stanka potpuna kraljica! I prava je šteta što je nije nazvao Slavka!

Lj: Delija devojka! Jes!

S: Baš je delija devojka, kad juri onog zduhaća, čeka riba a vampir nikako da se pojavi. ❤

V: I kako je Đurica dosledan u naivnosti, tako je i ona dosledna u tom svom neuklapanju u stereotipe. Ona ne dozvoljava da na kraju bude jedna prevarena i mučenica izigrana.

I evo nas. Sa Đurice prelazimo na najsvetliju tačku ovog romana, lik Stanke. Beskrajno smo se zabavljale dok smo se bavile analizom njenog lika. Izbori koje je ona napravila vodili su naša tumačenja iz jednog ekstrema u drugi, menjali našu poziciju prema njenom liku ali smo ostale složne oko činjenice da je, gradeći njen lik, Svetolik Ranković napravio sjajan posao!

S: Mislite li da je Stanka pozitivan ili negativan lik?

V: Ne dele se ovde likovi na pozitivne i negativne, osim Vuja, naravno, i ovih razbojnika koji su strogo negativni.

S: Ok ali da treba da je svrstate negde, šta biste rekle?

LJ: Pa kao pozitivnog.

V: Više, da. Jer ipak fascinira tom i hrabrošću i doslednošću i neobičnošću i spremnošću na te rizične korake.

S: Meni je ona svetla tačka ovog romana.

Lj: Mada, Stanka je ispala malo derpe na kraju.

S: Što misliš?

Lj: Pa zato što je znala šta će mu se desiti kad ga prijavi. Ona bi nekako ispala mnogo svetliji lik da… Ne znam ni ja. Da je nastavila dalje, znajući kakav je on smrad al da se nije poistovetila sa njegovim smradalaštvom. Nego je i ona na kraju bila spremna da se spusti nisko, samo da bi mu se osvetila.

V: A sad je pitanje da li se ona time spustila nisko ili bi se spustila da je ostala sa njim dok se on tamo potuca sa varošankama i slično. Ja mislim da je to negde bilo dosledno. Jer ona se ne uklapa u patrijarhalnu ulogu da si ti uz muža i da sad tu ćutiš i trpiš njegova sranja. Nego jednostavno, koliko god da je ispala…

Lj: Da ali da ga je skroz ostavila…

S: Ja mislim da ne bi pilo vodu da ga je samo ostavila. Jer moramo da imamo u vidu i kad je roman napisan.

V: Ona je sve svoje ostavila radi njega.

S: Da. Da se ona samo pokupila i otišla, to se ne bi održalo. Ovako je uradila nešto što možda nije u skladu sa njenim, mada jeste u skladu sa njenim razmišljanjem, nešto što ju je možda srozalo u našim očima, odnosno očima čitalaca ali je sa tog nekog stava prema njenom liku, potpuno dosledno. I ne samo prema njenom liku. Mislim da je to jedina stvar koja bi pila vodu kao deo radnje.

V: Sa stanovišta funkcije u strukturi romana… Thumbs up!

Lj: Na kraju je interesantno što po njega nije ispala fatalna neka gradska devojka kojoj to priliči nego baš seljanka.

V: Seljanka u smislu….

S: Žena sa sela. Ne seljančura.

V: Imam zabeležen ovaj momenat o pričešću, ovo kad Stanka kaže: išla sam ja nekada u crkvu, dok sam se još brojala u ljude.

Složno kao jedna: to je baš tužan momenat.

S: Da li bi bilo efikasnije bilo da je kraj bio drugačiji? Bila bi super stvar da je Vuja Stanka ubila, kao onog vuka što je ucoljala na početku.

V: Nije to što… Ne osvoji ti srce time što ga je ubila.

S: NEGO KAKO JE REKLA! ❤

V: Da, kad kaže: ja jednog ucoljah.

S: Meni je toliko bilo smešno to za vuka. Ona viče ćaletu dođi pa ga deri dok je vruć, a on je u fazonu šta pričaš, a ona kao ja ga krnula a ti kako hoćeš.

V: Kao da to nije ništa.

S: Meni je baš žao što nema više takvih scena sa njom i tim njenim… Jer ona ima taj potecijal.

V: Trebalo je ona da bude glavna junakinja.

Lj: Koliko pobija u stvari o romantičnoj krhkoj slinavoj ženi!

S: Jašta da je trebalo! Ja generalno baš volim junakinje koje se po nečemu izdvajaju iz zajednice.

V: Pa ko ne voli?!

S: Pa dobro, ima ljudi koji imaju nizak prag tolerancije kad su takve žene u pitanju. Dakle, bilo mi je super to sa vukom mada, moram da kažem, nisam očekivala takav rasplet.

V: A kakav je mogao da bude rasplet? Šta je ona mogla da uradi?

S: Pa otkud znaaaaam?! Ja onomad kad sam prvi put čitala, za Korunovića, ja sam mislila da će to da se pretvori u neku… Neću da kažem melodramu, ali sam očekivala neku vrstu hepi enda. Kao sad će njih dvoje, tu nešto…

Lj: Zajedno da budu prokazani.

S: Da, ili… tako nešto. A onda, kad sam skontala da od toga nema ništa… Onda jbg.

Lj: Ne znam, meni je to stvarno ostavilo neki gorak ukus. To što je uradila na kraju. Mislim, on je sve vreme apsolutni debil prema njoj, uključujući i to da je ona ostavila svoj život da bi bila sa njim a on joj se posrao u život jer kao eee meni se može, ja sam gorski car pa ajde malo varošankice, ajde malo udovičice. Mislim, stvarno je bio sirovina. Ali opet, nizak mi je taj njen poriv da to uradi samo zato što je bila ljubomorna.

V: Ali nije ona samo bila ljubormorna. Mislim da je ona…

Lj: Pa dobro, osetila se izneverenom. Zbog samog svog izvora i razočaranosti u sebe, ona se na kraju posrala po njemu. Meni to nije ok. Bila bi mi bolja da se ubila.

V: Da se ubila, postala bi mučenica. A ona se ne uklapa u taj patrijarhalni koncept mučenice i paćenice.

Lj: To bi mi opet bilo efektnije jer bi ispalo da, koliko god se žena bori, na kraju uvek završi kao stereotip. To bi mi ipak bilo efektnije.

V: Mhm, da. Umetnički, da.

S: Ovako je ipak bolje, ostala je dosledna činjenici da nije stereotip.

Lj: Pa da, dobro. Al meni se taj postupak ne sviđa. Šta da radim?!

V: Ona je uvek bila svesna svoje nadmoćnosti i ona je na kraju… Prosto, jedina moć koju je imala jeste da ode i da ga prijavi. Ona je sve vreme imala tu mogućnost ali joj nije padalo na pamet da je upotrebi, sve dok nije bila potpuno razočarana.

Lj: Ona je na početku prikazana kao žena Amazonka i to, i sa nekim fatalnim pogledom jer niko nju ne sme da pogleda u oči, ima, dakle, tu fatalnost. I kako se s njim spanđala, tako je sve svoje moći izgubila i postala je njegova pratilja.

V: I ona je neko ko se izdvaja iz društva, ko se ne uklapa, neko ko je izuzetan a na kraju, uz pomoć mehanizama tog društva, ona se vraća u te okvire.

Lj: I možda na kraju ipak nije ta doslednost, nego koliko svi potenciraju da je ona drugačija i koliko se sama izdvojila time što je pobegla, na kraju se na sve to posrala, tako što se vratila.

V: I to na najgori način.

Lj: Da, kao izdajica onoga za šta je prvobitno pošla.

V: Trebalo je ona da zameni Vuja.

S: Apsolutno! Trebalo je da preuzme bandu i to bi bio takav šamar!

V: Ona to ipak ne može da učini jer nije zla

S: Pa dobro, da. Ali bilo bi…

V: Ona je vrlo moralno, kako da kažem…

S: Uzmi malo mandarine.

Lj: Ne mogu.

S: Ma uzmi malo, u Stankino zdravlje. Ajde.

Lj: Aaa ne mogu.

S: U STANKINO ZDRAVLJE, JBT!

Lj: (uzela mandarinu u Stankino zdravlje) Ne znam. Meni se to rešenje na kraju nije dopalo.

S: Ne znam, meni je to njeno rešenje… Sasvim ok.

V: Definitvno bolje nego da se ubila.

Lj: Možda bi mi najbolja fora bila da se spanđala sa Novicom i otišla sa njim.

S: Aaaa ne. To bi bilo… S jednog na drugog. Kad je ovaj izgubio funkciju, otišla je sa drugim.

Lj: Nje na kraju ni nema u toj poslednjoj sceni. Samo keva plače za njim a sa kevom nikad nije bio blizak. To je isto malo licemerno na kraju.

