Ono što je valjalo u čitalačkoj 2022. godini

Dvoumila sam se poprilično da li da sumiram ovu godinu uopšte, jer bila je još veća kučketina od one prošle i malo šta je u njoj valjalo pa se tako ni knjige nisu proslavile. To je možda opet posledica činjenica da sam za Božić pročitala nesrećnu Decu Milene Marković jer postoji to verovanje da će ti godina biti onakva kakav ti je taj dan, ali hajde da se ipak zadržimo na racionalnim razlozima poput moje neorganizovanosti, posla i talasa tuge od kojih ne mogu da uteknem od jula meseca.

Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nisam nešto specijalno pratila svoje čitanje tokom godine, većinu knjiga sam dodavala mesecima nakon što sam ih pročitala i evo sad sam skontala da jednu od najboljih uopšte nisam ni označila kao pročitanu. Pregledala sam Year in books i priznaću da me je malo iznenadila prosečna ocena (3,2), očekivala sam da je niža jer kao što rekoh, glavni utisak cele godine je meh, pa ni čitalački deo iste nije odavao bolji utisak.

Prvo mi je na pamet palo da popišem naslove koji su me najviše razočarali, ali htela sam da u čitalačku godinu zagazim s nečim lepim i pozitivnim pa se tako odlučih da ipak pobrojim one srcu najdraže. Knjige koje ovaj put izdavajm kao najbolje našle su se tu iz različitih razloga: neke su zaista odlične knjige u svakom smislu, neke su prosto bile dobre za mene u određenim trenucima godine i mislim da ne bi bilo fer da ih izostavim iz ovog osvrta. Na ovaj ih spisak nisam stavljala po nekom specijalnom rasporedu, krenućemo hronološki a posle gde nas priča odvede…

🐧

Zemljani Sajaka Murata

Zemljani su knjiga koja je otvorila čitalačku 2022. i jedina koja je dobila i poseban post KLIK, ali ako vas mrzi da čitate onoliki tekst evo u nekoliko rečenica zašto bi valjalo da pročitate ovaj roman. Iako je prepun tema koje mogu da trigeruju (je l ima neka naša reč za trigger warning), roman je sjajno osmišljena satira, koja ne štedi nijedan aspekt modernog (japanskog) društva. Nacuki, glavna junakinja i naratorka, priču deli na šest poglavlja, konstantno prelazeći iz prošlosti u sadašnjost, osvetljujući pritom događaje koji su je formirali, od kojih je svaki doneo novo traumatično iskustvo. Kroz Nacukinu priču, Murata otvara brojne teme o kojima valja promisliti, od odnosa roditelja i dece, mentalog zdravlja mladih i suočavanja sa traumama, preko pitanja ZaŠtO nIjE pRiJaViLa, do aseksualnosti u današnjem svetu i uspešno ih analizira kroz sve junakinje i junake ovog romana. Roman Zemljani definitivno nije knjiga uz koju ćete se opustiti i ušuškani uživati u zimskom danu, ali jeste delo u koje vredi investirati svoje vreme.

🐧

Ratno putovanje drugarica Mitra Mitrović

Lektira, drugarice i drugovi, lektira.

Mitra Mitrović je jedna feministkička gromada i greota je što lagano tone u zaborav, ali tako je to kad živimo u doba prekrajanja istorije. Mitra je diplomirala na Filfaku, gde je i došla u kontakt s levičarskim idejama i postala aktivna u omladinskim organizacijama koje su organizovale demonstracije pred početak rata. Jedna je od osnivačica časopisa Žena danas, koji je zabranjen 1940. pa obnovljen 1943. godine – Mitra je pisala i za Borbu a takođe je bila jedna od osnivačica AFŽa. Bila je jedna od prvih komunistkinja zatočenih u nacističkom logoru na Banjici a nakon rata, postala je prva ministrka prosvete u istoriji Srbije, eto vam info za neki kviz, što da ne. Iz političkog života, izopštena je početkom pedesetih godina, nakon što je javno stala u odbranu disidenta Milovana Đilasa, bivšeg muža uzgred budi rečeno, ako je nekome bitno da zna.

Kao što naziv knjige lepo kaže, ovo je priča o Mitrinom ratnom putovanju i posmatrano kao književno delo, sjajan je primer dokumentarne proze. Dinamično je i sveobuhvatno: u njemu nisu (samo) prikazi bitki već i detaljni opisi različitih taktika rada aktivista i aktivistkinja, načini razmišljanja i preživljavanja. Mitra piše o begu iz logora na Banjici, o radu na oslobođenoj teritoriji Užičke republike 1941, povlačenjima i prelascima na različite oslobođene teritorije, o četnicima i ustašama. Meni su posebno zanimljiva njena zapažanja o odnosima među partizanima i partizankama, o tome kako šta je istinska solidarnost i može li se ratovati bez poverenja u druga i drugaricu. Apsolutno sjajno svedočanstvo jedne borbe, koja nije samo borba za slobodu već je u velikoj meri i lična borba jedne mlade žene u neverovatnom istorijskom trenutku. Svaka čast na svemu drugarice i kad jednom dođem na vlast, Ratno putovanje biće lektira a za sada samo pet zvezdica na Goodreadsu i preporuka ko kuća u vidu odlomka iz kratkog autorkinog predgovora:

Ništa mi, međutim, ne bi smetalo ako bi mladi svet čitao ove moje uspomene kao neko daleko, nedoživljeno iskustvo, iskustvo starijih, kao neku istoriju koja se neće ponoviti. To zato što smo se mi u narodnoj revoluciji borili i da rata više ne bude. Htela bih da smo zauvek pobedili rat, pa makar i moje uspomene, u onom svom delu koji kazuje strahote rata, bile jednom zastarela priča.

🐧

Tranzitna viza Ana Zegers

Kad smo već kod antifašizma, red je da spomenemo i Anu Zegers, nemačku književnicu iz čijeg je pera izašla i Tranzitna viza. Roman, koji prati sudbinu bezimenog junaka, u dobroj meri je inspirisan subinom same autorke. Njen junak pod naletom fašizma beži iz okupiranog Pariza u slobodnu zonu i Marselj, koji treba da bude poslednja stanica pred konačni beg iz Evrope. Isto je uradila i Ana, Jevrejka i komunistkinja, koju je Gestapo već 1932. godine hapsio zbog kritike nacizma. No, vratimo se na priču.

Dakle, neimenovani junak beži iz konc logora u Francusku. Na putu sreće izvesnog Pola, koji ga moli da preda pismo piscu nastanjenom u Parizu, ali kad naš junak stigne do Pariza, saznaće da je pisac mrtav te on nastavlja put do Marselja, ponevši sa sobom kofer mrtvog pisca, u kom se, između ostalog, nalazi i neobjavljeni roman. Put kroz Višijevsku Francusku naravno nije lak, ali ni dolazak na cilj ne znači sigurnost. U Marselju zatiče histeričnu potragu za vizama: jedne ističnu, dok druge ne stižu a nikome se ne može verovati.

Tranzitna viza je definitnivno jedna od najboljih knjiga koje sam pročitala ne samo u prošloj godini već i u svom životu i jedna je od knjiga koje besomučno preporučujem svakome ko me pita za preporuku. Zegers je napisala roman koji ne možete nazvati ratnim, ali ni antiratnim, što zapravo ovu priču izdavaja iz gomile knjiga koje tematizuju Drugi svetski rat. Tranzitna viza je gotovo dokument o okolnostima jednog istorijskog trenutku, izuzetno slojevit dokument o životu, o (ne)postojanju mogućnosti da sami kontrolišemo isti, o vremenu, o čekanju. Sve što dobra književnost i treba da bude, jelte.

🐧

Filip Kamij Lorans

Nit kraće knjige, nit većeg čitalačkog izazova.

Počnimo od servisnih informacija: knjigu Filip Kamij Lorans objavila je izdavačka kuća Vaganar, koja se fokusirala na izdanja francuskih i frankofonih autorki i autora. Ova knjižica od pedesetak stranica, otvorila je ediciju Elles, osmišljenu da nas upozna sa sjajnim francuskim i frankofonim autorkama.

Godina je 1994. i francuska književnica Kamij Lorans očekuje dete, dečaka kome su ona i njen partner već dali ime Filip. Srećan događaj se brzo pretvora u tragediju koja joj je promenila život, jer je dete umire nekoliko sati nakon rođenja zbog lekarske greške. Godinu dana kasnije, Lorens je objavljuje knjigu Filip, u kojoj piše o gubitku, ali i tome kako se gubitak i tuga transponuju u umetnost, u ovom slučaju književnost. Ovaj intimni dnevnik podeljen je na četiri celine: Patiti, Shvatiti, Živeti, Pisati – četiri ciklusa kroz koji autorka prolazi u pokušaju da pronađe smisao u svemu što se desilo.

Filip je jedna od najboljih knjiga koje sam pročitala u prošloj godini, ali je zbog teme vrlo oprezno preporučujem. U njoj nema patetike (iako smo naučili da je patetika lepa, eej!), mada će biti suza. Vrlo verovatno i utehe, ali opet, oprezno s preporukom. Ako biste ipak da saznate nešto više o knjizi i iskustvima prevođenja i čitanja, ostavljam vam link do razgvora sa prevodiocem Nikolom Bjelićem, koji se desio tokom Makartovog festivala. Snimak možete pogledati na Instagram profilu IK Vaganar samo kliknite na iskić X.

🐧

Notable mentions

Jer su mi bile melemi za rane plus ova jedna najdivnija koju nisam unela na Goodreads.

🐧

Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti Emili Ostin

Prvo moram da kažem da je ova knjiga od starta imala ocenu plus jer je izašla iz prevodilačkog pera mog dobrog druga Stašonija, tako da je pet zvezdica na Goodreadsu zapravo malo. 😀 Ali krenimo opet od servisnih informacija: Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti Emili Ostin jeste godina u životu jedne Gilde, u kojoj ona dobija otkaz pa pronalazi čudnjikavi novi posao, dok paralelno pokušava da raščivija odnos s najbližom porodicom i partnerkom. Gilda takođe mnogo razmišlja o smrti – svojoj i svačijoj. Anksiozna je i depresivna, pati od sindroma uljeza.

Umesto utisaka, citiraću drugaricu Nađu koja kaže:

Takođe, Katarina ima više hrabrosti od mene i proces čitanja je ovekovečila u čitalačkom vlogu, koji možete pogledati ovde: X

🐧

Naša žena Tanja Mravak

Prošlo leto nije bilo najbolje leto mog ćivota, najblaže rečeno. Onda se desila intervencija, hedonistički izlet u Novi Sad, zakasnela proslava mog rođendana, skretanje pažnje na lepše stvari u životu. I kao deo proslave, u kolima me je sačekao paket a u njemu, između ostalog, i knjiga Naša žena splitske autorke Tanje Mravak. Rekla bih da Tanja i Romana, inače idejne tvorkinje pomenute intervencije, uvek budu u problemu kad mi kupuju knjige jer nikad nisu 100% sigurne jesam li je već kupila/pročitala, ali ovaj put su ubole jer ne samo da je nisam nabavila, već gotovo da mi je prošla isprod radara pošto nisam obožavateljka zbirki (kratkih) priča a i mene je obuzeo hajp koji se podigao oko Kopenhaške triologije pa se nisam mnogo obazirala na naslov koji joj je prethodio. Punog srca (i stomaka), vratila sam se uveče u svoj stančić i odlučila da preskočim spomenutu triologiju i upoznam se s Našom ženom.

Zašto se Naša žena našla na ovoj listi i zašto u ovom delu? Zbirku sam pročitala u trenutku kada se činilo da je čitanje nemoguća misija i pomogla mi je da ne razmišljam o svemu što se dešava. Sastavljena od jedanaest proznih jedinica, različitog obima (i kvaliteta), uglavnom napisanih u prvom licu i iz ženske perpektive, u kojima se smenjuju standardizovan jezik i lokalni govor, po kome možemo da zaključimo da su priče mahom smeštene u manja dalmatinska mesta i na prvu loptu, u njoj nema teških motiva. Priče deluju kao inserti iz života junaka i junakinja, ne postoji uvod niti je kraj uvek zaokružen, što nekima može ukvariti ugođaj, ali meni nije, baš naprotiv, svega je bilo taman koliko treba. Vratila me je iz nečitalačke zone i još više od toga: uspela sam čak i da skupim svoje misli i napišem prikaz, samo još treba da poverujem u svoje sposobnosti. Jer kad sam probala da je preporučim drugima, nije im se dopala, što me je malo pokolebalo. Bilo kako bilo, zbirka priča Naša žena deo jednog od najlepših dana u prošloj godini i kao takva, imaće zauvek posebno mesto na mojoj polici. ❤

🐧

Karta i teritorija Mišel Uelbek

Istina je, drugarice i drugovi, prvo čitanje ove knjige ostavilo je mnooooogo bolji utisak na mene. Iako i dalje smatram da je ovo najbolja Uelbekova knjiga, nisam bila srećna cvrčkica dok sam je čitala. Zašto sam onda metnula na listu? Zato što smo u prošloj godini, baš s ovim naslovom, završile projekat TOP 5 plus 1. Veka, Ljoki i ja smo se našle jednog novembarskog dana i pretresle Uelbeka kako i dolikuje. Da li je kraj ovog projekta zaista kraj jedne ere ili ćemo naći način da ga nastavimo, to će vreme pokazati a do tada više o projektu, kao i transkripte naših razgovora, pročitajte ovde: X.

🐧

I to bi bilo to. Iskrena da budem, ne očekujem mnogo od nove godine; ima nekoliko zanimljivih izazova na mrežama, poput onog Čitajmo žene i Prerazmišljatona, ali, iako sam popisala zadatke i moguće naslove, mislim da ću ove godine više čitati po osećaju a manje po zadacima. To je moja čitalačka rezolucija, čiji su nastanak, uzgred budi rečeno, inspirisale odluke koje donela Vesna, klik na iksić za više informacija: X.

Nadam se da vam januarski dani prolaze mirno i fino, uz dobre knjige. Do sledećeg susreta, pozdravče iz knjižare u kojoj trenutno Sofija Juričan čita odlomke iz romana Noć zelene vile Ajfer Tunč, takođe romana koji svima preporučujem a koji se gotovo nikom nije svideo. #influensnamaks ✨

Top 5 plus 1, epizoda: Karta i teritorija

Dobro, došao je i taj dan: projekat TOP 5 plus 1 je zvanično završen.

Tekstovi koje smo objavile u okviru našeg malog projekta, ubedljivo su najmanje čitani ali su zato bili najzabavniji za stvaranje. Od beskonačno dugih kafa preko fitica od fišanja do veganskih sisica, ovo je bila jedna veličanstvena epizoda u životu bloga i vlasnice mu pa ko zna, možda ga i obnovimo.

Poslednja knjiga u Mikičinom izboru bio je roman Karta i teritorija Mišela Uelbeka. Cenim da samog autora ne treba da predstavljati a i roman je i više nego poznat pa ću taj deo preskočiti. Godine 2010. roman je nagrađen Gonkurom, pobedivši za dva glasa Čedo Apokalise, da, da, knjigu u bookstagramskom trendingu a, po mom skromnom mišljenju, najbolji je Uelbekov roman do sada.

Ipak, ponovno čitanje nije baš išlo lagano kako smo mislile da će ići. Bilo je i uspona i padova i nekih zaključaka zbog kojih smo i same bile u zbunu. Na kraju se došlo do pitanja da li ćemo čitati Uelbekov novi roman? Neki hoćemo, neke neće. Zašto je to tako, pročitajte u tekstu koji sledi.

Lj: Ne znam ni šta da kažem o ovom romanu…

V: Ni ja, nekako se uzdam u Slavkino moderiranje…

Lj: Valjda će nešto pametno smisliti…

S: (lol)

V: Ne znam da li ste iščitale prošlu epizodu, tad smo takođe isto ovako počele, nismo imale šta da kažemo pa se nekako razvila priča.

