Pipi Duga Čarapa na brodu

Grom i kakao!

Ovaj tekst možda neće biti ono što od njega očekujete…

… ali na samom početku moram nešto da vam priznam: prvi put sam pročitala Pipi kada sam polagala Književnost za decu, što se, sudeći po mom indeksu desilo pre ravno pet godina, dakle u dvadeset i osmoj godini moga života. Znam, i ja sam se šokirala kad sam to shvatila, moja mama i dalje ne veruje. Jer u našoj se kući uvek čitalo i dok sam odrastala, mama je vodila računa da uvek imam nove knjižice, slikovnice i dečje enciklopedije. Kruži priča da je jedne godine moja mama otplatila letovanje prodavcu knjiga koji ih je posećivao u fabrici u kojoj je radila. Ali naslovi poput Pipi i Hajdi nikada nisu postali deo moje biblioteke a nisu mi privlačili pažnju ni u obdaništu. Ni danas ne znam da objasnim kako je moguće da osoba stigne do četvrte decenije postojanja i da ne pročita Pipi (i Hajdi), ali eto. Čudni su putevi odrastanja.

A onda je došao već pomenuti ispit iz Književnosti za decu. Iskrena da budem, nisam pročitala ni peti deo zadate literature, ali jesam pročitala Pipi. I bila je to trenutna ljubav, no kako ja retko kad imam sreće sa pitanjima, izvukla sam Gulivera. Probala sam da zamenim u nadi da ću dobiti ono što sam želela, ali ne. Uvalio mi je još goru opciju: Malog princa. A pošto ja Malog princa organski ne mogu da smislim u očaju sam stala da ga molim da me pita Pipi, preklinjala sam bez trunke blama, imam i svedoke (pozz za Joko Koko), ali avaj! Tog septembrskog jutra mi se nije dalo da podelim svoje oduševljenje likom i delom Pipilote Viktualije Roletne Nane Jevremove Kćeri Duge čarape, ćerke kapetana Jevrema Duge Čarape, nekada straha i trepeta mora, sada kralja domorodaca, koju svi zovu samo Pipi i zato sam, kada mi se ukazala ova prilika, oberučke prihvatila pa tako ovog septembarskog popodneva pred sobom imate jedan fangirl tekst.

Screenshot_20180825-220342.jpg

Pipi Duga Čarapa na brodu, drugi od tri romana koje je ovoj o riđokosoj pegavoj devojčici napisala švedska spisateljica Astrid Lindgren, povod je zbog kojeg smo se okupili na ovoj adresi, ali mi se čini da će o samom romanu biti najmanje reči. Radnja je ponovo smeštena u mali, malecki grad u kom Pipi živi u Vili Vilobrdi, koju posebnom čini, između ostalog, i konj koji stoji na verandi. Osim njega, tu je i majmun po imenu Čika Nilson. Pipi je, kao što već verovatno znate, siroče. Njena mama je umrla dok je Pipi bila u kolevci a tata joj je nestao na moru, ali pošto je bio prilično debeo, Pipi je zaključila da nema šanse da se udavio te da ga je more izbacilo na neko ostrvo, na kom je on kasnije postao kralj domorodaca. Pipi brine sama o sebi, živi od zlatnika koje joj je ostavio otac a društvo joj, pored ljubimaca, prave i komšijska deca Tomi i Anika.

Sam roman je sastavljen od nekoliko kraćih epizoda, tačnije avantura koje uglavnom organizuje sama Pipi, mada se poneka desi i onako spontano. Tako dobijamo priliku da, zajedno sa Pipi, Tomijem i Anikom, odemo u kupovinu koja je poprilično slobodnija od one na kakvu smo navikli ili da saznamo kako to izgleda kad u školu ideš samo malo, ali taman toliko da ne propustiš školski izlet. Tu je i odlazak na vašar i intervencija tokom pozorišne predstave zbog koje ćete se glasno kikotati bez obzira koliko ste stari. Saznaćemo ponešto o drvetu koje rađa sokove, ali i o neophodnosti slanja poruke u boci. Roman zatvara dolazak finih gostiju, koji će se pojaviti iznenada i koji će u isto vreme silno obradovati Pipi i neizmerno rastužiti Aniku. Dalje neću više ništa da odajem, da ne pokvarim iznenađenje.

Već sam rekla da mi se čini da će u ovom tekstu najmanje biti reči o samom romanu i sad je red da vam pojasnim kako se to desilo. Dok sam se trudila da pišem samo o romanu, sve više sam klizila u prepričavanje. Onda sam odustala, još jednom pročitala roman, pregledala beleške i zaključila da je možda najbolje da samu radnju stavim u drugi plan i fokusiram se na ono što je zajedničko svim ovim pričicama a to je, naravno, Pipi. Jedan od utisaka koji sam imala još nakon prvog čitanja a koji sam potrvrdila baveći se ovim tekstom jeste to da je Pipi zaista jedan fenomen u dečjoj i književnosti uopšte i da nije ni čudo što je izazvala pravu lavinu komentara kada se prvi put našla u rukama kritičke i čitalačke javnosti. Pipi je junakinja zasnovana na vrednostima koji su potpuna suptrotnost onome što se u dečjoj književnosti do tada sretalo, specijalno kada je u pitanju karakterizacija devojčica i ta činjenica nikako nije mogla mirno da uplovi u književni kanon. Oni koji su kudili Pipi, kao svoje argumente izneli su činjenice da Pipi odrasta bez kontrole odraslih što dovodi do toga da ne ide u školu, nema osnovno vaspitanje, sklona je laganju i ne poštuje figure autoriteta bez obzira na oblik u kom se pojavljuju. Protetsti takozvanih Pipinih protivnika išli su dotle da su zahtevali da se knjiga o Pipi zabrani, ali mislim da ono što bi trebalo da nas navede na razmišljanje jeste činjenica da se i danas, bez obzira na progres koji je očigledno napravljen, većina pisaca za decu i mlade, i još veći broj kritičara, i dalje vodi idejom koju su davne 1945. imali i švedski kritičari a to je da se o deci piše u tradicionalnim okvirima u kojima su ona prikazana kao jednodimenzionalna dakle ili kao dobra ili kao loša, rodno normativna, apolitična i aseksualna bića.

No uprkos svim negativnim komentarima koji su se pojavili, Pipi je uspela da osvoji srca devojčica i dečaka širom sveta iz prostog razloga što je bila sve što ono što deca žele da budu. Njoj je dodeljena sloboda i mogućnost izbora i mada takav način odrastanja svakako ne bi bio moguć u stvarnom životu, Pipi se izdvojila kao neko ko svojim postupcima mladoj publici pokazuje da ipak imaju opcije i mogućnosti da utiču na svoje odrastanje i više od toga: ona ih ohrabruje da te mogućnosti iskoriste. Uzmimo kao primer njen odnos sa Tomijem i Anikom, koji je dušu dao za analizu svih aspekata Pipinog lika i preko kojeg se zapravo najbolje i vidi koliko daleko je Astrid Lindgren otišla u pomeranju književnih granica kada je u pitanju karakterizacija junakinje.

Screenshot_20180909-230038.jpg

Bez obzira na to koliko je Pipi neobična, svaka priča o njoj dešava se u svetu koji je poznat čitalačkoj publici i taj mali, malecki gradić u kojem Pipi živi nije imenovan upravo zbog toga da bi svako u njemu prepoznao mesto u kome živi. Tomi i Anika, brat i sestra sa kojima Pipi provodi dane, predstavljaju ono što bismo nazvali dobrom decom: poslušni su i lepo vaspitani, redovno idu u školu i slušaju starije. Na prvi pogled, preko likova Tomija i Anike, odnosno načina na koji su predstavljeni, ističu se sve osobine koje Pipi ne poseduje, što je i dovelo do toga da knjiga bude kritikovana. Međutim, ono što je autorka uradila, a što je kritičkom oku zaslepljenom krutim pravilima promaklo, jeste da se preko karakterizacije Tomija i Anike zapravo vrši karakterizacija same Pipi. Za razliku od Tomija i Anike, Pipi nema takozvano formalno obrazovanje (i stvarno tablica množenja treba da se preimenuje u tablicu gloženja, jer realno, ko se od nas nije gložio sa roditeljima dok je učio da množi), ona uči kroz životna iskustva. Tomi i Anika su naučeni da poštuju odrasle i prihvataju njihovu reč kao pravilo, dok Pipi dela po sopstvenom osećaju pravde i mada izgleda kao da nema poštovanja prema odraslima, to zapravo nije tačno. Odrasli poštovanje od Pipi mogu da dobiju samo ako su zaslužili, odnosno ako tretiraju nju i njene prijatelje sa istim poštovanjem koje se zahteva da deca iskažu prema odraslima. Sjajno je što u romanima o Pipi, mi zapravo vidimo da su odrasli predstavljeni kao dobri ili loši, što je, ako mene pitate, sjajna kritika tadašnjih trendova u pisanju. I kao što dobra deca bivaju nagrađena a loša kažnjena, tako se, u svetu koji je kreirala Astird Lindgren, isto dešava sa odraslima: ako je Pipi zadovoljna njihovim ponašanjem, primiće ih u svoju zajednicu. Ukoliko nisu dobri, upadaju u njenu mašinu koja ne staje dok ih Pipi ne ismeje i u potpunosti postidi. Genijalno, zar ne?

Važno je reći da Pipi uvek radi ono što joj se sviđa i na način koji sama odabere. Tomi i Anika je upoznaju sa stvarima i događajima koji se dešavaju u tradicionalnom porodično životu što Pipi kasnije prilagođava sopstvenim željama što govori dosta o emacipatorskoj ulozi koju ima a koju najpre demonstrira u odnosu sa Anikom. Njih dve su predstavljene kao vršnjakinje koje nemaju apsolutno ništa zajedničko. Osim što je slika i prilika dobre devojčice, Anika je dosta uzdržanija i sklonija razmišljanju, dok je Pipi uvek sigurna u sebe i orna za avanturu. I dok Pipi svojim postupcima negira postojanje bilo kakvih granica, toliko je Anika ograničena standardima nametnutim od strane odraslih. Sve dok ne upozna Pipi, to jest. Družeći se sa Pipilotom, Anika se polako oslobađa (da ne kažem osnažuje) i taj je proces konstantan i gradacijski predstavljen, od sitnica do odlaska u brodolomnu avanturu. Anika ne menja suštinske stvari u svom karakteru i to je odlična stvar. Primera radi, čak i kada prihvati recimo odlazak u brodolomnu avanturu, ona ne prestaje da postavlja pitanja i da se interesuje za svaki detalj plana. Ono što se menja jeste činjenica da sada prihvata da postoje i druge mogućnosti, odnosno da ono kako smo naučili da treba nije uvek najbolje moguće rešenje i da svet neće propasti ako se za to novo rešenje i odlučimo. Anika u tom smislu predstavlja svaku devojčicu koja tokom svog odrastanja (a možda baš podstaknuta Pipilotinim likom) shvati da su granice zapravo izmišljene i da nema ništa loše u tome ako odlučimo da ih ignorišemo.

Ako bismo se odličili da na papir stavimo sve Pipilotine osobine, onda ne bismo smeli da izostavimo njenu fizičku snagu i talenat za pričanje priča. Namerno sam njena preuveličavanja nazavala talentom za pričanje priča jer sve te epizode koje su se možda desile, ali vrlo verovatno nisu, nemaju lošu nameru, mada je zbog njih Pipi ispadala lažljivica. U romanu Pipi Duga Čarapa na brodu ona sama na jednom mestu za sebe kaže da izmišljanje baš liči na nju i da voli da se pravi važna. Ali hej, zar nije celo naše, a bogume i svetsko, narodno stvaralaštvo upravo to: preuveličavanje i preoblikovanje događaja, koji su se možda desili, ali vrlo verovatno nisu, u skladu sa afinitetima onogo ko priča? Hvala Astrid, upravo si mladim čitateljkama i čitaocima rekla da je uživanje u tim pričama super zabavno, ali da ne treba da ih shvataju zdravo za gotovo.

Što se tiče Pipine fizičke snage, i ona je, naravno, pogrešno protumačena. Čini se da u najvećem broju slučajeva, Pipi kao da nje nije ni svesna. Mislim da je tu stvar ista kao i u epizodi sa flekicama (koja mi je, uz pozorište, omiljena u ovom romanu). Mi smo to što jesmo, i često neke svoje osobine ili fizičke karakteristike uočimo tek kada nam ljudi oko nas na njih skrenu pažnju. Pipi ceo svoj život živi sa tim da je snažnija od druge dece (i odraslih), za nju to nije ništa čudno. I zanimljivo je što ta fizička snaga nije stavljena u prvi plan, odnosno Pipi je ne koristi uvek kao sredstvo da se obračuna sa onima koji pokušaju da se spreče u njenim naumima. Ona se najpre oslanja na domišljatost i maštovitost i te vrline su ono što joj pomaže da pomeri granice koje su odrasli namtnuli. Naravno da se desi, tu i tamo, da izlema nekog nevaljca, ali samo u situacijama kada su slabiji ugroženi (konj na izletu, starac koji prodaje kobasice na vašaru). Dakle, ponovo se vraćamo na ovo: Pipi ima svoj sistem vrednosti i njime se vodi bez obzira da li nailazi na odobravanje zajednice ili ne. #yougogirl ❤

Grom i kakao!

Moram da privodim ovaj tekst kraju!

Ako ste došli do kraja, svaka vam čast. I da, sigurno ste primetili da moj tekst slavi Pipi kao junakinju koja afirmiše ideju osnaživanja devojčica, devojaka i žena. Pipi je tu ideju odlično ponela jer feminizam i detinjstvo imaju više sličnosti nego što se misli. Pre svega mislim tu na problematizovanje pitanja izbora i lične slobode. Pipi svojim delanjem pokazuje da devojčica može da bude samostalna, jaka, otrsita, glavna. I nemojte da vam bude glupo da uzmete sebi primerak, ako se do sada niste upoznale sa Pipilotom. Na kraju krajeva, nikada nije kasno da probudite Pipi u sebi. A onda je samo nebo granica!2018-09-15 04.28.47 1.jpg

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. S. Spavaš li mirno, sine Dragane?!

Advertisements

Srećni ljudi čitaju i piju kafu

Pre izvesnog vremena, dok sam lamentovala nad analizom jednog romana za potrebe zbornika Rat iz dečje perspektive, Ljilja me je podsetila na Kajzera i njegov stav prema kome nas naslov priprema na poseban svet književnog dela. Ono što Ljilja tada nije znala (mada je možda zaključila čitajući tekst) jeste da je time praktično privela moj rad kraju, ali i je obeležila i sva moja naredna čitanja jer mi je sada promišljanje o vezi naslova i sadržaja jedna od polaznih tačaka pri analizi pročitanih knjiga. Fala, Ljoki. Upravo zahvaljujući tom momentu i očekivanjima koja je naslov stvorio, roman Srećni ljudi čitaju i piju kafu svoju karijeru je počeo kao must read a završio kao jedno od najvećih razočaranja ove godine.

Naslov mi se svideo toliko da sam odmah poželela da kupim knjigu. Nisam jer kao štedim za London, pa rekoh ne moram baš sve knjige da imam. I sad mi je drago što je nisam kupila jer knjiga je toliko loša, mnogo loša, umrla-bih-od-tuge-da-sam-bacila-500-dinara-na-nju loša. Nisam planirala da pišem o ovom romanu, stvarno. Ali onda sam podelila svoje nezadovoljstvo na instagramu i premda se većina složila sa mnom, bilo je i onih koji nisu pa sam htela, kao i obično, da razjasnim zašto mislim da je ova knjiga gubljenje vremena. Ljudi se uglavnom hvataju za činjenicu sa je roman napisala psihološkinja sa iskustvom u praksi i da, samim tim, zna o čemu govori jer roman delom obrađuje i proces tugovanja, odnosno prevazilaženje traume. Da, paaa… Ne sumnjam da zna o čemu govori i da se držala toga, možda bi nešto od ove knjige i bilo. Ali pošto je oduvek želela da bude spisateljica :smajlikojipovraća: skrenula je u skroz neke druge vode i avaj! Iskreno se nadam da je bolja u komunikaciji sa pacijentima. Sledi objašnjenje tj. rant, kako bi to rekli u buktjuberskom svetu. I biće spojlera, pa ako imate želju da pročitate roman, vreme je da prestanete da čitate ovaj tekst.

