Ko se boji smrti još, tri za groš, tri za groš?

Jedini ljudi kojima iskreno zavidim jesu oni koji na nervnoj bazi gube apetit. Tokom prethodne dve nedelje, majka je bila bolesna (nije korona, upala bubrega je) i ja sam 800 gr (plus 10% gratis) pojela za tri dana i noći provodila spavajući na rate, sedeći i u farmerkama. Kada su antibiotici počeli da deluju i temperatura se vratila na normalnu, malo sam odahnula i počela da tražim načine da se oslobodim ždranja na nervnoj bazi. Počela sam da čistim kuću (a svi koji me poznaju znaće koliko mi je to mrsko) u šta spada i, evo iznenađenja, ponovo slaganje knjiga. Majke mi, retko šta tako pozitivno utiče na moju psihu kao premeštanje knjiga s jednog kraja sobe na drugi uz exYU hitove. #toplapreporuka

E sad, na samom početku samoizolacije sam odvojila dvadesetak nepročitanih knjiga za dane koje mi predstoje pa sam, logično, ovaj put uzela da vidim šta mi je preostalo. Među još uvek nepročitanim naslovima nađoh i knjižicu pod nazivom Dvostruko staklo islandske književnice Haldore Torodsen, za koju nemam pojma kako se našla među mom malom legatu. Vrlo je verovatno da sam je dobila od izdavača (Heliks) tokom nekog festivalsko-sajamskog druženja, ali ne bih smela da se zakunem. Budući da ima manje od 100 strana, slistih je za jedno jutro (eto neke koristi od ustajanja u 5, pozz za keru mi) i pomislih da možda ne bi loše da proširim reč o istoj, najpre zbog toga što ne mogu da se setim kada sam poslednji put tokom čitanja napravila ovoliko beleškica a onda i zbog toga što volim islandsku književnost pa se osećam kao da činim dobro delo kad popularizujem književnost sa malog jezika.

Dvostruko staklo je delo koje se 2017. godine našalo na listi dobitnika Evropske nagrade za književnost (EUPL), što je, kao što smo naučili na primeru Gasta Grebera (x), znak da čitanje treba započeti bez nekih velikih očekivanja. EUPL je izuzetno varljiva kategorija i ne treba joj verovati. Međutim, Haldora je prijatno iznenadila. Kao i Sjon (x), Haldora pripoveda kranje minimalistički i kroz kombinovanje privatnog i javnog, otvara niz inače skrajnutih tema. I ovo se delce na neki način ruši mit o savršenom islandskom društvu, ali za razliku od Sjonovog romana, koji u prvom planu ima iskustvo mlade osobe, Haldora Torodsen se bavi starijom populacijom, konkretno ženom u kasnim sedamdesetim, uz pomoć koje pripoveda o položaju starih lica, ali i temama poput društvnog života i seksualnosti u trećem dobu, što se, priznaćete, ne sreće toliko često. Glavna junakinja progovara zanimljive pozicije: ona je svesna svojih godina i toga šta one znače, ali u isto vreme oseća nezadovoljstvo zbog toga što ju je društvo već otpisalo. Zahvaljujući tome, ne dobijamo isključivo uvid u jedan usamljeni život i izolovan svet, već i u male borbe da se pokaže da starost ne mora da bude tužna i mizerna.

Haldora je svoju priču upakovala na nešto više od sedamdeset strana, podelivši je u četiri poglavlja. Njih sačinjavaju poetske slike, od kojih su neke naslovljene poetskim a neke prostim, svakodnevnim konstatacijama. Ostaje neutvrđeno da li je reč o romanu ili noveli, mada se čini da ni samoj autorki nije stalo da svoje delo strogo ukalupi. Po mom skromnom mišljenju, koje ne mora da bude ispravno, mnogo je bitniije ko pripoveda i na koji način. Nakon čitanja tzv. blurba, očekivala sam da priča bude ispričana u prvom licu, kao neka vrsta memoara, ali autorka se odlučila da priču pripopoveda sveznajući pripovedač. Odvojivši narativni glas od junakinje, čitalačkoj publici je dat bolji uvid u ono što se dešava u samoj junakinji, ali što je za ovako kratko delo možda još i bitnije, stvara se određeni tempo pripovedanja, koji publiku drži čvrsto uz narativ i bez previše digresija vodi od tačke A do tačke B. Taj minimalistički pristup pripovedanju konstruiše scene dovoljno da ih prepoznamo kao svakodnevne, ali i izuzetno intimne. One se neretko ponavljaju, pokazujući koliko dani mogu biti monotoni, ali humor i blagi osećaj cinizma kojima su prožete pažljivo ubačene stanke u okviru scena sprečavaju da tekst bude jednoličan i, prosto rečeno, dosadan. Junakinja je inače matematičarka i filozofkinja, eh, gde te sve život odvede, pa ne čudi njena zapitanost nad svim i svačim, kao i njena potreba da se određene situacije definišu i razjasne do tančina.

Već određen broj godina, naša junakinja je udovica, što je i za nju samu bilo iznenađenje, budući da je ona bila ta koja se stalno žalila na razne tegobe i tegobice. Pa ipak, čini se kao da se zajednički život nastavlja, budući da joj je pokojni muž često jedini sagovornik i da mu ona sama daje glas. Ona ima svoj krug prijatelja, u kojem svako ima svoju ulogu i koji se s vremenom sužava. Dinamika njenog života se menja kada jednog dana u njen život uđe nov muškarac, stavljajući pred junakinju sve dileme koje ljubavni odnosi donose sa sobom. Isprva neodlučna, naša se junakinja najpre krije iza svojih godina, a zatim od njih očekuje da je zaštite od eventualnih neuspeha. Pokazaće se da, iako ne zna za godine, ljubav ume da bude nepredvidiva i onda kada mislite da vas iskustvo štiti. Prateći dinamiku odnosa junakinje i ljudi oko nje, primetićete još jednu zanimljivu stvar: svi su imenovani, osim nje.

Verujem da se autorka odlučila na taj korak jer je junakinjino iskustvo univerzalno, što samo po sebi nije ništa inovativno. Ono po čemu se ovaj slučaj razlikuje jeste načini na koji je način njena priča građena. Već pomenuti sveznajući pripovedač pažljivo bira koje će delove života junakinje otkriti i u kojoj meri. Tako ćemo saznati šta je završila, ali nema ni reči o njenoj karijeri. S druge strane, znamo, međutim o njihovom odrastanju nema podataka pa ne možemo sa sigurnošču da tvrdimo da je ceo život provela vezana za kuću i porodicu. Junakinja mladost, pomalo buntovna priroda i avanturama koje je proživela dobijaju dobar deo narativa, ali se i taj tok podriva najčešće jednom rečenicom, samo propuštenom kroz određenu scenu kako bi nam pokazala da je sve što je junakinja proživela zapravo ograničeno i svedeno na određenu ulogu. Ona je uzorna kćerka koja upisuje matematiku da bi zadovoljila očekivanja svog oca. Ona je devojka koja ne želi da ide na spavanje kako bi muškarci mogli na miru da diskutuju o književnosti, ali koja oseća da joj tu nije mesto iako nema nameru da napusti društvo. Ona je ljubavnica, partnerka, supruga, majka. I na kraju, ona je (usamljena) udovica. Zna ko je, zna kakva je, zna šta voli i šta je plaši, ali u trenutku kada misli da se konačno oslobađa svih uloga, upada u zamku jer sada je društvena zajednica ta koja joj nameće ulogu stare žene. Ona može da se bori protiv toga tako što će ostati verna svojim potrebama, stilu oblačenja i idejama, ali ona je, u suštini, postala teret. I možda grešim, ali mislim da ostaje bez imena zato što se kroz njen primer pokazuje da si, bez obzira na godine, obrazovanje i sliku o sebi, za veliki svet vidljiva samo dok svojom ulogom aktivno doprinosiš. Onoga trenutka kada to prestane da se dešava, postaješ sporedna ličnost, izolovana u svojoj nebitnoj ulozi.

Još jedna od stvari zbog koje mi je ovo delce bilo interesantno, jeste način na koji Torodsen pripoveda o životu starih ljudi. Čini mi se da su u jednom trenutku tržištem dominirale priče o dopadljivim namćorima sa jedinstvenim pogledom na svet, koji ne mare previše za društvene norme i autoritete. Druga česta vrsta narativa jeste ona u kojoj stari ljudi svoje dane koriste prisete svega što ih je dovelo do trenutka u kom ih priča zatiče, zadržavajući se na ratnim i/ili ljubavnim epizodama, uz obavezno svođenje računa i predavanje određene mudrosti mlađim generacijama. Dvostruko staklo je priča o staroj ženi koja ne samo da aktivno živi u sadašnjem trentuku, već dobrim delom romana planira i budućnost čime se razbija ideja o trećem dobu kao pasivnom. Zapravo, čini mi se da je to razbijanje opšte slike o staračkom dobu izuzetno važno, budući da se autorka njime bavi kroz nekoliko različitih načina, od kojih je posebno zanimljivo pratiti na koji način pristupa temama poput ljubavi i seksualnosti, koje su, ako ćemo iskreno a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, jedan oblik tabua. Kreće od klasične postavke: devojka sreće momka pa se malko muvaju pa se na kraju smuvaju i onda krenu peripetije raznih vrsta. U slučaju junakinje Dvostrukog stakla, peripetije kreću odmah, budući da je veza koja se rađa pozitivno iskustvo jedino za njene aktere. Ispostaviće se da razumevanja nema ni od najbližih: njeni sinovi nisu preterano oduševljeni razvojem situacije dok njegova porodica ne zna ništa o našoj junakinji. Zbog toga nas ni ne čudi kada na isti otpor naiđu i van svojih privatnih sfera. Saznajemo da se zajednice tog tipa susreću sa različitim zakonskim ograničenjima, da su neprepoznatljive su za institucije, što je samo jedna od nepravdi vezanih za treće doba. Bukvalno se čini kao da postoji neki konsenzus da svaka mogućnost života prestaje posle 55 godine i tvoj jedini posao posle toga jeste da legneš i čekaš da dođeš na red za voz u večna lovišta. Junakinja i sama tokom priče primećuje da ne propada samo njeno telo, već i društvo u kom živi. Samo, kada se dođe do kraja priče, deluje kao da to društvo nije ni dostiglo svoju zrelost, iako ima savršenu aparaturu za ućutkivanje svojih sugrađana i sugrađanki.

♥

Zašto, na kraju, ova knjižica zaslužuje vaše vreme? Kao i većina dela nastalih na hladnom Islandu, Haldora Torodsen uspeva da na malom prostoru kaže mnogo toga. Pričajući o svojim sunarodnicima, ona priča i o našim. Osim toga, kada se zatvori knjiga i shvati da ni sami nismo daleko od dvostrukog stakla, cela priča dobije jedan potpuno novi nivo. Pa ko preživi, nek ispriča…

♥

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Svedočanstva

Samoizolacija,

još jednom spavam pa ceo mesec

Dragi internete,

Upala sam u krizu. U jednom trenutku je sve bilo ok, već u sledećem mi je svega bilo previše. Počela su da se ređaju sranja i jedna loša vest je pratila drugu: sve stadijume tuge prolazila sam u toku jednog dana, onda bih odspavala jer jutro će promeniti sve, ali vraga, to izgleda može samo u pesmi. U cilju očuvanja zdravog razuma, prestala sam da slušam i čitam vesti, namunjila sam svoje društvene mreže tako da se na njima nađu samo knjige, pozorište i virtuelne ture kroz muzeje. Onda sam prestala da čitam pa mi je i pozorište postalo previše. Trudila sam se i mreže da kuliram najviše što mogu, ali bez obzira na sve, svako malo bih naletela na postove pravo je vreme da budete produktivni i kreativni, nakon kojih bih se osetila kao govno (excuse my French) jer za poslednjih petnaest dana uspela sam da sredim knjige, napravim moralno posrnulog čovečuljka u Simsu i pošteno se isplačem uz Glee (ko nije pustio suzu dok Kurt peva Defying Gravity srca nema, eto rekla sam). To valjda dovoljno govori o mojim kapacitetima.

Odlučih se prošlog četvrtka da dopunim svoj goodreads nalog knjigama koje sam pročitala od početka godiine i vidim da se u grupi Knjigom o glavu održava vikend Balkan Corona Readathon. Krenem i ja sa čitanjem u subotu u pet ujutru, pošto se pas i ja budimo kad i petlovi i stranu po stranu, provedem tako veći deo vikenda u knjigama, čitajući i birajući naslove koji bi odgovarali zadacima. I dođe mi tako na pamet da bih mogla i da sednem i zavrišim neke tekstove koje sam započela dok sam se još junački nosila sa svime. Planirala sam da prvo objavim tekst iz kategorije unpopular opinion, ali sam se upetljala u tumačenje i nikako da se iskobeljam. Zato vam sad predstavljam roman Svedočanstva Margaret Atvud, inače prvu knjigu pročitanu u samoizolaciji.

Kao što se možda sećate iz teksta o prvom ovogodišnjem sajmu knjiga (evo ovde možete osvežiti sećanje x), Svedočanstva su prva knjiga koju sam kupila u Novom Sadu i premda sam se baš borila da obuzdam velika očekivanja, nisam u tome uspela. I logično, wow efekat je izostao. Toliko izostao da sam drugu trećinu romana razvlačila kao nekad kačamak za doručak u obdaništu: bukvalno sam sedela za stolom do ručka i opet ga ne bih pojela. Na kraju sam podelila roman post it strlecama i uvela sistem nagrade ne bi li me to motivisalo da završim roman. No, pre nego što se pozabavimo onime što se meni nije baš dojmilo, evo nekih osnovnih informacija o romanu.

Kao što već verovatno znate, reč je o nastavku kultnog romana Sluškinjina priča. Učite na mojim greškama: ne očekujte da vam priču ispriča Fredovica. Ovaj put imamo tri narativna glasa: dve devojke i jednu Tetku. Svaka od junakinja daće naizgled jedinstvenu sliku Galada, čime se, uz perspektivu koju smo prvo dobili od Fredovice, širi naše znanje o jednom totalitarističkom režimu i mehanizmima uz pomoć kojih funkcioniše. Jedna od devojaka odrasla je u Galadu, u porodici Zapovednika. Reč je, dakle, o povlašćenoj devojčici, koja tek sazreva tokom čega shvata da Galad nije idealno mesto za život uopšte, a specijalno ako ste žena. Drugi narativni glas dat je devojčici koja odrasta na slobodnoj teritoriji, u Kanadi, što nam, logično, pruža priliku da vidimo i kako funkcionišu slobodne teritorije, kako se na Galad gleda spolja a saznajemo ponešto i o načinima otpora i pomaganja onima koji uspeju da se iz Galada izvuku. Njihovi narativni tokovi prikazani su kao transkripti svedokinja 369A i 369B. Ipak, svedočanstvo koje otvara roman jeste glas iz srca samog Galada i on pripada Tetka Lidiji. Njena priča jeste ispovest pretočena u neki oblik dnevnika i u isto vreme je najuspeliji i najproblematičniji deo romana.

