U mraku

Lipe cvatu…

La vita je ovih dana, drugarice i poneki druže, sve samo ne bella. Neke se teške odluke moraju doneti, odluke o kojima i samo razmišljanje emotivno iscrpljuje. Nije mi ovih dana do čitanja, još manje do pisanja. Najradije bih se, ako je moguće, pokrila preko glave dok se stvari ne reše same od sebe. Ali pošto o tome mogu samo da maštam, nastavljam tako svaki dan da životarim s pola mozga. I baš sada, dođe do mene #knjiganaputu i evo mene, u borbi sa rečima i eto vas, nadam se sa razumevanjem za moje stanje i evo mog pogleda na roman U mraku, češke književnice Ane Bolave.

Kao što se možda sećate, ovo nije prva knjiga na putu koja je kod mene stala da se odmori (više o prvoj možete pročitati ovde x) ali u ovom slučaju, ja sam početna stanica, da se tako duhovito izrazim. Akciju je osmislila Katarina sa portala Prerazmišljavanje a cilj je da se dobar glas o izdavačkoj kući Imprimatur čuje što dalje može. Pomno pratim sve što Boris i Sonja rade, u ovom trenutku žalim što nismo zajedno u Podgorici, ali to što smo sajamski saborci nikako ne utiče na to šta o Imprimaturovim izdanjima mislim. Konkretno u slučaju Ane Bolave znala sam da ću je voleti još onog oktobarskog dana kada sam je videla u hali 4 beogradskog sajma, dok sam ih smarala svako malo dok sam delila flajere. Zašto baš ova knjiga od svih onih koje sam videla? Pročitala sam ovo: Ana Bolava je, ispisujući stranice o životu u jednom malom češkom gradu, napisala veličanstven roman o tijelu, ranjivosti i usamljenosti, roman o neprestanoj igri svjetlosti i mraka. Iako sam ovaj roman odmah izdvojila u pet knjiga koje ću pročitati do kraja godine, ipak je sačekao ovo leto i ne žalim što je tako ispalo.

Čitala sam je poprilično dugo, skoro mesec dana, što je začuđujuće ako se ima u vidu da mi se knjiga od samog starta dopala. Dešavalo mi se da u cugu pređem pedesetak stranica pa da onda ne dirnem knjigu tri, četiri dana a da, kada joj se konačno vratim, pročitam svega stranicu, dve. Spori tempo čitanja, rekla bih, nametnula mi je atmosfera knjige, koja je kao i letnji dan pred oluju, kada nema vazduha i sve je napeto i treperi u iščekivanju. Isti sam osećaj, sećam se, imala kad sam kao klinka čitala pripovetku Jabuka na drumu Veljka Petrovića. Poprilično nestrpljiva, tada sam samo želela da se kiša već jednom padne pa da se pripovetka završi ne bih li se i ja rešila teškog osećanja koje se stvorilo. Sada mi je bilo mnogo lakše da se prebacim u tamo neki češki gradić i da, zajedno sa glavnom junakinjom Anom, udišem miris kiše i lipe dok mi kožu ježi dah smrti prisutan od prve rečenice.

Rtanjki čaj u ❤

Nemam mnogo toga da kažem o ovom romanu, znam čudno je, ali nije ovo priča koja se može prepričati. Mogu samo da vam kažem šta sam uočila i šta sam osećala – nadam se da će to biti dovoljno da vas zaintrigira da je potražite i pročitate. Mene je Anina priča baš iznenadila. Ne znam, iskrena da budem, ni šta sam tačno očekivala, nekakav dramatičan prikaz nervnog sloma ili nešto tome slično. Ali kada sam došla do kraja, delovlao mi je kao da su sve moje pretpostavke suviše jednostavne za ono što je roman U mraku zapravo. Glavna junakinja, koja se zove isto kao i autorka, što opet otvara još jedan sloj tumačenja, nije samo prosta travarka koja je svoj život posvetila povratku prirodi i traženju leka za čovečanstvo u cvetovima lipe, maslačka i rastavića. Ali nešto je jeste podstaklo da se tome posveti. Zbog nečeg je zanimanje za biljke jedina aktivnost u kojoj pronalazi radost iako postaje opsesija koja razdire njeno telo podjedanko koliko i njenu psihu. Ko je onda Ana? E to je misterija koju čitalačka publika treba da otkrije.

Dok sam pravila beleškice tokom čitanja, palo mi je na pamet da može lako da se desi da ova knjiga nije za svakoga. Fokusiran na glavnu junakinju i ono što ona misli i oseća, ovaj roman ne vrvi od nekih velikih i uzbudljivih događaja te takav možda neće prijati onima koji se više raduju nekoj akciji. Ali roman ipak nije statičan. Već nam prva rečenica signalizira da će nas kroz roman nositi tok svesti glavne junakinje i u scenama gde se sećanje javlja kroz brojne asocijacije, mi skidamo sloj po sloj njene prošlosti trežaći zapravo način da odgonetnemo razloge zbog kojih je Anina sadašnjost takva kakva je.

Sama Ana nam neće mnogo pomoći u našem pohodu. Pružiće nam deliće svojih sećanja, spomenuće neke ljude i gotovo usput spomenuti svoju vezu sa njima a onda će nas ostaviti da sami sklapamo priču, konstantno nas terajući da date delove slagalice pomeramo i menjamo im mesto. Jer Ana nema nikakvu želju da nas pusti da se približimo njenom životu a upravo to izostavljanje određenih informacija nas tera da držimo distancu, ali da od nje ne odustajemo. Zanimljivo je i posmatrati nas kao publiku u poređenju sa stanovnicima malog mesta u kom Ana živi. Sa mnogo manje informacija o junakinji, mi uspevamo da se saživimo sa njom i njenim mukama, dok oni koji je poznaju, zapravo ne vide dalje od čaršijskih priča i grehova predaka.

U jednoj od najboljih epizoda moje omiljene serije, glavna junakinja kaže da je samoća izbor. Često se vraćam toj rečenici a specijalno sam o njoj mislila dok sam čitala roman U mraku. Borila sam se da protumačim Aninu samoću, tj. koliko je ona namerna i željena. Vidimo mi da se Ana ne uklapa u svet u kojem živi, ali ne možemo da se ne pitamo da li je njoj uopšte stalo da je zajednica prihvati? Odabrala je svoj način života i od njega ne odustaje ni onda kada svima nama postaje jasno da joj ta odluka može doći glave. Trenuci slabosti i kolebanja su retki, ali kada se i pojave ne traju dugo jer se Ana upire iz sve snage da ih iskontroliše i obuzda. Njena istrajnost mnogima će biti nerazumljiva, specijalno kada određeni način života dovede do kraha njenog tela. No i tada će nas Ana vratiti na početak: ovo je njena priča, ona njome upravlja i nije joj potrebno da bude shvaćena.

Ipak, moj omiljeni trenutak u ovom romanu je pomeranje fokusa sa Ane na nejnu okolinu. Dok sam pratila nju, jedino me je zanimalo da o njoj saznam što više mogu, misleći, možda naivno, da mogu otkriti neki deo sebe u njenoj priči. Međutim, ono što je probudilo melanholiju jeste zapravo vraćanje na sporedne junake. U njihovim odnosima sa Anom, ili izostancima istih, vidi se da svako od nas hoda po tankoj granici između svetlosti i tame. I nije nam nepoznato koliko brzo bivaju stigmatizovani oni koji balans ne uspevaju da održe. I nije nam nepoznato koliko brzo veze između nas i tih nekih pucaju.

… sve je isto ko i lani?

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

U Filipa Rota velika sramota

Život u samoizolaciji

i dalje.

Uglavnom.

Ne osuđujte!

Pre tri nedelje pitala sam raju instagramsku da mi preporuči nešto pogodno za jedan omanji rant. Jer iskrena da budem, psiha mi je poprilično otišla u out pa rekoh daj da probam svoje nezadovoljstvo da usmerim ka nekoj lošoj knjizi. Sećate se kad sam sasvim spontano raspalila po nesrećnom Zoraninom prvencu (x)? Ili kad sam bila nesrećna dok sam čitala i pila kafu (x)? Oba puta se ispostavilo da je rant lekovit, pa što ne bismo bromiće zamenili njime? Sasvim neočekivano, ljudi se javiše, naslove ostaviše i moje beše samo da odaberem. I izbor pade na Filipa Rota. Preporučena su mi dva romana: kultna Američka pastorala i roman Životinja na izdisaju. Planirala sam da odem u biblioteku po jedan od ova dva naslova, ali kako se moja fobija od prevoza vrati svaki put kad se popnem do stanice, odlučih se ipak za novelu Uniženje, inače jednu od knjižica donetih sa poslednjeg sajma knjiga u Novom Sadu (x). Ovo je moje prvo iskustvo sa Rotovim pisanjem a nakon svega još moram da kažem da još jedino planiram da pročitam Pastoralu, a ni sa tim neću žuriti.

Pomenuto delce je jedno od poslednjih koje je Rot napisao pre nego što se 2018. preselio u večna lovišta i po mom skromnom mišljenju, reč je o jednom od onih dela koje poznati pisci proslede svojim urednicima a oni ih samo puste u štampu jer kao to je delo poznatog pisca, ima svoju publiku, obezbeđena je reklama pa makar delo bilo loše. A Uniženje je loše, majko mila, loše do te mere da ti dođe da zasadiš omanju šumu kao spomen za drugove pale zarad ove splačine. Sreća je što je reč o kratkom štivu, čitanje sam počela i završila dok sam čuvala kuću tokom jedne sahrane, za nepuna dva sata.

Prvi je problem pitanje forme. Mislim da je možda zamišljena kao neka novela, koja bi možda od klasične odstupila većim brojem događaja koje obrađuje. Ali cvrc, budući da nema dovoljno prostora da se oni fino upakuju, razrade i zaokruže, krajnji rezultat je gomila svega i svačega, koju ne možeš da smestiš nigde.

Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, na samom startu sam pomislila da bi priča mogla da bude, ako ne dobra, onda bar zanimljiva. Ono što pokreće radnju je kriza ostarelog pozorišnog glumca, izazvana činjenicom da ne može više da glumi. Dobro, tu jesam malo prevrnula očima jer svetska književnost je mogla bez još jedne priče o sirotom zanemoćalom muškarcu, ali kao jasno mi je bilo da je primarno reč o starenju i (ne)prihvatanju tog procesa i sopstvene smrtnosti pa rekoh ajde, možda uspe od toga da napravi nešto kvalitetno, pošto originalno teško da može biti.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је wp-1597225751777.jpg

Novela od Rota (see what I did there, wink wink) sastavljena je iz tri dela, tri čina da budemo u skladu sa pričom: U ništavilu otvara priču, upoznaje nas sa glavnim nam junakom Akslerom i objašnjava njegov problem. Sledi Preobražaj izazvan Akslerovom romansom sa Pegin Majk dok je na kraju, očekivano, Poslednji čin, u kojem će opaliti puška spomenuta na početku romana. Kad se nađete u Akslerovoj priči, isprva vam je ok: scene koje se smenjuju deluju logično i kontrolisano, ništa vas preterano ne iznenađuje a početna zamisao deluje dovoljno interesantno da vas zadrži u priči. Međutim, kako priča odmiče, postaje jasno da je Rot imao velikih problema da početnu kontrolu zadrži do kraja: volan preuzima njegovo problematično razmišljanje pa tako priča postaje gotovo groteskna i apsurdna, ali ne na dobar način.

