Šta je nama Novosadska razmena dala?

Desilo se, drugarice i drugovi, bila sam na Novosadskoj razmeni knjiga.

U Novi Sad, grad koji volim koliko i Beograd, samo na drugačiji način, stigoh poslom – u okviru manifestacije Noć književnosti, Štrikova autorka Marta Đido razgovarala je s Andreom Popov Miletić o romanu Uživanje, interesantnoj priči o ljubavi bez izgovorenog volim te (evo linka ako nekog zanima knjiga x). I reših tako da se počastim još jednim danom u Novom Sadu jer sam zaslužila a i htela sam da vidim tetku. Taman kad sam sve isplanirala, ukazalo mi se da u nedelju takođe mogu da posetim i čuvenu Novosadsku razmenu, o kojoj sam toliko slušala a koja se nikako nije poklapala sa mojim planovima i napadima raznih fobija. Spakovala sam nešto naslova za koje sam smatrala da mogu da pronađu ljude koji će ih više voleti, pustila sam Univerzumu poruku da se postara da trampa bude uspešna i krenula u potragu. Na kraju dana, bila sam srećna mala cvrčkica, bar dok nisam čula da je umrla Marina Tucaković – onda me ni nove knjige nisu spasile plakanja uz Poželi sreću drugima, najskuplju od svih mojih skupih.

Ponedeljak, taman i siv, ali neradni. I dok sam jutros doručkovala ovsenu kašu bez banane (ne preporučujem), palo mi je na pamet da bih ovaj neradni dan mogla da posvetim sabiranju utisaka sa Razmene i te dodam još jedan tekst u kategoriju Stvaranje legata. Ulov sam podelila u nekoliko kategorija, i to sasvim slučajno, dok sam premeštala knjige po policama pa pogledajmo, konačno, naslove koje sam dovukla u svoj novi stančić.

  • Knjige koje sam želela da čitam, ali nisam želela da kupim

Verujem da većina nas ima te trenutke kad vidimo naslov koji deluje interesantno, ali je veća šansa da će se ispostaviti da nije vredno investicije. U mom slučaju, to su Zvona starog Tokija i Divotnice. Ovu potonju potpisuje Jelena Pilipović, profesorka sa Filfaka, čuvena Pipi. Gospođetina takođe ima i svoj youtube kanal – proveri ovde x. Što se tiče starog Tokija, dela izvesne Ane Šerman, moja sumnja ni ovde nije bila jača od moje radoznalosti zbog čega mi se nisu davali novci, ali kad dođe novembar, proveriću jesam li se zeznula u proceni.

  • Knjige koje nisu moja zona komfora

U ovu kategoriju smestila sam Sartra i Džojs Kerol Outs. Njega jer jbg, filozofija a nju zbog forme: ič ne ljubim priče. Sartrova Mučnina će čekati poprilično, jer u ovom trenutku nisam baš za taj tip knjiga a Džojs Kerol Outs sam već čitala pa u smislu tema ne bi trebalo da bude nekih iznenađenja. Zbirka priča Daj mi svoje srce verovatno neće sačekati kraj godine na polici sa nepročitanim knjigama, ali čudni su putevi književnosti

  • Kratko i, nadam se, slatko

Tu takođe imam komada dva. Prvi naslov je Brak duet En Tejlor Fleming i kao što naslov veli, bavi se opstankom u braku. Nije da mi je to štivo baš potrebno, ali deluje zanimljivo jer izgleda da je sastavljena od njene i njegove strane a takva postavka uvek ima potencijal da bude fino štivo. Druga knjižeica je Stajnebkov kratki roman Biser i nemam pojma šta mogu da očekujem jerbo nikad nisam čitala čoekove romane. Može biti da je to šokantno, ali ja sam samo jedna a knjiga je toliko…

  • Knjige koje sam zajmila i nisam želela da vratim

Prvo i pre svega SALAŠ U MALOM RITU! Da li stvarno treba da objašnjavam zašto? Plus je izdanja iz Lastavice, tačno sam ciknula od sreće i radosti. Onda još jedan cik: triologija Igre gladi. Kad se setim prvog čitanja: prva dva dela za jedno popodne i onda celu noć treći deo i na kraju OSTAVI OBOJICU KETNIS reakcija. Dođe mi da uzmem slobodne dane samo da bih u miru i tišini ponovo prošla kroz delu priču. Elem, treća knjiga koju sam svrstala u ovu kategoriju jeste roman Relikvija, prva u serijalu knjiga o agentu Pendergastu – majke mi mile, to je najbolji triler/horor serijal u istoriji žanra, koji god on bio.

  • Dijamantska liga

Logično, ovo su mi najdraži komadi doneti iz Novog Sada. Prva je knjižica Položaj žene u savremenom svetu Mitre Mitrović, borkinje i književnice. To je inače i prva knjiga koju sam snimila i taman i da sam samo nju našla, opet bih razmenu smatrala uspešnom.

Drugi naslov je roman Glas Anđela, islandskog  autora Arnaldura Indridasona. Sad moram da kažem da sam tu malo varala, IZVINITE JA SAM SAMO ŽIVO BIĆE – desilo se to da sam dobila dva kupona za piće i onda sam džudžala kod stola za prijem zajedno sa svojom partnerkom u nevolji, poznatom srpskom knjiškom influenserkom Stsh (možete je čitati na ovom linku x upravo je pljucnula po mega popularnoj knjizi). I tako smo nas dve lešinarile i ja snimim Indridasona u trenutku kada ga lik tek spušta na prijemni pult. I naravno, krenem da podmićujem okolo ljude sa kuponima za piće.

Volonterka zadužena za prijem knjiga, inače takođe poznato i drago lica koje stoji iza bloga Pod staklenim zvonom morala je da me ukori i sirota je bukvalno bila u fazonu ➡️

Sramota me je sad, naravno da jeste, i koristim ovu prilikukažem sledeće: Ivana, žao mi je, sledeći put ću se ponašati u skladu sa svojim godinama, molim te da imaš u vidu činjenicu da su mi ljudi TOLIKO ishvalili ovu knjigu, da sam bukvalno bila u fazonu da je otmem ako bude trebalo.

Nakon toga smo Sandra i ja otišle, kao sav pristojan svet, da se rvemo pošteno kod prvog ćoška na beletristici…

💗

Svašta se još dešavalo u Novom Sadu. Ivana mi je otkrila super mesto: fićka pod nazivom Izlet, spavala sam u zgradi u koju sam oduvek htela da provirim, srela sam tako divne žene i razmenila milion zagrljaja iako je to no no u ovim vremenima, ali šta ćemo, bilo je jače od nas. Novosadska razmena knjiga me je takođe podsetila koliko mi fale one beogradske. I koliko ljudi pazare Vesnu Radusinović i Isidoru Bjelicu. I koliko njih ne želi u svom domu knjige koje imaju veze sa Titom i revolucijom. #nepravda Spremam već knjige za sledeći krug – ovaj put Razmena će biti jedini razlog mog dolaska u NS. Dobro, razmena i ručak kod tetke, ovaj put sam je prevarila, ali sledeći put već neću moći.


P. S. O fenomenu Ljubavi u doba kokaina ne bih da govorim, sve je kod Stsh na instagramu. 😀

Imam komentar o: EDEN books aplikaciji

Desilo se tako da će se ovog leta mnoge stvari u mom životu promeniti. Počeviši od adrese, jer valja krenuti u samostalni ćivot, pa taman to bilo i dve ulice od roditeljske kuće. Onda tu je mentalno zdravlje: držimo mi palčeve da će ova terapetutkinja biti sve što meni treba jer stvarno, stvarno, stvarno ne želim da tražim novu. Sledi ishrana: godine su mnoge a telo počinje da odbija poslušnost, plus da vam ne pričam o tome KOLIKO me smaraju hormoni, pa red je da se i time pozabavim. I na kraju, ali i za ovaj blog najbitnije, probaću da prebacim fokus na čitanje elektronskih knjiga, prvo jer može da bude finansijski isplativije, zatim jer je ekološki prihvatljivije a i nema prašine, koliko god knjiga da imate.

Za većinu navedenih stvari koje podležu promenama, razlozi su jasni, ali možda se zapitate zašto se ovaj zaokret ka elektronskim knjigama desio baš sada? Beše to ovako: u Delfi kutku osvanula je Lagunina potraga za ljudima sa kul blogovima a realno, ako je ovaj blog nešto, onda je kul i posle kratkog premišljanja, metnem i ja svoj link u komentar jer zašto da ne. I stignu meni uputstva u inboks i ja pomsilim kako bi ovo mogao biti jedan zanimljiv ekspriment za moje biće i tako evo mene, evo vas i evo priče o elektronskim knjigama. Znam, znam, još jedan ekran u našim životima plus gde su osećaj i miris knjige, znam, znam, ali što kaže Marina Tucaković u jednom od svojih hitova: živ se čovek na sve navikne…

Tema današnjeg, sponzorisanog teksta jeste aplikacija Eden books (više o sponzorstvu pročitajte na kraju teksta, samo transparetno, drugarice i drugovi). Majka i ja je, zapravo, koristimo već neko vreme, mada ona mnogo aktivnije nego ja, zvuči šašavo, ali penzionerski život plus serijal knjiga Lusinde Rajli… Naravno da sam nam poskidala milion knjiga i naravno da ne mogu da se odlučim šta bih čitala sledeće, ali mislim svi imamo tu muku, zar ne? Nego da se vratimo na Eden. Ovaj tekst je zamišljen tako da vas upozna sa mogućnostima ove aplikacije a koliko će u tome uspeti, ostavljam vama da procenite. 😀

Eden je, jasno, aplikacija za čitanje elektronskih knjiga. Da biste ušli o ovaj knjiški vrt, potrebna je, logično, registracija, nakon koje dobijate mogućnost besplatnog korišćenja opcije Eden Premium u trajanju od 7 dana. U tom periodu su vam dostupne sve postavljene knjige, tizer, što bi rekli mladi, čisto da ispitate sve opcije koje aplikacija nudi. Kada istekne taj probni period, možete nastaviti sa Premium opcijom, koja podrazumeva mesečnu pretplatu i neograničeno preuzimanje knjiga, a možete se prebaciti i na Classic opciju – tada sve knjige možete kupiti sa popustom od 50% u odnosu na štampano izdanje. Jedan registrovani nalog možete koristiti na dva uređaja a jednom preuzete naslove možete čitati i ukoliko niste kontektovani na net, što je što je super stvar ako putujete i nemate mogućnost korišćenja interneta.

Koliko sam shvatila, ono što Eden razlikuje od ostalih platformi za čitanje jeste što je on neki miks aplikacije za čitanje i Goodreads-a, tj. zamišljen je tako da postane i društvena mreža za knjigoljubivi svet. Kao i na svakoj mreži, imate mogućnost (ograničenog) personalizovanja profila: fotka, nadimak, status.

Eden books: slika 1

Zatim možete pronaći ljude sa kojima delite interesovanja poput omiljenih autorki/autorka, naslova, žanrova. Komentare ostavljene nakon čitanja možete lajkovati i dislajkovati, ali za sada ne postoji opcija komentarisanja komentara. Ne znam da li se vidi kada vam neko lajkuje/dislajkuje komentar, niko se još uvek ne slaže sa mojom ocenom knjige Moja sestra serijski ubica. 😀 Na početnoj strani, kao i na društvenim mrežama, možete da pratite aktivnosti ostalih korisnika: pošto ja ne vidim nikoga, mislim da je ipak reč o aktivnosti prijatelja.

Ako niste u fazonu još jedne društvene mreže, to je skroz ok, možete podesiti svoj profil na privatno i samo uživati u čitanju. Aktivno korišćenje aplikacije donosi vam određene trofeje: ako ocenjujete knjige, postaćete Kritičar; Biblioman i Knjigoljupci su oni koji skupljaju knjige a trofej Dobar prijatelj se osvaja na osnovu vašeg broja prijatelja na ovoj aplikaciji. Realno, taj nikad neću osvojiti. 😀 U ovom trenutku, moja persona je na prvom nivou i imam sledeće trofeje Bibliomanka, Knjigoljupka i Kritičarka (I spit on you, generički muški rode).

Naslovna strana vam takođe nudi i pristup Bukmarker časopisu, na kom su vam dostupni prikazi i intervjui sa autorima i autorkama. Tu su i različite Lagunine kolekcije a u Knjižari možete pronaći i deset naslova za dž.

Eden books: slika 2

Ako se vratimo u prošlost ovog malog bloga, možemo se prisetiti i moje ljubavi prema citatima i odlomcima. Ukoliko delite ovu naklonost ka mudrim mislima i delovima koji vas u srce ganu, Eden i tu može da bude vaš saveznik: odabrani tekst možete samo markirati određenom bojom, a možete napraviti i fotografiju svog citata (vidi sliku 2). Vrlo zgodno ako volite da delite citate na društvenim mrežama. U ovom trenutku, na raspolaganju su vam Lagunina izdanja plus nešto na engleskom, ruskom, francuskom, nemačkom i španskom jeziku. Šuška se po gradu da će se na Edenu naći i knjige drugih izdavača, ali može biti da su to i dalje samo gradske priče (da, da, da).