23376227_10155745673494020_7765182911941130730_n
Fotka, kao što vidite, nije moja. Našla sam je ovde: x

Dakle, roman je priča o Dijan, ženi koja je u saobraćajnoj nesreći izgubila muža i ćerkicu. Tehnički, mi je zatičemo u trenutku kada se obeležava prva godišnjica njihove smrti, svedočimo njenom tugovanju i odbijanju da se vrati normalnom životu. I dok nam se predočavaju dubine njenog bola, mi kroz kratke prikaze prošlih vremena takođe upoznajemo i onu srećniju Dijan. Sliku o glavnoj nam junakinji upotpunjuju Feliks, njen najbolji prijatelj i partner u poslu, kao i njeni roditelji sa kojima je, od trenutka smrti muža i kćerke, u konstantnom konfliktu. Kada Dijan odbije da ode na groblje i prisustvuje godišnjici smrti, Feliks odlučuje da to krajnja granica i traži način da je izvuče iz kuće i odvede pravo na neko toplo mesto, računajući da će joj stvari koje je nekad volela, poput plaže i sunca, pomoći da se malo pokrene i nastavi sa životom. Dijan prihvata ideju o odmoru, ali odlučuje da otputuje sama i to tamo gde joj ranije nije ni padalo na pamet da ide: u Irsku. Njena odluka, naravno, ne nailazi da oduševljenje i mi dobijamo još informacija o junakinji. Njeni roditelji imaju tu ideju da ona nije sposobna da funkcioniše samostalno i ne libe se da joj to i kažu. A pravo stanje stvari je da ona ni ne zna može li nešto sama da uradi ili ne jer živela vrlo povlašćenim životom. Saznajemo da je čak i taj posao koji vodi sa Feliksom, a to je, pazite sad: kafe knjižara u centru Pariza koja se zove Srećni ljudi čitaju i piju kafu, nastao i opstao zahvaljujući novcu njenih roditelja. Onda, iz roditeljske kuće izašla je kada je započela zajednički život sa pokojnim mužem, koji je opet brinuo o svim važnim stvarima u njihovom životu. Dakle, bukvalno nije prstom morala da mrdne, sve je bilo namešteno i spremno za nju. I onda se oni obruše na nju sa argumentom da je nesposobna za život. Prvo, ima li smisla napadati je dok joj se život raspada? Nije joj pukao nokat pa da može odmah da nastavi dalje. I drugo, ok možda ste bezosećajni smarači, ali sve i da jeste nesposbna za samostalan život, ko je glavni krivac za to, gospodo roditelji? U svakom slučaju, odnos sa roditeljima je prva u nizu nerazjašnjenih stvari. Mi zapravo nemamo pojma u kakvom su odnosu bili pre te nesreće. Možda su ove svađe posledice mehanizama odbrane; njima je verovatno teško da gledaju kako im se dete raspada, dok njen položaj ne moram ni da objašnjavam. Možda njihovi problemi sežu dublje u prošlost, ko zna? Mislim da ni sama autorka nema pojma šta je htela. I to je verovatno najveća muka: mnogo htela, mnogo započela, apsolutno ništa nije završila, osim što je ubila Dijaninog muža i njihovo dete.

I tako se stvara ta kao napeta situacija i meni je ok. Pitko je štivo, predvidivo taman koliko treba, vuče na dalje čitanje. Imamo junakinju u depresiji, imamo roditelje koji je ne razumeju i imamo Feliksa, koji je tu kao neki glas razuma. I koji je gej. E sad, u prvom trenutku meni je ta ideja bila skroz kul. Odmah je jasno bilo da će sama otići na odmor jer sam računala da joj je potrebno da se premesti na novu lokaciju kako bi došla do načina da isceli rane i svidelo mi se što je Feliks gej jer to šanse da se međ njima stvori neka romansa svodi na minimum, i samim tim, mislim se ja, ovaj roman sprečava da krene u pravcu ljubića. Ali Feliks je takođe i moje prvo veliko kolutanje očima. Jer njegov lik je sve ono što čiča Stole iz Pržogrnaca misli o pripadnicima lgbt+ populacije. Karakterizacija njegovog lika svela se na žurke, seks i drogu. Kao super je ortak, ali zašto ne bismo pomenuli koliko je promiskuitetan tako što ćemo svako malo naklapati o njegovim avanturama sa studentima u Parizu. Super žurkica, malo se pilo, duvkalo i šta god, onda su otišli kod njega u stan, a ujutru, dakle čim dobije ono što želi, Feliks nastavlja dalje dok siroti mlađani studenti ostaju zbunjeni i tužni.

*dubok uzdah*

Idemo dalje.

Uprkos svim komentarima, naša junakinja ipak sama odlazi u Irsku. Iznajmljuje neku kućicu od nekog, kao što sam i očekivala, super ljubaznog starijeg bračnog para i oporavak može da počne. I tu faktički roman počinje da propada. Koliko sam ja shvatila, dok je radila kao terapeutkinja, autorka je često sretala ljude koji su od nje tražili da im pomogne da se oporave od tuge i gubitka. Iz tih iskustava je, pretpostavljam, i proistekla ideja na kojoj počiva roman pa sam ja, oh naivna, naivna ja, mislila da će pomeranjem priče u Irsku, glavni fokus biti na unutrašnjem životu junakinje i njenom oporavku. Ali ne. Tema povratka u život  posle smrti porodice je i dalje prisutna, ali prelazi u pozadinu jer sad akcenat bacamo na… Tako je, novu ljubav.

*Čuje se Snežana Savić koja peva: nova ljubav, nova ljubav opet moje srce buuuudiiii.*

Sad, nije da sam ja u fazonu da žena treba da se zamonaši čim joj umre muž, daleko od toga. Samo mi je malo bez veze da svaki roman ovog tipa mora da se obogati frajerom koji će ženi pokazati da ima još ljubavi na ovom svetu i da nije sve umrlo sa prošlim ljubavnikom. Ali ajde, pročitala sam dovoljno ljubića da znam da i takva ideja može da upali, ako je taj novi dasa neki baš fini. Hoćeš vraga, ovaj dasa je sve, samo ne fini.

Lik se zove Edvard i nadrkan je bukvalno sve vreme. Mislim da je možda autorka imala u vidu neku modernu verziju Hitklifa, ali pošto joj manjka umeća, dobili smo najgoru karakterizaciju muškog lika u istoriji ljubića. Edvard je jedan neshvaćeni fotograf, kojeg je devojka prevarila i onda se on ponaša kao govedo prema svim ženama, osim prema tetki i sestri. Mada je i to za sestru diskutabilno. Sve te informacije saznajemo od sestre i tetke, što valjda treba da nam omekša srca i mi kao treba da razumemo njegovo ponašanje, jer osim što je prevaren, on je takođe imao i jako nesrećno detinjstvo i komplikovan odnos sa ocem. Stvarno?

Ne znam kako bilo kome, a naročito jednoj terapeutkinji, može da padne na pamet da se nevaspitanje i nasilje mogu pravdati činjenicom da je osoba imala nesrećno detinjstvo. Jer da, osim što je nadrkani džiber, Edvard takođe ima izuzetno nasilne epizode, čak i prema Dijan, mada njegova sestra kaže da on ima baš čvrst moralni kodeks i da nikada ne bi podigao ruku na ženu. Možda stvarno ne bi podigao ruku na ženu, ali bi je zato vrlo rado gurnuo na zemlju, što se, očito, ne vodi kao nasilje. A kako se sve to zbilo i šta nam taj događaja još govori o Edvardu? Baš za doček Nove godine, u taj irski gradić dolazi Feliks i konstatuje kako je Edvard zgodan i bla bla. I onda se Edvard i Dijan nešto sporečkaju i ona mu kaže nešto tipa da se sviđa Feliksu i da bi se ovaj rado poigrao sa njim i Edvard poludi i odgurne je tako da se ova skrši. Homophobic much? Mislim, ne znam. Je l ta scena treba da nam kaže da je on ponosni Irac kome je neka brbljiva Francuskinja udarila na čast? Jer ako treba, onda je autorka opasno omanula.

Nasilje postaje eksplicitnije kako se priča zagreva. Najpre je tu fizički okršaj sa Feliksom (mislim na tuču, nema nikakvog prenesenog značenja). Ako je neko i mislio o njemu kao o nekom misterioznom tipu ovo je trenutak kada bi trebalo da prestane jer njegova agresivnost i sklonost ka nasilju postaju sve uočljiviji. Onda dolazi do razvoja stvari između Dijan i Edvarda. Oni se, dakle, na početku njenog boravka u tom mestu ne podnose, onda on nju spasi (naravno), pa mu onda ona pričuva psa pa se ispostavi da se ipak malo podnose. Dovoljno da odu zajedno na vikend, na mesto koje njemu mnogo znači i na koje nikada nije poveo nikoga. To nam pokazuje da se baš zagrejao za našu junakinju, ali on će i dalje da izigrava muškarčinu i neće baš da bude najjasniji u svojim namerama. I taman kad se probiju kroz sve male signale i dođu do konkretizacije odnosa, nastupa plot twist! Pojavljuje se njegova devojka!

NISTE TO OČEKIVALI, JE L’ DA?!

Da, ona devojka što ga je jadnog prevarila! Počinje drama! Likuša upada u njegovu kuću, on je sav kao u zbunu, likuša viče da mu je žena, Dijan kupi svoje prnje i istrčava napolje. Šta Edvard radi? Ništa! Ostaje u zbunu! A ona, ta bivša devojka, zamišljena je kao jedna femme fatale i manipulativna kučka, d’izvinete, jasno jer kako bi drugačije parirala ženi koja voli knjige i kafu i živi u najromantičnijem gradu na svetu. Ali toliko je nespretno jadna opisana da više liči na neku karikaturu nego na normalnu junakinju. Jedino smešnije od ovoga je scena pri kraju kad ta bivša devojka psu govori kakvi su joj planovi za budućnost sa Edvardom (između ostalog, planira da uspava psa) i bukvalno samo fali da se nasmeje Ursula u Maloj sireni. 😀

Nego, da se vratimo mi na priču. Sad je naša junakinja ljuta na sebe jer je tako brzo popustila i ljuta je na Edvarda jer joj nije rekao da ima devojku i spas će potražiti u lokalnom baru gde će se bukvalno obeznaniti od alkohola i, kako to uvek biva, nabacivaće joj se neki dasa i onda će Edvard da uleti i ubije boga u njemu. Vrlo viteški. Autorka će se potruditi da malo ispegla stvar pa se vraćamo na tužnu istoriju o njegovom odrastanju a pošto pak pojma nema o pisanju i kreiranju priče, opet koristi sestru za to pa tako od nje saznajemo da mu ona likuša uopšte nije žena, nisu čak ni u vezi, nego je veštica došla da mu ponovo zagorča život jer ne zna šta hoće i/ili ne ume da gubi, nije baš objašnjeno koji od ta dva razloga je motiviše. I Edvard je isprebijao lika sa kojim ga je prevarila ta bivša devojka. Mislim, on je baš dugo razmišljao šta sa tom vezom da radi, ali nije želeo da je ostavi i nije znao kako da se od nje udalji na fin način, jer on je stvarno fin mladić, zato se i sad nije snašao i stvarno ne bi on tukao tog lika, ali eto bio je povređen, toliko se dao u toj vezi a ona je to prljavo iskoristila i prosto se desilo…

Image result for nope gif

A kraj je tek priča za sebe. Zbrzan i nabacan na dvadesetak stranica, on je zapravo priprema terena za nastavak. Dijan odlučuje da se mane nove ljubavi i vrati se u Pariz. Ona i Feliks se bacaju na renoviranje kafea i knjižare, naručuju nove knjige i gledaju u novo sutra. Ona i dalje misli na Edvarda. Feliks ne menja način života. Sena teče. Život ide dalje.

I tako je propala jedna fina zamisao. Vraćamo se na priču o naslovu i očekivanjima. Nisam, naravno, očekivala roman za koji bih rekla da će postati klasik, dakle znala sam da je u pitanju limunadica. Ipak, očekivala sam da će ovo biti priča o ozdravljenju, o ponovnom pronalaženju sebe u koordinantnom sistemu konfuzije. Majke mi sam mislila da je naslov proizvod svega: kao prošla je kroz pakao i sad je srećna i čita i pije kafu. I još više od toga, i mi smo srećni zbog nje dok čitamo (njenu priču) i pijemo kafu. Kad ono, ćorak. Ovo je skoro kao onaj niđe veze momenat kada su film Runaway bride preveli kao Zgodna mlada. Samo što ovde nije do prevodioca, nego do autorke, odnosno njene izdavačke kuće. I evo, 48h nakon čitanja, ja i dalje ne znam da kažem ko su na kraju ti srećni ljudi koji čitaju i piju kafu? Ono dvoje nesrećnika što dolaze u njen kafe i piju iz prljavih čaša? Ona i Edvard, koji nije uzeo knjigu u ruke? Mi jer nismo iskusili ništa slično onome što se desilo junakinji i/ili mi jer iz njene priče treba da naučimo da cenimo svaki dan na ovoj planeti bla bla što kao tema uopšte nije ni dotaknuto, al ajd. Bukvalno ništa u ovoj knjizi ne funkcioniše kako valja i ja stvarno nikada neću razumeti kako je, do vraga, ovo uspelo da postane globalni hit. I mada uvek tvrdim da svako treba da čita ono šta mu se hoće, apsolutno nameravam da prilazim ženama u knjižari i govorim im:

ezgif-1-5e88dd457c

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Let

Borim se već dva dana sa činjenicom da sam Vladimiru Arsenijeviću, svojoj najvećoj domaćoj selebriti simpatiji, dala dvojku na Goodreads-u. Nije problem u oceni jer ona, sama po sebi, ne može da pokaže koliko nam se neki roman dopao, osim ako nas baš ne oduševi. Uvek postoje neke nijanse i nijansice koje ne mogu da se smeste u te zvezdice. Bar je takav slučaj kod mene. Najgore mi je kad se lomim između dvojke što bi značilo da je knjiga ok i trojke, što bi trebalo da kaže da mi se knjiga mi se dopala. Nekad mi je do dela više stalo pa prevagne na ocenu više, nekad mi je manje stalo pa ostane na dvojčici. I tu sad nastaje problem jer u slučaju Arsenijevićevog romana Let uopšte ne mogu da odlučim zašto mi nije stalo tj. gde smo se tačno razišli pa je roman samo ok, mada daleko od toga da mi se nije dopao. Vidite li koliko sam zbunjena?

Pravo da vam kažem, ja sam Let pročitala nedugo nakon što se pojavio u knjižarama. Blago sam se šlognula kad sam primetila da je to bilo pre ravno pet godina; gde, oh gde su otišle te godine?! Toliko je mlak utisak ostavio da sam se, čitajući ga ovih dana, sećala tek ponekih scena, mahom iz poslednje trećine romana. Razlog zbog kojeg sam ponovo posegla za ovom pričom leži u tome što je Let julski izbor za instagramski book club koji vodi Brana Antović a o kome je već bilo reči na ovom blogu (bacite pogled x). Dok pišem ovaj tekst, diskusija o romanu još nije započeta što mi je drago jer ovaj tekst nastaje iz mojih beleški, kao priprema za diskusiju i sa glavnim ciljem da dođem do konačnog suda.

Vladimir Aresnijević je široj javnosti poznat kao najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade. Njegov roman U potpalublju, objavljen 1994. godine, postao je već kultni roman savremene srpske književnosti i oslikava jedan trenutak u postjugoslovenskoj stvarnosti oličenoj u beznađu međunacionalnih i verskih sukoba, obeleženoj očajem generacija zarobljenih unutar tog haosa. Čitanje tog romana obeležilo je moje prve studentske dane na Filfaku (jasno se sećam trenutka kada sam uzela knjigu iz Gradske i kompletnog procesa čitanja) i povučena tim iskustvom i tim emocijama, zgrabila sam Let čim mi se ukazala prilika. I mislim da je tu možda bila moja greška, jer sam čitanje počela očekujući jedan oštar prikaz epohe i kada to nisam dobila, moje zanimanje je opalo a ono što sam od priče dobila nije bilo dovoljno da ga povrati. Zato sam ovo drugo čitanje doživela kao jedan mali izazov. Pet godina starija (nadajmo se i mudrija), sa većim čitalačkim iskustvom, pa hajde onda da vidimo gde smo.

2018-08-01 06.08.57 1.jpg

Roman Let je upravo to: let. Preko priče o tragičnoj sudbini Pavla Andrejevića, mladog pilota vojske Kraljevine Jugoslavije, čitateljke i čitaoci lete nazad u prošlost, u tridesete godine prošlog veka i taj deo, po meni, savršenom funkcioniše. Arsenijević je, po mom skromnom sudu, dobar pripovedač, koji je, zahvaljujući očito obimnom istraživanju, uspeo da uhvati duh epohe u koju je smestio radnju svog romana. Dok pratimo kako se smrt mladog vazduhoplovnog poručnika odražava na ljude iz njegove najbliže okoline, mi pratimo i stanje u jednoj mladoj i politički nestabilnoj kraljevini. Arsenijevićevi junaci formirani su tako da predstavljaju različite slojeve društva pa tako imamo prikaze više klase u Velikom Bečkereku odnosno Petrovgradu (što su raniji nazivi za današnji Zrenjanin; nemojte da kolutate očima, međ publikom imam dosta omladinaca i omladinki, možda im ove odrednice nisu poznate), momčadi sa sela koja se odškolovala i migrirala u grad, zatim došljaka iz Sarajeva koji se pojavljuju kao reprezenti sloja (niže?) srednje klase, odnosno malih trgovaca. Svi su uvezani u jednu mrežu, klasno oponiraju jedni drugima (recimo: Pavle iz bogate kuće ženi Katarinu, ćerku samohrane majke koja sama vodi trgovačku radnju a njegov najbolji drug je iz malog sela u Šumadiji) i pogleda na život ali svi do jednog predstavljeni su tako da im je glavna osobina zapravo činjenica da su obični smrtnici, odnosno da ne postoji spoljašnji faktor koji bi ih od toga sačuvao.

Osim toga, specifičan duh doba prezentovan je kroz iznetu sliku kulturnog života, najviše zahvaljujući sjajnom liku Todora Manojlovića, književniku i teoretičaru koji je postavio temelje srpske moderne drame. Izgleda da je i samom autoru Manojlović drag jer mi se čini da je njegovoj karakterizaciji posvetio dosta pažnje, možda i više nego nekim drugim junacima. Osim Todoša, u romanu Let srešćemo i Gecu Kona, Pavla Bihalija, pa i Miloša Crnjanskog, pratićemo razvoj stip umetnosti u Jugoslaviji a osim o Todoševom sukobu sa nadrealistima i Maticom srpskom, čućemo i o sukobu Bogdana Popovića i Jovana Skerlića sa novim, modernim piscima, čime dobijamo uvid u atmosferu koja je vladala u Srpskom književnom glasniku u tom trenutku.

Razvijajući sliku o Jugoslaviji krajem tridesetih godina, autor ne zaboravlja ni pogled na političku scenu. Tu pre svega mislim na opise jačanja mlade komunističke snage i ulogu Nolita, ali i obrise nacističke ideologije za koje su zaslužni Srećko i pripadnici narodnog pokreta Zbor.