S: Možda nje nema zato što je ona smatrala da to što je uradila, da je time izgubila pravo da bude tamo.

V: Ona je svoju ulogu završila.

S: Možda bi i ona mislila da je to nešto licemerno da se pojavi tu jer ona ga je prijavila i realno, zbog nje su ga koknuli i sad kao ona tu nešto plače.

Lj: Definitivno taj kraj ostavlja gorak ukus. Ne znam kako bih ga rešila ali ne sviđa mi se. Na kraju ona, koja je kroz ceo roman bila bolja od njega, završava kao ranjena izdajica.

V: Najbolje bi bilo da se on sam pokajao, u smislu da se sam prijavio. Da je poslušao popa.

Lj: On je na kraju ispao žrtva. I na kraju ona koja je bila bolja od njega, ona ostavlja gorak ukus, a on se iskupio kroz tu žrtvu.

V: Ona nije dobila šansu da se iskupi za tu izdaju. Ali opet, da li si ti izdajica ako prijaviš zločinca? I to je sad pitanje.

S: Pa znaš šta? Ako ti prijaviš nekoga koga si videla da nešto radi, onda nisi izdajica.

Lj: A tu je i onaj momenat kada pisac kaže da se ona neprijatno iznenadila kada su joj rekli da će i ona morati da odgovara kao saučesnica.

V: Pa da, to sam ja rekla. Zaista, da li je ona nešto pogrešno učinila u tom smisli? Ona nikog nije ubila, nikog nije opljačkala.

S: Nije, ali je znala da je on i krila je. To je saučesništvo.

Lj: Njena moralna čistota se tu dovodi pod znak pitanja, zato što je u svakom trenutku mogla da ode i da ga prijavi. A ona je ga je prijavila zbog svog, sebičnog cilja.

V: Prijavila ga je kad više nije imala kud.

S: Ja ne mislim da je izdajica.

Lj: Ne znam, meni se to ne sviđa. Šta da radim

V: Ne znam, možda da je otišla negde pa da započne novi život sama. Jedino to vidim kao neko, koliko toliko, srećno rešenje.

Lj: Možda smo se mi malo zanele kad smo rekle da je ona iz neke ljubavi pošla za njega i sve žrtvovala. Ona je za njega pošla jer je on za nju bio nešto egzotično, a ne zato što je sad nešto odlepila za njim.

V: Iz istog razlog je pošla da sačekuje drekavca.

S: Zato što je izazov.

Lj: I konstanto taj njen žal, tipa samo da još jednom vidim izvor, da zagrlim majku, da sa njima idem na izvor. S obzirom koliko teži ka nekoj egzotici, to mi je baš bilo čudno.

V: Sad me je Ljilja skroz ubacila u problemaciju. Imala sam neki stav a sad si me skroz pokopala.

S: Kako je to cool!  ‘Oće neko ovu pitu?!

Jer kakav bi to razgovor o knjigama bio bez pite?!

V: Imam jedno pitanje. Da li mislite da se može govoriti od paradoksu privlačnosti negativnog junaka?

S: Kod čiča Vuje? Možda, ako se ložiš na starije tipove…

V: A kod Đurice?

Lj: Svi ti negativni junaci, pa čak i sam Vujo, su privlačni na neki način jer imaju neku izuzetno osobinu. Da li je to izuzetna pamet kojom se ističu u društvo ili izuzetna lepota… Ima andrićevskog momenta na početku, ono kad kaže da su Đurici oči počele da igraju kao na zejtinu.

S: Daaaaa!

V: Uuuuu, sviđa mi se to zapažanje.

S: Pa ja ne znam, pravo da vam kažem. Nije mene Đurica ostavio ravnodušnom ali me nije baš nešto ni privukao. Ne znam, meni kad kažeš privlačnost negativnog junaka, ja sve odmah poredim sa Ričardom III, valjda zbog one studije, šta ja znam. I sad nemam uopšte taj odnos taj odnos koji sam imala prema Ričardu. Svaki put kad uzmem da čitam Ričarda, ja sam svesna koliko je zao al ne mogu da ne mislim: uuuuu, Ričarde, oplodi me! A sad nemam taj stav prema Đurici… Pa ne znam. Nije mi nešto privlačan. Vujo mi je privlačan ali ne u oplodi me smislu, nego prosto mislim da je stvarno…

LJ: Sperioran.

S: Da! Baš superioran!

V: U smislu, fascinira te sposobnost da manipuliše.

S: Da, ta sposobnost da manipuliše…. Kad ga prvi put uvodi kao lika, kaže da se školovao, bio bi, ne znam… Vojskovođa ili tako nešto. Takvi likovi ili mogu da budu ekstremno surovi, odnosno zli kao što je on ili da idu u visine jer im je takav mentalni sklop. I to se meni baš sviđa!

V: A da li vas to fascinira moć kao takva, nebitno da se koristi u pozitivne ili negativne svrhe?

S: Ne moć koliko sposobnost da uspostavi…

Lj: Moć, moć. Mene bar.

S: Mene fascinira ta sposobnost da kontroliše. E sad, ako to možemo da podvedemo pod moć, onda i mene fascinira. Meni je super ta njegova sposobnost da svaku situaciju preokrene u svoju korist.

Lj: Ma ceo sistem, on je potpuno u tom naličju društva stvorio jedan toliko čvrst sistem da je to stvarno za divljenje.

V: Ali opet taj sistem nije opstao. Mada, pitanje je da li nije, da li je neko preuzeo njegovu ulogu.

S: Sigurno jeste. Možda ga nije direktno nasledio ali posmatrajući ga i koristeći njegove metode rada, neko neko se sigurno okoristio.

LJ: I koliko je samo taj naslov Gorski car ironija… Koliko su ti ljudi samo marionete u nečijim rukama.

V: Mislim da je ovde pitanje moći dosta problematizovano. Jer, šta je moć? Koliko je lako steći moć i koliko je lako izgubiti je? Počev od Đurice, koji u prvim poduhvatima bude malo nesiguran a onda se osili kad vidi da ga svi gledaju sa strahopoštovanjem, pa do Vuje koji na kraju završi tako kako završi pa do Stanke koja kaže: u pogledu joj ponos i svest o svojoj nadmoćnosti. Dakle, ona je jedna vrlo specifična ličnost. Ali i tu nadmoć, ona opet gubi kada postane najobičnija žena koju ovaj vara sa tim varošankama. Doduše, ona opet ostaje dosledna, čini to što čini ali nekako je to pitanje moći….

Lj: Dosta je problematizovano.

V: Daaa…

Lj: Ali sve institucije patrijarhalne zajednice su apsolutno izvrnute ruglu u ovom ormanu…  Romanu. Počevši od institucije braka pa preko samog društva…. I najbolje mi je to što se na kraju postavlja pitanje da li je taj sudija na kraju stvarno kompetentan da sudi bilo kome. I fora je kad god se približe tako nekom ko se do malo pre kuričio kao mi ćemo njega da sredimo, onda su u fazonu: ma ja ću tebi da pomognem, ti si meni super.

V: Da, pravda je jedna velika iluzija. A šta mislite o onome: pu buranija, razbojnik a oseća!

Lj: Kako?

S: Razbojnik a oseća.

V: To Vujo kaže, kad Đurica hoće da se ženi. Prvo je zadovoljan jer vidi da ovaj ima neku žensku pa ne mora da mu privodi… I bar ono, nema taj trošak. Toliko o ulozi žena. A onda kad shvatu da tu ima nešto više, da je Đurica zapravo zaljubljen, onda on kaže: fuj buranija, razbojnik pa oseća! Tu je isto ta protivrečna priroda Đuričina i unutrašnja borba…

S: Ja mislim da je to Vuja rekao zato što se, u stvari, uplašio da on neće biti jedini koji bi kontrolisao Đuricu. Jer on je tačno provalio kakav je Đurica tip i mislim da se zapravo zabrinuo da neće biti jedini koji kontorliše našeg malog Đuricu (od trske je napravio frulicu).

V: Pa onda bolje da drži stvar pod kontrolom i da im on organizuje venčanje, nego da…

Lj: Vujo sve želi da drži pod kontrolom. I ono kad broje one zlatnike, kome će koliko i to, uvek se kaže: Vuju ne bi pravo, ali ipak im je dao.

V: E a šta mislite o Vuji kao svodniku?

Lj: Da, on definitivno jeste jedna vrsta makroa.

S: I potpuno je nebitno da li privodi ženske ili privodi muške.

Lj: A ti ljudi jesu neka vrsta prostitutki za njega, ti njegovi hajduci. Bave se najnečasnijim i najprizemnijim poslovima a on ubira plodove.