Isprva sam se trudila da ne spojlujem previše, ali mi nije baš uspelo, ostavljala sam oznake tokom teksta, da znate da preskačete ako vam smetaju. Činjenica je da će vam na samom počečtku bit jasno ko je ko i šta će se desiti do kraja. Čar je valjda u otkrivanju načina na koji se sve odvija, ali ako ćemo iskreno, a hoćemo jer pravila kuće tako nalažu, ja sam malo razočarana činjenicom da sam na samom početku skontala ko, gde i zašto i jesam malo bila u fazonu škk Margaret? Ali kako je priča napredovala, pomislih da je možda to i planirano pa će kao na pola romana svedokinje A i B da se ujedine i do kraja romana obore Galad. To se nije desilo i onda sam počela da odugovlačim. Jedina stvar koja me je zapravo sprečila da odustanem jeste svedočanstvo Tetka Lidije. Priče koje pripovedaju mlađe junakinje, specijalno narativ one koja odrasta van Galada, ostavile su utisak loše napisanog YA romana. Imam utisak kao da se autorka nekako sputavala, pazeći da joj ton bude u skladu sa pozicijom i godinama mlađanih junakinja, ali nekako se sve završilo na velikom broju opštih mesta i blage stereotipizacije. Čak nije ni ostala dosledna početnoj karakterizaciji, što me je poprilično nerviralo, pa sam na kraju ignorisala napisano i terala kao da je junakinja koja je meni draža ona koja završava posao. Svedočanstvo tetka Lidije, s druge strane, osmišljeno je mnogo bolje i dosta dobro funkcioniše do samog kraja, gde postaje totalna glupost i načisto se raspada.

Nego da se bacimo mi na pojedine stvari zbog kojih mislim da je Bernardin Evaristo komotno mogla da pozove na bojkot Bukera, mada kontam da to u civilizovanom svetu ne rade na isti način kao u Srbistanu.

• Priča ili špijunski YA propo

Svedočanstva su funkcionišu i kao lična priča, iako je jasno da je njihova svrha cele stvari da se pokaže kako je pao Galad. Urušavanje totalitarnog režima, Atuvd planira iznutra, što je ok i dosta puta tokom istorije se pokazalo kao tačno. Na tome kako srušti Galad, radi niko drugi do Tetka Lidija, kunem se da nije spojler, odmah vam bude jasno. Budući da je na poziciji na kojoj jeste, Tetka Lidija, koju sad vidimo kao neku mešavinu časne sestre i KGB agentice, osmislila taj neki plan i sve izgleda kao špijunski roman pa ona razmišlja često i po dva koraka unapred i sve funkcioniše manje ili više uspešno dok ne dođe trenutak kulminacije. E onda idete iz rečenice u rečenicu sa škk!? izrazom lica. Jer pazite sad (SPOJLER) države oko Galada i konkretno Kanada kao mesto u kojem se radnja delom odvija, sasvim sigurno znaju šta se sve tamo vrše pa čemu onda potreba da se dosijei iznesu iz Galada na odabrani način? I još bolje: ako je već postojala mogućnost da se informacije iznose do Kanade, a vrlo brzo saznajemo da jeste bez obzira što deluje neuverljivo, zašto onda dosijei Tetka Lidije nisu otišli na taj, već predstavljen, način? Ok, ajde i da kažemo da je postojala želja da se određena junakinja izvede iz Galada pre nego što počne sranje, ali sa reusrsima koje je Tetka Lidija imala, kladim se da je mogla da smisli mnogo bolji način od bega sa vodoinstalaterom uz jbg, desilo se stav. Zamislite Tetka Lidiju kad joj kažu da je učenica pobegla sa vodoinstalaterom. Da li je vidite kako sleže ramenima i nastavlja doručak? Ni ja.

Pitali smo Lidiju šta misli o vodoinstalateru.

E sad, kad jednom ukopčate ko su svedokinje A i B, pomislićete možda da nije Lidijn cilj da ih ponovo vrati u osnovnu porodicu. Bude vam to fina ideja na kratko, ali kad se setite svega iz prve knjige, shvatite da za to nema nekog velikog osnova, tako da i to propada. Ostaje vam da pratite tu mučenu špijunsku igru do kraja, uz povremene uzdahe očajanja.

• Problem klase ili privilegovane žene galadske

Ako iole pratite Margaret Atuvd i njene intervjue, onda znate da je reč o jednoj (usudiću se da kažem zadrtoj) feministkinji drugog talasa, koja od svoje privilegovene pozicije ne odstupa ni korak – setimo se onog skandala kad je njena prijateljica, inače unverzitetska profesorka, bila optužena za seksualno uznemiravanje a ova joj brže bolje pružila javnu podršku jer žene podržavaju žene valjda i kad prave sranja (ne). E taj njen stav i pozicija koju gaji, jasno se očitavaju i u Svedočanstvima. U Sluškinjinoj priči je klasna podela odlično istaknuta: naratorka pripada klasi nad kojom se vrši opresija, što joj istovremeno dozvoljava da prikaže posledice položaja klase kojoj pripada, ali i da osvetli na koji način funkcionišu ostali slojevi društva unutar Galada. U Svedočanstvima su u fokusu su samo privilegovane žene galadske. Dok nisam kupila knjigu, nisam se uopšte bavila romanom niti sam čitala prikaze i kritike; izbegavala sam apsolutno sve moguće informacije jer nisam želela da mi se neko petlja u tumačenje. Kada sam je se konačno dočepala i videla da je reč o tri perspektive, smorilo me malo što nijedna nije Fredovičina, ali opet mi beše drago jer jbt, to znači da možemo da dobijemo perspektivu recimo Marte ili Ekonožene. Možemo da dobijemo gotovo kompletnu sliku društva u Galadu i vidimo kako se obrušava kroz gotovo sve slojeve. Dobro, evo da ne grešim dušu: imamo Beku, devojku iz Ekonoporodice koje se u školi koju pohađaju zapovedničke kćeri našla zahvaljujući činjenici da joj je otac najbolji zubar. Pa ipak, osim što se ta informacija stalno naglašava, drugih informacija o njenom životu nema. Bar ne onih vezanih za svakodnevni život. Marte takođe dobijaju svoj prostor, ali iz Agnesine perspektive i njihovo pojavljivanje svodi se na tračarenje, zahvaljujući kojem zapovedničke kćerke i supruge dobijaju informacije šta se dešava u drugim kućama. Pravda za Marte!

Dakle, sve što dobijamo jeste (SLEDI SPOJLER) perspektiva najmoćnije Tetke, devojke koja odrasta u kući Zapovednika i Male Nikol, koja je bukvalno svetica zaštitnica celog naroda.

Znam, sestro. Sve znam.

Ali evo zašto je pitanje klase bitno. Iako sam želela da Svedočanstva posmatram kao posebno književno delo, čini mi se da to nije moguće jer se priča dosta oslanja na osnove postavljene u prvoj knjizi, zbog čega je nemoguće smetnuti s uma položaj iz kojeg za te osnove saznajemo. Njih priča Fredovica, ona koja nema ime, ona koja je deo potlačenog sloja. I onda dobijete novu priču u kojoj zasluge za rušenje celog sistema idu predstavnicama najvišeg sloja, dok ostali kao da ne postoje, niti se u obzir uzimaju njihovi problemi kao razlozi za rušenje. Sve što se radi i način na koji se radi i razlozi zbog kojih se uopšte i radi – bukvalno sve je vezano samo za one iz najviših slojeva.

I znam, znam, možemo da kažemo da je i Tetka Lidija pod opresijom. Jeste, naravno. Zar nisu svi u Galadu pod opresijom, osim Zapovednika? Ali fora je u tome što ih opresija ne izjednačava. Tetke, na primer, mogu da čitaju, da pišu, imaju, dakle, određene slobode, za razliku od, na primer, Marti, koje su primorane na rad u zapovedničkim kućama, u kojima, opet, Supruge Zapovednika, uživaju u luksuzu. One su povlašćenije u odnosu na Sluškinje, koje niti mogu da čitaju i pišu, niti imaju bilo kakvu slobodu. Ekonožene ne znam ni gde da svrstam jer o njima nemamo nikakve informacije, mada nam Agnes kaže da nemaju pravo na obrazovanje. Tu su još i Nežene, kojima je tek priređen haos od života.

Tako da eto, Lidija definitivno jeste najmoćnija žena u Galadu (kao dokaz možemo da priložimo činjenicu da roman otvara prikaz njene statue a da njeni portreti vise svugde). Agnesina privilegija vidljiva je odmah na početku i kasnije će dobiti još jedan nivo, dok Nikol unutar Galada funkcioniše pod okriljem saznanja da je praktično svetica i da će je to sačuvati ako se njen identitet otkrije u presudnim trenucima. Opet kažem, sve to ne znači da nisu pod opresijom, ali jesu privilegovane u odnosu na veeeeeliku većinu galadskih žena. Zato mislim da je pomalo apsurdno je govoriti o rušenju sistema iz samo jedne klasne pozicije, koja, kada se sagleda društvo u celini, ipak nije toliko ugrožena.

• Tetka Lidija: ili mogući slučaj revizionizma

:dubok uzdah:

Za razliku od Sluškinjine priče, u kojoj smo Tetku Lidiju upoznali kroz oči druge junakinje, Svedočanstva nam nude priču iz prve ruke. Tetka Lidija će, osim o tekućim događajima, takođe pripovedati o sebi pa ćemo tako saznati kakav je život vodila pre nego što je Galad stvoren, kako je uopšte postala Tetka i, što je najbitnije, saznaćemo kako je postala najmoćnija Tetka. Primer uspona Tetka Lidije pokazaće nam kako se ljudi uspinju na lestvice koje pred njih postave totalitarni režimi. Najčešći pokretači su sledeća tri motiva:

1. verovanje u određenu ideologiju
2. oportunizam
3. strah za sopstveni ili život vaših najbližih.

Ponekad, kao u slučaju Tetka Lidije, motivi se pomešaju. Videćemo da nju najpre motiviše strah; kada joj se smrt nađe za vratom, Lidija zna da preživeti znači pristati na novonastale uslove. I to je ljudski, naravno; možemo da mislimo da bismo mi odabrale smrt, al istina je da, dok se ne nađemo u tako ekstremnoj ssituacij, ne možemo da znamo šta bismo uradile. Ono što je, međutim, za celu priču mnogo bitnije jeste sve što dolazi nakon što Lidija prođe torturu u Zahvalištu (gde se, između ostalog, zakune da će se osvetiti, baš suptilno uvedena motivacija) i stane prvi put pred Zapovednika Džada. Tada joj postaje jasno da je uspostavljanje određene hijerarhije neizbežno i ona, kojoj je život izoštrio instikte za preživljavanje, vrlo lako uspeva da se nametne kao vodeća među tri Tetke osnivačice. Međutim, Lidija zna da je ograničena: ona ima uticaj, ali nema faktičku moć. I šta Lidija radi? Polako, ali sigurno, skuplja sve moguće informacije o svima, Zapovednicima, Ženama, Sluškinjama, Tetkama… OZNA sve dozna način rada, održao ju je na vrhu i omogućio joj je da bude ta koja će iznutra podrivati temelje galadskog društva, uz ideju da je motiviše lična osveta.

Ali sad imamo jedan problem.

Tetka Lidija iz prve knjige i Tetka Lidija iz druge, gotovo da su dve različite junakinje. Žena koja je kroz Sluškinjinu priču predstavljena kao neko ko nameće patrijarhalne norme propisane galadskim zakonima i nema obzira pri korišćenju svog položaja ispade zapravo pritajena saborkinja, a rušenje Galada stvar lične prirode.

Delimo osećaj.

Ok, hajde da kažemo da je činjenica da se toliko razlikuje stvar perspektive iz koje karakterisana: prvo je o njoj govorila žrtva, sada se predstavlja sama. Onda je na publici da prihvati stranu kojoj će da se prikloni. Ja zaista nisam skolna da verujem da je Lidija jedna od onih junakinja koje su na strani žena/pravde više nego što se na prvi pogled čini jer da zaista jeste takva, bilo bi naznaka za to i u prvoj knjizi pošto nastavak nije bio planiran. Pa dobro, hajde da kažemo i da je vremenska distanca učinila svoje, ali računam da je Atvud pročitala prvi deo pre nego što je sela da napiše drugi. Ako jeste, kako se onda ovaj obrt dogodio?

Moguće da je meni promaklo, ali stvarno mi nije mi jasno kako tačno Lidija pomaže ženama. Čak i da nismo čitale i da se naše znanje zasniva samo na prvoj sezoni serije, jasno je da Lidija nije junakinja koju možete talo lako da operete. Jer da se lažemo, Tetka Lidija možda nema faktičku moć kada se sagleda njena pozicija spram Zapovednika, ali Lidija je za Tetke a samim tim i sve galadske žene, sledeća najmoćnija instanca i ona to koristi na najbrutalniji način tako da je za mene njeno svedočanstvo, bez obzira što je od svih ponuđenih najuspelije, samo jedan način da se njena odgovornost umanji a njena ulogu u galadskom društvu relativizuje (a jedan red na jednom spomeniku to i dokazuje).

Možemo, naravno, da se držimo motiva lične osvete, ali tek onda njen plan nema smisla. Udaj ovu, skloni onu, vrbuj ovu, žrtvuj onu. I opet ne uspevaš da ispadneš pozitivan lik jer nije tvoja osveta ako se drugi žrtvuju.

• Umesto zaključka

Iskrena da budem, meni opšte nije jasno zašto su mnogi požurili da nahvale knjigu jer ne samo da joj je priča puna rupa, već se kosi sa gotovo svim postulatima postavljenim u prvom delu. Cela priča oko toga da Svedočanstva daju odgovore na sva pitanja koja su čitateljke i čitaoci postavili nakon čitanja Sluškinjine priče zapravo pada u vodu jer odgovoreno je samo na to kako nastaju Tetke i šta se desilo sa Fredovičinim detetom (je l ona uopšte rodila drugo dete u prvoj knjizi?). Takođe, Fredovica ne samo da je iznela celu prvu knjigu bez ideje o tome da je neka heroina, već ni priča nije bila takva da se ona okarakteriše kao neka superjunakinja. Taj nedostatak heroizma glavne junakinje možda je i najjači adut samog romana jer je dopustio svima da se poistovete sa njom: Fredovica jeste jedna od nas. Sad se ceo koncept menja i gubi oštrinu koju je imala prva knjiga jer sada u prvi plan guramo ne samo Fredovicu kao heroinu, nego i njene potomkinje, dok usput pokušavamo da operemo one koji su galadske zakone sprovodili I taj srećni kraj… Ja volim da svi budu srećni na kraju balade, majke mi moje, al kad ne ide – jbg, ne ide. Uostalom, kako se obe knjige završavaju na isti način, zar nije srećan kraj već dobijen? Galad je srušen i to je dovoljno.

❤

P. S. Imam još dve velike muke. Prva je Beka, koja je zaslužila mnogo više prostora i imala je veliki potencijal, a druga je nepravda koju doživljava Agnes. Isprva vrlo bistra i sposobna devojka, na kraju u potpunosti biva potčinjena ovoj drugoj koja mi je sve vreme išla na živce i potajno sam se nadala da će se udaviti u kanisteru. Eto. Rekla sam i to.

Završavam sad, majke mi. Hvala na pažnji. Perite ruke, ne dopustite gadovima da vas slome i gledajte Glee, toliki je treš da je skoro lekovit.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. AKO JE KOD NEKOG OD VAS MOJ PRIMERAK SLUŠKINJINE PRIČE, MOLIM VAS DA MI VRATITE JER NE MOGU DA KUPUJEM PO TREĆI PUT. HVALA. ❤

Coronavirus Book Tag

17. mart 2020.