Usred svega toga imamo čitavu galeriju likova čije su sudbine, kao što sam već rekla, povezane. Svaka veza je potanko objašnjena, pa nama ne ostaje ništa nego da se udobno smestimo i pratimo kako se let dalje odvija. A ovaj je let jedan onako baš akrobatski. Najpre se penjemo gore, među oblake, zajedno sa Pavlom. Onda nas priča vuče naglo dole, pa odmah zatim brzo u budućnost i taman kad se opustimo i očekujemo miran let, pripovedač vraća u prošlost. I tako konstantno do kraja romana, gde poslednje poglavlje prethodi prvom. Ako bismo se bavili simbolikom, a možemo, što da ne, onda bismo te promene u visini mogli da prepišemo smenjivanju tema koje se ovde javljaju: let u visine bila bi tema vezana za ljubav, veliku i sudbinsku, dok bismo poniranje i konačan pad mogli da vežemo za doba u koje je smeštena radnja, a koje, uprkos svoj modernizaciji, materijalnoj i (naizgled) duhovnoj ipak srlja ka najcrnjoj tački u novijoj istoriji.

Iako je glavna osa oko koje se vrti cela priča Pavle, ja bih rekla da ovaj roman ipak nose ženski likovi. Imajući u vidu godine u koje je smeštena radnja i društveno-istorijski kontekst koji vlada implicira da su muškarci ti čija je reč glavna. Naravno, ima i toga (recimo Srećko i Marijana), ali sad nastupa veliko ALI. Kada portretiše pripadnice građanskog sloja u Velikom Bečkereku, Arsenijević ne odmiče mnogo od patrijrhatom zadatih rodnih uloga: premda obrazovane, žene su predstavljene kao domaćice kuće, majke i supruge. Na kratko vidimo odstupanje od tog šablona kada pisac govori o Inge, Katarininoj drugarici, koju otac šalje u državnu školu iako pripadaju istom društvenom sloju kao i Andrejevići. Inge zatim odlazi na studije, ali se ipak vraća u kalup i zanemaruje studije zarad braka sa nekim naci tipom u Berlinu. Sama Katarina jedva čeka da završi školu kako bi se udala, ali (dolazimo do tog VELIKOG ALI) zato njena majka ipak signalizira da, osim što prikazuje položaj žene određen patrijarhalnom kulturom, Arsenijević ipak ima strpljenja da otvori novi prostor za razvijanje junakinje koja bi svojim postupcima pokazala da žene mogu isto što i muškarci (a možda i bolje). Junakinja koja ima emancipatorsku ulogu jeste, dakle, Zagorka Buha. Nakon svršene škole, Zagorka se udala i sa mužem se, za vreme aneksione krize, preselila u Sarajevo. Tu su otvorili prodavnicu i vrlo brzo je, usled Stojanove ljubavi prema bančenju, Zagorka počela da preuzima posao, koji je, spretno i uspešno, spretno vodila do atentata na Franca Ferdinanda. Stvari tada postaju opasne za Srbe i Zagorka i Stojan prodaju svoj dućan nekom Rafi Konfortiju (pozdrav za gospodina Andrića) i odlaze u Beograd. Tamo preživljavaju rat, ali im se rađaju i deca, blizanci Katarina i Petar. Stojan se vraća svojim porocima i Zagorka ponovo izbija u prvi plan, podnoseći zahtev za razvod. Kada taj zahtev odbiju, ona će pokupiti svoje dvoje dece i zapaliti za Bečkerek i ponovo krenuti od nule. Sama ideja da joj je dato da sama donosi odluke od velike važnosti i činjenica da može samostalno da posluje, pravi je opozit predstavi žena koja nam je data do tada. Meni se čini da je, upravo činjenica da imamo taj ambivalentni prikaz položaja žena, upravo potvrda da su one centralni likovi ovog romana. Volela bih jedino kada bismo primer samostalne žene imali i u višoj klasi, ali dobro je poznato da ne možemo imati sve.

Evo završavam, majke mi. Ostali su još samo Pavle i Katarina. Mislim, ostalo je još dosta toga, ali već sam na 1400 reči, svaka vam čast što ste i dovde stigli. Dakle, Pavle i Kaja. Da, paaa… Meni je ovo nekako najslabija nit romana. Koliko je shvatam, Kaja i Pavle su srodne duše, dve polovine jednog celog, koji su, eto imali sreću da se pronađu. Njegova smrt relativizuje taj pojam sreće, odnosno postavlja pitanje da li je intenzitet ljubavi dovoljan da nadomesti njeno kratko trajanje? E sad, meni je jasno da nisu sve ljubavne priče, a naročito one velike, srećne ni u stvarnom svetu i da, samim time, ne moraju biti srećne ni u romanima, ali ne mogu a da se ne zapitam (Keri Bredšo, ti ste?) da li je, uz sliku sveta koji nezadrživo srlja u propast baš neophodno bilo da sve svetle tačke pogasimo? Ili je tragičan kraj jedne ljubavi samo predskazanje onoga što čeka Evropu, Jugoslaviju i na kraju čitav svet? Opet kažem, nije mi potreban srećan kraj. Daleko od toga. Samo bih želela da mogu da vidim na koji način priča o Pavlu i Katarine funkcioniše unutar mozaika sačinjenog od svega što sam napomenula. Po meni, bez te tragične priče, roman Let bi bio daleko zanimljiviji i, zašto to ne reći, uspeliji.

A možda je to samo stvar ukusa?

Neka ostane zabeleženo da ipak neću maknuti sa dvojke. Ok je skroz i to je dosta. Kako se vama dopao roman?

P. S. Arsenijević je na blog uleteo potpuno iznenada, ostavivši iza sebe Virdžiniju Vulf i Pipilotu Vikatualiju Roletnu Nanu Jevremovu Kći Dugu Čarapu, kćerku kapetana Jevrema Duge Čarape, nekada straha i trepeta mora, sada kralja domorodaca koju inače svi zovu samo Pipi. Tako da znate šta vas čeka ovih dana, tačnije narednih nedelja.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Ema i Tesla – Zamalo smrtonosni zrak

Jedna od bitnijih stvari koja mi se u protkelih pola godine desila, jeste učešće u radu na zborniku Rat iz dečje perspektive. Zbornik je prozivod okupljanja mladih kritičarki iz regiona koje su analizirale i u tekstove prenele svoja viđenja književnosti nastale nakon Drugog svetskog rata, kao i tokom i nakon ratova iz devedesetih. Svi tekstovi vezani su, kako i samo ime zbornika govori, za prikaze rata iz dečje perspektive, odnosno kako je život u ratnim okolnostima dalje uticao na formiranje njihovih identiteta. Neću vas sada daviti detaljima, jer zbornik nije razlog današnjeg okupljanja; ako vas zanima o čemu smo pisale, evo linka pa bacite pogled x. Spominjem sve ovo zbog toga što sam, nakon tog iskustva i razmene mišljenja sa genijalnim, ali stvarno genijalnim, ženama iz svih jugoslovenskih republika, sve više počela da razmišljam o književnosti za decu, njenom mestu na književnoj sceni i uticaju koji (bi mogla da) ima. Jedna od stvari koja me baš onako muči jeste i kritika tih dela, odnosno postavljanje kriterijuma i odabir kritičkog aparata kojim bi se tokom analize služili. I više od svega, zanima me iz koje perspektive bih ja tu kritiku pisala: iz perspektive odrasle žene sa (kakvim takvim) životniim iskustvom i teorijskim znanjem ili bih morala da odraslu sebe ućutkam i pustim da dete u meni donese sud.

I tu na scenu stupaju jedna Ema, najkul morsko prase ikad, jedan dečak Varnava i Nikola Tesla. Da, baš taj Nikola Tesla.

Moje dileme kao da je neko preneo drugarima iz izdavačke kuće Odiseja koji su ponudili da pišem o romanu Zamalo smrtonosni zrak, mađarskog autora Ištvana Lakatoša, inače prvom romanu u serijalu Ema i Tesla. A ja baš volim književnost za decu i baš, baš, baš jako sam želela da pročitam priču o Emi i Tesli pa sam tako zaboravila na sva razmišljanja o problematici kritike književnosti za decu i pristala. Počela sam sa čitanjem čim je knjiga stigla, pa sam onda počela da odugovlačim jer nisam baš bila voljna da napustim Predaleki Velegrad. A kada se avantura završila, jer sve što je lepo ima kraj, ja sa se opet vratila dumanju i zato odmah moram da vam kažem: ovu kritiku piše odrasla žena sa (kakvim takvim) životnim iskustvom i teorijskim znanjem i ova kritika nije namenjena deci, već je za vas koji ste roditelji, tetke, ujaci i ostali ljudi koji imate neke klince koje volite.

A sad, pravac Predaleki Velegrad, grad toliko veliki da…

(mada to može da bude i neki Obližnji Gradić)

Ovo je priča o jednoj Emi koja se sticajem okolnosti našla u laboratoriji velikog naučnika Nikole Tesle. Pokušavajući da na ulicama Predalekog Velegrada pronađe neki plen koji bi usrećio Kalauza, vođu bande siročadi kojoj je pripadala, radoznala Ema upala je tako i u Teslin dom, gde je, osim genijalnog, neshvaćenog i vrlo paranoičnog naučnika čiji izumi nikome ne trebaju, zatekla i dečaka Varnavu, jednog starmalog štrebera, zatim morsko prase Lavrentija koji je Teslin šofer i Varnavin ujak i psa-robota po imenu Mekakuca. E sad, oni, sa izuzetkom Mekekuce, nisu na prvi pogled bili previše srećni zbog pridošlice, ali se Ema ipak zadržala u toj čudnoj kući sa još čudnijim stanarima i tehničkim uređajima. I dobro je da jeste, jer se ubrzo pojavio zli doktor Korvus sa idejom da zauzme grad tako što će sve ljude zaraziti kijavicom a kada počne da pretvara ljude u ribe, neobična družina iz Tesline laboratorije moraće da smisli način kako da se, uprkos svim razlikama, ujedini i sačuva grad od propasti.

Prva stvar koja me je osvojila jesu ilustracije i način na koji one pomažu klincima da naprave taj prelaz od slikovnica do malo komplikovanijeg štiva. Kako je izdavač naglasio, priča je namenjena deci uzrasta od 9 do 12 godina i u svojoj osnovi je veoma jednostavna ali je i vešto osmišljena pa mislim da je dobar potez što se proces čitanja osvežava ilustracijama, različitim fontovima i komentarima naratora koje prate priču od početka do kraja. Mada se možda čini da se time deci uskraćuje mogućnost da sama zamisle svet u kojem se priča dešava, smatram da je to ipak dobra ideja, jer se zapravo dešava suprotno. Na jedan krajnje zanimljiv i suptilan način, mlađana čitalačka publika uči se da je čitanje zabavnije uz ,,vizualizaciju’’ za koju je opet potrebno pažljivo čitanje. Znam da izgleda paradoksalno, ali na mom se primeru pokazalo kao praktično: u trenucima kada mi je koncetracija opadala upravo su mi ilustracije pomagale da vidim da mi misli lete negde van Predalekog Velegrada i da mi neki detalji promiču.

Ilustracije i njihova veza sa samim narativnom su zanačajne iz još jednog ugla a to je upoznavanje sa nekim drugim žanrovima, kao što je, na primer, strip. Za mnoge su upravo oni bili spona između slikovnica i ,,pravih’’ knjiga, ali danas se čini da je strip kultura zanemarena. Lakatoš i sam dolazi iz tog miljea i njegovo se stvaralaštvo vezuje za pravac poznat kao stimpunk (ili na engleskom: steampunk), što je, kako sam se inforimisala iz teksta koji prati sam roman i članka na sajtu KulturKokoška, podžanr naučne fantastike koji nastao 80ih godina prošlog veka, pod uticajem dela Žila Verna, Lavkrafta, Dikensa i H.G. Velsa. Za dela koja nastaju u okviru ovog žanra, vrlo je važna nauka i važne su istorijske ličnosti dok se kao centralna tema izdvaja napredak tehnologije, odnosno posledice njene nesavesne upotrebe. A sve to imamo u romanu o Emi i Tesli. Samim tim, dakle, osim što ulaze u svet ozbiljnih čitalaca, klinci dobijaju priliku da se zainteresuju za jedan vidova potkulture koju bi im, možda, promakao.

No, ono što me je u potpunosti oduševilo u ovom romanu jesu teme koje se kriju iza te jednostavne priče o borbi između dobra i zla. Naime, kao što sam već rekla, Ema je siroče koje se obrelo na ulicama i kao takva našla se u bandi groznog Kalauza, koji, u zamenu za ,,brigu’’ od siročadi zahteva da kradu i donose mu plen. Njegovo postojanje u ovoj priči bitno je iz dva razloga: dok nas starije podseća na Olivera Tvista, on upoznaje mladu publikom sa idejom da život nije za svu decu lep i siguran. Treba imati u vidu da je život na ulici podjednako težak i dečacima i devojčicama a krađa u ovom slučaju ne proističe iz želje ili dosade, već predstavlja način opstanka, što je, složićemo se, olakšavajuća okolnosti. Nigde ne stoji da je krađa nužno rezervisana samo za dečake niti je slučaj da devojčica krade išta gori od slučaja u kojem bismo pratili dečaka. Književnost je, između ostalog, jedan od najboljih načina da se stereotipi uočavaju i problematizuju a decu od malih nogu treba učiti kritičkom mišljenju jer svi znamo kakvo nam je školstvo i na koji način se tamo književna dela analiziraju i tumače. Čast izuzecima.

Ok, odlutala sam.

Upoznajući nas sa Eminim životom na ulici, autor nam zapravo predstavlja jednu snalažljivu, visprenu i inteligentnu devojčicu koja je život shvatila kao borbu i taj stav zadržava do kraja romana. Izmeštajući je sa ulice, Lakatoš je uvodi u jedan potpuno drugačiji svet i spaja je sa ljudima koji naizgled sa njom nemaju dodirnih tačaka. Genijalni naučnik koji paranoiše i lamentuje kako ga niko ne voli i (uobraženi) dečak sveznalica sa stavom nekog viktorijanskog buržuja predstavljaju sve što Ema nije a opet, kako se priča odvija, mi zapravo dolazimo do bitne stavke koja ih povezuje. Svi oni vape da bude voljeni i prihvaćeni, što je razlog zbog kojeg ih Tesla sve prihvata bez pogovra i dopušta da njegovo utočište postane i njihovo. Genijalni naučnik zapravo nije genijalan zbog svojih izuma, mada da nije bilo njih, sad bismo verovatno svi imali riblje glave svet bi bio u gadnom sosu. Njegova genijalnost leži u tome što je uspeo da prepozna koliko su i Ema i Varnava posebni, dozvolio im je da ostanu takvi i nije se trudio da utiče na njihove izbore. Na taj način, makar i podsvesno, Tesla zapravo stvara uslove za odbranu grada. Jer, bez obzira na sve izume, bitka protiv zla nije posao za jednog čoveka, dok udruženi, sa različitim znanjima i mogućnostima, mogu da se suprotstave svima. Čak i zombijima.

I na kraju, moram sa vama da podelim nešto lično. Jedna od mojih omiljenih uspomena na detinjstvo jesu trenuci kada bi me mama uzela iz vrtića i kada bih joj ja, na putu do kuće, pričala o tome kako sam provela dan. Uvek se tu nalazila neka priča koju bih prepričavala, onda moja mama bi uvek postavljala gomilu pitanja i ja bih se trudila da odgovorim što bolje i opširnije. Vremenom su ti razgovori dobili neku drugu formu, pa su na kraju prestali ali je ostala ta potreba da svaku priču raščlanim i objasnim. A ovaj roman je kao stvoren da o njemu razgovarate sa svojim klincima. Toliko toga još može da se kaže, i o ovim temama koje sam ja dotakla a i o nekim novim, vidljivim samo dečjem oku. Naravno, možda im se knjiga ni ne svidi, ali se tek onda otvoraju nove mogućnosti za razgovor. I znam da je vremena malo a obaveza sve više, ali ipak, verujte mi, jednog dana, tih dvadesetak minuta priče o zraku koji je zamalo smrtonosan i onom koji sve ljude ispunjava ljubavlju prema drugima imaće neverovatan značaj. I ko zna? Možda se baš iz tih razgovora stvori neka nova književna kritičarka ili neki novi romanopisac. ❤

(I ne, nisam zaboravila na morsko prase. Ono je kul samo po sebi i da ima pravde na ovom svetu, imao bi poseban serijal!)

P.S. Ja dok čekam drugu knjigu…

Image result for waiting gif

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

J kao jastreb

Ima već desetak dana kako se dvoumim da li uopšte da napišem nešto o romanu J kao jastreb. Priča je jako zanimljiva i u neku ruku se temom naslanja na poslednji knjiški tekst na blogu, ali kako je roman bio prvi izbor za Branin klub čitalaca (za više informacija kliknite ovde x i onda pratite #branasbookclub) dosta stvari je o romanu već rečeno pa nisam više sigurna gde se završavaju tuđe impresije a gde počinju moje. Odluku je zapravo donela konverzacija sa ljupkom mi prijateljicom iz Poljske dok je mene mučio problem sa spavanjem a ona je putovala na posao.

Već neko vreme imam taj problem sa spavanjem, trgnem se tako oko pola 4 i ne mogu ponovo da zaspim Onda vreme do svitanja ubijam u nepreglednim šumama neta, skrolujući beskonačno po Instagramu i paklu po imenu Tumblr. I tako jutros pošalje meni moja ljupka prijateljica iz Poljske, klasičnu što-ne-spavaš poruku i reč po reč stigosmo do problematike pisanja i udovoljavanja publici. Ona inače piše fanfikciju, stvarno je dobra u tome ali nekako nema sreće sa tumblr publikom. I sad se pita da li da nastavi sa svojim temama ili da udovolji tržištu i okrene se onim traženijim. I kako sam uvek super mudra kad se radi o stvaralaštvu drugih ljudi, ja kažem: Girl, fuck them. Do what makes you happy, write stories you want to read! I kad je konačno svanulo, reših da poslušam svoj savet i pišem o onome što me čini srećnom, a J kao jastreb je knjiga koja je definitivno na toj listi.

