J kao jastreb

Ima već desetak dana kako se dvoumim da li uopšte da napišem nešto o romanu J kao jastreb. Priča je jako zanimljiva i u neku ruku se temom naslanja na poslednji knjiški tekst na blogu, ali kako je roman bio prvi izbor za Branin klub čitalaca (za više informacija kliknite ovde x i onda pratite #branasbookclub) dosta stvari je o romanu već rečeno pa nisam više sigurna gde se završavaju tuđe impresije a gde počinju moje. Odluku je zapravo donela konverzacija sa ljupkom mi prijateljicom iz Poljske dok je mene mučio problem sa spavanjem a ona je putovala na posao.

Već neko vreme imam taj problem sa spavanjem, trgnem se tako oko pola 4 i ne mogu ponovo da zaspim Onda vreme do svitanja ubijam u nepreglednim šumama neta, skrolujući beskonačno po Instagramu i paklu po imenu Tumblr. I tako jutros pošalje meni moja ljupka prijateljica iz Poljske, klasičnu što-ne-spavaš poruku i reč po reč stigosmo do problematike pisanja i udovoljavanja publici. Ona inače piše fanfikciju, stvarno je dobra u tome ali nekako nema sreće sa tumblr publikom. I sad se pita da li da nastavi sa svojim temama ili da udovolji tržištu i okrene se onim traženijim. I kako sam uvek super mudra kad se radi o stvaralaštvu drugih ljudi, ja kažem: Girl, fuck them. Do what makes you happy, write stories you want to read! I kad je konačno svanulo, reših da poslušam svoj savet i pišem o onome što me čini srećnom, a J kao jastreb je knjiga koja je definitivno na toj listi.

Ali odmah da razjasnimo: ovo nije srećna knjiga a sreća koju osećam je izazvana činjenicom da sam uopšte čula za nju. Humora ima, naravno, ali je najčešće maskrian u ironiju i gorak je, tako da nemojte da očekujete smehotres. Sva druga očekivanja koja mogu da se stvore neka budu tu, jer ovaj roman definitivno spada u očekujte neočekivano kategoriju. Krenimo redom.

jastreb
Naše izdanje je lepše od komšijskog, a bogume i od onog originalnog. Fotku sam našla na netu, a evo i izvora x

J kao jastreb, roman engleske spisateljice Helen Mekdonald, je, kao i sve knjige koje se meni dopadaju, jedan književni hibrid. Primarno, ovo je autobiografsko delo, tačnije autorkin osvrt na period života obeležen gubitkom oca i posledicama koji je taj događaj imao. U isto vreme, ovo je i romansirana biografija, jer, dok nam ispoveda svoju priču, autorka u isto vreme govori i o T. H. Vajtu, engleskom piscu (najpoznatiji po seriji knjiga o kralju Arturu, od kojih je, opet, najpoznatija prva, pod nazivom Mač u kamenu) koji je takođe bio ljubitelj jastrebova. Sa druge strane, ovaj roman mogao bi da se svrsta i u ono što u anglosaksonskom svetu ljudi zovu environmental literature, dakle književnost koja se bavi prirodom. Rekla bih da kritika nikada ne bi ovaj roman svrstala u domen knjiga samopomoći, i tehnički gledano, ona to stvarno nije. Ali tema kojom se bavi i način na koji je to urađeno, čine ovu knjigu idealnim vodičem za samoispitivanje, čak i da se sami niste našli u situaciji koja je zadesila autorku. Kad smo već kod tematskog plana, iskoristuću ovu priliku da spomenem da se radi o jednom od retkih romana u kojima je prikazan pozitivan primer odnosa otac:ćerka. Pod pozitivan primer odnosa prvenstveno mislim na činjenicu da je okrakterisan kao stvaralački, mada se, kao i svi odnosi koje junakinja ima sa članovima porodice i on relativizuje jer je ta količina emocija prema ocu uzrok neizmerne tuge koju oseća zbog njegove smrti, ali ipak. Kad kažem retkih, mislim na one koji su meni dolazili pod ruku, sasvim je sigurno da takvih romana ima više. No ako se držimo maksime kako zraćiš tako i privlačiš, onda je jasno da do mene pristižu uglavom priče u kojima se aktuelizuju problematični odnosi pa mi je promena baš fino legla. Kada malo bolje razmislim, čini mi se da uspeh cele ove priče upravo i leži u izlaženju iz čitalačke zone komfora jer je, budimo realni, čine slojevi koji su uglavnom rezervisani za uske krugove publike.

Na početku ove priče beše smrt. I smrt dođe iznenada i ok, prestaću sa ovim biblijskim tonom. Ali stvarno, otac Helenin otac iznenada umire i ona dobija želju da se udalji od ljudi koji su joj bliski, ali i više od toga. Da bi mogla da se izbori sa svime što oseća, ona se odlučuje da se okrene prirodi i komunikaciju sa ljudima svede na minimum. Iako poznat od nastanka književnosti, momenat okretanja prirodi u potrazi za utočištem nekako postaje dominantni motiv u savremenoj književnosti i kada se ja kao čitateljka sa njim susretnem, uvek mi je potrebno još nešto da bi to delo smatrala uspešnim. Najčešće, rekla bih, stil pisanja odnosi prevagu, ali mi je srce uvek puno kada se pojavi delo u kojem se poigravaju tradicionalnim shvatanjem prirode kao idiličnog prostora u kome će junaci provesti dane i mesece u kontemplaciji. A baš to poigravanje zastupljeno je u ovom romanu.

Jedna od prvih stvari na koju će vas ova knjiga podsetiti jeste da ne postoji univerzalni način tugovanja. Za Helen, tugovanje znači odvajanje od svega poznatog i svih koji učestvuju u tom procesu. Okreće se nečemu što ju je oduvek privlačilo i što bi joj, u neku ruku, održalo vezu sa pokojnim ocem a to je sokolarstvo. Ne možeš ukrotiti tugu, kaže se na jednom mestu, ali možeš jastreba. Dakle, prvo odstupanje od tradicionalnog motiva je njena odluka da bude aktivna, a odmah zatim dolazi i drugo, a to je odabir životinje. Zašto jastreb? Sama junakinja kaže da jastreb predstavlja sve što je ona želela da postane: solitary, self-possessed, free from grief, and numb to the hurts of human life ali kako se priča odvija, Helen počinje da relativizuje te pojmove kao ideale kojima teži. Dok Mejbl uči da sluša Helen, i sama Helen uči da sluša sebe, tako da naša junakinja vodi dvostruku bitku: sa prirodom i sa čovekom. Ono što je zanimljivo i što ovaj roman izdvaja iz mase priča koje se bave ovom temom, jeste da je primat dat odnosu sa Mejbl, odnosno bavljenjem prirodom. Kako je Brana to fino primetila, Helenine lične borbe se osećamo i proživljavamo zajedno sa njom, iako one nisu direktno opisane. Autorka nas vrlo spretno uvlači u svoj svet i, premda nemamo aktivnu ulogu u njemu, činjenica da proživljavamo sve što i ona oseća, čini da ne budemo samo nemi posmatrači.

Vratimo se za trenutak na pitanje zašto jastreb. Kako sam već rekla u diskusiji, jedna od najfascinantnijih stvari za mene je veza sa životinjom koja je primarno grabljivica i realno gledano jeste biće koje donosi smrt. Naravno u cilju svog opstanka, sve to stoji, ali opet. Budući da paralelno sa svojom pričom, autorka gradi i priču o već pomenutom gospodinu Vajtu, takođe pasioniranom sokolaru, čitaoci dobijaju veliki broj informacija o životima i navikama jastreba. Samim tim, scene opisa načina na koji jastrebovi dolaze do plena nisu mogle biti izostavljene, a zahvaljujući verodostojnom opisu, pauze su bile neminovne. Ali te scene su, po meni, izuzetno bitne i pomažu nam u odgovoru na pitanje zašto se piše o ptici grabljivici. Mišljenja sam da mi ideju smrtnosti u potpunosti spoznamo tek kada umre neko nama blizak. Ono što je još važnije, tek tada zapravo postajemo svesni sopstvene smrtnosti. U tom smisli, tu odluku da pobegne od svega tumačim kao način da se oporavi od očeve smrti, ali takođe i kao beg od te spoznaje. Život sa grabljivicom je u tom smislu imao gotovo prosvetljujući značaj jer bez obzira koliko je gnusan, taj lov joj je na neki način pomogao da shvati krhkost života i prihvati činjenicu da, kako bi to moja baba slikovito rekla: čim se čovek rodi, grob mu se otvori. Znam, talenat nam je u genima.

Elem, nazad na priču i ideju o odlasku. Roman sam već neko vreme imala na svojoj elektronskoj tbr listi, negde sam pokupila preporuku, skinula sa neta i ostavila ga da čami čekajući neka bolja vremena. Kako mi je nabavka prevoda u tom trenutku bila nedostupna, ja sam se za diskusiju spremala čitajući baš to izdanje na engleskom, što se pokazalo kao pun pogodak jer je otvorilo jedan potpuno novi sloj tumačenja. Naslov u originalu glasi H is for Hawk a glavna junakinja se zove Helen. Vidite na šta ciljam? Simbolika slova H. Da, bavljenje jastrebom jeste primarni narativni tok, što opravdava naslov. Ali šta ako to H predstavlja i nju samu? Tu su mi na pamet pali stihovi Bojane Vunturišević koja kaže treba vremena da odem i budem, da bih se vratila što me je podstaklo da mislim da je taj njen čin odlaska je bio neophodan da postala ono što je sada. A taj krug nije mogla da ostvari okružena porodicom i prijateljima, jer bez obzira koliko nas ljudi u našoj okolini vole, oni su reprezenti društvene zajednice a ona uvek ima neka očekivanja za koja se smatra da moraju biti ispunjena. Taj osećaj obaveze, naročito u tim burnim trenucima, nas najčešće sputava da budemo na čisto sa sobom i onim što osećamo, što smatramo ispravnim i potrebnim. Zato mislim da je njen odlazak zapravo početak njenog odrastanja, jer taj prvi korak ka potpunoj samostalnosti upravo znači spremnost da se samostalno donesu odluke za koje sami smatramo da su najbolje za nas.

Bližimo se kraju, majke mi. 😀 Još jedan od razloga zbog kojeg bi valjalo da pročitate ovaj roman jeste i apsolutno sjajan stil pisanja. Njeno pripovedanje je uvek na nekoj granici, traži angažovanost i izaziva burne reakcije. Ističući misao koju je junakinja u jednom trenutku imala, a to je da joj se čini da i sama postaje jastreb, odnosno da živi život ptice a ne svoj sopstveni, Brana je u jednom komentaru navela sličnost između romana i filma Crni labud, spojivši opsesije dve glavne junakinje. To je bio interesantan momenat, koji meni u prvom trenutku nije pao na pamet, ali i labud i jastreb otvaraju čitavu mrežu mogućih tumačenja. Meni je zanimljivo praćenje simbola preobražaja. Pokušavajući da osmisli svoj život i locira sebe u koordinantnom sistemu konfuzije, Helen se poistovećuje sa bićima koja su joj u tom trenutku najbliža, a to su ptica i Vajat, čiju liniju neću ni da otvaram jer bi onda ovaj tekst imao najmanje 5000 reči, a i moram nešto vama da ostavim. 😀 Način na koji autorka piše o tom svom preobražaju, nateralo me je da pomislim da će zaista izrasti krila. Najpre sam bila malo razočarana kad se to nije desilo, ali to je jedna od najboljih stvari kada je njen stil u pitanju. Bukvalno smo bili dovedeni do same granice realističnog i kada smo svi očekivali da će nas sledeća rečenica prebaciti u univerzum magičnog i fantastičnog, autorka je priču okrenula i vratila nas tamo gde smo pošli. Iako sama nisam ljubitelj tih prelaza (otud animozitet prema Murakamiju) ovde sam se nekoliko dana posle čitanja pitala zašto to nije uradila. Ok, žanr memoara ne trpi te momente ali savremeni tokovi u književnosti dopustili bi taj eksperiment. A onda sam skontala da njoj zapravo nikada nije bilo do fizičke promene, već one duhovne, čime se opet vraćamo na ideju da je H ipak for Helen više nego što je for Hawk (nek oproste oni što ne vole mešanje srpskog i engleskog, nije da su prevodioci mogli da junakinju nazovu Jelena).

I sad se vi pitate zašto biste čitali knjigu kada sam vam otkrila sve bitne elemente. Prvo valjalo bi jer je stvarno dobro osmišljena i napisana. Drugo, ne samo da nisam rekla sve bitne elemente, verujte mi da nisam ni počela. Ceo narativni tok vezan za Vajta čeka na vas da ga povežete sa Helen i njenom pričom. Iako o njemu nisam rekla ni reč, on je izuzetno bitan i zbog sklapanja cele priče o jastrebovima i njihovom životu, ali i jer uz pomoć njegove životne priče, ono što Helen ima da nam kaže dobija novi i dublji smisao.

P. S. Sve navedeno uglavnom plod je mog čitanja i tumačenja, a ovde možete da pročitate diskusiju u celosti (x). Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

Mystery Blogger Award

Ooooh tagovi, kako ste mi nedostajali!

Znam, znam, bila sam tagovana već nekoliko puta, a sve kao ajd sutra, evo sutra i onda prođe mesec dana i ode voz… Da ne pričam koliko neodrađenih tagova imam na Instagramu… Haos.

Trenutno aktuelan tag je stigao sa dve strane. Prvo me je spomenula Miljana, sa bloga Moji mali svetovi a onda je to učinila i Jovana sa bloga Između korica. Hvala vam što pratite moje žvrljotine!

I rekoh sebi zašto da ne, i tako nisam godinama. 😁 Ovaj tag je stigao u vidu Mystery Blogger Award-a, čiji je cilj, koliko vidim, stvaranje kreativne zajednice i spajanje ljudi koji dele slična interesovanja. MBA ima određena pravila, pa ajde da se bacimo na posao.

  1. Podeli logo Mystery nagrade (u naslovu posta) i pravila. ✔
  2. Budi ljubazna i zahvali onome ko te je nominovao. ✔
  3. Reci svojim čitateljima tri stvari o sebi.
  4. Odgovori na postavljena pitanja.
  5. Iznenadi i nominuj 10 do 20 drugih blogera i obavesti ih o tome.
  6. Postavi im pet pitanja. Nije nužno biti ozbiljan i ne postoje glupa pitanja.
  7. I za kraj malo samoreklame – podeli link do svog najboljeg posta/postova.

Prve dve stavke odradila sam u uvodu, tako da počinjemo od treće:

Tri stvari o mojoj personi:

1. Trenutno sam opsednuta podkastima. Počelo je sa podkastom Zadovoljstvo u tekstu, a onda sam, zahvaljujući svom tajnom životu u paklu zvanom tumblr, otkrila neke sjajne ljude koji govore o nekim sjajnim stvarima i sad sam junkie. Skinula sam neku aplikaciju CastBox i u roku od 15 minuta, moja lista imala je skoro 30 emisija. o.O Dobra stvar je što slušam emisije koje se uglavnom bave ozbiljnim temama pa to vreme nije baš bačeno. Tešim se.

2. Kraljica sam planiranja i boginja nepridržavanja planova. Otkrila sam čari pravljenja bullet journal-a, imam sve po redu: mesečni pregled, nedeljni pregled, dnevni pregled. Imam trakere i kao pratim gomilu svojih aktivnosti. A onda zakazujem tri stvari u isto vreme, prebacujem i pomeram i na kraju ništa ne postignem. #detedebil

3. Disciplina u kojoj takođe dominiram jeste prokrastinacija. Omiljeni način: gledanje youtube videa na temu kako prekinuti prokrastinaciju. ¯\_(ツ)_/¯

E dobro. Sad kad smo to odradili, možemo da pređemo na sledeći korak tj. odgovore na postavljena pitanja.

Idu prvo Miljanina:

  • Koje alkoholno piće ti budi najlepše uspomene?

G&T, jer je Minhen izuzetno zanimljiv kad ga vidiš duplo. Plus, ljudi u KFC se sažale na tebe i daju tu duplu porciju. Naročito je zabavno ako ujutru moraš da juriš na aerodrom. ❤

  • Rad kog slikara obožavaš?

U principu, svi impresionisti si mi baš dragi ali sam se u poslednjih nekoliko godina trudila da se upoznam i sa drugim pravcima i umetnicima pa ću sada da navedem Kuna, Šagala i Kandinskog.

  • Koju naviku nikako ne uspevaš da uvedeš u svoju rutinu?

Nikako, baš nikako ne uspevam da u rutinu ubacim brigu o svom licu. Kupim sve što mi treba, dnevnu kremu, noćnu kremu, maske i tonike ali se setim sve to da nanesem tek kada mi se koža lica užasno osuši. 😭

  • Ime koje pesme bi bilo sjajan naslov za film o tvom životu?

Hmmmm… 🤔 Ni majka ni žena by Vesna Zmijanac. Nemam pojma kako mi je ovo palo na pamet jer se ne sećam kada sam poslednji put čula tu pesmu ali savršeno je!

  • Šta najviše voliš da kuvaš? (recept je poželjan!)