S: Tad sam takođe ja moderirala, he he.

V: Ajmo žene!

S: Pošto mislim da će biti zanimljivo, počećemo od klasičnog, sada poznatog kao Biljana Srbljanović pitanja: KAKO VAM SE DOPALA KNJIGA?

Lj: Nikako.

S: NE! Jao, ne! Zaboravile smo tradicionalni početak!

Lj i V:

S: ĆAO SVIMA! Znate da uvek počinjemo sa ĆAO SVIMA!

Lj i V:

V: Ćao svima.

Lj:

S: Ok, sad možemo da se vratimo knjizi. Koja vam se nije dopala. Zašto?

Lj: Bila mi je dosadna, pretrpana nebitnim detaljima a oskudna u onim koji su mogli biti zanimljivi.

V: Složila bih se s Ljiljom, mada ne bih rekla da je knjiga totalno sranje. Mislim da je najbolja Uelbekova, ali u odnosu na prošlo čitanje, ono od pre 4, 5 godina, utisak mi je mnogo lošiji. Sad je ostavio utisak osrednjosti. Pitala sam se sve vreme šta se meni ovde toliko dopalo tad kad sam prvi put čitala a tad sam bila baš oduševljena. Šta je tu mene oduševilo? Da l ta priča o umetniku i tema umetnosti, da l taj odnos umetnosti i društva bla bla, večita tema. Da l taj štos Uelbeka kao lika u romanu i to što je ubijen i sve to… Ne znam. Tad mi je to bilo wow, što je dobra fora. Danas mi je to samo ok, u redu je ego manijače, shvatili smo, nisi više zanimljiv. Ili sam sazrela ili je zbog toga što sam stekla malo više čitalačkog i životnog iskustva ili sam jednostavno omatorila pa mi je opao prag tolerancije za kojekakva sranja. Sve u svemu, osrednje. Mislim da je Uelbek precenjen, osrednji pisac i što bi ljilja rekla, smarač.

S: Iiiii, to bi bilo sve za danas, hvala na pažnji.

V: Ajd sad ti Slatka, daj kontraartumente.

S: Nemam ih, zapravo. Slažem se da je drugačiji utisak. Kada sam prvi put čitala, bila sam preoduševljena. Sećam se i momenta kada sam čitala, toliko mi je upečatljivo bilo. I dalje mislim da je genijalna ideja što je napravio od sebe književnog junaka i što ga ubija na način na koji ga ubija. Vrlo je verovatno da ćemo se na to vratiti, sad ću samo reći da mislim da je baš važna za njegovo delo. Ali da, sad je nisam ni dovršila i to ne zato što mi je bila dosadna, prosto mi se nije čitala. Draže bi mi bilo da je sad nisam ni započinjala.

V: Sad sam po prvi put iskusila da knjigu čitam brzo da bih je što pre završila zato što mi je dosadna. Da nije za projekat, batalila bih.

Lj: Ne kažem ja da je potpuno bezvredna i to, samo mi nije legla.

V: Boga mi, u ovoj inkarnaciji, ja se Uelbeku više neću vraćati.

S: MA MOLIM?!

V: od mene je dobio više vremena i pažnje nego što je zaslužio, osrednji jedan pisac.

S: Ma sram te bilo za to osrednji pisac.

V: Ako je ovo kraj našeg divnog prijateljstva…

S: Ma što bi bio kraj, bože svašta, i to zbog Uelbeka…

Lj: Muškarca!

S: Tačno, muškarca. Da si rekla nešto za JBA, to ne znam kako bih preživela, ali ovo je samo šokantno.

V: O njoj ćemo rantovati neki drugi put.

S: Ma sram te bilo!

*Dobro, prestaćemo s ovom digresijom, ali moralo je da ostane upamćeno da je Vesna jedna nevaljalica.

S: Dobro, ja ne mislim da je osrednji pisac. Mislim da se ograničio na ispisivanje sebe, mislim da je u svakom svom romanu i da to počinje da biva preterano.

V: Na koji način misliš da je u svakom svom romanu?

S: Pa tako lepo, mislim da je on uvek prisutan. Ako nije glavni junak, jeste neko blizak njemu, što mi je bilo dobro do Pokoravanja, al onda daj se malo otvori i piši o nekom drugom jer iskreno ne verujem više u to da je neki predstavnik određene grupe ljudi, čak ni u svojoj generaciji. Ono šta si ti, povlašćeni beli čovek, intelektualac, nije tvoje iskustvo svačije iskustvo pa da sebe koristiš non stop a opet nije ni toliko nesvakidašnje da možeš neprestano da ga koristiš.

*naknadna pamet: možda je baš zato osrednji pisac jer ne ume da izađe iz onoga što poznaje, eto teme za razmišljanje ko voli.

Lj: Ne, ne, dobar je, neosporno. Samo smara.

V: Pa šta je dobro? Kad biste preporučivale nekom, šta biste navele?

S: Interesantna su mi njegova promišljanja o umetnosti, kako egzistira…

V: To se slažem, da.        

S: … recimo ovde mi je bilo zanimljivo kad na samom početku ovaj glavni junak razmišlja o umetnosti i konzumerizmu. Sviđa mi se generalno kad odabere neki fenomen pa ga posmatra i analizira, prvo u kontekstu francuskog društva pa onda i na globalnom nivou. Ne bih o njemu govorila kao o provokatoru, čak i onda kada bira teme koje možda deluju kao provokacija. Pre mislim da je to njegovo proširenje područja borbe, da se tako duhovito izrazim. Zbog toga ću nastaviti da čitam, mada sam preskočila Serotonin, to mi se nešto ne da, i zapravo jedva čekam da izađe novi roman. I znam da ću, ako opet bude on, on i samo on, biti u fazonu ooo, smaraču jedan… Mislim da ne treba da napominjem da sve ovo ne znači da se slažem s njegovim zaključcima, samo mi je zabavno da čitam o tome. Tj. bilo je.

V: Ti si svesna njegovih mana, ali bi i dalje čitala a ja sam u fazonu da ne mogu više, što je baš interesantno.

S: Znam Veko, ali ja crkavam od želje da pročitam i sudiju Majića, mislim da to baš dosta govori o meni kao čitateljki. 😀

Nego da ne širimo priču sad o mojim čitateljskim porivima…

V: Slažem se s tobom da je ono što se i meni najviše dopalo u ovom romanu taj koncept romana o umetniku, tema umetnosti i njena uloga u društvu, pa to što malo potkači kapitalizam, ko kupuje umetnost, zašto… Bio je zanimljiv i taj odnos s ocem, nesuđenim umetnikom… i to kako novac upravlja svime a svi se upravljaju prema novčanim ciljevima…

Lj: Da, da, ta porodična priča je ok…

V: … simptična…

Lj: Ma sve mu je ok dok ne krene da opisuje žene.

V: Tačno. I dok ne krene s nekim nepotrebnim digresijama, tipa onaj policajac ima nekog psa, koja beše rasa? Jorki? Nebitno. Bitno da je rasan pas jer onda kreće istorijat te rase pa jebo te stvarno, koga boli uvo. Mislim da mi je najviše nedostajala neka čvršća struktura jer je fabula prepuna rezova… Recimo pojavljuje se policajac, ok. On je bitan, desilo se ubistvo, dobro. Ali čemu sad širenje priče na njegov privatni život i na njegovu impotenciju. Mislim, dobro. Može da se tumači kao jalovost u istrazi kao odraz neke lične situacije, ali to mi je malo nategnuto i nekako svega je previše. Mogao je prosto da napiše duplo kraći roman, kompaktniji i sadržajniji…

Lj: Neke stvari je ostavio potpuno isečene, kao recimo situacija s Olgom. Mislim, ona ode pa se vrati pa opet završe u krevetu i ono, poslednja scena u kojoj se pojavljuje – on je nežno pomiluje po guzovima i kao to je to. Sve je pitanje trenutka i to je to.

V: Pa eto, koja je poenta njenog lika? Šta o njoj znamo, osim da dobro izgleda?

S: Poenta njenog lika je to što ga je ona vinula u nebesa, da tako kažem. 🤷🏻‍♀️

V: Povezala ga je s Mišelinom, dobro, ajd ok na nivou radnje, to je mogao da uradi i neki muškarac. Uelbek se odlučio za ženu s kojom će ovaj i da uđe i u vezu. Mada nije ni ta veza nešto prikazana pa da mi sad možemo nešto o tome da pričamo. Olga se pojavljuje samo po nekoj funkciji, što bi rekla Ljilja. Ona sama nema nikakvu dubinu, nikakvu motivaciju. Što je odlučila da se kresne s njim čim su se upoznali? Navodno ima neku strast u očima, moš misliti.

S: Znam, ali postoji li žena kod Uelbeka koja ima dubinu?

V: Pa da, i prošli put smo komentarisale da nije toliko mizogin koliko je mizantorpičan prema svima i svemu, ali sad mi je mnogo više smetala ta njegova mizoginija jer mislim da ipak nije odnos prema celom svetu. Recimo opisuje ženu policajca i napominje da ima silikone u sisama, što je to bitno i za priču i za njen lik, koji je potpuno nebitan i sporedan.

S: Isuse, ispašće kao da branim muškarce i njihove komentare, ali kako bih ti rekla, ja kad skrolujem tik tokom npr. i iskoči mi video u kom je devojka koja je radila usta, meni pogled sam ode na ta usta. I ja zaista nemam ništa protiv, boli me uvo šta ćeš ti da radiš s tvojim telom, samo kažem da te intrevenicje same upadnu u oko…

Lj: Mislim da je on pomalo opsednut tim stvarima koje upadaju u oči…

V: Opsednut je apsolutno, čak i u ovom romanu, u kom seksualnost nije neka dominantna tema, kao što je bila u Proširenju područja borbe… ali opet… nekako je… mislim… ne ume da iskontoriliše tu opsednutost i da odredi gde je takvim komentarima mesto a gde nije.

Lj: I kad uđe u razglaganje karaktera i različitih osobina, bolje da ne ulazi jer u fazonu ova je ovu zaposlila jer je ružna ko grob pa da istakne sebe i tome slično.

V: Evo jedne rečenice, radi se o Olgi i onoj PR, kako god da se zvala…

Lj: E to je to…

V: Bilo mu je neugodno da posmatra kontrast između raskošne Olge zanosnih oblina i tog sirotog parčenceta žene neistražene vagine, Džed se čak zapitao da je nije Olga izabrala kako bi izbegla žensku konkurenciju… Mislim da je ovo čisto autorovo mišljenje, da ne može da se odbrani od sopstvene mizoginije.

S: Slažem se, samo bih dodala da je to takođe i dobro zapažanje jer žene itekako znaju da ispolje sujetu. #internalizovanamizoginija

V: Ali da li ti misliš da je on ovde svesno želeo da predstavi tu internalizovanu mizoginiju među ženama u korporacijskom svetu? Ja mislim da ne, da je njemu samo došlo pod ruku: kad se već pojavila žena, daj da pokažem da ima dobre sise ili neistraženu vaginu jer što da ne?

S: Dobro, ne želim da ga branim, samo bih ostavila mogućnost da je mizantropija verovatnija od mizoginije.

V: Razumem šta hoćeš da kažeš. Zanimljivo je možda da spomenemo i to što svaki njegov junak ima neku frustraciju vezanu za žene, tipa samoubistvo majke, o kom ništa ne znamo, ni okolnosti ni ništa. Onda recimo ona veza iz mladosti s onom…

S: … što se kurvala.

V: Pokušavala sam da nađem neku korektnu reč, ali dobro, može i tako…

Lj: I koliko je samo bio frustriran time što mu je ona plaćala tipa letovanje i tako to…

V: Mislim, razumem. Navodi se da je bio i usamljen kao dete, nije imao roditeljsku ljubav, nije imao prijatelje, ok. Usamljen si, frustriran si… Pazite ovo: u istom trenutku jedna grupa španskih predadolescenata izašla je iz autobusa i ušla je u kafeteriju pričajući veoma glasno. Devojčice su bile vrlo uzbuđene i vriskale su, nivo hormona je bio neverovatno visok. I ok, on govori o tim nabujalim hormonima, ali čemu izdvajanje devojčica koje podvriskuju ili kako već kaže. Sama ta činjenica da izdvajaš devojčice, ni krive ni dužne, to mi je kao kad komentarišu što se oblače ovako, što onako, što dekoncetrišu dečake. Nije fer, brate. Nije fer prema devojčicama da ih tek tako staviš, bez bilo kakvog umetničkog opravdanja. Pičkopaćenik, eto rekla sam. I previše pričam, sad ću da ućutim, ali ovo je bilo samo da potrkepim da ipak jeste mizoginija a ne mizantropija.

Neka u zapisnik uđe da smo joj tu smo odale priznanje da je u pravu. ⭐️

Lj: Meni se čini da je on više zainteresovan za te površne odnose jer su oni jedino što ostaje. On bi verovatno voleo neki dublji odnos s nekim, ali ne može da ga ostvari. I onda mora da se fokusira na ono telesno i prolazno, jer šta drugo ima?

V: Jeste, emocionalno je zakinut. Imao je tog hladnog oca, koji mu se nimalo nije posvećivao, samo je mislio na posao. Majka je izvršila samoubistvo. Odrastao je bez prijatelja… Vidi se da je na polju međuljudskih odnosa svih vrsta dosta zakinut. Nadao se da će mu Uelbek postati prijatelj, ali avaj…

Lj: Ja sam mislila da će se smuvati na kraju. 🏳️‍🌈

V: E to bi bio štos!

S: Ali kakav vam je Uelbek kao junak?

Lj: Neprijatan! 😀 Onako, hejter. Samo to.

V: Meni je to onako kako ljudi generalno zamišljaju da on izgleda. Mislim da je namerno sebe predstavio u najgorem mogućem svetlu, sad da l je to egomanija ili nešto potpuno suprotno… Svakako je dobar štos.

S: Meni je to omiljena stvar u ovom romanu. Ne samo sebe što je stavio, već što nekoliko stvarnih ljudi ubacuje u priču i nema milosti prema njima, ok Begbede mu je ortak, ali svejedno. Sve je u funkciji književnosti i ništa nije toliko sveto da se time ne može poigrati.

V: Da, da, ne zazire od pravih imena. Ne znam da li je popio koju tužbu.

Lj: E al pazite sad, on je tako i sebe ubacio u kapitalističku mašinu i omogućio sebi da u njoj istraje. Zahvaljujući tom postupku. Mislim tu na samog Uelbeka, ne na junaka. Sve sam iskoristio, sebe sam iskoristio, zavukao sam vam i još na tome zarađujem.

V: Možda je to jedini okvir u kom možeš da funkcionišeš. Meni se dopada kako je u romanu predstavljen taj neoliberalni kapitalizam i kako je recimo predstavio Mišelin, specijalno kad sagledaš iz naše perspektive, mislim na državu koja je tek nedavno počela da dobija te zvezdice i preporuke i sad mi svi mislimo kao wow, preporuka Mišelinova a zapravo je to samo jedna stvar na kojoj oni zarađuju.

S: I važno pitanje: zašto ubija sebe i to na takav način?

V: Da dovode do ekstrema tu ideju predstaljanja sebe u najgorem svetlu. Toliko sam nebitan da će me u knjizi ubiti neko.

Lj: Davanje prednosti umetnosti  nad životom.

S: Ja zapravo mislim da je to odnos Uelbeka autora prema samom sebi. Mislim da je to vrhunac njegove mizantropije, toliko ne podnosim ljude da ne podnosim ni samog sebe evo do koje mere. Ok ajd ubio je lika kog je nazvao po sebi, ali da to uradi na takav način, izuzetno nasilno. I to da ga je na kraju ostalo toliko da ga sahrane u dečjem sanduku…

V: Ok, ne znam ništa o Uelbeku kao ličnosti i vrlo je nepošteno da sad donosim ovakve zaključke, ali ipak i sam junak Uelbek u romanu navodi da ima suicidne misli tako da možda ovo i jeste neko kanalisanje nekog dubljeg problema. Mada je verovatno samo način da se uz pomoć umetnosti poigra i sa sopstvenim životom kako bi se napravilo nešto više, vrednije… šta znam.