Sajmon Aksler, naš glavni junak, ima reputaciju poslednjeg klasičnog glumca američke pozorišne scene. Nakon što saznamo šta ga muči a da bismo shvatili veličinu njegovog problema, dobićemo skraćeni pregled Akslerove karijere i videćemo slabašne, na propast osuđene, pokušaje da svoju karijeru vozdigne iz mrtvih. Ono što nećemo videti jeste Akslerovo bavljenje uzrocima problema: on prosto prihvata profesionalnu smrt i prepušta se očaju. Ostavlja ga žena, o kojoj ne saznajemo ništa specijalno, osim da joj je brak s njim bio kao neka zamena za propalu karijeru. Aksler, sam i depresivan, sve češće pomišlja da okonča svoj život, zbog čega odlazi u psihijatrijsku ustanovu, gde zapravo otkriva koje olakšanje donosi kad si neprepoznatljiv, ali i svoju novu ulogu: postaje onaj koji sluša i savetuje a posebno je naglašen njegov odnos sa mladom pacijentkinjom Sibil.

On je stariji i mudriji, ona mlađa i emotivno nestabilna, što bi rekli u anglosaksonskom svetu: match made in heaven, ali uprkos (mojim) očekivanjima, odnos među njima ne razvija se dalje od toga. Dok mu objašnjava razloge zbog kojih se nalazi u bolnici, Sibil poteže pitanje oduzimanja tuđeg života dok Aksler razvija svoju teoriju o samoubistvu kao kao ultimativnoj ulozi, onoj koju čovek sam za sebe piše. Glavno, iskazivanje emocija kroz likovnu umetnost i časove klavira dovelo je našeg junaka do određenog nivoa sebespoznaje pa, kada se ponovo susretne sa svojim agentom, odbija svaku mogućnost povratka na scenu i povlači se u tišinu svoje kuće na selu, gde će konačno, daleko od sveta, moći da kontemplira o svojoj sudbini.

I tu stvari kreću nizbrdo, i za Rota i za Akslera

a bogume i za nas koji čitamo.

Već u prvoj rečenici drugog dela postaje nam jasno da nema ništa od konemplacije u prirodi. Preobražaj u priču uvodi Pegin, koja je od junaka našeg mlađa dobre dve decenije i koja je lezbijka a koja će zagrejate srce našeg junaka. Malo mi beše smešno, malo tužno, ali nastavih da čitam u dobroj nadi da neće više da komplikovati.

Pegin zatičemo nakon duge veze koja se okončala zbog toga što je njena partnerka odlučila da započne proces promene pola. Tu mi već beše žao što ne snimam čitalačke vlogove, majke mi, pošto ne postoji gif kojim bih mogla da da vam opišem svoju facu kad sam pročitala njenu priču. Pa majku mu, Filipe Rote, ima li još nešto što možeš da uguraš u ovih 100 strana?!

Ispostavilo se da ima! Jer nakon što je izašla iz zajedničkog stana, Pegin je počeka da radi kao profesorka na obližnjem faksu – suptilno se implicira da joj je pomoglo to što se smuvala sa dekankom.

helen mirren | Trending Gifs

Elem, pojavivši se tek tako, Pegin vida rane našeg junaka i spremi mu večeru (jer kako drugačije) pa se ispostavi se da su Akslerove zavodničke sposobnosti, za razliku od glumačkih, i dalje na nivou. Par se onda upušta u strastvenu aferu, ali avaj! Da l je to sudbina il ko zna šta li je, tek siroma Aksler ne može da svoje staračke godine proživi u sreći i blagostanju. Pegini roditelji, inače Akslerove kolege, prvi su koji bacaju grane na put sreće ovog para. Otac i majka nisu srećni ćerkinim novim ljubavnim životom; tek su se navikli na činjenicu da njihova kćerka živi sa ženom (kakav skandal!), sada se suočavaju s izgledom da će jedinica u majke svoje dane protraćiti uz mentalno nestabilnog jadova.

Onda je tu i već pomenuta dekanka uz pomoć koje Rot ubacuje i motiv opsesivne ljubavnice. Dekanka ne može da prihvati da je njihovoj vezi kraj te počinje da proganja Pegin, a pojava Akslera dodatno izaziva bes kod ostavljene žene. Osećajući se prevareno i iskorišćeno, dekanka pojavačava pristisak: zove ih, prati, doliva ulje na vatru kod roditelja koji i tako svoju ćerku smatraju emotivno nezrelom. I sad, umesto da se ceo koncept produbi, Rot bira da ga potpuno izbaci iz priče i to tako što će čitav problem rešiti kroz razgovor glavnog nam junaka i još jedne namučene žene.

X-Files – Shanti Weiland

Ali ono što je meni pokrenulo nagon za povraćanjem jeste čitava situacija sa Pegin. Naime, i Aksler i njeni roditelji imaju tu naopaku sliku o njoj: Aksler radi na tome da je promeni i uklopi u svoju viziju savršene žene dok je roditelji konstantno patronizuju i preispituju njeno psihičko stanje i mogućnost donošenja odluka. Kad se malo dublje zagledamo u Pegin, jasno nam je da je ona junakinja koja svojom životnom (seksualnom) energijom obećava spasavanje junaka koji je na korak do propadanja. Međutim, Rot se uopšte ne trudi da od Pegin napravi junakinju od krvi i mesa i ona u ovom delu postoji samo da bi Aksler imao s kim da razgovara i seksualno opšti.

O njoj govore kao o muškobanjastoj devojci, o ženi koja je još uvek dete (od Akslera je mlađa četvrt veka) čime se priprema teren za preobražaj koji sledi. Budući da se insistiranjem na njenom psihičkom stanju i nama sugeriše da je promena neophodna, Rot se okreće fizičkom izgledu. Pegin je najpre predstavljena onako kako čiča Stole iz Pržogrnaca zamišlja lezbijke: krako ošišana, muškobanjasta (mada sisata), uvek sportski obučena, mangupče. Isprva nesiguran u njenu želju da bude s muškarcem, Aksler uskoro počinje da je oblikuje u ženu kakva treba da bude da bi je on poželeo, najpre kupovinom jednog fensi odevnog komada, a zatim dugim kupovinama u kojima je on taj bira i odlučuje.

Pegin se najpre oseća neprijatno, mada svoje sumnje ne iznosi javno, ali tokom tih šoping seansi popušta jer zašto da ne: svi hvale njen novi izgled, uključujući i roditelje koji se protive toj vezi. Osim što je modeliranje junakinje da se uklopi u neku fantaziju muškarca generalno problematično, čitav koncept preobražaja koji Rot konstruiše besmislen jer iz jednog stereotipa prelazi u drugi pošto Pegin, budući da je u vezi sa muškarcem, mora da se udalji od klasičnog izgleda jedne lezbijke i postane ono što autor misli da lezbijke uopšte ne mogu da budu: ženstvene (?!), obučene u brendiranu garderobu, žene kojima je zapravo stalo kako izgledaju.

A onda je tu i pitanje seksa. Ne bih baš da zalazim u detalje, ali u trenutku mi je ogadio ideju o seksualnim odnosima, što nije uspela ni ona mučena 50 nijansi glupost. Ali čak i da zanemarimo potpuno nebulozne opise (moram da podelim s vama ipak svoj omiljeni: na konju si, jaši ga), samo uvođenje istih je toliko nevešto urađeno da je autorka 50 nijansi gluposti za Rota izmislila pisanje i motivaciju. Recimo tu je ta stvar sa seksualnim pomagalima i već bizarni opisi seksa postaju još čudniji. Tako na primer od svega što čini Peginu kolekciju seksualnih pomagala, Rot najviše pažnje posvećuje zelenom dildu, uz čiju pomoć kreira izuzetno napornu i nerazumljivu scenu seksa u kojoj Pegin preuzima ulogu muškarca dok Aksler u isto vreme pokušava da zadrži dominaciju. Dakle, da li je preobražaj naše junakinje Pegin ipak vezan samo za njene seksualne afinitete?

Believe me, you can't unsee that | X-Files | Know Your Meme

I onda stvar eskalira. Traju tako ti bičuj me, bičuj Stojane momenti, ali nije to dovoljno za njihove apetite. Jedne večeri, njih dvoje u nekom baru spaze Trejsi, koja sedi sama za šankom i pije. Pegin se sada ponaša kao da pokušava da unese neku živost u njihov odnos i zadovolji novonastalu Akslerovu radoznalost te predlaže da uključe i Trejsi u svoje igrice. Dobro, ja nikad ne osuđujem, ako deca vole da eksperimentišu, eto neka ih. Onda bukvalno uguraju Trejsi u kola i vesela trojka se zaputi ka Akslerovom domu a ja sedim i mislim se škk, Filipe Rote?! I znam da već preterujem sa pozivanjem na 50 nijansi, ali zanimljivo mi je to što je ta mučena triologija (ignorišem one nastavke) proglašena trešeranom a Rot je i posle ove splačine ostao kultna ličnost svetske književnosti.

Ali ne, ni tu nije kraj bizarnostima. Naš glavni junak u nekom trenutku spoznaje shvata da bi Pegin mogla biti ona prava. Njegova razmišljanja o budućnosti idu toliko daleko da počinje da razmišlja o deci i počinje da razmišlja o tome kako se njegove godine odražavaju na gene i može li to da se odrazi na plod. Tu sam se, moram priznati, našla malčice iznenađena. Očekujem sad jedan nagli preokret, ali ispostavlja se da izvršeni preobražaj ipak nije uspeo, bar ne u smislu u kojem je zamišljen. Pegin, zahvaljujući onoj večeri sa Trejsi, shvata da ipak više voli žene te ostavlja našeg junaka. E sad, nije kao da ja poznajem delo bolje od samog kreatora, ali evo moje teorije. Aksler sve vreme zna da je ta veza osuđena na propast, ali veruje da ako svoje sumnje i strahove uspe da kontroliše, onda može da živi (relativno) srećno i zadovoljno. Onog trenutka kada se strahovi vrate, Aksler gubi kontrolu jer ne prihvata činjenicu da je sve u životu prolazno te da se stvari ne mogu samo dati i prihvatiti već da mora biti nekog ulaganja i sa njegove strane. I umesto da kraj ustroji prema potrebama početne ideje, Rot se odlučuje da nastavi sa svojim nebulozama.