Do prošlog leta me kuhinja nešto specijalno nije ni zanimala. Onda sam sticajem okolnosti bila uglavnom sama u kući pa mi je palo na pamet da malo proširim svoje kulinarsko umeće jer, budimo iskreni, koliko god ja volela špagete i rezance sa sirom, ne mogu baš svaki dan da ih jedem. I tako sam na yt tražila razne recepte, malo ih prilagođavala sebi i svom ukusu i ispostavilo se da je kuvanje jedna fina aktivnost ako nema nikoga da ti stoji nad glavom. Ono što najviše volim da spremam jesu zapečene njoke, ubijaju koliko su kalorične, al sad šta da se radi. 😉 Ide recept:

Pola kg zamrznutih njoka poređati po dnu vatrostalne tepsije. U posebnoj činiji umutiti 250 ml pavlake za kuvanje, do 100 gr šunke ili suvog mesa, 100 gr rendanog kačkavalja, do 100 gr svežeg kravljeg sira i 2 jajeta. Smesu preliti preko njoka i peći u zagrejanoj rerni, oko 45 min na 200 stepeni.

Super je što je ukusno i kad se skroz ohladi, pa može da posluži kao deo predjela. Mi smo jedne godine pravili za slavu, mada vam to ne preporučujem jer mi imamo malo gostiju a otišla su tri pleha. Haos. 😀

A sad se bacamo na Jovanina pitanja!

  • Imate li vi kućne ljubimce? Ukoliko ne, da li biste i koga voleli da čuvate?

Imam kućnog ljubimca, sotonića po imenu Stinky, poznatijem po imenu Đura. To je jedna opaka zver koja beži od kesa i vrabaca, atakuje na nožne palce ako se pomerim u toku noći i ima poremećaj identiteta u zavisnosti od godišnjeg doba. Njemu sam posvetila čitav jedan post, kad sam onomad radila mesečni tag. Koga zanimaju informacije o Đuri, može ih naći ovde x.

  • Postoji li neka knjiga, film, serija, neko muzičko ili uopšte umetničko delo kome se stalno vraćate?

A joj, đe me nađe?! 😁 Ima, kako nema! Mislim da se češće vraćam piscima nego samim knjigama. U januaru obavezno čitam Virdžiniju Vulf i Džulijana Barnsa, s tim što Barnsa ponovim i u julu. Oktobar je nekako uvek vezan za Frenzena, jesen je uvek nekako savršena za Ostera i Kanigema. Leti se nekako uvek vratim Poteru i ekipi i takooo.

Filmovi, filmovi… Prljavi ples jer sa sobom nosi divne uspomene, Funny girl i The way we were kad mi treba da se isplačem.

Dosije X je jedina serija kojoj se iznova vraćam. Gledam prvih sedam sezona, onda nekoliko epizoda pred kraj osme i taman kad se Skali porodi, serija se završava. Mislim, ne završava se zvanično, ali se završava. :smajlikojipsujeiproklinjetvorcaserije:

Kada je muzika u pitanju, tu stvarno svaštarim. Imam razne faze, svaka faza ima svoju listu ali generalno gledano, najčešće se vrećam muzici svog detinjstva, odnosno Fosilima i Magazinu. I nikad nije kao sad sam ustala i baš bih da slušam Sve bi seke ljubile mornare. Najčešće mi yt sam predloži neki hitić i onda bude jaaaaao, vidi Neveni žuti, koje nosiiiioooo siii meeeeniiiiii… A gde su Neveni, tu je i Košulja plava pa Najdraže moje i eto… 😁

  • Koji biste savet dali sebi u bilo kom trenutku u prošlosti?

Kad Zorana dođe sa idejom da vozite bicikl po Dunavskoj, nemoj, veruj mi kad ti kažem da ćete nadrljati. Ok je da kažeš ljudima da nešto ne želiš ili ne možeš. Prestani toliko da brineš kome ćeš se svideti, jedno je važno da se sebi svidiš. Uči, Slavice. Uči i ne idi na Pravni. Idi na filfak al nemoj na 06.

  • Šta vam pomaže da se fokusirate/koncentrišete/priberete?

Ugašen telefon koji mora biti u drugoj sobi i blokiran internet. To je jedino što pomaže.

  • Jedno banalno pitanje – koja vam se pesma trenutno vrti u glavi?

Stavila sam Queen B kao ton za budilnik i onda mi se ta pesma vrzma po glavi dok ne čujem neku zarazniju.

E sad, što se nominacija tiče, ljudi koje pratim su uglavnom već nominovani ili su odradili tag. Zato sam ja odlučila da iskuliram ovo sa određenim brojem nominovanih. Samo ću da nabrojim blogerke koje uglavnom redovno pratim, gledam i čitam, a koje nisam primetila na listama. Sve su to divne žene, inspirativne svaka na svoj način pa budite tako fini i bacite pogled na njihove internet kutke, ako to do sada već niste. ❤

Pepeljuga s’ juga

Wandering Polka Dot

BITCHY DUST

Zubin blog

Mudrilica

Prvi red fotelja

Nevena’s diary

Sedmi dan meseca marta

Ninine (filmske) recenzije

Moja biblioteka

Drage spomenute koleginice blogerke, u slučaju da vam je stalo da odgovorite na ovaj tag, ja sam vam spremila 4 izuzetno tupava pitanja iz edicije Volimo da mrzimo, dok me ovo poslednje baš onako zanima. Znam da pažnja treba da nam bude usmerena ka pozitivnom, ali ljudi uvek pitaju za stvari koje volimo. A priče o onome što ne volimo su uvek zanimljivije. Bar meni. Ok, pazite sad:

  • Koja je najgora knjiga koju si ikad pročitala i zašto?
  • Koji junak (strip, knjiga, film – svejedno) ti je posebno iritantan i zašto?
  • Koje je najgore jelo koje si ikada probala?
  • U moru društvenih mreža koje postoje, za koju smatraš da je najapsurdnija?
  • Koliko mogu da zaključim, ljudi se uglavnom dele na one koji se tuširaju uveče i one koji se tuširaju ujutru. Niko do sada nije rekao i ujutru i uveče. U koju kategoriju ti spadaš?

Samoreklama… Ne mogu da kažem koji svoj tekst smatram najboljim, svi su mi kao deca. 🙂 Mislim da sam se najviše pomučila oko Vegetarijanke, pa eto prvo biram nju. Arzamas me je baš razočarao, a ljudi se uvek čude kako i zašto pa ajd onda nek ide i to. Ako vam vam se bega od svega, evo dva teksta o junacima koji tu ideju sproveli u delo: Brdo i Godina zeca. I na kraju, kad sam već ovako skromna, prisetimo se i najveće tuge u mom blogerskom veku, Vanilla Sky. Godina je prošla i svaki put kad neko lajkuje moj komentar na goodreadsu, ja se setim koliko je užasna i ponovo se iznerviram. 😁

To bi, što se kaže, bilo sve za danas, a mi se vidimo uskoro sa novim tekstovima. Majke mi. ❤

Godina zeca

Dolaze i vraćaju se s lastama,

sunčani i nasmijani dani…

… A sa njima, eto i mene. Nije da nisam čitala i piskarala. Jesam, stvarno. Samo nekako mi nije baš delovalo kao da bih mogla to napisano i da objavim. Čekala sam da mi se vrati inspiracija, a onda me je prosvetlila Biljana Srbljanović, koja je, govoreći o spisateljskoj blokadi, između ostalog rekla i ovo: ne postoji inspiracija, postoji koncentracija. Mudro, vrlo mudro. I eto, reših da poslušam (svoju drugaricu) Biksi, batalim čekanje pravog trenutka, zasučem rukave i krenem. Krajnji rezultat je ovaj tekstić o romanu Godina zeca, finskog autora Artoa Pasiline.

Kao što neki od vas znaju, ovo nije prvi put da se susrećem sa Pasilinom i njegovim pogledom na svet. Prvi njegov roman koji sam pročitala bila je priča o Nezaboravnom kolektivnom samoubistvu (samoreklama klik) i, što bi rekli mladi, kliknuli smo na prvu. Nakon tog teksta, mnogi od vas su mi, što u komentarima, što u porukama na Instagramu, preporučili i Godinu zeca, inače Pasilinin najveći književni uspeh. Zahvaljujući dobrim ljudima iz izdavačke kuće Odiseja, dobila sam priliku da pročitam i ovaj roman i sad vam predstavljam svoje utiske. 🙂


Godina zeca počinje odlukom novinara Vatanena da se pobrine za zeca koga su, vraćajući se za Helsinki, udarili kolima. Vatanenov saputnik i kolega, fotograf, ne deli njegovu želju da potraži mučenog zeca i nastavlja put, a naš junak pronalazi životinjicu i donosi odluku da ga zadrži i, još bitnije, da se ne vrati starom načinu života. Novoizabrani način života nema neki određeni cilj, osim da ga udalji od svega što je izazivalo nezadovoljstvo u njegovom životu. Vatanen i zec, praktično, postaju skitnice, a njihova lutanja obeležiće apsurdne situacije koje Pasilina majstorski konstruiše, kao i susreti sa čitavom galerijom urnebesnih likova. Generalno gledano, ovo jeste roman koji govori o čovekovom begu u prirodu, samo što nije reč o nekom idiličnom prostoru u kojem bi naš junak mogao da kontemplira o životu i postane jedno sa prirodom. Kao i u romanu Nezaboravno kolektivno samoubistvo, Pasilini su sve te situacije i svi ti sporedni junaci potrebni da bi kroz svoju priču iskritikovao određene slojeve društva u kome živi, određeni koncept života, religijski ili politički diskurs. Apsolutno je sjajno kako u potpunosti obesmišljava ulogu policije i pravosudnog sistema, a ni vojska ne prolazi bolje. No, u samoj srži oba romana jeste čovek, a u ovom slučaju i životinja.
Pasilina voli svoje glavne junake, to je jasna stvar, ali ih ne idealizuje. Več u prvoj rečenici saznajemo da je Vataten potišten, a zatim saznajemo da je njegovo nezadovoljstvo dublje i da je prouzrokovano činjenciom da je u braku sa ženom koju ne voli i sa kojom nema nikakvih zajedničkih tačaka, da radi posao koji mu više ne predstavlja zadovoljstvo jer je nedeljnik u kome je zaposlen postao površan i usmeren ka zaradi. Suštinski, Vatanen nije iznad svega toga, on nije nikakav moralni svetionik. On je običan čovek koji se jednog jutra probudio i shvatio da je upao u životnu kolotečinu. Činjenica da ga je fotograf ostavio na putu sa ranjenim zecom u trenutku je postala rešenje za njegov problem i Vatanen je odlučio da pokuša. Na kraju, šta zapravo ima da izgubi?
Na svojim lutanjima, Vatanen pomaže ljudima u mestima u kojima se nađe, popravlja kuće, seče šume i slično. Njegove odluke su samo njegove, ne mora da razmišlja o drugima kada ih donosi i to je već jedan oblik slobode koji mu u gradu nije bio dostupan. Njegova briga o zecu jeste jedina odgovornost koju ima, a zekonja nije problematičan, nema bojazni da će pobeći. Opasnost jesu ljudi koje sreću pa je tako nekoliko puta morao fizički da interveniše, i bogme, nekoliko puta sam se opasno zabrinula da će sledeći obrok biti zečetina.
Radnja je dinamična, epizode se smenjuju jedna za drugom, gotovo gradacijski dok ne kulminiraju u svom apsurdu i optužbama za špijunažu od strane Sovjeta a onda i u 22 tačke optužnice koje su ga sačekale kod kuće. Sveznajući narator nas vešto vodi kroz svaku od njih svojim svedenim tonom, oslobođenim bespotrebnih informacija i kada sam došla do epiloga, malo sam se ražalostila jer sam htela bar još jednu avanturicu, sada kada im je tim dobio novog člana. No, kada su se utisci slegli, jasno mi je postalo zašto se završilo baš tamo gde se završilo. Ne mogu više od toga da vam odam jer bih pokvarila iznenađence, mada ne znam baš ni da li je iznenađence jer… Ok, prestaću. Pročitajte! 🙂

Ono što je meni bilo najzanimljivije jeste kako su se moji utisci menjali dok sam čitala, dok sam pisala beleške i dok sam formirala, ovoj tekst. U prvoj fazi, dok sam čitala, glasno sam se smejala, pa sam bila u panici šta će se desiti sa zecom, glasno sam osuđivala neke postupke junaka i tako u krug. Onda je usledila faza beleški i svaka izdvojena situacija svodila se na pitanje: zašto? Zašto baš zec a ne mladunče vuka? Zašto se ne razvede ako mu je brak loš? Zašto ljudi vole teorije zavere? Zašto je nekome bitno da zna da pliva i zašto bi neko pratio medveda preko cele države? Jasnog odgovora nema. Postoje smernice koje publiku vuku u različitim pravcima razumevanja tuđih postupaka, a sve se zapravo svode na naše lično iskustvo i ono čuveno ma, da sam ja na njegovom mestu… Meni je, recimo, jako zanimljivo što sam sve odgovore usmerila ka pojmu otuđenosti. Ideja o otuđenosti čoveka u modernom društvu uspela je da odgovori na većinu mojih pitanja, pa i na ono teorijama zavere. Međuljudski odnosi u ovom romanu jedan su od razloga zbog kojih se Vatanen odlučuje na ovaj radikalan potez, a njihov uzrok zapravo leži u nemogućnosti ostvarivanja kvalitetne komunikacije. Ironično, dok se udaljava od svega toga, i sve više vremena provodi sa životinjom, Vatanen sve lakše i brže stupa u komunikaciju sa ljudima koje sreće na putu. Zec i briga o njemu mu u tome pomažu jer su uglavnom spona između junaka i drugih. Ljudi sa kojima može da ostvari kvalitetnu komunikaciju su ili marginalizovani na neki način ili ne pripadaju svetu iz kojeg je pobegao. Kada se delić tog sveta susretne sa jednostavnom životnom filozofijom čoveka koji se okrenuo prirodi, dolazi do nepoverenje i konfliktnih situacija. Vatanenov način razmišljanja odavno je raskrstio sa urbanom zajednicom, a kada se iz nje i fizički udaljio, lakše mu je bilo da prepozna one sa kojima može da se ostvari komunikacija koja neće doprineti daljem otuđenju. Njegov odlazak u prirodu je zapravo vraćanje pojednostavljenju stvari i ide pod ruku sa idejom o modernom čoveku kome je potrebno da se skloni od svega i svih. A opet, postavlja se pitanje koliko daleko čovek u svojoj slobodi može da ide i da li je Vatanen zapravo uspeo da pobegne tekovinama modernog života, s obzirom da su strukture tog načina života sveprisutne.
I na kraju, znam šta ćete pomisliti: Lu je napisao nešto slično, zašto bismo pored Doplera čitali i Zeca? Pre svega, da biste videli gde je Lu pronašao svoju ideju. 🙂 Druga stvar je u tome što Pasilina i Lu pišu sa dve različite vremenske distance, što svakako utiče koncept, junake i filozofiju kojoj se priklanjaju. Recimo, ta mizantropska crta koja je prisutna kod Luovog junaka, ovde ne postoji i samim tim, kompletna pozicija junaka spram drugih je drugačija. Humor kod Pasiline je hermetičniji, uslovljen ličnim preferencama dok je u Dopleru prisutniji i pristupačniji. Osim toga, razlika u pripovednoj strategiji stvoriće potpuno drugačiji utisak: Luov pripovedač u prvom licu uspeva brže i bolje da se poveže sa publikom, ali kod Pasiline ta veza i nije toliko bitna pa otuda i odabir sveznajućeg pripovedača. Njegov junak nije tu da bismo ga mi voleli ili mrzeli. Za Pasilinu, junak je tu da preko njega iznese svoje poglede na svet i finsko društvo, ali i da publici poruči da je život previše kratak da biste se svako jutro budili nezadovoljni. Nađite svog zeca i počnite život iz početka.

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Izazovi i planovi za 2018.

Ništa kao kad na vreme odrediš planove za narednu godinu… Iako bih u ovom trenutku trebala da se bavim gomilom drugih stvari, reših da ovo vreme, dok se na komšijskoj žurci po 20. put vrti DES-PA-CI-TO, iskoristim da vam predstavim svoje čitalačke planove za godinu koja nam predstoji.

Prvi izazov i plan za narednu godinu jeste da nema kupovine knjiga. Čak ni preko Kupinda. Čak ni ako su brutalno jeftine. Nema kupovine knjiga! Može biti da se sećate da sam pred kraj prošle godine sam se sebi zadala isti zadatak, ali sam, avaj, izdržala svega nekoliko nedelja. Ove godine cilj mi je da izguram barem 6 meseci. Prošao je već januar, malo kriziram, ali se trudim da ne ulazim u knjižare pa je iskušenje gotovo svedeno na minimum.