V: Da, da! To tačno može da se primeni i na hajduke. On je u svakom slučaju glavni manipulator.

S: Jao, ja ću to obavezno da spomenem na ispitu! Nego, da li se vama dopalo što nam je odmah rečeno da je Vujo odao, ono kad su došli panduri da kopaju po avliji…

V: Da mu je to Vujo smestio?

S: … da. Da li je vama to smetalo dok ste čitale?

V: Meni nije al vidiš sad kad kažeš, možda bi bilo bolje…

S: Da je recimo Đurica to…

V: Al dobro, ovo nije krimić, nije misterija, tako da nije potrebno…

S: Ne u smislu krimića, nego zar ne misliš da bi bilo bolje da…

Lj: … smo na kraju saznali…

S: … da. Da li bi to možda uticalo na Đuričin lik?

V: Moguće, moguće.

Lj: Ne bi ispao toliko naivan koliko je ispao.

S: Meni je to baš glupo bilo.

Lj: A i Vujo bi ispao efektniji. Nije da je njemu potrebno još efekata ali ipak.

V: Da, možda sam ja prestroga. Lako je meni da osudim njega kako je naivan i kako je budala kad ja sve vreme znam… Al mislim da bi se provalilo da je…

S: Pa da, mi bismo svakako shvatili kroz čitanje… Već bi bilo provaljeno onog trenutka kad kaže: ne brini se ti ništa, ja ću da te izbavim ali ajde u goru. Nama bi odmah bilo jasno. Zato i mislim da je potpuno nepotrebno što su nam rekli: eeee, ali znate, to je njemu sve Vuja smestio.

Lj: A sada da malo potanko popričamo o Vuji. Mislim, to je u knjizi.

S: Da, da, da.

Lj: Ne znam. Meni je to… U pravu si, bilo bi efektnije. I kako je na prizeman način taj Vujo, kako je spreman da olako žrtvuje tuđe živote da bi se bogatio. To uopšte nije mala stvar. A oni to kažu prosto kad mu jedan dosadi, smaknu ga i dovedu drugog. I kao prijavi ga policiji. Mislim da bi na kraju efektnije bilo da je ostao da tavori u nekoj ćeliji nego što je ispao figura žrtve. Mislim na Đuricu.

S: I ja to isto mislim.

V: Pa da, moguće. To mu je malo osvetlalo obraz.

Lj: Očistio se.

V: To pogubljenje i kao pokajanje, pred sam kraj.

Lj: Ili da je ostao da se šunja po planini ili nešto. Da živi potucajući se.

S: Da bere bobice.

Lj: Mislim da bi to bolje bilo.

S: To bi još bolje bilo. Oš mandarinu?

Lj: Pa može.

V: To bi onda bilo baš u stilu grčke tragedije. Jer on kaže: ja sam odvojen od ljudi a to je kao da sam mrtav. Zato bi mu to bila veća kazna. Jer smrt mu nije kazna, ona mu je dobro došla.

S: Tako da mi zapravo možemo da kažemo da je Svetolik Ranković napravio nekoliko grešaka u svom romanu a koje bismo mi rado ispravile… Takođe, jeste li primetile koliko smo andrićevskih motiva uočile ovde? Oči na zejtinu, ljudi kao nosioci zla a zlo je neiskorenjivo…

Lj: Da, da, da! Pa realno, Andrić razvio Svetolikov potencijal!

S: SPAVAŠ LI MIRNO, ANDRIĆU IVO?!

Lj: A Rajka Radaković je Stanka s novcima.

S: Pa da! I Rajka je u stvari preuzela očevo ono štedi, štedi. Isto kao što je ovaj preuzeo…

lj: Kradi, kradi.

S: Da, kradi, kradi al pazi da te ne u‘vate.

V: Kako misliš da je Rajka Stanka s novcem? To mi malo obrazloži.

Lj: Pa ono, pokušava da preuzme taj muški obrazac ponašanja isto kao i Stanka i da se osmisli u njemu.

V: A i ona se, sirota, zajebala zbog ljubavi.

Lj: Pa da.

V: Jao što je to zanimljivo.

S: Baš je zanimljivo kako te ljubav uništi, jebo ga ti.

V: Jao Ljiljo, to da uzmeš za temu za master!

S: Ne, ne, stvarno. Ovo je skroz super. Mi smo meni potpune kraljice. Ja bih nama orden dala.

Lj: Tema: Šta je Andrić pokrao od Svetolika Rankovića.

S: Ja bih ipak to ostavila za doktorat. Ne, ne! Ne samo od Svetolika, nego: Šta je Andrić pokrao iz epohe realizma.

Lj: Hhahh, svašta!

S: A onda, ti dođeš, Vesna, i uzmeš: Šta je Pamuk pokrao od Andrića što je Andrić pokrao iz realizma. I onda, kad Pamuk dođe sad u decembru, sačekaš ga na aerodromu, predaš mu rad i kažeš: VRAĆAJ NOBELA!

V: Lopove! Jel te Đuričin otac vaspitavao?!

S: SPAVAŠ LI MIRNO, ORHANE PAMUČE?!

Lj: U zaključku obavezno da mu napišeš: BARNS JE BOLJI! CRKNI!

S: Može li ovo da se svrsta pod štreberski humor?

Naravno da mi znamo da Andrić nije pokrao Rankovića, već da su to opšta mesta koja je svaka epoha oblikovala na svoj način. Ali nekako nam tako zabavno bilo, pa smo prenele priču o krađi i na Pamuka. Jeste li primetili koliko je njegov narativ blizak Andriću? 😀 Ok, ok, vraćamo se na našu temu i privodimo je kraju. Obećavam. 🙂

S: Da treba da ocenite roman na Goodreadsu, šta biste dale ovom romanu, od 1 do 5? Ja sam dala 3.

V: 4 minus. Mada ja nisam na Goodreadsu pa ne znam kako… Nezgodno je da ocenjuješ romane brojčano od 1 do 5.

S: Jesteee al ako već može, zašto da ne? Šta bi ti Ljiljo dala, od 1 do 5?

Lj: Pa trojku.

S: Jašta. Ima tih nekih sitnih nedoslednosti.

Lj: S obzirom na to da je, recimo, Andrić petica…

S: Ali ne svaki Andrić….

V: A dobro sad, ne možeš da ga porediš sa vrhom srpske književnosti xx veka. Moraš da uzmeš u obzir i epohu… Zato sam ja dala četvorku.

Lj: Znam ali na tom Goodreadsu se ocenjuje kompletna književnost, tako da ono… Ako je andrić za 5…

S: Nije, ti ocenjuješ konkretno delo. Nema veze… Pojedinačno ga ocenjuješ, ne gledaš epohu, ne gledaš ništa. Ja dadoh trojčicu i stojim iza toga.

V: Šta mislite, zašto je Mikici ovo jedan od 5 najboljih romana?

S: Zato što je sav tako u problemskim mestima, otvara mogućnosti za tumaćenje…

Lj: Zato što on upravo voli i takve ljude, a možda i takve knjige, u kojima postoje potencijali za sve živo ali su negde zakopani…

V: I zato što je izbor uvek iluzija.

Lj: Tačno.

Izdržali ste do kraja! 🙂 Jeeeej! Transkript našeg razgovora ima 28 strana, ja sam gledala da izvučem neke najsvetlije trenutke, mada ih je duplo više ostalo neobjavljeno, npr. Vesnina strastvena znaš ti je šta je pop za jedno selo!? reakcija. 😀 Ako ima zainteresovanih, javite se, rado ću vam poslati kompletan pdf.

Jeste li čitali Gorskog cara? Ako jeste, da li se slažete sa našim stavovima? Komentari su vrlo pogodni za ćaskanje. A rade smo odazvati se i na nastavak diskusije uživo. Uz pitu, naravno! 🙂

20161107_021831-02.jpeg

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Drvo života

Pošto danas svako može da napiše knjigu i da prođe nekažnjeno, ovo će biti naš mali glas odbrane, mali korak za blogerski svet, još manji za savremenu kritiku…

Ovim rečima otpočela je moja avantura zvana blog. I svima nam je jasno da se situacija nije promenila i da danas, možda više nego ikad, svako može da napiše knjigu. Bravo za te ljude, stvarno! Ja se već tri prokleta meseca trudim da smislim normalan tekst o knjizi Kako vojnik popravlja gramofon i ništa. Nemam čak ni uvod. Iva Štrljić je, sa druge strane, napisala zbriku priča. No, o tome nekom drugom prilikom.