Moguće je da vam nisam baš lepo prenela ove instrukcije za korišćenje, realno nikad nisam bila dobra u prenošenju znanja, setimo se samo blamaže od onog časa koji sam držala u okviru Metodičke prakse. Ali svakako mi možete uleteti u inboks na Fejsu ili Instagramu, sad kad mi je ban skinut, mogu normalno da komuniciram. Takođe, na Youtube kanalu agencije Žiška možete pogledati i podkast o elektronskim knjigama, Edenu i tome kako je nastao: klik. A možete, što je možda i praktičnije, same/sami krenuti u istraživanje rajskog vrta punog knjiga. Aplikacija je dostupna i za Android i za IOS korisnike, pa izvolte u salonu: Google Play Store i Apple Store i HUAWEI AppGallery.

❤️

I na kraju, red je da kažem da je ovo sponzorisan post, iako verujem da je to već svima jasno. Dobila sam tri meseca korišćenja opcije Premium, i da, desiće i poneki tekst o knjizi koju sam pročitala u tom sponzorisanom period. Prva na tapetu je knjiga Moja sestra serijski ubica, verovatno početkom sledeće nedelje. Svi tekstovi koji nastanu u toku pomenuta tri meseca, biće smešteni u kategoriju Leto sa blogerima i blogerkama, jer opet I spit on you, generički muški rode. Činjenica da su tekstovi o korišćenju ove aplikacije sponzorisani, apsolutno neće uticati na moje mišljenje o pročitanoj knjizi jer smo tako u mogućnosti.

❤️

Do sledećeg čitanja, koristite SPF, pijte dosta tečnosti i čitajte ono što vam se čita, pa makar to bila i ozloglašena knjiga Ace Lukasa.

Kuća bez ogledala

Ponekad, skoro svaki dan, dođu trenuci kad ne znam kako ću pregurati leto, čak ni naredni sat.

Tumasina, 12 godina

Razmišljam već neko vreme da osmislim neku rutinu za čitanje, recimo nešto poput buđenja u 7 pa čitanja uz doručak dok ne dođe vreme za odlazak na posao. Jer nekako se u poslednje vreme desi da mi pobegne dan i da ne pročitam ni redak, mada uredno nosim knjige sa sobom, menjam štivo u zavisnosti od raspoloženja, čak sam i poeziju počela da čitam a svi znamo koliko mi je to teško. Moja terapeutkinja krivi moju sklonost ka analiziranju dnevnih događaja jer mi ono pojede i vreme i elan, ali ja mislim da sam samo neorganizovana. U svakom slučaju, ideja o rutini je tu, ali dok je zaista ne sprovedem u delo, odlučila sam da se uglavnom bavim kraćim, da ne kažem tanjim, knjigama. Napravila sam finu gomilicu na sestrinom radnom stolu, skupila sve kraće knjige i gle čuda, uspela sam da dovršim komada dva. Nakon neke trala la knjižice o Šopenu i Žorž Sand (taman fina za jedan dan na plazi/bazenu/obali reke/terasi), pročitala sam Kuću bez ogledala Mortena Sandena, neočekivano ozbiljnu knjigu za decu i mlade. I pošto sam ostala bez delića srca, odlučih da jedan od svojih poslednjih dana u roditeljskom provedem u pokušaju da svoje impresije stavim na papir i zainteresujem vas dovoljno da ovu super knjižicu pročitate i prosledite mlađanoj publici u svom okruženju.

Neću preterati ako kažem da je roman Kuća bez ogledala jedno od mojih omiljenih izdanja izdavačke kuće Odiseja. Knjiga je objavljena u okviru Odisejinog projekta Savršene knjige za generaciju Z, koji je podržala Kreativna Evropa i stvarno jeste savršena, da ne kažem cela je lepa (see what I did there, wink wink) jer dobru priču upotpunjuju i sjajne ilustracije Ištvana Lakatoša, koje proces čitanja čine još intenzivnijim. Kada sam je prvi put videla i prelistala, pomalo sam se nadala da će ovo biti jeziva pričica, možda sa ponekom utvarom ili bar detektivska avantura smeštena u ukletu kuću. Pa ipak, kada sam, zahvaljujući rečenici koju sam izdvojila na početku teksta, shvatila da neću dobiti ono što očekujem, bar ne u potpunosti, nisam bila razočarana zato što je drug Sanden, psiholog po zanimanju ako nekog zanima, napisao knjigu koja se bavi odrastanjem, suočavanjem sa gubicima i time kako preživeti sopstvenu porodicu a svi znamo da su to BAŠ važne teme plus su meni uvek drage. Knjiga namenjena deci starijoj od 10 godina i ona, ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, otvara mnoga pitanja vezana za nezgodan period kad nismo više deca, ali nismo baš ni odrasli, ali da krenemo mi polako s tekstom, ujedinjeni u nadi da neće biti previše konfuzan, pa ćemo videti gde će nas priča odvesti. 😀

Ono što se dešavalo unutar Kuće bez ogledala ispričaće nam dvanaestogodišnja Tumasina, koja s ocem živi u ogromnoj vili svoje babatetke Henrijete, glumice, koja leži na samrti. Pored njih, u kuću se privremeno doseljavaju i Tumasinina tetka i stric, sa svojom decom, iščekujući trenutak Henrijetine smrti i planirajući kako će podeliti njen imetak. Svaka od ove tri porodice nesrećna je na svoj način (prestaću, majke mi) i komunikacija među odraslima uvek je napeta, ali sva tuga i nemoć zapravo su opisani kroz živote dece koja se nalaze u kući: Tumasina je na tragičan način izgubila brata, što je dovelo do kraha njene porodice i nemogućnosti da uspostavi normalnu komunikaciju sa ocem, nekada uspešnim piscem. Njena sestra od tetke, Vilma, naizgled fokusirana samo na svoj fizički izgled, odrastajući sa dominantnom figurom majke, zapravo samo želi da bude primećena i prihvaćena i od strane vršnjaka i od strane roditelja. Deca Tumasininog strica su tek posebna priča: tu je najpre Erland, agresivan dečak kojem je, kako se čini, jedino važno da povredi nečija osećanja, dok u drugom ekstremu, imamo njegovu Signe, ćutljivu i povučenu petogodišnjakinju, gotovo nevidljivu.

Kuća bez ogledala u društvu Fejke (levo) i Jovanke

Odraslima je svaki dan obeležen pričom o tome šta uraditi sa Henrijetinom imovinom (i picom za večeru), dok deca pokušavaju sama da organizuju svoje vreme u velikoj kući. Soba je mnogo, toliko je i prilika za istraživanje: kroz igru, oni konstantno istražuju kuću, zavirujući u davno zatvorene prostorije, dok mi, prateći dinamiku njihovih odnosa i aktivnosti, saznajemo mnogo toga i o njima i o tome u kakvim uslovima odrastaju. Saznajemo i još jednu, za priču vrlo bitnu činjenicu, a to je da u celoj kući uopšte nema ogledala, što se pripisuje Henrijetinoj ekscentričnoj prirodi. E sad, ne znam kako izgleda čitanje ove knjige kad imaš 10+ godina (mada bih volela da sam je čitala tada) i šta možeš da zaključiš na osnovu te činjenice, ali kad imaš ovoliko koliko imam ja onda možeš da pročitaš sledeće: Sanden je svoju knjigu gradio na temeljima sastavljenim od svih postojećih priča o ukletim kućama. Sve je tu: zapuštena, velika kuća, prošlost i aktivni pokretači radnje, koji se, iz nekog razloga, ne uklapaju najbolje u svet u kome žive, ogledala, koja su sama po sebi mističeska i večiti simbol granice između dva sveta. Fali još samo duh.

Ili možda ne fali… :ubacuje jezivu muziku: 👻

Tokom jedne partije žmurki, Signe nestaje. Tumasina kreće u potragu i evo nečega što nisam primetila u prvom čitanju: gotovo da doživljava napad panike. Strah od toga da je Signe negde gde ne mogu da je nađu i od toga u kakvoj se opasnosti možda nalazi, u jednom trenutku gotovo da je parališući, ali onda se malecka pojavljuje, objašnjavajući da je upoznala nekog i da su se igrali i potpuno je logično što se Tumasinina reakcija stavlja u drugi plan: najpre je naš fokus na tome gde je Signe, zatim ga prebacujemo na njene reči i mogućnost da je doživela susret sa duhom. Ali kad sam se vratila na ovu scenu, taj Tumasinin napad panike je toliko očigledan i toliko toga govori o njoj, da me je izistinski grizla savest što ranije nisam primetila. Tumasin zaključak Nisam je pazila, ali ovog puta se sve dobro završilo prolazi gotovo neopažano jer svi hoćemo da saznamo ko je duh i kome će se sledeći put ukazati, ali zapravo govori toliko mnogo o Tumasininom emotivnom stanju, teretu koji nosi i osećanju krivice zbog stanja u kom se njena porodica sada nalazi.

Ubrzo misterioznog duha upoznaje i Tumasina, a za njom i ostala deca. A duh možda i nije duh, tu leži misterija. Deca zapravo upoznaju devojčicu Heti, sa njom provode određeno vreme i koja im postaje neka vrsta saveznice u suočavanju sa svakodnevicom u sumornoj kući. Nakon Signe, transformaciju doživljavaju i Vilma i Erland – Heti im, kako bi to Vilma rekla, pomaže da dođu kući. Tu sam se, moram priznati, malo ljutnula, jer svima sve postaje jasno, osim mojoj omiljenoj Tumi. Ali ok, verovala sam autorovoj nameri da nju sačuva za kraj. Možda ne bi bilo loše da se kratko, majke mi kratko, zadržimo na tranformacijama kroz koje prolaze Vilma i Erland. Na njihovim primerima se vidi nešto super zanimljivo a to je kako roditelji i njihove odluke utiču na ponašanje dece i kako se nose sa tom odgovornošću. Vilmina majka, na primer, ne može da shvati i podrži Vilmino novootkriveno samopouzdanje dok Erlandov otac shvata gde je pogrešio i kako su njegovi postupci uticali na ponašanje njegove dece. Razlog mu je malo stereotipan, ali ok, trauma je, pa da ne zalazimo dalje.

Nakon što se promene dese, Tumi i njen otac ostaju sami sa Henrijetom. Kuća je ponovo postala tiha a Tumasina se ponovo identifikovala sa tom tišinom. Da bi je prekinula, Tumi odlučuje da krene u Sobu sa ogledalima, ali umesto devojčice, dočekuje je mlada žena, okružena starim fotografijama. Dok slažu fotografije u albume i ispisuju imena ljudi sa fotografija i mesta na kojima su snimane, Tumi shvata da život ne prestaje i onda kada smrt dođe i baš tada, Heti pomaže i Tumasini da sabere svoje misli i dođe do sopstvenog prosvetljenja. Ne bih baš o detaljima jer nije red da vam kažem kraj knjige, ali evo šta mogu da vam kažem: iako je smrt svepristuna, Kuća bez ogledala je zapravo priča o životu. A da bi taj život bio kvalitetan, bitno je da razgovarate sa ljudima i da razgovarate sa svojom decom. Nije zdravo potiskivati emocije jer tuga i tako ne može da se sakrije. Nikoga nećete poštedeti ako prećutite istinu o tome kako se osećate, naročito ne sebe. Misija #samonežnopremasebi počinje od suočavanja sa onim što nosite u sebi a ispostaviće se da se to suočavanje lakše podnosi kada imate podršku.

I na kraju, ali svakako ne najmanje važno, roman Kuća bez ogledala zapravo može da se da bude primer kako se lična iskustva transponuju u književnost. Ne znam da li sam skoro čitala roman namenjen ovako mladoj publici a da u njemu možemo da vidimo i to kako književnost nastaje i kakva je njena uloga. Tumasina je zapisala sve što se desilo u velikoj vili i od toga napravila priču, možda da bi čudnovate događaje objasnila samoj sebi i svima ostalima, koji kao da su zaboravili šta se u vili dešavalo. Možda je njen razlog bio prosta želja da sama ne zaboravi dane nakon kojih je dobila svoju porodicu nazad. A možda, samo možda, ideja iza njene odluke jeste tu da pokaže da se neke stvari u životu ne mogu izbeći, ali da to ne znači da mi ne možemo da ih savladamo i iskoristimo ih na najbolji mogući načini, makar koristili pisanje kao neku vrstu terapije.