Druga stvar koju sam rešila da isteram ove godine jeste Reading Women Challenge. Reading Women je jedan od mojih omiljenih podkasta i blog im je super pa kada su objavile izazov rekoh sebi zašto da ne.

rw-readingchallenge201828129
Izvor: x

Još uvek nisam odabrala naslove za sve zadatke (TBA), ali većina je tu i evo kako moj izazov izgleda u ovom trenutku:

  1. Prevedena knjiga (bonus ako je prevod uradila žena): Frajer sa susednog groba, Katarina Mazeti. Prevod je uradila Suzana Živković, tako da hello bonusu. ❤
  2. Fantasy (fantazijski? fantastični?) roman koji napisala žena: ovde nisam znala šta da uzmem a onda je umrla Ursula Le Gvin i dala mi je ideju. Dakle, biće neki Ursulin roman.
  3. Knjiga čija je radnja smeštena na američki Jug: The Pecan Man, Cassie Dandridge Selleck
  4. Zbirka priča: Moj muž, Rumena Bužarovska.
  5. Grafička novela ili memoar: na sajtu TRW sam spazila grafički memoar pod naziovom The best we could do, autorke Thi Bui, pa eto stavljam to kao mogućnost. Mislim da su šanse male da se nađe na netu, tako da cenim da ću ovaj zadatak preskočiti.
  6. Knjiga koju je objavila nezavisna izdavačka kuća: TBA
  7. Knjiga čija je radnja smeštena u Rusiju ili koju je napisala Ruskinja: TBA.
  8. Knjiga ispirčana iz perspektive izbeglice/emigranta: TBA
  9. Knjiga koju je napisala spisateljica iz Australije ili Kanade: nekako baš želim da to bude neka spisateljica iz Australije, ali mislim da će na kraju biti nešto što je napisala Alis Monro.
  10. Zbirka eseja: Men Explain Things to Me, Rebecca Solnit
  11. Knjiga o nekome ko boluje od hronične bolesti: Brain on Fire: My Month of Madness, Susannah Cahalan. Ljudi na GR su u fazonu da mentalne bolesti ne mogu biti uključene na ovu listu, ja kažem srednji prst za vas rođaci, hronična bolest je hronična bolest, sad da l puca žučnu kesu ili mozak sasvim je svejedno.
  12. A true crime book – kontam da se ovde misli na knjigu inspirisanu nekim krivičnim delom koje se zaista dogodilo: TBA
  13. Knjiga o ljudskim pravima koju je napisala Afroamerikanka: kod ovog zadatka zapravo ne znam kako da se ograničim samo na jedan naslov. TBA
  14. Klasik koji je napisala žena (bonus ako nije u pitanju Džejn Ostin ili neka od sestara Bronte): Frankeštajn, Meri Šeli. Pozdrav za bonus.
  15. Zbirka poezije: Ljubavna pisma Guglu, Ognjenka Lakićević. Stefane, pozajmiš mi primerak? Hvala. 🙂 ❤
  16. Knjiga u kojoj junaci putuju: Pisma iz Norveške, Isidora Sekulić. Je l’ putovala po Norveškoj? – Jeste. Je l’ zapisala šta je videla i doživela? – Jeste. Meni je dosta.
  17. Knjiga u čijem se naslovu spominje hrana: moj prvi izbor je Goodbye, Vitamin, ali nisam baš sigurna da vitamin mogu da proguram kao hranu pa kao rezervu uzimam Pomorandže nisu jedino voće, Dženet Vinterson.
  18. Knjiga koju je napisala dobitnica Nobelove nagrade: neka se spreme Svetlana Aleksijevič i Vislava Šimborska.
  19. Knjiga sa uže liste za Reading Women Award 2017: ovde mi je izbor pao na naslov koji prvi pronađem na netu. Listu možete videti ovde x
  20. Memoari nekoga ko ne živi u mojoj zemlji: imam onu novu knjigu Hilari Klinton, kontam da je to ok. Mada sumnjam da ću pročitati, jer 512 strana. Hilari, stvarno? 512 strana?
  21. Knjiga inspirisana bajkom: TBA
  22. Knjiga domaće spisateljice ili preporuka iz lokalne knjižare: e ovde imam roman koji obuhvata obe stavke: Psi i ostali, Biljana Jovanović. Prisetimo se dana kada sam otišla da uzmem Pada Avala, pa mi je Jelena iz BOOKASTORE-a rekla da je bolje da uzmem Psi i ostali jer sam Pada Avala već čitala. Uzela sam obe. #karakternula Takođe, ako do sada niste, obavezno OBAVEZNO OBAVEZNO!!! pročitajte neku Biljaninu knjigu, meni je ona najbolja stvar koju sam otkrila prošle godine. Plaki, hvala na preporuci. ❤
  23. Knjiga koje je najduže na tvojoj tbr listi: GR kaže da je to Brain on Fire: My Month of Madness, tako da eto, 2u1.
  24. Žanr koji nikad nisam čitala: života mi, nemam pojma. TBA.

BONUS:

  • Knjiga koju je napisala Virdžinija Vulf: mislim da će ovo biti prvi zadatak koji ću obaviti jer sam baš juče prokomentarisala kako mi se čita Gospođa Dalovej. ❤
  • Knjiga koju je napisala Flaneri O’Konor: kod nas je objavljena samo jedna knjiga: Teško je naći dobrog čoveka i druge priče, pa ako je iskopam u biblioteci, biće ta. Ako ne, tu je libgen, pa ćemo već nešto naći.

Treća bitna stavka u mojim planovima za ovu čitalačku godinu jesu meseci posvećeni određenim žanrovima, autorkama i autorima i slično. Ono što sa sigurnošću znam da ću raditi jesu Femmeuary i Non-Fiction November. NFN je daleko, tako da ćemo o njemu kada bude vreme. A Femmeuary je, takoreći, tu iza ćoška pa hajde da o njemu popričamo malo. Poenta cele stvari je da februar bude mesec kada slavimo stvaralaštvo žena. Što naravno treba da se dešava svakog dana u svakom mesecu u svakoj godini, ali kako to nije slučaj, red je da skrenemo pažnju na taj problem i zašto onda ne bismo počeli sa akcijom koja se zove Femmeuary. Jeste, termin je uplivao iz engleskog jezika i istina je, nije u duhu srpskog jezika, ali ženbruar baš i nije tako milozvučan niti smislen izraz pa ćemo se držati ovog britanskog termina. Femmeuary je ideja britanske booktjuberke Loren, sa kanala Lauren and the books, video o tome možete pogledati ovde x. Loren je bukvalno ja na youtubu, mnogo je glasna, opsuje ponekad i ima sjajan ukus kad su u pitanju knjige. A i skromna je kao ja. 😀

No vratimo se na Femmeuary. Moj fokus će biti na uglavnom na knjigama i, što je više moguće, na dokumentarcima. Zašto na knjigama, to valjda ne moram da objašnjavam a dokumentarce mnogo volim pa što ne bih malo vršljala po netu i gledala te sjajne filmove koje prave sjajne žene! TBR lista je u velikoj meri zasnovana na ovom izazovu, tako da se nadam da ću tokom narednog meseca pročitati zbirku kratkih priča, zbirku eseja, knjigu koju je o ljudskim pravima napisala Afroamerikanka, knjigu o nekome ko boluje od hronične bolesti i Gospođu Dalovej. Na listi mi je još i knjiga Furam feminizam (x), koju su zajedničkim snagama napisale Lamija Begagić, Marina Veličković i Ana Pejović, a od tempa čitanja će zavisiti da li ću pročitati još nešto. 🙂

I to bi bilo to, što se tiče prvog posta u ovoj godini. Imate li vi kakve planove za ovu godinu? 🙂

Do sledećeg susreta, za koji se nadam da neće biti na proleće, šaljem vam jedan muzički pozdrav.

Šta sam iskopala u bioskopu Zvezda

Osim nesnonsih vrućina i reading slump-a koji me je uhvatio sredinom avgusta, ovo leto obeležila je i činjenica da je izostao knjiški događaj godine, festival Čitam/Čitaš koji se održavao na Kosančićevom vencu, na lokalitetu Narodne biblioteke, stradale u bombardovanju 1941. godine. Sa prvim danima jula, kada je već bilo izvesno da trampe nema ništa, gomila knjiga sam spremila za festivalsku razmenu, našla je svoje nove vlasnike putem male blogorasprodaje i Kupinda. A onda je krajem avgusta na Instagram profilu festivala objavljena fotka sa informacijom da 2k17 ipak neće proteći bez trampe i moje malo knjiško srce je bilo prepuno radosti. 🙂 Trampa je zakazana za 7. i 9. oktobar a kao novo mesto održavanja naveden je bioskop Zvezda.

Šta je Čitam/Čitaš? Reč je o festivalu koji je nastao kao studentski projekat pre pet godina. Cilj festivala je popularizacija knjige i čitanja a trampa knjiga je centralna festivalska aktivnost. Prate je radionice; ove godine su organizovane radionice stripa i kreativnog pisanja. U okviru festivala postoji i događaj nazvan Poznati čitaju, kada ličnosti sa naše javne scene upoznaju posetioce sa svojim omiljenim delima. U skladu sa ovogodišnjim mestom održavanja, organizovane su i tri projekcije filmova. Na programu su bili Fahrenheit 451, Sin City i, po izboru publike, Catch 22. No, najveći broj nas ovaj događaj posećuje zbog razmene knjiga. Princip je vrlo jednostavan: donesete knjige za koje mislite da im iz nekog razloga nije mesto u vašoj kućnoj biblioteci i zamenite ih za neke privlačnije naslove. Pre nego što sa vama podelim svoj ulov sa festivala, moram i dušu da olakšam jer nije nisam baš bila zadovoljna konačnom realizacijom. Da li je do samog prostora ili je do načina na koji je taj prostor iskorišćen, ne znam, ali je potraga za knjigama bila baš otežana. Knjige su bile raspoređene na nekoliko mesta, ali nijedno nije bilo srećno rešenje. Najveća prostorija bila je rezervisana za okupljanje tokom programa Poznati čitaju, ali opet nije moglo bez guranja jer smo se svi trudili da budemo što tiši, pa su oni koji nisu hteli da slušaju morali da pomeraju ove koji nemaju mesto za sedenje a većina njih nije bila raspoložena da samo malo shvati kao skraćeni oblik od izvini, možeš li da se pomeriš da prođemo. Ne znam kakvo je stanje bilo u nedelju, jer se virus pobrinuo da zaboravim na bilo kakve aktivnosti, ali eto, subota je bila negde između uživanja i psovanja. 🙂

A kad kažem uživanje to je prvenstveno zasluga susreta sa Sandrom, koju znate sa bloga Stsh’s Book Corner i Vedranom, vedrim licem sa bloga Cajkine kandže. Naš godišnji susret obeležile su knjiške i neke manje knjiške teme pa smo nekoliko puta polazile kućam, ali nikako da zaista krenemo jer uvek imaš još nešto da kažeš. Ovog puta nismo pričale o Isidori Bjelici, ali jesmo o nekim drugim treš stvarima o kojima će biti reči malo kasnije. Vidite kako gradim tenziju sad, wink wink. 😀

I konačno knjige! Na festival dolazim od njegovog osnivanja i moram da primetim da je ove godine izbor knjiga bio gotovo isti kao i prve godine, kada su ljudi mahom u festivalu videli priliku da se reše đubreta koje godinama čuvaju po policama, podrumima i ostavama. Iako spadam među one koji i u tom đubretu mogu da nađu nešto zanimljivo, ovaj put je i za moje poglede bilo too much. Ok, svi ti primerci Južnoslovenskog glasnika i Patologije veterine iz 1956. godine, to još i nekako, ali šta je sa pocepanim, memljivim knjigama koje su svetlost dana poslednji put videle 1985. godine kada su ih gurnuli u podrume i ostave. Stvarno ne razumem tu svest: dođeš, ostaviš svoje smeće i onda uzmeš nove i očuvane knjige. Pa gospodo draga, biće da vam je i vaspitanje ostalo u tom podrumu, evo imate skoro godinu dana da izvadite, otresete memlu sa njega i pojavite se na sledećem festivalu zajedno. Uz neke očuvanije knjige, razume se. O žanru ne brinite, samo neka je očuvana. 🙂 Takođe, iskoristila bih ovu priliku da pozdravim osobu koja je donela Anđeliku; primerci su se nalazili BUKVALNO svuda i definitivno su, uz jednu bebicu, obeležili to subotnje popodne na Terazijama. 🙂 I evo, konačno, mog ulova! Odmah da kažem da sam i više nego zadovljna. Kada sam pravila prvi krug, mislila sam da ću samo da istovarim ovo što sam donela, ali sam sa svakim novim krugom pronalazila ponešto za sebe i na kraju sam napravila finu gomilicu. Evo i naslova koji su postali deo moje biblioteke. Bar do sledeće godine, to jest.

Počnimo od klasika. 🙂 Bog malih stvari je, verujem, svima poznata knjiga. Takođe je i jedna od onih zbog koji se ljudi uvek šokiraju kad im kažem da je nisam čitala. Nisam, rođaci, šta ću? Ja sam samo jedna, knjiga je mnogo, vremena je malo. Evo sad sam je udomila, pa ću je sigurno pročitati, samo ne znam kad. 🙂 Elem, Bog malih stvari, Bukerom ovenčana priča, delo je indijske književnice Arundati Roj, koju, kako vidim, mnogi nazivaju ženskim Dostojevskim. Priča je smeštena na jug Indije i tematizuje zabranjenu ljubav, raspad porodice, tabue koje nosi pripadnost određenoj kasti i rasi.. To jesu, u suštini, teme koje me uvek privuku, pa ćemo videti kao ih je obradila Arundati Roj.

Žena francuskog poručnika je, barem kada pitate 540 korisnika Goodreads-a, klasik koji je 1969. godine napisao engleski autor Džon Foulz. Reč je o posmodernističkom istorijskom romanu u čijem je središtu Sara, strastvena žena kojoj su zbog greha iz mladosti prišili naziv ženska francuskog poručnika. Tu je još i Čarls, verenik bogatašice Ernestine i naslednik još bogatijeg strica. Radnja je smeštena u viktorijansko doba, što je uvek zanimljivo. Priča sadrži i postmodernistički plot twist, koji neću da spominjem zbog onih koji nisu čitali i nisu gledali film. Inače, film je sjajan, igraju Meril Strip i Džeremi Ajrons. Bacila bih se odmah na čitanje da je ovaj primerak koji sam uzela kompletan. Meni je bilo bitno da ima sve stranice, nisam zagledala da li je to cela knjiga ili samo prvi deo. I sad sam tužan sam mali cvrčak. 😦

U stilu cvrčka, skonimo sada na savremenu literaturu.

Plavo, gotovo prozirno brutalna je pripovest o izgubljenoj mladosti. Murakami nam snažnim slikama dočarava japanski lučki grad u blizini američke vojne baze i u njemu grupu prijatelja zarobljenih u destruktivnom začaranom krugu seksa, droge i rokenrola. Roman gotovo i da nema zaplet, ali sirova i često nasilna proza potpuno oživljava ove likove i njihova iskustva pred našim očima, i vodi nas u vrtoglavu vožnju kroz stvarnost i halucinacije, njihove uspone i padove… Zatočeni i zapravo pasivni, oni u svojim pustolovinama ne nalaze ni strasti, ni uzbuđenja. A opet, iz tog otuđenja, dosade i potiskivanog gneva i tuge izranja, tiha i neobična, lepota koja čitaoca gotovo podjednako prenerazi. Prvi roman Rjua Murakamija „Plavo, gotovo prozirno“ dobio je uglednu književnu nagradu Akutagawa i smesta postao bestseler. Oštro i svesno odstupajući od introspektivnosti posleratne japanske književnosti, ovaj roman je podelio i kritiku i publiku, a vrlo brzo i privukao pažnju svetske javnosti kao alternativni prikaz savremenog Japana. Ovo sam prepisala sa sajta IP BOOKA, koja je izdala ovaj roman. Sve što ja mogu da kažem na temu jeste da mi se roman U miso supi uopšte nije dopao i da mislim da ovaj Murakami nije rođak onog drugog Murakamija.

Tiho teče Misisipi, Vladimir Tabašević... E ovo će biti pravi izazov za mene jer sam pre nekoliko meseci pročitala Pa kao i to jedva. Ništa u vezi sa tim romanom mi se nije dopalo, mnogo su me nervirali autorovi pretenciozni komentari i bila sam u fazonu da sile nema da ja dam novac za bilo koje Tabaševićevo spisanije. A onda sam videla Misisipi na jednom od stolova i rekoh ajd, daj. Kad je džabe… Evo šta kaže Goodreads: Podeljen na petnaest poglavlja, kao svojevrstan dnevnik u petnaest slika, “Tiho teče Misisipi” zaokružuje priču o jednoj državi, stoleću i ideji, nudeći nam poražavajući intimni bilans njihovog kraja. U prozi se prepliću istorija i intima, lično i ideološko. Pisac nas uvodi u živote marginalnih, neimenovanih i nevidljivih aktera, u kraj jednog veka i raspad jednog društva. Izazov kome se unapred radujem. ❤

20171008_111114-01.jpeg

Ostajemo u vodama savremene književnosti. Sledeći na redu je roman Pustolovine Fleša Džeksona, što je ujedno i prva knjiga koju sam pokupila na festivalu. Privukao me je početak sinopsisa: smešten u gradiću Menvilu, država Njujork, roman Pustolovine Fleša Džeksona je priča o muškarači Hali Bombauer i njenim ambicijama da razbi­je ograničenja svog malograđanskog života. Saučesnički i duhovito, roman govori o njenom ulasku u svet koji, prema njenim rečima, nije stvoren po meri devojaka, i njenim pokušajima da se u taj svet uklopi bez odustajanja od svoje nezavisnosti. Sasvim dovoljno da me zainteresuje a plus me kopka da li su postolovine Fleša Džeksona ili Fleš Džekson, pošto sa Deretom čovek nikad nije siguran (prisetimo se na trenutak kako u knjizi Eleonora i Park sve vreme insistiraju na tome da je Džoni Mičel muško).