Ali odmah da razjasnimo: ovo nije srećna knjiga a sreća koju osećam je izazvana činjenicom da sam uopšte čula za nju. Humora ima, naravno, ali je najčešće maskrian u ironiju i gorak je, tako da nemojte da očekujete smehotres. Sva druga očekivanja koja mogu da se stvore neka budu tu, jer ovaj roman definitivno spada u očekujte neočekivano kategoriju. Krenimo redom.

jastreb
Naše izdanje je lepše od komšijskog, a bogume i od onog originalnog. Fotku sam našla na netu, a evo i izvora x

J kao jastreb, roman engleske spisateljice Helen Mekdonald, je, kao i sve knjige koje se meni dopadaju, jedan književni hibrid. Primarno, ovo je autobiografsko delo, tačnije autorkin osvrt na period života obeležen gubitkom oca i posledicama koji je taj događaj imao. U isto vreme, ovo je i romansirana biografija, jer, dok nam ispoveda svoju priču, autorka u isto vreme govori i o T. H. Vajtu, engleskom piscu (najpoznatiji po seriji knjiga o kralju Arturu, od kojih je, opet, najpoznatija prva, pod nazivom Mač u kamenu) koji je takođe bio ljubitelj jastrebova. Sa druge strane, ovaj roman mogao bi da se svrsta i u ono što u anglosaksonskom svetu ljudi zovu environmental literature, dakle književnost koja se bavi prirodom. Rekla bih da kritika nikada ne bi ovaj roman svrstala u domen knjiga samopomoći, i tehnički gledano, ona to stvarno nije. Ali tema kojom se bavi i način na koji je to urađeno, čine ovu knjigu idealnim vodičem za samoispitivanje, čak i da se sami niste našli u situaciji koja je zadesila autorku. Kad smo već kod tematskog plana, iskoristuću ovu priliku da spomenem da se radi o jednom od retkih romana u kojima je prikazan pozitivan primer odnosa otac:ćerka. Pod pozitivan primer odnosa prvenstveno mislim na činjenicu da je okrakterisan kao stvaralački, mada se, kao i svi odnosi koje junakinja ima sa članovima porodice i on relativizuje jer je ta količina emocija prema ocu uzrok neizmerne tuge koju oseća zbog njegove smrti, ali ipak. Kad kažem retkih, mislim na one koji su meni dolazili pod ruku, sasvim je sigurno da takvih romana ima više. No ako se držimo maksime kako zraćiš tako i privlačiš, onda je jasno da do mene pristižu uglavom priče u kojima se aktuelizuju problematični odnosi pa mi je promena baš fino legla. Kada malo bolje razmislim, čini mi se da uspeh cele ove priče upravo i leži u izlaženju iz čitalačke zone komfora jer je, budimo realni, čine slojevi koji su uglavnom rezervisani za uske krugove publike.

Na početku ove priče beše smrt. I smrt dođe iznenada i ok, prestaću sa ovim biblijskim tonom. Ali stvarno, otac Helenin otac iznenada umire i ona dobija želju da se udalji od ljudi koji su joj bliski, ali i više od toga. Da bi mogla da se izbori sa svime što oseća, ona se odlučuje da se okrene prirodi i komunikaciju sa ljudima svede na minimum. Iako poznat od nastanka književnosti, momenat okretanja prirodi u potrazi za utočištem nekako postaje dominantni motiv u savremenoj književnosti i kada se ja kao čitateljka sa njim susretnem, uvek mi je potrebno još nešto da bi to delo smatrala uspešnim. Najčešće, rekla bih, stil pisanja odnosi prevagu, ali mi je srce uvek puno kada se pojavi delo u kojem se poigravaju tradicionalnim shvatanjem prirode kao idiličnog prostora u kome će junaci provesti dane i mesece u kontemplaciji. A baš to poigravanje zastupljeno je u ovom romanu.

Jedna od prvih stvari na koju će vas ova knjiga podsetiti jeste da ne postoji univerzalni način tugovanja. Za Helen, tugovanje znači odvajanje od svega poznatog i svih koji učestvuju u tom procesu. Okreće se nečemu što ju je oduvek privlačilo i što bi joj, u neku ruku, održalo vezu sa pokojnim ocem a to je sokolarstvo. Ne možeš ukrotiti tugu, kaže se na jednom mestu, ali možeš jastreba. Dakle, prvo odstupanje od tradicionalnog motiva je njena odluka da bude aktivna, a odmah zatim dolazi i drugo, a to je odabir životinje. Zašto jastreb? Sama junakinja kaže da jastreb predstavlja sve što je ona želela da postane: solitary, self-possessed, free from grief, and numb to the hurts of human life ali kako se priča odvija, Helen počinje da relativizuje te pojmove kao ideale kojima teži. Dok Mejbl uči da sluša Helen, i sama Helen uči da sluša sebe, tako da naša junakinja vodi dvostruku bitku: sa prirodom i sa čovekom. Ono što je zanimljivo i što ovaj roman izdvaja iz mase priča koje se bave ovom temom, jeste da je primat dat odnosu sa Mejbl, odnosno bavljenjem prirodom. Kako je Brana to fino primetila, Helenine lične borbe se osećamo i proživljavamo zajedno sa njom, iako one nisu direktno opisane. Autorka nas vrlo spretno uvlači u svoj svet i, premda nemamo aktivnu ulogu u njemu, činjenica da proživljavamo sve što i ona oseća, čini da ne budemo samo nemi posmatrači.

Vratimo se za trenutak na pitanje zašto jastreb. Kako sam već rekla u diskusiji, jedna od najfascinantnijih stvari za mene je veza sa životinjom koja je primarno grabljivica i realno gledano jeste biće koje donosi smrt. Naravno u cilju svog opstanka, sve to stoji, ali opet. Budući da paralelno sa svojom pričom, autorka gradi i priču o već pomenutom gospodinu Vajtu, takođe pasioniranom sokolaru, čitaoci dobijaju veliki broj informacija o životima i navikama jastreba. Samim tim, scene opisa načina na koji jastrebovi dolaze do plena nisu mogle biti izostavljene, a zahvaljujući verodostojnom opisu, pauze su bile neminovne. Ali te scene su, po meni, izuzetno bitne i pomažu nam u odgovoru na pitanje zašto se piše o ptici grabljivici. Mišljenja sam da mi ideju smrtnosti u potpunosti spoznamo tek kada umre neko nama blizak. Ono što je još važnije, tek tada zapravo postajemo svesni sopstvene smrtnosti. U tom smisli, tu odluku da pobegne od svega tumačim kao način da se oporavi od očeve smrti, ali takođe i kao beg od te spoznaje. Život sa grabljivicom je u tom smislu imao gotovo prosvetljujući značaj jer bez obzira koliko je gnusan, taj lov joj je na neki način pomogao da shvati krhkost života i prihvati činjenicu da, kako bi to moja baba slikovito rekla: čim se čovek rodi, grob mu se otvori. Znam, talenat nam je u genima.

Elem, nazad na priču i ideju o odlasku. Roman sam već neko vreme imala na svojoj elektronskoj tbr listi, negde sam pokupila preporuku, skinula sa neta i ostavila ga da čami čekajući neka bolja vremena. Kako mi je nabavka prevoda u tom trenutku bila nedostupna, ja sam se za diskusiju spremala čitajući baš to izdanje na engleskom, što se pokazalo kao pun pogodak jer je otvorilo jedan potpuno novi sloj tumačenja. Naslov u originalu glasi H is for Hawk a glavna junakinja se zove Helen. Vidite na šta ciljam? Simbolika slova H. Da, bavljenje jastrebom jeste primarni narativni tok, što opravdava naslov. Ali šta ako to H predstavlja i nju samu? Tu su mi na pamet pali stihovi Bojane Vunturišević koja kaže treba vremena da odem i budem, da bih se vratila što me je podstaklo da mislim da je taj njen čin odlaska je bio neophodan da postala ono što je sada. A taj krug nije mogla da ostvari okružena porodicom i prijateljima, jer bez obzira koliko nas ljudi u našoj okolini vole, oni su reprezenti društvene zajednice a ona uvek ima neka očekivanja za koja se smatra da moraju biti ispunjena. Taj osećaj obaveze, naročito u tim burnim trenucima, nas najčešće sputava da budemo na čisto sa sobom i onim što osećamo, što smatramo ispravnim i potrebnim. Zato mislim da je njen odlazak zapravo početak njenog odrastanja, jer taj prvi korak ka potpunoj samostalnosti upravo znači spremnost da se samostalno donesu odluke za koje sami smatramo da su najbolje za nas.

Bližimo se kraju, majke mi. 😀 Još jedan od razloga zbog kojeg bi valjalo da pročitate ovaj roman jeste i apsolutno sjajan stil pisanja. Njeno pripovedanje je uvek na nekoj granici, traži angažovanost i izaziva burne reakcije. Ističući misao koju je junakinja u jednom trenutku imala, a to je da joj se čini da i sama postaje jastreb, odnosno da živi život ptice a ne svoj sopstveni, Brana je u jednom komentaru navela sličnost između romana i filma Crni labud, spojivši opsesije dve glavne junakinje. To je bio interesantan momenat, koji meni u prvom trenutku nije pao na pamet, ali i labud i jastreb otvaraju čitavu mrežu mogućih tumačenja. Meni je zanimljivo praćenje simbola preobražaja. Pokušavajući da osmisli svoj život i locira sebe u koordinantnom sistemu konfuzije, Helen se poistovećuje sa bićima koja su joj u tom trenutku najbliža, a to su ptica i Vajat, čiju liniju neću ni da otvaram jer bi onda ovaj tekst imao najmanje 5000 reči, a i moram nešto vama da ostavim. 😀 Način na koji autorka piše o tom svom preobražaju, nateralo me je da pomislim da će zaista izrasti krila. Najpre sam bila malo razočarana kad se to nije desilo, ali to je jedna od najboljih stvari kada je njen stil u pitanju. Bukvalno smo bili dovedeni do same granice realističnog i kada smo svi očekivali da će nas sledeća rečenica prebaciti u univerzum magičnog i fantastičnog, autorka je priču okrenula i vratila nas tamo gde smo pošli. Iako sama nisam ljubitelj tih prelaza (otud animozitet prema Murakamiju) ovde sam se nekoliko dana posle čitanja pitala zašto to nije uradila. Ok, žanr memoara ne trpi te momente ali savremeni tokovi u književnosti dopustili bi taj eksperiment. A onda sam skontala da njoj zapravo nikada nije bilo do fizičke promene, već one duhovne, čime se opet vraćamo na ideju da je H ipak for Helen više nego što je for Hawk (nek oproste oni što ne vole mešanje srpskog i engleskog, nije da su prevodioci mogli da junakinju nazovu Jelena).

I sad se vi pitate zašto biste čitali knjigu kada sam vam otkrila sve bitne elemente. Prvo valjalo bi jer je stvarno dobro osmišljena i napisana. Drugo, ne samo da nisam rekla sve bitne elemente, verujte mi da nisam ni počela. Ceo narativni tok vezan za Vajta čeka na vas da ga povežete sa Helen i njenom pričom. Iako o njemu nisam rekla ni reč, on je izuzetno bitan i zbog sklapanja cele priče o jastrebovima i njihovom životu, ali i jer uz pomoć njegove životne priče, ono što Helen ima da nam kaže dobija novi i dublji smisao.

P. S. Sve navedeno uglavnom plod je mog čitanja i tumačenja, a ovde možete da pročitate diskusiju u celosti (x). Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Mystery Blogger Award

Ooooh tagovi, kako ste mi nedostajali!

Znam, znam, bila sam tagovana već nekoliko puta, a sve kao ajd sutra, evo sutra i onda prođe mesec dana i ode voz… Da ne pričam koliko neodrađenih tagova imam na Instagramu… Haos.

Trenutno aktuelan tag je stigao sa dve strane. Prvo me je spomenula Miljana, sa bloga Moji mali svetovi a onda je to učinila i Jovana sa bloga Između korica. Hvala vam što pratite moje žvrljotine!

I rekoh sebi zašto da ne, i tako nisam godinama. 😁 Ovaj tag je stigao u vidu Mystery Blogger Award-a, čiji je cilj, koliko vidim, stvaranje kreativne zajednice i spajanje ljudi koji dele slična interesovanja. MBA ima određena pravila, pa ajde da se bacimo na posao.

  1. Podeli logo Mystery nagrade (u naslovu posta) i pravila. ✔
  2. Budi ljubazna i zahvali onome ko te je nominovao. ✔
  3. Reci svojim čitateljima tri stvari o sebi.
  4. Odgovori na postavljena pitanja.
  5. Iznenadi i nominuj 10 do 20 drugih blogera i obavesti ih o tome.
  6. Postavi im pet pitanja. Nije nužno biti ozbiljan i ne postoje glupa pitanja.
  7. I za kraj malo samoreklame – podeli link do svog najboljeg posta/postova.

Prve dve stavke odradila sam u uvodu, tako da počinjemo od treće:

Tri stvari o mojoj personi:

1. Trenutno sam opsednuta podkastima. Počelo je sa podkastom Zadovoljstvo u tekstu, a onda sam, zahvaljujući svom tajnom životu u paklu zvanom tumblr, otkrila neke sjajne ljude koji govore o nekim sjajnim stvarima i sad sam junkie. Skinula sam neku aplikaciju CastBox i u roku od 15 minuta, moja lista imala je skoro 30 emisija. o.O Dobra stvar je što slušam emisije koje se uglavnom bave ozbiljnim temama pa to vreme nije baš bačeno. Tešim se.

2. Kraljica sam planiranja i boginja nepridržavanja planova. Otkrila sam čari pravljenja bullet journal-a, imam sve po redu: mesečni pregled, nedeljni pregled, dnevni pregled. Imam trakere i kao pratim gomilu svojih aktivnosti. A onda zakazujem tri stvari u isto vreme, prebacujem i pomeram i na kraju ništa ne postignem. #detedebil

3. Disciplina u kojoj takođe dominiram jeste prokrastinacija. Omiljeni način: gledanje youtube videa na temu kako prekinuti prokrastinaciju. ¯\_(ツ)_/¯

E dobro. Sad kad smo to odradili, možemo da pređemo na sledeći korak tj. odgovore na postavljena pitanja.

Idu prvo Miljanina:

  • Koje alkoholno piće ti budi najlepše uspomene?

G&T, jer je Minhen izuzetno zanimljiv kad ga vidiš duplo. Plus, ljudi u KFC se sažale na tebe i daju tu duplu porciju. Naročito je zabavno ako ujutru moraš da juriš na aerodrom. ❤

  • Rad kog slikara obožavaš?

U principu, svi impresionisti si mi baš dragi ali sam se u poslednjih nekoliko godina trudila da se upoznam i sa drugim pravcima i umetnicima pa ću sada da navedem Kuna, Šagala i Kandinskog.

  • Koju naviku nikako ne uspevaš da uvedeš u svoju rutinu?

Nikako, baš nikako ne uspevam da u rutinu ubacim brigu o svom licu. Kupim sve što mi treba, dnevnu kremu, noćnu kremu, maske i tonike ali se setim sve to da nanesem tek kada mi se koža lica užasno osuši. 😭

  • Ime koje pesme bi bilo sjajan naslov za film o tvom životu?

Hmmmm… 🤔 Ni majka ni žena by Vesna Zmijanac. Nemam pojma kako mi je ovo palo na pamet jer se ne sećam kada sam poslednji put čula tu pesmu ali savršeno je!

  • Šta najviše voliš da kuvaš? (recept je poželjan!)

Do prošlog leta me kuhinja nešto specijalno nije ni zanimala. Onda sam sticajem okolnosti bila uglavnom sama u kući pa mi je palo na pamet da malo proširim svoje kulinarsko umeće jer, budimo iskreni, koliko god ja volela špagete i rezance sa sirom, ne mogu baš svaki dan da ih jedem. I tako sam na yt tražila razne recepte, malo ih prilagođavala sebi i svom ukusu i ispostavilo se da je kuvanje jedna fina aktivnost ako nema nikoga da ti stoji nad glavom. Ono što najviše volim da spremam jesu zapečene njoke, ubijaju koliko su kalorične, al sad šta da se radi. 😉 Ide recept:

Pola kg zamrznutih njoka poređati po dnu vatrostalne tepsije. U posebnoj činiji umutiti 250 ml pavlake za kuvanje, do 100 gr šunke ili suvog mesa, 100 gr rendanog kačkavalja, do 100 gr svežeg kravljeg sira i 2 jajeta. Smesu preliti preko njoka i peći u zagrejanoj rerni, oko 45 min na 200 stepeni.

Super je što je ukusno i kad se skroz ohladi, pa može da posluži kao deo predjela. Mi smo jedne godine pravili za slavu, mada vam to ne preporučujem jer mi imamo malo gostiju a otišla su tri pleha. Haos. 😀

A sad se bacamo na Jovanina pitanja!

  • Imate li vi kućne ljubimce? Ukoliko ne, da li biste i koga voleli da čuvate?

Imam kućnog ljubimca, sotonića po imenu Stinky, poznatijem po imenu Đura. To je jedna opaka zver koja beži od kesa i vrabaca, atakuje na nožne palce ako se pomerim u toku noći i ima poremećaj identiteta u zavisnosti od godišnjeg doba. Njemu sam posvetila čitav jedan post, kad sam onomad radila mesečni tag. Koga zanimaju informacije o Đuri, može ih naći ovde x.