👻

Ne znam da li sam ikada ovo rekla, a nešto mi se ne da da prevrćem stare postove, ali ova knjige je must read, što bi rekli u anglosaksonskom svetu, sve i da nemate sitnu dečicu oko sebe. Svima nam je ponekad potrebna Heti da nas vrati kući. ❤

👻

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Sad kad NE UMIREM, svet je pun mogućnosti

Nedelja, 2. maj, 23.35

Dragi dnevniče,

Pre nekih pola sata, završila sam treće čitanje knjige Ne umirem američke književnice En Bojer. Nakon toga sam se umila, oprala zube, namazala lice nekom kremom koja mi više ne odgovora, vratila se u sobu, koju već tačno mesec dana ne delim sa svojim četvornožnim cimerom i po prvi put u poslednjih nekoliko meseci poželela sam da nešto napišem. Kada sam prvi put otvorila memoarsku prozu En Bojer iskreno sam se oduševila, ali nisam očekivala da ću je čitati nekoliko puta. Mislila sam da će taj prvi put biti i jedini, ali onda je uleteo ludi mart i nisam imala vremena za pisanje pa sam čitala ponovo, čisto da martovska dešavanja ne pojedu ono o čemu Bojer piše. Planirala sam da sa sa prolećem i tekstom o En Bojer probudi i moj uspavani blog, ali april je počeo užasno i premda sam se i za tugu pripremala, nisam očekivala da me uhvati tako čvrsto, specijalno ne da mi donese i teret krivice jer hej, ja plačem za psom dok drugima, meni bliskim ljudima, umiru najdraži. I tako, dan po dan, umesto da bude lakše, postajalo je sve teže, čitanje je zamenilo zurenje u zid i kada bih osetila potrebu da pročitam ili pogledam nešto, prekidala bih posle nekoliko minuta ili strana, bez ideje o tome šta sam odgledala ili pročitala, premeštajući pseću ogrlicu iz džepa u džep pa ispod jastuka i tako u krug.

Tih dana, bookstagram je pisao o En Bojer i delio oduševljenje njenim delom (ovde je link do haštaga #neumirem). Koliko sam bila srećna zbog činjenice da se u knjiškoj zajednici govori o knjizi koja je stvarno dobra, toliko me je svaki novi prikaz gurao dalje od pisanja jer kad je tuga, tad ne vredim ničemu, pa ne umem ni da mislim ni da pišem a jedino o čemu mogu da razmišljam jeste šta bih ja mogla o knjizi da kažem a da to pre mene već neko nije spomenuo. I pustila sam da vreme ide, nosila svoj primerak u rancu, ali nisam ga vadila ni u busu i ni po povratku kući. Sve dok nisam počela da prilagođavam prostor životu bez cimera – u tumbanju svih knjiga i svezaka, izvukla sam i dnevničke zapise Suzan Sontag, kupljene u poslednjim danima prošle godine, na kvarno, da niko ne zna jer sam (kao) u procesu štednje. Prelistala sam je na brzinu pa mi je palo na pamet da pronađem odlomke koje je i En Bojer citirala na početku svoje knjige. I bi toga, ali behu dva i zapisa, kratka a lekovita, gotovo kao knjiga samopomoći u dve rečenice:

28. X 1972.

Nagon za samoodržanjem!

[Bez datuma, novembar]

Recikliranje vlastitog života pomoću knjiga.[1]

Fotografisala sam taj deo i zapisala prve redove o En Bojer, kojima, naravno, nisam bila zadovoljna, ali bio je to početak. Onda sam počela da čitam Orkanske visove, i to je išlo (i dalje ide) sporo, užasno sporo, ali je išlo, ali važnije od toga jeste to što sam kao bukmarker koristila list sa beleškicama o knjizi Ne umirem, kao podsetnik jer nisam odustala od ideje da se pokrenem, ako se ikada pokrenem, baš tom knjigom.

A onda se knjiga En Bojer ponovo našla pod svetlost internetskog reflektora, malo na Instagramu, malo u online magazinima i blogovima. Ono što je mene posadilo pred kompjuter jeste tekst moje (genijalne) prijateljice Jelene objavljen u magazinu Plezir (pročitajte ga ovde x), ali mnogo više od toga, to su učinile njene poruke i njeno neodustanje. I samo, u trenutku, uzela sam knjigu po treći put, vratila se na delove koji su mi bili važni, iščitala ih još jednom i dodatno je unakazila podvlačenjem i srcima, koje sam docrtavala do iznemoglosti. I shvatila sam, dok sam prala zube da je upravo to moj prvi i najveći utisak – nikada do sada nisam imala ovako intiman odnos sa nekom knjigom. Da, bilo je knjiga za koje sam poželela da sam ih napisala, jer su do tančina opisale ono što sanjam i što mi se dešava, i biće ih sigurno i u budućnosti, ali ovo je prvi put da sa nekom knjigom komuniciram ovako kao što sam to činila sa En Bojer. I ovo je sasvim sigurno knjiga koju nikome neću pozajmljivati jer je doživljavam kao neki dnevnik a svi znamo da nije lepo čitati tuđe dnevnike.

Moja omiljena fotka En Bojer, koju sam besramno ukrala sa ove stranice x i pročitajte ovaj zanimljivi intervju kad budete imali vremena. Autorka fotografije je Cara Lefebvre.

❤️

Sad kad smo završili sa dnevnikom jedne depresije, red je da kažemo nešto o knjizi. Ubrzo nakon 41. rođendana, En Bojer je otkrila kvržicu u dojci. Pesnikinja, profesorka, samohrana majka, uskoro dobija dijagnozu agresivnog kancera. I tu počinje knjiga Ne umrem, kako na koricama knjige stoji, razorno snažno memoarsko delo o preživljavanju i filozofski tekst napisan u slavu života, umetnosti i književnosti koji opstaju i kada su suočeni s ozbiljnom bolešću. To je knjiga o nezi i dobroti i istovremeno delo o okrutnosti sistema, zenemarivanju i knjiga o onome što nas povezuje i tera da se izolujemo. I to je ono što ćete od ove knjige dobiti, od reči do reči, bez preterivanja kakvog u tekstovima o knjigama zna da bude. En Bojer dokumetuje sopstveno iskustvo lečenja od invanzivnog kancera dojke da bi ga zatim iskoristila da ispriča univerzalnu priču o tome kako sistem i društvo tretiraju obolele, insistirajući na obelodanjivanju načina na koje kapitalizam, rasizam i mizoginija prožimaju sve sfere života i smrti.

Dok piše o (sopstvenoj) bolesti, Bojer se kontantno vraća na iskustva koja su pre nje proživele i u književnosti dokumentovale filozofkinje i književnice poput Suzan Sontag, Odri Lord, Šarlot Perkins Gilman, Keti Aker… Oslanjajući se na njihova pisanja o raku dojke, Bojer skicira matricu o zajedničkom iskustvu jer svaki novi tekst, koliko god bio poseban, u sebi sadrži narative prethodnica. I dok sama navodi da je ovo bolest koja ne poznaje pol, Bojer naglašava da žene nose najveći deo njegovih nedaća . Zapravo, pitanje pola je možda i jedina stvar u kojoj ne mogu da se složim sa nekim od tumačenja koja se mogu pronaći u našoj knjigoljubivoj zajednici jer iako je sasvim tačno da kapitalizam ne štedi ni muškarce, takođe je više nego jasno da rak dojke u tekstu En Bojer postaje sredstvo za osvetljavanje bolesti američkih društvenih i političkih struktura u poznom kapitalizmomu i da se diskriminacija van bolesničke postelje najviše vidi baš na ženama.

Jeste li, na primer, znali da je stopa smrtnosti veća ako je obolela žena neudata? Ili da trostruki negativni rak dojke u SAD najčešće pogađa afroamerikanke, koje takođe imaju nižu stopu postavljenih dijagnoza? Ako bismo uradili detaljnu statistiku za našu državu, pitam se kakvi bi rezultati bili? Koja je grupa sa najvišom stopom smrtnosti? Koja grupa ima najnižu stopu postavljenih dijagnoza? Možda je dovoljno da pročitamo komentare ispod vesti u kojima se žene pozivaju na besplatne skrininge koji svedoče o iskustvima žena iz cele Srbije koje navode da im termine zakazuju za tri do šest meseci. Ili da se prisetimo osmomartovske akcije Ne treba ruža, može ginekolog koju su Mladenovčanke pokrenule jer imaju samo dve lekarke a trebalo bi da ih bude najmanje pet (opširnije ovde x). Zaključci se, dakle, sami nameću.  

Ali da se vratimo mi na En Bojer. Kada mi se pružila prilika da pročitam ovu knjigu, privukla me je, jasno, tema, ali sva su se moja čitanja završavala i divljenjem formi u koju je En Bojer upakovala svoje delo. Umesto da sledi klimaktički luk otkrića, dijagnoze i lečenja (ili smrti), Ne umirem je knjiga sastavljena od grupisanih tema i/ili tragova misli: autorka razmišlja o drevnim inkubantima, koji su pokušavali da se izleče putem uputstava dobijenih u snovima, zatim postaje fascinirana obmanjivačima, koji koriste postojanje bolesti za sticanje koristi da bi na kraju istraživala manifestacije iscrpljenosti. Njena lična priča, klinički opisi njenog lečenja pojavljuju se svuda, ali oni nisu hronološki i odbijaju da budu koherenti, odražavajući fragmentiranu subjektivnost, koja, kako se čini, često dolazi sa lečenjem karcinoma.

Jezik je za En Bojer izuzetno važan, pa sam se i ja trudila da pratim njene korake i uzdržim se od prikazivanja raka kroz ratnu (ili sportsku, ko šta više voli) terminolgiju: borba, trijumf, poraz. I nekako mi se čini da to što vodi računa o svakoj reči dok u isto vreme u pačvork (je l imamo srpsku reč za pačvork) spaja pojave i zapise od antičke Grčke preko Džona Dona pa do Kleša i Doli Parton, čini da Ne umirem ne bude knjiga u kojoj su tuga i očaj dominantna osećanja. Kad malo bolje razmislim o tonu knjige i tome kako je žanrovski definisana, možda i ne bih koristila termin memoar, koliko bih je nazvala aktom pobune, spisom podstaknutim besom – protiv raka sigurno, ali i protiv kulture u kojoj smo odgajane i protiv sveta u kom živimo. I čini mi se zato da je svaki element njenog teksta zapravo traženje odgovora na pitanje šta reči mogu „učiniti“ za žive i umiruće, uz zaključak da je književnost, kao i umetnost uopšte, dužna da bude u službi sveta.

Sad kad ne umirem, svet je pun mogućnosti, kaže En Bojer pri kraju knjige i u toj rečenici, čini mi se definiše ton svog dela. Isprva mi činilo da u toj rečenici ima ironije, ali ona je zapravo kulminacija onoga što autorka oseća: utehe i ljutnje. Ne umirem jeste katalog svih laži koje govorimo pacijentinjama obolelim od raka doje, zbirka naših očekivanja i njihovih osećanja, album naše kolektivne nemoći. I dok pažljivo balansira autobiografiju i teorijske argumente, En Bojer zaista piše remek-delo beskompromisnih eseja, dokazujući da je moguće napisati književno delo, stilski besprekorno i na pravi način angažovano. I zato ova knjiga neće biti prijatna za čitanje, mada ćete je pročtiati brzo. I osetićete fizičku nelagodu i podelićete njen bes. Ostaje samo pitanje šta ćemo mi s tim besom uraditi. En Bojer je svoj posao obavila.

Dođoste do kraja! I hvala! I dalje imam mali problem da pohvatam svoje misli i spustim ih u neku smislenu celinu, pa se izvinjavam zbog toga. Ako ste skrolali do kraja samo da biste mi podigli čitanost, onda samo za vas specijalni sažetak: pročitajte En Bojer. Hvala na pažnji. ❤

❤️

P. S. Pre nego što sam sela i napisala ovaj tekst, pročitala sam neke od tekstova koji se o ovoj knjizi našli na internetu. Evo linkova, ako ste ih propustili:

Stsh’s Book Corner – Ne umirem

Pod staklenim zvonom – Ne umirem, En Bojer: blago od knjige za ostaviti u amanet budućoj deci

+ Jelena Gvozden za portal Ženska solidarnost – Razvezane ružičaste vrpce

Trudila sam se najviše što sam mogla da moj tekst ne liči na njihov, ako i uvidite kakvu sličnost, ona je nenamerna.

❤️


[1] Sontag, Suzan. 2019. Kao svestu upregnuta u telo: Dnevnici i beleške 1964-1980. Službeni glasnik: Beograd

Od Milice do Jelene preko Ljovisne i Duolinga

Moja prijateljica Milica i ja znamo se još iz obdaništa, bile smo u istoj grupici i nemam sećanje na taj period života a da ona nije njegov deo. Najživahnije je, naravno, ono kad su je deca zezala da je Romkinja a ja je branila opravdanjem da je samo pocrnela na Adi. Daaaaa, uvek sam bila Pčelica Maja.

Elem, rasle smo nas dve tako, spajale se i razdvajale, imale šačicu zajedničkih interesovanja i gomilu onih ekstremno suprotnih, ali to je, verovatno, bila i najbolja stvar našeg odnosa jer nismo vrtele iste priče koje su se pričale u školi. I dok sam ja fanatično pratila Čuvare plaže i Dosije X, Milica svoju sreću našla u latinoameričkim serijama. Toliko se uživela u iste da je jednom na pitanje čime planira da se bavi, odgovorila: biće upravnica železare – baš kao i Ljovisna, koju je tada gledala. I danas se smejemo kad se to pomene, mada sam se tada smejala samo ja. No, sedeći kod Milice danima i večerima, počela sam i ja da pratim prvo Ljovisnu, pa reprizu Kasandre (ta joj je i danas omiljena), pa onu sa tri Marije i Milagors, koja je išla na nekom opskurnom tv kanalu koji moja sobna antena, avaj, nije hvatala. Epizodu po epizodu, navukla sam se i ja na te limunadice jer jbg, utešno je znati da te posle svih sranja čeka srećan kraj uz amor de tu vida (možda baš tu leži moja očaranost treš literaturicom): jedne godine je poslednja epizoda Rosalinde pala baš na novogodišnje veče i Milici je, kao za inat, nestao Pink, pa je dotrčala do nas i onda smo obe vrištale na kraju a tek kad su se epizode Esmeralde pojavile u video klubu pa me je ganjala da uzmem i onda smo ridale obe da podu moje dnevne sobe, zajedno sa mojom mamo koja vam to nikad neće priznati. Ako vas neko pita, moja omiljena serija je i dalje Pravo na ljubav, i ne, nije me bio blam da odem u knjižaru i kupim roman izdanje, onomad kad je Narodna knjiga odlučila da štampa i Kasandru. Na mestu te knjižare je danas butik.