20171008_111214-01.jpeg

Prava je šteta što sam ovako lenja jer sam svakako štreberski nastrojena. Kao jedan od primera možemo da uzmemo činjenicu da svaku trampu završim sa bar jednom knjigom koja spada u kategoriju za školu. Ovaj put je izbor pao na zbirku eseja Duplo dno, Ljubomira Simovića. Reč je o esejima o srpskim pesnicima i dramskim piscima. Štreberka u meni je srećna. ❤

Tehnički gledano, sledeću knjigu pronašla je Vedrana, ali kako njoj tema nije bliska, ja sam je odmah usvojila.

Carol McAfee je u romanu Walk among birches opisala roman žene koja je hospitalizovana nakon što je otkriveno da pati od postporođajne depresije. Međutim, ispostaviće se da je hospitalizacije tek početak priče. Dok se bori sa svojim demonima, ali i probelmima koje njen boravak u bolnici stvara ostalim članovima njene porodice, naša junakinja sprijateljiće se sa drugim ženama i ti odnosi će izbiti u prvi plan narativa. Roman bi trebalo da otvori mnoga pitanja, poput odnosa zajednica prema osobama koje pate od depresije, ali i dileme koja nastaje oko toga kakvog su kvaliteta prijateljstva nastala na mestima koja se vezuju za traumu i strah. Počela sam da čitam roman već u povratku sa festivala, i mogu da kažem da mi se za sada dopada, stil je jednostavan i čitljiv. Videćemo kako će se stvar odvijati, ali me za sada jako čudi niska ocena na Goodreadsu.

Za kraj sam ostavila segment koji možemo nazvati trešerana, duhovna mi hrana. Ovaj put sam nadmašila samu sebe, zaista. Ali pre te kulminacije, evo jednog normalnog trešića. Pa skoro normalnog, jer se ispostavilo da je ono što sam ja mislila da je cozy read, kako bi to rekli u anglosaksonskom svetu, zapravo ya-sci-fi-distopijski roman.

Reč o romanu Doba čuda, Karen Tompson Voker. Ukratko: jedne subote, Džulija i njena porodica, zajedno sa ostalim stanovnicima naše sirote planete, saznaje da se Zemlja okreće sporije. Što naravno izaziva niz drugih problema, koji opet izazivaju haos i paniku. I dok naša junakinja pokušava da se prilagodi životu na novoj Zemlji, ona takođe pokušava da se izbori i sa porodičnim problemima, propalim i smrću prekinutim prijateljstvima i slično. Nigde ne piše da li ona pokušava da spasi svet, mada me ništa ne čudi kada je ya u pitanju. ¯\_(ツ)_/¯

I sad, trešnjica na torti. ❤

 khloe kardashian french montana kardashian reactions GIF

Pre nego što vidite o kojoj knjizi je reč, moram da vam opišem kako se taj susret desio. Obišle smo Vesna i ja prostorije u bioskopu Zvezda sigurno dva puta. Odslušale smo Filipa Davida i pustile ga da nam iskida srca pesmom koju je odabrao da čita, čiji naslov, naravno, nisam zapamtila. Onda smo morale da izađemo malo na vazduh, i da, zašto to ne reći, fotkamo naše noge i knjige koje smo do tada našle, na nekim fensi pločicama koje se još uvek nalaze u holu bioskopa. A onda smo spazile Vedranu i naš je susret bio malo glasniji pa su nas ljubazno zamolili da se utišamo. I mi jesmo (pokušale), naravno, ali pre toga sam morala da zakolutam očima i baš u tom trenutku kolutanja sevnule su šljokice sa korica jedne knjige. Trepnem jednom, šljokice bacaju divnu svetlost na zidić pored kog se nalaze. Trepnem još jednom i uočim leopard šaru. Valjda je leopard, ne znam, slabo stojim sa tim životinjskim printovima. Elem, svi bogovi treš literature ujediniše se u tom trenutku i ja u polumraku bioskopa Zvezda ugledam:

Iskoristimo ovaj trenutak i fokusirajmo se na to koliko je treš sama naslovna strana! Božjanstveno! Ta njihova serija, Keeping up with Kardashians, je dugo bila moj guilty pleasure (Team Khloe, ako nekog zanima) a onda sam propustila jednu sezonu i izgubila sam interesovanje za to ko je raskinuo, ko se razveo, ko je trudan i slično. Sada samo pročitam vesti o njima kad izađu u segmentu zabave, mada nikad o Kim jer mi ide na živce. Plus se pojavila gomila takozvanih spin-off serija, pogubi se čovek… No i pored moje (relativne) upućenosti u život&rad Kardašijan-Džener familije, nisam znala da su objavile i knjigu. Baš me živo zanima o čemu se radi, vidim na Goodreadsu se dobro kotira. Nadam se da su unajmile neku duhovitu osobu da napiše roman umesto njih. U suprotnom mi ostaje da se molim da me fanovi sestara K neće optužiti da sam matora za ovo fabulozno štivo ako mu dam manje od trojke. 😀

Svu šalu na stranu, ja sam zadovoljna ovogodišnjim ulovom, naročito ako se ima u vidu kakva je ponuda bila u trenutku kada sam se ja našla u bioskopu Zvezda. Nadam se zaista da će sledeće godine trampa vratiti na svoje staro mesto. Ako ne, tu su uvek Kalemegdan i Tašmajdan, sigurno da može nešto da se smisli i organizuje. Leto nije leto bez Čitam/Čitaš, a Čitam/Čitaš ne blista u punom sjaju kada je skučen u četiri zida. 🙂

Kakvi su vaši utisci sa ovogdišnje trampe? Da li ste uspeli da nađete nešto za sebe?

Top 5 plus 1, epizoda: Forsiranje romana-reke

Naš mali projekat pod nazivom Top 5 plus 1 se polako bliži kraju. Četvrta epizoda posvećena je Dubravki Ugrešič i njenom romanu Forsiranje romana-reke a ako se neko od vas sada uključio, ovde klik može pronaći prvu epizodu u kojoj je opisan nastanak projekta i ideja koja se krije iza njega. Ostale epizode su sačuvane pod oznakom Top 5 plus 1 i njih možete pronaći ovde: klik.

Kao što ste već navikli, pre nego što vam predstavimo naše ideje o romanu, sledi kratko upoznavanje sa autorkom i delom. Dubravka Ugrešić je, verujem, svima poznato i većini drago lice. Roman Forsiranje romana-reke nagrađen je 1988. godine NIN-ovom nagradom čime je Dubravka postala prva žena na prostoru tadašnje Jugoslavije kojoj je ovo priznanje dodeljeno. U međuvremenu su u anale ove nagrade upisana imena još četiri spisateljice, što znači da je ovo priznanje i dalje privilegija muških autora. No, o tome možemo nekom drugom prilikom.

Izvor

Roman koji čitalac drži u rukama pojavio se na jeziku na kojem je pisan 1988. godine. Mnoge su se stvari od onda promijenile, čak ni država u kojoj je roman prvi put objavljen više ne postoji. Sve je danas, samo nekoliko godina kasnije, drukčije.

Iz današnje perspektive gledano, roman Forsiranje romana-reke predstavlja jedan vid istorijskog dokumenta jer kroz svoju temu vrlo jasno prikazuje, ne samo geopolitičku mapu našeg regiona i cele Evrope, već i probleme i promene u osnovama državnih zajednica nastalih nakon Drugog svetskog rata, naročito u primerima Jugoslavije, SSSR-a i Čehoslovačke. Te promene, te istorijske okolnosti imale su, naravno, svoj uticaj i na književnost. Roman je priča o međunarodnom susretu pisaca u održanom u Zagrebu, u hotelu Interkontinental i zapravo govori o unutrašnjim svetovima pisaca sa različitih kulturnih područja, o funkciji koju književnost ima u društvu, o njenoj prošlosti i budućnosti, kao i o tome kako društvo i društveni sistemi utiču na pisce, pa samim tim i na njihova dela. I sada vas ostavljamo prikazu događaja iz zagrebačkog Interkontinentala, onako kako smo ih mi videle. 🙂

S: Hello everybody!

Ljilja i Vesna, istovremeno, glasom Mister Bina: Hello, teddy!

S: Okupili smo se danas povodom ove radosne prilike koju predstavlja razgovor o romanu Forsiranje romana reke, Dubravke Ugrešić.

Lj: A ona je, zašto to ne reći, prva žena koja je dobila NIN-ovu nagradu za najbolji roman. I to baš ovaj roman.

S: Tako je. Dodajmo još i informaciju da je trebalo da prođe 34 godine od osnivanja pa da nagrada konačno pripadne romanu koji je napisala žena! Pozdravimo je aplauzom.

tumblr_n9o0wpminf1sgl0ajo1_500

S: E dobro! Sad kad smo proslavile, red je da krenemo sa razgovorom. Pošto je Vesna prošli put tako uspešno moderirala naš razgovor o romanu Dan šesti, ja mislim da je jedino fer da joj uvalimo to zaduženje i ovaj put.

V: Neka, neka. Moderiraj ti.

Lj: Možda da prvo tumačimo naslov?

S: Može. Da počnemo od naslova, pa da se spustimo na formu i na kraju na likove koji se izdvajaju? Me, me, m?

Vesna i Lilja klimaju glavama u znak odobravanja.

S: Ok. Dakle, roman se zove Forsiranje romana-reke. Zašto forsiranje i zašto roman reka? (je l’ ostao još neki štapič od kokosa?)

V: Zato što Cule iz Beograda njoj piše i kaže: dragi Dule, forsiram roman reku.

S: Ju, ispade mi kokos iz štapića. Ok, ali šta mu to znači?

V: Ipak moram ja da počnem?

S: Ne moraš, stvarno. Evo Ljiljo, počni ti.

Lj: Ne, ajde ovako: šta ste prvo zamislile kad ste pročitale to forsiranje romana-reke? Meni je prvo na pamet pao planinski brzak, ali nisam baš sigurna zašto. 😀

S: Meni je pala na pamet neka spora reka, onako lenja što nikako da stigne do ušća. Valjda zbog ovog forsiranja. Nešto čemu je potrebno guranje da bi postiglo neko ubrzanje. Što i nije netačno.

Lj: Jer ovde i jeste sve neko forsiranje, od identiteta pa nadalje.

V: Ja nisam zamišljala reku. Eto šta ti je štreber. #samajepriznala Roman reka je u principu obiman jedan žanr, primeri su recimo Aleksandrijski kvartet, Bunderbrokovi. Za Prusta kažu da je pretača romana reke. U principu, to je obiman roman u čiju se radnju ulivaju razne sudbine i mnoštvo likova. U smislu postojanja mnoštva likova i različitih sudbina, Dubravkin roman podseća na roman reku, ali je znatno sažetiji, jezgrovitiji. To možda ima veze sa novim, postmodernim vremenom, u kome roman reka kao takav više nije moguć, pa ga zato Cule siroti forsira. Što se, opet, prenosi na potenciranje raznoraznih nekih Potemkinovih sela knjževnog sveta, gde je sve neko foliranje, forsiranje i sve je nekako nategnuto. Sve je i moguće i nemoguće.

Lj: Meni nekako deluje da postoje dva pravca u modernoj književnosti, taj jedan koji je forsiranje pa je on iskarikiran i drugi, koji je zapravo jedini moguć, a to je podrivanje svega. I oba pravca funkcionišu kad su, kao kod Dubravke, stopljeni.

V: Kako vam se čini ovaj okvir i forma romana?

S: Meni je forma super. Ja u principu volim te postmodernističke zavrzlame, gde ne postoji jedno rešenje…

V: Ja ne volim, ali mi je ovde to sa dobrom merom. Kod Basare mi recimo smeta…

S: Da, kod Basare ne volim ni ja. Kod Basare mi je zaista mučenje.Ali vratimo se na Dubravku. Meni je super najpre taj okvir, sačinjen od tih njenih zapisa…

V: To je nešto kvaziautobiografski, pa se zato i uklapa sa ostatkom romana.

Lj: Poigravanje sa realnošću.

V: Meni je recimo zanimljivo što je dominantna ideja o umiranju pisaca. Onda se postavlja pitanje da li je ideja o smrti pisaca zapravo ideja o umiranju književnosti.

S: Što je generalno uvek pitanje kada govorimo o smrti umetnika: da li je njihova fizička smrt ona konačna ili nastavljaju da žive kroz delo.

V: Mislim, jasno se i kaže u romanu: život piše romane… Stani da nađem. Znate već, tamo kad Flavus i onaj njegov… Raul… Kad odu u onaj Klub književnika pa kad ona žena kaže…

Lj: Tarzan, da. Ali ona kaže: OVDE život piše romane a pisci nam nisu ni za ku*ac. Ona baš precizira, baš jasno kaže OVDE.

Možemo li na trenutak da zastanemo i razmislimo koliko je ova rečenica o životu na ovim prostorima i kvalitetu književnosti prikladna i danas…

Hvala. Nastavljamo.

S: Vrlo je simptomatično što smešta radnju u Zagreb, u tom vremenskom trenutku.

Lj: I kako su svi njegovi stanovnici frustrirani, baš zato što su njegovi stanovnici. Kao ono Pipo kad kaže da je bolje tamo gde je širina i kako je ovo sve vukojebina.

S: Meni svako od učesnika kongresa deluje kao da je na to okupljanje došao da bi pobegao od nečega.

Lj: Da, svakako svi traže neko izmeštanje iz realne svakodnevice.

V: Odlično je uhvaćena ta geopolitička situacija, svi su nekako stereotip o svojoj zemlji. Što je možda neka tragična determinisanost jer niko od njih ne može da pobegne. Za sve je taj seminar zapravo ključni momenat.

Lj: Svi kao da žive nekakvu glumu od života. I ti njihovi životi su farsični koliko i književnost.

V: Svi ili umiru ili se poništavaju ili poništavaju svoj identitet, bilo da planiraju da preuzmu ulogu nekog drugog ili…

Lj: … ili da im je identitet nasilno uzet.

V: Da, bilo da im je nasilno uzet. I to uvek na neki banalan način.

Lj: Svako to izmeštanje iz sopstvenog identiteta na kraju naiđe na katastrofu. Onaj što je hteo da se zameni preko pasoša… Tako je hteo da osvoji novi identitet i na kraju ništa.

V: Sa druge strane, i kad uspeš da zameniš identitet, šta bude? Opet ništa. Jer ko si ti i da li će iko da primeti da to što jesi? Vidi se to i na kraju, kad Sabina samo zameni imena. Potpuno je svejedno ko je zaista dao intervju. Bitno je samo da je neki Rus dao neki antidržavni interviju, potpuno je nebitno ko je. Oni su njima samo instrument.

S: Zanimljivo je to sa identitetima. Znate ono kad onaj Rus priča o zemljacima koji su emigrirali, pa kad spomene onog što je profesor na nekom njujorškom univerzitetu, živi od stipendija i sve vreme pljuje vlast u Rusiji, a živeo je kao buržuj u centru Moskve, nije ni prišao logorima.

Lj: Da, da. Bukvalno se kaže da je ukrao tuđ identitet. Vidiš koliko je pitanje identiteta maksimalno dovedeno do apsurda i kao da je život toliko obezvređen da je i književnost moguća samo kroz izvrtanje svih vrednosti. I to je opet tekovina modernog doba. Svi ovi likovi koje si ti Vesna navela, tipa Bunderbrokovi i ostali, oni svi imaju neku svoju suštinu, produbljenost, cilj, usmerenje. Ovde je bukvalno sve iskarikirano, sve je dovedeno u pitanje, sve je obesmišljeno. Do krajnjih granica.

S: To nas opet vraća na pitanje mesta i vremena, odnosno na činjenicu da je smestila roman u Zagreb, u to vreme jer je već bilo sranje i mi smo mislili da nam je život jadan i čemeran…

V: … ali u kom smislu je bilo sranje? Jer ona u kasnijim pogovorima kaže da je samo nekoliko godina kasnije ta zemlja počela da se raspada i sve…

S: Pa 1988. je dobila NIN-a.

V: Da, ali ja mislim da se roman dešava ipak malo ranije.

S: Pa ok, dešava se sigurno nakon Titove smrti, što je bilo 1980.

V: Ali 80ih i nije baš bilo toliko sranje.

S: Nije očigledno, onako za običnog građanina, ali se dalo naslutiti.

Lj: I Arsenijević u Potpalublju kaže da je 1984. godina bila okidač.

V: Upravo je to vreme bitno jer se još uvek sve drži, ali se već kraj naslućuje. Ovo su poslednji neki impulsi tog socijalizma. Mislim, zamisli danas pisac da posećuje neku fabriku. Tačno je to odjek nekog vremena koje se gasi. Gasi se sistem, sa njim i svi njihovi životi kakvi su do tada bili.

S: Pipo to baš oseća, zato ima potrebu da to svoje nezadovoljstvo stalno vokalizuje.

V: Da li je on malo pozer? Meni jeste sve vreme delovao kao neki pozer sa tim svim svojim jao, jao…

Lj: Jao, on je kao Smeđi Petar. Jao jadan je, jao bedan je.

V: Što, naravno, ne znači da je neiskren.

S: Naravno. Samo se previše stavlja u prvi plan.

V: Da li ste primetile kako se razvijaju ti njegovi odlomci, iz tog njegovog romana, scenarija, šta li je već? Na početku je krimi nešto, vestern scenario, a na kraju nešto sa banalnim dijalozima, tipa svađa sa majkom. I njegove se teme, dakle, banalizuju.

S: Jeste li primetile da on i Amerikanac imaju takoreći iste živote? Mislim kao da…

V: … su u ogledalu.

S: Da. I sad, ovom je sve ok jer je u Americi, a Pipo je, siroma, zatočen u Zagrebu i ne valja mu ništa. Opet, Amer je u fazonu da ni ta širina koju navodno daje Amerika nije mnogo bolja.