Okupili smo se danas da bismo prodiskutovali o još jednoj knjizi koju je napisala osoba kojoj pisanje (proze) nije primarno zanimanje. Reč je o romanu Drvo života, prvencu Kristine Kovač. Sećate se K2, dueta koji su činile sestre Kovač, Aleksandra i Kristina? Aaaw, ja se sećam. Tamara i ja smo njihove kasete slušale do iznemoglosti, svaki dan, ceo dan, strana A, strana B pa ponovo. I rođendani! Kad se setim: rođendan traje od 17 do 21h i uvek se pred kraj nađe neko da pusti Ajmo u život a mi, klinci od 11, 12 godina urlamo JOŠ MLADA JE NOĆ. ❤ I večito pitanje je bilo: e, a koju se sestru Kovač više voliš? Moj odgovor se nije promenio do danas: Kristina mi je uvek bila zanimljivija, što je verovatno jedan od razloga zbog kojeg sam se odlučila da pročitam i njen roman. To što vam neko deluje cool na TV-u ne znači, naravno, da će i spisanije biti cool ali… Razbolela sam se, nisam imala Noru Roberts pri ruci, Laguna Drvo života reklamira kao ljubavni roman i eto mene, eto vas, eto priče o Kristininom romanu.

Prolog + osamnaest poglavlja + epilog = prilično jednostavna koncepcija. Ali samo na prvi pogled. Kroz roman se smenjuju epistolarna forma (u vidu Fejsbuk prepiske, da budemo precizniji, koja je divna, divna, predivna ali iz nekog razloga štampana u dva stupca što je totalno kofuzno, al to je samo moj utisak), pripovedanje same Katarine Molnar, dakle pripovedanje u prvom licu i odlomci iz Damjanovih pripovedanja. Iako se bavi ozbiljnom temom, čitanje nije previše naporno, nema teške filozofije. Roman je vrlo pitak, što bi se reklo. I pre nego što se pozabavimo samom radnjom, hajde da razjasnimo jednu stvar: ovo nije ljubavni roman, ovo je roman o ljubavi. Dok je ovaj naslov bio na mojoj TBR listi, čituckala sam tako neke Kristinine intervjue, komentare po društvenim mrežama i internet portalima. Kristina kaže, a mnogi potvrđuju, da je ovaj roman kroz ljubavnu priču spojio tri najveće ljubavi u životu jedne žene: ljubav prema majci, ljubav prema onom pravom i prema detetu. Ne ide baš da protivrečim autorki, naravno da žena zna šta je htela i šta je napisala. Ali… Stoji da su ove tri vrste ljubavi naglašene ali nisu jedine koje su u romanu zastupljene. I biću toliko slobodna da kažem da je Ljubav glavna junakinja ovog romana. A evo i na čemu zasnivam taj stav.

Da, u prvom planu je naizgled nemoguća veza između Katarine i Damjana.  U trenucima kada priča počinje, oboje vode bitke za svoje živote. Ona je u lošem braku sa Borisom, bolno svesna činjenice da on nije neko ko je čini srećnom i da u braku ostaje zbog ćerkice Tare. Damjan, sa druge strane, vodi borbu na drugom polju: njega zatičemo na onkološkom odeljenju Kliničkog centra, u trenutku kada pokušava da pobedi Hodžkinov limfom, tj. tumor limfnih žlezda. Kroz veći deo romana, njihova komunikacija, a bogme i veza, odvija se preko Fejsa. Prihvaćen zahtev, lajk, komentar, poruka i rodila se ljubav. Zajedno sa njom javilo se i pitanje da li postoji pogrešan trenutak za pravu ljubav?

Čitajući njihovu prepisku, mi dobijamo mogućnost da pratimo kako se njihov odnos razvija od samog početka. Način na koji se njihova veza razvijala omogućio nam je da sagledamo njihove živote i da tako dobijemo jednu kompletnu priču o tome kako su se formirali u ličnosti sa kojima smo se susreli i kako su dospeli tu gde jesu. Zajedno sa njima prolazićemo kroz sve etape tog razvoja i postaćemo svedoci rađanja jedne divne emocije ali i njenog zlog brata blizanca, osećaja krivice da je ono što im se dešava pogrešno jer bez obzira na izbor koji naprave, neko će ostati povređen. Ako ne dopuste sebi da taj virtuelni odnos konkretizuju, oboje smatraju da će ostati uskraćeni za nešto divno. A ako se odluče da svojim emocijama pruže šansu, povređeni će biti njihovi partneri.

Činjenica da smo u njihov odnos upućeni od samog starta, dala nam je mogućnost da sagledamo ne samo kako Ljubav utiče na njih dvoje već i na ljude iz njihovog okruženja. Upoznajući nas sa svojim životima i ljudima u njima, i Katarina i Damjan nam pokazuju koliko silovita Ljubav može da bude ali i to da, osim što je lekovita, Ljubav može biti i razarajuća.

Ljubav u romanu Drvo života pratimo kroz nekoliko odnosa. Kroz odnos muškarca i žene, to je evidentno jer je upravo taj odnos u prvom planu. Zatim je tu odnos roditelj:dete, večito komplikovan, i, bez obzira na kvalitet, uvek intenzivan.

Katarina iz braka sa Borisom ima ćerku Taru koju je rodila nedugo nakon smrti svoje majke. Spoznavanje roditeljske ljubavi, Katarinu će naterati da ponovo promišlja o braku svojih roditelja, o odnosu koji su imali prema deci, o tome koliko se neki obrasci ponašanja usvajaju u detinjstvu a zatim ponavljaju u odraslom životu. Kroz niz, uglavnom kratkih ali izuzetno efektnih, retrospekcijskih prikaza, Katarina nam pripoveda o svojim roditeljima, o uspomenama na detinjstvo i, naročito, o odnosu sa majkom. Poseban akcenat stavljen je na poslednje dane majčinog života. Takvi trenuci su izuzetno teški za opisivanje jer uvek postoji mogućnost da skliznete u patetiku. Kristina Kovač se tu sjajno snašla i čitaocima je ponudila izuzetno emotivne a i isto vreme bolno realistične scene. U trenutku kada vam Katarina bude pripovedala o poslednjim trenucima svoje majke, nema sile da ostanete ravnodušni.

Odnos između dve sestre još je jedna od manifestacija Ljubavi u ovom romanu. Da li je i ta ljubav bezuslovna? Ili je podložna uticajima? Ako jeste, u kojoj meri? Da li njen intenzitet s godinama raste ili opada? Šta bude kad odrastete i kad zasnujete svoje porodice? Sve su to pitanja koja se promaljaju iz odnosa koji Katarina ima sa svojom sestrom Verom. Volela bih da se autorka malo više pozabavila analizom njihovog odnosa ali kako je ovo samo jedna od sporednih priča, razumem zašto se ograničila. Iako je ceo roman izuzetno ličan, meni je upravo odnos sa Verom bio nekako najintimniji. Što će, naravno, nekima biti potpuno apsurdno jer nema odnosa koji bi bio ispred onog između majke i deteta ali šta da se radi. Možda je to zbog toga što nemam dete a imam sestru pa mi je nekako lakše da se sa tim segmentom poistovetim… Na kraju, nije ni toliko bitno. Poenta je da će vas odnos Katarine i Vere naterati da razmislite o odnosima sa svojim najbližima jer, koliko se trudili, nećete moći to da izbegnete.

I na kraju, najbitnije: ljubav prema sebi. Pričajući o romanu, kao što sam rekla u uvodu, autorka navodi tri najveće ljubavi u životu jedne žene ali mislim da je njeni junaci u neku ruku demantuju. Ljubav između Katarine i njene majke i Katarine i njene ćerke je velika i topla, i da, ljubav prema Damjanu je ona sudbinska, što te pukne kad se najmanje nadaš, ona koja boli a u isto vreme i leči ali Drvo života je, pre svega, priča o ljubavi prema sebi. I to mi nije palo na pamet dok nisam završila čitanje i pravila beleške. Glavni junaci se sve vreme bore sa pitanjem gde se završava ljubav prema sebi a gde počinje sebičnost.  Kada je vreme da staviš sebe na prvo mesto, da dozvoliš sebi da (za)voliš nekoga i da se prepustiš emocijama bez griže savesti? Možeš li, uopšte, to da uradiš u trenucima kada više nisi odgovoran samo za sebe, kada tvoji potezi nužno utiču i na druge živote? Mislim da je, i rekla bih da junaci ovog romana dele moju ideju, čin istinske ljubavi prema drugima zapravo ljubav prema sebi jer ako nisi iskren prema sebi kako ćeš, do vraga, biti iskren prema drugima?

