Dvoumila sam se poprilično da li da sumiram ovu godinu uopšte, jer bila je još veća kučketina od one prošle i malo šta je u njoj valjalo pa se tako ni knjige nisu proslavile. To je možda opet posledica činjenica da sam za Božić pročitala nesrećnu Decu Milene Marković jer postoji to verovanje da će ti godina biti onakva kakav ti je taj dan, ali hajde da se ipak zadržimo na racionalnim razlozima poput moje neorganizovanosti, posla i talasa tuge od kojih ne mogu da uteknem od jula meseca.
Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nisam nešto specijalno pratila svoje čitanje tokom godine, većinu knjiga sam dodavala mesecima nakon što sam ih pročitala i evo sad sam skontala da jednu od najboljih uopšte nisam ni označila kao pročitanu. Pregledala sam Year in books i priznaću da me je malo iznenadila prosečna ocena (3,2), očekivala sam da je niža jer kao što rekoh, glavni utisak cele godine je meh, pa ni čitalački deo iste nije odavao bolji utisak.
Prvo mi je na pamet palo da popišem naslove koji su me najviše razočarali, ali htela sam da u čitalačku godinu zagazim s nečim lepim i pozitivnim pa se tako odlučih da ipak pobrojim one srcu najdraže. Knjige koje ovaj put izdavajm kao najbolje našle su se tu iz različitih razloga: neke su zaista odlične knjige u svakom smislu, neke su prosto bile dobre za mene u određenim trenucima godine i mislim da ne bi bilo fer da ih izostavim iz ovog osvrta. Na ovaj ih spisak nisam stavljala po nekom specijalnom rasporedu, krenućemo hronološki a posle gde nas priča odvede…
🐧
Zemljani Sajaka Murata
Zemljani su knjiga koja je otvorila čitalačku 2022. i jedina koja je dobila i poseban post KLIK, ali ako vas mrzi da čitate onoliki tekst evo u nekoliko rečenica zašto bi valjalo da pročitate ovaj roman. Iako je prepun tema koje mogu da trigeruju (je l ima neka naša reč za trigger warning), roman je sjajno osmišljena satira, koja ne štedi nijedan aspekt modernog (japanskog) društva. Nacuki, glavna junakinja i naratorka, priču deli na šest poglavlja, konstantno prelazeći iz prošlosti u sadašnjost, osvetljujući pritom događaje koji su je formirali, od kojih je svaki doneo novo traumatično iskustvo. Kroz Nacukinu priču, Murata otvara brojne teme o kojima valja promisliti, od odnosa roditelja i dece, mentalog zdravlja mladih i suočavanja sa traumama, preko pitanja ZaŠtO nIjE pRiJaViLa, do aseksualnosti u današnjem svetu i uspešno ih analizira kroz sve junakinje i junake ovog romana. Roman Zemljani definitivno nije knjiga uz koju ćete se opustiti i ušuškani uživati u zimskom danu, ali jeste delo u koje vredi investirati svoje vreme.
🐧
Ratno putovanje drugarica Mitra Mitrović
Lektira, drugarice i drugovi, lektira.
Mitra Mitrović je jedna feministkička gromada i greota je što lagano tone u zaborav, ali tako je to kad živimo u doba prekrajanja istorije. Mitra je diplomirala na Filfaku, gde je i došla u kontakt s levičarskim idejama i postala aktivna u omladinskim organizacijama koje su organizovale demonstracije pred početak rata. Jedna je od osnivačica časopisa Žena danas, koji je zabranjen 1940. pa obnovljen 1943. godine – Mitra je pisala i za Borbu a takođe je bila jedna od osnivačica AFŽa. Bila je jedna od prvih komunistkinja zatočenih u nacističkom logoru na Banjici a nakon rata, postala je prva ministrka prosvete u istoriji Srbije, eto vam info za neki kviz, što da ne. Iz političkog života, izopštena je početkom pedesetih godina, nakon što je javno stala u odbranu disidenta Milovana Đilasa, bivšeg muža uzgred budi rečeno, ako je nekome bitno da zna.