Ali čemu ovaj put niz Ulicu sećanja, pitate se? Pregurala sam nedavno pola godine na Duolingu i baš sam se zapitala što sam baš odabrala španski i kako to da još uvek nisam odustala. I setih se nešto tog Miličinog odgovora i pade mi na pamet da su mi te serije zapravo prvi susret sa španskim jezikom i da mi je, od celog tog perioda, ostalo samo interesovanje za taj jezik. Ovo o korenima ljubavi prema treš literaturi palo mi je na pamet baš u ovom trenutku, dok se trudim da od Milice i sećanja napravim jedan smislen tekst. I da, iskoristiću svoj internet kutak da malo izreklamiram jedan super online festival (mislim, festival je super a online nije jer fak ju, korono i fak ju tu, zumovi). Festival se zove Njena zemlja, trajaće dva dana a na kraju prvog, sa Zoranom Karapandžin, razgovaraću o zbrici priča Vašarski Mađioničar Jelene Lengold a povod je ni manje ni više nego prevod ove zbirke na španski jezik. Knjiga je objavljena u okviru veikog Štrikovog projekta Od šivaće mašine do Fejbuka: dva veka evropske ženske književnosti, koji je pordržala Kreativna Evropa. I da, tu je veza sa početnim redovima: od Milice do Jelene preko Ljovisne i Duolinga.

Ljubav ponekad ima ružno lice – nastavi Magda – ali je njena duša uvek u stanju savršenstva.

Kao što već verovatno znate, na domaću književnu scenu, Jelena Lengold stupila je kao pesnikinja. Njena poezija, ispevana i muškom i u ženskom rodu, ponudila je kritičkoj i čitalačkoj javnosti nove poglede na egzistencijalna preispitivanja lirskog subjekta u često neprijateljskoj svakodnevici. I ne samo to. Upravo zahvaljujući toj konstanti pisanja iz perspektive oba roda, pesme Jelene Lengold odisale su određenim plesom na granici ljubavi i erotizma, što je pesnikinju izdvojilo iz mase i ubrzo afirmisalo u jedno od vodećih imena novije srpske poezije. Prelaz u polje proze desio se sredinom burnih devedesetih: objavljuje najpre zbirku Pokisli lavovi (1994), a zatim i zbirku pod nazivom Lift (1999). Nakon romana Baltimor, objavljenog 2003, Lengold se vraća pričama i pet godina kasnije objavljuje zbirku priča pod nazivom Vašarski mađioničar. Mađioničar je autorki doneo i mnoge nagrade a baš Evropska nagrada za književnost omogućila je da se naša, uslovno rečeno mala književna scena, probije i među one, uslovno rečeno, velike.

Zbirka Vašarski mađioničar sastoji se od trinaest priča koje progovaraju najpre o ljubavnim odnosima, o žudnji i erotici. Paralelno sa tom tematskom linijom, javljaju se i problemi straha, svakodnevice, besmisla i smrti. Iako nam je u zbirci predstavljena galerija junaka, pažljivo posmatrano sve priče zajedno mogle bi biti čitane kao svojevrsni roman o pojedincu i njegovoj suštinskoj izdvojenosti iz sveta i borbi da se ta izdvojenost savlada i prevaziđe. Ali nije u pitanju bilo koji pojedinac. Ovih trinaest priča tematski povezuje žena, odnosno životi zrelih žena čak i onda kada izgleda da je muškarac centar pripovedanja. U srpskoj prozi svakako postoje dela u kojima se mogu čitati sukobi i prožimanja različitih aspekata ženskosti. Generalno gledano, proza Jelene Lengold otvara pitanja poput pozicije žene, kako u literarnom, tako i u stvarnom životu. Autorka analizira svaku sliku žene, u svim njenim životnim dobima i situacijama, ali je analiza uvek najuspelija kada se žena nađe u situaciji gde su starost i smrt bitni faktori njenog (rodnog) identitata.

Priče tako postaju jedan oblik studije života posle ljubavi. Život posle ljubavi ne znači nužno da život bez nje, već prosto aludira na to da je ta energija preoblikovana u jedan novi oblik, drugačiji kvalitet koji je sada obogaćen sposobnošću da se, zahvaljujući životnom iskustvu, u sopstvo gleda iz jedne nove, pomalo ironijske perspektive.


U pričama Jelene Lengold prisutan je fenomen izobličene ljudskosti i on je pred čitaoce vrlo pažljivo postavljen. On se uobličava u odnosu na Drugog, s tim što je svaki odnos te vrste na nekin način van onoga što bi se moglo nazvati normalnost i u odnosu na sredinu koja junake podstiče na konstantna promišljanja sveta oko sebe, ali i sveta u sebi što ih vraća na početak, odnosno vraća ih do istog osećanja usamljenosti od koje su pokušali da pobegnu. Svaka situacija u kojoj su junaci prikazani zapravo je ona koja ometa njihovo uobičajno funkcionisanje, ona u kojoj se iz nekog razloga ne snalaze najbolje, ona koja ih tera na potragu za drugim putem do zaslužene sreće (čije se shvatanje, kao i u životu, razlikuje od junaka do junaka). Ipak, junaci nikada ne stižu do sreće kao konačnog ishodišta jer sreća nije njihovo prirodno stanje. U tom kolebanju između želja i mogućnosti, subjekat prestaje da se oseća kao deo zajednice, u nemogućnosti je da komunicira i sa drugima, ali i sa samim sobom, te je tako osećanje straha i javljanje bolnih osećanja nemonovno.

Vašarski mađioničar u španskom ruhu.

Kao što možemo da vidimo na primeru priče To sam mogla biti ja, osećanje straha koje se pojavljuje kod junaka nije strah pred nečim što bi moglo da nestane ili što bi ugrozilo fizičko postojanje bića. Strah se javlja nakon promišljanja i pokušaja da se razišljanjem (koje, opet, čini da se strah konstanto gomila) stigne do nekog novog iskustva za koje se već unapred zna da neće biti prijatno, ali je neophodno za samo postojanje junaka. Ta potraga za iskustvom i reakcija bića podjednako i na potragu i na cilj, autorkin je način nijansiranja duše pojedinca i njegovog/njenog potvrđivanja kroz to neprekidno samoispitivanje:

… Jer, šta bi tom putovanju dalo smisao, ako ne strah?
Mi, zapravo, nikad ne znamo tačno u šta će se, od svih onih želja i strahova, izroditi naš život. Mene je, recimo, uglavnom vodila stihija. Stihija i slučaj. Stihija, slučaj i udes. …

Doživljaj straha tako postaje mogućnost da čovek spozna sebe samog kroz stalnu borbu protiv straha i stalno vraćanje istom:
… I onda se ta tri-četiri sata posvećujem svom strahu . …

U pričama koje tematizuju seksualnost, ona se uvek uspostavlja prema Drugome, čak i ako je to Drugo odsutno, kao što je to slučaj u priči Vašarski mađioničar, gde se subjekat definiše upravo preko čina vođenja ljubavi. Time se pitanje seksualnosti podiže na jedan novi nivo jer se ona koristi kao sredstvo nesvesnog oslobađanja čoveka od trauma i frustracija. Strast se do te mere pojačava da nije dovoljno samo biti sa nekim, već se mora i biti (taj) neko, postati (taj) neko. Tu potrebu da se kroz određeni čin preuzme deo Drugog možemo protumačiti kao uzajamno uzimanje i davanje, kao pokušaj da se jedno biće potvrdi kroz drugo. Priče Jelene Lengold jesu književnost prekoračenja, budući da u njima, autorka kreira književnost koja prevazilazi sve tabue, književnost koja govori otvoreno i strasno.

Iskustva opisana u ovoj zbirci, univerzalna su i prepoznatljiva i zašto je onda ne bismo pustile da progovori sa čitateljskom publikom i na španskom govornom području? Ali kome poveriti onaj težak zadatak posredovanja u susretu dva jezika i dve kulture?

Izdavačka kuća Štrik, koja je ovu knjigu objavila u okviru projekta Od šivaće mašine do Fejbuka: dva veka evropske ženske književnosti, koji je pordržala Kreativna Evropa, poverila je posao prevodilačkom (i supružničkom) paru: Luisi Fernandi Garido Ramos i Tihomiru Pišteleku.

Luisa Fernanda Garrido Ramos rođena je u Madridu, diplomirala je geografija i istorija na Autonomnom univerzitetu u Madridu. Stručnjakinja je za Srednjovekovnu istoriju Balkana, i diplomirala je hrvatski i srpski jezik i jugoslavenske književnosti na Zagrebačkom univerzitetu (1988). U oktobru 2005. godine imenovana je za direktoricu Instituta Servantes u Sofiji, od 2009. do 2014. bila je direktorica Instituta Servantes u Amanu, od 2014. do 2017. godine upravljala je Institutom Servantes u Tunisu, a od septembra 2017. godine vodi Institut Servantes u Pragu. U novembru 2005. godine dodeljena joj je Nacionalna prevodilačka nagrada za prevod sa srpskog na španski romana Aleksandra Tišme Kapo. Aktivna je članica Strukovnog udruženja pisaca – Autonomni odsek prevodilaca.

Tihomir Pištelek studirao je germanistiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od 1989. godine živi u Španiji, gde radi kao učitelj nemačkog jezika i književni prevodilac. Osim toga je prevodilac raznih članaka i tehničkih tekstova, a radio je i kao simultani i konzekutivni prevodilac u raznim institucijama i tvrtkama, te kao lektor raznih izdavačkih kuća. Učestvovao je kao predavač na raznim seminarima, kongresima i okruglim stolovima vezanim uz slavenski kulturni krug i prevođenje. Supružnici Luisa Fernanda Garrido Ramos i Tihomir Pištelek dosad su zajedno preveli oko pedesetak naslova. Preveli su, između ostalog, i dela Iva Andrića, Danila Kiša, Predraga Matvejevića, Miljenka Jergovića, Aleksandra Tišme, Miroslava Krleže, Dubravke Ugresić i mnogih drugih.

❤️

Na Njenoj zemlji biće još mnogo zanimljivi(ji)h razgovora pored ovog pomenutog. Uključiće se Dorte Nors iz Danske, Svetlana Slapšak (fangirling level max) i Asja Bakić, koju ❤ još od pronalaska Muf-a. Pričaće se i o romanu Lizuška, 11 godina – instagrami lajks dis a moje milo lice videćete i u ulozi moderatorke u predstavljanju knjige Zelene voćke, poljske književnice Violete Greg. Dakle, vidimo se putem youtube-a – jer će 19. i 20. marta sva kul ekipa biti tamo i to u periodu do 17 do 20 časova.

#čitajmožene2021

Oprosti mi, internet publiko, ali slagala sam.

Rekoh javno u Delfi kutku da nemam ama baš nikakve planove za čitanje, i nisam ih imala do juče. A onda objaviše uži spisak knjiga za NIN-ovu nagradu i ja dobih inspiraciju da izazov #čitajmožene2021 shvatim ozbiljno a ne kao nešto što bih usput radila, kako sam prvobitno planirala.

U slučaju da ne pratite knjišku scenu u Srbisatnu, januar je mesec u kom se sagledava naša mala književna scena, pravi se presek i bira se najbolji od najboljih romana objavljenih u prethodnoj godini. Do proglašenja imamo još nekih desetak dana, ali evo ja odmah mogu da vam kažem da će nagradu odneti muškarac. Kako znam? Pa evo ovako: od 17 izabranih dela samo je jedno je napisala žena.

Znam da će mnogi reći da nema veza ko je napisao knjigu ako je knjiga dobra. Ali evo pitanja za razmišljanje: da li je moguće da je baš 16 muškaraca napisalo roman dostojan užeg kruga a da je to učinila samo jedna žena? Pa dobro, kazaćete, možda se tako zalomilo. Ali ja ću vam onda pokazati tri prethodna uža izbora u kojima su opet dominantni muškarci. A mislim da možemo da se složimo da se neće baš svake godine zalomiti. I nije da nema mogućnosti izbora: stiglo je 212 prijava. Istina je da, što bi rekla moja drugarica Aleksandra, svako može da pošalje svoj roman, pa nek je i polupismen, ali stoji da ne postoji nikakva prepreka da svako ko je pismen pošalje svoje delo pred cenjeni žiri. Onda pogledajmo i taj famozni žiri, u kom IZNENAĐENJE takođe dominiraju muškarci. Članovi žirija se menjaju u određenom vremenskom intervalu i samim tim se menjaju kriterijumi po kojima će te knjige birati, ali ono što ne menjaju jeste konstantno zanemarivanje autorki. Žene, kao što znamo, čine, ako ne i veći deo, onda svakako polovinu čitalačke publike, ali dominantna matrica i dalje misli da ipak treba da se više o muškim iskustvima nego o onim sa kojima zapravo možemo da se poistovetimo – moje oči imaju oči koje kolutaju očima.