Znam, nisam baš pisala o romansi između Katarine i Damjana. I ostala sam vam dužna za Damjanovu stranu priče. Ali ako vam otkrijem sve, onda nećete moći da uživate u ovoj knjizi, zar ne? 🙂

No, pre nego što vas pustim, moram da dodam još nekoliko stvari:

  • Korišćenje engleskih izraza i fraza: videćete, odmah na početku, da Katarini nije strano korišćenje engleskog jezika u svakodnevnoj komunikaciji. Meni to nije smetalo, jer i ja sam takva, ali ako imate nizak prag tolerancije kad su takve stvari u pitanju… Pa, naoružajte se strpljenjem. Ono što je mene dovodilo do ludila, jeste to što je na jednom mestu reči napisana u originalu, sledeći put je transkribovana pa onda opet u originalu i tako do kraja romana. Volja autora ili lektorski propust, ne znam ali je mnogo naporno. Dakle, ako se već odlučujete da koristite strane jezike u svojim delima, ili sve ostavite u originalu ili sve transkribujte. I ako već u tekstu ima fraza koje su poznate samo govornicima određenog jezika, bilo bi fino da postoje fusnote sa prevodom i objašnjenjem, čisto da narod ne bi nagađao smisao.

 

  • Muzika: ovo je roman sa ozbiljno dobrim soudtrackom. Ozbiljno dobrim. Svaki put kada bi se u svojoj komunikaciji Katarina i Damjan pozvali na neku muzičku numeru, ja bih prekinula čitanje i potražila pesmu. Muzika savršeno prati priču, oslikava emocije koje se rađaju, njihov intenzitet u datom trenutku. Htela sam za potrebe ovog teksta da napravim plejlistu ali me je Kristina preduhitrila. Bez obzira da li planirate da čitate roman, bacite pogled na listu, meni baš nekako paše uz jesenje vreme. Drvo života plejlista

 

  • Jedina stvar u kojoj je, po meni, Kristina Kovač omanula jeste činjenica da je priča previše bliska realnom životu. Meni je bilo vrlo, vrlo teško da likove ne poistovetim sa ljudima iz pravog života a tabloidi opšte nisu moje omiljeno štivo. Za nekog ko se ozbiljno bavi gradskim pričama, biće apsolutno nemoguće da poveruje u to da ovo nije autobiografski roman.

Kraj. 🙂 Kaštevi, jeste li čitali Kristinin roman? Zar ne mislite da je kraj sjajan?! Meni je došao potpuno neočekivano i podigao ocenu sa jake trojke na 4 minus. Da li ste imali poriv da pošaljete Kristini poruku na Fejsu i podelite sa njom utiske? Super bi bilo kada bismo mogli lepo da sednemo i prodivanimo o romanu, mislim da je baš pogodna za diskutovanje uz neku klopu. Ako niste čitali, planirate li? 🙂 Nije da volim da delim literaturu po godišnjiim dobima ali nekako mislim da je baš za ovo vreme: udobno se smestite, sa nekim toplim napitkom i grickalicama i utonite u svet Katarine Molnar.

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Proširi svet

Onima koji već neko vreme prate moj moj mali blog, poznata je činjenica da već neko vreme čuvam jedno derle. Sad je derle krenulo u drugi razred pa se naše druženje promenilo: umesto da dangubimo po ceo dan praveći umetnost ili lutajući po gradu, sada moramo da vežbamo sabiranje i oduzimanje brojeva prve stotine, delimo reči na slogove i prepričavamo tekstove iz Čitanke. Malo je reći da smo konstantno u ratu jer koja tranzicija je prošla mirno?! U retkim časovima primirja, omakne nam se koji razgovor o ozbiljnim stvarima. Jednom me je pitala kako se definiše ovulacija, zagrcnuh se kafom koju sam pila. No, o tome nekom drugom prilikom. Razgovor koji bih vam spomenula, a koji se desio prvih septembarskih dana, deo je prepričavanja bajke o slavuju, tačnije iz scene kada jedan car drugom pošalje mehaničkog slavuja.

  • Zašto je on poslao slavuja caru, Iva?
  • Da ga zadivi? Da ga obraduje? Da proširi njegov svet?
  • Kako misliš da proširi njegov svet, šta ti to znači?
  • Pa to mi, Slavka, znači da je on njemu poslao nešto što on nikad nije video i tako mu je pokazao nešto novo a to znači da je car drugom caru proširio svet.
  • Otkud ti ta ideja, Iva?
  • Nemam pojma, jel mogu sad da gledam Anđelku i Andriju?
  • Ne. Sedi i piši. (onda smo se posvađale)

Dakle, širenje sveta i šta ono podrazumeva? I kakve, k vragu, to veze ima sa ovim blogom? Pre tri dana i moj se svet malkice proširio i to zahvaljujući obitavanju u blogerskim vodama. 🙂

Sve je počelo još u aprilu mesecu kada sam na blogu Moji mali svetovi videla razmenu paketića. Miljana, srce i duša tog divnog i inspirativnog bloga (sećate se onog mesečnog izazova? Njena ideja.), osmislila je divan način kako da se ratosilja knjiga koje više ne želi u svojoj biblioteci. Osmislila je zamenu: knjiga za knjigu, mada su u paketićima svoje mesto našle i razne sitnice.

Naravno, odmah sam se prijavila. I odmah sam se bacila na osmišljavanje paketića za Miljanu. Knjige sam odmah odabrala, to mi je bio najmanji problem. No svaki paketić koji je na Miljaninu adresu stizao, samo je podizao lestvicu i ja sam tako sadržaj menjala gotovo na dnevnoj bazi, pokušavajući da dostignem savršenstvo. A onda me je, u ponedeljak u podne, na Instagramu sačekala Miljanina poruka i odlučile smo da se nađemo već koliko u sredu jer ona planira da akciju privede kraju a ja bih sadržaj svog paketa mogla da menjam do sudnjega dana (i opet ga ne bih dovela do ideala).

A u sredu… Znate kako izgledaju sastanci na slepo: evo me ovde, na sebi imam to i to. E tako je izgledala naša prepiska. 😀 I naravno, ja sam morala da odem na pogrešnu stranu pa da se vraćam… Jer ko nema u glavi…

Elem, na stanici autobusa 26 u smeru ka Dorćolu, moj svet se proširio. Miljana i ja smo razmenile svoje paketiće i ja sam je, onako sva uzbuđena, udavila nebulozama. Samo je ona dovoljno fina pa vam to verovatno neće reći. Iako sam to siiiiilno želela, svoj paketić sam otvorila tek uveče kada sam došla kući jer cenim da, zahvaljujući Ivi sa početka teksta, nešto sigurno ne bi preživelo. A sad da vam se pohvalim i pokažem vam šta sam dobila! 😀

prvo-ova
Obratite pažnju na Sunđer Boba. 🙂

Počnimo od najbitnijeg: knjiga koju mi je Miljana namenila jeste roman Voje Čolakovića, Oda manjem zlu. Što je super jer roman nisam čitala. Generalno nisam upoznata sa pisanjem gospodina Čolakovića pa se unapred radujem našem upoznavanju. 🙂 Moram da kažem da me je izbor domaćeg pisca pozitivno iznenadio, nekako uopšte nisam očekivala. Na sajtu knjižare Vulkan, sadržaj su sveli na ovo: Janko i Mina su proveli čudesne romantične i erotske trenutke u Salcburgu, njihovi brakovi su se poljuljali ili raspali, i sada je Mina, Finkinja, stigla u Beograd, ali samo na jedan dan. Čovek ne bi verovao šta se sve tog dana desilo. I to je dovoljno da meni zagolica maštu. Deluje da je vreme radnje svedeno na jedan dan, što je uvek izazov. Videćemo… 🙂

Osim knjige, tu je bila knjižica sa željama oplemenjena tokenima sa Sunđer Bobom! ❤ Onda jedna super sovica od terakote, rekla bih, koja je svoje mesto našla na štapićima iz kineskog restorana koji džudže na mom pisaćem stolu, zabodeni u konzervu sa bookmarkerima. Sovici su društvo pravile divne minđuše i kesica čaja sa kratkim uputstvom za upoznavanje čajeva. Da li ste znali da su crni, zeleni i beli čaj zapravo plodovi istog drveta, samo je bitno vreme branja? Ja nisam. Vidite na šta mislim kad kažem da se svet proširio?

ova

Divno, zar ne? 🙂 Ako biste i vi hteli da proširite svoj svet, javite se Miljani. Razmena će trajati do sredine oktobra, ako sam ja dobro razumela, zato požurite! Proširite svoj svet!

Sold

Ima tako nekih priča koje ti se uvuku pod kožu. Priča koje pročitaš jednom, pa još jednom, pa još jednom. I misliš kako ćeš, bez obzira koliko puta ih pročitaš, uvek biti pod istiim utiskom. Ići ćeš kao zombi po kući, junaci će te pratiti dok šetaš psa, mislićeš na dijaloge dok se voziš do posla i nazad. Poželećeš da se otreseš te priče, da je zameniš nekom drugom, nekom vedrijom ali neće ti uspeti. Jer neke priče ti se prosto uvuku pod kožu.