Lj: Možda je to neki naš mentalitet, to da nam je trava uvek zelenija…

V: Možda i mi samo imamo iluzije da je u toj staroj zemlji bio bolji standard, ali nije. I tad su ljudi bedno prolazili od svog rada. Sigurno je bilo bolje nego sada, ali…

Lj: Mada, možda je i ta težnja da se identitet ostvari preko drugog, kao drugi nam uvek bolje živi, drugom je lakše zbog ovog ili onog…

V: Misliš da će ti biti bolje ako postaneš neko drugi.

Lj: Svi, zapravo, imaju svoje dvojnike. I sve je kompletno farsa. Sve. Od društvenog uređenja i samog života do umetnosti.

S: Gde bismo onda svrstali ovaj roman? Žanrovski gledano.

V: Pa on je hibrid. Klasični postmodernistički hibrid.

S: Pravi reprezent postmoderne u Jugoslovena.

Skok na junake!

Lj: A pre nego što krenemo na likove i to, da li vi mislite da je neko predstavljen u svojoj suštini ili je mislite da je sve farsično?

V: Farsa jeste suština, ja bih rekla. Nema mesta iluziji da ti sad imaš neku suštinu, pa kao prolaziš kroz neke trenutne krize. Ne, brate. Ti si to, ti si ta glupost koju praviš.

Lj: Da. Mislim, da jer su i oni jako obeleženi postmodernističkim fazonom. I dok smo ranije imali junake koji su, kako da kažem, produbljeni, sad imamo ove koji su isprazni. I to je njihova karakterizacija.

V: Ja se ne bih složila sa tim da su isprazni. Svi imaju neku svoju istoriju, neke probleme i frustracije. Znači, nisu isprazni. Samo ne znam kako bih to nazvala, to što ih određuje. Stičemo taj utisak jer su depatetizovani. Oni nisu neki veliki junaci, kao kod Tolstoja pa da se zaljubljuju i umiru, i oživljavaju i opet nestaju. Ne, oni su svi obični ljudi sa nekim stvarnim problemima, ljudi koji žive u nekom strahu. Opet, ni u jednom momentu nisam imala mogućnost da se identifikujem sa nekim, da saosećam, da mi bude žao nekog lika.

S: Stvarno?!

V: Sve mi je to nekako… Ne znam kako da objasnim.

Lj: Suština današnjice.

V: Ništa me više ne iznenađuje, ništa više ne može da me iznenadi. Ni velika književnost, ni te patetične… Ne mislim u lošem smislu patetične, nego onako, priče nabijene osećanjima i nekim velikim temama i životnim prekretnicama. Ništa to više ne može onako da te dotakne. Dotaknu te mali momenti, ovde recimo u odnosu Vande i Ministra, specijalno na kraju. To mi je jedan onako… Baš ogoljeni momenat, stvarno mi je bilo žao. Ostali su me ostavili ravnodušnom, čak i onda kad siluju onog sirotana.

S: Ooo, to je baš tragikomična scena. Baš.

V: Pa to, baš tragikomična. Pravi izraz.

Lj: Ali pazite što dolazi do nekih bitnih zamena: ženama se daje da rade ono što obično rade muškarci.

V: Ali one ne rade ono što rade muškarci. One bi htele to, ali ne mogu.

S: Ima tačno deo kada kažu da je medicinski dokazano da žena ne može da siluje. Pozivaju se na čak na neku knjigu.

V: One njega pokušavaju da ponize, ali Sesilija na kraju odlazi sa njim. U Ministarstvu boli takođe postoji taj momenat, na samom kraju romana. Ti poništavaš sebe jer odlaziš na kraju sa čovekom koji ti je zagorčavao život i rad zbog čega si osećala neverovatnu potrebu da izvršiš nasilje nad njim i poniziš ga.

Lj: Samo što meni one nisu ispale nešto manje odvratne.

V: Ne, ne. Nisam mislila da su manje odvratne, samo da se lošije snalaze.

Lj: Svuda se dešavaju ta čudna sučeljavanja zbilje i fikcije. Imam osećaj kao da je ljudima (u romanu) nemoguće da razgraniče jedno od drugoga ili da pomire jedno sa drugim. Nekako je to sve neusaglašeno, i ovaj njihov pokušaj kazne i slučaj ukradenog rukopisa.

V: Da, kao da svi žive neke fiktivne živote, tačnije svoje živote posmatraju kao fikciju. Nema granice između života i fikcije.

S: Mislim da nije toliko reč o tome da svoj život smatraju fikcijom, koliko je do toga da je to stvaranje fikcije njihov život. I onda kada to što je stvoreno bude ugroženo na neki način ili kada se desi da ostanu bez toga što su stvorili, to se doživljava kao napad na samog pisca, odnosno piščeva smrt. Čeh koji je ostao bez rukopisa je zapravo ubijen, ne?

V: Da, a opet, i sam Čeh je ubica jer kada je onom liku prepravljao roman, toliko ga je izmenio da više nije ličio na originalni rukopis, a sam pisac je izvršio samoubistvo.

Lj: Što pokazuje da je fikcija destruktivna po stvarni život, ali i da je stvarni život destruktivan po fikciju. A mislim da najveća ironija leži u tome što niko od njih nije vrhunski pisac, svi su mediokriteti a svi imaju neki poriv da se ostvare preko pisanja.

S: Zanimljivo je to, mi smo baš pre neki dan pričali o tome kako su filozofi postavili neke granice u godinama do kojih možeš da se ostvariš, odnosno iskoristiš svoj genij na pravi način. Tipa, ono što je Satr lupao za 25 godinu i slično. Dubravkini junaci su svi prešišali te granice, sve granice zapravo, ali i dalje pokušavaju, što je u neku ruku ohrabrujuće. A opet, svi do jednog imaju tu viziju sebe kao posebnog bića, kao drugačijeg u odnosu na većinu.

V: Sujetni su.

Lj: Nekako je sve obrnuto. Koliko je nekada bio veličan taj kult genija, ovde je iskarikiran do maksimuma. Svi su maliciozni, neosnovano samouverni…

V: Što samo pokazuje da su i oni samo ljudi. Zašto bismo očekivali da je neko ko piše ili se bavi bilo kakvim oblikom umetnosti, da je taj neko i bolji i plemenitiji, manje sklon nasilju i slično?

S: To je valjda i njena ideja, da pokažu da ni pisci…

Lj: … ne mogu da se odupru svojim ljudskim osobinama.

S: Upravo.

Skok na junake, drugi deo!

V: Hajde da malo popričamo o pojedinačnim likovima. Koji je vama lik bio najinteresantniji?

S: Meni Vanda, Pipo i Sesilija.

V: A ko je taj Pir kome Sesilija piše?

S: Mislim da je to izmišljen sagovornik, rekla bih da su to njeni dnevnički unosi.
V: I ja sam to pomislila. Jer da je osoba, ne znam da li bi ovako otvoreno pisala s kim je i sve to.

Lj: Malo poigravanje sa formom.

S: Vaši omiljeni likovi?

Lj: Iskreno, ja ne znam koga bih izdvojila, osim Vande. Mnogo više sam očekivala od Ene Zvonko.

S: Daaa, i ja sam.

V: Jeste, baš je skrajnuta. Jeste li uočile paralelu između Vande i Eme Zvonko? Ema je stalno hladna, Vanda se tresla u groznici… Kako razumete tu hladnoću? Možda je to znak neke usamljenosti i smrtnosti. *Vesna sama pita, sama i odgovara.* E, a ona Sabina?

S: I kod nje ima te hladnoće.

Lj: Da, da. I ona se nešto tresla. I sva je eterična i bleda.

V: A u suštini je agent koji radi po nalogu.

Lj: Ali koliko je Ministar iskarikirana ličnost. Priučeni skorojević.

V: Koji nema pojma o književnosti, ali eto…

S: ALI, ALI, ALI!!! Štuje Andrića jer njega je čak i svet priznao.

Lj: Jes! To je baš jasna karikatura tih političara tog vremena, ne svih, ali većine. Većina je bila onako priučena.

S: Da, i ja to mislim.

V: Apsolutno. Mislim da je sjajno uhvatila većinu koja se ustalila u nekim odborima, ministarstvima, na visokim pozicijama, većinu koja nema veze sa književnošću ili bilo kojom drugom granom umetnosti, ali im je ta pozicija tako data.

S: Uglavnom zahvaljujući ratnim zaslugama.

V: I Partiji.

Lj: Mnogo mi je bilo smešno kad kaže da je čitao knjige dok se školovao, ali ništa nije zapamtio i shvatio je da to nije za njega.

S: Knjige nisu valjale. Jedino je valjao Andrić. Zabavno je i kad spominju Krležu, mislim u onoj fabrici, pa kad kažu kao isecite šepk Na rubu pameti i stavite ga na parče hleba namazanog paštetom Gospoda Glembajevi.

Lj: Ili viršle zvane Petrica Kerempuh.

S: Hahh, daaa! Jao, al’ se sprdamo sa Krležom. Ali super je meni to rušenje autoriteta u književnosti. I generalno. Osim kad se neko drzne da dira u Andrića. Jer on je međunarodno priznat. 😀

V: Nije to rušenje autoriteta, to je više ruganje onima koji za književne veličine priznaju samo Andrića jer ih ništa drugo ne zanima. Nit’ čitaju, nit’ razmišljaju.

Lj: A takve su ličnosti bile dominantne tu tom periodu, mediokriteti koji nam svima kroje sudbinu. E, a da li su vam zanimljivije ove ličnosti koje su probijale u životu, npr. ministar ili ovi koji sede i lamentuju?

V: Ministar mi jeste simpatičan, Prša recimo nije, a obojica su se probijali kroz život.

Lj: Prša je taj neki tip socijalnog pesnika.

S: Mislim da sve u principu zavisi kako junak prihvati ono što mu se dešava. Recimo, Ministar. On je svestan da nije za tu funkciju, zna kako je tu dospeo i da bi, da nije bilo rata, bio običan mesar. A Prša ima sličan uspon kao Ministar, ali smatra da zaslužuje bolje i više.

V: Tako je. Ministar nema iluzija o sebi, za razliku od Prše.

Lj: Fino je to sve upakovano i usmereno da prikaže kako i među piscima, koji su se uvek prikazivali kao neka uzvišena bića, zapravo ima i onih najnižih poriva i svega. Prosto ti preostaje da se posle čitanja ove knjige zapitaš preostaje li išta uzvišeno što se ne može podriti.

V: Da. Mislim da u tome zapravo i leži caka, što je to zapravo potvrda toga koliku vrednost književnost ima. Jer i nakon karikiranja i podrivanja i svih mogućih pokušaja kritike i omalovažavanja, ta vrednost opstaje. Ne bi bilo interesantno da je sve nedodirljivo. Ni Bog ne bi bio Bog kad bi svi u njega verovali, zar ne? 😀

U zapisnik da uđe da je Slavka prevrnula očima.

Lj: Zanimljivo je i kako je ta neka duhovna vrednost zapravo nepostojeća bez materijalizacije. Na primer, ako ne zapišeš delo, ako ga ne materijalizuješ na papiru, ono ne postoji. U tom smislu, roman ističe sva ta prožimanja. Ljubav ne može bez smrti, duhovno bez materijalnog. I vrlo je bitno da je ta je ta veza zapravo ono što unesrećuje i jednu i drugu stranu. I da li je neko od junaka doživeo pravu metamorfozu ili je sve samo privid?

V: Mislim da nije pitanje da li su metamorfoze prave ili su privid. Privid je ono što su oni mislili za sebe da jesu, tako da sve promene koje nastupe, ako nastupe, nisu metamorfoze već je samo isplivala druga, odnosno prava, strana tvoje ličnosti.

Ne možemo da se držimo jedne teme, pa to ti je. Hajmo ponovo skok na junake. Treći put.

S: Šta mislite o Vandi? I njenom šeširiću. 🙂

V: Da li ste uočile paralelu da na početku lik izvlači iz šešira i ne zna šta će sa njim a zatim ona izvlači poze iz šešira. Šta kažete na to?

Lj: Ja to vidim kao neki splet erosa i umetničkog stvaranja, dok je opet, eros prožet i smrću. Gde je Vanda potpuno simptomatična jer njen eros uslovljen tanatosom. Mada, nije ona meni nešto… Nije mi držala pažnju. Ok mi je ideja, samo nisam oduševljena izvedbom.

Paaaa, bar smo pokušali… I na kraju zaključci. 🙂

S: Od svih knjiga koje smo u okviru ovoga do sada čitali, ova mi je najmiodragičastija.

V: Hhah, jeste! Mada moram da kažem da m nije bolji od Ministarstva boli. Mislim, da nisam imala očekivanja jer je deo Mikičinih 5 plus 1, bilo bi mi super. Ovako, nekako nije baš ispunio sva moja velika očekivanja.

S: Moram da kažem da sam ja ovaj roman počela da čitam pre nekoliko godina i prekinula sam.

V: Isto.

S: Mnogo mi je bilo dosadno, mnogo i…

V: Meni nije bio dosadan, ali ne znam zašto nisam nastavila.

S: Meni je bio dosadan. Bilo je leto, bilo mi je vruće, nije mi prosto leglo i sve mi je bilo smor. I sada kada sam uzela da čitam, bila sam u fazonu: šta se tebi, Slavice, ovde nije dopalo? Jer počela sam da čitam u busu, i na samom početku, kad je onaj pao i poginuo, ja sam se glasno nasmejala.

Lj: A jeste to dobra scena, mlatarao je tamo kao foka…

S: Pa to! Sve vreme sam imala idiotski kez dok sam čitala i onda je onaj uleteo i počeo da viče da ugase tu jebenu muziku, e tu sam se već kidala od smeha i stvarno mi nije bilo jasno šta mi nije valjalo i zašto sam prekinula čitanje. I Vanda, Gospode! Vanda i njen šeširić! I dok sam čitala, nisam uopšte imala utisak koliko je zapravo mračan roman. Možda mračan nije pravi termin. Ozbiljan, da. Ozbiljan. Nisam taj utisak imala sve dok nisam počela da razmišljam o pročitanom.

V: Da, osećaj smrti je recimo dominantan od samog početka.

S: Da, ali nije prikazana tako da te prati i da sve vreme misliš o tome kako smo svi smrtni.

Lj: Definitivno je roman koji ceniš više nakon neke analize nego tokom samog čitanja. Podseća me na stil Mirjane Novaković, baš me podseća.

S: Ona je napisala ono Strah i njegov sluga?

Lj: Da.

V: Odličan roman.

S: Nisam čitala.

V: Nisi? Mouraš!

S: Hoću… Jednog dana. Kad diplomiram, wink wink.

V: Oko tog romana su se nešto podžapali Jerkov i Teofil Pančić. Valjda su obojica bili u Ninovom žiriju te godine i Jerkov je, naravno, bio za Sitničarnicu Gorana Petrovića, dok je Teofil bio za Mirjanin roman. I nešto su se oko toga sporili.

S: Naravno, pobedio je Jerkov.

V: Naravno. Jerkov, koji je u fazonu da je Goran Petrović najveći dar koji je Bog dao Srbima posle Andrića i Crnjanskog.

(meni je ova Vesnina rečenica pobeda godine)

Lj: Meni se Sitničarnica nešto ne sviđa; i ja bih glasala za Mirjanu.

S: Meni se generalno Petrović ne sviđa. Plus, ja bih uvek glasala za ženu. 😀 Šalim se, ne bih. Za Arzamas nikad ne bih glasala. Samoreklama: ako vas zanima zašto nikad ne bih glasala za Arzamas, ovde se možete informisati o razlozima: klik. #autoreferencijalnostnanivou

Lj: Ali realno, gledaj ko je sve bio u izboru i za koga onda da glasaš?

V: Tabašević, Matijević i Bajac? Matijević je ranije bio dobar. Ne znam kakav je Bajac.

S: Meni je Matijević standardno dobar. Mislim, nisam čitala ovo poslednje, ali nekako od njega uvek znaš šta da očekuješ. Ne znam kakav je Bajac, videću. Ali vratimo se Dubravki. Šta želimo još da kažemo? Vesna?

Možda ipak nije kraj…

V: Imam svašta zapisano: sveopšta demistifikacija, recimo. Kada se žene sa zapada lože na Ruse samo zato što su Rusi, zato što imaju taj neki ukus zabaranjenog. Lože se na strah. Pazi, svi se nešto lože na strah i smrt. Svi imaju neke nezdrave erotske porive.

Lj: I površne kriterijume. Generalno gledano, svi imaju površne kriterijume. Uhvate se za jednu ideju i drže je se, bez obzira na to da li ona ima veze sa stvarnošću ili ne. Ljudi se više lože na ideje nego na stvarnost.

V: Pa da. Ova se pali na smrt, ove uzbuđuje činjenica da su ovi Rusi… Da li mislite da postoji nešto iskreno između Sabine i onog lika ili je ona dosledna kao agent?

Lj: Mislim da ima. Pazi onaj deo kad joj on opali šamarčinu, a ona mu kaže da su u tom trenutku postali bliskiji. Nasilje je povezano sa erotikom, nekako.

V: I svi nekako pristaju na nasilje. To mi je najmračniji momenat knjige, taj pristanak na nasilje. Jer ga vidimo u nekoliko slučajeva, kod Sesilije, npr.