  • Postoji li neka knjiga, film, serija, neko muzičko ili uopšte umetničko delo kome se stalno vraćate?

A joj, đe me nađe?! 😁 Ima, kako nema! Mislim da se češće vraćam piscima nego samim knjigama. U januaru obavezno čitam Virdžiniju Vulf i Džulijana Barnsa, s tim što Barnsa ponovim i u julu. Oktobar je nekako uvek vezan za Frenzena, jesen je uvek nekako savršena za Ostera i Kanigema. Leti se nekako uvek vratim Poteru i ekipi i takooo.

Filmovi, filmovi… Prljavi ples jer sa sobom nosi divne uspomene, Funny girl i The way we were kad mi treba da se isplačem.

Dosije X je jedina serija kojoj se iznova vraćam. Gledam prvih sedam sezona, onda nekoliko epizoda pred kraj osme i taman kad se Skali porodi, serija se završava. Mislim, ne završava se zvanično, ali se završava. :smajlikojipsujeiproklinjetvorcaserije:

Kada je muzika u pitanju, tu stvarno svaštarim. Imam razne faze, svaka faza ima svoju listu ali generalno gledano, najčešće se vrećam muzici svog detinjstva, odnosno Fosilima i Magazinu. I nikad nije kao sad sam ustala i baš bih da slušam Sve bi seke ljubile mornare. Najčešće mi yt sam predloži neki hitić i onda bude jaaaaao, vidi Neveni žuti, koje nosiiiioooo siii meeeeniiiiii… A gde su Neveni, tu je i Košulja plava pa Najdraže moje i eto… 😁

  • Koji biste savet dali sebi u bilo kom trenutku u prošlosti?

Kad Zorana dođe sa idejom da vozite bicikl po Dunavskoj, nemoj, veruj mi kad ti kažem da ćete nadrljati. Ok je da kažeš ljudima da nešto ne želiš ili ne možeš. Prestani toliko da brineš kome ćeš se svideti, jedno je važno da se sebi svidiš. Uči, Slavice. Uči i ne idi na Pravni. Idi na filfak al nemoj na 06.

  • Šta vam pomaže da se fokusirate/koncentrišete/priberete?

Ugašen telefon koji mora biti u drugoj sobi i blokiran internet. To je jedino što pomaže.

  • Jedno banalno pitanje – koja vam se pesma trenutno vrti u glavi?

Stavila sam Queen B kao ton za budilnik i onda mi se ta pesma vrzma po glavi dok ne čujem neku zarazniju.

E sad, što se nominacija tiče, ljudi koje pratim su uglavnom već nominovani ili su odradili tag. Zato sam ja odlučila da iskuliram ovo sa određenim brojem nominovanih. Samo ću da nabrojim blogerke koje uglavnom redovno pratim, gledam i čitam, a koje nisam primetila na listama. Sve su to divne žene, inspirativne svaka na svoj način pa budite tako fini i bacite pogled na njihove internet kutke, ako to do sada već niste. ❤

Pepeljuga s’ juga

Wandering Polka Dot

BITCHY DUST

Zubin blog

Mudrilica

Prvi red fotelja

Nevena’s diary

Sedmi dan meseca marta

Ninine (filmske) recenzije

Moja biblioteka

Drage spomenute koleginice blogerke, u slučaju da vam je stalo da odgovorite na ovaj tag, ja sam vam spremila 4 izuzetno tupava pitanja iz edicije Volimo da mrzimo, dok me ovo poslednje baš onako zanima. Znam da pažnja treba da nam bude usmerena ka pozitivnom, ali ljudi uvek pitaju za stvari koje volimo. A priče o onome što ne volimo su uvek zanimljivije. Bar meni. Ok, pazite sad:

  • Koja je najgora knjiga koju si ikad pročitala i zašto?
  • Koji junak (strip, knjiga, film – svejedno) ti je posebno iritantan i zašto?
  • Koje je najgore jelo koje si ikada probala?
  • U moru društvenih mreža koje postoje, za koju smatraš da je najapsurdnija?
  • Koliko mogu da zaključim, ljudi se uglavnom dele na one koji se tuširaju uveče i one koji se tuširaju ujutru. Niko do sada nije rekao i ujutru i uveče. U koju kategoriju ti spadaš?

Samoreklama… Ne mogu da kažem koji svoj tekst smatram najboljim, svi su mi kao deca. 🙂 Mislim da sam se najviše pomučila oko Vegetarijanke, pa eto prvo biram nju. Arzamas me je baš razočarao, a ljudi se uvek čude kako i zašto pa ajd onda nek ide i to. Ako vam vam se bega od svega, evo dva teksta o junacima koji tu ideju sproveli u delo: Brdo i Godina zeca. I na kraju, kad sam već ovako skromna, prisetimo se i najveće tuge u mom blogerskom veku, Vanilla Sky. Godina je prošla i svaki put kad neko lajkuje moj komentar na goodreadsu, ja se setim koliko je užasna i ponovo se iznerviram. 😁

To bi, što se kaže, bilo sve za danas, a mi se vidimo uskoro sa novim tekstovima. Majke mi. ❤

Godina zeca

Dolaze i vraćaju se s lastama,

sunčani i nasmijani dani…

… A sa njima, eto i mene. Nije da nisam čitala i piskarala. Jesam, stvarno. Samo nekako mi nije baš delovalo kao da bih mogla to napisano i da objavim. Čekala sam da mi se vrati inspiracija, a onda me je prosvetlila Biljana Srbljanović, koja je, govoreći o spisateljskoj blokadi, između ostalog rekla i ovo: ne postoji inspiracija, postoji koncentracija. Mudro, vrlo mudro. I eto, reših da poslušam (svoju drugaricu) Biksi, batalim čekanje pravog trenutka, zasučem rukave i krenem. Krajnji rezultat je ovaj tekstić o romanu Godina zeca, finskog autora Artoa Pasiline.

Kao što neki od vas znaju, ovo nije prvi put da se susrećem sa Pasilinom i njegovim pogledom na svet. Prvi njegov roman koji sam pročitala bila je priča o Nezaboravnom kolektivnom samoubistvu (samoreklama klik) i, što bi rekli mladi, kliknuli smo na prvu. Nakon tog teksta, mnogi od vas su mi, što u komentarima, što u porukama na Instagramu, preporučili i Godinu zeca, inače Pasilinin najveći književni uspeh. Zahvaljujući dobrim ljudima iz izdavačke kuće Odiseja, dobila sam priliku da pročitam i ovaj roman i sad vam predstavljam svoje utiske. 🙂


Godina zeca počinje odlukom novinara Vatanena da se pobrine za zeca koga su, vraćajući se za Helsinki, udarili kolima. Vatanenov saputnik i kolega, fotograf, ne deli njegovu želju da potraži mučenog zeca i nastavlja put, a naš junak pronalazi životinjicu i donosi odluku da ga zadrži i, još bitnije, da se ne vrati starom načinu života. Novoizabrani način života nema neki određeni cilj, osim da ga udalji od svega što je izazivalo nezadovoljstvo u njegovom životu. Vatanen i zec, praktično, postaju skitnice, a njihova lutanja obeležiće apsurdne situacije koje Pasilina majstorski konstruiše, kao i susreti sa čitavom galerijom urnebesnih likova. Generalno gledano, ovo jeste roman koji govori o čovekovom begu u prirodu, samo što nije reč o nekom idiličnom prostoru u kojem bi naš junak mogao da kontemplira o životu i postane jedno sa prirodom. Kao i u romanu Nezaboravno kolektivno samoubistvo, Pasilini su sve te situacije i svi ti sporedni junaci potrebni da bi kroz svoju priču iskritikovao određene slojeve društva u kome živi, određeni koncept života, religijski ili politički diskurs. Apsolutno je sjajno kako u potpunosti obesmišljava ulogu policije i pravosudnog sistema, a ni vojska ne prolazi bolje. No, u samoj srži oba romana jeste čovek, a u ovom slučaju i životinja.
Pasilina voli svoje glavne junake, to je jasna stvar, ali ih ne idealizuje. Več u prvoj rečenici saznajemo da je Vataten potišten, a zatim saznajemo da je njegovo nezadovoljstvo dublje i da je prouzrokovano činjenciom da je u braku sa ženom koju ne voli i sa kojom nema nikakvih zajedničkih tačaka, da radi posao koji mu više ne predstavlja zadovoljstvo jer je nedeljnik u kome je zaposlen postao površan i usmeren ka zaradi. Suštinski, Vatanen nije iznad svega toga, on nije nikakav moralni svetionik. On je običan čovek koji se jednog jutra probudio i shvatio da je upao u životnu kolotečinu. Činjenica da ga je fotograf ostavio na putu sa ranjenim zecom u trenutku je postala rešenje za njegov problem i Vatanen je odlučio da pokuša. Na kraju, šta zapravo ima da izgubi?
Na svojim lutanjima, Vatanen pomaže ljudima u mestima u kojima se nađe, popravlja kuće, seče šume i slično. Njegove odluke su samo njegove, ne mora da razmišlja o drugima kada ih donosi i to je već jedan oblik slobode koji mu u gradu nije bio dostupan. Njegova briga o zecu jeste jedina odgovornost koju ima, a zekonja nije problematičan, nema bojazni da će pobeći. Opasnost jesu ljudi koje sreću pa je tako nekoliko puta morao fizički da interveniše, i bogme, nekoliko puta sam se opasno zabrinula da će sledeći obrok biti zečetina.
Radnja je dinamična, epizode se smenjuju jedna za drugom, gotovo gradacijski dok ne kulminiraju u svom apsurdu i optužbama za špijunažu od strane Sovjeta a onda i u 22 tačke optužnice koje su ga sačekale kod kuće. Sveznajući narator nas vešto vodi kroz svaku od njih svojim svedenim tonom, oslobođenim bespotrebnih informacija i kada sam došla do epiloga, malo sam se ražalostila jer sam htela bar još jednu avanturicu, sada kada im je tim dobio novog člana. No, kada su se utisci slegli, jasno mi je postalo zašto se završilo baš tamo gde se završilo. Ne mogu više od toga da vam odam jer bih pokvarila iznenađence, mada ne znam baš ni da li je iznenađence jer… Ok, prestaću. Pročitajte! 🙂

Ono što je meni bilo najzanimljivije jeste kako su se moji utisci menjali dok sam čitala, dok sam pisala beleške i dok sam formirala, ovoj tekst. U prvoj fazi, dok sam čitala, glasno sam se smejala, pa sam bila u panici šta će se desiti sa zecom, glasno sam osuđivala neke postupke junaka i tako u krug. Onda je usledila faza beleški i svaka izdvojena situacija svodila se na pitanje: zašto? Zašto baš zec a ne mladunče vuka? Zašto se ne razvede ako mu je brak loš? Zašto ljudi vole teorije zavere? Zašto je nekome bitno da zna da pliva i zašto bi neko pratio medveda preko cele države? Jasnog odgovora nema. Postoje smernice koje publiku vuku u različitim pravcima razumevanja tuđih postupaka, a sve se zapravo svode na naše lično iskustvo i ono čuveno ma, da sam ja na njegovom mestu… Meni je, recimo, jako zanimljivo što sam sve odgovore usmerila ka pojmu otuđenosti. Ideja o otuđenosti čoveka u modernom društvu uspela je da odgovori na većinu mojih pitanja, pa i na ono teorijama zavere. Međuljudski odnosi u ovom romanu jedan su od razloga zbog kojih se Vatanen odlučuje na ovaj radikalan potez, a njihov uzrok zapravo leži u nemogućnosti ostvarivanja kvalitetne komunikacije. Ironično, dok se udaljava od svega toga, i sve više vremena provodi sa životinjom, Vatanen sve lakše i brže stupa u komunikaciju sa ljudima koje sreće na putu. Zec i briga o njemu mu u tome pomažu jer su uglavnom spona između junaka i drugih. Ljudi sa kojima može da ostvari kvalitetnu komunikaciju su ili marginalizovani na neki način ili ne pripadaju svetu iz kojeg je pobegao. Kada se delić tog sveta susretne sa jednostavnom životnom filozofijom čoveka koji se okrenuo prirodi, dolazi do nepoverenje i konfliktnih situacija. Vatanenov način razmišljanja odavno je raskrstio sa urbanom zajednicom, a kada se iz nje i fizički udaljio, lakše mu je bilo da prepozna one sa kojima može da se ostvari komunikacija koja neće doprineti daljem otuđenju. Njegov odlazak u prirodu je zapravo vraćanje pojednostavljenju stvari i ide pod ruku sa idejom o modernom čoveku kome je potrebno da se skloni od svega i svih. A opet, postavlja se pitanje koliko daleko čovek u svojoj slobodi može da ide i da li je Vatanen zapravo uspeo da pobegne tekovinama modernog života, s obzirom da su strukture tog načina života sveprisutne.
I na kraju, znam šta ćete pomisliti: Lu je napisao nešto slično, zašto bismo pored Doplera čitali i Zeca? Pre svega, da biste videli gde je Lu pronašao svoju ideju. 🙂 Druga stvar je u tome što Pasilina i Lu pišu sa dve različite vremenske distance, što svakako utiče koncept, junake i filozofiju kojoj se priklanjaju. Recimo, ta mizantropska crta koja je prisutna kod Luovog junaka, ovde ne postoji i samim tim, kompletna pozicija junaka spram drugih je drugačija. Humor kod Pasiline je hermetičniji, uslovljen ličnim preferencama dok je u Dopleru prisutniji i pristupačniji. Osim toga, razlika u pripovednoj strategiji stvoriće potpuno drugačiji utisak: Luov pripovedač u prvom licu uspeva brže i bolje da se poveže sa publikom, ali kod Pasiline ta veza i nije toliko bitna pa otuda i odabir sveznajućeg pripovedača. Njegov junak nije tu da bismo ga mi voleli ili mrzeli. Za Pasilinu, junak je tu da preko njega iznese svoje poglede na svet i finsko društvo, ali i da publici poruči da je život previše kratak da biste se svako jutro budili nezadovoljni. Nađite svog zeca i počnite život iz početka.

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Izazovi i planovi za 2018.

Ništa kao kad na vreme odrediš planove za narednu godinu… Iako bih u ovom trenutku trebala da se bavim gomilom drugih stvari, reših da ovo vreme, dok se na komšijskoj žurci po 20. put vrti DES-PA-CI-TO, iskoristim da vam predstavim svoje čitalačke planove za godinu koja nam predstoji.

Prvi izazov i plan za narednu godinu jeste da nema kupovine knjiga. Čak ni preko Kupinda. Čak ni ako su brutalno jeftine. Nema kupovine knjiga! Može biti da se sećate da sam pred kraj prošle godine sam se sebi zadala isti zadatak, ali sam, avaj, izdržala svega nekoliko nedelja. Ove godine cilj mi je da izguram barem 6 meseci. Prošao je već januar, malo kriziram, ali se trudim da ne ulazim u knjižare pa je iskušenje gotovo svedeno na minimum.

Druga stvar koju sam rešila da isteram ove godine jeste Reading Women Challenge. Reading Women je jedan od mojih omiljenih podkasta i blog im je super pa kada su objavile izazov rekoh sebi zašto da ne.

rw-readingchallenge201828129
Izvor: x

Još uvek nisam odabrala naslove za sve zadatke (TBA), ali većina je tu i evo kako moj izazov izgleda u ovom trenutku:

  1. Prevedena knjiga (bonus ako je prevod uradila žena): Frajer sa susednog groba, Katarina Mazeti. Prevod je uradila Suzana Živković, tako da hello bonusu. ❤
  2. Fantasy (fantazijski? fantastični?) roman koji napisala žena: ovde nisam znala šta da uzmem a onda je umrla Ursula Le Gvin i dala mi je ideju. Dakle, biće neki Ursulin roman.
  3. Knjiga čija je radnja smeštena na američki Jug: The Pecan Man, Cassie Dandridge Selleck
  4. Zbirka priča: Moj muž, Rumena Bužarovska.
  5. Grafička novela ili memoar: na sajtu TRW sam spazila grafički memoar pod naziovom The best we could do, autorke Thi Bui, pa eto stavljam to kao mogućnost. Mislim da su šanse male da se nađe na netu, tako da cenim da ću ovaj zadatak preskočiti.
  6. Knjiga koju je objavila nezavisna izdavačka kuća: TBA
  7. Knjiga čija je radnja smeštena u Rusiju ili koju je napisala Ruskinja: TBA.
  8. Knjiga ispirčana iz perspektive izbeglice/emigranta: TBA
  9. Knjiga koju je napisala spisateljica iz Australije ili Kanade: nekako baš želim da to bude neka spisateljica iz Australije, ali mislim da će na kraju biti nešto što je napisala Alis Monro.
  10. Zbirka eseja: Men Explain Things to Me, Rebecca Solnit
  11. Knjiga o nekome ko boluje od hronične bolesti: Brain on Fire: My Month of Madness, Susannah Cahalan. Ljudi na GR su u fazonu da mentalne bolesti ne mogu biti uključene na ovu listu, ja kažem srednji prst za vas rođaci, hronična bolest je hronična bolest, sad da l puca žučnu kesu ili mozak sasvim je svejedno.
  12. A true crime book – kontam da se ovde misli na knjigu inspirisanu nekim krivičnim delom koje se zaista dogodilo: TBA
  13. Knjiga o ljudskim pravima koju je napisala Afroamerikanka: kod ovog zadatka zapravo ne znam kako da se ograničim samo na jedan naslov. TBA
  14. Klasik koji je napisala žena (bonus ako nije u pitanju Džejn Ostin ili neka od sestara Bronte): Frankeštajn, Meri Šeli. Pozdrav za bonus.
  15. Zbirka poezije: Ljubavna pisma Guglu, Ognjenka Lakićević. Stefane, pozajmiš mi primerak? Hvala. 🙂 ❤
  16. Knjiga u kojoj junaci putuju: Pisma iz Norveške, Isidora Sekulić. Je l’ putovala po Norveškoj? – Jeste. Je l’ zapisala šta je videla i doživela? – Jeste. Meni je dosta.
  17. Knjiga u čijem se naslovu spominje hrana: moj prvi izbor je Goodbye, Vitamin, ali nisam baš sigurna da vitamin mogu da proguram kao hranu pa kao rezervu uzimam Pomorandže nisu jedino voće, Dženet Vinterson.
  18. Knjiga koju je napisala dobitnica Nobelove nagrade: neka se spreme Svetlana Aleksijevič i Vislava Šimborska.
  19. Knjiga sa uže liste za Reading Women Award 2017: ovde mi je izbor pao na naslov koji prvi pronađem na netu. Listu možete videti ovde x
  20. Memoari nekoga ko ne živi u mojoj zemlji: imam onu novu knjigu Hilari Klinton, kontam da je to ok. Mada sumnjam da ću pročitati, jer 512 strana. Hilari, stvarno? 512 strana?
  21. Knjiga inspirisana bajkom: TBA
  22. Knjiga domaće spisateljice ili preporuka iz lokalne knjižare: e ovde imam roman koji obuhvata obe stavke: Psi i ostali, Biljana Jovanović. Prisetimo se dana kada sam otišla da uzmem Pada Avala, pa mi je Jelena iz BOOKASTORE-a rekla da je bolje da uzmem Psi i ostali jer sam Pada Avala već čitala. Uzela sam obe. #karakternula Takođe, ako do sada niste, obavezno OBAVEZNO OBAVEZNO!!! pročitajte neku Biljaninu knjigu, meni je ona najbolja stvar koju sam otkrila prošle godine. Plaki, hvala na preporuci. ❤
  23. Knjiga koje je najduže na tvojoj tbr listi: GR kaže da je to Brain on Fire: My Month of Madness, tako da eto, 2u1.
  24. Žanr koji nikad nisam čitala: života mi, nemam pojma. TBA.