Samoizolacija, drugi dan

Dragi internete,

Petak nam je bio poslednji dan u kancelariji. Iskreno da ti kažem, veći deo dana sprdale smo se na račun korone, mene uhvatila neka kijavica još u Novom Sadu pa je bilo ha ha hi hi, šta si iz Novog Sada donela, osim knjiga. A onda, kad smo oko 22 h krenule da zatvaramo kancelariju, postalo je nekako jezivo a bogume i tužno specijalno dok sam oravila zalihe vode svojim bambusima i dok sam Živku sam vraćala na policu pošto sam mislila da ćemo se za koji dan vratiti u kancelariju. Sad kad vidim da ipak nećemo, nadam se da je Žile dobro i će bambusi izdražti, trebalo je da ih ponesem.

Trebalo bi da radimo od kuće, ali nam se nešto ne da. Danas smo podelile radne zadatke i bile u fazonu ali, opušteno – ima vremena. Jer jbg, vremena stvarno ima. I sad ja, koja sve radim u poslednjem trenutku, zapravo jedva čekam da dođe moj deo zadatka jer evo drugi je dan samoizolacije i ja sam u fazonu da sam se naspavala i sad mogu da se vratim normalnom životu. KORONO, FAK JU, POBEDIĆEMO!

Ali nismo se okupili ovde da bih ja patetisala o novonastaloj situaciji. Ovde smo jer sam u cilju kvalitetnog trošenja slobodnog mi vremena, odlučila da napravim seriju dnevničkih unosa, pošto utiske o knjigama, serijama i filmovima treba negde smestiti. Serijal započinjemo Coronavirus book tagom, koji je osmislila Katarina sa bloga Prerazmišljavanje, javljajući se sa youtube kanala Knjigoložnica. Originalni video vam ostavljam ovde (x) a poenta je u tome da svaki od simptoma ove napasti prebacimo u književni svet i pronađemo naslove koji bi odgovarali jednom od šest navedenih pokazatelja bolesti. Moj najveći problem bilo je ograničavanje na samo jedan naslov, ali ni to nije ništa u poređenju s mukom koju vodim kad je pipanje lica u pitnaju.

Počnimo!

1. Groznica: Knjiga koju iščekujete: E sad, tu je jedna nedoumica koju sam imala, da li se misli na knjigu koju jedva čekam da objave ili koju jedva čekam da pročitam. Zato sam odlučila da varam i odgovorim na obe mogućnosti.

Knjiga koju iščekujem u smislu izlaženja jeste Plavetnilo norveške autorke Maje Lunde, u izdanju izdavačke kuće Odiseja. Reč je o drugoj knjizi u takozvanom Klimatskom triptihu, prva je, naravno, Istorija pčela, koja mi se baš dopala i kojoj će biti posvećen jedan od unosa. Plavetnilo je, koliko sam shvatila, roman koji čine dve priče, smeštene u 2017. i 2041. godinu, koje se bave i porodičnim odnosima i vezama, ali imaju, kao i Pčele, ekološku temu, ovaj put vezanu za okeane.

Knjiga koju iščekujem u smislu svrtela sam se i sad ću da je pročitam jeste čuvena Alijas Grejs još čuvenije Margaret Atvud. Za sve je kriv Stašoni, stari drug (x), koja mi već mesecima, ako ne i godinama, govori kako bi valjalo da pročitam i ja svaki put hoću, jer stvarno hoću, al eto nikako da je se dokopam. E onda smo pred samoizolaciju majka i ja krenule u potragu za sapunom i hranom za džukelče, pa samo usput svratile da vidimo neke knjige, mislim kad smo već tu. I kad smo već obišle knjižaru, red je i da ne izađmo praznih ruku, pa sam ja izašla sa, pogađate, Alijas Grejs. Da već nisam načela Svedočanstva, može biti da bih sada nju završavala, ali dobro, duga je samoizolacija.

2. Kašalj: Knjiga koju ste najduže čitali

Prvo što mi pada na pamet jesu Avanture nevaljale devojčice. Trenutno se spremam se da započnem ponovno čitanje zbog Brana’s book club-a, nosam je po kući, ali nikako da započnem baš zbog toga što sam je prvi put mučila gotovo mesec dana i kada sam došla do kraja, gotovo mi je laknulo, jer sam tada bila u fazonu da ne ostavljam knjige nedovršenim. #danakneiskustvu Sećam se i koliko sam bila srećna kada sam je pronašla jer sam je poprilično dugo tražila i koliko me je sadržaj razočarao. Apsolutno mi ništa nije leglo, ni tema, ni junaci, ni stil… Posle mene se razočarao drug otac, a drugarice majka i sestra su batalile na polovini čitanja. Ljosa definitivno nije zainteresovao naš mali kolektiv, ali ne odbijam mogućnost promene mišljenja nakon drugog čitanja.

3. Otežano disanje: Knjiga koja vas je ostavila bez daha

E ovde sam baš razmišljala koji bi moj izbor bio i kada sam svela na dva naslova, shvatila sam da su me i jedna i druga knjiga ostavile bez daha a bogume su mi i slomile srce tako da sam iskoristila i jednu i drugu knjigu. Ona koja me je ostavila bez daha jeste roman Saše Stanišića Kako vojnik popravlja gramofon. Prvo moram da kažem da sam ovaj roman poprilično dugo izbegavala jer mi naslov i korice nisu baš delovale ubedljivo. Znam, površna sam, ali ko prizna… Zašto sam je pokupila iz biblioteke, ne znam da vam kažem, ali jednog dana ipak jesam, i oh, bogo moj. Kad sam jednom počela čitanje, nisam prestala dok nisam došla do kraja. Ako je još uvek niste čitale/čitali – potražite je čim pre. Stvarno će vas ostaviti bez daha i to ne jednom, a srce će vam biti slomljeno na milion različitih načina.

4. Bol u grudima: Knjiga koja vam je slomila srce

Izuzetno glasno i neverovano blizu Džonatan Safran For. Mislim… Prošle godine, na sajmu u Novom Sadu, radila sam i na štandu Geopoetike. Drugog dana sajma, došao je jedan gospodin po knjigu za svoju unuku, ako mogu nešto da mu preporučim. Naravno, ja iskuliram sve Murakamije i Pamuke i izvučem priču o Oskaru. Nećka se gospodin, kaže nije siguran, a ja znam, znam, sigurno znam da je knjiga dobra, kome god sam je kupila za rođendan, svi su me psovali jer su proplakali pola romana i kažem ja njemu: evo ovako, uzmite je vi sada, neka ona proba. Mi smo tu još pet dana, pa ako joj se ne svidi, dođite da Vam vratim novac ili da uzmete neku drugu knjigu. Vraća se čovek sutra ujutru i donosi mi čokoladu, kaže njegova supruga je prva uzela da čita, nije stala celu noć, sigurno će se i unuci dopasti. Dakle, pročitajte je. Čokoladu možete da mi kupite kad se završi vanredno sranje. ❤

5. Dezorijentisanost: Knjiga koju niste razumeli: 

E ovo je bilo baš teško pitanje. Najpre sam pomislila da stavim Pavića, jer šta god sam probala, ništa nisam razumela. Ipak, odlučila sam se za jedan fenomen na mojim policama: roman Kosomos poljskog pisca Vitolda Gromboviča. Kosomos je fenomen zbog toga što mi se roman u suštini dopao, ali da me pitate o čemu je – ne bih znala da vam kažem. ¯\_(ツ)_/¯

6. Modre usne: Knjiga koju ne preporučujete

E ovde je bilo tooooooooliko kandidata, ne znam koga bih pre. Ipak, odlučila sam se za profesora Vladušića i njegov epik fejl Mi, izbrisani. Ovaj veliki književni mislilac, kako onomad reče jedna devojka, hteo je da napiše prvi srpski sajber roman, ali ljudi, to je jedna gomila splačina na 297 strana, u kojoj su žene ili plastične sponzoruše, koje nemaju ni stida ni srama, ili su mrtve, jbg. A i te mrtve su same krive što su mrtve. Jedan klasičan primer mizoginije u savremenoj srpskoj književnosti, koji se, zašto i to ne napomenuti, najpre našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu (koju autor sada bojkotuje, plakyy) da bi kasnije bio nagrađen Mešom Selimovićem. Emoji koji povraća. 

♥

Eto, mile moji i mili moji, to bi bio moj izbor knjiga koji prate simptome ovog govneta od virusa. Bilo bi fino ako bi neko od vas nastavio ovaj tag, u formi koja vam odgovara, razume se. Ako vam je nešto od ovog već stiglo do vas, mislim na knjige, ne na simptome pu pu pu, javite mi svoje utiske. I molim vas, sedite kod kuće, perite ruke, održavajte imunitet vitaminima i čitajte samo dobre knjige. ❤

 

Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: epizoda Novi Sad

Sezona sajmova knjiga, drugarice i drugovi, zvanično je počela, barem kad sam ja u pitanju. Novosadski sajam knjiga trajao je od 3. do 9. marta i, naravno, osim što sam na istom radila, takođe sam obogatila svoj budući legat za malo više od nekoliko novih naslova.

Ali, kao što ste već navikli, pre nego što nabrojim gde su sve moji novci otišli, slede generalni utisci o sajmu. Ovo je drugi put da sam pohodila ovaj događaja i iskreno, i dalje me mala posećenost začuđuje. Ulaz je besplatan, lokacija je solidno povezana sa ostalim delovima grada, knjiga ima, popusti su manje više ok – šta stanovnike Srpske Atine sprečava da dođu, evo ne znam bogume. Ok, nije veliki kao sajam u Beogradu, al stvarno nije ni za baciti. Popusti su se uglavnom kretali oko 30% što je kao kad naručujete preko sajtova, ali pošto ne plaćate poštarinu, realno se isplati. Najveći štand, naravno, bio je štand Pokrajinske vlade, što je čisto gubljenje prostora, ali dobro, bar nije bilo Šešelja.

Ono što mi se nikako ne sviđa, a to sam i napisala u nekoj anketi koju su nam tamo dali, jeste što mi se čini da se organizacijom programa ne bave baš ozbiljno. Sadržaja ima, trude se da bude što raznovrsniji i u tom smislu su, u odnosu na prošlu godinu, baš napredovali. Ali, dešava se da bude sadržaja koji se u isto vreme održavaju na različitim mestima, pa jedni pokušavaju da nadglasaju druge, i onda i Krajišnici zapevaju a Rusi zasviraju i ode mozak. Malo komunikacije tokom planiranja nije na odmet, razmislite o opciji da nekoga i odbijete zbog manjka prostora jer ljudi koji na sajmu rade od 9 do 19 časova stvarno ne moraju da budu izloženi tolikoj kakofoniji.

Srela sam Trejsi Ševalje! Nije mi potpisala knjigu jer sam htela baš da mi potpiše Pale anđele, koje opet nisam imala gde da kupim, pa sam joj samo rekla I’m such a huge fan of your work, The Fallen Angels might be one of my favorite books of all time. Rekla je Oh that’s so sweet, thank you very much. Posle sam se malo smorila kad sam čula da joj je omiljena knjiga u detinjstvu bila Mala kuća u preriji, meni je više delovala kao neko ko bi čitao neke detetktivske avanture, ali šta da se radi… Takođe sam videla moju najdražu Jelenu Bačić Alimpić, koja je sama nosila svoje knjige, moliću lepo. #diva I Mirjana Bobić Mojsilović me je pitala gde je štand Lagune. Bazdulja sam, faljena Marija, propustila. 🙄

A sad ono zbog čega smo se ovde i okupili: knjige! Možda sam opet preterala, mada majka kaže da je očekivala da ću dovući više knjiga. A ako majka aminuje, onda je valjda ok. Uglavnom sam dovlačila sa štanda SVAKA KNJIGA 100 DINARA, koji je najbolja stvar na tom sajmu. Dopunjuju redovno, ima svega i svačega, pa ako imate vremena za biranje, stvarno možete da nađete sjajne knjige u odličnom stanju. Dobila sam i poklone, jer sam pre svega jedno šaramantno biće a i dobar sam čovek. Imam i nov ceger i gomilicu bedževa a morala sam da kupim i patike jer je kiša iznenadila i mene i moje platnene patike, ali to je tema za neki drugi post. Evo šta sam pazarila i šta planiram s tim knjigama.

Prva knjiga koju sam ščepala čini mi se u prvom radnom satu jesu Svedočanstva Margaret Atvud. Kontam da ovo ne moram da objašnjavam, samo ću reći da joj se jako radujem i ako me posluži sreća, sledećeg vikenda sam nedostupna. Znam da možda ne bi trebalo da budem ovako uzbuđena i da imam OVOLIKA očekivanja, ali prosto ne mogu da se suzdržim. Iskreno se ne sećam kada sam neku knjigu ovako iščekivala i da nemam ovoliko obaveza koliko imam, odavno bih je pročitala englesko izdanje.

Takođe, mislim da je super stvar što sva izdanja imaju iste korice – simbolika je prejeziva. Bar u mom tumačenju.

U svojoj prvoj, i ispostaviće se, jedinoj pravoj poseti SVAKA KNJIGA 100 DINARA štandu, iskopala sam divne, divne naslove.

Pre svega i pre svih, tu je roman Pada Avala Biljane Jovanović, koji imam u onom Lomovom izdanju, ali u ovo izdanje iz 1981. sam zaljubljena pa kad sam ga videla, odmah sam ga zgrabila i pomislila: nikad te nitko neće voljet ko ja. ❤ Nisam još taj stih ni završila, moje oko sokolovo spazilo je roman Pomorandže nisu jedino voće Dženet Vinterson. Može, hvala. Idemo dalje!

Dobar dan, tugo Fransoaz Sagan. Fun fact, dok Željko pola-čovek-pola-osmi-mart-sad-je-deda-mraz-zaposlen-u-pošti Samardžić nije snimio istoimenu pesmu, ja nisam ni znala da postoji roman, neko od mojih je prokomentarisao. I naravno, uzela sam iz biblioteke jer sam mislila da je pesma inspirisana pričom iz romana. Imala sam jedanaest godina, oh ta naivna mladost. Elem, od tada do sada, roman sam pročitala nekoliko puta i volim ga toliko da se molim Univerzumu da Laguna ne odabere neku treš naslovnicu za ovo izdanje koje spremaju i da prevod bude valjan. U slučaju da ipak omaše, imam ovo svoje novo a staro, fino, zagrebačko izdanje. ❤ Pročitaću ga ponovo ovog leta, Sagan se najlepše čita leti i u ranu jesen, verujte mi na reč.

Sledeći naslov koji sam iskopala jesu Izabarana pisma gospođe De Sevinje. O pomenutoj do tada nisam ništa znala, ali su pisma uvek zanimljiva za čitanje, plus kažu da su i dalje aktuelna, pa rekoh što da ne, bolje knjiga nego čokolada. I kupim ja ta pisma, dođem kući i dok sam čekala večeru izguglah gospođu i bogume, obećavaju ta pisma. Posvetićemo im se tokom novembra, kada tradicionalno čitamo samo dela koja nisu fickija.