20160927_115706-01

Prvi put sam ovu knjigu pokupila sa police u Američkom kutku pre tačno godinu dana. Zašto baš nju, stvarno ne znam da vam kažem. Nisam čak ni planirala da uzimam bilo šta, vraćala sam se iz Narodne, spremala sam ispit, u Kutak sam svratila samo da vratim knjige. I onda sam valjda shvatila da nemam šta da čitam u prevozu, pa kao ajd nešto što nije obimno, nešto što mi neće mnogo skretati pažnju sa nauke. Mhm, da…

Drugi put sam se priči vratila krajem marta. Ovaj put svesno, sa idejom da pišem o njoj. Uhvatilo me tumblr/instagram ludilo oko #taughtnottrafficked haštaga, oko filma Sold koji je inspirisan ovom knjigom i akciji Ujedinjenih nacija. Ali svi znamo koliko sam ažurna, pa su beleške ostale nedovršene i nabacane a voz je prošao.

I evo nas sad, treći put. Ovaj put ponovo sa idejom da pišem. I sa idejom da mi detaljno čitanje nije potrebno jer priču već poznajem dovoljno dobro da mogu da čitam na preskoke i vraćam se na delove koje želim da izdvojim ali… Ovo nije priča koja se čita na preskoke čak i kada je čitate po treći put.

Sold.

Sold iliti Prodata je treći po redu roman američke spisateljice i novinarke Partiše MekKormik (Patricia McCormick). U pitanju je fikcija inspirisana alarmantom situacijom koju izaziva seks tafiking, pre svega u Nepalu i Indiji a zatim i ostalim delovima sveta. Priča je, kao što možete da pretpostavite, vrlo potresna ali je vešto i pitko napisana što u velikoj meri olakšava čitanje.  Autorka se odlučila da nam priču predstavi kroz naraciju u prvom licu, preko niza kratkih poglavlja, nekada ne obimnijih od dve rečenice. Problematično mesto mogle su da budu scene seksa sa maloletnicama ali se i sa tim izazovom autorka sjajno snašla. One su, naime, jasno nagoveštene, ali nikad detaljno prikazane, što ih, naravno, ne čini ništa manje bolnim i potresnim. Ovakav potez autorke je pre svega je opravdan činjenicom da je roman prvenstveno namenjen mlađoj publici (young adult, kako je danas popularno da se kaže). Iako ne postoji formalna podela, radnja ovog romana može se podeliti na dva dela, na život pre i posle prodaje

Glavna akterka je trinaestogodišnja Lakshmi, devojčica koja odrasta u malom nepalskom selu. Živi sa majkom, očuhom i mlađim bratom. Dok nam priča o svom životu u siromašnoj porodici i borbi za opstanak, Lakshmi nam zapravo govori o tome koliko težak život žene može da bude. Naime, Lakshmina majka, Ama, se nakon smrti svog muža, Lakshminog oca, preudala i to za čoveka sa invaliditetom. Što samo po sebi možda i ne bi predstavljalo problem da on pride nije i kockar. Muškarci iz sela provode mesece van svojih domova u potrazi za poslom. Muškarci ali ne i njen očuh. Koristeći svoj invaliditet kao glavni razlog svoje nezaposlenosti, junakinjin očuh vreme provodi kockajući se sa starcima u selu. Zapravo, jedna od prvih stvari koje saznajemo o životu naše junakinje jeste pozicija njenjog očuha spram porodice:

When he looks, he sees cigarettes and rice beer, a new vest for him.

I see a tin roof.

Lakshmina majka, naravno, shvata u kakvom je braku ali ne može da ga okonča. Jer:

Even a man who gambles away what little we have on a fancy hat and a new coat, she says, is better than no man at all.

Iako je tehnički ona ta koja zarađuje brinući o poljima pirinča koji hrane porodicu, Ama je sprečena da se odvoji od očuha jer je ustaljeno mišljenje da žena sama nije sposobna za egzistenciju. Ama u jednom trenutku uspeva da pobije taj stav, ali samo na kratko i samo zahvaljujući komadu nakita koji je uspela da proda. Nakon tog trenutka, očuh ponovo stupa na scenu i svaka nada da će Ama uspeti da se osamostali pada u vodu. Zato je bitno istaći koliko ona insistira da joj se ćerka obrazuje. Ama obrazovanje vidi kao način da devojčica izbegne njenu sudbinu, smatrajući da će škola otvoriti Lakshmine vidike toliko da će, makar u porodičnoj zajednici, biti blizu mužu. Njen stav, očito inspiracija za pomenuti taughtnottrafficked haštag, je toliko dirljiv, ne mogu ni da pokušam da vam objasnim. Ama je svesna da je bez muškarca društvo nikada ne bi poštovalo i insistira da Lakshmi mora da se pridržava svih običaja vezanih za ponašanje devojke (poglavlje Everything I need to know) ali ipak istrajava u svom naumu da je devojčica završi školovanje, nadajući se da će joj to ipak olakšati život u društvu koje ne vrednuje ženski rod.

Son will always be a son, they say. But a girl is like a goat. Good as long as she gives you milk and butter. But not worth crying over when it’s time to make a stew.

Nakon što monsun uništi njihova pirinčana polja, očuh prodaje Lakshmi. Ona misli da je šalje u veliki grad gde će, kao i njena drugarica Gita, raditi kao služavka. Sluša razgovore i prisustvuje cenkanju. Kada cena bude postignuta (800 rupija; pola na ruke, pola kad potvrdi svoju vrednost), Lakshmi na trenutak biva zadovoljna: u korpu za namirnice u koju njen očuh stavlja cigarete i šešir za sebe, ona ubacuje kaput za bebu, džemper i bocu Koka Kole za majku. Na put do grada kreće sa ženom koju treba da zove tetka, putuju peške, kroz sela, retko kad glavnim putevima. Granicu sa Indijom prelazi sa čovekom koji se predstavlja kao njen muž. Što je samo po sebi tragedija: ok je da budeš oženjen trinaestogodišnjom devojčicom. Jasno je da graničari naslućuju da je brak farsa ali niko ništa ne preduzima jer Lakshmi, zaplašena, potvrđuje da je udata. I tako devojčice iz Nepala stižu u indijske bordele…

Lakshmino novo prebivalište zove se, ironično, Kuća sreće (Happiness House). Odmah po dolasku, Lakshmi vidi našminkane devojke u šarenim haljinama ali jedino što može jeste da ih upredi sa devojkama iz svog sela što nije dovoljno da shvati gde se našla (I wonder if perhaps this Happiness House is where the movie stars live.). Sada je njena cena 10000 rupija a njena vlasnica je Mumatz.

Po svojoj (vrlo slobodnoj) proceni, Lakshmi će u toj kući provesti oko godinu dana. Smenjivaće se noći, jedna za drugom; baš kao i muškarci, jedan za drugim, svaki različit a svaki isti kao i prethodni. Lakshmi preživlja uspone i padove: od trenutka kada joj je telo slomljeno u istoj meri kao i duh do trenutka kada shvata da mora da se bori za opstanak (a to znači da mora da preuzima mušterije od drugih devojaka), Laksmi je spoznala najgoru stranu života. Ovde bismo mogli da zastanemo na trenutak i zadržimo se na samom liku naše junakinje. Motivaciju za borbu je pronašla u majčinim rečima koje definišu ženski rod: simply to endure is to triumph. I premda preživljava pakao, vrlo je zanimljivo kako se ona odnosi prema svetu i svojim sustanarima te je tako više nego dirljivo gledati je kako potkrada dečaka čija majka takođe radi u bordelu. Ona navodi sve njegove vrednosti i kada čitalac očekuje da ona uzme novac koji on sklanja, Lakshmi nas iznenađuje i uzima slikovnicu. Znam da dirljivo ne ide uz potkradanje ali ta krivica koja je opseda zbog želje da ponovo bude dete prosto lomi srca i apsolutno je nemoguće kriviti je zbog toga što je uradila. Naravno, taj njen potez izazvaće nove odnose i događaje koji će joj boravak na tom strašnom mestu ali kako i na koji način, to ostavljam vama da sami otkrijete.