Lj: Sve što je u društvu tabuisano, ovde je na neki način afirmisano, odnosno isplivava po svaku cenu. Isplivavaju ti mračni delovi duše.

V: A šta mislite o metapoetičkim momentima koji su zastupljeni u ovom romanu? Kako se uopšte gleda na književnost, na umetnost, na stvaranje? Da li je u pravu Flavus kad kaže da je talenat bzvz? On je zakleti protvinik talenta i svega što ima veze sa originalnošću. Mi smo navikli da na originalnost gledamo kao na neku vrhunsku vrednost i naučeni smo da cenimo talenat, pa se postavlja pitanje da li je to sve jedan privid.

Ne, nije kraj. Imamo još neke sitnice da razjasnimo kao što je, na primer, poseta fabrici.

Lj: hajde da malo prokomentarišemo posetu fabrici.

Složno zapevamo:

Plamene zore bude me iz sna
Fabricka jutra, dim iz dimnjaka
Pesma se ori, mladi radnici
Celicna jutra, hitam fabrici.

Lj: Već smo je spomenule, ali nismo joj posvetile mnogo vremena & prostora.

V: Kul bi bilo da se kobasica zove Prša.

S: Zašto baš fabrika mesa, odnosno kobasica? Zašto ne železara, na primer?

Lj: Da bude što banalnije, što prizemnije.

V: Na meso se takođe gleda kao na nasušnu potrebu.

Lj: I još jedno snižavanje, recimo, zbog tog krkanluka i svega.

V: Da, to je rableovski momenat. Železara, recimo, služi za neke krupne stvari, pre bi bila simbol neke obnove.

Lj: Pesnici su, na primer, proglašeni mesom, što implicira da su i oni potrošna roba. I mislim ideja da se kobasica nazove po Prši, mislim da je to predstavljeno kao najveće moguće snižavanje. I jedini se on i pobunio.

V: Zanimljivo je i kako radnici razgovaraju sa piscima.

Lj: Ma to je samo još jedan prikaz onoga daj samo hleba i igara. Nije se tu mnogo promenilo, jer i danas možeš radnicima da zamažeš oči šarenom lažom.

V: Na izdahu je to vreme kad se radnik cenio, kad su još bili bitni. Ili bar mi iz ove perspektive mislimo da je tako. Negovala se ta iluzija da država počiva na radničkoj klasi.

Lj: Relativizuje se sve jer sad imaš pitanje da li je to bilo realno društveno uređenje i da li smo sada sve to promenilo ili smo se samo mi oslobodili iluzija.

V: Pa znaš kako, kad ih pogledaš tako u toj hali, ti vidiš radnike koji zaista nešto rade, nešto stvaraju. A šta rade pisci? Zato su ih i spojili.

Lj: Moderni pragmatizam uopšte ne prihvata tu, kako da kažem, hranu za dušu, nego samo za telo.

I za kraj:

(majke mi, kraj)

I svijet u kome živimo zacjelo je citat nekog drugog svijeta i naš život je citat iz nečijeg života.

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Nešto kao izazov…

U beogradskim osnovnim školama aktivan je projekat koji se zove Čitalačka značka. Rezervisan je za mlađe razrede, njegov cilj je popularizacija čitanja mada učešće u njemu u većini škola nije obavezno. Sa projektom sam se upoznala prošle godine, dok sam čuvala Ivu. Kod njih je, recimo, učešće bilo samo preporučeno, ali kako je odaziv bio slab a broj pročitanih knjiga kod dece u odeljenju vrlo nizak, njihova učiteljica je Čitalačku značku proglasila obaveznom. Učenici su dobili četiri knjige i rok do kraja školske godine da ih pročitaju i srede svoje utiske tako što će voditi čitalački dnevnik. Na kraju školske godine, najbolji dnevnici su bili nagrađeni i da, naš dnevnik je bio među njima. 😀

Moja kumica je krenula u prvi razred i pre neki dan sam išla na roditeljski sastanak. Učitelj je bio vrlo uplašen, kontam da mu je ovo prvi samostalni roditeljski sastanak. I kada smo završili sa informacijama opšteg tipa i zaključili koja je uloga članova Saveta roditelja, učitelj je izneo svoje ideje i planove za rad, među kojima je svoje mesto našla i Čitalačka značka. Roditelji su burno reagovali jer pobogu, deca još uvek nisu funkcionalno pismena a on im već daje gomilu knjiga za čitanje. Onda je on, siroma, objasnio da je to ostavio za sredinu drugog polugodišta kada će, nada se, deca već biti opismenjena. I ne, kaže on, ne planira da im zada gomilu knjiga, već dve do tri bajke, čisto da ih uvede u celu stvar i ne, neće morati da ih prepričavaju detaljno, već samo u nekoliko rečenica. Kaže, planirao je da im učešće predstavi kao izazov jer je iskustvo pokazalo da decu izuzetno motiviše mogućnost da budu najbolji u nečemu. Naravno, obezbediće nagrade za svakoga ko okonča izazov tj. preda čitalački dnevnik u predviđenom roku, samo oni to neće znati, naravno. To je smirilo roditelje dovoljno da se vratimo na uobičajne teme, poput sadržaja pernica i pitanja poput da li majica za fizičko mora da bude čisto bela ili može da ima neki print na sebi.

Detalji sa roditeljskog na stranu, evo gde se uvod susreće sa temom današnjeg posta: čitalački izazov. Jedva da sam se okrenula i evo, već je septembar, skoro pa kraj godine i pade mi sinoć na pamet da su svi čitalački izazovi prošli pored mene a ja im nisam čak ni mahnula. Popsugar sam odbacila u startu jer prošle godine nisam pročitala ni trećinu knjiga sa spiska a taj spisak je bio mnogo zanimljiviji od ovogodišnjeg. Onda sam pronašla neki mini izazov na Instagramu, ali sam iz nekog razloga i njega iskulirala. Htela sam da pratim Godinu žena koju sam videla na sajtu Kultur!Kokoška: klik ali ni to se nije desilo.

Google je kriv, ja sam samo htela oh well gif i kad je već tu…

I onda mi padne na pamet da bih mogla da spojim lepo i korisno i sama koncipiram neku vrstu izazova koji bi, nadam se, začinio moj čitalački ćivot. Vremenski okvir sam odredila odmah: rok je do kraja godine. Malo veći problem su bili zadaci, odnosno način na koji bih odabrala knjige koje ću čitati. Okrenula sam se prošlogodišnjem Popsugar zadacima u potrazi za inspiracijom ali sam je zapravo pronašla u komentarima na prošli post, kada je Kriminal Koka spomenula listu naslova za nas matore. Tada je moja prva ideja bila da napravim neku listu favorita, ali kraj avgusta je već odmakao a do kraja godine svašta može da se desi pa sam brzo od toga odustala. Onda mi je palo na pamet da preuzmem koncept koji je predstavila Mercedes sa kanala Mercy’s Bookish Musings. Mercedes je u aprilu napravila prvi video (link) u kome je pokušala da predvidi naslove kojima će dati pet zvezdica, što je naišlo na dobar odziv, pa se, koliko sam uspela da vidim, ideja polako širi buktjubom. Tu sam pronašla okvir. Sela sam da pregledam TBR listu i prvo su mi upali u oči naslovi koje nemam, dakle koje bih morala da kupim. A ove godine sam nakupovala knjiga možda kao nikada do sada. Samo gomilam i gomilam i svakog meseca kažem da neću više, ali karakter mi je nikakav i pokleknem čim mi Book Depository pošalje kupon sa popustom. E sad, imam taj neki stvarno idiotski razlog zbog kog moram baš, baš, baš da zavrnem slavinu i ne mogu da vam kažem jer ćete mi se smejati, ali glavno: knjige se ne kupuju do daljnjeg. Osim ako nisu baš na debelom popustu kao one u Službenom glasniku. 😀 I tako sam izazovu dodala NE KUPUJ, ČITAJ ONO ŠTO VEĆ IMAŠ stavku.

Dakle, moram da odaberem pet knjiga i to pet knjiga koje već posedujem. Ok.

Skuvala sam kafu i sela da sklopim beleške i napravim listu naslova za ovo čudo od teksta. Društvo su mi pravile novosti sa buktjuba koje su se smenjivale u pozadini a jedan od novijih videa bio je i septembarski book haul, koji je izbacila Loren sa kanala Lauren and the books. I dok je nabrajala novitete u svojoj biblioteci, Loren je napomenula da razmišlja o tome da novembar proglasi mesecom non ficition knjiga i pomislih što da ne, taman da smanjim i gomilicu knjiga koje se vode kao stručne. Još jedna stavka? Može, hvala. 🙂

*zvuci fanfara*

I nakon tri dana, konačno sam uobličila svoj mini izazov, mada i dalje nisam sigurna da mogu tako da ga nazovem. Pravila su sledeća:

  1. do 29. decembra ne smem da kupujem knjige
  2. moram da čitam samo ono što već posedujem
  3. novembar je mesec posvećen non fiction literaturi
  4. od svih knjiga koje planiram da pročitam, ovo su naslovi za koje mislim da će me oduševiti toliko da ih ocenim sa pet zvezdica 👇

 

  • Oliv Kiteridž, Elizabet Straut

Ja ❤ Elizabet Straut. Od momenta kada sam pročitala Zovem se Lusi Barton, Elizabet je predsednica malog kluba nazvanog Moji omiljeni savremeni pisci, koji sam zbog nje morala da preimenujem u Moja omiljena spisateljica and co. 🙂 Elem, godine 2009. Elizabet je za delo Oliv Kiteridž dobila Pulicera, ali, kako mi je prenela prijateljica sa tumblr-a, knjiga je postala popularna tek nakon što ju je Opra uvrstila u listu za svoj čitalački klub. Sad, meni se čini da je reč o zbirci priča, ali neki tvrde da je ipak reč o romanu, pa ću se ja držati svoje teorije dok se ne dokaže suprotno. Oliv je, koliko vidim iz opisa, penzionisana profesorka matematike koja živi u malom gradu, u državi Mejn i koja se ne libi da svima kaže šta ima. Prelepo.

Zašto mislim da će čitanje ove knjige biti iskustvo za pet zvezdica? Karakterizacija i stil pisanja. Elizabet Straut gradi svoje likove sa velikom pažnjom. Čitajući Lusi Barton, došla sam zaključka da su autorki ljudi uvek na prvom mestu, što je sjajno, a iz kratke prepiske sa tumblr prijateljicom, deluje mi kao da je Oliv vrlo složena junakinja, živopisna a prizemna, tako da jedva čekam da se upoznamo. Stil kojim piše Elizabet Straut u velikoj meri prija mom čitalačkom biću. Topao je kad treba da bude, oštar u prvim trenucima, prijatno me ušuška pa me onda naglo gurne iz zone komfora, ne verujem da će ovo delo mnogo da se razlikuje.

(Plus, postoji i serija, prvi kišni vikend nakon čitanja i binge je zagarantovan)

  • Tin Man, Sarah Winman

Tin Man je ušao na TBR listu kada mu je već pomenuta Mercedes dala pet zvezdica. Nekoliko dana kasnije, Book Depository je bio tako fin pa je spustio cenu sa 15 na 8 evra i naravno, kupila sam knjigu. Mnogo sam srećna što je posedujem, prvo jer su korice stvarno lepe (znaaaaam, ali jesu) a već sam gvirnula i prešla prvih dvadesetak stranica i Isuse i Marijo, ne mogu da dočekam da svane dan bez ikakvih obaveza koji ću posvetiti samo čitanju! Tin Man je priča o odnosu dvojici dečaka, koji se sreću na početku adolescencije. Postaju drugari, zajedno otkrivaju život, sve njegove lepote i, najvežnije, postaju podrška jedan drugom u onim situacijama koje život nosi a koje ostavljaju trajne posledice na duši – obojica imaju nasilne očeve.

Zašto mislim da će čitanje ove knjige biti iskustvo za pet zvezdica? Zato što sam videla ovu rečenicu: this is almost a love story. Priča je ispričana iz dve vremenske perspektive. Jedna opisuje njihovo dečaštvo dok je druga smeštena skoro dve decenije kasnije. Jedan je oženjen, ali šta je sa drugim junakom? Isplakaću boga oca, već vidim. Jedva čekam! ❤

  • Once We Were Sisters: A Memoir, Sheila Kohler

Još jedna nemoj da propadne popust kupovina. Once We Were Sisters je jedan od non fiction naslova rezervisanih za novembar mesec. Kao što se iz naslova vidi, reč je o memoarima čija je autorka južnoafrička spisateljica Šila Koler. Za koju ja nikad nisam čula dok me youtube jednog lepog dana nije preusmerio na ovaj video: klik. Taj isečak me je naterao da se malo informišem i već nakon nekoliko otvorenih recenzija na Goodreadsu, jasno mi je bilo da moram da pročitam. 🙂

Zašto mislim da će čitanje ove knjige biti iskustvo za pet zvezdica? Isključivo zbog teme. Šila saznaje da je njena sestra poginula u saobraćajnoj nesreći. Kolima je upravljao sestrin muž i iz nepoznatih razloga sleteo je sa puta. Šila se vraća u Johanezburg, grad u kojem je odrasla, što je, naravno, okidač za sećanja na sestru, detinjstvo, majku…

  • Kako biti oboje, Ali Smit

Toliko sam želela ovu knjigu i kada sam je na kraju kupila, stavila sam je na policu i nikad je više nisam uzela u ruke. Tugaljivo je pogledam i odaberem nešto drugo, toliko želim da mi se svidi da me je strah da započnem čitanje jer ne želim da se razočaram. Ali došlo je vreme da se suočim sa svojim strahom od neispunjenih očekivanja i zato je stavljam na ovu listu.

Za Ali Smit kažu da je Virdžinija Vulf našeg vremena a, koliko sam ukačila iz sadržaja, roman Kako biti oboje bazira se dve priče. Jedna je smeštena u današnje vreme i priča je šesnaestogodišnjakinja Džordž, koja živi u današnje vreme u Kembridžu čija je majka nedavno preminula. Drugi narativni tok posvećen je italijanskom renesansnom umetniku, koji je oslikao seriju fresaka u crkvi koju su jednom prilikom posetile Džordž i njena majka. Umetnost, smrt, ljubav, vremenska distanca… Tu je još i začkoljica po pitanju forme, navodno ne postoji pravilo čiju ćete priču pročitati prvu.

Zašto mislim da će čitanje ove knjige biti iskustvo za pet zvezdica? Zato što ne očekujem ništa manje od žene koju zovu Virdžinijom Vulf našeg vremena. ¯\_(ツ)_/¯

P.S. Ali Smit je održala predavanje o Virdžiniji, možete ga poslušati ovde: klik.

  • Suđaje i furije, Loren Grof

Ovaj roman je jedan od mojih rođendanskih poklona. Znam, imam najkul ljude. ❤

Suđaje i furije je roman koji govori o braku dvoje kreativnih ljudi, Lota i Matilde. Roman prati njihovu vezu, spolja i iznutra, dakle osim onoga što vide Loto i Matilda, imamo uvid i u ono što vide njihovi poznanici, bliski prijatelji, članovi porodice. Reakcije koje sam videla na Goodreads-u su podeljene, što, po meni, uvek obećava. Vidim da je popriličan broj ljudi odustalo od čitanja, u velikoj meri žaleći se na likove; neko ih je čak nazvao mean ass characters, neko je ceo roman sumirao u dve reči: pretentious garbage. Ja volim i mean ass characters i komplikovane ljubavne odnose, volim kad je perspektiva podeljena, tako da mislim da je stil pisanja ono što će odlučiti hoće li se moje predviđanje ostvariti ili ću i ja biti jedna od onih koji su knjigu stavili na did not finish policu. U svakom slučaju, najveće razočaranje će biti ako knjiga bude njaaaah.

Zašto mislim da će čitanje ove knjige biti iskustvo za pet zvezdica? Prvi signal da bi ovo moglo da se desi jesu bili ljudi koji su mi knjigu i kupili. Iako većinu njih ne poznajem vremenski dugo, mislim da smo se vrlo dobro upoznali, toliko da bi oni mogli da predvide priču koja ima dobre šanse da mi se svidi. Druga stvar jeste način na koji su na Bookinom sajtu sumirali priču: briljantna vivisekcija braka. A ako nešto volim, onda su to vivisekcije odnosa i veza među ljudima.

I to je to. 🙂 Istina je, dragi ljudi koji čitate ovo, da mi je bilo užasno dosadno i svakako jesam imala pametnija posla, ali… Ovo i jeste izazov i nije izazov, ali ako vam se bilo koji segment ideje dopao, slobodni ste da preuzmete i preoblikujete prema sopstvenim potrebama. 🙂 Koncept 5 naslova za 5 zvezdica svakako nije loš, možda ga usvojim kao neki kvartalni izazov. Videćemo. Očekivanja su seldeća: nadam se da ću uštedeti neki dinar, da će bar dva naslova zaista dobiti pet zvezdica i da će bar tri biti takva da im se posveti tekst. Što se kaže: fingers crossed. 🙂

Ana i francuski poljubac

O Ana, o Ana, o Ana, tugo mojih dana…

Dakle, ovako. Kao što verovatno znate, roman Ana i francuski poljubac pročitala sam u okviru knjiškog maratona. Nije mi se dopala, dala sam joj keca na GR i napisala sam tekst, ali nisam bila zadovoljna svojim argumentima. Razmišljala sam da li da pređem roman još jednom, da možda dopunim tekst, ali to bi mi oduzelo previše vremena i odlučila sam da svoj pogled na ovu nesreću od knjige ipak ostavim neobjavljen. A onda se desilo ovo:

wp-image-1396633301

U prvom trenutku mi je bilo cakano, naročito mi se sviđa ovaj Tejlor Svift momenat na kraju. ❤ Ali onda sam pročitala komentar jednom, pa drugi put, pa treći put i jedino što sam mogla da smislim jeste:

taylor-swift-this-is-absurd-gif-2
Ne znam da li sam matora za Tejlor gifove, ali who gives a shit, tema se sama odrabrala.  Izvor: klik  

Apsurdna je takođe i moja potreba da razjasnim neke stvari, naročito jer je iz tvog komentara jasno da sam poprilično starija od tebe, možda čak i duplo starija tako da ispada da se pravdam detetu. No tu smo gde smo i hajde da se bacimo na problematiku.