Ako me pratite na Instagramu, sigurno ste primetile/i niz storija vezanih za izdavačku kuću Paideia. Uprkos popularnom mišljenju, nije reč o sprdnji, ljudi nisu poslali knjige a plakat je ostao na štandu pa kad je postalo izvesno da ih uopšte neće ni biti na sajmu, kolege su počele da ostaljaju odabrane naslove. Nastao je mali književni performans pod nazivom Paideia je prisutna, na koju su ljudi na sajmu baš fino reagovali i većina knjiga koja se našla na plakatu je uspešno udomljena. ❤ I ja sam se vratila kući sa jednim njihovim izdanjem, doduše nije bio na plakatu već na gomili sa ostalim knjigama za 100 dindži, ali eto, Paideia je prisutna i ovde. Deo legata posao je roman Uniženje Filipa Rota. Rot mi je na listi još od onomad kad sam videla da ga preporučuje dražesni mi Dejvid Duhovni (trenutno manje dražesan nego ranije, ali to je tema za drugi post) pa sam pokupila ovaj ispitam teren.

U tom pohodu na dobre a jeftine knjige, iskopala sam i roman Čuda Antihrista švedske nobelovke Selme Lagerlef. Iz nekog neobjašnjivog razloga, imam potrebu da skupim sva njena dela pa sam tako u jednom vraćanju sa piš pauze iskopala i roman Gesta Berling. Veoma sam srećna zbog toga. ❤

Pre nekih mesec dana, zahvaljujući miloj mi i dragoj Katarini, licu iza bloga Totally Random & Co. u moj legat je stiglo i delo Sinovi i ljubavnici koje potpisuje čuveni D. H. Lorens. Naslućujem da je motivacija za slanje bila jedna super blamantna konverzacija koju smo vodile, u kojoj sam ja ispala neopisiva ćurka, ali kako se poklonu u motiv slanja ne gleda, jako sam zahvalna i uskoro ću uzvratiti istom merom. ❤ E sad, dok sam vršljala po blagu SVAKA KNJIGA 100 DINARA štanda, spazila sam i Pingvinovo izdanje ovog romana, izgledalo je tako tužno u toj gomili i pošto sam meka srca… Dobro, bar leba ne traži. I jako je lepo, vidi se da je čitano i tako… Jadniče.

Kupila sam i dobitnika NIN-ove nagrade, roman Pas i kontrabas Saše Ilića. Znam, zašto bih vukla iz Novog Sada kad sam mogla to da kupim i u Beogradu? Zato što je bila 300 din jeftinija a 300 din su 3 knjige na mom omiljenom štandu. Deda me je zvao Lazar Paču, jasno vam je zbog čega… U svakom slučaju, užasno se radujem! Trudim se da mi očekivanja ne budu prevelika, ali sam toliko uzbuđena da bih kao Kermit mahala rukama. Jedino mislim da je ovaj momenat naglašavanja da je reč o romanu dobitniku mogao biti malo suptilniji, ali dobro, moj osećaj za estetiku jeste malo pomeren.

Kod komšija iz Geopoetike sam pazarila još jedno izdanje iz edicije Mitovi. Reč je o romanu Lavlji med, u čijoj je osnovi legenda o Samsonu. Autor je David Grosman i to je peti naslov koji imam. Još toliko i edicija je kompletirina. ✔️

Dobila sam i jedan poklončić: roman Sva je priroda divlja i surova Ivančice Đerić. O tom romanu sam već pisala (x) i realno mi nije bio potreban, ali je bio u škart kutiji i htela sam da mu produžim život i pošto sam bila tako srećna kad sam ga u toj kutiji spazila, komšije su bile u fazonu samo nosi. Velko fala. ❤

Moja sestra od tetke, inače totalna kralj’ca, zamolila me je da pazarim strip Čuvari Luvra. I odem ja tako na štandić i tako gledam malo stripove i pomislim da bih možda i ja mogla da kupim sebi neki jer su svi baš lepi. Molim da ne ulazimo u to zašto biram stripove po tome da li su mi lepi ili ne. Izbor je pao na Buđenje. Reč je o stripovanoj (valjda se tako kaže, please don’t hate me) zbirci priča u kojoj je učestvovalo jedanaest autorki iz regiona. Čula sam baš lepe stvari o ovom projektu tako da jeeeeej, nisam donela kući samo romane!

U istoj škart kutiji u kojoj sam spazila Ivančicu, našao se i roman Queer Vilijama S. Barouza, pa sam i njega lepo udomila, osećam se kao Džozefina Bejker, samo što ne skupljam decu nego knjige. ¯\_(ツ)_/¯

Negde na pola sajma, posle najmanje 10 splačinastih kafi iz kojekavih aparata, skontam da na kraju izložbenog dela Zenit knjižara prodaje i normalnu, domaću, tursku kafu. Jes malo preterano 100 dindži za pola šolje, ali dobro, ovce su za šišanje pa sam tako i ja stala u red. I dok sam čekala da je Uvek Smrknuti Dečko zakuva, primetim na štandu pored knjigu dizajnera Slavimira Futra pod nazivom Devet. Merkam ja tu knjigu odavno, specijalno od epizode podkasta Zadovoljstvo u tekstu (x), ali sam uvek terala novce na neku drugu stranu. Na sajmu mu je cena bila gotovo u pola niža nego u knjižarama pa rekoh ajde, lepo izgleda pa mogu uvek da je prosledim nekome ako se pokaže da je bzvz. Mada ne deluje da će biti, prelistala sam je sinoć, ali da ne ureknemo pu, pu, pu. Roman je takođe preporučila i Tatjana sa bloga Tatjanin svet knjiga, evo njenih razloga za čitanje ovde x.

Na komšijskom štandu Gradac/Zlatno runo kupila sam jedan biserčić – MANIFEST DRUŠTVA ZA UNIŠTAVANJE MUŠKARACA. Autorka je Valeri Solanas i ono, ne mogu da dočekam #nonfictionalnovembar ❤

Knjiga koju stvarno nisam morala da kupim jeste roman Kabinet čudesa, ALI pazite sad: bilo mi izuzetno dosadno pa sam se setila da sam malo i zaljubljena u glavnog junaka Alojzijusa Pendergasta. Delo je treća knjiga u serijalu o ovom agentu a autori su Daglas Preston i Linkoln Čajld. Bukvalno najsavršeniji triler/horor/štagod serijal, ali nisu svi delovi prevedeni, niti će biti jer oni nemaju agenta za naš region i neće ga ni imati pošto je tržište malo. Kme. E da, pročitala sam je isto veče, onako jadna zbog večere koja je kasnila sa nogama u lavoru. Najsavršeniji serijal ikad, to sam već rekla, ali problem je što sad imam potrebu da pazarim i ostale delove. :strpljivočekasajamubeogradu:

Eeeeenivej, kući sam donela i Karakaševo delce Sjećanje šume. Kad sam onomad bila u Podgorici (više o tome ovde x), divna Vanja mi je preporučila ovaj roman i ja sam, budala, prvo uzela Proslavu jer kao noviji je i svi ga hvale, bla bla. Nije mi se dopao preterano, mada sad opet čitam, ali sam ipak ostala zainteresovana toliko da iskoristim prvu priliku i uzmem Sjećanja. Ovaj trošak pravdam činjenicom da moram da upoznam čovekovu poetiku, možda mi se onda i Proslava više svidi. Istog dana, uzela sam i Jergovićev Nezemaljski izraz njegovih ruku. Do sada sam čitala samo njegove tekstove, a moja sestra od tetke (već pomenuta totalna kralj’ca, jedina stvar oko koje ćemo se Bazdulj i ja ikada složiti) je baš bila zadovoljna ovom knjigom pa rekoh zašto da ne, kud i Karakaš tu i Jergović.

Nego, znate ono kad pitaju pevače i pevačice koja im je ploča najdraža a oni svi kažu: jao, pa ne mogu baš da izdvojim, sve su mi ko deca, ali evo neka bude i onda kažu onaj poslednji. E tako i ja. Sve knjige iz svih kupovina volim kao da su mi deca, ali ove tri su mi baš, baš, baš drage. Opet je reč postpiš-pauza kupovini, toliko neplaniranoj da sam bila u fazonu da knjige sakrivam iza Šešeljevih dok ne odem po pare.

Prva skembana je roman Drugo imanje Milke Žicine. Za slučaj da niste znali, Žicina je u svojim delima uglavnom pisala o problemima obespravljenih devojaka i žena. Konkretno ovaj roman je objavljen 60ih godina i ja mu se baš radujem, iako mi je predočeno da je svoja najbolja dela Milka Žicina napisala u međuratnom periodu.

Drugo delo je takođe delce jedne naše nepravedno skrajnute autorke. Našla sam zbirku pesama Trenuci i raspoloženja Danice Marković, u izdanju SKZ-a iz 1928. godine. Znamo već da ja nisam neka pesništvu naklonjena persona, ali se ovoj zbiri radujem specijalno sada kada sam na portalu Knjiženstvo pročitala da su Trenuci prvi put objavljeni 1904. godine, o sopstvenom trošku. Ako vas zanima još koji detalj o Danici, možete ga pronaći ovde x.

I na kraju, ali nikako najmanje važna, tu je i Milica Janković, koju ne treba mešati sa Milicom Jakovljević aka Mir Jam. Opet vas upućujem na portal Knjiženstvo x i dodaću još samo da je roman koji sam pronašla, čuvena Plava gospođa, napisan 1922. i da je prvi roman u Srbalja koji tematizuje motiv ženske preljube. O romanu je pisala moja pobunjena koleginica Dara, tekst možete pročitati klikom na ovaj x.

♥

Eto tako. Na put me je, potpuno opravdano, ispratilo pitanje hoću li više knjiga prodati ili kupiti, ali rekla bih da sam se baš trudila da budem disciplinovana. Bila je još gomila naslova oko koje sam se lomila, poput Legende o Uspavanoj dolini ili Bakite, ali sam uspela da iskuliram mračne porive. E da! Ako ste šta čitali, slobodno javite valja li, čisto da znam šta da očekujem. Ovako kad sagledam šta sam sve pazarila, pomislim da će ovaj legat biti super kul, držimo samo palčeve da ne postane legat pre vremena. #svićedumeremoodovukoronu

Perite ruke i izbegavajte ljude, sedite kod kuće i čitajte knjige. ❤

 

P. S. Mama, hvala ti što si pristala da budeš ruka koja držala moje knjige. ♥️

Mesečev kamen u mesecu januaru

Ono jest januar najduži mesec u godini, al meni nekako prolete. Sve mi se nekako čini kao da juče doručkovala projice i rusku salatu uz Žikinu dinastiju (bez osuđivanja!), al evo zagazismo dobrano u prestupni februar. Januar je iza sebe ostavio mnogo kalorija, jedan fini broj kilograma, pet kupljenih i svega tri pročitane knjige. A nije da se nisam trudila, bolje da ne pričam koliko sam knjiga započela. I nije kao da sam upala u krizu pošto mi se baš čita. Prosto mi se nikako nije dalo da dovršim započeto.

Da ne beše ujdrume oko NIN-ove nagrade, verovatno ne bih ni ovoliko izgurala, ostala bih na jednoj mučenoj knjižici. Da, probala sam i sa menjanjem žanra – nije pomoglo. Čak je i moj provereni lek protiv mučenja sa čitanjem izneverio. 😦

Poslednjih dana januara uzela sam Mesečev kamen kratak roman islandskog pisca Sjona, primerak koji sam iskopala u biblioteci. Cela priča stala je na svega stotinjak stranica, pa pomislih da bi bila idealna za čitanjac u prevozu, taman za dve vožnje. Zapravo, završila sam je u istom danu, dovoljno me je zainteresovala da nastavim čitanje i van prevoza, al sada kada je proces čitanja gotov, jedino što mogu da kažem jeste: ubio me Voldemor ako znam šta sam zapravo pročitala.

Ovo delce vrebala sam već neko vreme, tačnije godinu dana i tri sajma. Sve kao hoću, pa onda ipak neću, i premda se, kao što sam to već naglasila ovde x, s godinama sve više okrećem skandinavskim autorkama i autorima, nije mi delovalo kao da bih mogla da uživam u priči. Onda sam sredinom prošle godine pročitala Vesosev Ledeni zamak, roman za koji sam se isto dvoumila hoću ili neću. Na kraju jesam i ne znam da li mi je ikad čitanje nekog romana bilo napornije, zbog čega je moje interesocanje za Sjonov roman relativno opalo. Mesečev kamen mi je odavao isti utisak: svaki put kada bih naletela na knjigu u knjižarama ili na sajmovima, prelistala bih je i vratila jer mi se nikako nije dalo da ponovo eksprimetišem sa metaforama. U neku ruku nisam pogrešila – ovo je definitivno priča kroz koju se ne prolazi lako i ako ćemo iskreno, a hoćemo jer je takva politika kuće, da je bila iole duža, odustala bih.

Knjiga o dečaku koji nikad nije postojao je vrlo slojevita i iznenađujuće napeta priča. U njoj su svoje mesto našli stihovi, fotografije i novinski članak iz rejkjavičkog Jutarnjeg lista od 17. novembra 1918. godine. Scene koje pratimo prepune su aluzija na filmove iz tog doba i često nismo sigurni da li je reč o snovima, halucinacijama ili stvarnosti. Sjon je stvorio jedan kolaž, pa ko voli (post) postmodernističke romane tog tipa – go for it. Najvećim delom, priča je smeštena u 1918. godinu, što čitalačku publiku navodi na to da će reči biti o priči smeštenoj u ratni i posleratni kontekst, ali to se ne dešava. Jer svi događaji koji su uzdrmali svet, zaobišli su Island. To zaključujemo kroz razmišljanja glavnog junaka, šesnaestogodišnjeg dečaka Mauni Stejtna (čiji je nadimak Mesečev Kamen naslov romana). Za njega i ostale stanovnike Rejkavnika i Islanda generalno, bitniji su interni potresi kroz koje zemlja prolazi. Fokus je stavljen na tri velika događaja: roman otvara erupcija vulkana Katla, zatim zemlju pogađa epidemija španske groznice, a celu priču zaokružuje dobijanje protektoratske autonomije od kraljevine Danske.

Maunijeva lična priča funkcioniše po sličnom principu. Njemu su važne samo njegove unutrašnje borbe. One, neizbežno, jesu pod uticajem spoljašnjih faktora, ali Mauniju je više od svga bitnija stvarnost koju sam stvara. U tom smislu, lik Maunija možemo izjednačiti sa prikazom Islanda u određenom istorijskom trenutku, što bi onda Sjonovom romanu dodalo još jednu žanrovsku odrednicu a to je (romansirana?) biografija islandske zajednice.

Ko je, onda, Mauni i kakva je njegova priča? To je zanimljivo pitanje, jer ga već naslov knjige definiše kao nekoga ko ne postoji. Mauni ima šesnaest godina, siroče je koje živi sa rođenom sestrom svoje prabake i homoseksualac je. Interesuje ga jedino svet filma i fantazije a intrigira ga samo jedna osoba, odlučna i samostalna Soula, za koju često nismo sigurni da li zaista postoji ili je reč o dečakovoj fantaziji. Mala zajednica kakva je isladnska, ne priznaje Maunija kao ravnopravnog člana zajednice: on je uvek onaj „drugi” – odrastao je u Bolnici za leprozne, živi sa staricom uzdajući se u milost viđenog socijaliste, prekinuo je obrazovanje i nema prijatelje, a ono što dodatno (ili više od svega) marginalizuje jeste sklonost ka istom polu. I ovde se, nakon kratkog konsultovanja Vikipedije, može uočiti sličnost sa samim Islandom. Zbog specifičnog geografskog položaja, Island se dosta sporo razvijao. Nezavisnost Islanda najpre su ograničili Norvežani, a zatim je vekovima bio danska kolonija. Stanovnici Islanda, dakle stanovnici kolonije, uvek su, za zemlju kolonizatorku, bili oni „drugi”.