Lj: Ima i nečeg performativnog tu, jer ubistvo jeste pompezna stvar. On nije nestao time što je ubijen već naprotiv, dobija neki novi život.

S: Sad ne znam kuda dalje da idem, zagrabismo mi od svega po malo.

Lj: Evo ja ću kazati da je baš neobino kako ne može da pronađe uporište ni u čemu. Zaljubio se pa je to propalo. Nude mu milione za tu umetnost koju stvara, ni to mu nije zanimljivo. On je potpuno pasivan lik u tom svom životu, sve mu se dešava bez njegove neke kontrole – setimo se kako se razvijala stvar s Olgom, ona je njega ščepala.

S: Meni je zanimljio to što ne da nema neko uporište, nego ni ne razmatra nešto što bi moglo da ga zadrži, usmeri, stabilizuje. Deluje kao da je umetnost jedina konstanta, ali zapravo i nije jer prvo crta pa je fotograf komercijalnog tipa pa onda to s mapama pa onda portreti…

V: Ne znam, zar to nisu neke faze kroz koje prolazi i svaka je određena nekim događajima u njegovom životu

Lj: I to njegovo skakanje s jedne stvari na drugu može takođe da bude i otvoreno pitanje trajanja umetnosti. Ima li umetnost rok trajanja? Ko ga određuje? Ili šta? I sam kaže da su i ljudi postali kao ona zastarela fotografska oprema, tako i umetnost isto. Iznova se sve obnavlja.

V: Da, kod njega to ide prirodno, to izmišljanje nečeg novog jer uvek postoji neki događaj koji ga podstakne na neki novi umetnički izraz.

S: Kako onda možemo da očekujemo da takav umetnik i ima neko uporište?

V: Ali zašto bismo to i očekivali? Odakle potiče to naše očekivanje da, ako neko stvara umetnost, mora da promišlja o životu i da ima neko suštinsko razumevanje sebe i svega što nas okružuje? Možda mi grešimo kad to očekujemo, možda su umetnici i umetnici samo proizvođači određene robe koja u kontekstu ovog društva stalno zastareva i mora da se ponovo izmišlja.

Lj: E da, samo što ovde, po mom mišljenju, umetnost ipak dobija taj svoj očekivani ontološki status. Kad ubiju Uelbeka, Džed bude u fazonu jadan, ubiše ga, al eto šta da se radi i onda ipak ne može da gleda njegovu sliku. Ili kad raspravlja o smrti, malo davi, ali ipak, deluje mi kao da je to rasprava o nekoj formi za koju se ljudi hvataju. Kao da je u savremenom dobu sve postalo neka vrsta poze, ah da l da me zakopaju il da moj pepeo pospu po Jadranskom moru. Suštinski, razlika ne postoji.

V: Da, da, vidiš to je zanimljivo. Ta očeva smrt i njegova razmišljanja. Taj deo bi trebao da bude malo dirljiviji, ali nekako je prepun svega. Cela ta porodična situacija i ti traktati o smrti… nekako sam ostala ravnodušna, moglo je da bude mnogo efektnije.

S: Zar nije to nekako…

Lj: U sklopu poetike otuđenosti?

S: Da, jer mi očekujemo da bude dirljivo kada čitamo o smrti, očekuješ emociju, ali realno gledano, smrt je samo još jedan deo života u smislu prirodnog procesa. Mi smo ti koji joj pridajemo taj emotivni značaj jer u fizičkom smislu gubimo nekog koga volimo. Za osobu koja je umrla, sve što ostaje iza je nebitno a mi sve ostalo proizvodimo…

V: …kako bismo se utešili.

Lj: Kao da je taj svet ideja za njega potresniji od same stvarnosti. Karta je lepša od teritorije, bitnije je šta će biti s očevim pepelom od same smrti, Uelbekova slika koja ga proganja…

:minuti duboke kontemplacije o smrti, umetnosti i životu:

Lj: A šta mislite o ćaletu?

S: Ne mogu da odlučim šta mislim o ćaletu, da l je dobar ili loš ili…

V: Ili ni jedno ni drugo…

S: Da.

V: Mislim da kod uelbeka ni nema te polarizacije.

S: Lik bukvalno radio najbolje što je umeo. Kontam da se okrenuo onome što mu je poznato, s čim je znao da izađe na to je posao, mislim lakše je to nego preuzeti odgovornost za odgajanje deteta.

Lj: I to, ali jeste malo i eho kapitalizma. To je strana za koju se ljudi lakše hvataju, jer kad uđeš u mašinu imaš sjajan izgovor da se ne baviš određenim stvarima.

S: Moja zamerka ocu je što se nikad nije potrudio da razgovara s njim o majčinom samoubistvu.

Lj: Obojica su potisnuli. Ali kad mu je rekao: Ne! Večeras ti neću odati zašto se tvoja majka ubila, zato što to ni sam ne znam.

V: Sad kad si pomenula tu rečenicu… Sva ta okupljanja i te večere za Božić, to mi je sve bilo izveštačeno.

Lj: Pa da, ali to je zato što je to poigravanje s tim momentom okupljanja za praznike i pravljenja da je sve u redu. Jao, ali što je ćale odlučio da se eutanazira ko ker?

S: Ja podržavam.

Lj: Ali kad ovaj kaže: hoćeš i ti da se ubiješ kao mama, baš mi bi žao.

S: Aaw, ali to je zato što je ta trauma nelečena.

V: E kako tumačite ono kad išamara onu sestru?

Lj: Ja nisam sigurna da l se to stvarno desilo ili on zamišlja da je to uradio.

S: Ja sam na nekoliko mesta imala taj osećaj da nisam sigurna šta je zbilja a šta njegovo razmišljanje.

(Stvarno je uradio)

V: Znate li ko je Džedov najstariji prijatelj?

zZzZzZz

V: Kotao! 😀

Lj: Tu je da ga greje, pa makar i veštački.

S: Aw.

❤️

S tom vas idejom ostavljamo. Grejte nekog i neko će grejati vas, pa taman to bio i kotao. Samo proverite da l je ispravan, da ne izda kad je najteže.

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. S. Hvala što ste pratili naš mali projekat. 🙂 ❤

April u knjigama

ŽIVEO 1. MAJ!

Drugarice i drugovi,

Okupismo se danas ovde da na ovaj veliki praznik proslavimo i moj april u knjigama. Veoma mi je bitno bilo da napišem napišem nešto, prvo zbog toga što sve ovo već napisano a neobjavljeno traži neki uvod a drugo jer moram da nekako da pohvalim sebe zbog svega što sam u aprilu pročitala. Za ovaj uspeh najviše je zaslužan odmor koji smo imale tokom praznika, ali bilo je i drugih faktora, o kojima ćemo, jelte, kako priča krene.

Dakle, u aprilu sam završila devet knjiga, što je iskreno i mene iznenadilo. Dve su vezane za posao a sedam za čist gušt i to je najveći utisak ovog meseca. Uspela sam i jedan tekstić da napišem, jeeej, ali naravno njime nisam zadovoljna tako da vidite, morala sam malo da si bustujem samopouzdanje ovim nabrajanjem. Knjige koje sam čitala nisu obimne, i to je dosta pomoglo, dve su bile u dnevničkoj formi, što takođe nije odmoglo a poprilično sam i zadovoljna kvalitetom istih, tako da bez dalje odlaganja, evo kako je izgledao april 2022. u knjigama:

2020. Dnevnik

2020. Dnevnik

Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, dobar deo Dnevnika sam pročitala u martu, ali avaj, nisam uspela da ga završim pre 6. aprila, simbolično. Većina verovatno već ima predstavu o tome o kakvoj je knjizi reč, ali za vas koji ne znate reč je o dnevniku koji su tokom 2020. pisali Lana Bastašić, Luiza Bouharaoua, Rumena Bužarovska, Danilo Lučić, Dijana Matković i Nikola Nikolić, dakle autorke i autori iz regiona. Počelo je sve s idejom Lane Bastašić, koja ih je okupila krajem 2019. ali onda se desila pademija pa je Dnevnik zapravo prikaz svega što smo svi osećali tokom te pandemijske godine, a neki delom to osećamo i danas.

Bilo je dobrih delova, bilo je delova koji mi se nisu dopali, bilo je delova zbog kojih sam suze silne isplakala, bilo je i onih gde sam se isvađala sa jednom od autorki (normalno), ali svejedno, nije to bilo loše čitanje plus sam s njom otvorila sezonu čitanja na svojoj velikoj i lepoj terasi. Dijana Matković mi je slomila srce toliko, na korak sam da je stalkujem na mrežama da bih joj to rekla. ❤ Volela bih da sam napravila neke beleške dok sam čitala, sad bih mogla više da kažem o knjizi, ali mislim da bi mnogo efikasnija bila da je izašla prošle godine (I’m looking at you, Ivane Bevc) i da se ne insistira toliko na tome da je autentično, budući da većina autorki spominje svest o tome da pišu znajući da to nije intimni dnevnik već nešto što će se čitati. Sve su svemu, zanimljivo. Takođe, veliko hvala Danilu Lučiću na otkrivanju Kappa coffee prodavnice, bukvalno najbolja kafa ikad.

Crna ptica Aleksandra Jovanović

Roman za mlade Crna ptica Aleksandre Jovanović odavno je stigao do liste mojih želja, gotovo odmah nakon izlaska, ali ono što me je nateralo da ga pročitam jeste jedna devojčica koja je u knjižari birala poklon za svoju drugaricu i dok je njena mama insistirala da joj uzmu Leto kada sam naučila da letim (takođe preporuka), devojčica je zapela za Crnu pticu jer vidiš da je mračnija, kao i Lena hahahahha oh ti novi naraštaji. ❤ Elem, majka je pristala, kupile su i knjigu i još neke sitnice plus Male žene za kućnu biblioteku, ali meni je to bilo baš slatko pa sam pomislila da je možda ovo znak od Univerzuma da je i ja pročitam.

Roman Crna ptica je priča o Želji, čiji je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći, i tome kako se nositi s tugom. Fokus priče je u potpunosti na Želji, dok se u pozadini prati priča i njene majke, jer tuga nije ista za sve niti je proces suočavanja s gubitkom identičan. Želja bi želela da ponovo vidi svog oca, što je motiv da se u priču uvedu elementi fantastike, malo i gotike, a bogume i horora. Naravno, tu je i najbolji drugar Luka, koji zajedno sa mamom treba da pokaže da ljubav i prijateljstvo mogu da nadjačaju tugu. E sad, na nivou publike kojoj je knjiga namenjena, što je prema izdavaču 12+, sve to funkcioniše fino, priča drži pažnju, napeto je taman toliko da nastaviš dok ne dođeš do rešenja i autorka poentira prilično jasno i precizno. Ipak, dala sam joj tri zvezdice jer, iako je i meni bila zanimljiva, imam nekoliko nerazrešenih situacija. Na primer, osmeliću se i reći da je Želja gotovo u depresiji. Njena potreba za druženjem s junakom koji je s onoga svijeta apsolutno može da se tumači kao želja za smrću iako to sasvim sigurno nije bila primarna autorkina namera. Dalje, mrtvi otac je apsolutno božanstvo, dok su majka i tetka problem, uzroci netrpljivosti, svađe i tuga a jedini pokušaj nekakve intervencije jeste propali pokušaj odlaska kod terapeuta, što stvarno nije dovoljno. Želja i majka su primorane da same pronađu put jedna do druge jer drugačije ne mogu da prevaziđu čitavu situaciju, ali junaci poput Luke i tetke, koji bi trebalo da budu sistem podrške, nisu dobili dovoljno prostora, specijalno tetka.

Ali ako me pitate da li bih preporučila ovu knjigu, sasvim sigurno bih jer za svoju publiku, knjiga radi odličan posao i, ako je pročitate pre ili posle svog ili deteta kojem je poklanjate, otvara toliko tema za razgovor.

U kasno ljeto Magdalena Blažević

E ovo je moje najveće razočaranje, u smislu iznevernih očekivanja, ali zaista nije najgora knjiga koju sam pročitala u aprilu. Priča ide ovako: malo pre izlaska romana u Srbiji, u knjižaru je svratila prijateljica moje koleginice, najpre samo na kafu, a onda u potrazi za regionalnim autorkama i autorima, koji bi bili praktični za rad na vežbama, budući da je ona profesorka na nekom nemačkom univerzitetu. Među knjigama koje je kupila bila je i Svetkovina Magdalene Blažević, zbirka priča objavljena pre neku godinu i žena bila preoduševljena tim pričama. PREODUŠEVLJENA. I naravno, ja sam se primila kao mlad majmun, čim je U kasno ljeto stiglo u knjižare, kupila sam primerak i odmah sutradan pročitala, u jednom sedenju, što bi rekli anglosaksonski buktjuberi.

Roman U kasno ljeto slavljen je kao antiratni roman, jedan od najboljih koji su se na našoj sceni pojavili. Tematizuje zločin nad civilima u selu Kiseljak, a najmlađa žrtva bila je Ivana, koja je glavna naratorka ovog , stilski besprekornog romana. Magdaleni je jezik očigledno vrlo važan. Opisi sela i života na selu – savršeni, osetila sam sve mirise, čula sve zvuke, osetila sve ukuse. Ali to je i najveća koska, da se tako izrazim, jer toliko insistiranje na poetičnosti je, bar za moj ukus, uništilo dinamiku romana. Posle početka koji me je stvarno uhvatio, vrlo brzo sam izgubila strpljenje i išla dalje samo da bih došla do kulminacije: jednostavno sva lepota izraza mi nije bila dovoljna a dodatno me je od priče odbijalo insistiranje na određenim simbolima, inače vrlo efikasno uvedenih na početku romana.

Kulminacija jeste potresna, i u nekim trenucima trebalo mi je da skrenem pogled i predahnem, ali mislim da je možda došla prekasno. Najveći utisak i možda ključni antiratni element ovog romana jeste scena u kojoj se pojavljuju stric i otac, ali hajde da ne spojlujemo previše. Prosto se nismo našle, Magdalena i ja, bar ne ovaj put, zbog čega se još više radujem Svetkovini.

Filip Kamij Lorans

FILIP JE KNJIGA MESECA! Za vreme praznika sam napisala i tekst o ovoj knjizi, pa ću sad samo kratko, majke mi kratko, samo da vas uputim u to šta je ova knjiga a zašto zaslužuje da bude pročitana, o tome ćemo od nedelje. Godina je 1994. i francuska književnica Kamij Lorans očekuje dete, dečaka kome su ona i njen partner već dali ime Filip. Srećan događaj se brzo pretvora u tragediju koja joj je promenila život, jer je dete umire nekoliko sati nakon rođenja zbog lekarske greške. Godinu dana kasnije, Lorens je objavljuje knjigu Filip, u kojoj piše o gubitku, ali i tome kako se gubitak i tuga transponuju u umetnost, u ovom slučaju književnost.

Čitanjem ovog romana, ispunila sam drugi od 12 zadataka u okviru #čitajmožene2022 izazova.