Dva su razloga zbog kojih Aksler i Pegin nisu mogli da se raziđu kao dva razumna bića. Prvi je taj što ništa u tom odnosu nije razumno pa je logično da i kraj bude iznenadan i turbulentan. Drugi je taj što je Rot navalio da pokaže kako su sve žene manipulativne, nestabilne i bez srca, pa tako u celu stvar upliće motiv prevare. Pegin vara našega junaka ne sa jednom, već sa dve plavokose igračice lokalnog softball tima. Od svih mogućih načina na koje Pegin može da upozna potencijalne partnerke on nastavlja da je definiše kao neku predatorku. Bukvalno, škk Filipe Rote?! Odvratno mi je to poigravanje sa Pegin i njenom seksualnom orijentacijom, ali još odvratnije mi je što deluje da kad mu ponestane ideja, on ubaci neko opšte mesto ili kliše.

I tako… Sedim ja za stolom, čitam i mislim se čemu sad sve to, da li je to da bi osvežili vezu, da li se tu skriva neka dublja poruka, šta se dešava… Jedino što mogu da kažem kako te, bre, nije sramota, Filipe? Praveći od Pegin nemoralnu, hirovitu i surovu osobu i svodeći, ne samo nečiju orijentaciju već čitav rod na niz klišea, Rot zapravo ruga svima nama, podvaljujući nam ovu splačinu kao visoku književnost.

I na kraju, puče puška, puče puška, džanum ih, lele Stano! Ništa me tu nije preterano iznenadilo, osim nekog osećaja otupljenosti koji mi se javio nakon što sam došla do kraja balade. Naslućujem da bi možda trebalo da saosećam sa bolom našeg junaka ili bar razumem čitav koncept koji je doveo do ovog čehovljevskog momenta na kraju, ali iskreno ne mogu. Ovo je možda mogla da bude zanimljiva studija o starenju i pronalaženju novih izvora životne snage, ali Rotova želja da sve to predstavi uz elemente bizarnosti i šoka, fokus prebacuje na skroz nešto drugo i poenta ostaje negde tamo.

I da se razumemo, nemam ništa protiv da čitam o određenim iskustvima kroz koja prolaze muškarci, ali malo mi je muka od toga da se od mene očekuje da njihove muke i jade posmatram kao nekakvu opštu tragediju. U celoj toj papazjaniji, deblji kraj je zapravo izvukla Pegin, ali kontam da Rotu to nije bilo bitno. Žao mi je stvarno što nije više među nama pa da mu tvitnem da malo iskulira jer nije samo muškarcima dozvoljeno da imaju razvijeni unutrašnji život i da nas baš briga za njegove njihove frustracije. Jer tu se dobija odgovor na to šta ovaj roman zapravo predstavlja: poslednji trzaj jednog duboko nezadovoljnog pisca.

❤︎

Negde na polovini romana, poslala sam drugarici poruku: ako glumac zameniš sa romanopisac, videčeš da je ovo priča o Rotu, a ako hoćeš da ideš još dalje, uopšte nije reč o njegovoj nemogućnosti da piše, možeš jasno da uočiš elemente u kojima on ne lamentuje nad pisanjem, već nad nemogućnosti da obavlja neku drugu radnju. I evo, skoro mesec dana kasnije i dalje imam isto mišljenje. Smrt koja dolazi na kraju po meni nije fizička, već samo predstavlja šta je od jednog nekada veličanstvenog (ako je verovati kritici) umetnika ostalo. Rot je u nekom od intervjua rekao da za nekih dvadesetak godina niko neće čitati romane tj. knjige generalno, jer će ekrani biti svuda. Pa Filipe, ne znam kako da ti saopštim ovo, ali ako su knjige ovako loše, onda je i gledanje u Sunce mnogo korisnije.

♥♥♥

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Spavate li mirno, Nesbe i ekipo?

Samoizolacija,

drugi put,

akcija!

Kada je Brana Antović za svoj book club onomad odabrala roman Pustoš, švedskog autora Arnea Dala, prvo što mi je palo na pamet jeste da ne mogu da se setim kada sam poslednji put čitala čist triler. Naletala sam na elemente istog, nije baš kao da mogu da se izbegnu, ali baš triler kao osnovno žanrovsko određenje se nekako izgubio iz mog vida. Roman Pustoš me je zainteresovao dovoljno da se upecam na čitam koncept nordic noir-a u književnosti pa sam nabavila sam i preostala dva romana iz NOIR edicije izdavačke kuće Dokaz: DNK i Živi pesak (oba potpisjuju autorke: Irsa Sigurdardotir i Malin Pešon Đolito) smestila ih udobno na policu gde su sedeli sve do poslednje nedelje juna, kada sam među njima potražila predah od posla, književnosti za decu i mlade, vrućine i brige o tome da li je ovu glavobolju sponzoriše covid ili vremenske (ne)prilike.

Dvoumila sam se malo oko toga koji prvo da slistim – odluku je doneo Instagram. Učinilo mi se da Živi pesak živi svoj bookstagramski život a da je DNK malčice zapostavljen i odluka bi doneta. Osim toga, za autorku Irsu Sigurdardotir kažu da je islandska kraljica nordijskog noir-a, pa i to valja proveriti. DNK je prvi roman u serijalu o dečjoj psihologinji Freji i inspektoru Huldaru i ova mala cvrčkica se iskreno nada da će i ostalih pet romana biti prevedeni jer, iako je moje poznavanje žanra malo, ova knjiga je jezivo dobra. Svakako, u njoj nailazimo na nekoliko opštih mesta žanra, ali kako mi se skoro nije desilo da me knjiga drži budnom cele noći niti da razmišljam da li je sigurno da idem do wc-a il da čekam da svane, odlučih da svoje oduševljenje prenesem i na papir. No pre nego što počnem, evo jednog malog disklejmera: ako me sećanje dobro služi, ovo je prvi put da smo se okupili zbog trilera i bogume, zeznuto je napisati smislen tekst a ne otkriti ništa što bi eventualnoj novoj publici pokvarilo draž čitanja. Zato se odlučih da samo ukratko (majke mi, ukratko) napišem zašto se ova knjiga izdvojila, a i zbog čega joj ipak nisam dala svih pet goodreads zvezdica. Pa da počnemo…

Priča počinje sekvencom iz 1987. godine kada se, nakon tragedije možemo da naslutimo, jedna mala porodica razdvaja. Zatim skačemo pravo u 2015. kada mlada žena brutalno biva ubijena u svom domu u Rejkjaviku. I kad kažem brutalno, verujte mi, svakakve sam priče čitala, na ovo rešenje još nisam naišla. Doima se sve beznadežno, ali onda policija shvata ono što mi već znamo: postoji svedokinja. Reč je o sedmogodišnjoj Margrjet, koja, zapravo, pokreće celu priču između dvoje glavnih junaka a to su, kao što već rekoh, Freja i Huldar. On je sveže unapređen, ovo mu je prvi veliki slučaj i ne bi valjalo da zezne (opšte mesto br. 1), dok mu je privatni život jedan veliku džumbus (opšte mesto br. 2). A ni Freja nam nije u boljoj poziciji: upravnica je Dečjeg doma, ustanove specijalizovane za pružanje pomoći deci koja su pretrpela traumatična iskustva a koja tek treba da pokaže svoju svrhu. Ni njen privatni život nije mnogo bolji od Huldarevog: raskinula je sa svojim bogatim, dosadnim momkom i živi u stanu svog brata koji je, op op, u mardelju. Prelepo. Šećer na kraju: Freja i Huldar imaju svoju istoriju (opšte mesto br. 3): vezu za jedno veče, pri čemu se Huldar lažno predstavio kao stolar koji živi van grada… NEKA IGRE POČNU!

Istraga ubistva predstavlja jedan narativni tok. Osim Huldara, na slučaju rade i sveže rastavljeni detektiv Rikhardur, kojeg je žena ostavila posle trećeg pobačaja i Ertla, koja je, po mom skromnom mišljenju, poprilično suvišna, budući da se njeno postojanje svodi ljubomorisanje. Ono što im devojčica isprva ponudi, pokazaće se kao nestabilna osnova a kada se desi drugo ubistvo, naizgled nepovezano s prvim, Huldar će, a i mi s njim, ostati gotovo bez ičega što bi moglo ponovo da pokerene stvar.

Freja, za to vreme, ostvaruje bliži kontakt sa devojčicom. Ono što mi se dopalo jeste činjenica da je izbegnut standardni kliše preuzimanja uloge majke. Njihov odnos postaje bliži nego što bismo rekli da je odnos između terapeutkinje i pacijentkinje, zahvaljujući čemu ćemo otkriti neke detalje iz Frejine prošlosti, koje definišu njen odnos s bratom, ali i u kojima možemo da potražimo razloge zbog kojih je odabrala svoj posao. Međutim, Freja u svom odnosu sa devojčicom ne prelazi granice posla i, premda joj je dobrobit devojčice bitna, ne propušta priliku sa uradi ono za šta je pozvana a to je da sazna šta je sve devojčica videla i čula u noći kada je ostala bez majke.

Osim što nam je istraga bitna da bismo saznali ko je ubica (duh!), takođe nam je važna zbog dve stvari. Prva bi bila karakterizacija junaka. Svaki u nizu događaja, otkriće ponešto i o Freji i o Huldaru, kao da su njihovi životi još jedna slagalica koju treba rešiti. Ono što mi se isprva nije dopalo, jeste što na kraju dobijamo samo obrise. Htela sam, da se ne lažemo, da vidim njihovo sukobljavanje, da sve pršti pa da se izmire kako dolikuje. Međutim, kada sam završila čitanje i setila se da je ovo tek prva knjiga u serijalu, zapravo mi se dopalo što nismo sve dobili na tacni. Želim da verujem (uoči referencu) da ćemo kroz ostale nastavke dobiti punu priču o njima dvoma, shvatiti ulogu pet sestara u životu detektiva Huldara i videti Freju kao mnogo aktivniju učesnicu u radu ovog dvojca. Pa ako se smuvaju na kraju, bože moj, ko sam ja da se protivim sreći dvoje mladih?