Život u Kući sreće poslužiće nam da upoznamo i druge, podjednako bolne, priče o tome kako žene završavaju na takvim mestima i kakva ih sudbina čeka ako se ikad vrate svojim kućama. Takva je Monikina priča. U selu iz kojeg je stigla, Monika je ostavila kćerkicu kojoj treba platiti školu i bolesnog oca kome treba platiti operaciju. Ideja da radi nešto dobro za svoju porodicu je ono što je motiviše. Kada napokon isplati svoj dug prema Mumatz i vrati se kući, umesto podrške naići će na odbacivanje od strane porodice. Dakle, njen novac je dobar, njegovo poreklo je nebitno dok je priliv stalan ali Monika više nije pripadnica zajednice iz koje je potekla. Prekršila je sva pravila patrijarhata i kao takva više nije dobrodošla. Ona. Njen novac, naravno, jeste. I tako se Monika vratila u Kuću sreće jer ona je postala njen jedini dom.

Kraj, koji je najslabiji deo ove priče i to ne po sadržaju već po načinu na koji je prikazan, neću da otkrijem jer stvarno, stvarno, stvarno mislim da je ovo jedno od must read štiva. I ovo je ono što bih ja zaista nazvala Young Adult literaturom. Utopije i tragične ljubavne storije su cool ali ovakve knjige zaista imaju svoju svrhu. Šteta je, prava šteta, što se knjige ove tematike ne prevode jer ovo jeste stvaran problem, nešto što nas okružuje bez obzira u kom delu sveta živimo. Opet, knjiga je napisana jezikom koji bi bio na nivou prosečnog srednjoškolskog obrazovanja u Srbiji tako da ni to ne bi trebalo da bude problem. A kako na mladima svet ostaje, onda je red da mlade upoznamo sa svim stvarima koje valja ispraviti. Ova knjiga pokreće toliko pitanja, ja sam u ovom pokušaju prikaza tek zagrebala po površini, te sam tako otvorena za eventualnu diskusiju u komentarima ako među vama ima onih koji su se već upoznali sa Lakshmi ili koji to planiraju da urade.

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P.P.S. Mole se dobri ljudi da u komentarima napišu treba li da (sada a i ubuduće) prevodim citate koje sam odabrala. Hvala. 🙂

Zovem se Lusi Barton

Ne znam kada i kako sam saznala za ovu knjigu, biće da sam zvrndala po sajtu IP Booka. Znam zašto sam je odabrala: u centru zbivanja ovog romana je odnos između majke i ćerke. A za mene, to je jedan od najkomplikovanijih odnosa na svetu. Uzmite ovo sa rezervom, možda je takav samo odnos između mene i moje majke.

U svakom slučaju, moje leto nije moglo da prođe bez ove knjige. I naravno, nisam pogrešila u izboru.

IMG_20160714_120949

Klasičnog zapleta nema; dok se čitalac probija kroz tekst dolazi do zaključka da za samu spisateljicu zaplet i nije bitan, te da je akcenat na ljudima. Priča je, naizgled, jednostavna. Lusi Barton, udata žena i majka dve devojčice, odlazi u bolnicu kako bi se podvrgla rutinskom zahvatu vađenja slepog creva. Međutim, u bolnici će ostati gotovo tri meseca. Razlog: nepoznat. Dani prolaze i Lusi počinje da tone u melanholiju izazvanu osećajem potpune izolovanosti. Jednog dana, Lusi će probuditi iz svoje dremeke i kraj kreveta ugledaće svoju majku. Majku, koja je prvi put sela u avion kako bi iz Ilinoisa u kom živi došla do Nju Jorka da poseti svoju bolesnu ćerku, sa kojom inače ne govori. Narednih pet dana, njih dve će provesti zajedno i, kako to Lusi kaže: moja majka i ja smo s vremena na vreme razgovarale; mislim da ni ona ni ja nismo tačno znale šta da radimo. Teme tih razgovora će varirati: pričaće o bolničarkama koje se smenjuju, o Lusinoj porodici, ali ono što će postati dominatna tema biće ljudi iz zajedničke prošlosti, njihovi brakovi, uspesi i, mnogo češće, neuspesima. Ti razgovori, ti tragovi prošlosti, navešće Lusi da počne da preispituje svoj život, svoju prošlost i neminovno, odnose sa članovima svoje porodice.

A ti odnosi su upravo ono o čemu Lusi ne može da razgovara sa svojom majkom. O Lusinom ocu znamo jako malo: učestvovao je u Drugom svetskom ratu, o čemu nije mnogo govorio pa onda možete da zamislite šok koji je usledio kada je Lusi dovela supruga koji je potomak nemačkog zarobljenika da upozna njenu porodicu. O Lusinoj sestri takođe znamo vrlo malo: udata je i ima petoro dece, obrazovanje je završila kada je uzela srednjoškolsku diplomu. Brat čak nije ni imenovan; o njemu znamo tek toliko da još uvek živi sa roditeljima, da voli da čita knjige za decu i da odlazi da spava sa svinjom koja će naredno jutro biti odvedena na klanje.

Pokušavajući da sastavim neki iole normalan prikaz ovog bisera savremene američke književnosti, izdvojila sam najbitnije elemente Lusine priče. Krajnji rezultat bilo prosto prepričavanje dela pa sam batalila i okrenula na drugu stranu.

Zovem se Lusi Barton jedno kratko i svedeno delo, žanrovski neodredivo. Poglavlja su kratka i vrlo koncizna ali Lusina naracija je uvek zaokružena, ne postoji osećaj nedorečenosti. Jer, Lusi je spisateljica, reči su njena vokacija i ona zna kako da ih upotrebi. Osim u slučaju kada razgovara sa majkom. Zato je Lusina priča u svojoj osnovi priča o usamljenosti, o izolovanosti koja se prišije uz čoveka u najranijoj dobi i onda ostaje uz njega večno, čak i kada se čini suprotno.

Usamljenost je prvi ukus života koji sam probala, i uvek je bila tu, skrivena u napuklinama mojih usta, da me podseti.

Lusi nam priča kao kroz groznicu, gotovo mahnito i bez nekog hronološkog reda što bi trebalo da je učini nepouzdanim pripovedačem. Ipak, bitno je naglasiti da je cela njena ispovest zapravo velika potraga za istinom što, složićete se, znatno umanjuje njenu nepouzdanost. Njoj je, dakle, bitno da raščlani sve što joj se desilo, samo nije sigurna koji će je put dovesti do konačne istine.

U neku ruku, Lusina ispovest je i priča o ljubavi; o ljubavi ćerke prema majci koja je gotovo neprimentna ta sve ostale, uključujući i samu majku, ali koja je sveprisutna i čija je energija gotovo rušilačka po samu ćerku. Ljubav majke prema ćerki se takođe ne dovodi u pitanje i takođe je sputana nekim razlozima koji se ne spominju već se samo naslućuju iz Lusinih sećanja. Lusi i njena majka su u isto vreme bliske i udaljene, problem njihove komunkacije ih drži na distanci a ironija je u tome što je taj problem izazvan upravo emocijama koje ni jedna ni druga ne mogu da iskažu.

Bila sam toliko srećna. O, bila sam srećna što tako razgovaram sa svojom majkom!

Priča o Lusi Barton je i priča o klasnim i generacijskim razlikama. Lusin primer svedoči o izolaciji koja je nametnuta siromašnim ljudima. I više od toga, on govori o tome kako se izlovanost od zajednice okrenula protiv članova jedne porodice i kako se, umesto da bude faktor koji će ih zbližiti, pokazala kao jedan od glavnih uzroka loših odnosa. Generacijski jaz, opet, uradiće svoje. Generacije koje su učene da ćute i trpe popuštaju pod pritiskom savremenog doba i ko je prvi u redu da oseti posledice tog pucanja? Upravo sledeća generacija, dakle njihova sopstvena deca. Ponavljanje već usvojenih obrazaca ponašanja ne mogu da donesu ništa dobro, naročito ako ste porodica na margini društva.

… Taj trenutak, dok smo oboje posmatrali u iščekivanju, nagnao me je da se prisetim kako sam u detinjstvu povremeno očajnički želela da odjurim kod nekog neznanca kad bismo otišli u varoš i kažem: Morate mi pomoći, molim vas, odvedite me odavde, molim vas, ružne stvari se dešavaju… A opet, naravno, nikad nisam to uradila; instinktivno sam znala da mi nijedan neznanac ne bi pomogao, nijedan neznanac se na to ne bi usudio, te da bi na kraju takva izdaja sve samo dodatno pogoršala. 