BONUS:

  • Knjiga koju je napisala Virdžinija Vulf: mislim da će ovo biti prvi zadatak koji ću obaviti jer sam baš juče prokomentarisala kako mi se čita Gospođa Dalovej. ❤
  • Knjiga koju je napisala Flaneri O’Konor: kod nas je objavljena samo jedna knjiga: Teško je naći dobrog čoveka i druge priče, pa ako je iskopam u biblioteci, biće ta. Ako ne, tu je libgen, pa ćemo već nešto naći.

Treća bitna stavka u mojim planovima za ovu čitalačku godinu jesu meseci posvećeni određenim žanrovima, autorkama i autorima i slično. Ono što sa sigurnošću znam da ću raditi jesu Femmeuary i Non-Fiction November. NFN je daleko, tako da ćemo o njemu kada bude vreme. A Femmeuary je, takoreći, tu iza ćoška pa hajde da o njemu popričamo malo. Poenta cele stvari je da februar bude mesec kada slavimo stvaralaštvo žena. Što naravno treba da se dešava svakog dana u svakom mesecu u svakoj godini, ali kako to nije slučaj, red je da skrenemo pažnju na taj problem i zašto onda ne bismo počeli sa akcijom koja se zove Femmeuary. Jeste, termin je uplivao iz engleskog jezika i istina je, nije u duhu srpskog jezika, ali ženbruar baš i nije tako milozvučan niti smislen izraz pa ćemo se držati ovog britanskog termina. Femmeuary je ideja britanske booktjuberke Loren, sa kanala Lauren and the books, video o tome možete pogledati ovde x. Loren je bukvalno ja na youtubu, mnogo je glasna, opsuje ponekad i ima sjajan ukus kad su u pitanju knjige. A i skromna je kao ja. 😀

No vratimo se na Femmeuary. Moj fokus će biti na uglavnom na knjigama i, što je više moguće, na dokumentarcima. Zašto na knjigama, to valjda ne moram da objašnjavam a dokumentarce mnogo volim pa što ne bih malo vršljala po netu i gledala te sjajne filmove koje prave sjajne žene! TBR lista je u velikoj meri zasnovana na ovom izazovu, tako da se nadam da ću tokom narednog meseca pročitati zbirku kratkih priča, zbirku eseja, knjigu koju je o ljudskim pravima napisala Afroamerikanka, knjigu o nekome ko boluje od hronične bolesti i Gospođu Dalovej. Na listi mi je još i knjiga Furam feminizam (x), koju su zajedničkim snagama napisale Lamija Begagić, Marina Veličković i Ana Pejović, a od tempa čitanja će zavisiti da li ću pročitati još nešto. 🙂

I to bi bilo to, što se tiče prvog posta u ovoj godini. Imate li vi kakve planove za ovu godinu? 🙂

Do sledećeg susreta, za koji se nadam da neće biti na proleće, šaljem vam jedan muzički pozdrav.

Šta sam iskopala u bioskopu Zvezda

Osim nesnonsih vrućina i reading slump-a koji me je uhvatio sredinom avgusta, ovo leto obeležila je i činjenica da je izostao knjiški događaj godine, festival Čitam/Čitaš koji se održavao na Kosančićevom vencu, na lokalitetu Narodne biblioteke, stradale u bombardovanju 1941. godine. Sa prvim danima jula, kada je već bilo izvesno da trampe nema ništa, gomila knjiga sam spremila za festivalsku razmenu, našla je svoje nove vlasnike putem male blogorasprodaje i Kupinda. A onda je krajem avgusta na Instagram profilu festivala objavljena fotka sa informacijom da 2k17 ipak neće proteći bez trampe i moje malo knjiško srce je bilo prepuno radosti. 🙂 Trampa je zakazana za 7. i 9. oktobar a kao novo mesto održavanja naveden je bioskop Zvezda.

Šta je Čitam/Čitaš? Reč je o festivalu koji je nastao kao studentski projekat pre pet godina. Cilj festivala je popularizacija knjige i čitanja a trampa knjiga je centralna festivalska aktivnost. Prate je radionice; ove godine su organizovane radionice stripa i kreativnog pisanja. U okviru festivala postoji i događaj nazvan Poznati čitaju, kada ličnosti sa naše javne scene upoznaju posetioce sa svojim omiljenim delima. U skladu sa ovogodišnjim mestom održavanja, organizovane su i tri projekcije filmova. Na programu su bili Fahrenheit 451, Sin City i, po izboru publike, Catch 22. No, najveći broj nas ovaj događaj posećuje zbog razmene knjiga. Princip je vrlo jednostavan: donesete knjige za koje mislite da im iz nekog razloga nije mesto u vašoj kućnoj biblioteci i zamenite ih za neke privlačnije naslove. Pre nego što sa vama podelim svoj ulov sa festivala, moram i dušu da olakšam jer nije nisam baš bila zadovoljna konačnom realizacijom. Da li je do samog prostora ili je do načina na koji je taj prostor iskorišćen, ne znam, ali je potraga za knjigama bila baš otežana. Knjige su bile raspoređene na nekoliko mesta, ali nijedno nije bilo srećno rešenje. Najveća prostorija bila je rezervisana za okupljanje tokom programa Poznati čitaju, ali opet nije moglo bez guranja jer smo se svi trudili da budemo što tiši, pa su oni koji nisu hteli da slušaju morali da pomeraju ove koji nemaju mesto za sedenje a većina njih nije bila raspoložena da samo malo shvati kao skraćeni oblik od izvini, možeš li da se pomeriš da prođemo. Ne znam kakvo je stanje bilo u nedelju, jer se virus pobrinuo da zaboravim na bilo kakve aktivnosti, ali eto, subota je bila negde između uživanja i psovanja. 🙂

A kad kažem uživanje to je prvenstveno zasluga susreta sa Sandrom, koju znate sa bloga Stsh’s Book Corner i Vedranom, vedrim licem sa bloga Cajkine kandže. Naš godišnji susret obeležile su knjiške i neke manje knjiške teme pa smo nekoliko puta polazile kućam, ali nikako da zaista krenemo jer uvek imaš još nešto da kažeš. Ovog puta nismo pričale o Isidori Bjelici, ali jesmo o nekim drugim treš stvarima o kojima će biti reči malo kasnije. Vidite kako gradim tenziju sad, wink wink. 😀

I konačno knjige! Na festival dolazim od njegovog osnivanja i moram da primetim da je ove godine izbor knjiga bio gotovo isti kao i prve godine, kada su ljudi mahom u festivalu videli priliku da se reše đubreta koje godinama čuvaju po policama, podrumima i ostavama. Iako spadam među one koji i u tom đubretu mogu da nađu nešto zanimljivo, ovaj put je i za moje poglede bilo too much. Ok, svi ti primerci Južnoslovenskog glasnika i Patologije veterine iz 1956. godine, to još i nekako, ali šta je sa pocepanim, memljivim knjigama koje su svetlost dana poslednji put videle 1985. godine kada su ih gurnuli u podrume i ostave. Stvarno ne razumem tu svest: dođeš, ostaviš svoje smeće i onda uzmeš nove i očuvane knjige. Pa gospodo draga, biće da vam je i vaspitanje ostalo u tom podrumu, evo imate skoro godinu dana da izvadite, otresete memlu sa njega i pojavite se na sledećem festivalu zajedno. Uz neke očuvanije knjige, razume se. O žanru ne brinite, samo neka je očuvana. 🙂 Takođe, iskoristila bih ovu priliku da pozdravim osobu koja je donela Anđeliku; primerci su se nalazili BUKVALNO svuda i definitivno su, uz jednu bebicu, obeležili to subotnje popodne na Terazijama. 🙂 I evo, konačno, mog ulova! Odmah da kažem da sam i više nego zadovljna. Kada sam pravila prvi krug, mislila sam da ću samo da istovarim ovo što sam donela, ali sam sa svakim novim krugom pronalazila ponešto za sebe i na kraju sam napravila finu gomilicu. Evo i naslova koji su postali deo moje biblioteke. Bar do sledeće godine, to jest.

Počnimo od klasika. 🙂 Bog malih stvari je, verujem, svima poznata knjiga. Takođe je i jedna od onih zbog koji se ljudi uvek šokiraju kad im kažem da je nisam čitala. Nisam, rođaci, šta ću? Ja sam samo jedna, knjiga je mnogo, vremena je malo. Evo sad sam je udomila, pa ću je sigurno pročitati, samo ne znam kad. 🙂 Elem, Bog malih stvari, Bukerom ovenčana priča, delo je indijske književnice Arundati Roj, koju, kako vidim, mnogi nazivaju ženskim Dostojevskim. Priča je smeštena na jug Indije i tematizuje zabranjenu ljubav, raspad porodice, tabue koje nosi pripadnost određenoj kasti i rasi.. To jesu, u suštini, teme koje me uvek privuku, pa ćemo videti kao ih je obradila Arundati Roj.

Žena francuskog poručnika je, barem kada pitate 540 korisnika Goodreads-a, klasik koji je 1969. godine napisao engleski autor Džon Foulz. Reč je o posmodernističkom istorijskom romanu u čijem je središtu Sara, strastvena žena kojoj su zbog greha iz mladosti prišili naziv ženska francuskog poručnika. Tu je još i Čarls, verenik bogatašice Ernestine i naslednik još bogatijeg strica. Radnja je smeštena u viktorijansko doba, što je uvek zanimljivo. Priča sadrži i postmodernistički plot twist, koji neću da spominjem zbog onih koji nisu čitali i nisu gledali film. Inače, film je sjajan, igraju Meril Strip i Džeremi Ajrons. Bacila bih se odmah na čitanje da je ovaj primerak koji sam uzela kompletan. Meni je bilo bitno da ima sve stranice, nisam zagledala da li je to cela knjiga ili samo prvi deo. I sad sam tužan sam mali cvrčak. 😦

U stilu cvrčka, skonimo sada na savremenu literaturu.

Plavo, gotovo prozirno brutalna je pripovest o izgubljenoj mladosti. Murakami nam snažnim slikama dočarava japanski lučki grad u blizini američke vojne baze i u njemu grupu prijatelja zarobljenih u destruktivnom začaranom krugu seksa, droge i rokenrola. Roman gotovo i da nema zaplet, ali sirova i često nasilna proza potpuno oživljava ove likove i njihova iskustva pred našim očima, i vodi nas u vrtoglavu vožnju kroz stvarnost i halucinacije, njihove uspone i padove… Zatočeni i zapravo pasivni, oni u svojim pustolovinama ne nalaze ni strasti, ni uzbuđenja. A opet, iz tog otuđenja, dosade i potiskivanog gneva i tuge izranja, tiha i neobična, lepota koja čitaoca gotovo podjednako prenerazi. Prvi roman Rjua Murakamija „Plavo, gotovo prozirno“ dobio je uglednu književnu nagradu Akutagawa i smesta postao bestseler. Oštro i svesno odstupajući od introspektivnosti posleratne japanske književnosti, ovaj roman je podelio i kritiku i publiku, a vrlo brzo i privukao pažnju svetske javnosti kao alternativni prikaz savremenog Japana. Ovo sam prepisala sa sajta IP BOOKA, koja je izdala ovaj roman. Sve što ja mogu da kažem na temu jeste da mi se roman U miso supi uopšte nije dopao i da mislim da ovaj Murakami nije rođak onog drugog Murakamija.

Tiho teče Misisipi, Vladimir Tabašević... E ovo će biti pravi izazov za mene jer sam pre nekoliko meseci pročitala Pa kao i to jedva. Ništa u vezi sa tim romanom mi se nije dopalo, mnogo su me nervirali autorovi pretenciozni komentari i bila sam u fazonu da sile nema da ja dam novac za bilo koje Tabaševićevo spisanije. A onda sam videla Misisipi na jednom od stolova i rekoh ajd, daj. Kad je džabe… Evo šta kaže Goodreads: Podeljen na petnaest poglavlja, kao svojevrstan dnevnik u petnaest slika, “Tiho teče Misisipi” zaokružuje priču o jednoj državi, stoleću i ideji, nudeći nam poražavajući intimni bilans njihovog kraja. U prozi se prepliću istorija i intima, lično i ideološko. Pisac nas uvodi u živote marginalnih, neimenovanih i nevidljivih aktera, u kraj jednog veka i raspad jednog društva. Izazov kome se unapred radujem. ❤

20171008_111114-01.jpeg

Ostajemo u vodama savremene književnosti. Sledeći na redu je roman Pustolovine Fleša Džeksona, što je ujedno i prva knjiga koju sam pokupila na festivalu. Privukao me je početak sinopsisa: smešten u gradiću Menvilu, država Njujork, roman Pustolovine Fleša Džeksona je priča o muškarači Hali Bombauer i njenim ambicijama da razbi­je ograničenja svog malograđanskog života. Saučesnički i duhovito, roman govori o njenom ulasku u svet koji, prema njenim rečima, nije stvoren po meri devojaka, i njenim pokušajima da se u taj svet uklopi bez odustajanja od svoje nezavisnosti. Sasvim dovoljno da me zainteresuje a plus me kopka da li su postolovine Fleša Džeksona ili Fleš Džekson, pošto sa Deretom čovek nikad nije siguran (prisetimo se na trenutak kako u knjizi Eleonora i Park sve vreme insistiraju na tome da je Džoni Mičel muško).

20171008_111214-01.jpeg

Prava je šteta što sam ovako lenja jer sam svakako štreberski nastrojena. Kao jedan od primera možemo da uzmemo činjenicu da svaku trampu završim sa bar jednom knjigom koja spada u kategoriju za školu. Ovaj put je izbor pao na zbirku eseja Duplo dno, Ljubomira Simovića. Reč je o esejima o srpskim pesnicima i dramskim piscima. Štreberka u meni je srećna. ❤

Tehnički gledano, sledeću knjigu pronašla je Vedrana, ali kako njoj tema nije bliska, ja sam je odmah usvojila.

Carol McAfee je u romanu Walk among birches opisala roman žene koja je hospitalizovana nakon što je otkriveno da pati od postporođajne depresije. Međutim, ispostaviće se da je hospitalizacije tek početak priče. Dok se bori sa svojim demonima, ali i probelmima koje njen boravak u bolnici stvara ostalim članovima njene porodice, naša junakinja sprijateljiće se sa drugim ženama i ti odnosi će izbiti u prvi plan narativa. Roman bi trebalo da otvori mnoga pitanja, poput odnosa zajednica prema osobama koje pate od depresije, ali i dileme koja nastaje oko toga kakvog su kvaliteta prijateljstva nastala na mestima koja se vezuju za traumu i strah. Počela sam da čitam roman već u povratku sa festivala, i mogu da kažem da mi se za sada dopada, stil je jednostavan i čitljiv. Videćemo kako će se stvar odvijati, ali me za sada jako čudi niska ocena na Goodreadsu.

Za kraj sam ostavila segment koji možemo nazvati trešerana, duhovna mi hrana. Ovaj put sam nadmašila samu sebe, zaista. Ali pre te kulminacije, evo jednog normalnog trešića. Pa skoro normalnog, jer se ispostavilo da je ono što sam ja mislila da je cozy read, kako bi to rekli u anglosaksonskom svetu, zapravo ya-sci-fi-distopijski roman.