Druga stvar koju nam otkriva istraga ubistava jeste odnos prema virtuelnom i stvarnom svetu. Kao jedna linija istrage, jeste i češljanje društvenih mreža ubijenih, odnosno praćenje njihovih virtuelnih života. Iznova me je iznenadilo koliko se ono što živimo i ono što predstavljamo kao sopstvene živote razlikuje i koliko indikativni mogu biti naši statusi. Čitava društvena dinamika zapravo se očitava iz jednog posta: ko je video, ko je reagovao, ko je prokomentarisao i šta. Koliko treba deliti sa drugima i šta od informacija može da procuri izvan kruga prijatelja koje smo prihvatili i kakve su posledice toga. Svesno ili ne, tek Irsa je, otkrivajući virtelnu stvarnost svojih junakinja razotkrila čitave slojeve njihovih stvarnih života i na jedan vrlo zanimljiv način predstavila islandsko društvo bez maske.

Rekoh već da je istraga čini jedan narativni tok. Drugi pripada Kartlu, mladiću koji živi u podrumu kuće koju deli sa majkom. Njegov život je usamljenički, on je jedan od onih tipova koji se nigde ne uklapaju, čak ni u sopstvenu porodicu. Činjenica da je usvojen i da on i njegov stariji brat nisu iz iste porodice došli u novi dom, dodaje poseban teret u njegove odnose sa majkom i bratom, koji je sve što Kartl nije: druželjubiv, uspešan, sveže oženjen, sa sjajnim poslom u Americi. Jedino što Kartl ima jeste interesovanje za radio-stanice. Među radio-amaterima, on pronalazi prijatelje Berkura i Halija, ima neki oblik društvenog života u vidu sastanaka u društvu, ali kada shvati da ostali članovi ne dele njegova interesovanja po pitanju napredovanja i proširivanja zajednice, on se vraća sporadičnim kontaktima sa pomenutom dvojicom.

I tu sam se ja našla u zbunu. Priče tako teku paralelno, ali nikako da se povežu. Moje predrasude i ja smo tako mislile da čitava priča o tom mučeniku ide ka tome da će u nekom trenutku da izvuče automatik i pobije gomilu ljudi, čak sam se uhvatila da ponavljam samo da ne ode u dečji dom, samo da ne ode u dečji dom. Kad ono kvrc! Preko svoje radio-stanice, Kartl počinje da prima čudne poruke i, naravno, započinje sopstvenu istragu.

Zbog toga ovde prestaje moj prikaz jer kad se njegova istraga susretne sa Huldarevom, e tad počinje spektakl!

Dva su razloga, malobrojne moje čitateljke i još malobrojniji čitaoci, zbog kojeg ovom romanu nisam dala svih pet zvezdica iako sam provela čitavu noć čitajući ga i posle one jedne scene mislila se da li će moj nagluvi pas ipak reagovati ako nam se neko ušunja u stan. činjenicu da sam rešila misteriju pre Freje i Huldara ne računam, pripisaću je pažljivom čitanju. 😀

Prva mi je tugica prostor koji dat Freji. U neku ruku shvatam da nije njen posao da istražuje ubistvo na isti način kao Huldar, pa nisam ni mislila da će je biti u svakoj sceni, ali bih ipak volela da nam je dat malo veći uvid u to šta i kako radi. Ono što smo imali prilike da vidimo, govori da bi ona mogla da bude sjajna junakinja, u potpunosti aktivna i nezavisna, i stvarno mi je bilo krivo što od nje nismo dobili više.

Druga stvar… pa nju ne mogu da obrazlažem specijalno jer spojleri a i spada u domen ličnih preferencija. Uopšte nisam srećna kako se priča završila za mlađanog Kartla. Ok, nisam se baš nadala srećnom kraju, ali da sam mislila da će biti nekog srećnijeg rešenja, to jesam. ¯\_(ツ)_/¯

I na kraju, kazaću još ovo. Ostajem verna fankinja IK Dokaz – majka mi duguje poklon za rođendan a baš se potrfilo da je izašao nastavak serijala o Blum i Bergeru (u kojeg bih se, da mi je duplo manje godina, malčice i zaljubiškala). A vi ako tražite nešto jezivo za vrele dane, pokupite DNK. Irsa zna šta radi: zaplet je odlično zamišljen i fino izveden. Napetosti ne manjka a bogume ni jeze. Veliki plus je to što se čini da nije poenta u samom zločinu, već onome što do njega dovodi. Dok gradi priču, autorka uz pomoć svojih junaka i junakinja prikazuje islandsko društvo i propituje ko ima većeg udela u nečoveštvu: genetika ili društvene okolnosti. A moguće je da je krivica podeljena. 🤷🏻‍♀️

📚

P. S. Sve napisano jeste plod mog tumačenja, mada sam posle čitanja pročitala intervju sa autorkom, koji možete naći ovde x. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Ko se boji smrti još, tri za groš, tri za groš?

Jedini ljudi kojima iskreno zavidim jesu oni koji na nervnoj bazi gube apetit. Tokom prethodne dve nedelje, majka je bila bolesna (nije korona, upala bubrega je) i ja sam 800 gr (plus 10% gratis) pojela za tri dana i noći provodila spavajući na rate, sedeći i u farmerkama. Kada su antibiotici počeli da deluju i temperatura se vratila na normalnu, malo sam odahnula i počela da tražim načine da se oslobodim ždranja na nervnoj bazi. Počela sam da čistim kuću (a svi koji me poznaju znaće koliko mi je to mrsko) u šta spada i, evo iznenađenja, ponovo slaganje knjiga. Majke mi, retko šta tako pozitivno utiče na moju psihu kao premeštanje knjiga s jednog kraja sobe na drugi uz exYU hitove. #toplapreporuka

E sad, na samom početku samoizolacije sam odvojila dvadesetak nepročitanih knjiga za dane koje mi predstoje pa sam, logično, ovaj put uzela da vidim šta mi je preostalo. Među još uvek nepročitanim naslovima nađoh i knjižicu pod nazivom Dvostruko staklo islandske književnice Haldore Torodsen, za koju nemam pojma kako se našla među mom malom legatu. Vrlo je verovatno da sam je dobila od izdavača (Heliks) tokom nekog festivalsko-sajamskog druženja, ali ne bih smela da se zakunem. Budući da ima manje od 100 strana, slistih je za jedno jutro (eto neke koristi od ustajanja u 5, pozz za keru mi) i pomislih da možda ne bi loše da proširim reč o istoj, najpre zbog toga što ne mogu da se setim kada sam poslednji put tokom čitanja napravila ovoliko beleškica a onda i zbog toga što volim islandsku književnost pa se osećam kao da činim dobro delo kad popularizujem književnost sa malog jezika.

Dvostruko staklo je delo koje se 2017. godine našalo na listi dobitnika Evropske nagrade za književnost (EUPL), što je, kao što smo naučili na primeru Gasta Grebera (x), znak da čitanje treba započeti bez nekih velikih očekivanja. EUPL je izuzetno varljiva kategorija i ne treba joj verovati. Međutim, Haldora je prijatno iznenadila. Kao i Sjon (x), Haldora pripoveda kranje minimalistički i kroz kombinovanje privatnog i javnog, otvara niz inače skrajnutih tema. I ovo se delce na neki način ruši mit o savršenom islandskom društvu, ali za razliku od Sjonovog romana, koji u prvom planu ima iskustvo mlade osobe, Haldora Torodsen se bavi starijom populacijom, konkretno ženom u kasnim sedamdesetim, uz pomoć koje pripoveda o položaju starih lica, ali i temama poput društvnog života i seksualnosti u trećem dobu, što se, priznaćete, ne sreće toliko često. Glavna junakinja progovara zanimljive pozicije: ona je svesna svojih godina i toga šta one znače, ali u isto vreme oseća nezadovoljstvo zbog toga što ju je društvo već otpisalo. Zahvaljujući tome, ne dobijamo isključivo uvid u jedan usamljeni život i izolovan svet, već i u male borbe da se pokaže da starost ne mora da bude tužna i mizerna.

wp-1591124043965.jpg

Haldora je svoju priču upakovala na nešto više od sedamdeset strana, podelivši je u četiri poglavlja. Njih sačinjavaju poetske slike, od kojih su neke naslovljene poetskim a neke prostim, svakodnevnim konstatacijama. Ostaje neutvrđeno da li je reč o romanu ili noveli, mada se čini da ni samoj autorki nije stalo da svoje delo strogo ukalupi. Po mom skromnom mišljenju, koje ne mora da bude ispravno, mnogo je bitniije ko pripoveda i na koji način. Nakon čitanja tzv. blurba, očekivala sam da priča bude ispričana u prvom licu, kao neka vrsta memoara, ali autorka se odlučila da priču pripopoveda sveznajući pripovedač. Odvojivši narativni glas od junakinje, čitalačkoj publici je dat bolji uvid u ono što se dešava u samoj junakinji, ali što je za ovako kratko delo možda još i bitnije, stvara se određeni tempo pripovedanja, koji publiku drži čvrsto uz narativ i bez previše digresija vodi od tačke A do tačke B. Taj minimalistički pristup pripovedanju konstruiše scene dovoljno da ih prepoznamo kao svakodnevne, ali i izuzetno intimne. One se neretko ponavljaju, pokazujući koliko dani mogu biti monotoni, ali humor i blagi osećaj cinizma kojima su prožete pažljivo ubačene stanke u okviru scena sprečavaju da tekst bude jednoličan i, prosto rečeno, dosadan. Junakinja je inače matematičarka i filozofkinja, eh, gde te sve život odvede, pa ne čudi njena zapitanost nad svim i svačim, kao i njena potreba da se određene situacije definišu i razjasne do tančina.

Već određen broj godina, naša junakinja je udovica, što je i za nju samu bilo iznenađenje, budući da je ona bila ta koja se stalno žalila na razne tegobe i tegobice. Pa ipak, čini se kao da se zajednički život nastavlja, budući da joj je pokojni muž često jedini sagovornik i da mu ona sama daje glas. Ona ima svoj krug prijatelja, u kojem svako ima svoju ulogu i koji se s vremenom sužava. Dinamika njenog života se menja kada jednog dana u njen život uđe nov muškarac, stavljajući pred junakinju sve dileme koje ljubavni odnosi donose sa sobom. Isprva neodlučna, naša se junakinja najpre krije iza svojih godina, a zatim od njih očekuje da je zaštite od eventualnih neuspeha. Pokazaće se da, iako ne zna za godine, ljubav ume da bude nepredvidiva i onda kada mislite da vas iskustvo štiti. Prateći dinamiku odnosa junakinje i ljudi oko nje, primetićete još jednu zanimljivu stvar: svi su imenovani, osim nje.