Kao što naziv knjige lepo kaže, ovo je priča o Mitrinom ratnom putovanju i posmatrano kao književno delo, sjajan je primer dokumentarne proze. Dinamično je i sveobuhvatno: u njemu nisu (samo) prikazi bitki već i detaljni opisi različitih taktika rada aktivista i aktivistkinja, načini razmišljanja i preživljavanja. Mitra piše o begu iz logora na Banjici, o radu na oslobođenoj teritoriji Užičke republike 1941, povlačenjima i prelascima na različite oslobođene teritorije, o četnicima i ustašama. Meni su posebno zanimljiva njena zapažanja o odnosima među partizanima i partizankama, o tome kako šta je istinska solidarnost i može li se ratovati bez poverenja u druga i drugaricu. Apsolutno sjajno svedočanstvo jedne borbe, koja nije samo borba za slobodu već je u velikoj meri i lična borba jedne mlade žene u neverovatnom istorijskom trenutku. Svaka čast na svemu drugarice i kad jednom dođem na vlast, Ratno putovanje biće lektira a za sada samo pet zvezdica na Goodreadsu i preporuka ko kuća u vidu odlomka iz kratkog autorkinog predgovora:
Ništa mi, međutim, ne bi smetalo ako bi mladi svet čitao ove moje uspomene kao neko daleko, nedoživljeno iskustvo, iskustvo starijih, kao neku istoriju koja se neće ponoviti. To zato što smo se mi u narodnoj revoluciji borili i da rata više ne bude. Htela bih da smo zauvek pobedili rat, pa makar i moje uspomene, u onom svom delu koji kazuje strahote rata, bile jednom zastarela priča.
🐧
Tranzitna viza Ana Zegers
Kad smo već kod antifašizma, red je da spomenemo i Anu Zegers, nemačku književnicu iz čijeg je pera izašla i Tranzitna viza. Roman, koji prati sudbinu bezimenog junaka, u dobroj meri je inspirisan subinom same autorke. Njen junak pod naletom fašizma beži iz okupiranog Pariza u slobodnu zonu i Marselj, koji treba da bude poslednja stanica pred konačni beg iz Evrope. Isto je uradila i Ana, Jevrejka i komunistkinja, koju je Gestapo već 1932. godine hapsio zbog kritike nacizma. No, vratimo se na priču.
Dakle, neimenovani junak beži iz konc logora u Francusku. Na putu sreće izvesnog Pola, koji ga moli da preda pismo piscu nastanjenom u Parizu, ali kad naš junak stigne do Pariza, saznaće da je pisac mrtav te on nastavlja put do Marselja, ponevši sa sobom kofer mrtvog pisca, u kom se, između ostalog, nalazi i neobjavljeni roman. Put kroz Višijevsku Francusku naravno nije lak, ali ni dolazak na cilj ne znači sigurnost. U Marselju zatiče histeričnu potragu za vizama: jedne ističnu, dok druge ne stižu a nikome se ne može verovati.
Tranzitna viza je definitnivno jedna od najboljih knjiga koje sam pročitala ne samo u prošloj godini već i u svom životu i jedna je od knjiga koje besomučno preporučujem svakome ko me pita za preporuku. Zegers je napisala roman koji ne možete nazvati ratnim, ali ni antiratnim, što zapravo ovu priču izdavaja iz gomile knjiga koje tematizuju Drugi svetski rat. Tranzitna viza je gotovo dokument o okolnostima jednog istorijskog trenutku, izuzetno slojevit dokument o životu, o (ne)postojanju mogućnosti da sami kontrolišemo isti, o vremenu, o čekanju. Sve što dobra književnost i treba da bude, jelte.
🐧
Filip Kamij Lorans
Nit kraće knjige, nit većeg čitalačkog izazova.
Počnimo od servisnih informacija: knjigu Filip Kamij Lorans objavila je izdavačka kuća Vaganar, koja se fokusirala na izdanja francuskih i frankofonih autorki i autora. Ova knjižica od pedesetak stranica, otvorila je ediciju Elles, osmišljenu da nas upozna sa sjajnim francuskim i frankofonim autorkama.
Godina je 1994. i francuska književnica Kamij Lorans očekuje dete, dečaka kome su ona i njen partner već dali ime Filip. Srećan događaj se brzo pretvora u tragediju koja joj je promenila život, jer je dete umire nekoliko sati nakon rođenja zbog lekarske greške. Godinu dana kasnije, Lorens je objavljuje knjigu Filip, u kojoj piše o gubitku, ali i tome kako se gubitak i tuga transponuju u umetnost, u ovom slučaju književnost. Ovaj intimni dnevnik podeljen je na četiri celine: Patiti, Shvatiti, Živeti, Pisati – četiri ciklusa kroz koji autorka prolazi u pokušaju da pronađe smisao u svemu što se desilo.
Filip je jedna od najboljih knjiga koje sam pročitala u prošloj godini, ali je zbog teme vrlo oprezno preporučujem. U njoj nema patetike (iako smo naučili da je patetika lepa, eej!), mada će biti suza. Vrlo verovatno i utehe, ali opet, oprezno s preporukom. Ako biste ipak da saznate nešto više o knjizi i iskustvima prevođenja i čitanja, ostavljam vam link do razgvora sa prevodiocem Nikolom Bjelićem, koji se desio tokom Makartovog festivala. Snimak možete pogledati na Instagram profilu IK Vaganar samo kliknite na iskić X.
🐧
Notable mentions
Jer su mi bile melemi za rane plus ova jedna najdivnija koju nisam unela na Goodreads.