Dobra vest je da postoje čitateljke koje pronalaze način da uzvrate udarac. Pojavio se Instagram profil Čitajmo žene a na njemu je nastao i izazov čija je ideja popularizacija ženskog književnog stvaralaštva. A gde su žene i Instagram, tu sam, razume se, i ja. Izazov ima 18 zadataka osmišljenih tako da obuhvate različite žanrove i teme, ali zahteva i čitanje autorki sa područja koje ne spadaju u najdominantnije nacionalne književnosti.

  • Roman o ženskom prijateljstvu: Sula – Toni Morison i Božanstvene tajne Rebeke Vels, zato što mi je to nekad bio omiljeni roman pa me zanima šta ću sad da mislim o njemu.
  • Autorka sa prostora nekadašnje Jugoslavije – ovde imam tri autorke u opticaju: Slavenka Drakulić – Nevidljiva žena; Daša Drndić – April u Berlinu i Ivana Bodrožić – Sinovi, kćeri.
  • Knjiga poezije: Milica Bešić – Neuporediva zemlja
  • Afrička književnica – Čimamanda je siguran izbor, ali mislim da ću prvo da probam i pronađem roman Efuru, koji je napisala književnica Flora Nwapa, za koju sam pročitala da je začetnica afričke moderne književnosti.
  • Memoar ili biografijaMoje mačkoljubive priče – Svetlana Slapšak, objaviće Štrik u februaru.
  • Roman čija je protagonistkinja starija od 50 godina: All Passion Spent – Vita Sackville-West
  • Roman čija se radnja odvija na 2 kontinenta: neka za sada bude Zaboravljeni vrt Kejt Morton. Odavno baš želim da pročitam ovaj roman a deluje kao da se radnja dešava u Evropi i Australiji.
  • Roman o hrani/kulinarstvu: Kao voda za čokoladu Laure Eskivel. Verovatno.
  • Triler ili detektivska priča: ovo sam već rešila: Odmazda – Irsa Sigurdardotir, ali ću pročitati i Srebrni put – Stine Džekson
  • Zbirka kratkih priča autorke iz Azije: ovo moram da istražim još malo.
  • Književnica koja je dobila Nobelovu nagradu: Sigrid Unset/Selme Lagerlef
  • Debitantski roman objavljen u 2020. će biti Hostel Kalifornija – Zvonka Gazivoda, inače jedina žena u ovom užem izboru. Tehnički, ovo nije njena prva knjiga, ali jeste prvi roman, tako da eto, malo varam. Ali možda dohvatim i roman My dark Vanessa.
  • Latinoamericka autorka: Klaris Lispektor, o delu ćemo odlučiti kasnije.
  • Roman naučne fantastike: Red Clocks – Leni Zumas. Imam audio knjigu godinama i nikako da je odslušam, pa evo prilike.
  • Knjiga vaše omiljene autorke: e sad, kako odabrati?! Čitaću Virdžiniju Vulf jer to uvek radim u januaru i još ću pročitati novu knjigu Lane Bastašić, zbirku priča Mliječni zubi.
  • Roman duži od 400 strana: Danijel Deronda – Džordž Eliot, ali i Hari Poter i relikvije smrti, jer kad dođu dani da se pravim mrtva, jedino mi Hari Poter pomaže da preživim. (dobro, pomaže mi i Lepa Brena)
  • Roman ili knjiga o ekologiji: Maja Lunde – Plavetnilo. Tehinčki, ovu sam knjigu već pročitala, ali moraću da joj se vratim jer želim da napišem jedan tekstić o istoj jer je odlična, ODLIČNA.
  • Roman sa kvir protagonistima: Salt Fish Girl – Larissa Lai. Potpuni random izbor, google predložio.

Eto tako. 🙂 Ako ste rade da nam se pridružite, postoji i Goodreads grupa (x) pa izvolte u salonu. Ja se baš radujem da vidim koje ste autorke vi odabrale, možda mi i promenite listu. ❤

#čitajmožene2021

Dodatak:

Katarina se pridružila događaju, njen izbor je ovde x – veri najs, veri najs. ❤

Pozajmljivači – konačno!

Koliko mi je 2020. bila jedna šugava godina, možda se najbolje vidi na polju pročitanih knjiga. Ne u smislu broja, naravno, mada ni tu nisam uhvatila postavljeni Goodreads minimum od 50 knjiga, ako su nekom bitni brojevi. Više me je rastužilo što sam i one knjige koje sam uspela da završim, uglavnom to činila razočarana. I ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, mrsko mi je postalo knjige i da pogledam, neke vučem od letos, a neke ne znam ni kad sam započela. Toliko o tome.

No ima ta jedna svetla tačka u crnilu moje čitalačke godine a to je književnost za decu i mlade. Ove godine, Pobunjene čitateljke organizovale su konkurs #pobunjenočitam za devojčice i devojke od 13 do 18 godina pa sam ponovo čitala neke knjige koje baš baš volim što je malo popravilo moj odnos prema knjigama u ovoj godini. Kad se projekat završio, nisam bila sprema da se rastanem od pomenutog žanra pa se tako na naslove iz projekta nadovezala još jedna knjižica za publiku uzrasta od 8 do 12 godina zbog koje mi je srce zaigralo brže. Reč je o romanu Pozajmljivači britanske književnice Meri Norton, koji spada u klasike književnosti za decu. Interesantno, čim sam pročitala kratak opis na koricama, moja prva asocijacija je bio istoimeni film, koji se na Pinku davao svake treće subote i koji sam, malo je reći, prezirala. Malo me je, naravno, pokolebala ta negativna emocija koju gajim prema filmu, ali me je proza Meri Norton, uz sjajne ilustracije Ljiljane Grbić, osvojila u roku od odmah.

Pozajmljivači jednog lepog letnjeg dana uz moje obožavane Borovo patikice.

Za sve vas koji ste svake treće subote ipak imali pametnija posla od gledanja televizije, evo kratkog upoznavanja sa Pozajmljivačima. Reč je o malim bićima nastanjenim u kućama ljudi tj. ispod različitih prostorija u tim kućama, ponekad ih ima i u zidovima, sve zavisi kom plemenu pripadaju. Meri Norton je pisala o porodici Satić, koju čine bračni par Ljusko i Zvoca i njihova kćerka, Arijeta. Kroz priču ćemo posredno upoznati i još nekoliko porodica koje su nekada živele u staroj kući a Satići su, saznaćemo ubrzo, jedina preostala porodica Pozajmljivača, budući da su svi ostali emigrirali: neki su krenuli trbuhom za kruhom jer je kuća u jednom trenutku opustela, dok su drugi morali da potraže nov dom jer ih je ljudsko oko spazilo. Pozajmljivači imaju čudnu rabotu: njihovo postojanje zavisi od toga šta uspeju da pozajme od ljudi. Dobro, to može da bude malo problematično, svakako ne bismo voleli da deca pomisle da je kraduckanje ok, ali kroz priču sve dolazi na svoje i ova knjiga jeste preporuka i evo razloga za to.

Priču o porodici Satić priča nam gospođa Mej, ali sad se tu javlja problematika koliko možemo da joj verujemo jer prvo što nam gospođa Mej kaže jeste da ovo nije njena priča, već da nam prenosi iskustvo svog pokojnog brata. Zašto bismo joj onda verovali? Priča o Pozajmljivačima ispričana u duhu najboljih priča koje se prenose s kolena na koleno: veo misterije kojim su događaji obavijeni čine da svako novo dete u porodici može iznova da se pita da li je njihov predak zaista šurovao sa Arijetom Satić ili nije.

Sama ideja o malim bićima koji žive u našim kućama navodi nas na to da je stvarnost priče izmeštena iz naše stvarnosti i da zbog toga možemo da očekujemo neke velike avanture i fantastične elemente. Meri Norton ipak u centar ove priče stavlja sasvim običnu (ljudsku) porodicu, zaokupljenu suštinski običnim potrebama i problemima poput stvaranja doma, prehranjivanja porodice, odgajanja kćerke. Kada piše o samim Pozajmljivačima, Norton ih ne idealizuje: njihova situacija jeste teška, ali oni jesu obični ljudi sa vrlinama i manama, verodostojni su i lako prirastu za srce, baš zato što nisu savršeni. Rekla bih da je Meri Norton osmislila priču koja vešto smenjuje stvarno i nestvarno, stvarajući tom prilikom i mogućnost bega od onoga što proživljavamo, ali i neku vrstu nelagode, koja se javlja ako se desi da ono o čemu Meri Norton piše prebacimo u naše vreme. Tom smenom dva tipa stvarnosti, autorka ostavlja i dosta prostora za tumačenje.

Pre svega, tu je čitava priča o odrastanju, što ovu knjigu čini savršenom i za dečake i za devojčice. Ne kolutajte očima, još uvek postoje ljudi koji misle da od igračaka i knjiga može postati manje dečakom i manje devojčicom. Avantura odrastanja jedne devojčice i borbe jednog dečaka jeste kompleksna priča upoznavanju sa svime što život nosi. Život neće biti lak ni jedima ni drugima, ali ako kad se male ruke slože, sve lakše ide. Koncept priče ustrojen je tako da se jasno prikaže da nisu svi isti, ali da te razlike ne treba da budu uzrok netrpeljivosti već treba da podstiču nova saznanja, baš kao što su Arijeta i dečak učili jedno od drugog.

Pozajmljivači u nastanku jedne od verzija,
onomad dok još nismo prešli na rad od kuće.

E sad, iako naslov sugeriše da je priča posvećena celoj vrsti i u neku ruku jeste, u fokusu priče je ipak Arijeta. U trenutku kada priča počinje, Arijeta ima četrnaest godina i zatičemo je u tipičnom pubertetskom rascepu: potrebno joj je da bude nezavisna u donošenju odluka, dok u isto vreme ne može da zamisli svet bez zaštite porodičnog doma. Kada i njeni roditelji prihvate činjenicu da je nemoguće zadržati je iza rešetaka koje ih čuvaju od mačke, e tad kreće zabava. Saznajemo da ono što plaši Ljuska i Zvocu nisu samo Arijetine mlade godine, već i činjenica da je ona jedina predstavnica Pozajmljivača u tom prostoru, odnosno da cela budućnost počiva na njoj. U tom smislu, ona ne može samo da odraste, kao što je recimo odrastala njena majka. Arijeta mora da pronađe nov način življenja, da ne kažem preživljavanja. Male zajednice u kojima Pozajmljivači žive su patrijarhalno ustrojene: on da pozajmljuje a ona da raspoređuje pozajmljeno. Međutim, u trenutku kada se upoznajedmo sa porodicom Satić, deluje kao da će Arijeta morati da iskorači iz tog obrazca i postane aktivna i van kuće. Dakle, Arijeta svojim delovanjem mora da spasi i živote svojih roditelja, ali i budućih generacija, zbog čega je ona istinska heroina priče o Pozajmljivačima.

Sa druge, ljudske, strane tu je i dečak od deset godina. Kada uoči Ljuska u jednom od pohoda, dečak će se potruditi da upozna njihov način života i postati njihov saveznik u preživljavanju, deo odbrane od onih koji za postojanje Pozajmljivača znaju i koji su uzrok emigracije mnogih porodica. I dok je kod Arijete ulazak u svet odraslih pokazan kroz heroizam, situacija sa dečakom je obrnuta. Njegova smrt je, kako saznajemo na početku priče, herojska, što u velikoj meri formira i to kako ćemo ga posmatrati u okviru priče, ali i kako ćemo posmatrati samu priču. Dane u kući u kojoj žive i Pozajmljivači, dečak provodi odvojen od porodici koja je ostala u Indiji. Njegova odluka da pomogne Arijeti i njenoj porodici, iako iskrena, može se posmatrati i kao njegova borba protiv usamljenosti. A isticanjem činjenice da je dečak dane provodio sam, ponovo se relativizuje verodostojnost same priče. Zadirkuje gospođa Mej malu Kejt, zadirkuje i Meri Norton nas – svaka čast, gospođo, ja sam se primila toliko da mi nastavci trebaju odmah i sad.