Verujem da se autorka odlučila na taj korak jer je junakinjino iskustvo univerzalno, što samo po sebi nije ništa inovativno. Ono po čemu se ovaj slučaj razlikuje jeste načini na koji je način njena priča građena. Već pomenuti sveznajući pripovedač pažljivo bira koje će delove života junakinje otkriti i u kojoj meri. Tako ćemo saznati šta je završila, ali nema ni reči o njenoj karijeri. S druge strane, znamo, međutim o njihovom odrastanju nema podataka pa ne možemo sa sigurnošču da tvrdimo da je ceo život provela vezana za kuću i porodicu. Junakinja mladost, pomalo buntovna priroda i avanturama koje je proživela dobijaju dobar deo narativa, ali se i taj tok podriva najčešće jednom rečenicom, samo propuštenom kroz određenu scenu kako bi nam pokazala da je sve što je junakinja proživela zapravo ograničeno i svedeno na određenu ulogu. Ona je uzorna kćerka koja upisuje matematiku da bi zadovoljila očekivanja svog oca. Ona je devojka koja ne želi da ide na spavanje kako bi muškarci mogli na miru da diskutuju o književnosti, ali koja oseća da joj tu nije mesto iako nema nameru da napusti društvo. Ona je ljubavnica, partnerka, supruga, majka. I na kraju, ona je (usamljena) udovica. Zna ko je, zna kakva je, zna šta voli i šta je plaši, ali u trenutku kada misli da se konačno oslobađa svih uloga, upada u zamku jer sada je društvena zajednica ta koja joj nameće ulogu stare žene. Ona može da se bori protiv toga tako što će ostati verna svojim potrebama, stilu oblačenja i idejama, ali ona je, u suštini, postala teret. I možda grešim, ali mislim da ostaje bez imena zato što se kroz njen primer pokazuje da si, bez obzira na godine, obrazovanje i sliku o sebi, za veliki svet vidljiva samo dok svojom ulogom aktivno doprinosiš. Onoga trenutka kada to prestane da se dešava, postaješ sporedna ličnost, izolovana u svojoj nebitnoj ulozi.

Još jedna od stvari zbog koje mi je ovo delce bilo interesantno, jeste način na koji Torodsen pripoveda o životu starih ljudi. Čini mi se da su u jednom trenutku tržištem dominirale priče o dopadljivim namćorima sa jedinstvenim pogledom na svet, koji ne mare previše za društvene norme i autoritete. Druga česta vrsta narativa jeste ona u kojoj stari ljudi svoje dane koriste prisete svega što ih je dovelo do trenutka u kom ih priča zatiče, zadržavajući se na ratnim i/ili ljubavnim epizodama, uz obavezno svođenje računa i predavanje određene mudrosti mlađim generacijama. Dvostruko staklo je priča o staroj ženi koja ne samo da aktivno živi u sadašnjem trentuku, već dobrim delom romana planira i budućnost čime se razbija ideja o trećem dobu kao pasivnom. Zapravo, čini mi se da je to razbijanje opšte slike o staračkom dobu izuzetno važno, budući da se autorka njime bavi kroz nekoliko različitih načina, od kojih je posebno zanimljivo pratiti na koji način pristupa temama poput ljubavi i seksualnosti, koje su, ako ćemo iskreno a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, jedan oblik tabua. Kreće od klasične postavke: devojka sreće momka pa se malko muvaju pa se na kraju smuvaju i onda krenu peripetije raznih vrsta. U slučaju junakinje Dvostrukog stakla, peripetije kreću odmah, budući da je veza koja se rađa pozitivno iskustvo jedino za njene aktere. Ispostaviće se da razumevanja nema ni od najbližih: njeni sinovi nisu preterano oduševljeni razvojem situacije dok njegova porodica ne zna ništa o našoj junakinji. Zbog toga nas ni ne čudi kada na isti otpor naiđu i van svojih privatnih sfera. Saznajemo da se zajednice tog tipa susreću sa različitim zakonskim ograničenjima, da su neprepoznatljive su za institucije, što je samo jedna od nepravdi vezanih za treće doba. Bukvalno se čini kao da postoji neki konsenzus da svaka mogućnost života prestaje posle 55 godine i tvoj jedini posao posle toga jeste da legneš i čekaš da dođeš na red za voz u večna lovišta. Junakinja i sama tokom priče primećuje da ne propada samo njeno telo, već i društvo u kom živi. Samo, kada se dođe do kraja priče, deluje kao da to društvo nije ni dostiglo svoju zrelost, iako ima savršenu aparaturu za ućutkivanje svojih sugrađana i sugrađanki.

Zašto, na kraju, ova knjižica zaslužuje vaše vreme? Kao i većina dela nastalih na hladnom Islandu, Haldora Torodsen uspeva da na malom prostoru kaže mnogo toga. Pričajući o svojim sunarodnicima, ona priča i o našim. Osim toga, kada se zatvori knjiga i shvati da ni sami nismo daleko od dvostrukog stakla, cela priča dobije jedan potpuno novi nivo. Pa ko preživi, nek ispriča…

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Svedočanstva

Samoizolacija,

još jednom spavam pa ceo mesec

Dragi internete,

Upala sam u krizu. U jednom trenutku je sve bilo ok, već u sledećem mi je svega bilo previše. Počela su da se ređaju sranja i jedna loša vest je pratila drugu: sve stadijume tuge prolazila sam u toku jednog dana, onda bih odspavala jer jutro će promeniti sve, ali vraga, to izgleda može samo u pesmi. U cilju očuvanja zdravog razuma, prestala sam da slušam i čitam vesti, namunjila sam svoje društvene mreže tako da se na njima nađu samo knjige, pozorište i virtuelne ture kroz muzeje. Onda sam prestala da čitam pa mi je i pozorište postalo previše. Trudila sam se i mreže da kuliram najviše što mogu, ali bez obzira na sve, svako malo bih naletela na postove pravo je vreme da budete produktivni i kreativni, nakon kojih bih se osetila kao govno (excuse my French) jer za poslednjih petnaest dana uspela sam da sredim knjige, napravim moralno posrnulog čovečuljka u Simsu i pošteno se isplačem uz Glee (ko nije pustio suzu dok Kurt peva Defying Gravity srca nema, eto rekla sam). To valjda dovoljno govori o mojim kapacitetima.

Odlučih se prošlog četvrtka da dopunim svoj goodreads nalog knjigama koje sam pročitala od početka godiine i vidim da se u grupi Knjigom o glavu održava vikend Balkan Corona Readathon. Krenem i ja sa čitanjem u subotu u pet ujutru, pošto se pas i ja budimo kad i petlovi i stranu po stranu, provedem tako veći deo vikenda u knjigama, čitajući i birajući naslove koji bi odgovarali zadacima. I dođe mi tako na pamet da bih mogla i da sednem i zavrišim neke tekstove koje sam započela dok sam se još junački nosila sa svime. Planirala sam da prvo objavim tekst iz kategorije unpopular opinion, ali sam se upetljala u tumačenje i nikako da se iskobeljam. Zato vam sad predstavljam roman Svedočanstva Margaret Atvud, inače prvu knjigu pročitanu u samoizolaciji.

Kao što se možda sećate iz teksta o prvom ovogodišnjem sajmu knjiga (evo ovde možete osvežiti sećanje x), Svedočanstva su prva knjiga koju sam kupila u Novom Sadu i premda sam se baš borila da obuzdam velika očekivanja, nisam u tome uspela. I logično, wow efekat je izostao. Toliko izostao da sam drugu trećinu romana razvlačila kao nekad kačamak za doručak u obdaništu: bukvalno sam sedela za stolom do ručka i opet ga ne bih pojela. Na kraju sam podelila roman post it strlecama i uvela sistem nagrade ne bi li me to motivisalo da završim roman. No, pre nego što se pozabavimo onime što se meni nije baš dojmilo, evo nekih osnovnih informacija o romanu.

Kao što već verovatno znate, reč je o nastavku kultnog romana Sluškinjina priča. Učite na mojim greškama: ne očekujte da vam priču ispriča Fredovica. Ovaj put imamo tri narativna glasa: dve devojke i jednu Tetku. Svaka od junakinja daće naizgled jedinstvenu sliku Galada, čime se, uz perspektivu koju smo prvo dobili od Fredovice, širi naše znanje o jednom totalitarističkom režimu i mehanizmima uz pomoć kojih funkcioniše. Jedna od devojaka odrasla je u Galadu, u porodici Zapovednika. Reč je, dakle, o povlašćenoj devojčici, koja tek sazreva tokom čega shvata da Galad nije idealno mesto za život uopšte, a specijalno ako ste žena. Drugi narativni glas dat je devojčici koja odrasta na slobodnoj teritoriji, u Kanadi, što nam, logično, pruža priliku da vidimo i kako funkcionišu slobodne teritorije, kako se na Galad gleda spolja a saznajemo ponešto i o načinima otpora i pomaganja onima koji uspeju da se iz Galada izvuku. Njihovi narativni tokovi prikazani su kao transkripti svedokinja 369A i 369B. Ipak, svedočanstvo koje otvara roman jeste glas iz srca samog Galada i on pripada Tetka Lidiji. Njena priča jeste ispovest pretočena u neki oblik dnevnika i u isto vreme je najuspeliji i najproblematičniji deo romana.

Isprva sam se trudila da ne spojlujem previše, ali mi nije baš uspelo, ostavljala sam oznake tokom teksta, da znate da preskačete ako vam smetaju. Činjenica je da će vam na samom počečtku bit jasno ko je ko i šta će se desiti do kraja. Čar je valjda u otkrivanju načina na koji se sve odvija, ali ako ćemo iskreno, a hoćemo jer pravila kuće tako nalažu, ja sam malo razočarana činjenicom da sam na samom početku skontala ko, gde i zašto i jesam malo bila u fazonu škk Margaret? Ali kako je priča napredovala, pomislih da je možda to i planirano pa će kao na pola romana svedokinje A i B da se ujedine i do kraja romana obore Galad. To se nije desilo i onda sam počela da odugovlačim. Jedina stvar koja me je zapravo sprečila da odustanem jeste svedočanstvo Tetka Lidije. Priče koje pripovedaju mlađe junakinje, specijalno narativ one koja odrasta van Galada, ostavile su utisak loše napisanog YA romana. Imam utisak kao da se autorka nekako sputavala, pazeći da joj ton bude u skladu sa pozicijom i godinama mlađanih junakinja, ali nekako se sve završilo na velikom broju opštih mesta i blage stereotipizacije. Čak nije ni ostala dosledna početnoj karakterizaciji, što me je poprilično nerviralo, pa sam na kraju ignorisala napisano i terala kao da je junakinja koja je meni draža ona koja završava posao. Svedočanstvo tetka Lidije, s druge strane, osmišljeno je mnogo bolje i dosta dobro funkcioniše do samog kraja, gde postaje totalna glupost i načisto se raspada.

Nego da se bacimo mi na pojedine stvari zbog kojih mislim da je Bernardin Evaristo komotno mogla da pozove na bojkot Bukera, mada kontam da to u civilizovanom svetu ne rade na isti način kao u Srbistanu.