Dnevnik Anke Obrenović Radmila Gikić Petrović

Dnevnici u aprilu i kafa. ❤

Drugi dnevnik koji sam pročitala jeste Dnevnik Anke Obrenović koji je priredila Radmila Gikić Petrović. Jedna od mojih omiljenih tema jeste istorija porodice Obrenović – za sve krivim seriju Kraj dinastije Obrenović, koju smo moja drugarica iz pelena Milica i ja opsesivno pratile. Milica se naravno otkačila na vreme, ja nisam pa tako volim da zavirim u sve što mi dođe pod ruku. Tako je bilo i sa Dnevnikom Anke Obrenović. E sad, Anka je bila jedna vrlo zanimljiva osoba, vrlo ambiciozna i jedna od onih žena koju okrive za sranje koje se desi muškrcima. Dnevnik je nastao kao odgovor na školski zadatak koji joj je dala Tina Tirol, učiteljica, „da izobraženi obo­jega pola i kod nas tako počnu da pišu”. Pisala ga je od kraja 1836. do početka 1838. godine, svedočila raznim bitnim događajima, zbog čega je, s ove vremenske distance, njen dnenvik dobio dokumentarnu vrednost. Zanimljivo je kako je zapisivala svoje raspoloženje, na koje je su uticale razne sitnice i krupnice, a posbno ❤ za dan kada joj je priminula sestra. 😦 Zanimljivo za čitanje ako vas zanimaju Obrenovići i određeni istorijski trenuci, u suprotnom preskočite.

U očima zveri Nastasja Marten

Nastasja Marten francuska je književnica i antropološkinja a knjiga U očima zveri je memarska proza u kojoj je opisan napad medveda koji je preživela. Naime, dok je 2015. godine istraživala nomadska plemena, u planinama Kamčatke, mrki sibirski medved odgrizao joj je deo lica. I sad znam da će ovo baš zvučati užasno, ali ja sam stvarno jedva čekala da pročitam šta se i kako desilo, samo što Nastasja nije pisala o tome već o nečem mnogo dubljem, takoreći mističeskom. Nije me to preterano zanimalo, pa sam pretrčala do kraja, gde vas čeka mnogo zanimljiviji pogovor koji potpisuje Ljubica Arsić. Fun.

Stsh je bila opširnija, izvolite se informisati ovde x.

Kletva Jelena Bačić Alimpić

Naravno da nisam mogla da propustim, naravno! Objavila je moja omiljena JBA novi roman, koji sam čitala na Eden aplikaciji, do 2 ujutru, jedva sam ustala za posao. Dobra vest je da se Jelena manula eksperimentisanja koja su joj bila draga i da se vratila svom poznatom i voljenom šablonu.

Priča je smeštena u vojvođansku ravnicu, istorijski kontekst je vezan za Drugi svetski rat i u fokusu je Dušanka, prva ćerka u porodici, devojka sa, nazovimo to, istančanim osećanjima i sklonostima ka onostranom, tipa može da predvidi smrt, osluškuje biljke i slično. Ona ima još tri sestre, sve tipske junakinje: lepotica, pametnica i buntovnica. Tu je još i jedna porodična tajna a važna za priču je i seoska travarka, u selu poznata kao Veštica. Kad Švabe uđu u selo, otac porodice odlazi u partizane (normalno) i zaklinje Dušanku da po svaku cenu sačuva sestre i majku. Peripetije slede, Dušanka uči za travarku tj. vešticu, ima i fašističkih sluga, koji napominju da nisu rđavi ljudi (lol) i naravno, zgodnog partizanskog poručnika (ili kapetana) koji uspeva da ukrade srce mlade junakinje.

Ima svega, to istina, ali nije sve dobro povezano, većina dijaloga je nepotrebno ponavljanje već izrečenog a potencijali koje priča i junakinje (pre svih baba i Vera) nisu iskorišćeni. Iskreno sam razočarana time kako su određene junakinje završile, iako sam znala da će se to desiti čim je pala podela ćerki i gajila sam nadu da ću pogrešiti u proceni, ali avaj! Zbog svega izrečenog i još nekih detalja, dobrovoljno se javljam da pripomognem oko narednog romana, makar oko istorijskog konteksta, JELENA AKO ČITATE OVO, BILA BI MI ČAST DA URADIM FACT-CHECKING ZA VAŠ PREDSTOJEĆI ROMAN (ovde bih napomenula da kraj romana ostavlja mogućnost za još jednu porodičnu sagu, pa Jelena, javite mi se da porazgovaramo o idejama koje imam).

Ono što je vrlo interesantno jesu dominante uloge očeva u poetici JBA, rad na tu temu se takoreći sam piše…

Knjige koje sam pročitala posla radi

Zima Ali Smit

Jedno od prvih Bookinih izdanja koje sam nabavila jeste roman Kako biti oboje britanske književnice Ali Smit. Kupila sam ga neposredno po izlasku, ali ga još uvek nisam pročitala i to zbog toga što mislim da sam možda malo tupava za Ali Smit. To mi se isto dešavalo s Uelbekom, taj osećaj da neću sve razumeti i da mi se neće dopasti jer neću shvatiti poentu knjige. Ispostavilo se da Uelbek i nije toliko strašan, ali strah od Ali ostade i verovatno bih je i dalje izbegavala da me nije sačekala kao radna obaveza. Štrik je, naime, započeo objavljivanje tetralogije Četiri godišnja doba, koju čine, logično, četiri romana nazvana po godišnjim dobima. Zimu sam i ja čekala da izađe, pošto mi se stvarno nije dalo da čitam pdf, pa sam uz nju provela praznike, računajući da će i taj strašni susret s Ali Smit lakše proći uz Vitaminka Happy eggs. Međutim, ne samo da se nisam mučila, nego sam je slistila u dva dana i bokte, sad cupkam da stigne Jesen ili koji već deo treba da izađe.

Bog je mrtav: za početak.
I romantika je mrtva. Viteštvo je mrtvo. Poezija, roman, slikarstvo, sve je to mrtvo, umetnost je mrtva. Pozorište i film su mrtvi. Književnost je mrtva. Knjiga je mrtva. Modernizam, postmodernizam, realizam i nadrealizam su mrtvi. Džez je mrtav, pop muzika, disko, rep, klasična muzika, mrtvi. Kultura je mrtva. Pristojnost, društvo, porodične vrednosti, mrtvi.

Zima Ali Smit i Happy eggs

Prošlost je mrtva. Istorija je mrtva. Socijalna država je mrtva. Politika je mrtva. Demokratija je mrtva. Komunizam, fašizam, neoliberalizam, kapitalizam – sve je mrtvo, kao i marksizam – mrtav, kao i feminizam – takođe mrtav. Politička korektnost – mrtva. Rasizam – mrtav. Religija mrtva. Misao je mrtva. Nada je mrtva. Istina i laž, obe mrtve. Mediji su mrtvi. Internet je mrtav. Tviter, Instagram, Fejsbuk, Gugl, svi su mrtvi.
Ljubav je mrtva.
Smrt je mrtva.
Mnogo toga je mrtvo.
Nešto, ipak, nije mrtvo, ili bar još nije umrlo.
Život i dalje živi.

Šta da kažem a da ne spojlujem? Tu su dve sestre, obe srednjih godina: Sofija, vlasnica profitabilne firme i Iris, njena starija sestra, aktivistkinja za zaštitu životne sredine i ljudska prava. Tu je Sofijin sin Art, koji zarađuje novac proveravajući autorska prava na sajtovima, ali i piše blog pod naslovom „Art u prirodi“. I tu je Luks, mlada žena koju Art sreće u biblioteci i koju unajmljuje da se pretvara da je njegova bivša devojka Šarlot porodične proslave Božića. Zvuči kao zaplet neke božićne komedije na Divi, ali Smit je vrlo pametno spojila četiri karaktera, vodeći priču kroz prošlost i sadašnjost, kroz politiku i umetnost. I da, tu je i jedna leteća glava, čisto da stvar bude zanimljivija.

Nasleđe Vigdis Jurt

Iza pojave ove knjige na našem malo Štriku krije se zanimljiva priča, čija sam glavna akterka naravno ja, ali pošto je ovaj tekst i tako predugačak, ostaviću je za neki drugi put. Sad ću samo da vam dam sledeće informacije:

Nasleđe je porodična drama koju započinje neslaganje oko nasledstva, ali se kasnije ispostavlja da su porodični odnosi narušeni nečim mnogo strašnijim. Priča je mračna i zahteva strpljenje i pažnju, ali je pametno napisana i svaka reč je na mestu.

Nasleđe je priča o spoznaji i tome šta uraditi kada osvestite ono što vam se desilo a osobe koje su vam najbliže su na strani počinioca. Kome se onda okrenuti i treba li verovati sebi, tražiti pravdu ili pustiti da vreme uradi svoje? I šta je onda naše nasleđe? Krivica? Zločin? Istina? Vikendice na jezeru?

Priča je istinita. Beril Bejnbridž je bila u pravu kad se zapitala ima li išta čudnovatije, zanimljivije, podmuklije i strašnije od stvarnog života.

Ne samo da sam pročitala sve ove knjige u aprilu, nego sam i uspela sam da završim ovaj tekst u toku 1. maja, bravo ja. Nadam se da je i vaš april bio fini u svakom smislu. Ako nije, navijam da maj bude bolji. ❤

Januar u knjigama

Prošao je i januar, hvala Univerzumu. Ne mogu da se požalim na isti, bar kad su knjige u pitanju, čak sam malo sam i ponosna na sebe što sam, uprkos ostalim aspektima najdužeg meseca u godini, uspela da završim četiri knjige. Pomoglo je to što sam dve od njih započela u decembru, ali dobro, broju pročitanih knjiga se u datum početka čitanja ne gleda.

Sve na broju plus praznična dekoracija

Kao što naslov kaže, sledi tekst o knjigama koje sam pročitala (i jednoj koju nisam), koji, ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nastaje samo zato što sam popila produženi espreso u pola 7 i trenutno (pola 12) se osećam kao drogirana veverica pa ko veli daj da iskoristim trenutak.

Zemljani Sajaka Murata

Knjiga koja je otvorila čitalačku 2022. jeste i najbolja knjiga koju sam pročitala ovog meseca. Opširnije sam o njoj pisala u posednom postu KLIK, ali ako vas mrzi da čitate onoliki tekst evo u nekoliko rečenica zašto bi valjalo da pročitate ovaj roman. Iako je prepun tema koje mogu da trigeruju (je l ima neka naša reč za trigger warning), roman je sjajno osmišljena satira, koja ne štedi nijedan aspekt modernog (japanskog) društva. Nacuki, glavna junakinja i naratorka, priču deli na šest poglavlja, konstantno prelazeći iz prošlosti u sadašnjost, osvetljujući pritom događaje koji su je formirali, od kojih je svaki doneo novo traumatično iskustvo. Kroz Nacukinu priču, Murata otvara brojne teme o kojima valja promisliti, od odnosa roditelja i dece, mentalog zdravlja mladih i suočavanja sa traumama, preko pitanja ZaŠtO nIjE pRiJaViLa, do aseksualnosti u današnjem svetu i uspešno ih analizira kroz sve junakinje i junake ovog romana. Roman Zemljani definitivno nije knjiga uz koju ćete se opustiti i ušuškani uživati u zimskom danu, ali jeste delo u koje vredi investirati svoje vreme.

Čitanjem ovog romana, ispunila sam prvi od 12 zadataka u okviru #čitajmožene2022 izazova. ✔️

Deca Milene Marković

Deca Milena Marković

Knjigu ovogodišnje dobitnice NIN-ove nagrade, pročitala sam, simbolično, na Božić. Ne znam kako je u vašoj kući, ali u našoj se veruje da će ti godina biti onakva kakav ti je taj dan i ako je to istina, ja ću biti pripita i čitaću knjige koje mi se ne sviđaju. 😀 Da, nije mi se svidela Milenina ispovest, ne znam koja joj je funkcija i ne znam šta da radim sa svim tim informacijama koje sam dobila. Iako razumem zašto se drugima sviđa, mislim da sredstva koja su (uglavnom) efikasna u njenim pesmama, dakle u kraćoj formi, ovde najčešće ne funkcionišu. Razni izleti iz glavnog ritma, umesto da dopune priču, usporavaju je, kao i apsolutno nepotrebno ponavljanje određenih slika kao bi se akcentovalo određeno osećanje. Zato što znam koliko bi Milena mogla da bude uspešnija, meni je ovo pomalo lenjo, samo izbačeno iz sebe i ona pušteno u svet a mislim da to nije fer ni prema njoj, ni prema njenoj priči a bogume ni prema nama. Na kraju druge trećine knjige, imala sam veliku želju da zapalim cigaru, ali sam ipak otišla u wc i otvorila flašu vina (što do sada nikad nisam radila sama pa me je bilo strah da ću da prospem na tepih, otud i odlazak u wc), koju sam gotovo ispila do kraja knjige i tako pripita napisala sam pesmu o Mileninoj knjizi, koju će, kako su mi rekli, koristiti na radionicama kao primer kako se ne piše poezija, lol. Pošto nisam pesnikinja, ne razumem baš kako će moja pesma biti dobar materijal za nastavu, ali dobro, samo napred, žrtvovaću svoje dostojanstvo za pesništvo bez princes krofni na zadušnicama, ubacivanja pojmova pička i kurac (da izvinite na izrazu) u svakom drugom stihu i lupanja entera posle svake reči.

Sestre po farmerkama – En Brešerz

Pre nego što podelim svoje utiske o ovoj, neki bi rekli, kultnoj knjizi za omladinu, evo jedne tople ljudske priče. Onomad dok sam još imala babu i dok je postojala Narodna knjiga, učlanim se ja u Klub čitalaca, jer je baba htela jeftinije da plaća knjige. Princip je bio kao danas u Laguni, po jedna knjiga u određenom vremenskom periodu, da ne opadne popust, lepo tebi a lepo i njima. Oni su slali neke kataloge, ja bih označila šta mi se svidi, baba bi pregledala, odabrala i dala novce. Onda ja kupim pa pročitam pa nosim babi, onda ona dalje prosleđuje svojim prijateljicama i to je tako trajalo sve dok se baba nije preselila na neko lepše mesto. No, vidim ja jednom prilikom u tom katalogu i roman Sestre po farmerkama američke književnice En Brešerz. Naravno, znala sam da baba nikad neće odabrati tu knjigu, mada bi mi verovatno dala novac da je kupim da sam tražila, ali ja nisam, jer, koliko god da mi se dopao kratak opis, novce sam radije davala na ozbiljne knjige, snobina mala. Probala sam da je nađem u biblioteci, ali avaj! Obnavljala bih povremeno rezervaciju, ali nikad se nije desilo da me pozovu. Kad sam odrasla i otkrila čari Kupinda, naravno, mogla sam da je nabavim i to poprilično jeftino, ali nekako mi je bilo zanimljivo da o njoj mislim kao o knjizi koja mi stalno izmiče. A onda sam je kupila na prošlogodišnjem propalom sajmu knjiga, na štandu sve po 100 din. I baš mi nešto beše milo što sam je videla i rekoh ajde Slavice, došao je i taj trenutak. Mesec dana kasnije, više bih volela da nije. 😦

:da smo se ranije sreli plays softly in the background: Prvo moram da kažem da nisam očekivala magične pantalone. Piše to na zadnjoj korici, ali nisam očekivala bukvalno pantalone koje svima odgovoraju, koje posle šećkaju od Grčke do Amerike, priznajem da sam guglala koliko košta poštarina za slanje paketa. Onda junakinje, Isuse i Marijo Mudra, da li je moglo stereotipnije? Jedna lepotica, druga pametnica, treća buntovnica, četvrta sportistkinja plus mudra devojčica koja umire od leukemije. 😥 Pustila sam suzicu, ne mogu da kažem da nisam, ali ja plačem i kad se setim crtanog filma Anabelina božićna želja, tako da ono… Tibi, buntovnica, jedina je junakinja koja mi je bila podnošljiva, ali sam je guglala i videla sam kako će da završi zbog čega neću čitati ostale delove serijala. Šmrc.

Čitanjem ovog romana, ispunila sam januarski zadatak za #prerazmišljaton2022. ✔️

Lovište – Katarina Nikolić

Na moju veliku žalost, ovo je knjiga koju sam najmanje volela. Prvo bih volela kažem da mi se izuzetno dopala ideja o vojvođanskom noaru, mislim da bi bilo fanstastično kada bi se razvila i pronašla svoje mesto na našoj, zašto to ne reći, pomalo dosadnoj književnoj sceni. Iako je otmica dečaka okidač za pokretanje romana, ono o čemu zapravo čitamo jesu nerazjašnjeni odnosi unutar porodica i male zajednice, koju čine stanovnici neimenovanog mesta.