Prvo: roman sam u prethodnom postu pomenula u dve rečenice. Žao mi je što si pomislila da je baš hejtujem, jer to nije istina, pošto sam čitala i gore. Ova mi se prosto nije dopala a keca na Goodreads-u sam joj dala jer sam ostala zatečene koliko je besmislena. Što se tiče ovoga da ti je to jedna od najomiljenijih knjiga ikada, prijateljski bih te posavetovala da nastaviš sa istraživanjem književnosti jer postoji čitav univerzum dobrih knjiga koji čeka da ga otkriješ. Čak i u YA žanru, ako ti je on (trenutno) najdraži. Druga stvar: zaista cenim tvoje mišljenje, ali ne mogu da se složim sa tim da sam matora za YA, a specijalno mi je mrska ideja da taj žanr treba da ostavim onima kojima je i namenjen. Jer evo u čemu je stvar: samo zato što se zove young adult, ne znači da osobe preko 20 godina ne mogu da ga čitaju. Ako je priča dobro napisana i ako su likovi kvalitetno izgrađeni, kvalitet ćemo primetiti i ti i ja, bez obzira da li smo ista generacija. Ukusi mogu da nam se razlikuju, naravno, ali ni to nije stvar generacijskog jaza. 🙂

I još nešto, ako me zaista pratiš i na GR i na Instagramu, tj. ako si me pratila, onda si mogla da primetiš da ja nemam nikakav problem sa YA žanrom. Istina je da mi se Vanilla Sky nije dopao, ali mislim da sam vrlo detaljno objasnila zašto, nije ni TFIOS, ali gomila drugih knjiga jeste: Prednosti jednog marginalca, Obožavateljka, Igre gladi, Daću ti sunce, ona Rigsova triologija o čudnovatoj deci… Ako ti treba još primera, reci i napraviću specijalnu YA policu na GR, samo za tebe. 🙂 Dakle ne, nije problem u mojim godinama, bar ne na način na koji ti misliš. Istina je da je moje čitalačko iskustvo zbog mojih godina veće od tvog, što naravno utiče na to kako posmatramo ono što čitamo, ali, kao što već rekoh, ako je knjiga dobro napisana, u njoj će čitalac uživati bez obzora na godine. I na kraju, evo zašto mi se knjiga nije dopala.

large
Are you ready? 

U teoriji, ova knjiga ima sve što je potrebno za letnji tinejdž hitić: zbunjenu junakinju, slatkog momka na kojeg se sve curice lože, loše devojke koje unose pometnju, lepršavi zaplet i romantičnu lokaciju. Nakon što sam pročitala kratki opis na kraju knjige, stvarno mi je delovalo kao štivo uz koje ću rado ubiti jedno letenje popodne, ali avaj! Prvi pasus i već sam imala wtf!? reakciju, ali sam terala do kraja baš da ne ispadne da hejtujem bez razloga. Glavna junakinja je sedamnaestogodišnjakinja Ana Olifant, koju otac šalje u Pariz da tamo završi poslednju godinu srednje škole. Naravno da se Ani ne ide, jer u rodnoj Atlanti ostavlja mamu i brata, najbolju drugaricu Bridžit i simpatiju Tofa (što je skraćeno od Kristofer, mada su meni prva asocijacija bile Tofita bombone). I evo dela koji me je iznervirao: ona nema pojma o Francuskoj. Bukvalno nema pojma. Kaže da je čula za neki Ajfelov toranj i Trijunfalni luk, ali nema pojma čemu služe. Zna za Napoleona, Mariju Antoanetu i nekoliko kraljeva po imenu Luj, ali nije sigurna po čemu su oni poznati, mada misli da imaju veze sa Francuskom revolucijom, što opet ima veze sa padom Bastilje. I da, zna da je Luvr u obliku piramide i da u njemu živi Mona Liza zajedno sa kipom žene bez ruke. o.O

I sad Ana stiže u tu školu za bogatu američku decu, ne zna ni reč francuskog jer koga briga da nauči bar un croissant s’il vous plait, pošto i tako ide u američku školu. A onda provede sedam dana izbegavajući da naruči hranu jer ne zna francuski, a ishrana joj se svodi na slatkiše iz automata. Zar ti nije palo na pamet, o devojko od ovaca, da pitaš tog kuvara (inače užasno stereotipno opisanog) da li govori engleski? Jer kao američka je škola, deca su sa engleskog govornog područja, pa su možda, samo možda, zaposlili kuvara koji zna osnove engleskog? Spojler: naravno da kuvar zna engleski, cela ta situacija je valjda za cilj imala da nam prikaže Anu kao zbunjenu. Možda bi i uspelo da Ana ima deset godina i da ne zna šta ju je snašlo. Ovako je Ana uspela samo da me iznervira jer ja zaista mogu da razumem je grozno kad imaš sedamnaest godina i kad te protiv tvoje volje pošalju na drugi kraj sveta, ali da si baš toliko nezainteresovana i nesnalažljiva, to mi je baš preterano.

Ok, idemo dalje. Ana upoznaje grupicu ljudi, od kojih su za nas bitni Sent Kler i Meredit. Sent Kler je taj slatki momčić u kog su se zagledale sve curice u školi a Meredit je devojka koja je prva pružila ruku prijateljstva našoj nesnađenoj junakinji. Meredit takođe nije ostala imuna na Sent Klerov britanski akcenat, njegovu stajliš frizuru, misetriozni osmeh i neverovatnu pamet. I evo nama ljubavnog trougla! Ali čekajte! Sent Kler ima devojku!!! Zove se Eli, godinu dana je starija od njih i ona je već na fakultetu, ne držite me za reč, ali mislim da studira fotografiju. I ako tome dodamo da se Ana još uvek nije ohladila od Tofa… Televisa presenta u najavi.

Kako se priča razvijala i junaci postajali sve vidljiviji, pomislila sam da bi možda moglo da se desi nekog čudo pa da se i Ana promeni, u smislu da se otvori za neka nova iskustva i ideje. Ona počinje da istražuje grad, što samostalno, što u društvu drugih, najčešće u društvu Sent Klera. Arhitektura Pariza joj je očaravajuća, ali kada se Sent Kler potrudi da joj nešto od tih zdanja približi kroz priču, ona prestaje da sluša. Forma, forma, nikako suština, kao da je to Anin moto od kog nikako da odustane, bez obzira da li se radi o ljudima, istorijskim događajima ili kulturnim spomenicima. Onda te scene jurnjave kroz groblje i kriptu koju su obilazili. Mislim, ko to još radi? I zašto je autorka pomislila da bi scena jurnjave po groblju uopšte nekome mogla da bude zanimljiva? Oh, i trenutak kad kaže Emili Zola… Emili? Stvarno? Ne znam, evo ako je vama to smešno, onda je problem stvarno u meni.

Još jedna stvar koja mi je onako baš zapala za oko jeste Anin odnos sa ocem. Koliko shvatam, on je napustio porodicu nekoliko meseci nakon što  je Anin mlađi brat rođen. Ali to nije jedina stvar koja muči Anu. Možda najviše od svega, Ana ima problem sa očevom profesijom. Njen tata je pisac, i to pisac koji je, kako se navodi, odustao od ideje da postane sledeći veliki pisac Juga, i odlučio da postane pisac koji prodaje knjige. A knjige koje prodaje jesu oni ljubići u kojima se mladi vole, ali smrt uvek prekine tu ljubav. Nju to neviđeno blamira. Mislim, ok. U tim godinama, realno, svi smo mislili da baš naši roditelji nisu dovoljno cool il šta god. Ali njeno insistiranje na tome da njen otac štancuje treš literaturu i činjenica da je ona očajna zbog toga nikako ne ide uz nekoga ko je mislio da se Zola zove Emili. Autorka se trudi da nam pokaže koliko je Ana iznad svega što se smatra kičem i jeftinom zabavom, ali kako joj ozbiljno manjka znanja iz opšte kulture, taj postupak autorke je apsolutno apsurdan. Najveći hit: Ana mnogo voli filmove i želi da postane najpoznatija filmska kritičarka. Ima taj neki blogić na kome objavljuje filmsku kritiku i, naravno, mrzi filmove koji su snimljeni po romanima njenog oca. Ana onda dolazi u Pariz i lametnuje kako joj nedostaje kinematogafija i dostupnost filmova. Onda joj Sent Kler kaže da bioskopi postoje i u Parizu i ona tu činjenicu doživljava kao neviđeno otkrovenje. Kao da je Atlantu i XXI vek zamenila Parizom i XIV vekom. Mislim ne znam, da li je moguće da neko ko se zanima za film nikad nije čuo za braću Limijer? A onda, kada se konačno odvaži da ode u bioskop, koje filmove Ana gleda? Američke. o.O I tu nije kraj. Ne postoji deo romana u kome ona nema neku odvalu zbog koje sam imala poriv da je tresnem.

I upišem u neku našu školu, jer koliko god da je naše školstvo užasno, evo vidimo da je bar pet puta uspešnije od američkog.

Ali ostavimo to za kraj ovog teksta i osvrnimo se na lik Etjena Sent Klera (Amerikanac sa britanskim akcentom i francuskim imenom, pre-le-po) i njegove veze sa junakinjama ovog romana ne bismo li videli gde je tu Ana i kakva je njena uloga u njegovom životu. Svi junaci, osim Ane i Sent Klera, gotovo da nemaju nikakvu karakterizaciju. Dobijemo poneku činjenicu o njima, ali ispada da su svi tako bledo prikazani kako bi Ana ispala kao najslađa, najbolja, najdraža i slično. Evo uzmimo Mer kao primer, pošto je ona deo ljubavnog mnogougla. Toliko potencijala je bilo kada je Mer u pitanju a na kraju je ispalo da je njena glavna karakteristika to što je zaljubljena u Sent Klera. Ana odmah njene postpuke percepira kao ispade ljubomore i samim tim se Mer pridružuje ostalima koji su tu samo da bi Sent Kler bio neodstupniji a Ana okarakterisana kao bolja osoba: Mer je takođe i krupna, ali ne previše nego kao odbojkašice a pride i gra fudbal, ali nije muškarača. Mislim, šta bre!? o.O I onda kao Anu jako muči to što je Mer zaljubljena u Sent Klera pa se, kao, trudi da se njena osećanja prema srcelomcu ne vide i ne povrede Mer, jer Mer ipak nije kriva što nije dovoljno nešto što Ana jeste, čim se njemu nije dopala. :massiveeyeroll:

A Sent Kler… Pa hajde samo da kažemo da mali nije svetac (shvatate šalu, wink wink). Zamišljen je kao dobar momčić, pametan i svestran, koji je, manje ili više, svestan kako utiče na žensku populaciju u školi. Do polovine romana mi je bio simpatičan, dopalo mi se što nije igrao na kartu toga što je glavni predmet obožavanja. No, kako se njegov odnos sa Anom razvijao, tako mi je on postajao sve manje i manje simpatičan. Dakle, Sent Kler ima devojku i nema baš veliku grižu savesti jer je vara sa Anom. Što je po Ani ok, jer je Eli drolja, excuse my French. Čekaj, kako je Eli drolja a Sent Kler je taj koji vara? Pa zato što se Eli za Noć veštica maskirala u seksi medicinsku sestru a svi znamo da to samo drolje rade, zar ne? -.- Eli, kao i sve druge junakinje, mora da bude ocrnjena, jer kako bismo drugačije navijali da Sent Kler i Ana budu zajedno? Zato je Eli starija od svih i samim tim je, odmah na početku romana, isključena iz njihovog društva, jer je lakše ocrniti nekoga ko je zapravo uljez. I ok, hajde da kažemo da jeste loša osoba i da nije za Sent Klera. Da li to onda opravdava njegove postupke? Naravno da ne. Evo zanimljivog koncepta, očito nepoznatog mladim ljudima, barem kada je ovaj roman u pitanju: dvoje mladih ljudi je u vezi, sve je lepo i vole se a onda više ne bude lepo i dvoje mladih ljudi prestanu da se vole. Sad pazite, uvodimo novi termin: raskid. Raskid je ono što dolazi kao posledica neslaganja između dvoje ljudi. Dakle, šta je Sent Kler mogao da uradi kad je shvatio da želi da bude sa Anom i da mu Eli više nije tako draga? Tako je, mogao je da okonča vezu i nastavi dalje sa novom izabranicom. Aliiiii, ne. Ne. Zašto prosto ne bismo rekli mladim ljudima da je ok da varaš momka/devojku jer su te zapostavili? Sami su krivi i nema potrebe da se loše osećaš zbog toga? Za sve one koji planiraju da mi saopšte da Ana i Sent Kler nisu spavali (jesu spavali u istom krevetu, ali nisu konzumirali vezu, da se tako duhovito izrazim) pa tako i nisu uradili ništa loše, evo dve reči o kojima bi valjalo da razmislite: emocijalna preljuba. Imam odgovor i za one koji se zalažu za teoriju prijatelja koji flertuju: priča je vrlo jasna po tom pitanju, tako da sorry, ali ipak …

Baci pet, Tejlor, slažemo se!

Ali ni Ana nije ništa bolja. Sećate se Tofa i njenog zanimanja za njega? Sledi PLOT TVIST: Kada Ana stigne u Pariz, ona pati za Tofom. Da, zaljubljuje se odmah u Sent Klera, ali i dalje gaji izvesna osećanja prema Tofu. Ali Tof se ne javlja onoliko često koliko bi ona volela. Kako sama kaže, nije da je očekivala da joj piše svaki dan, čak ni svake nedelje, ali eto, ipak će malo da drami jer Tof očito ima pametnija posla nego da se dopisuje sa njom. Elem, Tof ima bend, Bridžit svira bubnjeve… Saberite dva i dva i već je svima jasno šta će da se desi. Osim, naravno, Ani. Za vreme božićnih praznika, Ana se vraća u Ameriku i otkriva da joj je Bridžit preuzela život: provodila je vreme sa Aninom porodicom i naravno, sa Tofom. Ana i dalje mašta o tome da nastavi sa Tofom tamo gde je stala, valjda jer ono što se desi u Parizu, tamo i ostaje. Onda Tof uradi najseljačkiju stvar ikada i Ana shvata da je Tof nastavio sa svojim životom i u taj nastavak je uključio i Bridžit. I naravno, Ana tu pukne pred celom ekipom, što je donekle razumljivo jer stvarno, kakva ti je to najbolja drugarica koja ti skine simpatiju i još ti ne kaže? ALI, hajde da pričamo o tome koliko je Ana u toj situaciji zapravo ispada dvolična jer:

1. ŠTA ONA RADI SA SENT KLEROM U PARIZU?

2. ANA JE TO ISTO URADILA MEREDIT!

Neka u zapisnik uđe da sam morala da izbacim analizu odnosa Ana:Met i Ana:Dejv jer je tekst i tako predugačak. Reći ću samo ovo: Ana i Sent Kler zapravo rade iste stvari, ponašaju se prema drugima sa podjednakom dozom nepoštovanja, tako da zaslužuju jedno drugo. #karmaisabitchbaby

Da li je ovo dovoljno da opravda keca na Goodreads-u? Ako nije, evo imam još nešto da dodam. Možda neki ne žele da priznaju, ali činjenica je da nikome od nas ljubomora nije strana. Ana nije izuzetak, a činjenica da je Sent Kler toliko popularan među devojkama u školi, sigurno ne olakšava život. Međutim, u jednom trenutku, dok besni na Sent Klera koji je opet odabrao Eli umesto Ane, ona doslovce kaže:

Sanjarim o njihovom raskidu. Kako bi on mogao da je povredi, kako bi ona mogla da povredi njega i sve načine na koje bih mogla da joj se osvetim. Želim da je zgrabim za onu parisku frizuru i počupam joj kosu toliko jako da joj se odvoji od lobanje. Želim da joj zarijem nokte u oči i grebem.

giphy

Ne razumem stvarno kako nikome to nije zasmetalo. Nasilje, omladino, nikad, nikad, NIKAD nije odgovor. Osim ako nije upereno prema fašistima, onda samo napred. Ali ako je curin jedini greh što se zabavlja sa dečkom koji ti se sviđa a ti sanjariš da joj nabiješ nokte u oči… To je već pravi problem.