  • Priča ili špijunski YA propo

Svedočanstva su funkcionišu i kao lična priča, iako je jasno da je njihova svrha cele stvari da se pokaže kako je pao Galad. Urušavanje totalitarnog režima, Atuvd planira iznutra, što je ok i dosta puta tokom istorije se pokazalo kao tačno. Na tome kako srušti Galad, radi niko drugi do Tetka Lidija, kunem se da nije spojler, odmah vam bude jasno. Budući da je na poziciji na kojoj jeste, Tetka Lidija, koju sad vidimo kao neku mešavinu časne sestre i KGB agentice, osmislila taj neki plan i sve izgleda kao špijunski roman pa ona razmišlja često i po dva koraka unapred i sve funkcioniše manje ili više uspešno dok ne dođe trenutak kulminacije. E onda idete iz rečenice u rečenicu sa škk!? izrazom lica. Jer pazite sad (SPOJLER) države oko Galada i konkretno Kanada kao mesto u kojem se radnja delom odvija, sasvim sigurno znaju šta se sve tamo vrše pa čemu onda potreba da se dosijei iznesu iz Galada na odabrani način? I još bolje: ako je već postojala mogućnost da se informacije iznose do Kanade, a vrlo brzo saznajemo da jeste bez obzira što deluje neuverljivo, zašto onda dosijei Tetka Lidije nisu otišli na taj, već predstavljen, način? Ok, ajde i da kažemo da je postojala želja da se određena junakinja izvede iz Galada pre nego što počne sranje, ali sa reusrsima koje je Tetka Lidija imala, kladim se da je mogla da smisli mnogo bolji način od bega sa vodoinstalaterom uz jbg, desilo se stav. Zamislite Tetka Lidiju kad joj kažu da je učenica pobegla sa vodoinstalaterom. Da li je vidite kako sleže ramenima i nastavlja doručak? Ni ja.

giphy
Pitali smo Lidiju šta misli o vodoinstalateru.

E sad, kad jednom ukopčate ko su svedokinje A i B, pomislićete možda da nije Lidijn cilj da ih ponovo vrati u osnovnu porodicu. Bude vam to fina ideja na kratko, ali kad se setite svega iz prve knjige, shvatite da za to nema nekog velikog osnova, tako da i to propada. Ostaje vam da pratite tu mučenu špijunsku igru do kraja, uz povremene uzdahe očajanja.

  • Problem klase ili privilegovane žene galadske

Ako iole pratite Margaret Atuvd i njene intervjue, onda znate da je reč o jednoj (usudiću se da kažem zadrtoj) feministkinji drugog talasa, koja od svoje privilegovene pozicije ne odstupa ni korak – setimo se onog skandala kad je njena prijateljica, inače unverzitetska profesorka, bila optužena za seksualno uznemiravanje a ova joj brže bolje pružila javnu podršku jer žene podržavaju žene valjda i kad prave sranja (ne). E taj njen stav i pozicija koju gaji, jasno se očitavaju i u Svedočanstvima. U Sluškinjinoj priči je klasna podela odlično istaknuta: naratorka pripada klasi nad kojom se vrši opresija, što joj istovremeno dozvoljava da prikaže posledice položaja klase kojoj pripada, ali i da osvetli na koji način funkcionišu ostali slojevi društva unutar Galada. U Svedočanstvima su u fokusu su samo privilegovane žene galadske. Dok nisam kupila knjigu, nisam se uopšte bavila romanom niti sam čitala prikaze i kritike; izbegavala sam apsolutno sve moguće informacije jer nisam želela da mi se neko petlja u tumačenje. Kada sam je se konačno dočepala i videla da je reč o tri perspektive, smorilo me malo što nijedna nije Fredovičina, ali opet mi beše drago jer jbt, to znači da možemo da dobijemo perspektivu recimo Marte ili Ekonožene. Možemo da dobijemo gotovo kompletnu sliku društva u Galadu i vidimo kako se obrušava kroz gotovo sve slojeve. Dobro, evo da ne grešim dušu: imamo Beku, devojku iz Ekonoporodice koje se u školi koju pohađaju zapovedničke kćeri našla zahvaljujući činjenici da joj je otac najbolji zubar. Pa ipak, osim što se ta informacija stalno naglašava, drugih informacija o njenom životu nema. Bar ne onih vezanih za svakodnevni život. Marte takođe dobijaju svoj prostor, ali iz Agnesine perspektive i njihovo pojavljivanje svodi se na tračarenje, zahvaljujući kojem zapovedničke kćerke i supruge dobijaju informacije šta se dešava u drugim kućama. Pravda za Marte!

Dakle, sve što dobijamo jeste (SLEDI SPOJLER) perspektiva najmoćnije Tetke, devojke koja odrasta u kući Zapovednika i Male Nikol, koja je bukvalno svetica zaštitnica celog naroda.

giphy-1
Znam, sestro. Sve znam.

Ali evo zašto je pitanje klase bitno. Iako sam želela da Svedočanstva posmatram kao posebno književno delo, čini mi se da to nije moguće jer se priča dosta oslanja na osnove postavljene u prvoj knjizi, zbog čega je nemoguće smetnuti s uma položaj iz kojeg za te osnove saznajemo. Njih priča Fredovica, ona koja nema ime, ona koja je deo potlačenog sloja. I onda dobijete novu priču u kojoj zasluge za rušenje celog sistema idu predstavnicama najvišeg sloja, dok ostali kao da ne postoje, niti se u obzir uzimaju njihovi problemi kao razlozi za rušenje. Sve što se radi i način na koji se radi i razlozi zbog kojih se uopšte i radi – bukvalno sve je vezano samo za one iz najviših slojeva.

I znam, znam, možemo da kažemo da je i Tetka Lidija pod opresijom. Jeste, naravno. Zar nisu svi u Galadu pod opresijom, osim Zapovednika? Ali fora je u tome što ih opresija ne izjednačava. Tetke, na primer, mogu da čitaju, da pišu, imaju, dakle, određene slobode, za razliku od, na primer, Marti, koje su primorane na rad u zapovedničkim kućama, u kojima, opet, Supruge Zapovednika, uživaju u luksuzu. One su povlašćenije u odnosu na Sluškinje, koje niti mogu da čitaju i pišu, niti imaju bilo kakvu slobodu. Ekonožene ne znam ni gde da svrstam jer o njima nemamo nikakve informacije, mada nam Agnes kaže da nemaju pravo na obrazovanje. Tu su još i Nežene, kojima je tek priređen haos od života.

Tako da eto, Lidija definitivno jeste najmoćnija žena u Galadu (kao dokaz možemo da priložimo činjenicu da roman otvara prikaz njene statue a da njeni portreti vise svugde). Agnesina privilegija vidljiva je odmah na početku i kasnije će dobiti još jedan nivo, dok Nikol unutar Galada funkcioniše pod okriljem saznanja da je praktično svetica i da će je to sačuvati ako se njen identitet otkrije u presudnim trenucima. Opet kažem, sve to ne znači da nisu pod opresijom, ali jesu privilegovane u odnosu na veeeeeliku većinu galadskih žena. Zato mislim da je pomalo apsurdno je govoriti o rušenju sistema iz samo jedne klasne pozicije, koja, kada se sagleda društvo u celini, ipak nije toliko ugrožena.

  • Tetka Lidija: ili mogući slučaj revizionizma

:dubok uzdah:

Za razliku od Sluškinjine priče, u kojoj smo Tetku Lidiju upoznali kroz oči druge junakinje, Svedočanstva nam nude priču iz prve ruke. Tetka Lidija će, osim o tekućim događajima, takođe pripovedati o sebi pa ćemo tako saznati kakav je život vodila pre nego što je Galad stvoren, kako je uopšte postala Tetka i, što je najbitnije, saznaćemo kako je postala najmoćnija Tetka. Primer uspona Tetka Lidije pokazaće nam kako se ljudi uspinju na lestvice koje pred njih postave totalitarni režimi. Najčešći pokretači su sledeća tri motiva:

  1. verovanje u određenu ideologiju
  2. oportunizam
  3. strah za sopstveni ili život vaših najbližih.

Ponekad, kao u slučaju Tetka Lidije, motivi se pomešaju. Videćemo da nju najpre motiviše strah; kada joj se smrt nađe za vratom, Lidija zna da preživeti znači pristati na novonastale uslove. I to je ljudski, naravno; možemo da mislimo da bismo mi odabrale smrt, al istina je da, dok se ne nađemo u tako ekstremnoj ssituacij, ne možemo da znamo šta bismo uradile. Ono što je, međutim, za celu priču mnogo bitnije jeste sve što dolazi nakon što Lidija prođe torturu u Zahvalištu (gde se, između ostalog, zakune da će se osvetiti, baš suptilno uvedena motivacija) i stane prvi put pred Zapovednika Džada. Tada joj postaje jasno da je uspostavljanje određene hijerarhije neizbežno i ona, kojoj je život izoštrio instikte za preživljavanje, vrlo lako uspeva da se nametne kao vodeća među tri Tetke osnivačice. Međutim, Lidija zna da je ograničena: ona ima uticaj, ali nema faktičku moć. I šta Lidija radi? Polako, ali sigurno, skuplja sve moguće informacije o svima, Zapovednicima, Ženama, Sluškinjama, Tetkama… OZNA sve dozna način rada, održao ju je na vrhu i omogućio joj je da bude ta koja će iznutra podrivati temelje galadskog društva, uz ideju da je motiviše lična osveta.

Ali sad imamo jedan problem.

Tetka Lidija iz prve knjige i Tetka Lidija iz druge, gotovo da su dve različite junakinje. Žena koja je kroz Sluškinjinu priču predstavljena kao neko ko nameće patrijarhalne norme propisane galadskim zakonima i nema obzira pri korišćenju svog položaja ispade zapravo pritajena saborkinja, a rušenje Galada stvar lične prirode.

12_39_no_words
Delimo osećaj.

Ok, hajde da kažemo da je činjenica da se toliko razlikuje stvar perspektive iz koje karakterisana: prvo je o njoj govorila žrtva, sada se predstavlja sama. Onda je na publici da prihvati stranu kojoj će da se prikloni. Ja zaista nisam skolna da verujem da je Lidija jedna od onih junakinja koje su na strani žena/pravde više nego što se na prvi pogled čini jer da zaista jeste takva, bilo bi naznaka za to i u prvoj knjizi pošto nastavak nije bio planiran. Pa dobro, hajde da kažemo i da je vremenska distanca učinila svoje, ali računam da je Atvud pročitala prvi deo pre nego što je sela da napiše drugi. Ako jeste, kako se onda ovaj obrt dogodio?