Fotografiju prednje korice preuzela sam sa sajta IK Arete, koja je izdala roman Lovište.

Kažem stanovnici jer je fokus na muškarcima, koji su uglavnom lovci, mada su tu jedan novinar i dva policajca. Svi su zatvoreni, napeti, nezadovoljni, agresivni. Žene su devojke, majke, ljubavnice i dalje od toga ne idu, što zapravo dobro pokazuju dinamiku odnosa u manjim mestima. Dopalo mi se uplitanje prirode; šuma kao deo mesta radnje, iako je pomalo i opšte mesto žanra, zapravo ima baš veliki potencijal, specijalno kada je viđena iz perspektive deteta. Ali problem je što prerano shvatite u čemu je stvar i onda prerano dobijete potvrdu da ste u pravu, pa se pitate ima li svrhe ići do kraja. Meni su dodatno zasmetale kratke rečenice, koje bi trebalo da stvore napetost, ali to ne čine jer ih je previše i zaglišuju tekst. I nije mi se dopao princip izvolite sve na tacni – moguće da je do ličnih preferencija, ali ja stvarno ne volim kada mi autor/autorka otkrije ono što sama treba da zaključim. Preporčujem samo da biste videli potencijal ideje o trilerima u vojvođanskoj ravnici, da znam da pišem, tačno bih napisala serijal trilera Ubistva u ravnici ili tako nešto.

❄️

E sad kad sam vam rekla šta sam pročitala, red je da spomenem i tu jednu koju sam ostavila za neka srećnija vremena. Reč je o knjizi Moja godina odmora i opuštanja, za koju sam uglavnom čula reči hvale. I pošto i ja volim da se zabavim i pročitam nešto pitko i lako, krenem tako s čitanjem, ali naratorka je toooliko naprona, da sam morala da uzmem neko vreme da se odmorim od nje i njenih kretenskih komentara tipa uopšte nije debela, naprotiv, lepa je. Ostavljam, majke mi, mogućnost da je izjava prouzrokovana njenim psihičkim stanjem, ali stvarno nisam imala živaca da istražujem dalje. Dopala mi se jedino doktorka Tatl, što bi rekla Stsh, najgori psihijatar u istoriji psihijatrije, mislim da je ona glavni razlog što razmatram vraćanje ovoj knjizi tamo na proleće, kada se sve budi pa će, možda, i moje strpljenje.

❄️

Iiiii toliko od mene u ove kasne noćne (ili rane jutarnje) sate. Bukvalno nikad kafu neću piti posle 17 h, čak ni onu bez kofeina. 😥 Kakav je bio vaš januar, januar, januar? Čitalači, a i ovako, preživeste li ga il uzimate godinu da se odmorite i opustite? 😀

Na Goodreads-u januar izgleda ovako.

Zemljani

Ako se po prvoj pročitanoj knjizi čitalačka godina poznaje, moja će biti, u najmanju ruku, čudna. Nema mnogo kako je Booka objavila roman Zemljani japanske književnice Sajake Murate, još uvek se vodi kao svež naslov. Meni ta informacija nije mnogo značila, budući da nisam obožavateljka japanske književnosti, ali bukstagrami su učinili svoje. Nisam pročitala mnogo prikaza ove knjige, ali ovih nekoliko, koji su zahvaljujući čudnim putevima algoritamskim stigli do mene, složni su da je knjiga uznemirujuća i prepuna boleštine. A to je, drugarice i drugovi, sve što je potrebno da me zainteresuje.

Zemljani su drugi roman Sajake Murate preveden na srpski jezik (prvo je objavljena Prodavačica, takođe u izdanju Booke) i koja je Muratu vinula međ internacionalno popularne književnice. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, počela sam s čitanjem negde sredinom decembra – nosila sam je čak i na onaj propali sajam knjiga. Prva ideja je bila da utiske o pročitanom podelim u vidu posta na Instagramu i da ga naslovim Bukstagram vas laže, jer od obećane boleštine nije bilo ni traga. Naprotiv, gotovo do sredine romana, priča mi je bila čudnjikava, ali pre svega užasno tužna. A onda su stvari počele da se menjaju i nakon što sam je pročitala zaista mogu da razumem zašto je nazvana uznemirujućom i bolesnom. S druge strane, ja mislim da je gotovo genijalna. Uzmenirujuća, apsolutno. Bolesna, pa kako se uzme, definitivno nije za svačiji stomak, ali zbog svega što Murata ovim romanom pokušava da uradi, rekla bih da je radikalan pristup temi je neophodan. Zemljani su odlično zamišljena priča, prepuna apsurda i satire i gotovo genijalno izvedena, toliko da sam morala da prekinem svoj blogerski post.

No, pre nego što se pozabavimo samim romanom, valja reći sledeće: ako spadate među ljude kojima se dopala Prodavačica, budite spremni na mogućnost da vam se Zemljani ne dopadnu. Iako se priča u oba romana bazira na Muratinom viđenju japanskog društva (u daljem tekstu Fabrika), što pokušava da prikaže prateći živote dve mlade žene, neki od motiva koje Murata samo naznačava u Prodavačici, u Zemljanima razvija izuzetno radikalno, toliko da na momente izaziva i fizičku nelagodu. Prodavačica je gotovo sva od realizma satkana, dok Zemljani uspešno odolevaju svakom pokušaju svrstavanja u određeni pravac, čak i žanr; skoro pa slave tabue dok ispituju opcije pripadanja i nepripadanja, ostavljajući na kraju mogućnost da je fantazija o bekstvu ta koja oslobađa.

Roman otvara odlazak devojčice Nacuki i njene porodice kod bake u kuću na planini, gde se jednom godišnje okuplja cela familija. Nacuki, glavna junakinja i naratorka, priču deli na šest poglavlja, konstantno prelazeći iz prošlosti u budućnost, osvetljujući pritom događaje koji su je formirali, od kojih je svaki doneo novo traumatično iskustvo: roditelji i sestra je zlostavljaju verbalno i fizički, dok je od učitelja doživela seksualno nasilje koje je prošlo nekažnjeno. Kao mehanizam preživljavanja, Nacuki koristi svoju, i više nego bujnu, maštu, stvarajući novi svet, novu stvarnost, u kojoj je njena plišana igračka po imenu Pijut zapravo vanzemaljac sa planete Pohapipinpobipija, čija je misija da Nacuki obuči kako da bude čarobnica. Stvarnost i mašta mešaju se usled čega Nacuki ima dosta neobičan pogled na svet, bar iz perspektive ljudi s kojima je u svakodnevnom kontaktu. I tu se po prvi put javlja Fabrika, čije postojanje Nacuki primećuje, uočavajući da se i njeno ponašanje menja u pokušaju da ne bude potpuno izopštena iz zajednice: Kao prvo, vredno sam učila da bih postala sredstvo za rad. Kao drugo, trudila sam se da budem dobra devojčica da bih postala reproduktivni organ za dobro svog grada.

Zemljani se trude da budu instagramični.

Ali koliko god da su mehanizmi preživljavanja aktivni, Nacuki shvata da samo preživeti nije dovoljno i da je u svom svetu usamljena, zbog čega razvija blizak odnos sa rođakom Juom, koji takođe nosi teret problematičnih porodičnih odnosa. Nacuki i Ju viđaju se jednom godišnje, na porodičnom okupljanju povodom proslave praznika posvećenom duhovima predaka. U početku, njihov odnos deluje kao savez dvoje autsajdera: i Ju se oseća kao da je vanzemaljac koji preživljava na našoj planeti, iščekujući svemirski brod za povratak na matičnu planetu. Uz pakt da se preživi po svaku cenu do sledećeg susreta, na starom porodičnom imanju na kojem je nekada bila farma svilenih buba a koje Nacuki ceni jer se razlikuje od svega savremenog što sreće u gradu, autsajderi svoj pakt počinju da nazivaju najpre ljubavnom vezom a onda i brakom. Zanimljivo je kako Nacuki, barem u početku, ima tradicionalne poglede na odnos sa Juom: iako oboje imaju svoju priču, njihov odnos prolazi kroz sve etape tradicionalne veze. Ni njihova seksualna radoznalost nije nikakvo iznenađenje, prolaze je sva deca njihovog uzrasta. Ju najpre okleva, ali Nacuki ga ubeđuje da će fizička bliskost ojačati njihovu vezu, jer to je ono što dolazi kao zaključak. Ključna tačka romana je njihova odluka stupe u seksualne odnose, gde Murata nema nameru da skloni pogled čitalačke publike od ovog tabua. Naprotiv, počevši od ovog trenutka, mi smo deo njenog eksperimenta jer fikcija dopušta ono što stvarnost zabranjuje. Dvoje mladih biva zatečeno in flagrante, što bi se reklo, i to na svetoj zemlji predaka, oboje bivaju strogo kažnjeni, ostavljeni bez mogućnosti da saznaju bilo šta jedno o drugom.

U sadašnjem trenutku, Nacuki ima 34 godine. Udata je, mada je brak samo još jedan alat za preživljavanje. Tomomi, njen muž, jednako je sumnjičav prema Fabrici kao i Nacuki, ako ne i više. Sporazum koji imaju zabranjuje bilo kakav fizički kontakt, a kamoli seks. Zajednica koju su stvorili više je cimerska: spavaju u odvojenim sobama, podelili su kućne poslove, svako sprema svoju hranu – svako vodi svoj život. Korist koju imaju je očigledna: tehnički su u braku što je oboma smanjilo pritisak porodice, bar dok ne dođe i ne prođe vreme za osnivanje porodice. Najpre izgleda kao da im uspeva i da je ipak moguće ostvariti nekakav oblik autonomije, ali kao što to obično biva, u nekom trenutku svaka iluzija mora da pukne. Kada se to desi Nacuki i Tomomiju, oni odlaze na staro porodično imanje, na kome sada živi Ju, nezaposlen, ali sa potrebom da živi pristojnim životom, šta god to značilo.

Priznaću da sam očekivala uključivanje romantičnog motiva, sada kada su Nacuki i Ju ponovo zajedno, slobodni da rade šta god požele. Ali takođe moram da priznam da sam poprilično omašila u iščekivanju. Ju i Nacuki uopšte nisu slobodni: jedini razlog zbog kog im je uopšte omogućeno da se susretnu jeste činjenica da je tu Tomomi, što za familiju znači sigurnost od bilo kakvog nedoličnog ponašanja. I ljubav, tek se ona ne uklapa u priču: ona ne samo da je oblik kontrole, već je možda i najgori. Zanimljiviji je u tom smislu odnos koji izgrađuju Ju i Tomomi. Iako sam silno želela da dođe do nekih Call me by your name u japanskim planinama momenata, Murata mi je ponovo poslala jasnu poruku da u ovom romanu obitava samo neočekivano. Tomomi najpre bira sobu u kojoj su nekada bile svilene bube, u kojoj inače boravi Ju, kao da očekuje da se boravkom u toj sobi i sam promeni, odnosno preobrazi. Kako dani prolaze, Tomomijeva argumentacija protiv Fabrike konačno vraća Jua nazad na njihovu stranu, što nam opet pokazuje kako brzo ljudi s dobrom pričom mogu da promene naše mišljenje. I ne samo da im se Ju pridružuje, već njih troje formiraju aseksualnu zajednicu, lutaju kućom goli i slušaju jedno drugo kako dišu – pakt preživeti uprkos svemu sada je prenet i na Tomomija. Trojac odlučuje da se u potpunosti odvoji od sistema, od društva u celini, što bi trebao da bude ultimativni beg od Fabrike. Tu ja opet pravim grešku jer gradi očekivanja da ti se Murata smeje: tu sam na poslednjih nekoliko strana i sad očekujem da će se ova neverovatna vožnja završiti tragično, ali Nacuki, Tomomi i Ju ipak prvo moraju da naprave pauzu u Zemlji tabua. Napisala bih i šta to tačno znači, ali želim da se i vi šokirate kao što sam i ja. Plus, ako krenemo u analizu zašto baš ovakav kraj, ovaj, i tako preterani tekst, poprimiće oblik seminarskog rada. -.-

Shine bright like a Zemljani

Do trenutka kada Nacuki, Tomomo i Ju otpočnu svoju finalnu misiju, Murata nam daje toliko tema o kojima valja promisliti, od odnosa roditelja i dece, mentalog zdravlja mladih i suočavanja sa traumama, preko pitanja ZaŠtO nIjE pRiJaViLa, do aseksualnosti u današnjem svetu. Ali kada priča stigne do samog kraja, jasno je da svaka od njih kulminira u jednoj, u onoj koju Nacuki, Ju i Tomomi nazivaju Fabrika. Već od prvog spominjanja, jasno nam je da Nacuki termin Fabrika koristi za japansko društvo. Ono čemu Murata svakako posvećuje najviše vremena jeste kako uticaj i društvena očekivanja utiču na mlade žene, ali najveća prednost ovog romana je što ne staje tu. Murata se ne fokusira samo na Nacuki, iako tako izgleda, već na sve junake i junakinje koji se u romanu pojavljuju. I dok u prvim poglavljima deluje kao da je sloboda moguća ako se potpuno udaljimo od Fabrike i onih koji su joj priklonjeni, kako priča odmiče, shvatamo da sva tragična iskustva koja Nacuki proživljava pokazaju da je Fabrika ta koja stvara čudovišta i da niko nije pošteđen, čak ni sama naratorka. Zbog toga mi se čini da je možda baš Fabrika glavna junakinja ovog romana, jer postaje jasno da nikada nije bila samo ideja o kojoj treba razmišljati. Fabrika ima telo, glasna je, osvetoljubiva, ima oružje i ne plaši se da ga upotrebi.

🇯🇵

Za kraj evo i jednog nepopularnog mišljenja, verovatno nepotrebnog i slabo argumentovanog, priznajem, nisam imala mnogo vremena da se pozabavim širim istraživanjem. Pred kraj prošle godine, poželala sam da ponovo pročitam Norvešku šumu, bez nekog posebnog razloga, samo sam jednog jutra ustala s tom idejom. Čituckam je tako, evo već ceo januar, u jednom trenutku paralelno sa Muratom a trenutno paralelno sa Meiko Kavakami i čini mi se da Murakami nikad nije bio dalji od Nobela. Apsolutno, on je jedan od najčitanijih pisaca našeg vremena i retko se nađe neko ko je mogao da odoli njegovoj prozi o otuđenju i usamljenosti, ali bez obzira na to koliko volite Murakamija ne možete a da ne primetite kako piše o ženama. Umesto razvijenih junakinja, Murakami u svoje priče najčešče uvodi misteriozne žene, koje neobjašnjivo orbitiraju oko muških junaka i čija je jedina uloga da pomognu junacima da pobegnu od usamljenosti, fizički ili intelektualno, zavisi od priče. S druge strane, javljaju se autorke poput Murate i Kavakami (zanimljiv intervju s Murakamijem, inače, pročitajte ovde x), koje potežu iste teme kao i on, samo iz druge perspektive – namerno odbijam da kažem nove – ženske. Junakinje koje su do sada, bez obzira koliko mlade bile, portretisane ili kao kurve ili kao svetice, dobijaju prostor da progovore o svojim iskustvima, telima, pritiscima rodnih uloga. I znam šta ćete reći, to nije i ne treba da bude uslov za dobijanje bilo koje nagrade i slažem se. Ali razlika između pogleda koji imaju Murakami i Murata jeste ta što Murata ne isključuje jedan spektar da bi naglasila drugi, već naprotiv, naglašava da problem kojim se bavi podjednako teroriše oba pola i jeste posledica pogleda na svet kakav viđamo u delima književnika širom sveta.