Ali pre nego što zaključim ovo što bi trebalo da bude prikaz knjige, spomenuću kratko (majke mi, kratko) dve stvari za koje mislim da će biti super zanimljive za analizu, ali tek nakon što se pročita cela tetralogija. Prevoditeljka i autorka pogovora, Sandra Bakić Topalović naglasila je da roman nije zamišljen kao alegorija, dodavši zatim nekoliko mogućnosti za tumačenje. Meni je posebno zanimljiva ideja koja priču povezuje sa kontekstom Drugog svetskog rata, koji je u trenutku nastanka romana (prvi put objavljen 1952.) još uvek sveža rana u čitavom svetu. Čak i sa ove vremenske distance, više nego jasno u kojoj meri je publika mogla da pronađe sličnosti sa sopstvenim životima. No, ja ne bih dublje analizirala taj pravac tumačenja, Sandra je baš lepo naznačila glavne motive. Meni su za oko zapale teme klase i problematične kćeri. Dobro, sad možete da zakolutate očima, al šta ću kad volim? Dakle, klasa. To je pitanje zanimljivo na više nivoa, toliko da bi mogli tekst za Detinjstvo da napišete. Pazite sad: odnos porodica Pozajmljivača među sobom a zatim i u odnosu na ljude u kući. Ljusko, zanatlija koji nema kome da proda svoje proizvode i Zvoca, domaćica, dakle žena sa neplaćenim radom – da li ih i kako to izjednačava? Kakvu ulogu ima mesto na kom žive i zašto je ono važno, i talo dalje…🤯

Druga super interesantna stvar jeste motiv problematične kćeri, koju u ovoj knjizi može da ponese Jajoslava dok imam utisak da je, u kontekstu kompletirane priče, Arijeta ta koja će ga dekonstruisati. Jajoslava, Arijetina sestra od ujaka, nestala je jednog dana kada je odlučila da procunja po teritoriji zvanoj Gore. Njena sudbina jeste ono što plaši Ljuska i Zvocu, ali takođe ih pokreće da ne naprave istu grešku kao Jajoslavini roditelji: za razliku od njih, Satići svojoj kćerki predočavaju život van njihovih sobica, koje sve opasnosti nosi i kakve posledice mogu da budu. E sad, za razliku od Jajoslave, Arijeta nema izbora i, kao što već rekoh, mora da iskorači iz poznatog i promeni jedino poznato stanje stvari, ali nekako imam osećaj da je ova priča u isto vreme početak priče i o Jajoslavi, pa se nekako nadam da će moj osećaj (za filing) biti razjašnjen u narednim nastavcima.

♥️

Izdržali ste do kraja, svaka čast. Moguće je da ste primetili da su ovo spojeni delovi raznih verzija, bilo ih je preko 100: osim što je bila šugava čitalačka godina, nije bila nešto ni plodonosna kad je pisanje u pitanju. Ono jeste da sam stvorila čudovište, ali bar je srce na pravom mestu. Knjižica je prava poslastica za ovo vreme, ako ne verujete meni a vi skoknite na sajt Odiseje i prelistajte prva poglavlja – upecaćete se kao i ja, majke mi. ❤

♥️


P. S. Kako sam saznala iz pogovora, Meri Norton je napisala i roman Bed-knob and Broomsticks, po kom je inače snimljen jedan od mojih omiljenih filmova, koji je takođe bio spomenut na ovom malom blogu (x). Pa sad, ako dobre žene odisejske žele da prevedu i taj roman, ja ih evo zdušno podržavam. 😀

P. P. S. Pre i tokom pisanja ovog teksta, čitala sam pogovor čija je autorka Sandra Bakić Topalović i u tekstu su naglašena mesta koja je taj pogovor inspirisao. Sve ostalo plod je mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. Iskoristiću ovu priliku da se zahvalim Lepoj Breni, koja nikada neće saznati kolika je njena uloga u nastanku ovog teksta. Breno, kraljice. ❤

U mraku

Lipe cvatu…

La vita je ovih dana, drugarice i poneki druže, sve samo ne bella. Neke se teške odluke moraju doneti, odluke o kojima i samo razmišljanje emotivno iscrpljuje. Nije mi ovih dana do čitanja, još manje do pisanja. Najradije bih se, ako je moguće, pokrila preko glave dok se stvari ne reše same od sebe. Ali pošto o tome mogu samo da maštam, nastavljam tako svaki dan da životarim s pola mozga. I baš sada, dođe do mene #knjiganaputu i evo mene, u borbi sa rečima i eto vas, nadam se sa razumevanjem za moje stanje i evo mog pogleda na roman U mraku, češke književnice Ane Bolave.

Kao što se možda sećate, ovo nije prva knjiga na putu koja je kod mene stala da se odmori (više o prvoj možete pročitati ovde x) ali u ovom slučaju, ja sam početna stanica, da se tako duhovito izrazim. Akciju je osmislila Katarina sa portala Prerazmišljavanje a cilj je da se dobar glas o izdavačkoj kući Imprimatur čuje što dalje može. Pomno pratim sve što Boris i Sonja rade, u ovom trenutku žalim što nismo zajedno u Podgorici, ali to što smo sajamski saborci nikako ne utiče na to šta o Imprimaturovim izdanjima mislim. Konkretno u slučaju Ane Bolave znala sam da ću je voleti još onog oktobarskog dana kada sam je videla u hali 4 beogradskog sajma, dok sam ih smarala svako malo dok sam delila flajere. Zašto baš ova knjiga od svih onih koje sam videla? Pročitala sam ovo: Ana Bolava je, ispisujući stranice o životu u jednom malom češkom gradu, napisala veličanstven roman o tijelu, ranjivosti i usamljenosti, roman o neprestanoj igri svjetlosti i mraka. Iako sam ovaj roman odmah izdvojila u pet knjiga koje ću pročitati do kraja godine, ipak je sačekao ovo leto i ne žalim što je tako ispalo.

Čitala sam je poprilično dugo, skoro mesec dana, što je začuđujuće ako se ima u vidu da mi se knjiga od samog starta dopala. Dešavalo mi se da u cugu pređem pedesetak stranica pa da onda ne dirnem knjigu tri, četiri dana a da, kada joj se konačno vratim, pročitam svega stranicu, dve. Spori tempo čitanja, rekla bih, nametnula mi je atmosfera knjige, koja je kao i letnji dan pred oluju, kada nema vazduha i sve je napeto i treperi u iščekivanju. Isti sam osećaj, sećam se, imala kad sam kao klinka čitala pripovetku Jabuka na drumu Veljka Petrovića. Poprilično nestrpljiva, tada sam samo želela da se kiša već jednom padne pa da se pripovetka završi ne bih li se i ja rešila teškog osećanja koje se stvorilo. Sada mi je bilo mnogo lakše da se prebacim u tamo neki češki gradić i da, zajedno sa glavnom junakinjom Anom, udišem miris kiše i lipe dok mi kožu ježi dah smrti prisutan od prve rečenice.

Rtanjki čaj u ❤

Nemam mnogo toga da kažem o ovom romanu, znam čudno je, ali nije ovo priča koja se može prepričati. Mogu samo da vam kažem šta sam uočila i šta sam osećala – nadam se da će to biti dovoljno da vas zaintrigira da je potražite i pročitate. Mene je Anina priča baš iznenadila. Ne znam, iskrena da budem, ni šta sam tačno očekivala, nekakav dramatičan prikaz nervnog sloma ili nešto tome slično. Ali kada sam došla do kraja, delovlao mi je kao da su sve moje pretpostavke suviše jednostavne za ono što je roman U mraku zapravo. Glavna junakinja, koja se zove isto kao i autorka, što opet otvara još jedan sloj tumačenja, nije samo prosta travarka koja je svoj život posvetila povratku prirodi i traženju leka za čovečanstvo u cvetovima lipe, maslačka i rastavića. Ali nešto je jeste podstaklo da se tome posveti. Zbog nečeg je zanimanje za biljke jedina aktivnost u kojoj pronalazi radost iako postaje opsesija koja razdire njeno telo podjedanko koliko i njenu psihu. Ko je onda Ana? E to je misterija koju čitalačka publika treba da otkrije.

Dok sam pravila beleškice tokom čitanja, palo mi je na pamet da može lako da se desi da ova knjiga nije za svakoga. Fokusiran na glavnu junakinju i ono što ona misli i oseća, ovaj roman ne vrvi od nekih velikih i uzbudljivih događaja te takav možda neće prijati onima koji se više raduju nekoj akciji. Ali roman ipak nije statičan. Već nam prva rečenica signalizira da će nas kroz roman nositi tok svesti glavne junakinje i u scenama gde se sećanje javlja kroz brojne asocijacije, mi skidamo sloj po sloj njene prošlosti trežaći zapravo način da odgonetnemo razloge zbog kojih je Anina sadašnjost takva kakva je.

Sama Ana nam neće mnogo pomoći u našem pohodu. Pružiće nam deliće svojih sećanja, spomenuće neke ljude i gotovo usput spomenuti svoju vezu sa njima a onda će nas ostaviti da sami sklapamo priču, konstantno nas terajući da date delove slagalice pomeramo i menjamo im mesto. Jer Ana nema nikakvu želju da nas pusti da se približimo njenom životu a upravo to izostavljanje određenih informacija nas tera da držimo distancu, ali da od nje ne odustajemo. Zanimljivo je i posmatrati nas kao publiku u poređenju sa stanovnicima malog mesta u kom Ana živi. Sa mnogo manje informacija o junakinji, mi uspevamo da se saživimo sa njom i njenim mukama, dok oni koji je poznaju, zapravo ne vide dalje od čaršijskih priča i grehova predaka.

U jednoj od najboljih epizoda moje omiljene serije, glavna junakinja kaže da je samoća izbor. Često se vraćam toj rečenici a specijalno sam o njoj mislila dok sam čitala roman U mraku. Borila sam se da protumačim Aninu samoću, tj. koliko je ona namerna i željena. Vidimo mi da se Ana ne uklapa u svet u kojem živi, ali ne možemo da se ne pitamo da li je njoj uopšte stalo da je zajednica prihvati? Odabrala je svoj način života i od njega ne odustaje ni onda kada svima nama postaje jasno da joj ta odluka može doći glave. Trenuci slabosti i kolebanja su retki, ali kada se i pojave ne traju dugo jer se Ana upire iz sve snage da ih iskontroliše i obuzda. Njena istrajnost mnogima će biti nerazumljiva, specijalno kada određeni način života dovede do kraha njenog tela. No i tada će nas Ana vratiti na početak: ovo je njena priča, ona njome upravlja i nije joj potrebno da bude shvaćena.

Ipak, moj omiljeni trenutak u ovom romanu je pomeranje fokusa sa Ane na nejnu okolinu. Dok sam pratila nju, jedino me je zanimalo da o njoj saznam što više mogu, misleći, možda naivno, da mogu otkriti neki deo sebe u njenoj priči. Međutim, ono što je probudilo melanholiju jeste zapravo vraćanje na sporedne junake. U njihovim odnosima sa Anom, ili izostancima istih, vidi se da svako od nas hoda po tankoj granici između svetlosti i tame. I nije nam nepoznato koliko brzo bivaju stigmatizovani oni koji balans ne uspevaju da održe. I nije nam nepoznato koliko brzo veze između nas i tih nekih pucaju.

… sve je isto ko i lani?

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

U Filipa Rota velika sramota

Život u samoizolaciji

i dalje.

Uglavnom.

Ne osuđujte!

Pre tri nedelje pitala sam raju instagramsku da mi preporuči nešto pogodno za jedan omanji rant. Jer iskrena da budem, psiha mi je poprilično otišla u out pa rekoh daj da probam svoje nezadovoljstvo da usmerim ka nekoj lošoj knjizi. Sećate se kad sam sasvim spontano raspalila po nesrećnom Zoraninom prvencu (x)? Ili kad sam bila nesrećna dok sam čitala i pila kafu (x)? Oba puta se ispostavilo da je rant lekovit, pa što ne bismo bromiće zamenili njime? Sasvim neočekivano, ljudi se javiše, naslove ostaviše i moje beše samo da odaberem. I izbor pade na Filipa Rota. Preporučena su mi dva romana: kultna Američka pastorala i roman Životinja na izdisaju. Planirala sam da odem u biblioteku po jedan od ova dva naslova, ali kako se moja fobija od prevoza vrati svaki put kad se popnem do stanice, odlučih se ipak za novelu Uniženje, inače jednu od knjižica donetih sa poslednjeg sajma knjiga u Novom Sadu (x). Ovo je moje prvo iskustvo sa Rotovim pisanjem a nakon svega još moram da kažem da još jedino planiram da pročitam Pastoralu, a ni sa tim neću žuriti.

Pomenuto delce je jedno od poslednjih koje je Rot napisao pre nego što se 2018. preselio u večna lovišta i po mom skromnom mišljenju, reč je o jednom od onih dela koje poznati pisci proslede svojim urednicima a oni ih samo puste u štampu jer kao to je delo poznatog pisca, ima svoju publiku, obezbeđena je reklama pa makar delo bilo loše. A Uniženje je loše, majko mila, loše do te mere da ti dođe da zasadiš omanju šumu kao spomen za drugove pale zarad ove splačine. Sreća je što je reč o kratkom štivu, čitanje sam počela i završila dok sam čuvala kuću tokom jedne sahrane, za nepuna dva sata.

Prvi je problem pitanje forme. Mislim da je možda zamišljena kao neka novela, koja bi možda od klasične odstupila većim brojem događaja koje obrađuje. Ali cvrc, budući da nema dovoljno prostora da se oni fino upakuju, razrade i zaokruže, krajnji rezultat je gomila svega i svačega, koju ne možeš da smestiš nigde.

Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, na samom startu sam pomislila da bi priča mogla da bude, ako ne dobra, onda bar zanimljiva. Ono što pokreće radnju je kriza ostarelog pozorišnog glumca, izazvana činjenicom da ne može više da glumi. Dobro, tu jesam malo prevrnula očima jer svetska književnost je mogla bez još jedne priče o sirotom zanemoćalom muškarcu, ali kao jasno mi je bilo da je primarno reč o starenju i (ne)prihvatanju tog procesa i sopstvene smrtnosti pa rekoh ajde, možda uspe od toga da napravi nešto kvalitetno, pošto originalno teško da može biti.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је wp-1597225751777.jpg

Novela od Rota (see what I did there, wink wink) sastavljena je iz tri dela, tri čina da budemo u skladu sa pričom: U ništavilu otvara priču, upoznaje nas sa glavnim nam junakom Akslerom i objašnjava njegov problem. Sledi Preobražaj izazvan Akslerovom romansom sa Pegin Majk dok je na kraju, očekivano, Poslednji čin, u kojem će opaliti puška spomenuta na početku romana. Kad se nađete u Akslerovoj priči, isprva vam je ok: scene koje se smenjuju deluju logično i kontrolisano, ništa vas preterano ne iznenađuje a početna zamisao deluje dovoljno interesantno da vas zadrži u priči. Međutim, kako priča odmiče, postaje jasno da je Rot imao velikih problema da početnu kontrolu zadrži do kraja: volan preuzima njegovo problematično razmišljanje pa tako priča postaje gotovo groteskna i apsurdna, ali ne na dobar način.

Sajmon Aksler, naš glavni junak, ima reputaciju poslednjeg klasičnog glumca američke pozorišne scene. Nakon što saznamo šta ga muči a da bismo shvatili veličinu njegovog problema, dobićemo skraćeni pregled Akslerove karijere i videćemo slabašne, na propast osuđene, pokušaje da svoju karijeru vozdigne iz mrtvih. Ono što nećemo videti jeste Akslerovo bavljenje uzrocima problema: on prosto prihvata profesionalnu smrt i prepušta se očaju. Ostavlja ga žena, o kojoj ne saznajemo ništa specijalno, osim da joj je brak s njim bio kao neka zamena za propalu karijeru. Aksler, sam i depresivan, sve češće pomišlja da okonča svoj život, zbog čega odlazi u psihijatrijsku ustanovu, gde zapravo otkriva koje olakšanje donosi kad si neprepoznatljiv, ali i svoju novu ulogu: postaje onaj koji sluša i savetuje a posebno je naglašen njegov odnos sa mladom pacijentkinjom Sibil.

On je stariji i mudriji, ona mlađa i emotivno nestabilna, što bi rekli u anglosaksonskom svetu: match made in heaven, ali uprkos (mojim) očekivanjima, odnos među njima ne razvija se dalje od toga. Dok mu objašnjava razloge zbog kojih se nalazi u bolnici, Sibil poteže pitanje oduzimanja tuđeg života dok Aksler razvija svoju teoriju o samoubistvu kao kao ultimativnoj ulozi, onoj koju čovek sam za sebe piše. Glavno, iskazivanje emocija kroz likovnu umetnost i časove klavira dovelo je našeg junaka do određenog nivoa sebespoznaje pa, kada se ponovo susretne sa svojim agentom, odbija svaku mogućnost povratka na scenu i povlači se u tišinu svoje kuće na selu, gde će konačno, daleko od sveta, moći da kontemplira o svojoj sudbini.

I tu stvari kreću nizbrdo, i za Rota i za Akslera

a bogume i za nas koji čitamo.

Već u prvoj rečenici drugog dela postaje nam jasno da nema ništa od konemplacije u prirodi. Preobražaj u priču uvodi Pegin, koja je od junaka našeg mlađa dobre dve decenije i koja je lezbijka a koja će zagrejate srce našeg junaka. Malo mi beše smešno, malo tužno, ali nastavih da čitam u dobroj nadi da neće više da komplikovati.

Pegin zatičemo nakon duge veze koja se okončala zbog toga što je njena partnerka odlučila da započne proces promene pola. Tu mi već beše žao što ne snimam čitalačke vlogove, majke mi, pošto ne postoji gif kojim bih mogla da da vam opišem svoju facu kad sam pročitala njenu priču. Pa majku mu, Filipe Rote, ima li još nešto što možeš da uguraš u ovih 100 strana?!

Ispostavilo se da ima! Jer nakon što je izašla iz zajedničkog stana, Pegin je počeka da radi kao profesorka na obližnjem faksu – suptilno se implicira da joj je pomoglo to što se smuvala sa dekankom.

helen mirren | Trending Gifs

Elem, pojavivši se tek tako, Pegin vida rane našeg junaka i spremi mu večeru (jer kako drugačije) pa se ispostavi se da su Akslerove zavodničke sposobnosti, za razliku od glumačkih, i dalje na nivou. Par se onda upušta u strastvenu aferu, ali avaj! Da l je to sudbina il ko zna šta li je, tek siroma Aksler ne može da svoje staračke godine proživi u sreći i blagostanju. Pegini roditelji, inače Akslerove kolege, prvi su koji bacaju grane na put sreće ovog para. Otac i majka nisu srećni ćerkinim novim ljubavnim životom; tek su se navikli na činjenicu da njihova kćerka živi sa ženom (kakav skandal!), sada se suočavaju s izgledom da će jedinica u majke svoje dane protraćiti uz mentalno nestabilnog jadova.

Onda je tu i već pomenuta dekanka uz pomoć koje Rot ubacuje i motiv opsesivne ljubavnice. Dekanka ne može da prihvati da je njihovoj vezi kraj te počinje da proganja Pegin, a pojava Akslera dodatno izaziva bes kod ostavljene žene. Osećajući se prevareno i iskorišćeno, dekanka pojavačava pristisak: zove ih, prati, doliva ulje na vatru kod roditelja koji i tako svoju ćerku smatraju emotivno nezrelom. I sad, umesto da se ceo koncept produbi, Rot bira da ga potpuno izbaci iz priče i to tako što će čitav problem rešiti kroz razgovor glavnog nam junaka i još jedne namučene žene.

X-Files – Shanti Weiland

Ali ono što je meni pokrenulo nagon za povraćanjem jeste čitava situacija sa Pegin. Naime, i Aksler i njeni roditelji imaju tu naopaku sliku o njoj: Aksler radi na tome da je promeni i uklopi u svoju viziju savršene žene dok je roditelji konstantno patronizuju i preispituju njeno psihičko stanje i mogućnost donošenja odluka. Kad se malo dublje zagledamo u Pegin, jasno nam je da je ona junakinja koja svojom životnom (seksualnom) energijom obećava spasavanje junaka koji je na korak do propadanja. Međutim, Rot se uopšte ne trudi da od Pegin napravi junakinju od krvi i mesa i ona u ovom delu postoji samo da bi Aksler imao s kim da razgovara i seksualno opšti.

O njoj govore kao o muškobanjastoj devojci, o ženi koja je još uvek dete (od Akslera je mlađa četvrt veka) čime se priprema teren za preobražaj koji sledi. Budući da se insistiranjem na njenom psihičkom stanju i nama sugeriše da je promena neophodna, Rot se okreće fizičkom izgledu. Pegin je najpre predstavljena onako kako čiča Stole iz Pržogrnaca zamišlja lezbijke: krako ošišana, muškobanjasta (mada sisata), uvek sportski obučena, mangupče. Isprva nesiguran u njenu želju da bude s muškarcem, Aksler uskoro počinje da je oblikuje u ženu kakva treba da bude da bi je on poželeo, najpre kupovinom jednog fensi odevnog komada, a zatim dugim kupovinama u kojima je on taj bira i odlučuje.

Pegin se najpre oseća neprijatno, mada svoje sumnje ne iznosi javno, ali tokom tih šoping seansi popušta jer zašto da ne: svi hvale njen novi izgled, uključujući i roditelje koji se protive toj vezi. Osim što je modeliranje junakinje da se uklopi u neku fantaziju muškarca generalno problematično, čitav koncept preobražaja koji Rot konstruiše besmislen jer iz jednog stereotipa prelazi u drugi pošto Pegin, budući da je u vezi sa muškarcem, mora da se udalji od klasičnog izgleda jedne lezbijke i postane ono što autor misli da lezbijke uopšte ne mogu da budu: ženstvene (?!), obučene u brendiranu garderobu, žene kojima je zapravo stalo kako izgledaju.

A onda je tu i pitanje seksa. Ne bih baš da zalazim u detalje, ali u trenutku mi je ogadio ideju o seksualnim odnosima, što nije uspela ni ona mučena 50 nijansi glupost. Ali čak i da zanemarimo potpuno nebulozne opise (moram da podelim s vama ipak svoj omiljeni: na konju si, jaši ga), samo uvođenje istih je toliko nevešto urađeno da je autorka 50 nijansi gluposti za Rota izmislila pisanje i motivaciju. Recimo tu je ta stvar sa seksualnim pomagalima i već bizarni opisi seksa postaju još čudniji. Tako na primer od svega što čini Peginu kolekciju seksualnih pomagala, Rot najviše pažnje posvećuje zelenom dildu, uz čiju pomoć kreira izuzetno napornu i nerazumljivu scenu seksa u kojoj Pegin preuzima ulogu muškarca dok Aksler u isto vreme pokušava da zadrži dominaciju. Dakle, da li je preobražaj naše junakinje Pegin ipak vezan samo za njene seksualne afinitete?

Believe me, you can't unsee that | X-Files | Know Your Meme

I onda stvar eskalira. Traju tako ti bičuj me, bičuj Stojane momenti, ali nije to dovoljno za njihove apetite. Jedne večeri, njih dvoje u nekom baru spaze Trejsi, koja sedi sama za šankom i pije. Pegin se sada ponaša kao da pokušava da unese neku živost u njihov odnos i zadovolji novonastalu Akslerovu radoznalost te predlaže da uključe i Trejsi u svoje igrice. Dobro, ja nikad ne osuđujem, ako deca vole da eksperimentišu, eto neka ih. Onda bukvalno uguraju Trejsi u kola i vesela trojka se zaputi ka Akslerovom domu a ja sedim i mislim se škk, Filipe Rote?! I znam da već preterujem sa pozivanjem na 50 nijansi, ali zanimljivo mi je to što je ta mučena triologija (ignorišem one nastavke) proglašena trešeranom a Rot je i posle ove splačine ostao kultna ličnost svetske književnosti.

Ali ne, ni tu nije kraj bizarnostima. Naš glavni junak u nekom trenutku spoznaje shvata da bi Pegin mogla biti ona prava. Njegova razmišljanja o budućnosti idu toliko daleko da počinje da razmišlja o deci i počinje da razmišlja o tome kako se njegove godine odražavaju na gene i može li to da se odrazi na plod. Tu sam se, moram priznati, našla malčice iznenađena. Očekujem sad jedan nagli preokret, ali ispostavlja se da izvršeni preobražaj ipak nije uspeo, bar ne u smislu u kojem je zamišljen. Pegin, zahvaljujući onoj večeri sa Trejsi, shvata da ipak više voli žene te ostavlja našeg junaka. E sad, nije kao da ja poznajem delo bolje od samog kreatora, ali evo moje teorije. Aksler sve vreme zna da je ta veza osuđena na propast, ali veruje da ako svoje sumnje i strahove uspe da kontroliše, onda može da živi (relativno) srećno i zadovoljno. Onog trenutka kada se strahovi vrate, Aksler gubi kontrolu jer ne prihvata činjenicu da je sve u životu prolazno te da se stvari ne mogu samo dati i prihvatiti već da mora biti nekog ulaganja i sa njegove strane. I umesto da kraj ustroji prema potrebama početne ideje, Rot se odlučuje da nastavi sa svojim nebulozama.

Dva su razloga zbog kojih Aksler i Pegin nisu mogli da se raziđu kao dva razumna bića. Prvi je taj što ništa u tom odnosu nije razumno pa je logično da i kraj bude iznenadan i turbulentan. Drugi je taj što je Rot navalio da pokaže kako su sve žene manipulativne, nestabilne i bez srca, pa tako u celu stvar upliće motiv prevare. Pegin vara našega junaka ne sa jednom, već sa dve plavokose igračice lokalnog softball tima. Od svih mogućih načina na koje Pegin može da upozna potencijalne partnerke on nastavlja da je definiše kao neku predatorku. Bukvalno, škk Filipe Rote?! Odvratno mi je to poigravanje sa Pegin i njenom seksualnom orijentacijom, ali još odvratnije mi je što deluje da kad mu ponestane ideja, on ubaci neko opšte mesto ili kliše.

I tako… Sedim ja za stolom, čitam i mislim se čemu sad sve to, da li je to da bi osvežili vezu, da li se tu skriva neka dublja poruka, šta se dešava… Jedino što mogu da kažem kako te, bre, nije sramota, Filipe? Praveći od Pegin nemoralnu, hirovitu i surovu osobu i svodeći, ne samo nečiju orijentaciju već čitav pol na niz klišea, Rot zapravo ruga svima nama, podvaljujući nam ovu splačinu kao visoku književnost.