Moguće da je meni promaklo, ali stvarno mi nije mi jasno kako tačno Lidija pomaže ženama. Čak i da nismo čitale i da se naše znanje zasniva samo na prvoj sezoni serije, jasno je da Lidija nije junakinja koju možete talo lako da operete. Jer da se lažemo, Tetka Lidija možda nema faktičku moć kada se sagleda njena pozicija spram Zapovednika, ali Lidija je za Tetke a samim tim i sve galadske žene, sledeća najmoćnija instanca i ona to koristi na najbrutalniji način tako da je za mene njeno svedočanstvo, bez obzira što je od svih ponuđenih najuspelije, samo jedan način da se njena odgovornost umanji a njena ulogu u galadskom društvu relativizuje (a jedan red na jednom spomeniku to i dokazuje).

Možemo, naravno, da se držimo motiva lične osvete, ali tek onda njen plan nema smisla. Udaj ovu, skloni onu, vrbuj ovu, žrtvuj onu. I opet ne uspevaš da ispadneš pozitivan lik jer nije tvoja osveta ako se drugi žrtvuju.

  • Umesto zaključka

Iskrena da budem, meni opšte nije jasno zašto su mnogi požurili da nahvale knjigu jer ne samo da joj je priča puna rupa, već se kosi sa gotovo svim postulatima postavljenim u prvom delu. Cela priča oko toga da Svedočanstva daju odgovore na sva pitanja koja su čitateljke i čitaoci postavili nakon čitanja Sluškinjine priče zapravo pada u vodu jer odgovoreno je samo na to kako nastaju Tetke i šta se desilo sa Fredovičinim detetom (je l ona uopšte rodila drugo dete u prvoj knjizi?). Takođe, Fredovica ne samo da je iznela celu prvu knjigu bez ideje o tome da je neka heroina, već ni priča nije bila takva da se ona okarakteriše kao neka superjunakinja. Taj nedostatak heroizma glavne junakinje možda je i najjači adut samog romana jer je dopustio svima da se poistovete sa njom: Fredovica jeste jedna od nas. Sad se ceo koncept menja i gubi oštrinu koju je imala prva knjiga jer sada u prvi plan guramo ne samo Fredovicu kao heroinu, nego i njene potomkinje, dok usput pokušavamo da operemo one koji su galadske zakone sprovodili I taj srećni kraj… Ja volim da svi budu srećni na kraju balade, majke mi moje, al kad ne ide – jbg, ne ide. Uostalom, kako se obe knjige završavaju na isti način, zar nije srećan kraj već dobijen? Galad je srušen i to je dovoljno.

P. S. Imam još dve velike muke. Prva je Beka, koja je zaslužila mnogo više prostora i imala je veliki potencijal, a druga je nepravda koju doživljava Agnes. Isprva vrlo bistra i sposobna devojka, na kraju u potpunosti biva potčinjena ovoj drugoj koja mi je sve vreme išla na živce i potajno sam se nadala da će se udaviti u kanisteru. Eto. Rekla sam i to.

Završavam sad, majke mi. Hvala na pažnji. Perite ruke, ne dopustite gadovima da vas slome i gledajte Glee, toliki je treš da je skoro lekovit.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. AKO JE KOD NEKOG OD VAS MOJ PRIMERAK SLUŠKINJINE PRIČE, MOLIM VAS DA MI VRATITE JER NE MOGU DA KUPUJEM PO TREĆI PUT. HVALA.

Coronavirus Book Tag

17. mart 2020.

Samoizolacija, drugi dan

Dragi internete,

Petak nam je bio poslednji dan u kancelariji. Iskreno da ti kažem, veći deo dana sprdale smo se na račun korone, mene uhvatila neka kijavica još u Novom Sadu pa je bilo ha ha hi hi, šta si iz Novog Sada donela, osim knjiga. A onda, kad smo oko 22 h krenule da zatvaramo kancelariju, postalo je nekako jezivo a bogume i tužno specijalno dok sam oravila zalihe vode svojim bambusima i dok sam Živku sam vraćala na policu pošto sam mislila da ćemo se za koji dan vratiti u kancelariju. Sad kad vidim da ipak nećemo, nadam se da je Žile dobro i će bambusi izdražti, trebalo je da ih ponesem.

Trebalo bi da radimo od kuće, ali nam se nešto ne da. Danas smo podelile radne zadatke i bile u fazonu ali, opušteno – ima vremena. Jer jbg, vremena stvarno ima. I sad ja, koja sve radim u poslednjem trenutku, zapravo jedva čekam da dođe moj deo zadatka jer evo drugi je dan samoizolacije i ja sam u fazonu da sam se naspavala i sad mogu da se vratim normalnom životu. KORONO, FAK JU, POBEDIĆEMO!

Ali nismo se okupili ovde da bih ja patetisala o novonastaloj situaciji. Ovde smo jer sam u cilju kvalitetnog trošenja slobodnog mi vremena, odlučila da napravim seriju dnevničkih unosa, pošto utiske o knjigama, serijama i filmovima treba negde smestiti. Serijal započinjemo Coronavirus book tagom, koji je osmislila Katarina sa bloga Prerazmišljavanje, javljajući se sa youtube kanala Knjigoložnica. Originalni video vam ostavljam ovde (x) a poenta je u tome da svaki od simptoma ove napasti prebacimo u književni svet i pronađemo naslove koji bi odgovarali jednom od šest navedenih pokazatelja bolesti. Moj najveći problem bilo je ograničavanje na samo jedan naslov, ali ni to nije ništa u poređenju s mukom koju vodim kad je pipanje lica u pitnaju.

Počnimo!

1. Groznica: Knjiga koju iščekujete: E sad, tu je jedna nedoumica koju sam imala, da li se misli na knjigu koju jedva čekam da objave ili koju jedva čekam da pročitam. Zato sam odlučila da varam i odgovorim na obe mogućnosti.

Knjiga koju iščekujem u smislu izlaženja jeste Plavetnilo norveške autorke Maje Lunde, u izdanju izdavačke kuće Odiseja. Reč je o drugoj knjizi u takozvanom Klimatskom triptihu, prva je, naravno, Istorija pčela, koja mi se baš dopala i kojoj će biti posvećen jedan od unosa. Plavetnilo je, koliko sam shvatila, roman koji čine dve priče, smeštene u 2017. i 2041. godinu, koje se bave i porodičnim odnosima i vezama, ali imaju, kao i Pčele, ekološku temu, ovaj put vezanu za okeane.

Knjiga koju iščekujem u smislu svrtela sam se i sad ću da je pročitam jeste čuvena Alijas Grejs još čuvenije Margaret Atvud. Za sve je kriv Stašoni, stari drug (x), koja mi već mesecima, ako ne i godinama, govori kako bi valjalo da pročitam i ja svaki put hoću, jer stvarno hoću, al eto nikako da je se dokopam. E onda smo pred samoizolaciju majka i ja krenule u potragu za sapunom i hranom za džukelče, pa samo usput svratile da vidimo neke knjige, mislim kad smo već tu. I kad smo već obišle knjižaru, red je i da ne izađmo praznih ruku, pa sam ja izašla sa, pogađate, Alijas Grejs. Da već nisam načela Svedočanstva, može biti da bih sada nju završavala, ali dobro, duga je samoizolacija.

2. Kašalj: Knjiga koju ste najduže čitali

Prvo što mi pada na pamet jesu Avanture nevaljale devojčice. Trenutno se spremam se da započnem ponovno čitanje zbog Brana’s book club-a, nosam je po kući, ali nikako da započnem baš zbog toga što sam je prvi put mučila gotovo mesec dana i kada sam došla do kraja, gotovo mi je laknulo, jer sam tada bila u fazonu da ne ostavljam knjige nedovršenim. #danakneiskustvu Sećam se i koliko sam bila srećna kada sam je pronašla jer sam je poprilično dugo tražila i koliko me je sadržaj razočarao. Apsolutno mi ništa nije leglo, ni tema, ni junaci, ni stil… Posle mene se razočarao drug otac, a drugarice majka i sestra su batalile na polovini čitanja. Ljosa definitivno nije zainteresovao naš mali kolektiv, ali ne odbijam mogućnost promene mišljenja nakon drugog čitanja.

3. Otežano disanje: Knjiga koja vas je ostavila bez daha

E ovde sam baš razmišljala koji bi moj izbor bio i kada sam svela na dva naslova, shvatila sam da su me i jedna i druga knjiga ostavile bez daha a bogume su mi i slomile srce tako da sam iskoristila i jednu i drugu knjigu. Ona koja me je ostavila bez daha jeste roman Saše Stanišića Kako vojnik popravlja gramofon. Prvo moram da kažem da sam ovaj roman poprilično dugo izbegavala jer mi naslov i korice nisu baš delovale ubedljivo. Znam, površna sam, ali ko prizna… Zašto sam je pokupila iz biblioteke, ne znam da vam kažem, ali jednog dana ipak jesam, i oh, bogo moj. Kad sam jednom počela čitanje, nisam prestala dok nisam došla do kraja. Ako je još uvek niste čitale/čitali – potražite je čim pre. Stvarno će vas ostaviti bez daha i to ne jednom, a srce će vam biti slomljeno na milion različitih načina.

4. Bol u grudima: Knjiga koja vam je slomila srce

Izuzetno glasno i neverovano blizu Džonatan Safran For. Mislim… Prošle godine, na sajmu u Novom Sadu, radila sam i na štandu Geopoetike. Drugog dana sajma, došao je jedan gospodin po knjigu za svoju unuku, ako mogu nešto da mu preporučim. Naravno, ja iskuliram sve Murakamije i Pamuke i izvučem priču o Oskaru. Nećka se gospodin, kaže nije siguran, a ja znam, znam, sigurno znam da je knjiga dobra, kome god sam je kupila za rođendan, svi su me psovali jer su proplakali pola romana i kažem ja njemu: evo ovako, uzmite je vi sada, neka ona proba. Mi smo tu još pet dana, pa ako joj se ne svidi, dođite da Vam vratim novac ili da uzmete neku drugu knjigu. Vraća se čovek sutra ujutru i donosi mi čokoladu, kaže njegova supruga je prva uzela da čita, nije stala celu noć, sigurno će se i unuci dopasti. Dakle, pročitajte je. Čokoladu možete da mi kupite kad se završi vanredno sranje. ❤

5. Dezorijentisanost: Knjiga koju niste razumeli: 

E ovo je bilo baš teško pitanje. Najpre sam pomislila da stavim Pavića, jer šta god sam probala, ništa nisam razumela. Ipak, odlučila sam se za jedan fenomen na mojim policama: roman Kosomos poljskog pisca Vitolda Gromboviča. Kosomos je fenomen zbog toga što mi se roman u suštini dopao, ali da me pitate o čemu je – ne bih znala da vam kažem. ¯\_(ツ)_/¯

6. Modre usne: Knjiga koju ne preporučujete

E ovde je bilo tooooooooliko kandidata, ne znam koga bih pre. Ipak, odlučila sam se za profesora Vladušića i njegov epik fejl Mi, izbrisani. Ovaj veliki književni mislilac, kako onomad reče jedna devojka, hteo je da napiše prvi srpski sajber roman, ali ljudi, to je jedna gomila splačina na 297 strana, u kojoj su žene ili plastične sponzoruše, koje nemaju ni stida ni srama, ili su mrtve, jbg. A i te mrtve su same krive što su mrtve. Jedan klasičan primer mizoginije u savremenoj srpskoj književnosti, koji se, zašto i to ne napomenuti, najpre našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu (koju autor sada bojkotuje, plakyy) da bi kasnije bio nagrađen Mešom Selimovićem. Emoji koji povraća. 