🇯🇵

Sad sam završila, majke mi. Ako ste čitale/i Zemljane, izvolte u salonu i podelite svoje mišljenje u komentarima. Ako niste, uključite je u svoj #čitajmožene plan i program, imate nekoliko zadataka u koje bi se Zemljani Sajake Murate fantastično uklopili.

🇯🇵

P.S. Zbog toga što mi WordPress ne dozvoljava da umetnem fusnote a ja ne umem da se bakćem sa HTML kodovima, iskoristiću ovaj post scriptum da razjasnim dve stvari. Desilo se, kao što već rekoh, da sam u jednom trenutku paralelno čitala njihove knjige i prosto, moj mozak je otišao tamo gde možda ne bi trebalo. Muraka i Murakami su deo iste književnosti pa se, jelte, poređenje samo nametnulo. Druga stvar koju bih napomenula jeste to da ja nisam nikakva stručnjakinja za Murkamijevu prozu. Moji zaključci doneti su nakon pročitanih sledećih knjiga: Norveška šuma, Sputnik ljubav, Kada padne noć, Južno od granice, zapadno od sunca, Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočaća i prve trećine romana Kafka na obali.

P.P.S. Autorka ovog tekst bi želela da se zahvali nambr van fankinji ovog bloga, Vesni, koja je odvojila deo svog vikenda da pročita i prokomentariše tekst. Veko, velko hvala. ❤ Vesnin blog posetite klikom plavi iksić x.

P.P.P.S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Ono što je valjalo u čitalačkoj 2021. godini

Koliko si knjiga pročitala prošle godine? Pitanje koje sam u poslednjih nekoliko dana viđala svaki put kada se ulogujem na neku od društvenih mreža i koje je počelo da mi ide na živce podjednako kao i ono koliko ste knjiga kupili ovog meseca. Može biti da je reč o tradicionalnoj nadrkanosti tokom decembra i sredine januara a može biti da sam samo smorena zbog toga što je moja čitalačka godina bila vrlo siromašna. Iako ne znam tačan broj pročitanih knjiga, znam da krajnja cifra nikako nije mogla da se takmiči sa tuđim. I da, apsolutno sam svesna da ni ne treba, ali zar nije i vama nekad palo na pamet da se na društvenim mrežama pomalo kreira atmosfera takmičenja u čitanju?

Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, 2021. kao godina je bila opasna kučka i to se odrazilo na svakom segmentu mog ćivota, pa i ovom vezanom za knjige i mučeni moj blog. Pročitane knjige prestala sam da pratim negde u martu, na Goodreads sam ušla pre neko veče, posle sigurno pola godine, zbog čega će broj završenih knjiga u 2021. ostati večna misterija. No, da ne bude sve tako crno, međ ovo malo knjiga koje sam uspela da završim ovog leta Gospodnjeg, našlo se i nekoliko odličnih, od kojih su neke ne samo najbolje knjige u prošloj godini, već i najbolje knjige koje su mi ikad dopale šaka. Bilo je i onih za kolutanje očima, naravno, o njima ću možda u nekom drugom postu, mada verovatno neću jer će i 2022. biti ozbiljna kučka, već mi se javlja, ali da ne bismo mračili ovog prazničnog dana pređimo na razlog zbog kog smo se okupili ovde a to su najbolje knjige koje sam pročitala u protekloj godini.

❤️

Ne umirem je, IZNENAĐENJE, prva na listi. Imam utisak da ću poprilično čekati na knjigu koja će me prodrmati na isti način kao i ova. U slučaju da ste propustili tekst o En Bojer, evo, u nekoliko rečenica, o čemu se zapravo radi. Ubrzo nakon 41. rođendana, En Bojer je otkrila kvržicu u dojci. Pesnikinja, profesorka, samohrana majka, uskoro dobija dijagnozu agresivnog kancera. I tu počinje knjiga Ne umrem, kako na koricama knjige stoji, razorno snažno memoarsko delo o preživljavanju i filozofski tekst napisan u slavu života, umetnosti i književnosti koji opstaju i kada su suočeni s ozbiljnom bolešću. To je knjiga o nezi i dobroti i istovremeno delo o okrutnosti sistema, zenemarivanju i knjiga o onome što nas povezuje i tera da se izolujemo. I to je ono što ćete od ove knjige dobiti, od reči do reči, bez preterivanja kakvog u tekstovima o knjigama zna da bude. En Bojer dokumentuje sopstveno iskustvo lečenja od invanzivnog kancera dojke da bi ga zatim iskoristila da ispriča univerzalnu priču o tome kako sistem i društvo tretiraju obolele, insistirajući na obelodanjivanju načina na koje kapitalizam, rasizam i mizoginija prožimaju sve sfere života i smrti. Evo i linka za sve vas koji biste pročitale/i nešto više o tome zašto je ovo knjiga koju MORATE pročitati (kada osetite da ste spremne, znam da nije svaki trenutak za ovu knjigu, specijalno je tema deo vašeg iskustva).

❤️

Druga najdivnija knjiga u protekloj godini je jedna od onih knjiga od kojih vas u isto vreme preplavljuju i tuga i neka čudna radost, kao da je ta knjiga pomogla da se zaceli rana za koju niste znali da postoji. Reč je o knjizi Kuća bez ogledala Mortena Sandena. Počelo je sa pomalo izneverenim očekivanjima: na prvo prelistavanje delovalo mi je kao da će biti reči o jezivoj pričici, možda sa ponekom utvarom ili će roman biti neka mini detektivska avantura smeštena u ukletu kuću. No, kad je dvanaestogodišnja Tumasina rekla: Ponekad, skoro svaki dan, dođu trenuci kad ne znam kako ću pregurati leto, čak ni naredni sat znala sam da je ovo knjiga koju ću voleti zauvek. ❤ Tumasina s ocem živi u ogromnoj vili svoje babatetke Henrijete, glumice, koja leži na samrti. Pored njih, u kuću se privremeno doseljavaju i Tumasinina tetka i stric, sa svojom decom, iščekujući trenutak Henrijetine smrti i planirajući kako će podeliti njen imetak. Situacija u kojoj ih zatičemo nije baš zabavna: komunikacija među odraslima konstantno je napeta, ali sva tuga i nemoć zapravo su opisani kroz živote dece koja se nalaze u kući: Tumasina je na tragičan način izgubila brata, što je dovelo do kraha njene porodice i nemogućnosti da uspostavi normalnu komunikaciju sa ocem, nekada uspešnim piscem. Njena sestra od tetke, Vilma, naizgled fokusirana samo na svoj fizički izgled, odrastajući sa dominantnom figurom majke, zapravo samo želi da bude primećena i prihvaćena i od strane vršnjaka i od strane roditelja. Deca Tumasininog strica su tek posebna priča: tu je najpre Erland, agresivan dečak kojem je, kako se čini, jedino važno da povredi nečija osećanja, dok u drugom ekstremu, imamo njegovu Signe, ćutljivu i povučenu petogodišnjakinju, gotovo nevidljivu. Do kraja romana, svi junaci i junakinje prolaze kroz transformaciju plus se na divan način govori o tome kako nastaje književnost. Pročitajte, pročitajte, pročitajte! Evo kompletnog teksta: Kuća bez ogledala – i ako još uvek niste nagradile/i sebe za preživljavanje protekle godine, potražite ovu knjižicu, nećete zažaliti. ❤

❤️

Za kraj ostavljam svoje najdraže otkriće u protekloj godini. Reč je zbirci priča Avgust nemačke književnice Kriste Volf. Silly me, bejah ubeđena da je Avgust zapravo priča smeštena u avgust mesec pa sam je tada i čitala, ali ispostavilo se da je reč o dečaku Avgustu i to je jedini tekst koji je Volf napisala iz muške perspektive. Može biti da sam totalna neznalica, ali do Avgusta nisam bila upoznata sa likom i delom drugarice autorke i iskreno ću vam reći da me je zaintrigirala posveta uz priču Avgust; priča je inače njen poklon za supruga Gerharda Volfa:

„Šta da ti poklonim, dragi moj, ako ne nekoliko ispisanih stranica u koje su se ulila sećanja iz vremena dok se još nismo poznavali. O vremenima posle jedva da mogu da ti ispričam nešto, što već ne znaš. To i jeste to: srasli smo tokom decenija. Jedva da mogu da kažem ‘ja’ – najčešće ‘mi’. Bez tebe bih bila druga osoba. Ali ti znaš i to. Velike reči nisu za nas. Samo ovoliko: bila sam srećna. K.“

Ne da nije razočarala, nego sam postala (malčice) opsednuta. Kristu Volf je na našu književnu scenu vratila Bojana Denić, odnosno izdavačka kuća Radni sto, koja, kako stoji u opisu na njihovoj FB stranici, gravitira ka nekomercijalnoj savremenoj prozi i drami nemačkog govornog područja. Što bi rekli mladi na Tviteru preporuka ko kuća, specijalno ako u novoj čitalačkoj godini planirate da otkrijete nešto novo.

❤️

Društvo je, kao što vidite, malo, ali odabrano. Postavila sam cilj na Goodreads-u: 12 komada, svaki mesec po jedna, pa ako opet budem imala sreće da naletim na tri ovakve knjige, smatraću svoju čitalačku 2022. uspešnom. Plan za narednu godinu još nisam osmislila; vrlo verovatno ću se priključiti Katarininom izazovu a prijavila sam se i za neki izazov u Delfi kutku, pa ćemo videti šta će od svega biti. Za sad je samo bitno da se naspavam. 😀

Šta je nama Novosadska razmena dala?

Desilo se, drugarice i drugovi, bila sam na Novosadskoj razmeni knjiga.

U Novi Sad, grad koji volim koliko i Beograd, samo na drugačiji način, stigoh poslom – u okviru manifestacije Noć književnosti, Štrikova autorka Marta Đido razgovarala je s Andreom Popov Miletić o romanu Uživanje, interesantnoj priči o ljubavi bez izgovorenog volim te (evo linka ako nekog zanima knjiga x). I reših tako da se počastim još jednim danom u Novom Sadu jer sam zaslužila a i htela sam da vidim tetku. Taman kad sam sve isplanirala, ukazalo mi se da u nedelju takođe mogu da posetim i čuvenu Novosadsku razmenu, o kojoj sam toliko slušala a koja se nikako nije poklapala sa mojim planovima i napadima raznih fobija. Spakovala sam nešto naslova za koje sam smatrala da mogu da pronađu ljude koji će ih više voleti, pustila sam Univerzumu poruku da se postara da trampa bude uspešna i krenula u potragu. Na kraju dana, bila sam srećna mala cvrčkica, bar dok nisam čula da je umrla Marina Tucaković – onda me ni nove knjige nisu spasile plakanja uz Poželi sreću drugima, najskuplju od svih mojih skupih.

Ponedeljak, taman i siv, ali neradni. I dok sam jutros doručkovala ovsenu kašu bez banane (ne preporučujem), palo mi je na pamet da bih ovaj neradni dan mogla da posvetim sabiranju utisaka sa Razmene i te dodam još jedan tekst u kategoriju Stvaranje legata. Ulov sam podelila u nekoliko kategorija, i to sasvim slučajno, dok sam premeštala knjige po policama pa pogledajmo, konačno, naslove koje sam dovukla u svoj novi stančić.

  • Knjige koje sam želela da čitam, ali nisam želela da kupim

Verujem da većina nas ima te trenutke kad vidimo naslov koji deluje interesantno, ali je veća šansa da će se ispostaviti da nije vredno investicije. U mom slučaju, to su Zvona starog Tokija i Divotnice. Ovu potonju potpisuje Jelena Pilipović, profesorka sa Filfaka, čuvena Pipi. Gospođetina takođe ima i svoj youtube kanal – proveri ovde x. Što se tiče starog Tokija, dela izvesne Ane Šerman, moja sumnja ni ovde nije bila jača od moje radoznalosti zbog čega mi se nisu davali novci, ali kad dođe novembar, proveriću jesam li se zeznula u proceni.

  • Knjige koje nisu moja zona komfora

U ovu kategoriju smestila sam Sartra i Džojs Kerol Outs. Njega jer jbg, filozofija a nju zbog forme: ič ne ljubim priče. Sartrova Mučnina će čekati poprilično, jer u ovom trenutku nisam baš za taj tip knjiga a Džojs Kerol Outs sam već čitala pa u smislu tema ne bi trebalo da bude nekih iznenađenja. Zbirka priča Daj mi svoje srce verovatno neće sačekati kraj godine na polici sa nepročitanim knjigama, ali čudni su putevi književnosti

  • Kratko i, nadam se, slatko

Tu takođe imam komada dva. Prvi naslov je Brak duet En Tejlor Fleming i kao što naslov veli, bavi se opstankom u braku. Nije da mi je to štivo baš potrebno, ali deluje zanimljivo jer izgleda da je sastavljena od njene i njegove strane a takva postavka uvek ima potencijal da bude fino štivo. Druga knjižeica je Stajnebkov kratki roman Biser i nemam pojma šta mogu da očekujem jerbo nikad nisam čitala čoekove romane. Može biti da je to šokantno, ali ja sam samo jedna a knjiga je toliko…

  • Knjige koje sam zajmila i nisam želela da vratim

Prvo i pre svega SALAŠ U MALOM RITU! Da li stvarno treba da objašnjavam zašto? Plus je izdanja iz Lastavice, tačno sam ciknula od sreće i radosti. Onda još jedan cik: triologija Igre gladi. Kad se setim prvog čitanja: prva dva dela za jedno popodne i onda celu noć treći deo i na kraju OSTAVI OBOJICU KETNIS reakcija. Dođe mi da uzmem slobodne dane samo da bih u miru i tišini ponovo prošla kroz delu priču. Elem, treća knjiga koju sam svrstala u ovu kategoriju jeste roman Relikvija, prva u serijalu knjiga o agentu Pendergastu – majke mi mile, to je najbolji triler/horor serijal u istoriji žanra, koji god on bio.

  • Dijamantska liga

Logično, ovo su mi najdraži komadi doneti iz Novog Sada. Prva je knjižica Položaj žene u savremenom svetu Mitre Mitrović, borkinje i književnice. To je inače i prva knjiga koju sam snimila i taman i da sam samo nju našla, opet bih razmenu smatrala uspešnom.

Drugi naslov je roman Glas Anđela, islandskog  autora Arnaldura Indridasona. Sad moram da kažem da sam tu malo varala, IZVINITE JA SAM SAMO ŽIVO BIĆE – desilo se to da sam dobila dva kupona za piće i onda sam džudžala kod stola za prijem zajedno sa svojom partnerkom u nevolji, poznatom srpskom knjiškom influenserkom Stsh (možete je čitati na ovom linku x upravo je pljucnula po mega popularnoj knjizi). I tako smo nas dve lešinarile i ja snimim Indridasona u trenutku kada ga lik tek spušta na prijemni pult. I naravno, krenem da podmićujem okolo ljude sa kuponima za piće.

Volonterka zadužena za prijem knjiga, inače takođe poznato i drago lica koje stoji iza bloga Pod staklenim zvonom morala je da me ukori i sirota je bukvalno bila u fazonu ➡️

Sramota me je sad, naravno da jeste, i koristim ovu prilikukažem sledeće: Ivana, žao mi je, sledeći put ću se ponašati u skladu sa svojim godinama, molim te da imaš u vidu činjenicu da su mi ljudi TOLIKO ishvalili ovu knjigu, da sam bukvalno bila u fazonu da je otmem ako bude trebalo.