Istražujući svoju prošlost, Lusi se zapravo formira i kao ljudsko biće i kao spisateljica. To nam potvrđuje i sama autorka uvodeći u priču lik Sare Pejn. Meni se čini da Sara ima trosustruku ulogu: najpre je tu kao Lusina ,,učiteljica”- osim činjenice da je čitala njena dela, Lusi će prisustvovati i književnoj većeri koje će Sara održati i upravo će to veče i Sarine pogurati Lusi da svoja sećanja zapiše i transformiše u književno delo. Na taj način, Sarin lik preuzeće novu ulogu: ulogu majke jer, hteli mi to da priznamo ili ne, majke su naše prve učiteljice. U svakodnevnoj borbi za opstanak, Lusina majka je propustila, slučajno ili namerno, da pomogne svojoj ćerki (i ostaloj deci, ali za nas je najbitnija Lusi) da izraste u mladu ženu, svesnu svojih mogućnosti. Sara će, čini mi se potpuno nesvesno, tu ulogu preuzeti na sebe i kroz svoje poglede na pisanje i autonomiju pisca, pomoći će Lusi da sazri, emotivno a samim tim i kao umetnica. I na kraju, iz Sarinih stavova o pisanju i odnosu pisac – čitalac, ne možemo a da se ne zapitamo koliko je ličnih stavova Elizabet Straut iznela preko svoje junakinje. Da li svako od nas zaista samo jednu veliku priču i da li je svako novo iskustvo samo poglavlje za to kapitalno deli ili ipak može stajati samostalno? Život i književnost, ćini se, jednostavno ne mogu jedno bez drugoga.

Rekla bih da ovo moje spisanije ne čini pravdu ovoj divnoj knjizi. Biće da sam se suviše poistovetila sa Lusi i njenom pričom pa mi je bilo izuzetno teško da se odlučim za pravac u kom bi ovaj tekst išao. Kada sam završila knjigu, imala sam neopisivu želju da zagrlim autorku. Što jeste malo tururu sa moje strane ali eto, ja sam osoba koja voli da grli ljude. Ne mogu da kažem ljudima da ih volim ali mogu da ih zagrlim. Odložila sam knjigu na improvizovani stočić pored kreveta, da mi bude blizu kad ponovo poželim da se vratim na određene delove. Jer neke rečenice deluju imaju terapeutsko dejstvo. Takva je i jedna od poruka ovog romana, ako ne i glavna: niko nije ono što mu se desilo, svi smo ono što smo izabrali da postanemo.

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

KZM kutija, epizoda: rođendan

Jun je jedan divan mesec jer u junu je moj divan dan, divan dan. Tradicija nalaže da se sa odbrojavanjem počinje mesec dana pre srećnog događaja, dakle 24. maja. Kulminacija odbrojavanja je 24. juna, uz poklone i (po mogućtsvu) čokoladnu tortu. Ove godine nisam pevala mesec dana unapred, a umesto čokoladne torte Kale i ja smo se počastile picom i pivom. Jer smo sutradan polagale ispit, pa kao čokolada bi nas držala budnima a pivo će nam omogućiti da lakše utonemo u san. Nije nam pomoglo, al kako smo obe položile (sad se malo hvalim) kontam da će pica i pivo pred ispit postati tradicija. #partylikeitsjulskispitnirok

Skrenula sam sa teme.

S obzirom da sam ukućane poštedela tridesetodnevne torture u vidu pevanja rođendanske pesmice, red je bio da se počastim. Kako? Tako što sam naručila junsku KZM kutiju. Odlučujući faktor za naručivanje ovog meseca, bila je činjenica da će određen broj kutija sadržati dve knjige. I rekoh ajd da probam i okušam sreću. Ja nemam baš puno sreće kad su nagradne u pitanju. Do prošle godine, to jest. Onda me poteralo pa sam uspela da osvojim i supersonični Samsung ali od tada… Nichts. Čak ne mogu da dobijem ni figuricu u onom Star wars sladoledu. Ali ajd da probamo jer, kako to narod kaže, ko igra – taj i dobija.

I krenem ja danas da vidim rezultate ispita i samo što sam izašla iz kuće, evo majke koja javlja da mi je stigao paket.  Kaže: nešto zvecka. Pitam da li je teško. Kaže: ništa specijalno. I srušiše se lepi snovi moji o paketu sa dve knjige.

Tri sata kasnije…

OPA ĐURĐO! DVE KNJIGE! 😀

1.jpg

Knjigu Vesne Aleksić Dođi na jedno čudno mesto, u izdanju Kreativnog centra, na svojoj TBR listi imam od momenta kada je knjiga izašla, dakle od oktobra 2015. Šta me je sprečavalo da je kupim, stvarno ne znam, ali evo je sada u mojim rukama i počinjem sa čitanjem čim post ode u etar. Neka čeka Ričard III! Vesna Aleksić je spisateljica za mlade, tako da je i ovaj roman namenjen tinejdž populaciji, što meni nikako ne smeta i već znam kod koga će da završi kada ga pročitam. Naccah, mislim nah tebeh. ❤

Radnja romana je smeštena u jednu varoš, 2014. godine, usred poplava, tako da cenim da je varoš zapravo Obrenovac. Prati dogodovštine trinaestogodišnje Nađe i njene neobične bake, a tu je i Nađin najbolji drug Tetoza. Očito i Dilan Dog ima važnu ulogu, što je uvek plus, kao i jedan bicikl. Jedva čekam, majke mi. ❤

Druga knjiga je, kako to fotografija kaže, roman Na ivici sećanja, američke spisateljice Dženifer Armentraut. Sudeći po Goodreads-u, reč je o savremenom YA trileru sa primesama romanse. Sve dok nema veze sa paralelnim univerzima, cool. I međ’ mojim GR prijateljima je visoko ocenjena, što uliva poverenje pa ćemo videti. Ona će ipak čekati da prođe ispitni rok. Priča je vezana za nestanak Samante Džo Franko i njene najbolje prijateljice Kesi. Samanta biva pronađenja, pati od amnezija ali Kesi još uvek nema. Naša junakinja će pokušati da otkrije ko je a čini se da će to najbolje uraditi tako što će osvetliti šta se desilo te kobne noći. Doima se ok, videćemo, videćemo. 🙂

Od pratećih detalja tu su sveska i olovka: nikad ih dosta. 🙂 Na naslovnoj strani sveske je londonski Tower Bridge, što ja smatram još jednim znakom da treba da se preselim u taj divni grad. S tim u vezi: klik. 😀

Svoje mesto u kutiji našle su i super slatke soknice, dva bookmarkera i privezak za ključeve. Tu je i jedna kartica sa citatom iz romana Lažljivici, američke spisateljice E. Lokhart: Ne prihvataj zlo koje možeš da promeniš. Roman nisam čitala, citat me je naveo da pomislim kako je reč o nekoj društveno angažovanoj storiji ali me je Goodreads demantovao. 😀

Bookmarkeri su posvećeni Igrama prestola. Koje ja nisam školovala, pa mogu jedino da kažem da su mi lepi. 😀 Dobila sam kuće Lannister i Stark. Moj drugar Google kaže da nijedna nije kuća Majke Zmajeva, što je šteta jer Majka Zmajeva deluje baš kul. 😀 Mole se ljudi koji su čitali ili gledali (ja čekam da pročitam pa ću da pogledam) da mi kažu da li su te kuće pogane ili su na strani dobra jer ja ništa ne kontam čitajući ovo na Wikipediji… Da li je uopšte neko tamo na strani dobra?

Privezak za ključeve se nije dao lepo uslikati. Na njemu je porukica: stop being afraid of what could go wrong and think of what could go right. Mudro. 🙂

5

I tako dođosmo do kraja. Nisam našla manu ovaj put. Jeeej! ❤ Super mi je bio i izbor knjiga i prateće sitnice. Što dovodi do zaključka da sam ja poprilično laka za održavanje: sve dok je izbor knjiga dobar, ja sam srećna! 😀

E da! U slučaju da se do sada niste upoznati sa konceptom KZM kutije, reč je o kutiji iznenađenja u kojoj se, pored knjige, nalaze i još neke, manje ili više knjiške, sitnice. Kutija se naručuje na mesečnoj bazi a nakon naručivanja dobijate uputstva za uplatu. Junska kutija koštala je 950 din i u cenu su bili uračunati troškovi slanja. U slučaju da uplatu vršite u pošti, na tu cenu treba dodati još 45 dinara ali ako uplaćujete u Intezi bićete oslobođeni ovog troška. To sam otkrila slučajno, kada je poštanska službenica pored broja žiro računa napisala BANKA INTEZA, tako da znate za sledeći put. 🙂

Ovomesečna kutija jeste bila skuplja u odnosu na pretprošlu ali je, u mom slučaju, knjiga Na ivici sećanja, čija ja cena na Laguninom sajtu 899 dinara, isplatila ceo trošak.

0.jpg

Eto tako. Pravo da vam kažem, meni je današnji dan baš bio super: em sam se rešila bede zvane Metodička praksa, em sam dobila super kutiju. Sad odoh da pojedem koju princes krofnu i da vidim šta se to dešavalo za vreme poplava u Obrenovcu. 🙂

Kakva su vaša iskustva sa ovomesečnom KZM kutijom? 🙂

XOXO