Rekla bih da Sjon kao glavni zadatak svoj junaku postavlja utvrđivanje granica sopstvenog identiteta. Razilike između Maunija i njegovih sugrađanki i sugrađana uvode se od samog početka, pa tako postepeno pratimo i kako dečak artikuliše osećaj nepripadanja, ali i načine na koje pokušašva da se ukopi u zajednicu. Isprva se okreće tradicionalnim modelima muškosti, od kojih se izdavaja aktivan seksualni život. Pokazaće se, međutim, da to nije moguće unutar ustaljenih okvira i da svaki pokušaj da se seksualna želja podvuče u društvene kalupe znači boriti se protiv sopstvene prirode. Nije teško primetiti da su načini uklapanja u život zajednice, zapravo spoznajne faze u procesu razvoja što ovaj roman, na neki način, čini i romanom odrastanja.

I dok o svetu u kojem Mauni živi informacije dobijamo na kašičicu, Maunijev lični svet dat nam je u svojoj punoj slavi. Kreiranju izuzetno složenog, slikovitog i originalnog sveta stoji fasciniranost filmom. Mauni zapravo živi dvostruku stvarnost: prva je gruba i sumorna. U atmosferi smrti koja preovladava ostrvom, nova jutra ne nude ništa dobro; čak je i seksualni odnos lišen nežnosti. Lični stvarnost glavnog junaka je, s druge strane, borba protiv sumorne svakodnevnice. Insipirisana filmovima za koje ulaznice kupuje od novca zarađenog prodajom tela, Maunijeva lična stvarnost ipak nije stabilna dovoljno da pruži utočište od svega što dečaka tišti. Na granici stvarnog i izmeštanog nalazi se prijateljstvo sa Soulborg. Njeno postojanje je obavijeno velom misterije, najavljuju je određeni zvuci a trag njenog postojanja je crvena marama. Kroz dvostruku dečakovu stvarnost, ova junakinja korača povremeno, samouverenim koracima i toliko je kontradiktorna da se savršeno uklapa u svaku od njih. Najpre je vidimo kako u kožnom kombinezonu vozi motor, a onda saznamo da ide na časove šivenja. Puši i pljucka duvan obučena kao svaka ugledna gospojica te 1918. godine i nikad, baš nikad ne preispituje događaje u kojima je uzela učešće. I ona je vezana za film, naravno. Kroz nju je predstavljeno svo divljenje koje dečak gaji prema glumici Irmi Vep, koja, opet, predstavlja nešto novo i nepoznato. A ako poznajete istoriju filma, sigurna sam da bi analiza Vampira upotpunila analizu Maunijevog lika I možda, u skladu sa svim izrečenim, Soulborg za Maunija ona predstavlja ono što bi i sam voleo da bude: ona je osoba koja pripada zajednici a koja je u isto vreme i nezavisna. Khm, khm, pa možda je ona pomalo i Island…

Kako se roman bliži kraju, priča nekako postaje sve labavija. Dečak shvata da ga mala i strogo ustrojena zajednica neće lako prihvatiti tako da postaje jasno da mora da se iz iste i pomeri. Sredstva su mu vrlo ograničena a nekako njegova autentična i subverzivna priroda ne dozvoljava jednostavno i tradicionalno razrešenje. Neću baš da otkrijem kako se stvari odvijaju do kraja, ali meni je način na koji je dečak istupio iz zajednice zapravo loš. Logičan možda jeste, ali mislim da je to kao kad lenji pisci u Netfliksu odluče da junakinja na kraju sezone ostane trudna jer bože, šta može da zakomplikuje život gore od trudnoće? Ok, odlutala sam, ne zamerite mi, druga sezona Sex education-a mi je i dalje tuga prevelika. Nego, Mauni i njegov odlazak: u neku ruku, nije ga teško predvideti i to mi je zasmetalo. Nisam, naravno, za to da ljudi ostaju u sredinama u kojima ne mogu da napreduju, ali mislim da junak poput Maunija zaslužuje mogućnost izbora.

Kao epilog dobijamo jedno poglavlje koje zatvara narativni krug. Njime se obeležava decenija Maunijevog odlaska sa ostrva a njegova funkcija je da vidimo šta se desilo i sa dečakom i sa ostrvom. Dok sam čitala te poslednje stranice, mislila sam da je to poglavlje suvišno i da je samo još jedan kamen koji solidan roman vuče ka dnu. Međutim, poslednji pasus romana i poslednja fotografija nas vraćaju u stvarnost, koja je opet dvostruka. Mi smo i dalje u svetu koji je pripovedač stvorio, ali te poslednje rečenice predstavljaju i našu stvarnost, čitav vek udaljenu od one iz koje se javlja Sjonov junak. U njima saznajemo da je roman zapravo posvećen Stejnoulvuru Sajvaru Bousiju, autorovom ujaku, „ribaru, alkoholičaru, književniku, socijalisti, homoseksualcu” koji je umro od posledica side. Tim potezom, Sjon je priču o dečaku koji nije postojao, na neki način pretvorio u anagažovani tekst. Mesečev kamen prestaje da bude mračna bajka i/ili romaneskna studija o jednom društvu i postaje glas koji progovara protiv nepravdi koje su i danas ubojite i podrška svima koje je društvo marginalizovalo.

♥♥♥

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

A-5491

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, palo mi je na pamet dok sam završavala knjigu Bio sam samo broj. Reč je o životnoj priči Alberta Seda, koju je na papir stavio Roberto Rikardi. Ova knjiga nije prva ispovest preživelih logoraša koju sam pročitala, zbog čega je, iako protiv moje volje, poređenje bilo neminovno. Pa ipak, koliko god da su slična, sva svedočanstva preživelih logorašica i logoraša su u isto vreme i različita i svako vas lomi na različite načine. Gotovo mesec dana pokušavam da smislim prikladan tekst o ovoj knjizi. Nekoliko puta sam, tražeći inspiraciju, skoknula u virtuelne kutke Hane i Katarine, žena koje o ovoj knjizi već pisale, ali jedino što sam pronašla bio je zaključak da su one rekle sve što bih i ja. Ta činjenica je poklebala moju ideju o pisanju te sam čitanje nastavila bez uobičajnog odvajanja delova koje bih prokomentarisala u tekstu. A onda sam, na samom kraju knjige, dobila odgovor na pitanje koje mi se vrzma po glavi od trenutka kada sam prvi put čitala o Holokaustu. I zato, eto mene, eto vas i evo zbog čega mislim da je ispovest Alberta Seda knjiga koju treba pročitati i u lektire uvrstiti.

Običaj nalaže da, pre nego što se pozabavimo temom, kažemo uopšteno o knjizi. Nisam baš sigurna da to mogu da izvedem u ovom slučaju jer je objektivnost napustila čim sam pročitala predgovor. Ali hajde da ne bude da nisam probala. Kao što već rekoh, Bio sam samo broj jesu sećanja Alberta Seda, italijanskog Jevrejina, i to sećanja na deset meseci provedenih u logoru Aušvic. Njih je sredio i pred javnost izneo izvesni Roberto Rikardi,  italijanski vojnik koji je pušku zamenio olovkom (ok, tastaturom). Iako je on pre svega spona između publike i govornika, Rikardijev glas takođe čujemo u pomenutom predgovoru, zatim pogovoru na kraju u pismu napisanom Albertu a koje je dođe kao neki zaključak nakon Albertove ispovesti. Posebno mi je zanimljiv bio taj pogovor, kratki putopis, nastao nakon što je Rikardo obišao sva mesta na kojima Alberto boravio od rodnog grada do Aušvica. Specijalno me je zanimalo kako će izgledati kada stigne u sam logor. Jednom sam obišla Dahau. Stvarano je bio kratak obilazak, stigli smo možda sat vremena pred kraj radnog vremena kompleksa. Nikada neću zaboraviti taj mir i tu tišinu šume, kao ni trentutak kada sam prvi put videla ostatke pruge, one su moj najjači utisak. A Rikardo je zapisao ono što sam i sama pomislila: koliko ih je ovuda koračalo, koliko ih se nije vratilo. Zbog toga nisam obraćala pažnju ni na stil ni na formu. Ova knjiga mi je u svakom smislu dala sve što sam od nje očekivala.

Nakon što završite Albertovu priču, jasno će vam se ukazati ciklusi u njegovom životu, neujednačeni, ali ipak primetni. Prvi, koji je logično započet rođenjem, završen je danom kada je prestao da bude dečak i postao Jevrejin. Kada su rasni zakoni stupili na snagu, Alberto je, kao i mnogi, lišen osnovnih ljudskih prava. Život u ratnim uslovima postaće još teži kada Nemci okupiraju Rim. Dva dana po početku okupacije, komadant SS trupa Teodor Daneker (inače Ajhmanov bliski saradnik, ako me razumete, čistio je i na teritoriji Jugoslavije) naredio je da se jevrejsko stanovništvo uhapsi i racije su počele. Više od 1000 ljudi deportovano je u Aušvic; među njima su bili Alberto, njegova majka i tri sestre, Anđelika, Fatina i Ema. Od svih Jevreja deportovanih tokom okupacije Rima, vratilo se njih 16, među njima Alberto i Fatina.

Dolaskom u Aušvic, Alberto više nije (samo) Jevrejin. On je sada A-5491. Trenutak svođenja celog identitata na jedan broj početak je novog ciklusa u životu Alberta Seda, ciklusa u kojem je život pred njega stavio nova, gotovo nesavladiva iskušenja: gasne komore, glad, težak fizički rad, zimu, marševe smrti. Scene kojima je prisustvovao učinile su da preispituje postojanje Boga, ali i čoveka. Svakodnevnica u paklu učinila je da se pita želi li da (pre)živi. Pa ipak jeste; u trenucima kada se svetlo u njemu gasilo, našao bi se neko ko bi se potrudio da ga ponovo upali. Jer onoga trenutka kada je stupio u prostor iza bodljikave žice, Albertova sudbina povezala se sa sudbinama drugih logoraša pa su se na mestu u kojem je vera u ljude nestajala izlaskom iz stočnog vagona, stvarala doživotna priljateljstva. Svaki od njih zatečen je u ličnoj borbi za preživljavanjem, uz svest da svako pokazivanje slabosti može biti kobno, i mi koji smo sa druge strane teksta, svesni smo toga pa načini na koje su pomagali jedan drugom deluju zadivljujuće. I dok se iz toplog i (naizgled) sigurnog doma divimo ljudskosti koju prikazuju, ton kojim Sed pripoveda kao da nas navodi da se tim potezima i iznenadimo. Možda nesvesni (ili prosto učitani) Sedov potez naterao me je da razmislim šta bih ja radila da sam se našla u nekoj od tih situacija. Volela bih da mogu da kažem da bih nesebično istupala i postupala, ali prava je istina da niko od nas ne zna od čega je skovan dok se ne nađe u tako ekstremnoj situaciji.

Albertova priča zbog toga jeste i jedan spomenik svim malim herojima koji su tokom okupacije radili sve što je bilo u njihovoj moći da pomognu ugroženima, uprkos smrtnoj opasnosti u koju su mogli da dovedu sebe i svoje najmilije. Gospođa Frančeska koja je skupljala porudžbine za Albertovu majku kada su njoj rasni zakoni zabranili da radi i koja je sačuvala jedinu porodičnu fotografiju, jedino što je ostalo od petočlane porodice Sed. Onda sjajna kućepaziteljka Eufemija Agosti koja je ispred nosa crnokošuljaša spasila bebu praveći se da je njena nećaka. Ili nadozornica internata Erminija koja je dečake sakrivala u podrum. Ne zaboravimo Odoarda Fokerinija, zaposlenog u redakciji lokalnih novina, koji je zahvaljujući pristupu štamparskoj presi štampao lažna dokumenta i novac za one koji su bežali u Švajcarsku. O bitkama i onima koji su se u njima istakli s pravom su ispisane stranice i stranice, ali hrabrost ljudi koji su se borili van frontova je podjednako važna, ako ne i važnija, danas možda vise nego ikad.

Vratimo se Albertu.

Sa prolećem 1945. A-5491 je ponovo postao Alberto Sed.

Ispostaviće se da fizička sloboda nije dovoljna za početak novog životnog ciklusa. Iskustvo Aušvica zauvek je obeležilo njegov život, odredilo njegove odnose prema voljenima, prema društvu, prema svakoj noći i svakom novom jutru. Sećanja su toliko intenzivna da ih je ponekad nemoguće odvojiti od stvarnosti. Život pod teretom naziva jedan od preživelih teško se mogao nazvati životom. Stvari koje su ga zanimale pre deportacije, vise nisu mogle da donesu zadovoljstvo i mir. Zbog noćnih mora koje su ga vraćale iza bodljikave žice, odlagao je san. Pa ipak, korak po korak, Alberto pronalazi volju za životom. Pronalazi posao. Zaljubljuje se i stvara porodicu. Njegovu, kako kaže, osvetu fašistima. I kada vam se otme uzdah olakšanja, Alberto vas podseti da nikada u rukuma nije držao svoje ćerke, niti unuke jer je u Aušvicu bio deo rituala u kojem vojnici bacaju tek pristiglu decu u vis a zatim na njima vežbaju gađanje. Nakon toga, Alberto je konstantno osećao strah da bi se u trenutku kada dete uzme u naručje, iza njega mogao pojaviti neko ko bi viknuo da dete baci u vazduh. Ovo njegovo priznanje je, za mene, jedno od onih koje ću teško zaboraviti.

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, potvrdila je ispovest Albertove sestre, Fatine, koja je u trenutku ulaska u logor imala trinaest godina. Zajedno sa četiri godine starijom sestrom Anđelikom, Fatina je prošla prvu selekciju i poslata je na rad. Alberto sa publikom ne deli mnogo detalja vezanih za njenu subdinu jer ni ona nije sa njim podelila mnogo. Sve je stalo u nekoliko rečenica, dovoljnih da ti se srce sledi. U jednom trenutku, Fatina je poslata u baraku doktora Mengelea, ali, ispostaviće se, eksperimenti Anđela smrti nisu najtraumatičnije iskustvo koje je preživela. Bila je nedelja, dan dosade, najopasniji logoraški dan. Vojnici su nahuškali pse, opkladivši se koji je besniji. A zatim su ih pustili na odabranu žrtvu. Mesec dana pred kraj rata, Anđelika je bila odabrana žrtva a Fatina je gledala kako joj sestra umire. Za razliku od Alberta, koji je uspeo da živi sa sećanjima na život u logoru, Fatina se s njima borila do kraja svog života.

Šta je doživeo i preživeo u koncentracionom logoru, Alberto godinama nije delio ni sa kim, čak ni sa suprugom Renatom. Međutim, kada je jednom priča izašla iz njega, nastavila je da putuje. I to je poslednji početak Alberta Seda, koji, za razliku od njegovog zemaljskog života, neće imati svoj kraj. Nakon intervjua koji je sa njim uradio Rikardi, Sed je odlučio da svoju priču podeli sa onima na kojima je budućnost: ostatak svog života proveo je obilazeći škole i sa učenicama i učenicima ragovarao o užasima Holokausta. Sve do 2. novembra ove godine, kada je preminuo. Sada ova knjiga to radi umesto njega.