Nakon toga smo Sandra i ja otišle, kao sav pristojan svet, da se rvemo pošteno kod prvog ćoška na beletristici…

💗

Svašta se još dešavalo u Novom Sadu. Ivana mi je otkrila super mesto: fićka pod nazivom Izlet, spavala sam u zgradi u koju sam oduvek htela da provirim, srela sam tako divne žene i razmenila milion zagrljaja iako je to no no u ovim vremenima, ali šta ćemo, bilo je jače od nas. Novosadska razmena knjiga me je takođe podsetila koliko mi fale one beogradske. I koliko ljudi pazare Vesnu Radusinović i Isidoru Bjelicu. I koliko njih ne želi u svom domu knjige koje imaju veze sa Titom i revolucijom. #nepravda Spremam već knjige za sledeći krug – ovaj put Razmena će biti jedini razlog mog dolaska u NS. Dobro, razmena i ručak kod tetke, ovaj put sam je prevarila, ali sledeći put već neću moći.


P. S. O fenomenu Ljubavi u doba kokaina ne bih da govorim, sve je kod Stsh na instagramu. 😀

Imam komentar o: EDEN books aplikaciji

Desilo se tako da će se ovog leta mnoge stvari u mom životu promeniti. Počeviši od adrese, jer valja krenuti u samostalni ćivot, pa taman to bilo i dve ulice od roditeljske kuće. Onda tu je mentalno zdravlje: držimo mi palčeve da će ova terapetutkinja biti sve što meni treba jer stvarno, stvarno, stvarno ne želim da tražim novu. Sledi ishrana: godine su mnoge a telo počinje da odbija poslušnost, plus da vam ne pričam o tome KOLIKO me smaraju hormoni, pa red je da se i time pozabavim. I na kraju, ali i za ovaj blog najbitnije, probaću da prebacim fokus na čitanje elektronskih knjiga, prvo jer može da bude finansijski isplativije, zatim jer je ekološki prihvatljivije a i nema prašine, koliko god knjiga da imate.

Za većinu navedenih stvari koje podležu promenama, razlozi su jasni, ali možda se zapitate zašto se ovaj zaokret ka elektronskim knjigama desio baš sada? Beše to ovako: u Delfi kutku osvanula je Lagunina potraga za ljudima sa kul blogovima a realno, ako je ovaj blog nešto, onda je kul i posle kratkog premišljanja, metnem i ja svoj link u komentar jer zašto da ne. I stignu meni uputstva u inboks i ja pomsilim kako bi ovo mogao biti jedan zanimljiv ekspriment za moje biće i tako evo mene, evo vas i evo priče o elektronskim knjigama. Znam, znam, još jedan ekran u našim životima plus gde su osećaj i miris knjige, znam, znam, ali što kaže Marina Tucaković u jednom od svojih hitova: živ se čovek na sve navikne…

Tema današnjeg, sponzorisanog teksta jeste aplikacija Eden books (više o sponzorstvu pročitajte na kraju teksta, samo transparetno, drugarice i drugovi). Majka i ja je, zapravo, koristimo već neko vreme, mada ona mnogo aktivnije nego ja, zvuči šašavo, ali penzionerski život plus serijal knjiga Lusinde Rajli… Naravno da sam nam poskidala milion knjiga i naravno da ne mogu da se odlučim šta bih čitala sledeće, ali mislim svi imamo tu muku, zar ne? Nego da se vratimo na Eden. Ovaj tekst je zamišljen tako da vas upozna sa mogućnostima ove aplikacije a koliko će u tome uspeti, ostavljam vama da procenite. 😀

Eden je, jasno, aplikacija za čitanje elektronskih knjiga. Da biste ušli o ovaj knjiški vrt, potrebna je, logično, registracija, nakon koje dobijate mogućnost besplatnog korišćenja opcije Eden Premium u trajanju od 7 dana. U tom periodu su vam dostupne sve postavljene knjige, tizer, što bi rekli mladi, čisto da ispitate sve opcije koje aplikacija nudi. Kada istekne taj probni period, možete nastaviti sa Premium opcijom, koja podrazumeva mesečnu pretplatu i neograničeno preuzimanje knjiga, a možete se prebaciti i na Classic opciju – tada sve knjige možete kupiti sa popustom od 50% u odnosu na štampano izdanje. Jedan registrovani nalog možete koristiti na dva uređaja a jednom preuzete naslove možete čitati i ukoliko niste kontektovani na net, što je što je super stvar ako putujete i nemate mogućnost korišćenja interneta.

Koliko sam shvatila, ono što Eden razlikuje od ostalih platformi za čitanje jeste što je on neki miks aplikacije za čitanje i Goodreads-a, tj. zamišljen je tako da postane i društvena mreža za knjigoljubivi svet. Kao i na svakoj mreži, imate mogućnost (ograničenog) personalizovanja profila: fotka, nadimak, status.

Eden books: slika 1

Zatim možete pronaći ljude sa kojima delite interesovanja poput omiljenih autorki/autorka, naslova, žanrova. Komentare ostavljene nakon čitanja možete lajkovati i dislajkovati, ali za sada ne postoji opcija komentarisanja komentara. Ne znam da li se vidi kada vam neko lajkuje/dislajkuje komentar, niko se još uvek ne slaže sa mojom ocenom knjige Moja sestra serijski ubica. 😀 Na početnoj strani, kao i na društvenim mrežama, možete da pratite aktivnosti ostalih korisnika: pošto ja ne vidim nikoga, mislim da je ipak reč o aktivnosti prijatelja.

Ako niste u fazonu još jedne društvene mreže, to je skroz ok, možete podesiti svoj profil na privatno i samo uživati u čitanju. Aktivno korišćenje aplikacije donosi vam određene trofeje: ako ocenjujete knjige, postaćete Kritičar; Biblioman i Knjigoljupci su oni koji skupljaju knjige a trofej Dobar prijatelj se osvaja na osnovu vašeg broja prijatelja na ovoj aplikaciji. Realno, taj nikad neću osvojiti. 😀 U ovom trenutku, moja persona je na prvom nivou i imam sledeće trofeje Bibliomanka, Knjigoljupka i Kritičarka (I spit on you, generički muški rode).

Naslovna strana vam takođe nudi i pristup Bukmarker časopisu, na kom su vam dostupni prikazi i intervjui sa autorima i autorkama. Tu su i različite Lagunine kolekcije a u Knjižari možete pronaći i deset naslova za dž.

Eden books: slika 2

Ako se vratimo u prošlost ovog malog bloga, možemo se prisetiti i moje ljubavi prema citatima i odlomcima. Ukoliko delite ovu naklonost ka mudrim mislima i delovima koji vas u srce ganu, Eden i tu može da bude vaš saveznik: odabrani tekst možete samo markirati određenom bojom, a možete napraviti i fotografiju svog citata (vidi sliku 2). Vrlo zgodno ako volite da delite citate na društvenim mrežama. U ovom trenutku, na raspolaganju su vam Lagunina izdanja plus nešto na engleskom, ruskom, francuskom, nemačkom i španskom jeziku. Šuška se po gradu da će se na Edenu naći i knjige drugih izdavača, ali može biti da su to i dalje samo gradske priče (da, da, da).

Moguće je da vam nisam baš lepo prenela ove instrukcije za korišćenje, realno nikad nisam bila dobra u prenošenju znanja, setimo se samo blamaže od onog časa koji sam držala u okviru Metodičke prakse. Ali svakako mi možete uleteti u inboks na Fejsu ili Instagramu, sad kad mi je ban skinut, mogu normalno da komuniciram. Takođe, na Youtube kanalu agencije Žiška možete pogledati i podkast o elektronskim knjigama, Edenu i tome kako je nastao: klik. A možete, što je možda i praktičnije, same/sami krenuti u istraživanje rajskog vrta punog knjiga. Aplikacija je dostupna i za Android i za IOS korisnike, pa izvolte u salonu: Google Play Store i Apple Store i HUAWEI AppGallery.

❤️

I na kraju, red je da kažem da je ovo sponzorisan post, iako verujem da je to već svima jasno. Dobila sam tri meseca korišćenja opcije Premium, i da, desiće i poneki tekst o knjizi koju sam pročitala u tom sponzorisanom period. Prva na tapetu je knjiga Moja sestra serijski ubica, verovatno početkom sledeće nedelje. Svi tekstovi koji nastanu u toku pomenuta tri meseca, biće smešteni u kategoriju Leto sa blogerima i blogerkama, jer opet I spit on you, generički muški rode. Činjenica da su tekstovi o korišćenju ove aplikacije sponzorisani, apsolutno neće uticati na moje mišljenje o pročitanoj knjizi jer smo tako u mogućnosti.

❤️

Do sledećeg čitanja, koristite SPF, pijte dosta tečnosti i čitajte ono što vam se čita, pa makar to bila i ozloglašena knjiga Ace Lukasa.

Kuća bez ogledala

Ponekad, skoro svaki dan, dođu trenuci kad ne znam kako ću pregurati leto, čak ni naredni sat.

Tumasina, 12 godina

Razmišljam već neko vreme da osmislim neku rutinu za čitanje, recimo nešto poput buđenja u 7 pa čitanja uz doručak dok ne dođe vreme za odlazak na posao. Jer nekako se u poslednje vreme desi da mi pobegne dan i da ne pročitam ni redak, mada uredno nosim knjige sa sobom, menjam štivo u zavisnosti od raspoloženja, čak sam i poeziju počela da čitam a svi znamo koliko mi je to teško. Moja terapeutkinja krivi moju sklonost ka analiziranju dnevnih događaja jer mi ono pojede i vreme i elan, ali ja mislim da sam samo neorganizovana. U svakom slučaju, ideja o rutini je tu, ali dok je zaista ne sprovedem u delo, odlučila sam da se uglavnom bavim kraćim, da ne kažem tanjim, knjigama. Napravila sam finu gomilicu na sestrinom radnom stolu, skupila sve kraće knjige i gle čuda, uspela sam da dovršim komada dva. Nakon neke trala la knjižice o Šopenu i Žorž Sand (taman fina za jedan dan na plazi/bazenu/obali reke/terasi), pročitala sam Kuću bez ogledala Mortena Sandena, neočekivano ozbiljnu knjigu za decu i mlade. I pošto sam ostala bez delića srca, odlučih da jedan od svojih poslednjih dana u roditeljskom provedem u pokušaju da svoje impresije stavim na papir i zainteresujem vas dovoljno da ovu super knjižicu pročitate i prosledite mlađanoj publici u svom okruženju.

Neću preterati ako kažem da je roman Kuća bez ogledala jedno od mojih omiljenih izdanja izdavačke kuće Odiseja. Knjiga je objavljena u okviru Odisejinog projekta Savršene knjige za generaciju Z, koji je podržala Kreativna Evropa i stvarno jeste savršena, da ne kažem cela je lepa (see what I did there, wink wink) jer dobru priču upotpunjuju i sjajne ilustracije Ištvana Lakatoša, koje proces čitanja čine još intenzivnijim. Kada sam je prvi put videla i prelistala, pomalo sam se nadala da će ovo biti jeziva pričica, možda sa ponekom utvarom ili bar detektivska avantura smeštena u ukletu kuću. Pa ipak, kada sam, zahvaljujući rečenici koju sam izdvojila na početku teksta, shvatila da neću dobiti ono što očekujem, bar ne u potpunosti, nisam bila razočarana zato što je drug Sanden, psiholog po zanimanju ako nekog zanima, napisao knjigu koja se bavi odrastanjem, suočavanjem sa gubicima i time kako preživeti sopstvenu porodicu a svi znamo da su to BAŠ važne teme plus su meni uvek drage. Knjiga namenjena deci starijoj od 10 godina i ona, ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, otvara mnoga pitanja vezana za nezgodan period kad nismo više deca, ali nismo baš ni odrasli, ali da krenemo mi polako s tekstom, ujedinjeni u nadi da neće biti previše konfuzan, pa ćemo videti gde će nas priča odvesti. 😀

Ono što se dešavalo unutar Kuće bez ogledala ispričaće nam dvanaestogodišnja Tumasina, koja s ocem živi u ogromnoj vili svoje babatetke Henrijete, glumice, koja leži na samrti. Pored njih, u kuću se privremeno doseljavaju i Tumasinina tetka i stric, sa svojom decom, iščekujući trenutak Henrijetine smrti i planirajući kako će podeliti njen imetak. Svaka od ove tri porodice nesrećna je na svoj način (prestaću, majke mi) i komunikacija među odraslima uvek je napeta, ali sva tuga i nemoć zapravo su opisani kroz živote dece koja se nalaze u kući: Tumasina je na tragičan način izgubila brata, što je dovelo do kraha njene porodice i nemogućnosti da uspostavi normalnu komunikaciju sa ocem, nekada uspešnim piscem. Njena sestra od tetke, Vilma, naizgled fokusirana samo na svoj fizički izgled, odrastajući sa dominantnom figurom majke, zapravo samo želi da bude primećena i prihvaćena i od strane vršnjaka i od strane roditelja. Deca Tumasininog strica su tek posebna priča: tu je najpre Erland, agresivan dečak kojem je, kako se čini, jedino važno da povredi nečija osećanja, dok u drugom ekstremu, imamo njegovu Signe, ćutljivu i povučenu petogodišnjakinju, gotovo nevidljivu.

Kuća bez ogledala u društvu Fejke (levo) i Jovanke

Odraslima je svaki dan obeležen pričom o tome šta uraditi sa Henrijetinom imovinom (i picom za večeru), dok deca pokušavaju sama da organizuju svoje vreme u velikoj kući. Soba je mnogo, toliko je i prilika za istraživanje: kroz igru, oni konstantno istražuju kuću, zavirujući u davno zatvorene prostorije, dok mi, prateći dinamiku njihovih odnosa i aktivnosti, saznajemo mnogo toga i o njima i o tome u kakvim uslovima odrastaju. Saznajemo i još jednu, za priču vrlo bitnu činjenicu, a to je da u celoj kući uopšte nema ogledala, što se pripisuje Henrijetinoj ekscentričnoj prirodi. E sad, ne znam kako izgleda čitanje ove knjige kad imaš 10+ godina (mada bih volela da sam je čitala tada) i šta možeš da zaključiš na osnovu te činjenice, ali kad imaš ovoliko koliko imam ja onda možeš da pročitaš sledeće: Sanden je svoju knjigu gradio na temeljima sastavljenim od svih postojećih priča o ukletim kućama. Sve je tu: zapuštena, velika kuća, prošlost i aktivni pokretači radnje, koji se, iz nekog razloga, ne uklapaju najbolje u svet u kome žive, ogledala, koja su sama po sebi mističeska i večiti simbol granice između dva sveta. Fali još samo duh.

Ili možda ne fali… :ubacuje jezivu muziku: 👻

Tokom jedne partije žmurki, Signe nestaje. Tumasina kreće u potragu i evo nečega što nisam primetila u prvom čitanju: gotovo da doživljava napad panike. Strah od toga da je Signe negde gde ne mogu da je nađu i od toga u kakvoj se opasnosti možda nalazi, u jednom trenutku gotovo da je parališući, ali onda se malecka pojavljuje, objašnjavajući da je upoznala nekog i da su se igrali i potpuno je logično što se Tumasinina reakcija stavlja u drugi plan: najpre je naš fokus na tome gde je Signe, zatim ga prebacujemo na njene reči i mogućnost da je doživela susret sa duhom. Ali kad sam se vratila na ovu scenu, taj Tumasinin napad panike je toliko očigledan i toliko toga govori o njoj, da me je izistinski grizla savest što ranije nisam primetila. Tumasin zaključak Nisam je pazila, ali ovog puta se sve dobro završilo prolazi gotovo neopažano jer svi hoćemo da saznamo ko je duh i kome će se sledeći put ukazati, ali zapravo govori toliko mnogo o Tumasininom emotivnom stanju, teretu koji nosi i osećanju krivice zbog stanja u kom se njena porodica sada nalazi.