Reč o romanu Doba čuda, Karen Tompson Voker. Ukratko: jedne subote, Džulija i njena porodica, zajedno sa ostalim stanovnicima naše sirote planete, saznaje da se Zemlja okreće sporije. Što naravno izaziva niz drugih problema, koji opet izazivaju haos i paniku. I dok naša junakinja pokušava da se prilagodi životu na novoj Zemlji, ona takođe pokušava da se izbori i sa porodičnim problemima, propalim i smrću prekinutim prijateljstvima i slično. Nigde ne piše da li ona pokušava da spasi svet, mada me ništa ne čudi kada je ya u pitanju. ¯\_(ツ)_/¯

I sad, trešnjica na torti. ❤

 khloe kardashian french montana kardashian reactions GIF

Pre nego što vidite o kojoj knjizi je reč, moram da vam opišem kako se taj susret desio. Obišle smo Vesna i ja prostorije u bioskopu Zvezda sigurno dva puta. Odslušale smo Filipa Davida i pustile ga da nam iskida srca pesmom koju je odabrao da čita, čiji naslov, naravno, nisam zapamtila. Onda smo morale da izađemo malo na vazduh, i da, zašto to ne reći, fotkamo naše noge i knjige koje smo do tada našle, na nekim fensi pločicama koje se još uvek nalaze u holu bioskopa. A onda smo spazile Vedranu i naš je susret bio malo glasniji pa su nas ljubazno zamolili da se utišamo. I mi jesmo (pokušale), naravno, ali pre toga sam morala da zakolutam očima i baš u tom trenutku kolutanja sevnule su šljokice sa korica jedne knjige. Trepnem jednom, šljokice bacaju divnu svetlost na zidić pored kog se nalaze. Trepnem još jednom i uočim leopard šaru. Valjda je leopard, ne znam, slabo stojim sa tim životinjskim printovima. Elem, svi bogovi treš literature ujediniše se u tom trenutku i ja u polumraku bioskopa Zvezda ugledam:

Iskoristimo ovaj trenutak i fokusirajmo se na to koliko je treš sama naslovna strana! Božjanstveno! Ta njihova serija, Keeping up with Kardashians, je dugo bila moj guilty pleasure (Team Khloe, ako nekog zanima) a onda sam propustila jednu sezonu i izgubila sam interesovanje za to ko je raskinuo, ko se razveo, ko je trudan i slično. Sada samo pročitam vesti o njima kad izađu u segmentu zabave, mada nikad o Kim jer mi ide na živce. Plus se pojavila gomila takozvanih spin-off serija, pogubi se čovek… No i pored moje (relativne) upućenosti u život&rad Kardašijan-Džener familije, nisam znala da su objavile i knjigu. Baš me živo zanima o čemu se radi, vidim na Goodreadsu se dobro kotira. Nadam se da su unajmile neku duhovitu osobu da napiše roman umesto njih. U suprotnom mi ostaje da se molim da me fanovi sestara K neće optužiti da sam matora za ovo fabulozno štivo ako mu dam manje od trojke. 😀

Svu šalu na stranu, ja sam zadovoljna ovogodišnjim ulovom, naročito ako se ima u vidu kakva je ponuda bila u trenutku kada sam se ja našla u bioskopu Zvezda. Nadam se zaista da će sledeće godine trampa vratiti na svoje staro mesto. Ako ne, tu su uvek Kalemegdan i Tašmajdan, sigurno da može nešto da se smisli i organizuje. Leto nije leto bez Čitam/Čitaš, a Čitam/Čitaš ne blista u punom sjaju kada je skučen u četiri zida. 🙂

Kakvi su vaši utisci sa ovogdišnje trampe? Da li ste uspeli da nađete nešto za sebe?

Top 5 plus 1, epizoda: Forsiranje romana-reke

Naš mali projekat pod nazivom Top 5 plus 1 se polako bliži kraju. Četvrta epizoda posvećena je Dubravki Ugrešič i njenom romanu Forsiranje romana-reke a ako se neko od vas sada uključio, ovde klik može pronaći prvu epizodu u kojoj je opisan nastanak projekta i ideja koja se krije iza njega. Ostale epizode su sačuvane pod oznakom Top 5 plus 1 i njih možete pronaći ovde: klik.

Kao što ste već navikli, pre nego što vam predstavimo naše ideje o romanu, sledi kratko upoznavanje sa autorkom i delom. Dubravka Ugrešić je, verujem, svima poznato i većini drago lice. Roman Forsiranje romana-reke nagrađen je 1988. godine NIN-ovom nagradom čime je Dubravka postala prva žena na prostoru tadašnje Jugoslavije kojoj je ovo priznanje dodeljeno. U međuvremenu su u anale ove nagrade upisana imena još četiri spisateljice, što znači da je ovo priznanje i dalje privilegija muških autora. No, o tome možemo nekom drugom prilikom.

Izvor

Roman koji čitalac drži u rukama pojavio se na jeziku na kojem je pisan 1988. godine. Mnoge su se stvari od onda promijenile, čak ni država u kojoj je roman prvi put objavljen više ne postoji. Sve je danas, samo nekoliko godina kasnije, drukčije.

Iz današnje perspektive gledano, roman Forsiranje romana-reke predstavlja jedan vid istorijskog dokumenta jer kroz svoju temu vrlo jasno prikazuje, ne samo geopolitičku mapu našeg regiona i cele Evrope, već i probleme i promene u osnovama državnih zajednica nastalih nakon Drugog svetskog rata, naročito u primerima Jugoslavije, SSSR-a i Čehoslovačke. Te promene, te istorijske okolnosti imale su, naravno, svoj uticaj i na književnost. Roman je priča o međunarodnom susretu pisaca u održanom u Zagrebu, u hotelu Interkontinental i zapravo govori o unutrašnjim svetovima pisaca sa različitih kulturnih područja, o funkciji koju književnost ima u društvu, o njenoj prošlosti i budućnosti, kao i o tome kako društvo i društveni sistemi utiču na pisce, pa samim tim i na njihova dela. I sada vas ostavljamo prikazu događaja iz zagrebačkog Interkontinentala, onako kako smo ih mi videle. 🙂

S: Hello everybody!

Ljilja i Vesna, istovremeno, glasom Mister Bina: Hello, teddy!

S: Okupili smo se danas povodom ove radosne prilike koju predstavlja razgovor o romanu Forsiranje romana reke, Dubravke Ugrešić.

Lj: A ona je, zašto to ne reći, prva žena koja je dobila NIN-ovu nagradu za najbolji roman. I to baš ovaj roman.

S: Tako je. Dodajmo još i informaciju da je trebalo da prođe 34 godine od osnivanja pa da nagrada konačno pripadne romanu koji je napisala žena! Pozdravimo je aplauzom.

tumblr_n9o0wpminf1sgl0ajo1_500

S: E dobro! Sad kad smo proslavile, red je da krenemo sa razgovorom. Pošto je Vesna prošli put tako uspešno moderirala naš razgovor o romanu Dan šesti, ja mislim da je jedino fer da joj uvalimo to zaduženje i ovaj put.

V: Neka, neka. Moderiraj ti.

Lj: Možda da prvo tumačimo naslov?

S: Može. Da počnemo od naslova, pa da se spustimo na formu i na kraju na likove koji se izdvajaju? Me, me, m?

Vesna i Lilja klimaju glavama u znak odobravanja.

S: Ok. Dakle, roman se zove Forsiranje romana-reke. Zašto forsiranje i zašto roman reka? (je l’ ostao još neki štapič od kokosa?)

V: Zato što Cule iz Beograda njoj piše i kaže: dragi Dule, forsiram roman reku.

S: Ju, ispade mi kokos iz štapića. Ok, ali šta mu to znači?

V: Ipak moram ja da počnem?

S: Ne moraš, stvarno. Evo Ljiljo, počni ti.

Lj: Ne, ajde ovako: šta ste prvo zamislile kad ste pročitale to forsiranje romana-reke? Meni je prvo na pamet pao planinski brzak, ali nisam baš sigurna zašto. 😀

S: Meni je pala na pamet neka spora reka, onako lenja što nikako da stigne do ušća. Valjda zbog ovog forsiranja. Nešto čemu je potrebno guranje da bi postiglo neko ubrzanje. Što i nije netačno.

Lj: Jer ovde i jeste sve neko forsiranje, od identiteta pa nadalje.

V: Ja nisam zamišljala reku. Eto šta ti je štreber. #samajepriznala Roman reka je u principu obiman jedan žanr, primeri su recimo Aleksandrijski kvartet, Bunderbrokovi. Za Prusta kažu da je pretača romana reke. U principu, to je obiman roman u čiju se radnju ulivaju razne sudbine i mnoštvo likova. U smislu postojanja mnoštva likova i različitih sudbina, Dubravkin roman podseća na roman reku, ali je znatno sažetiji, jezgrovitiji. To možda ima veze sa novim, postmodernim vremenom, u kome roman reka kao takav više nije moguć, pa ga zato Cule siroti forsira. Što se, opet, prenosi na potenciranje raznoraznih nekih Potemkinovih sela knjževnog sveta, gde je sve neko foliranje, forsiranje i sve je nekako nategnuto. Sve je i moguće i nemoguće.

Lj: Meni nekako deluje da postoje dva pravca u modernoj književnosti, taj jedan koji je forsiranje pa je on iskarikiran i drugi, koji je zapravo jedini moguć, a to je podrivanje svega. I oba pravca funkcionišu kad su, kao kod Dubravke, stopljeni.

V: Kako vam se čini ovaj okvir i forma romana?

S: Meni je forma super. Ja u principu volim te postmodernističke zavrzlame, gde ne postoji jedno rešenje…

V: Ja ne volim, ali mi je ovde to sa dobrom merom. Kod Basare mi recimo smeta…

S: Da, kod Basare ne volim ni ja. Kod Basare mi je zaista mučenje.Ali vratimo se na Dubravku. Meni je super najpre taj okvir, sačinjen od tih njenih zapisa…

V: To je nešto kvaziautobiografski, pa se zato i uklapa sa ostatkom romana.

Lj: Poigravanje sa realnošću.

V: Meni je recimo zanimljivo što je dominantna ideja o umiranju pisaca. Onda se postavlja pitanje da li je ideja o smrti pisaca zapravo ideja o umiranju književnosti.

S: Što je generalno uvek pitanje kada govorimo o smrti umetnika: da li je njihova fizička smrt ona konačna ili nastavljaju da žive kroz delo.

V: Mislim, jasno se i kaže u romanu: život piše romane… Stani da nađem. Znate već, tamo kad Flavus i onaj njegov… Raul… Kad odu u onaj Klub književnika pa kad ona žena kaže…

Lj: Tarzan, da. Ali ona kaže: OVDE život piše romane a pisci nam nisu ni za ku*ac. Ona baš precizira, baš jasno kaže OVDE.

Možemo li na trenutak da zastanemo i razmislimo koliko je ova rečenica o životu na ovim prostorima i kvalitetu književnosti prikladna i danas…

Hvala. Nastavljamo.

S: Vrlo je simptomatično što smešta radnju u Zagreb, u tom vremenskom trenutku.

Lj: I kako su svi njegovi stanovnici frustrirani, baš zato što su njegovi stanovnici. Kao ono Pipo kad kaže da je bolje tamo gde je širina i kako je ovo sve vukojebina.

S: Meni svako od učesnika kongresa deluje kao da je na to okupljanje došao da bi pobegao od nečega.

Lj: Da, svakako svi traže neko izmeštanje iz realne svakodnevice.

V: Odlično je uhvaćena ta geopolitička situacija, svi su nekako stereotip o svojoj zemlji. Što je možda neka tragična determinisanost jer niko od njih ne može da pobegne. Za sve je taj seminar zapravo ključni momenat.

Lj: Svi kao da žive nekakvu glumu od života. I ti njihovi životi su farsični koliko i književnost.

V: Svi ili umiru ili se poništavaju ili poništavaju svoj identitet, bilo da planiraju da preuzmu ulogu nekog drugog ili…

Lj: … ili da im je identitet nasilno uzet.

V: Da, bilo da im je nasilno uzet. I to uvek na neki banalan način.

Lj: Svako to izmeštanje iz sopstvenog identiteta na kraju naiđe na katastrofu. Onaj što je hteo da se zameni preko pasoša… Tako je hteo da osvoji novi identitet i na kraju ništa.

V: Sa druge strane, i kad uspeš da zameniš identitet, šta bude? Opet ništa. Jer ko si ti i da li će iko da primeti da to što jesi? Vidi se to i na kraju, kad Sabina samo zameni imena. Potpuno je svejedno ko je zaista dao intervju. Bitno je samo da je neki Rus dao neki antidržavni interviju, potpuno je nebitno ko je. Oni su njima samo instrument.

S: Zanimljivo je to sa identitetima. Znate ono kad onaj Rus priča o zemljacima koji su emigrirali, pa kad spomene onog što je profesor na nekom njujorškom univerzitetu, živi od stipendija i sve vreme pljuje vlast u Rusiji, a živeo je kao buržuj u centru Moskve, nije ni prišao logorima.

Lj: Da, da. Bukvalno se kaže da je ukrao tuđ identitet. Vidiš koliko je pitanje identiteta maksimalno dovedeno do apsurda i kao da je život toliko obezvređen da je i književnost moguća samo kroz izvrtanje svih vrednosti. I to je opet tekovina modernog doba. Svi ovi likovi koje si ti Vesna navela, tipa Bunderbrokovi i ostali, oni svi imaju neku svoju suštinu, produbljenost, cilj, usmerenje. Ovde je bukvalno sve iskarikirano, sve je dovedeno u pitanje, sve je obesmišljeno. Do krajnjih granica.

S: To nas opet vraća na pitanje mesta i vremena, odnosno na činjenicu da je smestila roman u Zagreb, u to vreme jer je već bilo sranje i mi smo mislili da nam je život jadan i čemeran…

V: … ali u kom smislu je bilo sranje? Jer ona u kasnijim pogovorima kaže da je samo nekoliko godina kasnije ta zemlja počela da se raspada i sve…

S: Pa 1988. je dobila NIN-a.

V: Da, ali ja mislim da se roman dešava ipak malo ranije.

S: Pa ok, dešava se sigurno nakon Titove smrti, što je bilo 1980.

V: Ali 80ih i nije baš bilo toliko sranje.

S: Nije očigledno, onako za običnog građanina, ali se dalo naslutiti.

Lj: I Arsenijević u Potpalublju kaže da je 1984. godina bila okidač.

V: Upravo je to vreme bitno jer se još uvek sve drži, ali se već kraj naslućuje. Ovo su poslednji neki impulsi tog socijalizma. Mislim, zamisli danas pisac da posećuje neku fabriku. Tačno je to odjek nekog vremena koje se gasi. Gasi se sistem, sa njim i svi njihovi životi kakvi su do tada bili.

S: Pipo to baš oseća, zato ima potrebu da to svoje nezadovoljstvo stalno vokalizuje.

V: Da li je on malo pozer? Meni jeste sve vreme delovao kao neki pozer sa tim svim svojim jao, jao…

Lj: Jao, on je kao Smeđi Petar. Jao jadan je, jao bedan je.

V: Što, naravno, ne znači da je neiskren.

S: Naravno. Samo se previše stavlja u prvi plan.

V: Da li ste primetile kako se razvijaju ti njegovi odlomci, iz tog njegovog romana, scenarija, šta li je već? Na početku je krimi nešto, vestern scenario, a na kraju nešto sa banalnim dijalozima, tipa svađa sa majkom. I njegove se teme, dakle, banalizuju.

S: Jeste li primetile da on i Amerikanac imaju takoreći iste živote? Mislim kao da…

V: … su u ogledalu.

S: Da. I sad, ovom je sve ok jer je u Americi, a Pipo je, siroma, zatočen u Zagrebu i ne valja mu ništa. Opet, Amer je u fazonu da ni ta širina koju navodno daje Amerika nije mnogo bolja.

Lj: Možda je to neki naš mentalitet, to da nam je trava uvek zelenija…

V: Možda i mi samo imamo iluzije da je u toj staroj zemlji bio bolji standard, ali nije. I tad su ljudi bedno prolazili od svog rada. Sigurno je bilo bolje nego sada, ali…

Lj: Mada, možda je i ta težnja da se identitet ostvari preko drugog, kao drugi nam uvek bolje živi, drugom je lakše zbog ovog ili onog…

V: Misliš da će ti biti bolje ako postaneš neko drugi.

Lj: Svi, zapravo, imaju svoje dvojnike. I sve je kompletno farsa. Sve. Od društvenog uređenja i samog života do umetnosti.

S: Gde bismo onda svrstali ovaj roman? Žanrovski gledano.

V: Pa on je hibrid. Klasični postmodernistički hibrid.

S: Pravi reprezent postmoderne u Jugoslovena.

Skok na junake!

Lj: A pre nego što krenemo na likove i to, da li vi mislite da je neko predstavljen u svojoj suštini ili je mislite da je sve farsično?

V: Farsa jeste suština, ja bih rekla. Nema mesta iluziji da ti sad imaš neku suštinu, pa kao prolaziš kroz neke trenutne krize. Ne, brate. Ti si to, ti si ta glupost koju praviš.

Lj: Da. Mislim, da jer su i oni jako obeleženi postmodernističkim fazonom. I dok smo ranije imali junake koji su, kako da kažem, produbljeni, sad imamo ove koji su isprazni. I to je njihova karakterizacija.

V: Ja se ne bih složila sa tim da su isprazni. Svi imaju neku svoju istoriju, neke probleme i frustracije. Znači, nisu isprazni. Samo ne znam kako bih to nazvala, to što ih određuje. Stičemo taj utisak jer su depatetizovani. Oni nisu neki veliki junaci, kao kod Tolstoja pa da se zaljubljuju i umiru, i oživljavaju i opet nestaju. Ne, oni su svi obični ljudi sa nekim stvarnim problemima, ljudi koji žive u nekom strahu. Opet, ni u jednom momentu nisam imala mogućnost da se identifikujem sa nekim, da saosećam, da mi bude žao nekog lika.

S: Stvarno?!

V: Sve mi je to nekako… Ne znam kako da objasnim.

Lj: Suština današnjice.