♥

I stigosmo do pitanja tj. odgovora koji sam pomenula na početku ovog ne baš reprezentativnog teksta. Ne može tekst na ovom blogu biti lišen lične priče, računam da ste na to već navikli. Za termin Holokaust saznala sam i pre polaska u prvi razred, kada sam među starim knjigama pronašla mamin udžbenik iz istorije. Prvo je to bila samo knjiga iz koje je mama učila i uz pomoć koje sam ja učila svoje lutke. U nekom trenutku sam počela da je čitam; ostale su mi u sećanju dve stvari. Prva je reč Holokaust, reč koju ne umem da pročitam bez sricanja i ispovest jedne Ruskinje koja je govorila o okupaciji Lenjingrada. Sporadično bih priupitala roditelje zašto ovo, zašto ono, šta znači ovo, šta znači ono. I moram da kažem da su moji bili poprilično strpljivi, nije bilo izbegavanja pitanja tipa mala si, nije to za tebe, učićeš o tome u školi. I ja bih uglavnom bila zadovoljna odgovorima, mada je pitanje ipak uvek ostajalo bez odgovora: zašto? Ne znam kako je s vašim generacijama, ali moja je o Drugom svetskom ratu učila vrlo oskudno. U osnovnoj školi, jedva nešto. Bilo je dovoljno da znaš nekoliko datuma, ko je kad kapitulirao, ko je bio Romel a ko Aleksandar Ler (niko te nije pitao ko je Sava Kovačević, npr.), Hirošima i Nagasaki i aj ćao. U gimnaziji tek mrka kapa. Imali smo sjajnog profesora u gimnaziji, Marijo mudra šta je taj sve znao! I jedva sam čekala četvrtu godinu kad ono moša – u Devetoj se nastava istorije završila poklopila sa završetkom Prvog svetskog rata. A ja, opet, nikako nisam odustajala, baš zbog maminog udžbenika koji je u međuvremenu nestao u jednoj selidbi. I koliko god knjiga da sam pročitala, bilo da su stručne, bilo da su lična iskustva, bilo da je reč o fikciji, to jedno zašto je uvek ostajalo bez svog zato. I mučilo me je što ne mogu da razumem, što posle svake nove informacije imam bar još dva pitanja. Odgovor je, sad vidim, vrlo jednostavan. Roberto Rikardi kaže:

„Shvatanje je suviše blizu prihvatanja. Žao mi je, to je rijeka koju ne želim da prijeđem.”

Za mene je to dovoljno. Neke reke i ne treba prelaziti.

♥

Ispovest Alberta Seda, publika u regionu može da pročita zahvaljujući izdavačkoj kući Imprimatur. Od skoro, njihova izdanja možete naći u knjižarama Delfi SKC i onoj u Knezu, a Novosađani mogu da ih potraže u knjižari Zenit. Iza ove izdavačke kuće stoje moji sajamski saborci i knjige su im stvarno vredne pažnje. Imam još nekoliko naslova na tapetu, o jednom sam već pisala (x). A vi budite dobri i pružite im podršku, mi knjigoljupci treba da se držimo zajedno. ❤

P. S. To što sam sa Borisom i Sonjom popila pivo (ok, dva), apsolutno nije uticalo na ovaj tekst, niti će uticati na sledeće.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. Jeste, uvodnu rečenicu sam pozajmila od Tolstoja i prilagodila je sopstvenim potrebama.

SMRT FAŠIZMU! SLOBODA NARODU!

Prvi put s majkom na Noć knjige

Opet sam kupila knjige. Mislim, majka ih je kupila. I ako me ikad bude ukorila zbog nemanja mere prilikom kupovine knjiga, podsetiću je na ovaj petak 13. – dan kada je podlegla euforiji koju nosi kupovina knjiga.

Već smo naučili da nisam neka ljubiteljka masovnih manifestacija, slabo se razumemo gužva i ja, pa i ne razmišljam o njima i niti pravim neke spiskove i planove. Ne bih ni ovaj put išla, nego se desilo da je majka odlučila da napuni svoju novu policu. Spomenula sam joj Noć knjige pre neko veče, ne znam ni kako smo došle do toga, još joj kažem da pregleda sajt i vidi šta joj se sviđa pa možemo da se prošetamo ako ne bude bilo hladno. Nađe ona četiri knjige, nađem ja pet. Dogovorimo se da je to ipak previše i da svaka uzme po dve, tako je jedino fer. Stigne i taj petak 13. al vidim ja nema nje, ništa ne spominje, šalje samo redovne fotografije novogodišnjih ukrasa koje je pazarila. I rekoh pa to je ok, i tako imamo previše nepročitanih knjiga, pozz za sajmove knjiga. Kad ja u kuću, vidim ona u potpunosti za Noć knjige spremna i pošto sam pre svega jedna dobra kčerka, krenem u pola devet na Noć knjige.

Kad sam videla more ljudi koji ulaze u Big fashion, počela sam da se molim da krenuli u bioskop. Univerzum ili ko god da sluša, uslišio/la je moje vapaje jer u našoj maloj knjižari jeste bilo sveta, ali nekako nije bilo gužve: ljudi jedni drugima dodaju knjige, delili preporuke, mlađi starijima čitaju blurbove sa korica. Jedino nisam uspela da se udam do kupovine, po tome znam da se nisam našla u nekom Holmarkovom filmu. A majka… Kakav spisak, kakve dve knjige?! Okrenem se – nje nema, nađem je kod trilera: uzmi nešto, al da nije puno krvavo. Tražim ja tako, tražim dok Šanaja Tvejn peva kako nije impresionirana nekim tipom, padne mi na pamet da je dugo nisam ni čula ni videla, šta li se s njom dešava i u nekom trenutku shvatim da sam izgubila mamu. Krenem da je tražim pogledom kad evo nje, donosi Andrića: da ti uzme majka za školu? Ne stignem ni da odgovorim, ona već u rukama ima četiri knjige i kaže: sine, odoh ja na kasu. Ti sad biraj nešto za sebe, ja ću da nam čuvam red. Na njene tri, ja sam dodala još toliko, jer tako je jedino fer. Evo šta smo odabrale, da ne kažem ulovile.

Majka bira:

Tes Geritsen – Suvenir: za dvojac Ricoli i Ajls sam čula zahvaljujući seriji, da ne beše Delfi kutka ne bih ni znala da postoje i knjige. Izvukla sam Hirurga i Suvenir, majka je odabrala ovaj drugi. Kažem mami da su žene u Delfi kutku mahom oduševljene Tesinim romanima, a njoj ako se ne svidi spakovaćemo Ljubici da nosi u Emirate. Ljubičin čkode je inače Egipćanin, što je posle bilo predmet sprdnje, stvarno nismo zbog toga uzele knjigu, Ljubice. Elem, deluje kao fini trilerčić za zimske dane. I biće to nešto što će cela kuća da čita, svi volimo ubistva u muzejima, ne znam kako to da objasnim.

Dr Nele Karajlić – Solunska 28: fun fact: najbolje partije lastiša, odigrala sam baš u Solunskoj. Moja kuma i dalje živi u toj ulici, zgradu od pomenutog broja. Zbog toga sam pikirala ovu knjigu odmah po izlasku iste, ali sam od jedne drage žene čula da je meh, pa sam odustala od kupovine. Majka, sa druge strane, misli da je Karajlićev humor baš to što joj treba i premda ja nisam sigurna da će u knjizi naći to što traži, podržala sam njenu nameru da je kupi. Kupovina nastavka zavisiće od toga kako joj se svidi prvi, logično.

Marta Hol Keli – Jorgovan uvek cveta posle zime: kada mi je spomenula naslov ove knjige, učini mi se da je ljubić. Onda mi mati prepriča šta je pročitala na sajtu: tri žene, Drugi svetski rat, pokret otpora. :dubokuzdah: Poukšavam da ne očekujem ništa, da ne bude ispala kao sa Pletenicom (x), al što bi mati rekla: to je i tako moja knjiga, ti sudi o svojim.

Da, mama. 🙄

Evo što sam odabrala da o njima sudim:

Lusinda Rajli – Anđeosko drvo: prvo, svi znamo koliko sam slaba na trešiće. ❤ Drugo, izvesnog vremena upala sam u toliki slump da nisam mogla ni novine da čitam. I slučajno u biblioteci nabasam na Devojčicu na litici, koju je napisala pomenuta drugarica Rajli. Krenem jedno veče da čituckam, čisto da vidim o čemu se tu zapravo radi i presedim celu noć. Nisam baš bila zadovoljna knjigom, kraj mi je baš bio nekako nezadovoljavajući, ali kriza ode kao rukom odnesena. Od tog trenutka drugarica Rajli ima specijalno mesto u mom srcu, a pošto sam trenutno u fazonu božićnih povrataka u napuštene domove i misterije koje tamo čekaju glavne junakinje, ovo nisam mogla da propusitm.

Ivana – Vonka Prokić – Rovinjska vrata: da, paaaa, svi znamo i to da sam slaba na romane čija je radnja smeštena period SFRJ. Merkam ovu knjigu već neko vreme, pa ako uđe u uži izbor za NINa (u šta sumnjam) taman ću da budem spremna. Verovatno će biti prva od ove tri koju ću pročitati. Blažena naša Jugica, ako ništa, bar nam je dala sjajnu scenografiju za romane. ❤

Džon Stajnbek – Istočno od raja: kontam da ovo ne moram da objašnjavam. 😀 Ništa Stajnbekovo nisam školovala od vremeni pa do sad i red je da to menjamo. Rekoše mi da krenem do knjige O miševima i ljudima jer kao najmanja je obimom pa ako mi se svidi da pređem na Plodove gneva i Istočno od raja, ali ja ne bih bila ja kad ne bih kontrirala. 🤷🏻‍♀️ Velika, velika očekivanja gajim, pa ćemo videti.

Pokazalo se, drage malobrojne čitateljke i još malobrojniji čitatelji, da je odlazak sa majkom u kupovinu bio plodonosan. Ponudila se čak i da mi kupi biografiju Koče Popovića, a.k.a moje partizanske simptaije, ali avaj, nije je bilo. Nisam mogla da pronađem Alijas Grejs, i to mi je baš žao, ali dobro, kakva me sve sranja (izvinte na prostoti) čekaju do kraja ove godine i u prvim danima sledeće, već ću ja naći trenutak da se počastim. 🤷🏻‍♀️📚❤

Srećne nove knjige svima koji slave. ❤

Kako da objasnim detetu?

9. decembar 2019.

Dragi dnevniče,
Javljam se sa dobrim vestima. Znaš kako se uvek desi da zadam sebi neku listu knjiga koje treba da pročitam u određenom mesecu pa je nikad ne ispoštujem? E pa, javljam ti sada da se stvari polako menjaju. Doskočila sam samoj sebi, dragi dnevniče. Nakon dva sajma i gomiletine knjiga koje sam dovukla, obećala sam sebi da ću svakog meseca pročitati bar dve knjige iz sajamskih ulova. I uspevam! Završih baš jednu, jest bila kratka, ali je sadržaj bio dovoljno izazovan pa rekoh što ne bih napisala red, dva, tri. Oko 1900 reči, nije kao da sam učila da budem sažeta. Al brzo se čita, majke mi.

Ako si, dragi moj dnevniče, sa pažnjom ispratio moje avanture sa Beogradskog sajma, onda si sigurno primetio da sam od dobrih ljudi iz Odiseje dobila razne knjige, među kojima se našla i knjiga zanimljivog naslova Mladi trogloditi. Moguće da ću nekom trenutku napisati trigliceridi, žao mi je, nije bilo namerno, moj je mozak smiješna robota. Elem, roman je delo francuske književnice Emanuele Pagano, prvi put je objavljen 2007. godine a 2009. nagrađen je Nagradom za književnost Evropske unije. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nisam imala velika očekivanja, delom zbog toga što znam koliko kvalitet dela nagrađenih ovom nagradom može da varira (setimo se, na primer, gospodina Gasta Grebera) a delom i zbog obima knjige. Znam, znam, nikad ne treba donositi zaključke na osnovu fizičkih karakteristika knjige, ali dragi dnevniče, kada se knjiga bavi temom transrodnih osoba ne očekuješ baš da će sve fino da se upakuje na svega 116 stranica. E da! To nisam rekla! Roman Mladi trogloditi bavi se pozicijom transrodne osobe u društvu, prateći na zanimljiv način odrastanje u malom mestu, proces tranzicije i život nakon prilagođavanja tela rodnom identitetu.

Pazi ovako: ovo je priča o Adel, ženi koja vozi školski autobus. Radnja je smeštena u francusku oblast Ardeš, koja se pod pritiskom savremenog doba menja, ostajući pritom bez stanovništva. To naravno znači i manji broj dece što opet dovodi do zatvaranja škola pa tako sva deca u okrugu imaju isti cilj – mali grad i škole u njemu. To takođe znači da su Adelini putnici različitog uzrasta, ali i ekonomskog statusa, što celoj priči daje zanimljivu pozadinu. Roman prati period od nekih šest meseci i na prvi pogled, prikazuje njihova putovanja od kuće do škole od škole do kuće tokom zimskog polugodišta. Ipak, dok sledimo Adelin tok misli, shvatićemo da ona nije neko ko ih samo prebacuje od tačke A do tačke B, već im postaje i prijateljica, neko kome mogu da se povere, neko ko razume njihove godine i postupke. I kroz njena razmišljanja i razgovore sa decom, polako otkrivamo i ko je Adel van školskog autobusa – postaće nam jasno da je ona pridošlica u rodnom mestu, zbog čega je meta znatiželje i nagađanja. Kako to mislim pridošlica u rodnom mestu? Pa lepo. Vratila se posle izvesnog perioda i niko je ne prepoznaje. Jer upravo je Adel, dragi moj dnevniče, transrodna osoba čijim se životom ovaj roman bavi.

Dakle, Mladi trogloditi. Manje više sam te uputila u radnju zato ću se sada fokusirati na ono što su po meni uspeli i manje uspeli aspekti ovog romana koji sam samovoljno smestila u YA romane toka svesti. Pred čitalačkom publikom, našao se skup unosa koji liče na dnevničke. Kažem liče jer nije svaki unos započet datumom. Njime se obeležava prvi unos u određenom mesecu dok za ostale možemo da nagađamo za koji su dan vezani. Umeto datuma, tekstove u većoj meri određuje mesto dešavanja – na putu do škole/gimnazije, predah, na pauzi, sama, i td. Zanimljiv postupak, rekla bih, jer nam to najpre govori da će priča u prvi plan izbaciti prelomne događaje, dok u isto vreme pokazuje ukazuje i to da nema velike razlike u svakodnevnici te da su Adeline aktivnosti istovetne svakog školskog dana, što opet može mnogo da kaže o junakinji i odnosu koji zajednica ima prema njoj. S druge strane, ono što nam ovi nazovi dnevnički unosi pružaju, jeste mogućnost da u isto vreme (čitaj u istoj rečenici) budemo i u prošlom i u sadašnjem trenutku. Obilazeći celu visoravan, Adel je često zatečena veličanstvenim prirodnim prostranstvima, veoma lepo i slikovito ih opisuje a vremenske prilike često su povezane s onim što sama junakinja misli i oseća – skoro kao da plovimo kroz neki romantičarski spis. Priroda je zapravo okidač Adelinih sećanja na mladost provedenu u tom pejzažu a mladost beše, kao i priroda u Ardešu: lepa i surova.