Ubrzo misterioznog duha upoznaje i Tumasina, a za njom i ostala deca. A duh možda i nije duh, tu leži misterija. Deca zapravo upoznaju devojčicu Heti, sa njom provode određeno vreme i koja im postaje neka vrsta saveznice u suočavanju sa svakodnevicom u sumornoj kući. Nakon Signe, transformaciju doživljavaju i Vilma i Erland – Heti im, kako bi to Vilma rekla, pomaže da dođu kući. Tu sam se, moram priznati, malo ljutnula, jer svima sve postaje jasno, osim mojoj omiljenoj Tumi. Ali ok, verovala sam autorovoj nameri da nju sačuva za kraj. Možda ne bi bilo loše da se kratko, majke mi kratko, zadržimo na tranformacijama kroz koje prolaze Vilma i Erland. Na njihovim primerima se vidi nešto super zanimljivo a to je kako roditelji i njihove odluke utiču na ponašanje dece i kako se nose sa tom odgovornošću. Vilmina majka, na primer, ne može da shvati i podrži Vilmino novootkriveno samopouzdanje dok Erlandov otac shvata gde je pogrešio i kako su njegovi postupci uticali na ponašanje njegove dece. Razlog mu je malo stereotipan, ali ok, trauma je, pa da ne zalazimo dalje.

Nakon što se promene dese, Tumi i njen otac ostaju sami sa Henrijetom. Kuća je ponovo postala tiha a Tumasina se ponovo identifikovala sa tom tišinom. Da bi je prekinula, Tumi odlučuje da krene u Sobu sa ogledalima, ali umesto devojčice, dočekuje je mlada žena, okružena starim fotografijama. Dok slažu fotografije u albume i ispisuju imena ljudi sa fotografija i mesta na kojima su snimane, Tumi shvata da život ne prestaje i onda kada smrt dođe i baš tada, Heti pomaže i Tumasini da sabere svoje misli i dođe do sopstvenog prosvetljenja. Ne bih baš o detaljima jer nije red da vam kažem kraj knjige, ali evo šta mogu da vam kažem: iako je smrt svepristuna, Kuća bez ogledala je zapravo priča o životu. A da bi taj život bio kvalitetan, bitno je da razgovarate sa ljudima i da razgovarate sa svojom decom. Nije zdravo potiskivati emocije jer tuga i tako ne može da se sakrije. Nikoga nećete poštedeti ako prećutite istinu o tome kako se osećate, naročito ne sebe. Misija #samonežnopremasebi počinje od suočavanja sa onim što nosite u sebi a ispostaviće se da se to suočavanje lakše podnosi kada imate podršku.

I na kraju, ali svakako ne najmanje važno, roman Kuća bez ogledala zapravo može da bude primer kako se lična iskustva transponuju u književnost. Ne znam da li sam skoro čitala roman namenjen ovako mladoj publici a da u njemu možemo da vidimo i to kako književnost nastaje i kakva je njena uloga. Tumasina je zapisala sve što se desilo u velikoj vili i od toga napravila priču, možda da bi čudnovate događaje objasnila samoj sebi i svima ostalima, koji kao da su zaboravili šta se u vili dešavalo. Možda je njen razlog bio prosta želja da sama ne zaboravi dane nakon kojih je dobila svoju porodicu nazad. A možda, samo možda, ideja iza njene odluke jeste tu da pokaže da se neke stvari u životu ne mogu izbeći, ali da to ne znači da mi ne možemo da ih savladamo i iskoristimo ih na najbolji mogući načini, makar koristili pisanje kao neku vrstu terapije.

👻

Ne znam da li sam ikada ovo rekla, a nešto mi se ne da da prevrćem stare postove, ali ova knjige je must read, što bi rekli u anglosaksonskom svetu, sve i da nemate sitnu dečicu oko sebe. Svima nam je ponekad potrebna Heti da nas vrati kući. ❤

👻

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Sad kad NE UMIREM, svet je pun mogućnosti

Nedelja, 2. maj, 23.35

Dragi dnevniče,

Pre nekih pola sata, završila sam treće čitanje knjige Ne umirem američke književnice En Bojer. Nakon toga sam se umila, oprala zube, namazala lice nekom kremom koja mi više ne odgovora, vratila se u sobu, koju već tačno mesec dana ne delim sa svojim četvornožnim cimerom i po prvi put u poslednjih nekoliko meseci poželela sam da nešto napišem. Kada sam prvi put otvorila memoarsku prozu En Bojer iskreno sam se oduševila, ali nisam očekivala da ću je čitati nekoliko puta. Mislila sam da će taj prvi put biti i jedini, ali onda je uleteo ludi mart i nisam imala vremena za pisanje pa sam čitala ponovo, čisto da martovska dešavanja ne pojedu ono o čemu Bojer piše. Planirala sam da sa sa prolećem i tekstom o En Bojer probudi i moj uspavani blog, ali april je počeo užasno i premda sam se i za tugu pripremala, nisam očekivala da me uhvati tako čvrsto, specijalno ne da mi donese i teret krivice jer hej, ja plačem za psom dok drugima, meni bliskim ljudima, umiru najdraži. I tako, dan po dan, umesto da bude lakše, postajalo je sve teže, čitanje je zamenilo zurenje u zid i kada bih osetila potrebu da pročitam ili pogledam nešto, prekidala bih posle nekoliko minuta ili strana, bez ideje o tome šta sam odgledala ili pročitala, premeštajući pseću ogrlicu iz džepa u džep pa ispod jastuka i tako u krug.

Tih dana, bookstagram je pisao o En Bojer i delio oduševljenje njenim delom (ovde je link do haštaga #neumirem). Koliko sam bila srećna zbog činjenice da se u knjiškoj zajednici govori o knjizi koja je stvarno dobra, toliko me je svaki novi prikaz gurao dalje od pisanja jer kad je tuga, tad ne vredim ničemu, pa ne umem ni da mislim ni da pišem a jedino o čemu mogu da razmišljam jeste šta bih ja mogla o knjizi da kažem a da to pre mene već neko nije spomenuo. I pustila sam da vreme ide, nosila svoj primerak u rancu, ali nisam ga vadila ni u busu i ni po povratku kući. Sve dok nisam počela da prilagođavam prostor životu bez cimera – u tumbanju svih knjiga i svezaka, izvukla sam i dnevničke zapise Suzan Sontag, kupljene u poslednjim danima prošle godine, na kvarno, da niko ne zna jer sam (kao) u procesu štednje. Prelistala sam je na brzinu pa mi je palo na pamet da pronađem odlomke koje je i En Bojer citirala na početku svoje knjige. I bi toga, ali behu dva i zapisa, kratka a lekovita, gotovo kao knjiga samopomoći u dve rečenice:

28. X 1972.

Nagon za samoodržanjem!

[Bez datuma, novembar]

Recikliranje vlastitog života pomoću knjiga.[1]

Fotografisala sam taj deo i zapisala prve redove o En Bojer, kojima, naravno, nisam bila zadovoljna, ali bio je to početak. Onda sam počela da čitam Orkanske visove, i to je išlo (i dalje ide) sporo, užasno sporo, ali je išlo, ali važnije od toga jeste to što sam kao bukmarker koristila list sa beleškicama o knjizi Ne umirem, kao podsetnik jer nisam odustala od ideje da se pokrenem, ako se ikada pokrenem, baš tom knjigom.

A onda se knjiga En Bojer ponovo našla pod svetlost internetskog reflektora, malo na Instagramu, malo u online magazinima i blogovima. Ono što je mene posadilo pred kompjuter jeste tekst moje (genijalne) prijateljice Jelene objavljen u magazinu Plezir (pročitajte ga ovde x), ali mnogo više od toga, to su učinile njene poruke i njeno neodustanje. I samo, u trenutku, uzela sam knjigu po treći put, vratila se na delove koji su mi bili važni, iščitala ih još jednom i dodatno je unakazila podvlačenjem i srcima, koje sam docrtavala do iznemoglosti. I shvatila sam, dok sam prala zube da je upravo to moj prvi i najveći utisak – nikada do sada nisam imala ovako intiman odnos sa nekom knjigom. Da, bilo je knjiga za koje sam poželela da sam ih napisala, jer su do tančina opisale ono što sanjam i što mi se dešava, i biće ih sigurno i u budućnosti, ali ovo je prvi put da sa nekom knjigom komuniciram ovako kao što sam to činila sa En Bojer. I ovo je sasvim sigurno knjiga koju nikome neću pozajmljivati jer je doživljavam kao neki dnevnik a svi znamo da nije lepo čitati tuđe dnevnike.

Moja omiljena fotka En Bojer, koju sam besramno ukrala sa ove stranice x i pročitajte ovaj zanimljivi intervju kad budete imali vremena. Autorka fotografije je Cara Lefebvre.

❤️

Sad kad smo završili sa dnevnikom jedne depresije, red je da kažemo nešto o knjizi. Ubrzo nakon 41. rođendana, En Bojer je otkrila kvržicu u dojci. Pesnikinja, profesorka, samohrana majka, uskoro dobija dijagnozu agresivnog kancera. I tu počinje knjiga Ne umrem, kako na koricama knjige stoji, razorno snažno memoarsko delo o preživljavanju i filozofski tekst napisan u slavu života, umetnosti i književnosti koji opstaju i kada su suočeni s ozbiljnom bolešću. To je knjiga o nezi i dobroti i istovremeno delo o okrutnosti sistema, zenemarivanju i knjiga o onome što nas povezuje i tera da se izolujemo. I to je ono što ćete od ove knjige dobiti, od reči do reči, bez preterivanja kakvog u tekstovima o knjigama zna da bude. En Bojer dokumetuje sopstveno iskustvo lečenja od invanzivnog kancera dojke da bi ga zatim iskoristila da ispriča univerzalnu priču o tome kako sistem i društvo tretiraju obolele, insistirajući na obelodanjivanju načina na koje kapitalizam, rasizam i mizoginija prožimaju sve sfere života i smrti.

Dok piše o (sopstvenoj) bolesti, Bojer se kontantno vraća na iskustva koja su pre nje proživele i u književnosti dokumentovale filozofkinje i književnice poput Suzan Sontag, Odri Lord, Šarlot Perkins Gilman, Keti Aker… Oslanjajući se na njihova pisanja o raku dojke, Bojer skicira matricu o zajedničkom iskustvu jer svaki novi tekst, koliko god bio poseban, u sebi sadrži narative prethodnica. I dok sama navodi da je ovo bolest koja ne poznaje pol, Bojer naglašava da žene nose najveći deo njegovih nedaća . Zapravo, pitanje pola je možda i jedina stvar u kojoj ne mogu da se složim sa nekim od tumačenja koja se mogu pronaći u našoj knjigoljubivoj zajednici jer iako je sasvim tačno da kapitalizam ne štedi ni muškarce, takođe je više nego jasno da rak dojke u tekstu En Bojer postaje sredstvo za osvetljavanje bolesti američkih društvenih i političkih struktura u poznom kapitalizmomu i da se diskriminacija van bolesničke postelje najviše vidi baš na ženama.

Jeste li, na primer, znali da je stopa smrtnosti veća ako je obolela žena neudata? Ili da trostruki negativni rak dojke u SAD najčešće pogađa afroamerikanke, koje takođe imaju nižu stopu postavljenih dijagnoza? Ako bismo uradili detaljnu statistiku za našu državu, pitam se kakvi bi rezultati bili? Koja je grupa sa najvišom stopom smrtnosti? Koja grupa ima najnižu stopu postavljenih dijagnoza? Možda je dovoljno da pročitamo komentare ispod vesti u kojima se žene pozivaju na besplatne skrininge koji svedoče o iskustvima žena iz cele Srbije koje navode da im termine zakazuju za tri do šest meseci. Ili da se prisetimo osmomartovske akcije Ne treba ruža, može ginekolog koju su Mladenovčanke pokrenule jer imaju samo dve lekarke a trebalo bi da ih bude najmanje pet (opširnije ovde x). Zaključci se, dakle, sami nameću.  

Ali da se vratimo mi na En Bojer. Kada mi se pružila prilika da pročitam ovu knjigu, privukla me je, jasno, tema, ali sva su se moja čitanja završavala i divljenjem formi u koju je En Bojer upakovala svoje delo. Umesto da sledi klimaktički luk otkrića, dijagnoze i lečenja (ili smrti), Ne umirem je knjiga sastavljena od grupisanih tema i/ili tragova misli: autorka razmišlja o drevnim inkubantima, koji su pokušavali da se izleče putem uputstava dobijenih u snovima, zatim postaje fascinirana obmanjivačima, koji koriste postojanje bolesti za sticanje koristi da bi na kraju istraživala manifestacije iscrpljenosti. Njena lična priča, klinički opisi njenog lečenja pojavljuju se svuda, ali oni nisu hronološki i odbijaju da budu koherenti, odražavajući fragmentiranu subjektivnost, koja, kako se čini, često dolazi sa lečenjem karcinoma.

Jezik je za En Bojer izuzetno važan, pa sam se i ja trudila da pratim njene korake i uzdržim se od prikazivanja raka kroz ratnu (ili sportsku, ko šta više voli) terminolgiju: borba, trijumf, poraz. I nekako mi se čini da to što vodi računa o svakoj reči dok u isto vreme u pačvork (je l imamo srpsku reč za pačvork) spaja pojave i zapise od antičke Grčke preko Džona Dona pa do Kleša i Doli Parton, čini da Ne umirem ne bude knjiga u kojoj su tuga i očaj dominantna osećanja. Kad malo bolje razmislim o tonu knjige i tome kako je žanrovski definisana, možda i ne bih koristila termin memoar, koliko bih je nazvala aktom pobune, spisom podstaknutim besom – protiv raka sigurno, ali i protiv kulture u kojoj smo odgajane i protiv sveta u kom živimo. I čini mi se zato da je svaki element njenog teksta zapravo traženje odgovora na pitanje šta reči mogu „učiniti“ za žive i umiruće, uz zaključak da je književnost, kao i umetnost uopšte, dužna da bude u službi sveta.

Sad kad ne umirem, svet je pun mogućnosti, kaže En Bojer pri kraju knjige i u toj rečenici, čini mi se definiše ton svog dela. Isprva mi činilo da u toj rečenici ima ironije, ali ona je zapravo kulminacija onoga što autorka oseća: utehe i ljutnje. Ne umirem jeste katalog svih laži koje govorimo pacijentinjama obolelim od raka doje, zbirka naših očekivanja i njihovih osećanja, album naše kolektivne nemoći. I dok pažljivo balansira autobiografiju i teorijske argumente, En Bojer zaista piše remek-delo beskompromisnih eseja, dokazujući da je moguće napisati književno delo, stilski besprekorno i na pravi način angažovano. I zato ova knjiga neće biti prijatna za čitanje, mada ćete je pročtiati brzo. I osetićete fizičku nelagodu i podelićete njen bes. Ostaje samo pitanje šta ćemo mi s tim besom uraditi. En Bojer je svoj posao obavila.

Dođoste do kraja! I hvala! I dalje imam mali problem da pohvatam svoje misli i spustim ih u neku smislenu celinu, pa se izvinjavam zbog toga. Ako ste skrolali do kraja samo da biste mi podigli čitanost, onda samo za vas specijalni sažetak: pročitajte En Bojer. Hvala na pažnji. ❤

❤️

P. S. Pre nego što sam sela i napisala ovaj tekst, pročitala sam neke od tekstova koji se o ovoj knjizi našli na internetu. Evo linkova, ako ste ih propustili:

Stsh’s Book Corner – Ne umirem

Pod staklenim zvonom – Ne umirem, En Bojer: blago od knjige za ostaviti u amanet budućoj deci

+ Jelena Gvozden za portal Ženska solidarnost – Razvezane ružičaste vrpce

Trudila sam se najviše što sam mogla da moj tekst ne liči na njihov, ako i uvidite kakvu sličnost, ona je nenamerna.

❤️

U radio-emisiji Čitač govorili smo Novak Guslov, urednik u IK Red Box, i ja, pa ako ste voljni da čujete o tome kako me drma trema, evo to možete ovde: Čitač


[1] Sontag, Suzan. 2019. Kao svest upregnuta u telo: Dnevnici i beleške 1964-1980. Službeni glasnik: Beograd