Da sumiramo polako: lik Ane je toliko aljkavo građen da treba da uđe u udžbenike kao primer kako ne treba graditi književni lik. Zaista ne znam da li sam ikada u svom čitalačkom veku naišla na junakinju koja je, ne samo neobrazovana, već apsolutno neizaiteresovana za bilo kakav oblik saznanja. Stefani Perkins je ovim romanom učinila takvu magareću ulogu svojoj naciji da bih je ja optužila za izdaju nacionalnih interesa. Žena je bukvalno učvrstila predrasude o Amerikancima kao glupim i plitkim ljudima. Toliko je sve nestabilno, neuređeno, nepovezano: toliko puta se desilo da se jedna ideja postavi i umesto da se održava do kraja romana, Stefani Perkins se odlučuje da je smeni svega desetak stranica kasnije, da bi se onda vratila na početnu misao. Primer: slut shaming. Prvo, navođenje devojaka da jedna o drugoj misle kao o kučkama i droljama je pogrešno na toliko nivoa, mogla bih esej o tome da napišem. Drugo, čak i da preskočimo taj problem i da kažemo da autorka pokušava devojkama da kaže da je i smernije ponašanje privlačno, onda taj budi zakopčana do grla i ne vrckaj guzicom dok đuskaš trend mora da se održi do kraja. A ne ovako: čim se devojka provokativno obuče, Ana je okarakteriše kao drolju. Desetak stranica kasnije, Ana je, ne samo provokativno obučena, nego je na korak od seksualnog čina na plesnom podijumu. I Ana je ok, jer je zaljubljena u Sent Klera pa je njeno ponašanje iz nekog razloga nije pogrešno, a Eli je drolja jer joj je kostim za Noć veštica provokativan. Ili ćemo se jednog toka držati do samog kraja, ili se tim problemom nećemo ni baviti.

Na kraju, pustimo Tejlor da sumira moj odnos prema knjizi.
giphy1

Eto tako, anonimna moja komentatorko. Svaki put kad naletim na YA roman koji šalje pogrešnu poruku mladom življu, ja ću da dam keca na Goodreadsu pa taman me Tejlor opevala na sledećem albumu. Nadam se da je ovo objašnjenje bilo dovoljno za tebe, mislim mogla bih ja još da trućam, ali na kraju se sve svodi na isto. Stefani Perkins ne zna da piše.

XOXO

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Knjiški maraton, 8 dana kasnije

(zvuci fanfara)

Preživela sam!

Knjiški maraton se pokazao kao jedno vrlo zanimljivo iskustvo. U slučaju da ne znate o kakvom maratonu je reč, ovde leži objašnjenje: klik. Ili bar pokušaj objašnjenja. ¯\_(ツ)_/¯

Elem, kao što sam i očekivala, nisam ispunila sve zadatke, ali jesam prekinula slump što je i bio glavni cilj. Završila sam tri knjige, kod dva naslova sam stala na polovini a dva su ostala netaknuta, mada moram da kažem da bih verovatno završila barem još jednu knjigu, da mi se nije desio susret sa Anom Olifant i njenim društvom. Najbolja stvar ovog događaja jeste što je uradio ono čemu je bio namenjen, to jest da me izvuče iz sušnog perioda u koji sam upala. Pogrešila sam u izboru knjiga. Činjenica je da nisam dobro promislila o knjigama koje ću da čitam, bukvalno sam samo nabacala prve naslove koji su mi se uklopili u zadatke. Sledeći put ću se bolje pripremiti, to je sigurno. 🙂 U kratkim crtama, slede utisci o pročitanom, započetom i avaj, netaknutom.

  • Dan prvi: knjiga poezije.

Milk and honey, Rupi Kaur. Imala sam jako velika očekivanja kada je ova zbirka u pitanju. Onako baš, baš velika. I kako to obično biva, ta očekivanja nisu ispunjena. Koncept je jako zanimljiv: zbirka je podeljena na četiri dela i svaki je korak do oporavka. Dopada mi se ideja o poeziji kao leku za dušu, samim tim i telo. Neki tekstovi su me zaista dotakli, neki su toliko brutalni da sam imala osećaj kao da je neko udario po sred grudi, a opet, neki su zaista delovali kao rečenice idealne za statuse na društvenim mrežama, prožvakane već bezbroj puta. No, moram i ovo da kažem: moja je greška što sam je čitala u cugu. Mislim da bi bolje bilo da sam posle svakog dela, a naročito nakon prvog, napravila malu pauzu i pustila da se utisci slegnu. Iz tog razloga, vratiću se ovoj knjižici još jednom. ❤

  • Dan drugi: ljubavni roman/izvikana knjiga

Ana i francuski poljubac, Stefani Perkins. Isuse i Majko! Napisala sam čitav tekst ovom romanu, to mi je ubilo i izazov. Već posle prve rečenice sam bila u wtf?! fazonu, ali sam terala do kraja jer treš i ja imamo tu neraskidivu vezu. Uskoro opširnije.

  • Dan treći: završi knjigu u jednom danu

Penelopijada, Margaret Atvud. Ovo je bio baš lagan zadatak: trebalo mi je dva sata i to jer sam napravila pauzu da odem po sladoled. 🙂 Knjiga je dobra, trojka na GR, mada mi se čini da ću joj možda dići ocenu na četiri. U suštini, ovo je novo čitanje Odiseje. Margaret Atvud nam daje nov pogled na događaje opisane kod Homera; sada gledamo iz ženske perspektive. U prvom planu je, naravno, Penelopa, Odisejeva žena i Telemahova majka, a osim njenog, vidimo još i stav hora sastavljenog od njenih dvanaest sluškinja. Kanda mi se čini da Margaret Atvud u Penelopi pre svega vidi ženu čiji je glas pristuan, ali nečujan, čime se lik Penelope podiže na jedan novi nivo, a samim tim se baca novo svetlo na čitanje originalnog teksta.

31b75d35cd12016269b32e1c60298c24_zpso5tfknmh
Fotku mi je poslala drugarica, još u martu kad sam kupila knjigu, a posle je videh i na GR. Izvor: klik.

E sad dolazimo do naslova koje sam započela:

  • Dan četvrti: knjiga koja u naslovu sadrži jednu reč/junak koji je potpuno drugačiji od tebe

Osama, Vladimira Kecmanovića. Dubok uzdah. Nešto meni ovde ne štima. Da li je tema, da li je jezik, da li je ritam, ne znam da vam kažem. Znam samo da nismo kliknuli. Osama je, koliko mogu da primetim nakon ovih stotinak stranica, monolog starijeg muslimana iz Bosne. Roman je pisan narodnim jezikom, ima i humora, mada je on poprilično mračan. Čini mi se da je ovo možda konzervativije štivo od onoga što sam očekivala, što samo po sebi ne mora da bude loša stvar, samo meni ne paše u ovom trenutku. I naravno, moguće je da tu konzervativnost učitavam kao posledicu autorovog druženja sa Kusturicom (i Bećkovićem). Ljude koje lično poznajem a koji se sećaju moje rasprave sa sveštenikom u Andrićgradu, ovo prilikom molim da ne kolutaju očima. Svi znamo da sam bila u pravu. Trenutni status: snooze.

  • Dan peti: zbirka kratkih priča

Evo jedne zanimljive informacije: ja sam odabrala Magičnu prodavnicu igračaka, Anđele Karter A TO NIJE ZBIRKA PRIČA! Jeste ono što sam čitala u čekaonici Studentske poliklinike pre deset godina, ali definitivno nije zbirka priča. Magična prodavnica igračaka je zapravo vrlo slojevit roman čija je glavna junakinja Melani, devojčica čiji se život preko noći drastično promenio. I kad kažem slojevit roman, tu pre svega mislim na slojevitost tipa gotski roman sreće feminizam i onda njih dvoje zajedno sreću magični realizam i roman o odrastanju. Melani prelazi da živi kod tetke Margaret i njene porodice, koja je, kako bi rekli mladi u anglosaksonskom svetu rekli, creepy af i sada cenim da će desiti gomila jezivih stvari. Možda sam tek na polovini, ali ako mene pitate, ja bih rekla da je ovo je jedna hororčina, drugarice i drugovi, i to jeziva taman toliko da mi nije bilo svejedno kad sam u tri ujutru ustala da pijem vode a nisam upalila svetlo u kuhinji. Definitivno ću ostatak knjige da čitam po danu. :najež:

  • Dan šesti: knjiga u formatu koji još niste čitali

Audio knjiga, Bucky fucking Dent, David Duchovny. Nije da nisam ni počela. Jesam, pustila sam je u nedelju uveče, kad sam se vratila sa proslave Tanjinog rođendana. Aliiiiiii, pošto sam bila pripita, zaspala sam pre kraja prvog poglavlja. Dejvid jako lepo čita, i lep mu je glas. Onako baš prijatan… Nemam pojma o čemu se radi u knjizi, mislim da je glavni junak završio književnost i možda su ga neka deca zezala kod nekog stadiona, mada nije isključeno da sam to sanjala. U svakom slučaju, umesto utisaka o knjizi, evo fotke Dejvida i njegovog psa jer slatki su obojica.

wp-image-454494070
Pojma nemam sa koje društvene mreže sam skinula fotku, možda je tviter, možda je tumblr. Nije ni bitno, pogledajte Brikove nožice. 😍
  • Dan sedmi: chick lit

Gde si nestala, Bernadeta – nigde nije nestala, evo i dalje džudži na tbr polici. Kme. Mnogo sam tužna što nisam stigla do nje, prokleta da je Ana sa svojim Francuzima. Nemam ništa drugo da kažem. 😦

Eto tako, to bi bio izveštaj ovogodišnjeg maratona. Nadam se je Bojana bila uspešnija, odoh da proverim.

XOXO

Knjiški maraton

Uhvatio me je reading slump. Krive su vrućine, stvarno. Bile su toliko prokleto iscrpljujuće da sam skoro nedelju dana mučila roman Nore Roberts. Mučili smo se međusobno, on mene svojom sporom radnjom i bljak dijalozima, ja njega tako što sam ga cimala iz prostorije u prostoriju. Na kraju je ostao nepročitan. Ostala je nepročitana i Sluškinjina priča, jedva da sam jednu trećinu prošla, samo što njoj planiram da se vratim. Jednog dana, kad se ustali hladnije vreme. Ili kad ugradimo klimu, šta se pre desi. -.-

878fab7fac981fedc43c85b8c191befc

Pomislila sam da će se stvar popraviti kad dođe zahlađenje, ali ne lezi vraže. Kada je temperatura konačno pala, ja sam te dane provela spavajući jer osim što su mi vrućine uništile želju za čitanjem, takođe su mi poremetile san. A onda je Bojana sa bloga Knjiška dama objavila da započinje knjiški maraton i pozvala raju da se priključi. Mislila sam se tako da li da započinjem nešto što sigurno neću dovršiti, ali rekoh why the hell not, možda me izvuče iz ovog sušnog čitalačkog perioda. A očajnički mi je potrebno da me nešto izvuče iz ovoga jer sam dobila super zabavnu ideju, koja je sada na čekanju jer mi je koncetracija nula.

14652986715_a27146ff16_o

Šta je knjiški maraton i šta učešće u njemu podrazumeva? Što bi nadžak dete reklo: ja sam sprovela jedno malo istraživanje i koliko vidim, ideja je potekla sa Youtube-a. Tačnije, booktube-a, tako da se maraton zapravo zove booktube-a-thon. Maraton traje nedelju dana i poenta je da se čitalačka zajednica okupi, čita i zabavlja. Postoje određeni zadaci, svaki dan nosi novu temu, a čitalački dan počinje u ponoć. Što je prvo pravilo koje sam prekršila, hah! 😀 Elem, ove godine, booktube-a-thon je održan u poslednjoj nedelji jula i bio je podeljen na sledeće zadatke:

Pročitati knjigu na čijim se koricama nalazi osoba (ili deo tela neke osobe)

Pročitati izvikan naslov (može li hyped da se prevede kao izvikan?)

Pročitati knjigu u jednom danu

Pročitati knjigu čiji je junak (na bilo koji način) drugačiji od tebe

(Pro)čitaj knjigu napolju

Pročitaj knjigu odabranu isključivo na osnovu korica

Pročitaj sedam knjga – kontam da je to sumiranje celog događaja.

Booktube-a-thon sam ove godine pratila prvi put, samo na jednom i to na domaćem kanalu Žitna Venera, link je ovde: klik.

E sad kad smo to, delimično, razjasnili, vreme je da se vratimo na mene, odnosno vratimo se na ideju koju je predstavila Knjiška dama. Ako bacite pogled na Bojanin blog (klik), videćete da su njeni zadaci potpuno drugačiji. Što je ok, jer nismo zvanično deo događaja pošto je sad sredina avgusta a i reč je drugom mediju, pa su promene ponekad i neophodne. Opet, ja ne bih bila ja kad ne bih stvari izvrnula onako kako meni odgovara. Nije mi bio plan da se ne pridržavam pravila, ali pošto je meni prvenstveno cilj da se pomaknem i nadoknadim propušteno, odlučila sam da kombinujem ponuđene zadatke. I evo kako moja lista izgleda:

  • Dan prvi: zbirka pesama/knjiga sa osobom na koricama

Milk and honey, Rupi Kaur – odlučila sam da počnem sa Bojaninim zadatkom jer poezija uvek prija, a Milk and honey ima zanimljiv koncept plus ima i slike, tako da eto.

  • Dan drugi: ljubavni roman/izvikana knjiga

Ana i francuski poljubac, Stefani Perkins. Jasno je da ovaj naslov obuhvata obe stvari, em je ljubić, em su jedno vreme svi pričali o ovom romanu. A da ne pričam što stoji na polici već više od dva meseca, kontam da je komšinica od koje sam je uzela i zaboravila kome je knjigu pozajmila.

  • Dan treći: bajka/završi knjigu u jednom danu

Kod ovog zadatka mislim da ću prednost dati drugoj opciji iz prostog razloga: nisam nešto u elemntu za bajke. Ove popularne sam već pročitala toliko puta da mi više nisu zabavne a baš mi se ne istražuje preterano. Odabrala sam Penelopijadu, Margaret Atvud i to iz dva razloga. Prvi je taj što je kratka i velike su šanse da je zaista i završim. Drugi razlog je leži u mojoj nadi da će mi približiti stil Margaret Atvud, pa ću se onda možda konačno vratiti Sluškinjinoj priči.

  • Dan četvrti: knjiga koja u naslovu sadrži jednu reč/junak koji je potpuno drugačiji od tebe

Osama, Vladimira Kecmanovića. Ova knjiga mi je na listi od momenta kada je izašla. Kecmanović me uvek iznenadi, bar kada je književnost u pitanju. Ostalim segmentima njegovog bivstvovanja se ne bavim. Jedno mi nije jasno šta mu je trebala ona saradnja sa Stojiljkovićem, ali dobro, ukusi se razlikuju. Elem, na osnovu svega što sam o knjizi čula, mislim da će i ovo biti slučaj kada ću jednim naslovom obuhvatiti oba zadatka.

  • Dan peti: zbirka kratkih priča/(pro)čitaj knjigu napolju

Biće zbirka kratkih priča, uglavnom zato što, ako se ne računaju odlasci do prodavnice i šetanje psa, praktično ne izbijam iz kuće. Izbor je pao na Magičnu prodavnicu igračaka, Anđele Karter. Već sam jednom čitala ovu knjigu, ali davno, dok sam još gajila iluzije da će od mene biti pravnica. Sećam se da sam prvu priču završila u Studentskoj poliklinici, mada se ne sećam zašto sam tamo bila.

  • Dan šesti: knjiga u formatu koji još niste čitali/knjiga koju ste odabrali zbog korica

Uh, ovaj zadatak me silno namučio. Prvo: ne znam da li postoji format koji mi nije prošao kroz ruke. Majke mi. Onda, knjige nikad ne kupujem zbog korica jer uvek strepim da ću da se ispalim pa kad već moram da dajem pare, onda bar da uzmem nešto za šta znam da su šanse velike da štivo valja. Zato sam odlučila da varam, pa da format tumačim kao oblik u kome posedujem knjigu, znate ono tipa pdf, epub, mobi. E ja sam se odlučila za audio knjigu. Preslušaću roman Bucky fucking Dent. Pa kad me već drma kasni pubertet (ili rani klimaks) te se ponovo otkrila moja ljubav prema Dejvidu Duhovniju/Duhovnom, onda daj da pročitam/preslušam i drugi roman, dok čovek ne izbaci treći. Ako nekoga zanima, moje utiske o njegovom prvom romanu možete naći ovde klik. Tvitnula sam mu pitanje o onoj šali iz post skriptuma, još mi nije odgovorio. 😦

  • Dan sedmi: chick lit/pročitaj 7 knjiga

Ovaj pročitaj 7 knjiga momenat ja tumačim kao sumiranje celog maratona, i u svetlu tog tumačenja, odmah mogu da vam kažem da se to neće destiti. 😀 Mislim, ajd baš da ne kažemo da neće, ali šanse su minimalne. Tako da za poslednji dan biram chick lit. Naslov za koji sam se odlučila jeste Gde si nestala, Bernadeta. Izbor je bio vrlo lak jer je to jedini chick lit naslov koji se trenutno može naći pod mojim krovom. Zapravo, lažem! Imam još i Božanstvene tajne, Rebeke Vels. To je moj apsolutno najomiljeniji trešić ikada, ali sam ga čitala relativno skoro pa bih onda da dam šansu nekom drugom naslovu.

Eto. Ovim naslovima ću se baviti bar naredna tri dana jer računam da nisam baš toliko optimistična da kažem da ću izgurati celu nedelju. Ali ko zna, možda samu sebe iznenadiim, možda me i neki naslov iznenadi pa tekst o njemu osvane na blogu. Čudni su putevi reading slump-a. ¯\_(ツ)_/¯

Do sledećeg čitanja, držimo se mudrih reči sa ovog gifa:

books2blove2breaders
Izvor: klik