I na kraju, puče puška, puče puška, džanum ih, lele Stano! Ništa me tu nije preterano iznenadilo, osim nekog osećaja otupljenosti koji mi se javio nakon što sam došla do kraja balade. Naslućujem da bi možda trebalo da saosećam sa bolom našeg junaka ili bar razumem čitav koncept koji je doveo do ovog čehovljevskog momenta na kraju, ali iskreno ne mogu. Ovo je možda mogla da bude zanimljiva studija o starenju i pronalaženju novih izvora životne snage, ali Rotova želja da sve to predstavi uz elemente bizarnosti i šoka, fokus prebacuje na skroz nešto drugo i poenta ostaje negde tamo.

I da se razumemo, nemam ništa protiv da čitam o određenim iskustvima kroz koja prolaze muškarci, ali malo mi je muka od toga da se od mene očekuje da njihove muke i jade posmatram kao nekakvu opštu tragediju. U celoj toj papazjaniji, deblji kraj je zapravo izvukla Pegin, ali kontam da Rotu to nije bilo bitno. Žao mi je stvarno što nije više među nama pa da mu tvitnem da malo iskulira jer nije samo muškarcima dozvoljeno da imaju razvijeni unutrašnji život i da nas baš briga za njegove njihove frustracije. Jer tu se dobija odgovor na to šta ovaj roman zapravo predstavlja: poslednji trzaj jednog duboko nezadovoljnog pisca.

❤︎

Negde na polovini romana, poslala sam drugarici poruku: ako glumac zameniš sa romanopisac, videčeš da je ovo priča o Rotu, a ako hoćeš da ideš još dalje, uopšte nije reč o njegovoj nemogućnosti da piše, možeš jasno da uočiš elemente u kojima on ne lamentuje nad pisanjem, već nad nemogućnosti da obavlja neku drugu radnju. I evo, skoro mesec dana kasnije i dalje imam isto mišljenje. Smrt koja dolazi na kraju po meni nije fizička, već samo predstavlja šta je od jednog nekada veličanstvenog (ako je verovati kritici) umetnika ostalo. Rot je u nekom od intervjua rekao da za nekih dvadesetak godina niko neće čitati romane tj. knjige generalno, jer će ekrani biti svuda. Pa Filipe, ne znam kako da ti saopštim ovo, ali ako su knjige ovako loše, onda je i gledanje u Sunce mnogo korisnije.

♥♥♥

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Spavate li mirno, Nesbe i ekipo?

Samoizolacija,

drugi put,

akcija!

Kada je Brana Antović za svoj book club onomad odabrala roman Pustoš, švedskog autora Arnea Dala, prvo što mi je palo na pamet jeste da ne mogu da se setim kada sam poslednji put čitala čist triler. Naletala sam na elemente istog, nije baš kao da mogu da se izbegnu, ali baš triler kao osnovno žanrovsko određenje se nekako izgubio iz mog vida. Roman Pustoš me je zainteresovao dovoljno da se upecam na čitam koncept nordic noir-a u književnosti pa sam nabavila sam i preostala dva romana iz NOIR edicije izdavačke kuće Dokaz: DNK i Živi pesak (oba potpisjuju autorke: Irsa Sigurdardotir i Malin Pešon Đolito) smestila ih udobno na policu gde su sedeli sve do poslednje nedelje juna, kada sam među njima potražila predah od posla, književnosti za decu i mlade, vrućine i brige o tome da li je ovu glavobolju sponzoriše covid ili vremenske (ne)prilike.

Dvoumila sam se malo oko toga koji prvo da slistim – odluku je doneo Instagram. Učinilo mi se da Živi pesak živi svoj bookstagramski život a da je DNK malčice zapostavljen i odluka bi doneta. Osim toga, za autorku Irsu Sigurdardotir kažu da je islandska kraljica nordijskog noir-a, pa i to valja proveriti. DNK je prvi roman u serijalu o dečjoj psihologinji Freji i inspektoru Huldaru i ova mala cvrčkica se iskreno nada da će i ostalih pet romana biti prevedeni jer, iako je moje poznavanje žanra malo, ova knjiga je jezivo dobra. Svakako, u njoj nailazimo na nekoliko opštih mesta žanra, ali kako mi se skoro nije desilo da me knjiga drži budnom cele noći niti da razmišljam da li je sigurno da idem do wc-a il da čekam da svane, odlučih da svoje oduševljenje prenesem i na papir. No pre nego što počnem, evo jednog malog disklejmera: ako me sećanje dobro služi, ovo je prvi put da smo se okupili zbog trilera i bogume, zeznuto je napisati smislen tekst a ne otkriti ništa što bi eventualnoj novoj publici pokvarilo draž čitanja. Zato se odlučih da samo ukratko (majke mi, ukratko) napišem zašto se ova knjiga izdvojila, a i zbog čega joj ipak nisam dala svih pet goodreads zvezdica. Pa da počnemo…

Priča počinje sekvencom iz 1987. godine kada se, nakon tragedije možemo da naslutimo, jedna mala porodica razdvaja. Zatim skačemo pravo u 2015. kada mlada žena brutalno biva ubijena u svom domu u Rejkjaviku. I kad kažem brutalno, verujte mi, svakakve sam priče čitala, na ovo rešenje još nisam naišla. Doima se sve beznadežno, ali onda policija shvata ono što mi već znamo: postoji svedokinja. Reč je o sedmogodišnjoj Margrjet, koja, zapravo, pokreće celu priču između dvoje glavnih junaka a to su, kao što već rekoh, Freja i Huldar. On je sveže unapređen, ovo mu je prvi veliki slučaj i ne bi valjalo da zezne (opšte mesto br. 1), dok mu je privatni život jedan veliku džumbus (opšte mesto br. 2). A ni Freja nam nije u boljoj poziciji: upravnica je Dečjeg doma, ustanove specijalizovane za pružanje pomoći deci koja su pretrpela traumatična iskustva a koja tek treba da pokaže svoju svrhu. Ni njen privatni život nije mnogo bolji od Huldarevog: raskinula je sa svojim bogatim, dosadnim momkom i živi u stanu svog brata koji je, op op, u mardelju. Prelepo. Šećer na kraju: Freja i Huldar imaju svoju istoriju (opšte mesto br. 3): vezu za jedno veče, pri čemu se Huldar lažno predstavio kao stolar koji živi van grada… NEKA IGRE POČNU!

Istraga ubistva predstavlja jedan narativni tok. Osim Huldara, na slučaju rade i sveže rastavljeni detektiv Rikhardur, kojeg je žena ostavila posle trećeg pobačaja i Ertla, koja je, po mom skromnom mišljenju, poprilično suvišna, budući da se njeno postojanje svodi ljubomorisanje. Ono što im devojčica isprva ponudi, pokazaće se kao nestabilna osnova a kada se desi drugo ubistvo, naizgled nepovezano s prvim, Huldar će, a i mi s njim, ostati gotovo bez ičega što bi moglo ponovo da pokerene stvar.

Freja, za to vreme, ostvaruje bliži kontakt sa devojčicom. Ono što mi se dopalo jeste činjenica da je izbegnut standardni kliše preuzimanja uloge majke. Njihov odnos postaje bliži nego što bismo rekli da je odnos između terapeutkinje i pacijentkinje, zahvaljujući čemu ćemo otkriti neke detalje iz Frejine prošlosti, koje definišu njen odnos s bratom, ali i u kojima možemo da potražimo razloge zbog kojih je odabrala svoj posao. Međutim, Freja u svom odnosu sa devojčicom ne prelazi granice posla i, premda joj je dobrobit devojčice bitna, ne propušta priliku sa uradi ono za šta je pozvana a to je da sazna šta je sve devojčica videla i čula u noći kada je ostala bez majke.

Osim što nam je istraga bitna da bismo saznali ko je ubica (duh!), takođe nam je važna zbog dve stvari. Prva bi bila karakterizacija junaka. Svaki u nizu događaja, otkriće ponešto i o Freji i o Huldaru, kao da su njihovi životi još jedna slagalica koju treba rešiti. Ono što mi se isprva nije dopalo, jeste što na kraju dobijamo samo obrise. Htela sam, da se ne lažemo, da vidim njihovo sukobljavanje, da sve pršti pa da se izmire kako dolikuje. Međutim, kada sam završila čitanje i setila se da je ovo tek prva knjiga u serijalu, zapravo mi se dopalo što nismo sve dobili na tacni. Želim da verujem (uoči referencu) da ćemo kroz ostale nastavke dobiti punu priču o njima dvoma, shvatiti ulogu pet sestara u životu detektiva Huldara i videti Freju kao mnogo aktivniju učesnicu u radu ovog dvojca. Pa ako se smuvaju na kraju, bože moj, ko sam ja da se protivim sreći dvoje mladih?

Druga stvar koju nam otkriva istraga ubistava jeste odnos prema virtuelnom i stvarnom svetu. Kao jedna linija istrage, jeste i češljanje društvenih mreža ubijenih, odnosno praćenje njihovih virtuelnih života. Iznova me je iznenadilo koliko se ono što živimo i ono što predstavljamo kao sopstvene živote razlikuje i koliko indikativni mogu biti naši statusi. Čitava društvena dinamika zapravo se očitava iz jednog posta: ko je video, ko je reagovao, ko je prokomentarisao i šta. Koliko treba deliti sa drugima i šta od informacija može da procuri izvan kruga prijatelja koje smo prihvatili i kakve su posledice toga. Svesno ili ne, tek Irsa je, otkrivajući virtelnu stvarnost svojih junakinja razotkrila čitave slojeve njihovih stvarnih života i na jedan vrlo zanimljiv način predstavila islandsko društvo bez maske.

Rekoh već da je istraga čini jedan narativni tok. Drugi pripada Kartlu, mladiću koji živi u podrumu kuće koju deli sa majkom. Njegov život je usamljenički, on je jedan od onih tipova koji se nigde ne uklapaju, čak ni u sopstvenu porodicu. Činjenica da je usvojen i da on i njegov stariji brat nisu iz iste porodice došli u novi dom, dodaje poseban teret u njegove odnose sa majkom i bratom, koji je sve što Kartl nije: druželjubiv, uspešan, sveže oženjen, sa sjajnim poslom u Americi. Jedino što Kartl ima jeste interesovanje za radio-stanice. Među radio-amaterima, on pronalazi prijatelje Berkura i Halija, ima neki oblik društvenog života u vidu sastanaka u društvu, ali kada shvati da ostali članovi ne dele njegova interesovanja po pitanju napredovanja i proširivanja zajednice, on se vraća sporadičnim kontaktima sa pomenutom dvojicom.

I tu sam se ja našla u zbunu. Priče tako teku paralelno, ali nikako da se povežu. Moje predrasude i ja smo tako mislile da čitava priča o tom mučeniku ide ka tome da će u nekom trenutku da izvuče automatik i pobije gomilu ljudi, čak sam se uhvatila da ponavljam samo da ne ode u dečji dom, samo da ne ode u dečji dom. Kad ono kvrc! Preko svoje radio-stanice, Kartl počinje da prima čudne poruke i, naravno, započinje sopstvenu istragu.

Zbog toga ovde prestaje moj prikaz jer kad se njegova istraga susretne sa Huldarevom, e tad počinje spektakl!

Dva su razloga, malobrojne moje čitateljke i još malobrojniji čitaoci, zbog kojeg ovom romanu nisam dala svih pet zvezdica iako sam provela čitavu noć čitajući ga i posle one jedne scene mislila se da li će moj nagluvi pas ipak reagovati ako nam se neko ušunja u stan. činjenicu da sam rešila misteriju pre Freje i Huldara ne računam, pripisaću je pažljivom čitanju. 😀

Prva mi je tugica prostor koji dat Freji. U neku ruku shvatam da nije njen posao da istražuje ubistvo na isti način kao Huldar, pa nisam ni mislila da će je biti u svakoj sceni, ali bih ipak volela da nam je dat malo veći uvid u to šta i kako radi. Ono što smo imali prilike da vidimo, govori da bi ona mogla da bude sjajna junakinja, u potpunosti aktivna i nezavisna, i stvarno mi je bilo krivo što od nje nismo dobili više.

Druga stvar… pa nju ne mogu da obrazlažem specijalno jer spojleri a i spada u domen ličnih preferencija. Uopšte nisam srećna kako se priča završila za mlađanog Kartla. Ok, nisam se baš nadala srećnom kraju, ali da sam mislila da će biti nekog srećnijeg rešenja, to jesam. ¯\_(ツ)_/¯

I na kraju, kazaću još ovo. Ostajem verna fankinja IK Dokaz – majka mi duguje poklon za rođendan a baš se potrfilo da je izašao nastavak serijala o Blum i Bergeru (u kojeg bih se, da mi je duplo manje godina, malčice i zaljubiškala). A vi ako tražite nešto jezivo za vrele dane, pokupite DNK. Irsa zna šta radi: zaplet je odlično zamišljen i fino izveden. Napetosti ne manjka a bogume ni jeze. Veliki plus je to što se čini da nije poenta u samom zločinu, već onome što do njega dovodi. Dok gradi priču, autorka uz pomoć svojih junaka i junakinja prikazuje islandsko društvo i propituje ko ima većeg udela u nečoveštvu: genetika ili društvene okolnosti. A moguće je da je krivica podeljena. 🤷🏻‍♀️

📚

P. S. Sve napisano jeste plod mog tumačenja, mada sam posle čitanja pročitala intervju sa autorkom, koji možete naći ovde x. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.