V: Ništa me više ne iznenađuje, ništa više ne može da me iznenadi. Ni velika književnost, ni te patetične… Ne mislim u lošem smislu patetične, nego onako, priče nabijene osećanjima i nekim velikim temama i životnim prekretnicama. Ništa to više ne može onako da te dotakne. Dotaknu te mali momenti, ovde recimo u odnosu Vande i Ministra, specijalno na kraju. To mi je jedan onako… Baš ogoljeni momenat, stvarno mi je bilo žao. Ostali su me ostavili ravnodušnom, čak i onda kad siluju onog sirotana.

S: Ooo, to je baš tragikomična scena. Baš.

V: Pa to, baš tragikomična. Pravi izraz.

Lj: Ali pazite što dolazi do nekih bitnih zamena: ženama se daje da rade ono što obično rade muškarci.

V: Ali one ne rade ono što rade muškarci. One bi htele to, ali ne mogu.

S: Ima tačno deo kada kažu da je medicinski dokazano da žena ne može da siluje. Pozivaju se na čak na neku knjigu.

V: One njega pokušavaju da ponize, ali Sesilija na kraju odlazi sa njim. U Ministarstvu boli takođe postoji taj momenat, na samom kraju romana. Ti poništavaš sebe jer odlaziš na kraju sa čovekom koji ti je zagorčavao život i rad zbog čega si osećala neverovatnu potrebu da izvršiš nasilje nad njim i poniziš ga.

Lj: Samo što meni one nisu ispale nešto manje odvratne.

V: Ne, ne. Nisam mislila da su manje odvratne, samo da se lošije snalaze.

Lj: Svuda se dešavaju ta čudna sučeljavanja zbilje i fikcije. Imam osećaj kao da je ljudima (u romanu) nemoguće da razgraniče jedno od drugoga ili da pomire jedno sa drugim. Nekako je to sve neusaglašeno, i ovaj njihov pokušaj kazne i slučaj ukradenog rukopisa.

V: Da, kao da svi žive neke fiktivne živote, tačnije svoje živote posmatraju kao fikciju. Nema granice između života i fikcije.

S: Mislim da nije toliko reč o tome da svoj život smatraju fikcijom, koliko je do toga da je to stvaranje fikcije njihov život. I onda kada to što je stvoreno bude ugroženo na neki način ili kada se desi da ostanu bez toga što su stvorili, to se doživljava kao napad na samog pisca, odnosno piščeva smrt. Čeh koji je ostao bez rukopisa je zapravo ubijen, ne?

V: Da, a opet, i sam Čeh je ubica jer kada je onom liku prepravljao roman, toliko ga je izmenio da više nije ličio na originalni rukopis, a sam pisac je izvršio samoubistvo.

Lj: Što pokazuje da je fikcija destruktivna po stvarni život, ali i da je stvarni život destruktivan po fikciju. A mislim da najveća ironija leži u tome što niko od njih nije vrhunski pisac, svi su mediokriteti a svi imaju neki poriv da se ostvare preko pisanja.

S: Zanimljivo je to, mi smo baš pre neki dan pričali o tome kako su filozofi postavili neke granice u godinama do kojih možeš da se ostvariš, odnosno iskoristiš svoj genij na pravi način. Tipa, ono što je Satr lupao za 25 godinu i slično. Dubravkini junaci su svi prešišali te granice, sve granice zapravo, ali i dalje pokušavaju, što je u neku ruku ohrabrujuće. A opet, svi do jednog imaju tu viziju sebe kao posebnog bića, kao drugačijeg u odnosu na većinu.

V: Sujetni su.

Lj: Nekako je sve obrnuto. Koliko je nekada bio veličan taj kult genija, ovde je iskarikiran do maksimuma. Svi su maliciozni, neosnovano samouverni…

V: Što samo pokazuje da su i oni samo ljudi. Zašto bismo očekivali da je neko ko piše ili se bavi bilo kakvim oblikom umetnosti, da je taj neko i bolji i plemenitiji, manje sklon nasilju i slično?

S: To je valjda i njena ideja, da pokažu da ni pisci…

Lj: … ne mogu da se odupru svojim ljudskim osobinama.

S: Upravo.

Skok na junake, drugi deo!

V: Hajde da malo popričamo o pojedinačnim likovima. Koji je vama lik bio najinteresantniji?

S: Meni Vanda, Pipo i Sesilija.

V: A ko je taj Pir kome Sesilija piše?

S: Mislim da je to izmišljen sagovornik, rekla bih da su to njeni dnevnički unosi.
V: I ja sam to pomislila. Jer da je osoba, ne znam da li bi ovako otvoreno pisala s kim je i sve to.

Lj: Malo poigravanje sa formom.

S: Vaši omiljeni likovi?

Lj: Iskreno, ja ne znam koga bih izdvojila, osim Vande. Mnogo više sam očekivala od Ene Zvonko.

S: Daaa, i ja sam.

V: Jeste, baš je skrajnuta. Jeste li uočile paralelu između Vande i Eme Zvonko? Ema je stalno hladna, Vanda se tresla u groznici… Kako razumete tu hladnoću? Možda je to znak neke usamljenosti i smrtnosti. *Vesna sama pita, sama i odgovara.* E, a ona Sabina?

S: I kod nje ima te hladnoće.

Lj: Da, da. I ona se nešto tresla. I sva je eterična i bleda.

V: A u suštini je agent koji radi po nalogu.

Lj: Ali koliko je Ministar iskarikirana ličnost. Priučeni skorojević.

V: Koji nema pojma o književnosti, ali eto…

S: ALI, ALI, ALI!!! Štuje Andrića jer njega je čak i svet priznao.

Lj: Jes! To je baš jasna karikatura tih političara tog vremena, ne svih, ali većine. Većina je bila onako priučena.

S: Da, i ja to mislim.

V: Apsolutno. Mislim da je sjajno uhvatila većinu koja se ustalila u nekim odborima, ministarstvima, na visokim pozicijama, većinu koja nema veze sa književnošću ili bilo kojom drugom granom umetnosti, ali im je ta pozicija tako data.

S: Uglavnom zahvaljujući ratnim zaslugama.

V: I Partiji.

Lj: Mnogo mi je bilo smešno kad kaže da je čitao knjige dok se školovao, ali ništa nije zapamtio i shvatio je da to nije za njega.

S: Knjige nisu valjale. Jedino je valjao Andrić. Zabavno je i kad spominju Krležu, mislim u onoj fabrici, pa kad kažu kao isecite šepk Na rubu pameti i stavite ga na parče hleba namazanog paštetom Gospoda Glembajevi.

Lj: Ili viršle zvane Petrica Kerempuh.

S: Hahh, daaa! Jao, al’ se sprdamo sa Krležom. Ali super je meni to rušenje autoriteta u književnosti. I generalno. Osim kad se neko drzne da dira u Andrića. Jer on je međunarodno priznat. 😀

V: Nije to rušenje autoriteta, to je više ruganje onima koji za književne veličine priznaju samo Andrića jer ih ništa drugo ne zanima. Nit’ čitaju, nit’ razmišljaju.

Lj: A takve su ličnosti bile dominantne tu tom periodu, mediokriteti koji nam svima kroje sudbinu. E, a da li su vam zanimljivije ove ličnosti koje su probijale u životu, npr. ministar ili ovi koji sede i lamentuju?

V: Ministar mi jeste simpatičan, Prša recimo nije, a obojica su se probijali kroz život.

Lj: Prša je taj neki tip socijalnog pesnika.

S: Mislim da sve u principu zavisi kako junak prihvati ono što mu se dešava. Recimo, Ministar. On je svestan da nije za tu funkciju, zna kako je tu dospeo i da bi, da nije bilo rata, bio običan mesar. A Prša ima sličan uspon kao Ministar, ali smatra da zaslužuje bolje i više.

V: Tako je. Ministar nema iluzija o sebi, za razliku od Prše.

Lj: Fino je to sve upakovano i usmereno da prikaže kako i među piscima, koji su se uvek prikazivali kao neka uzvišena bića, zapravo ima i onih najnižih poriva i svega. Prosto ti preostaje da se posle čitanja ove knjige zapitaš preostaje li išta uzvišeno što se ne može podriti.

V: Da. Mislim da u tome zapravo i leži caka, što je to zapravo potvrda toga koliku vrednost književnost ima. Jer i nakon karikiranja i podrivanja i svih mogućih pokušaja kritike i omalovažavanja, ta vrednost opstaje. Ne bi bilo interesantno da je sve nedodirljivo. Ni Bog ne bi bio Bog kad bi svi u njega verovali, zar ne? 😀

U zapisnik da uđe da je Slavka prevrnula očima.

Lj: Zanimljivo je i kako je ta neka duhovna vrednost zapravo nepostojeća bez materijalizacije. Na primer, ako ne zapišeš delo, ako ga ne materijalizuješ na papiru, ono ne postoji. U tom smislu, roman ističe sva ta prožimanja. Ljubav ne može bez smrti, duhovno bez materijalnog. I vrlo je bitno da je ta je ta veza zapravo ono što unesrećuje i jednu i drugu stranu. I da li je neko od junaka doživeo pravu metamorfozu ili je sve samo privid?

V: Mislim da nije pitanje da li su metamorfoze prave ili su privid. Privid je ono što su oni mislili za sebe da jesu, tako da sve promene koje nastupe, ako nastupe, nisu metamorfoze već je samo isplivala druga, odnosno prava, strana tvoje ličnosti.

Ne možemo da se držimo jedne teme, pa to ti je. Hajmo ponovo skok na junake. Treći put.

S: Šta mislite o Vandi? I njenom šeširiću. 🙂

V: Da li ste uočile paralelu da na početku lik izvlači iz šešira i ne zna šta će sa njim a zatim ona izvlači poze iz šešira. Šta kažete na to?

Lj: Ja to vidim kao neki splet erosa i umetničkog stvaranja, dok je opet, eros prožet i smrću. Gde je Vanda potpuno simptomatična jer njen eros uslovljen tanatosom. Mada, nije ona meni nešto… Nije mi držala pažnju. Ok mi je ideja, samo nisam oduševljena izvedbom.

Paaaa, bar smo pokušali… I na kraju zaključci. 🙂

S: Od svih knjiga koje smo u okviru ovoga do sada čitali, ova mi je najmiodragičastija.

V: Hhah, jeste! Mada moram da kažem da m nije bolji od Ministarstva boli. Mislim, da nisam imala očekivanja jer je deo Mikičinih 5 plus 1, bilo bi mi super. Ovako, nekako nije baš ispunio sva moja velika očekivanja.

S: Moram da kažem da sam ja ovaj roman počela da čitam pre nekoliko godina i prekinula sam.

V: Isto.

S: Mnogo mi je bilo dosadno, mnogo i…

V: Meni nije bio dosadan, ali ne znam zašto nisam nastavila.

S: Meni je bio dosadan. Bilo je leto, bilo mi je vruće, nije mi prosto leglo i sve mi je bilo smor. I sada kada sam uzela da čitam, bila sam u fazonu: šta se tebi, Slavice, ovde nije dopalo? Jer počela sam da čitam u busu, i na samom početku, kad je onaj pao i poginuo, ja sam se glasno nasmejala.

Lj: A jeste to dobra scena, mlatarao je tamo kao foka…

S: Pa to! Sve vreme sam imala idiotski kez dok sam čitala i onda je onaj uleteo i počeo da viče da ugase tu jebenu muziku, e tu sam se već kidala od smeha i stvarno mi nije bilo jasno šta mi nije valjalo i zašto sam prekinula čitanje. I Vanda, Gospode! Vanda i njen šeširić! I dok sam čitala, nisam uopšte imala utisak koliko je zapravo mračan roman. Možda mračan nije pravi termin. Ozbiljan, da. Ozbiljan. Nisam taj utisak imala sve dok nisam počela da razmišljam o pročitanom.

V: Da, osećaj smrti je recimo dominantan od samog početka.

S: Da, ali nije prikazana tako da te prati i da sve vreme misliš o tome kako smo svi smrtni.

Lj: Definitivno je roman koji ceniš više nakon neke analize nego tokom samog čitanja. Podseća me na stil Mirjane Novaković, baš me podseća.

S: Ona je napisala ono Strah i njegov sluga?

Lj: Da.

V: Odličan roman.

S: Nisam čitala.

V: Nisi? Mouraš!

S: Hoću… Jednog dana. Kad diplomiram, wink wink.

V: Oko tog romana su se nešto podžapali Jerkov i Teofil Pančić. Valjda su obojica bili u Ninovom žiriju te godine i Jerkov je, naravno, bio za Sitničarnicu Gorana Petrovića, dok je Teofil bio za Mirjanin roman. I nešto su se oko toga sporili.

S: Naravno, pobedio je Jerkov.

V: Naravno. Jerkov, koji je u fazonu da je Goran Petrović najveći dar koji je Bog dao Srbima posle Andrića i Crnjanskog.

(meni je ova Vesnina rečenica pobeda godine)

Lj: Meni se Sitničarnica nešto ne sviđa; i ja bih glasala za Mirjanu.

S: Meni se generalno Petrović ne sviđa. Plus, ja bih uvek glasala za ženu. 😀 Šalim se, ne bih. Za Arzamas nikad ne bih glasala. Samoreklama: ako vas zanima zašto nikad ne bih glasala za Arzamas, ovde se možete informisati o razlozima: klik. #autoreferencijalnostnanivou

Lj: Ali realno, gledaj ko je sve bio u izboru i za koga onda da glasaš?

V: Tabašević, Matijević i Bajac? Matijević je ranije bio dobar. Ne znam kakav je Bajac.

S: Meni je Matijević standardno dobar. Mislim, nisam čitala ovo poslednje, ali nekako od njega uvek znaš šta da očekuješ. Ne znam kakav je Bajac, videću. Ali vratimo se Dubravki. Šta želimo još da kažemo? Vesna?

Možda ipak nije kraj…

V: Imam svašta zapisano: sveopšta demistifikacija, recimo. Kada se žene sa zapada lože na Ruse samo zato što su Rusi, zato što imaju taj neki ukus zabaranjenog. Lože se na strah. Pazi, svi se nešto lože na strah i smrt. Svi imaju neke nezdrave erotske porive.

Lj: I površne kriterijume. Generalno gledano, svi imaju površne kriterijume. Uhvate se za jednu ideju i drže je se, bez obzira na to da li ona ima veze sa stvarnošću ili ne. Ljudi se više lože na ideje nego na stvarnost.

V: Pa da. Ova se pali na smrt, ove uzbuđuje činjenica da su ovi Rusi… Da li mislite da postoji nešto iskreno između Sabine i onog lika ili je ona dosledna kao agent?

Lj: Mislim da ima. Pazi onaj deo kad joj on opali šamarčinu, a ona mu kaže da su u tom trenutku postali bliskiji. Nasilje je povezano sa erotikom, nekako.

V: I svi nekako pristaju na nasilje. To mi je najmračniji momenat knjige, taj pristanak na nasilje. Jer ga vidimo u nekoliko slučajeva, kod Sesilije, npr.

Lj: Sve što je u društvu tabuisano, ovde je na neki način afirmisano, odnosno isplivava po svaku cenu. Isplivavaju ti mračni delovi duše.

V: A šta mislite o metapoetičkim momentima koji su zastupljeni u ovom romanu? Kako se uopšte gleda na književnost, na umetnost, na stvaranje? Da li je u pravu Flavus kad kaže da je talenat bzvz? On je zakleti protvinik talenta i svega što ima veze sa originalnošću. Mi smo navikli da na originalnost gledamo kao na neku vrhunsku vrednost i naučeni smo da cenimo talenat, pa se postavlja pitanje da li je to sve jedan privid.

Ne, nije kraj. Imamo još neke sitnice da razjasnimo kao što je, na primer, poseta fabrici.

Lj: hajde da malo prokomentarišemo posetu fabrici.

Složno zapevamo:

Plamene zore bude me iz sna
Fabricka jutra, dim iz dimnjaka
Pesma se ori, mladi radnici
Celicna jutra, hitam fabrici.

Lj: Već smo je spomenule, ali nismo joj posvetile mnogo vremena & prostora.

V: Kul bi bilo da se kobasica zove Prša.

S: Zašto baš fabrika mesa, odnosno kobasica? Zašto ne železara, na primer?

Lj: Da bude što banalnije, što prizemnije.

V: Na meso se takođe gleda kao na nasušnu potrebu.

Lj: I još jedno snižavanje, recimo, zbog tog krkanluka i svega.

V: Da, to je rableovski momenat. Železara, recimo, služi za neke krupne stvari, pre bi bila simbol neke obnove.

Lj: Pesnici su, na primer, proglašeni mesom, što implicira da su i oni potrošna roba. I mislim ideja da se kobasica nazove po Prši, mislim da je to predstavljeno kao najveće moguće snižavanje. I jedini se on i pobunio.

V: Zanimljivo je i kako radnici razgovaraju sa piscima.

Lj: Ma to je samo još jedan prikaz onoga daj samo hleba i igara. Nije se tu mnogo promenilo, jer i danas možeš radnicima da zamažeš oči šarenom lažom.

V: Na izdahu je to vreme kad se radnik cenio, kad su još bili bitni. Ili bar mi iz ove perspektive mislimo da je tako. Negovala se ta iluzija da država počiva na radničkoj klasi.

Lj: Relativizuje se sve jer sad imaš pitanje da li je to bilo realno društveno uređenje i da li smo sada sve to promenilo ili smo se samo mi oslobodili iluzija.

V: Pa znaš kako, kad ih pogledaš tako u toj hali, ti vidiš radnike koji zaista nešto rade, nešto stvaraju. A šta rade pisci? Zato su ih i spojili.

Lj: Moderni pragmatizam uopšte ne prihvata tu, kako da kažem, hranu za dušu, nego samo za telo.

I za kraj:

(majke mi, kraj)

I svijet u kome živimo zacjelo je citat nekog drugog svijeta i naš život je citat iz nečijeg života.

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.