Evo gde priča postaje zanimljiva i gde se, avaj, javljaju problemi. Svako pažljivo čitalačko oko primetiće smenu u rodu glavnog narativnog glasa. Kada govori o trenucima koje trenutno proživljava, Adel progovara u ženskom rodu. Kada se seća odrastanja, narativni glas obraća nam se u muškom rodu. Adel će nam kroz svoja sećanja polako stavljati do znanja da sa rodom nikada nije imala problem. Džudit Batler bi joj bacila petaka jer šta je rod, ako ne društvena konstrukcija? No kako svet nije idealno filozofsko društvo, niti je bilo šta u njemu idealno, činjenica da znaš da tvoj pol ne prati rod s kojim se identifikuješ neće olakšati životne procese koji su sami po sebi dovoljno izazovni. Traumatično iskustvo odrastanja pojačano je prisustvom smrti koja je u ovom romanu uvek vezana za proces rađanja, što je, opet, iskustvo kroz koje prolaze samo žene. Mislim da ta činjenica dodatno naglašava značaj odnosno ništavnost tela koje je za Adel uvek predstavljalo područje borbe. Tokom odrastanja se osećala nelagodno zbog nesklada između onoga što oseća i onoga što jeste, ali i zbog manifestacija tuđih tela, prevenstveno bratovljevog. Poređenje i predočavanje svega što decači treba da budu i rade (primer kako patrijarhat uništava i dečake, praveći od njih svoje verne sluge), unose dodatnu napetost koja je jedana od većih pokretača radnje. Napuštanje rodnog mesta radi školovanja otvoriće mogućnosti da Adel postane ono što je oduvek osećala da jeste, ali do procesa tranzicije treba doći a ono što sledi nakon toga teško je koliko i odrastanje.

Možda ne želimo to da priznamo, ali naše odluke u suštini ne utiču samo na našu budućnost. Čak i one o kojima najviše promišljamo i koje su sasvim sigurno najbolje za nas, uvek prete da poremete krhke veze sa onima sa kojima smo bliski jer malo u prelomnim trenucima retko ko uspeva da na trenutak sopstvena osećanja ostavi po strani. Odnosi u porodici u kojima je odrastala junakinja ove priče trajno su narušeni smrću majke (ako neko planira da broji opšta mesta, evo jednog). Otac i (tada) dva sina ostaju zatečeni tragedijom koja ih je iznanda pogodila i svaki od njih trojice se sa gubitkom nosi na svoj način. U prvi plan tada izbija odnos između dva brata. Autorka je njihov odnos konstruisala tako da mu ne manjka ljubavi već razumevanja što je dosta zanimljivo jer obično jedno podrazumeva postojanje drugog. A ipak, kako odrastaju, obojici postaje jasno da ne rastu na isti načni što Aksel, mlađi brat, ne uspeva da kanališe na pravi način pa tako, prateći vekovima utvrđen put inicijacije u muškarca, ne propušta priliku da nad slabijem manifestuje svoju fizičku snagu. I kada deluje da je s godinama došlo i razumevanje i da je Aksel, ako ne prihvatio, onda bar naučio poštuje to što mu se brat identifikuje kao žena, u gradu u kom su iznajmili stan, oni se predstavljaju kao par. To niko ne dovodi u pitanje jer telo Akselovog brata više liči na žensko (on sam započinje proces tranzicije, što je meni bilo baš tužno). Čak i ako ignorišemo prvu wtf?! reakciju, jasno nam postaje da je samo pitanje vremena kada će taj odnos pući jer ne samo da je zasnovan na laži koja se servira ljudima van porodice, on je prvenstveno zasnovan na obmanjivanju sebe i pokazuje samo koliko smo ograničeni društvenim normama koje, kroz neku nakaradnu ideju normalnosti, samo ubijaju spremnost pojedinca da stane uz onog koji mu je najbliži.

Iako jaz među njima postaje sve dublji i u nekom trenutku komunikacija se obustavlja u potpunosti, oboje rade istu stvar: okreću se sebi. Razlikuje se samo pristup. Aksel se okreće usamljeničkom životu: posao obavlja u samoći a cela situacija sa smrću majke i odbojnost ideje da njegov brat postaje žena stvoriće neku vrste netrpeljivosti prema ženama generalno. Adel se, s druge strane, okretanjem ka sebi zapravo otvara ka svetu. Nakon oporavka posle operacije, odlučuje se za povratak u rodno mesto i nov život u staroj sredini. Naravno, stanovništvo koje o njoj ne zna ništa, svoje neznanje nadomešćuje glasinama, ali deluje kao da se Adel ne osvrće na njih. Pronalazi posao, zaljubljuje se (u lovca ni manje ni više, malo sam prevrnula očima), pa čudnim spletom okolnosti ponovo pokreće kontakt sa bratom. A ta činjenica će biti ključ za rešavanje misterije koja se napravila oko nje.

I tako dođosmo do trenutka kada sve kreće nizbrdo. Desiće se u jednom trenutku da se Adel i njeni putnici nađu u životnoj opasnosti. Zbog toga što je odrasla na tom terenu, Adel uspeva da ih skloni sa hlaldnoće tako što ih odvodi do pećine pretvorene u muzej. I dok čekaju spasilačke ekipe, jedan od starijih dečaka otkriva Adelinu priču. Zanimljivo, to čini dečak čiju je majku zajednica prozvala vešticom, mada je način na koji je on došao do informacija o Adelinom životu vrlo zemaljski. Elem, dok sluša kako se odvijao njen život i kako je dospela tu gde jeste, Adel ćuti, ne prekida ga, u sebi poredi priču sa činjenicama. Mislim, ok – kada je već došlo do toga da zajednica sazna ko je zapravo Adel, pokušaj ućutkakvanja bi verovatno bio kontraproduktivan, moguće da je i samoj junakinji to jasno. Međutim, koliko god ovaj roman govorio protiv diskriminacije transrodnih osoba, ja bih rekla da je ceo pokušaj pao u vodu s odabirom načina na koji će ta informacija biti obelodanjena. To nije priča tog dečaka, to je Adelina priča i na njoj je da odluči da li će je, kome i u kojim uslovima ispričati. Razloge zbog kojih se odlučila na ovakav postupak, tumačim pre svega činjenicom da je autorki stalo da pokaže da je budućnost optimistična i da će zajednice čiji su reprezenti učenice i učenici koje Adel prevozi imati razumevanja za transrodne osobe. Druga stvar je karakterizacija same junakinje. Čini mi se da je rekavši svima istinu o njenom poreklu, dečak skinuo teret s njenih leđa, ali nisam sigurna koliko je taj postupak blizak realnom trenutku deklarisanja transosobe. U svakom slučaju, mislim da je Adel ta koja je trebala da bude ta koja bi otkrila svoj identitet, ako joj je do toga uopšte stalo.

I na kraju (da, stigli smo do kraja!), kakva je presuda, pitaš se. Pa sad, iako lično nisam oduševljena, ipak mislim da bi roman mogao biti vredan čitanja jer u neku ruku stvarno odgovara na pitanje kako objasniti detetu. Adelina priča može biti sjajan prvi korak u pokušaju da se okončaju predrasude koje se možda gaje prema transosobama. Znaš ono kad kumuješ na krštenju pa pop pita da li se odričete Sotone? E tako nešto radi i Emanuela Pagano, samo što je njeno pitanje da li se odričete predrasuda. Na kraju ove knjige nalazi se zanimljiv i koristan priručnik za razumevanje svih pojmova vezanih za transrodnost i saveti kako o toj temi govoriti u novinarskom diskursu. Pročitajte ga i imajte u vidu da je Google vaš prijatelj. Taman da, kao na krštenju, pljunete na predrasude. Jer one i jesu đavolja rabota. Pu!

♥

P. S. Dnevniče, brate, pa ne mogu da ti kažem zašto se roman zove Mladi trogloditi, nešto treba sam da otkriješ. Probaj ovde x ili ovde x. Ajd živ mi bio. ❤

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: epizoda Beograd

Da, došlo je vreme za moje iskreno čuđenje kako se, k vragu, skupila ova gomiletina knjiga koju gledam ispred sebe. Čitala sam juče neke komentare vezane za postove o tome koliko je ko knjiga kupio i koliko je novca potrošio i razmišljam tako o nekim porukama koje sam razmenila tokom sajma i malo mi je bzvz što se ljudima nabija krivica što su kupili više od tri knjige. Ako sama zaradim svoje pare, valjda mogu sama i da odaberem na šta ću ih potrošiti, zar ne? I gledam posle moju gomilicu i zaključim da je zapravo problem u tome što sam kupovala u etapama svaki dan po knjigu, dve, tri (ok, nekad i pet) i eto, nakupilo se. I bi mi milo oko srca jer znam da će jednog dana moj legat biti super kul i da će u njemu svako moći da pronađe nešto za sebe.

Više od toga kako ko troši novac na Sajmu knjiga, mene bi zanimale neke druge stvari. Recimo to kako se u potrazi za knjigama zaborave osnove ponašanja pa se ne obraća pažnja na druge ljude ili šta se ostavlja iza sebe nakon završenog posla u klozetu? Takođe bi me zanimalo zbog čega ljudi misle da su bolji od prodavaca i prodavačica? Evo vežbe za sledeći sajam: ako neko kaže dobar dan, slobodno odgovorite – besplatno je. Isto važi i za hvala, ne košta ništa, pa probajte nekom prilikom. I okrenite se za sobom u klozetu.

♥

A sad knjige. Spisak, naravno, nisam imala, a i da jesam, verovatno ga se ne bih pridržavala. Znala sam da ću sigurno svratiti na četiri štanda, a sve ostalo šta uleti. I bogume, uletalo je, često, ali sam vodila računa da ne kupujem samo zato što je jeftino. Najviše knjiga sam kupovala dok sam delila kataloge, hvala svima koji su ih uzeli, a vi koji ste me gledali kao da vam prenosim šugu želim da vam se ne dopadne nijedna knjiga koju ste kupili. Šalim se, šalim se. Nema ljutiš, znam da ste too cool za nas jadnike koji radimo na Sajmu.

Dakle, četiri štanda: htela sam da im moja kupovina bude prva, znate ono kakva vam je prva kupovina, takav vam je ceo dan i mislim da mi je to je pošlo za rukom na štandovima Odiseje i Dokaz izdavaštva, pošto su mi bili blizu. Sa štanda Odiseje ponela sam dva cegera i finu gomilicu knjiga, od kojih će se većina useliti u biblioteke malaca koje poznajem. Sebi ostavljam novu knjigu Jasminke Petrović Mene je teško ne voleti – sad šaljemo specijalni pozdrav Stašoniju, starom drugu, takođe dobrom čoveku, koja se pobrinula da ne ostanem bez potpisanog primerka. Fala ti druže, vodila bih te na kafu, al sam sve pare dala na knjige. ❤ Od finih ljudi iz Odiseje sam takođe dobila divne knige, o kojima ćete čitati do kraja godine, majke mi mile. Sto sati mraka već počela da čitam, Mladi trogloditi će najverovatnije biti moja pauza tokom tradicionalne #nonfictionnovember akcije. Medenjak sam pojela. ¯\_(ツ)_/¯

Drugi štand koji sam obišla u želji da im kao prvi kupac donesem berićetan sajam bio je štand Dokaz izdavaštva. Nataša je tako jedno divno biće i ja sam je taaaako udavila, ali šta ću, ne mogu da se uzdržim kad nešto volim. A Dokaz me baš navukao na čitanje nordic noir žanra, toliko da planiram stručnije istim da se pozabavim. Kupila sam Živi pesak i sad sam ponosna vlasnica sva tri izdanja ove super kul izdavačke kuće. Nataša, ako ovaj tekst dođe do tebe, izvini još jednom na davljenju, ali nisam ja kriva što su knjige vam knjige taaaako super. ❤

Jedna od ukupno četiri knjige za koje sam znala da ću sigurno uzeti bio je novi roman Rute Sepetis pod nazivom Fontane tišine. Izdavač je Urban reads. Jedared sam iz biblioteke uzela U moru zrno soli i ostala sam bez komadića srca do kraja knjige tako da sam znala da ću je uzeti čim sam videla da izlazi. Nakon te kupovine, prestala sam da nosim karticu sa sobom, mada mi to nije previše pomoglo.

Sledeća stanica: Partizanska knjiga. Moji podgorički saborci. Moj prvi izbor je bio YUgoslav, Ane Vučković. Kontam da ne moram previše da objašnjavam zašto, sve vidite iz naslova. 😀 Onda sam se setila da u svom legatu želim i dela Daše Drndić, pa sam uzela i njih. Babićev Yahoo već ima novog vlasnika. Saborci su nam poslednjeg dana doneli i partizan(s)ke krofne, a bedž je takođe super kul.

 

 

Partizani nisu jedni podgorički saborci koje sam srela na Beogradskom sajmu. U hali 4 bili su i dragi ljudi iz izdavačke kuće Imprimatur. E njih sam isto davila, svaki dan kad krenem sa svojim katalozima. Mnogo mi je krivo što me je glupi sajam samleo do te mere da nisam mogla da se družim s njima i van hale, ali biće prilike. Naravno, pazarila sam i kod njih. I naravno, dobila sam knjiški poklon. 🙂 Uzela sam roman U mraku, češke autorke Ane Bolave i zbirku prika Mandarinske patke Milanke Blagojević, a Divlje gradove sam dobila. Uzela sam i još jedan primerak Kamenitih priča, ali sam ih već udomila. Mnogo se radujem čitanju Aninog romana; odvojila sam pet knjiga kojima ću se prvo posvetiti i U mraku je jedna od njih. I sledeći put kad se vidimo, mora pasti dupla tura, da nadoknadim ovu koju sam propustila. ❤

Ove godine sam fino pazarila i na štandu zrenjaninske Gradske biblioteke. Uzela sam Albaharija sam čitala samo jedan roman (jedan je ostao nedovršen) pa rekoh možda priče budu srećnije rešenje. Drame Milene Marković sam pokupila jer mogu da zatrebaju ako se jednog dana odlučim da završim ovaj fakultet (šalim se, krećem sa spremanjem opšte 3, živa nisam). Na njihovom štandu sam uzela i roman za gospođu roditeljicu. Reč je o romanu Magareće uši, izvesne Olivere Skoko. Glavna junakinja se zove Ljubica, kao moja sestra, pa sam pomislila da bi se majci dopao i nisam pogrešila. Dok sam ja sređivala ovaj tekst, ona je već dovršila čitanje. Gospođi majci sam uzela ukupno sedam romana, gospodinu ocu samo jedan, najviše zbog toga što on i ja uglavnom čitamo iste stvari. Njihove knjige nisam računala u ovaj haul (ili houl ili kakogod) jer će tekst i tako biti predugačak, ali ako baš imate želju da vidite, javite.