🐧
Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti Emili Ostin
Prvo moram da kažem da je ova knjiga od starta imala ocenu plus jer je izašla iz prevodilačkog pera mog dobrog druga Stašonija, tako da je pet zvezdica na Goodreadsu zapravo malo. 😀 Ali krenimo opet od servisnih informacija: Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti Emili Ostin jeste godina u životu jedne Gilde, u kojoj ona dobija otkaz pa pronalazi čudnjikavi novi posao, dok paralelno pokušava da raščivija odnos s najbližom porodicom i partnerkom. Gilda takođe mnogo razmišlja o smrti – svojoj i svačijoj. Anksiozna je i depresivna, pati od sindroma uljeza.
Umesto utisaka, citiraću drugaricu Nađu koja kaže:
Takođe, Katarina ima više hrabrosti od mene i proces čitanja je ovekovečila u čitalačkom vlogu, koji možete pogledati ovde: X
🐧
Naša žena Tanja Mravak
Prošlo leto nije bilo najbolje leto mog ćivota, najblaže rečeno. Onda se desila intervencija, hedonistički izlet u Novi Sad, zakasnela proslava mog rođendana, skretanje pažnje na lepše stvari u životu. I kao deo proslave, u kolima me je sačekao paket a u njemu, između ostalog, i knjiga Naša žena splitske autorke Tanje Mravak. Rekla bih da Tanja i Romana, inače idejne tvorkinje pomenute intervencije, uvek budu u problemu kad mi kupuju knjige jer nikad nisu 100% sigurne jesam li je već kupila/pročitala, ali ovaj put su ubole jer ne samo da je nisam nabavila, već gotovo da mi je prošla isprod radara pošto nisam obožavateljka zbirki (kratkih) priča a i mene je obuzeo hajp koji se podigao oko Kopenhaške triologije pa se nisam mnogo obazirala na naslov koji joj je prethodio. Punog srca (i stomaka), vratila sam se uveče u svoj stančić i odlučila da preskočim spomenutu triologiju i upoznam se s Našom ženom.
Zašto se Naša žena našla na ovoj listi i zašto u ovom delu? Zbirku sam pročitala u trenutku kada se činilo da je čitanje nemoguća misija i pomogla mi je da ne razmišljam o svemu što se dešava. Sastavljena od jedanaest proznih jedinica, različitog obima (i kvaliteta), uglavnom napisanih u prvom licu i iz ženske perpektive, u kojima se smenjuju standardizovan jezik i lokalni govor, po kome možemo da zaključimo da su priče mahom smeštene u manja dalmatinska mesta i na prvu loptu, u njoj nema teških motiva. Priče deluju kao inserti iz života junaka i junakinja, ne postoji uvod niti je kraj uvek zaokružen, što nekima može ukvariti ugođaj, ali meni nije, baš naprotiv, svega je bilo taman koliko treba. Vratila me je iz nečitalačke zone i još više od toga: uspela sam čak i da skupim svoje misli i napišem prikaz, samo još treba da poverujem u svoje sposobnosti. Jer kad sam probala da je preporučim drugima, nije im se dopala, što me je malo pokolebalo. Bilo kako bilo, zbirka priča Naša žena deo jednog od najlepših dana u prošloj godini i kao takva, imaće zauvek posebno mesto na mojoj polici. ❤
🐧
Karta i teritorija Mišel Uelbek
Istina je, drugarice i drugovi, prvo čitanje ove knjige ostavilo je mnooooogo bolji utisak na mene. Iako i dalje smatram da je ovo najbolja Uelbekova knjiga, nisam bila srećna cvrčkica dok sam je čitala. Zašto sam onda metnula na listu? Zato što smo u prošloj godini, baš s ovim naslovom, završile projekat TOP 5 plus 1. Veka, Ljoki i ja smo se našle jednog novembarskog dana i pretresle Uelbeka kako i dolikuje. Da li je kraj ovog projekta zaista kraj jedne ere ili ćemo naći način da ga nastavimo, to će vreme pokazati a do tada više o projektu, kao i transkripte naših razgovora, pročitajte ovde: X.
🐧
I to bi bilo to. Iskrena da budem, ne očekujem mnogo od nove godine; ima nekoliko zanimljivih izazova na mrežama, poput onog Čitajmo žene i Prerazmišljatona, ali, iako sam popisala zadatke i moguće naslove, mislim da ću ove godine više čitati po osećaju a manje po zadacima. To je moja čitalačka rezolucija, čiji su nastanak, uzgred budi rečeno, inspirisale odluke koje donela Vesna, klik na iksić za više informacija: X.
Nadam se da vam januarski dani prolaze mirno i fino, uz dobre knjige. Do sledećeg susreta, pozdravče iz knjižare u kojoj trenutno Sofija Juričan čita odlomke iz romana Noć zelene vile Ajfer Tunč, takođe romana koji svima preporučujem a koji se gotovo nikom nije svideo. #influensnamaks ✨
Nemam ime, imam komentar 