Kad smo već u Vojvodini, onda treba reći i da sam pazarila na štandu Matice srpske. Tu sam uzela čuvenog Dovlatova za 50 dinara. Bilo je trenutaka kada su svi pričali o njemu, svi redom su ga hvalili a hajpovane knjige i ja se retko kad razumemo i zbog toga se nisam preterano trudila da dođem do njegovih knjiga. Na Instagramu videh da na štandu Matice može da se nađe za 50 dindži i rekoh sebi da je konačno došlo vreme da vidimo da li je hajp opravdan. Kupila sam još i delce Dajane Milovanov Persefona i Arijel: ženske figure i kulturno pamćenje u poeziji Silvije Plat. Da li treba dalje da objašnjavam zašto sam je uzela? Hvala Plakiju na dojavi. ❤

I dalje smo u Vojvodini. Dok sam delila kataloge na galeriji hale 1, naletela sam i na Solaris. Nosila sam se mišlju da pokupujem sve delove omiljenog mi serijala o agentu Pendergastu, ali sam ipak odustala. 😦 Dobri čika sa štanda mi je rekao da Preston i Čajld nemaju agente za Evropu te da su šanse za dalje objavljivanje nastavaka mizerne, što me je jako rastužilo pa sam kupila Tvenovog Tajanstvenog stranca da si podignem moral. Koliko sam načula, to je roman o Tesli, tj. o odnosu Tesle i Tvena i jedna od knjiga koje nikad nisam uspela da upecam u biblioteci. (Znam da knjige nisu šarani, da se ne pecaju nego pronalaze i slično, ali gledajte na ovo kao na pesničku slobodu).

 

U nekom trenutku, moj štand je posetila i Nađa iz Darme, što me je podsetilo da treba da uzmem i njihove dve nove knjige. Pomogla mi je da ih nađem (odmah do Šešelja) pa sam tokom jednog deljenja svratla i do njih. A Selmu sam videla na Instagramu i kod Vesne pa rekoh daj der i prvu Nobelovku da usvojim.

 

Sad bih vam ukratko predstavila dva bisera moje sajamske kupovine. Prvi je moja davnašnja želja: Bela, dijete moje drago: pisma. Reč je o kolekciji pisama koje su razmenjivali Krleža i Bela, urednik je Vlaho Bogišić. Umrla sam malo od sreće kad sam je videla i nisam razmišljala ni sekundu. Gajim tu nerazumljivu ljubav prema Krleži, ne znam zašto, ali tako je. A druga lepotica je moja omiljena božićna priča još od onomad sa umalo ne udavih od suza uz Diznijevu verziju. Jedan je Dikens i jedna je Božićna pesma. Nije baš bila planirana, više je bila stvar trenutka, da ne kažem ljubav na prvi pogled.

Literaturu za već pomenuti #nonfictionnovember dopunila sam sledećim naslovima:

1. Radovan Vučković Likovi žena u Andrićevom delu – jer sam slaba na studije o ženama u Andrićevom delu.
2. Lazar Džamić Cvjećarnica u Kući cveća – jer volim Džamića.
3. Lin H. Nikolas Otmica Evrope: sudbina evropskih dragocenosti u Trećem rajhu i Drugom svetskom ratu – uprkos činjenici da je kolega iz Geopoetike rekao meh.
4. Karen Ofen Evropski feminizmi jer smrt patrijarhatu!
5. Met Ričards i Mark Lengtorn Fredi Merkjuri: život, smrt i zaveštanje – suštinski, ovo je poklon za sestru mi, al daleko je januar pa ću je pročitati prva. #sorry ❤

Još tri pasusa i kraj, obećavam. Dobro, možda četiri. Ali kratka četiri pasusa, majke mi.

Iako tvrdim da je galerija hale 4, mesto gde se nalaze prodaci polovnih knjiga, jedino mesto koje vredi posetiti na Beogradskom sajmu knjiga, ove godine nisam imala dovoljno vremena da mu se posvetim kako dolikuje. Posetila sam samo dva štandića u kojima sam poslednji put pronašla najveće bisere svojih sajamskih kupovina, ali ovaj put sam uspela da pronađem samo roman U potpalublju Vladimira Arsenijevića (inače moje simpatije, spomenuh to već jednom x) i roman Beket i jastog drage mi Mire Otašević. Našla sam još i Melanktu Gertrude Stajn i to tek kada sam je primetila na fotografiji gomile Reč i misao izdanja koju sam napravila na jednom od štandova.

Nakon povratka iz Podgorice, stvorila se čudna potreba za poezijom pa je sajam došao kao poručen. Odavno mi se htela zbirka Vitomirke Trebovac pa sam poslednji radni dan iskoristila da se počastim. Onda sam se setila da i Ognjenka Lakićević ima novu zbirku pesama pa sam uzela i nju. A u subotu je Tanja Stupar Trifunović bila na našem štandu i Ljubica, urednica a ne sestra, je rekla da sam jelte obožavateljka pa sam od Tanje dobila zbirku pesama. E, DA! Srela sam i Senku Marić na štandu IK LOM! I setila me se, al se nije upašila. Mada, možda je bila u fazonu ajde da se pravim da sam srećna što je vidim, možda me ne bude smarala ovaj put. Za sve koje interesuje naš prvi susret, informacije se nalaze u prvoj epizodi serijala Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: x.

I najdivnije na kraju. Na kraju hale 4, kad se prođu štandovi kojekakvih patriotskih čuj mene desničarskih organizacija, sva ministarstva, manastiri i eparhije, nalazio se se i štand Nurdora. Za one koji ne znaju, Nurdor je organizacija koju su osnovali roditelji i prijatelji dece lečene od raka i njihovih porodica sa idejom da se poboljša kvalitet lečenja i života obolelih mališana i njihovih porodica. Na štandu su se prodavale knjige, šolje, igračke, majice i druge sitnice i ja sam na štand naletela sasvim slučajno, dok sam pokušavala da prenesem hranu kroz što manju gužvu. Sa sve ručkom, stala sam da pogledam šta ću i kako ću i kupila sam svašta. Knjige koje vidite na fotografiji i još neke koje su završile kod majke. Kupila sam i termos šolju i magnetić i bedžić. I to mi je najdraža sajamska kupovina. I mnogo mi je krivo što su toliko gurnuti, da li je iko stao na štand glupavog ministarstva na početku hale 4? Ili koja je poenta Šešelja u hali 1 ili one Pink panter likuše? Želim da se nađem u glavi onog ko pravi tu raspodelu na jedan dan, samo da vidim o čemu ta osoba razmišlja i kakvim se principima vodi. Znam, znam, svako plaća štand i bla, bla, ali neke stvari ne treba gledati kroz novac, naročito kada decu leče građani sms porukama.

♥

Kada se sve sabere i oduzme, za preživljeni prvi sajam, zaslužni su ljudi. Sandra, kod koje sam bežala kada ludilo na mom štandu postane preveliko. Pobunjene čitateljke, koje su mi u kriznim trenucima donosile vedrinu i hranu. Romana i njena kritika koja se uvek završava sa uzmi je sister, imam ja pare. Vesna i crna čokolada. Cajka i dva zagrljaja. Adri (plus beba <3) i njena pozitivna energija. Jovana i Deana, dve najveće legende bookstagram zajednice. Davorka sa odličnim spiskom i Jelena koja mi je verovala dovoljno da uzme Dorte Nors. 🙂 Dve genijalne devojke, Ina i Ana i njihova Excel lista. 🙂 Svi, apsolutno svi ljudi koji su došli da se jave i pride me pustili da ih davim pričom o knjigama i svi divni ljudi sa kojima sam delila autobus ovih 7 dana i koji su junački izdražali moj parfem pod nazivom 12 sati sajma je ubilo dezodorans. Živeli! ❤

Gde se sreću Marina Tucaković i Gast Greber

Grupa Magazin je, sad već daleke 1987. objavila, po mom skromnom mišljenju, svoj najbolji album, na kojem se nalazila i pesma pod nazivom Idu dani. Tekst ove, apsolutno potcenjene pesme napisala je Marina legendarna Tucaković i u refrenu ona kaže:

Idu dani,

i sve je,

i sve je odnio vrag…

Dalje se pesma vraća svojoj ljubavnoj tematici, ali mene je ovaj deo najviše zanimao, onomad dok sam pomenutu kompoziciju izvodila pred ogledalom, u omiljenoj mi beloj haljinici sa borovnicama na kragni. Šta je vrag odnio i zašto? I od mojih koncerata prošle su decenije tokom kojih se odgovor sam nametnuo, a ovi stihovi, kao i mnogi Marinini, ostali su upamćeni kao jedna od životnih istina. I tako, dok sam čitala zbirku priča Dani, luksemburškog autora Gasta Grebera, često mi je na pamet padala mi je ova pesma, najpre zbog imena, a onda mi se učinilo da Greberu imao slično pitanje na umu. No, krenimo redom.

Reč je o zbirci sastavljenoj od devet kratkih priča koja se 2016. godine našla na listi dobitnika Nagrade za književnost Evropske unije. Greber je ujedno i prvi je pisac iz ove male evropske kneževne čije se delo našlo u mojim rukama. Od ove činjenice on, naravno, nema nikakve koristi, ali mislila sam da je bitno spomenuti i taj zanimljivi podatak, naročito zbog toga što sam očekivala da će mi priče iz ove zbirke bar malo luksemburško društvo. Nisam dobila to što sam očekivala, to se i tako retko dešava, ali daleko od toga da je zbirka Dani potpuni promašaj.

Iako je svaka priča je celina za sebe, postoje određeni zajednički elementi. Najuočljiviji je svakako način pripovedanja: Greber se odlučuje za smenjivanje pripovedanja iz prvog i pripovedanja iz trećeg lica, što olakšava približavanje junacima i situacijama u kojima se nalaze. A te situacije jestu druga zajednička karakteristika. U svakoj priči, one su Greberovo oruđe za dolazak do onoga što ga najviše zanima a to je odgovor na pitanje šta se dešava sa ljudima kada se zateknu u neočekivanim životnim situacijama, onim koje menjaju život iz korena, rečnikom Magazina i Marine Tucaković rečeno: šta ostane kada sve odnese vrag. Priče su osmišljene tako da funkcionišu i na nivou ličnog i na nivou univerzalnog, a ono što je meni bilo posebno zanimljivo jeste svestnost Grebera o životu priče. Čini mi se da on i od publike zahteva isto što i od junakinja i junaka a to je da misle o datom događaju, o toj ekstremnoj situaciji posle koje ništa nije isto, o sebi i svojim reakcijama.

Ipak, nije sve tako lavli džavli. Uspešnost priča izuzetno varira, toliko da sam se zapitala da li je moguće da ih je isti čovek napisao. Zbirku otvara priča Seoska idila u kojoj, kroz priču čoveka koji je učestvovao u saobraćajnoj nesreći sa smrtnim ishodom, Greber zapravo ispituje pitanje odnosa pojedinca i zajednice. Kroz priču se tematizuje princip ubiti a ne biti ubica pa se tako junak, iako oslobođen krivice, svako jutro susreće sa drugom vrstom sudija: sa svojim sugrađanima. I dok se pitamo zašto bi iko do vraga ostao u mestu gde ga svi smatraju ubicom, Greber otkriva kako zajednica formira svoje mišljenje i kako se pojedinac nosi s istim. Kompleksnost situacije u kojoj se junak nalazio i njegov način da se bori sa posledicema nesreće koja se dogodila pred publiku je doneta na sjajan način jer kako priča odmiče, publika najpre dobija sve razloge da se nađe na strani meštana, da bi nam na kraju bilo predočeno da smo i sami podlegli tumačenju bez činjenica i priklonili se mišljenju većine.

Onda imamo priču I zašto uvek ja. U centru zbivanja je jedan drndoš kojem je, nekada davno, Romkinja izvukla novce i on od tada ima neko patološko nepoverenje prema ljudima koji ga zaustavljaju na ulici. I sad, ja razumem da je ideja iza svega da se prikaže prosečni Evropljanin i da se istom natrlja na nos skučenost razmišljanja i priklanjanje stereotipima, ali, za razliku od prve priče gde je kritika zajednice suptilna a ipak jasna, ovde se u potpunosti izgubila. Autor kroz priču pokušava da ismeje svog junaka, tj. ono što on predstavlja i njegove poglede na svet, ali uspeva samo da stvori dozlaboga iritantnog drkoša. Šta izgubljenih 100 franaka učini čoveka…

Opet jedan svetliji primer: priča Poklon. Smeštena u trenutke praznične euforije, priča počinje informacijom da glavnu junakinju vara muž. Kupovina poklona, kao neizbežna aktivnost prazničnih dana, biće povod za junakinjino promišljanje o fazi života u kojoj se trenutno nalazi, što će neminovno dovesti do velikih prekretnica. Njena nerovza i nezadovoljstvo osećaju se u rečenicama a atmosfera priče prati njene unutrašnje nemire. I onda saznajemo da njegova izdaja nije jedina, a ni najbitnija. Izdaje je, takođe, i sospstveno telo, što je, zapravo, i povod za već pomenute velike prekretnica. Kroz jedan, popularno rečeno, rant, junakinja pronalazi način da fokus pomeri sa negativnih emocija na sebe i svoju ćerku i to je najbolji poklon koji je mogla da pokloni sebi i onima koji je vole. Ono što mi se baš i nije dopalo u ovoj priči jeste pristup temi majčinstva, gde se jasno pravi razlika između dva tipa: njena majka je dobra, topla, praktična ženica puna ljubavi, dok je njegova koncentrisana na formu i mišljenje drugih, stvarajući od svog sina snoba i Edipovca.

Ženskim telom i autonomijom istog, Greber se takođe bavi i u priči Ples do daske, i to dosta direktnije i potpuno pogrešno. Dok se oporavlja od raskida, junakinja ove priče izlazi s prijateljima u noćni provod. U jednom od tih provoda, igrajući na podijumu, susreće tipa s kojim stupa u komunikaciju uprkos negodovanju prijateljice i sopstvenom instiktu. Tip joj sve vreme dodaje novo piće i ona u jednom trenutku shvata da nema kontrolu nad svojim telom. U sledećem već pokušava da pobegne od tipa. Ne uspeva i tip je siluje na mračnom parkingu. Jeste ovo baš veliki spojler, ali mislim da je neophodan jer autor kroz priču sve vreme provlači sledeće stvari: izazovno igranje, zgodno žensko telo, alkohol i mračni parking. Iako u samoj priči nema direktnog optužujućeg tona i počinilac biva uhapšen (privremeno, kaže pripadnik snaga reda i mira, iako je uhvaćen na delu) jasno je upozorenje da pazite šta radite, jer vas zgodna tela, mračni pakrinzi i alkohol dovode u opasnost. Ne, brate prijatelju, sve si pogrešno skontao. Evo grafikona, ako ti je tako lakše:

Našla sam ga ođe (x)

Ostale priče su onako. Zanimljiva je bila o piscu i penkalu i uzrocima nemogućnosti pisanja. Onda ima i ta priča Sunce, koja me dosta podseća na Harmsa, ali nikako ne mogu da skontam kako se ona našla u zbirci jer mi se čini da joj ni po čemu ne pripada. Ispričana iz dečje perspektive, lišena svake suvišne reči, ona govori o najvećim žrtvama oružanih sukoba. Zanimljivo osmišljena i solidno napisana, meni i dalje štrči iz cele zbirke, šta ću…

♥

I na kraju, šta je odnio vrag i zašto? Vrag je, drugarice i drugovi, odnio sve. Zašto? Jer mu je posao da iskušava. I Greber to zna pa se zato pita šta ćete i kako ćete kad se iskušenje desi? Ostajete li bez volje ili nastavljate put? Dani vam pružaju mogućnost da sagledate neke od opcija. Ne postoji jedno rešenje jer nismo svi isti. I ne postoji savršena zbirka priča jer ni ovo s*anje od sveta nije savršeno.

Al što bi rekao grafit u Titogradu:

P. S. Mnogo elokventnije tekstove možete naći kod Isidore (x) i Sandre (x).

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.