Eto, mile moji i mili moji, to bi bio moj izbor knjiga koji prate simptome ovog govneta od virusa. Bilo bi fino ako bi neko od vas nastavio ovaj tag, u formi koja vam odgovara, razume se. Ako vam je nešto od ovog već stiglo do vas, mislim na knjige, ne na simptome pu pu pu, javite mi svoje utiske. I molim vas, sedite kod kuće, perite ruke, održavajte imunitet vitaminima i čitajte samo dobre knjige. ❤

 

Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: epizoda Novi Sad

Sezona sajmova knjiga, drugarice i drugovi, zvanično je počela, barem kad sam ja u pitanju. Novosadski sajam knjiga trajao je od 3. do 9. marta i, naravno, osim što sam na istom radila, takođe sam obogatila svoj budući legat za malo više od nekoliko novih naslova.

Ali, kao što ste već navikli, pre nego što nabrojim gde su sve moji novci otišli, slede generalni utisci o sajmu. Ovo je drugi put da sam pohodila ovaj događaja i iskreno, i dalje me mala posećenost začuđuje. Ulaz je besplatan, lokacija je solidno povezana sa ostalim delovima grada, knjiga ima, popusti su manje više ok – šta stanovnike Srpske Atine sprečava da dođu, evo ne znam bogume. Ok, nije veliki kao sajam u Beogradu, al stvarno nije ni za baciti. Popusti su se uglavnom kretali oko 30% što je kao kad naručujete preko sajtova, ali pošto ne plaćate poštarinu, realno se isplati. Najveći štand, naravno, bio je štand Pokrajinske vlade, što je čisto gubljenje prostora, ali dobro, bar nije bilo Šešelja.

Ono što mi se nikako ne sviđa, a to sam i napisala u nekoj anketi koju su nam tamo dali, jeste što mi se čini da se organizacijom programa ne bave baš ozbiljno. Sadržaja ima, trude se da bude što raznovrsniji i u tom smislu su, u odnosu na prošlu godinu, baš napredovali. Ali, dešava se da bude sadržaja koji se u isto vreme održavaju na različitim mestima, pa jedni pokušavaju da nadglasaju druge, i onda i Krajišnici zapevaju a Rusi zasviraju i ode mozak. Malo komunikacije tokom planiranja nije na odmet, razmislite o opciji da nekoga i odbijete zbog manjka prostora jer ljudi koji na sajmu rade od 9 do 19 časova stvarno ne moraju da budu izloženi tolikoj kakofoniji.

Srela sam Trejsi Ševalje! Nije mi potpisala knjigu jer sam htela baš da mi potpiše Pale anđele, koje opet nisam imala gde da kupim, pa sam joj samo rekla I’m such a huge fan of your work, The Fallen Angels might be one of my favorite books of all time. Rekla je Oh that’s so sweet, thank you very much. Posle sam se malo smorila kad sam čula da joj je omiljena knjiga u detinjstvu bila Mala kuća u preriji, meni je više delovala kao neko ko bi čitao neke detetktivske avanture, ali šta da se radi… Takođe sam videla moju najdražu Jelenu Bačić Alimpić, koja je sama nosila svoje knjige, moliću lepo. #diva I Mirjana Bobić Mojsilović me je pitala gde je štand Lagune. Bazdulja sam, faljena Marija, propustila. 🙄

A sad ono zbog čega smo se ovde i okupili: knjige! Možda sam opet preterala, mada majka kaže da je očekivala da ću dovući više knjiga. A ako majka aminuje, onda je valjda ok. Uglavnom sam dovlačila sa štanda SVAKA KNJIGA 100 DINARA, koji je najbolja stvar na tom sajmu. Dopunjuju redovno, ima svega i svačega, pa ako imate vremena za biranje, stvarno možete da nađete sjajne knjige u odličnom stanju. Dobila sam i poklone, jer sam pre svega jedno šaramantno biće a i dobar sam čovek. Imam i nov ceger i gomilicu bedževa a morala sam da kupim i patike jer je kiša iznenadila i mene i moje platnene patike, ali to je tema za neki drugi post. Evo šta sam pazarila i šta planiram s tim knjigama.

20200310_181401.jpg

Prva knjiga koju sam ščepala čini mi se u prvom radnom satu jesu Svedočanstva Margaret Atvud. Kontam da ovo ne moram da objašnjavam, samo ću reći da joj se jako radujem i ako me posluži sreća, sledećeg vikenda sam nedostupna. Znam da možda ne bi trebalo da budem ovako uzbuđena i da imam OVOLIKA očekivanja, ali prosto ne mogu da se suzdržim. Iskreno se ne sećam kada sam neku knjigu ovako iščekivala i da nemam ovoliko obaveza koliko imam, odavno bih je pročitala englesko izdanje.

Takođe, mislim da je super stvar što sva izdanja imaju iste korice – simbolika je prejeziva. Bar u mom tumačenju.

U svojoj prvoj, i ispostaviće se, jedinoj pravoj poseti SVAKA KNJIGA 100 DINARA štandu, iskopala sam divne, divne naslove.

Pre svega i pre svih, tu je roman Pada Avala Biljane Jovanović, koji imam u onom Lomovom izdanju, ali u ovo izdanje iz 1981. sam zaljubljena pa kad sam ga videla, odmah sam ga zgrabila i pomislila: nikad te nitko neće voljet ko ja. ❤ Nisam još taj stih ni završila, moje oko sokolovo spazilo je roman Pomorandže nisu jedino voće Dženet Vinterson. Može, hvala. Idemo dalje!

Dobar dan, tugo Fransoaz Sagan. Fun fact, dok Željko pola-čovek-pola-osmi-mart-sad-je-deda-mraz-zaposlen-u-pošti Samardžić nije snimio istoimenu pesmu, ja nisam ni znala da postoji roman, neko od mojih je prokomentarisao. I naravno, uzela sam iz biblioteke jer sam mislila da je pesma inspirisana pričom iz romana. Imala sam jedanaest godina, oh ta naivna mladost. Elem, od tada do sada, roman sam pročitala nekoliko puta i volim ga toliko da se molim Univerzumu da Laguna ne odabere neku treš naslovnicu za ovo izdanje koje spremaju i da prevod bude valjan. U slučaju da ipak omaše, imam ovo svoje novo a staro, fino, zagrebačko izdanje. ❤ Pročitaću ga ponovo ovog leta, Sagan se najlepše čita leti i u ranu jesen, verujte mi na reč.

Sledeći naslov koji sam iskopala jesu Izabarana pisma gospođe De Sevinje. O pomenutoj do tada nisam ništa znala, ali su pisma uvek zanimljiva za čitanje, plus kažu da su i dalje aktuelna, pa rekoh što da ne, bolje knjiga nego čokolada. I kupim ja ta pisma, dođem kući i dok sam čekala večeru izguglah gospođu i bogume, obećavaju ta pisma. Posvetićemo im se tokom novembra, kada tradicionalno čitamo samo dela koja nisu fickija.

Ako me pratite na Instagramu, sigurno ste primetile/i niz storija vezanih za izdavačku kuću Paideia. Uprkos popularnom mišljenju, nije reč o sprdnji, ljudi nisu poslali knjige a plakat je ostao na štandu pa kad je postalo izvesno da ih uopšte neće ni biti na sajmu, kolege su počele da ostaljaju odabrane naslove. Nastao je mali književni performans pod nazivom Paideia je prisutna, na koju su ljudi na sajmu baš fino reagovali i većina knjiga koja se našla na plakatu je uspešno udomljena. ❤ I ja sam se vratila kući sa jednim njihovim izdanjem, doduše nije bio na plakatu već na gomili sa ostalim knjigama za 100 dindži, ali eto, Paideia je prisutna i ovde. Deo legata posao je roman Uniženje Filipa Rota. Rot mi je na listi još od onomad kad sam videla da ga preporučuje dražesni mi Dejvid Duhovni (trenutno manje dražesan nego ranije, ali to je tema za drugi post) pa sam pokupila ovaj ispitam teren.

U tom pohodu na dobre a jeftine knjige, iskopala sam i roman Čuda Antihrista švedske nobelovke Selme Lagerlef. Iz nekog neobjašnjivog razloga, imam potrebu da skupim sva njena dela pa sam tako u jednom vraćanju sa piš pauze iskopala i roman Gesta Berling. Veoma sam srećna zbog toga. ❤

Pre nekih mesec dana, zahvaljujući miloj mi i dragoj Katarini, licu iza bloga Totally Random & Co. u moj legat je stiglo i delo Sinovi i ljubavnici koje potpisuje čuveni D. H. Lorens. Naslućujem da je motivacija za slanje bila jedna super blamantna konverzacija koju smo vodile, u kojoj sam ja ispala neopisiva ćurka, ali kako se poklonu u motiv slanja ne gleda, jako sam zahvalna i uskoro ću uzvratiti istom merom. ❤ E sad, dok sam vršljala po blagu SVAKA KNJIGA 100 DINARA štanda, spazila sam i Pingvinovo izdanje ovog romana, izgledalo je tako tužno u toj gomili i pošto sam meka srca… Dobro, bar leba ne traži. I jako je lepo, vidi se da je čitano i tako… Jadniče.

Kupila sam i dobitnika NIN-ove nagrade, roman Pas i kontrabas Saše Ilića. Znam, zašto bih vukla iz Novog Sada kad sam mogla to da kupim i u Beogradu? Zato što je bila 300 din jeftinija a 300 din su 3 knjige na mom omiljenom štandu. Deda me je zvao Lazar Paču, jasno vam je zbog čega… U svakom slučaju, užasno se radujem! Trudim se da mi očekivanja ne budu prevelika, ali sam toliko uzbuđena da bih kao Kermit mahala rukama. Jedino mislim da je ovaj momenat naglašavanja da je reč o romanu dobitniku mogao biti malo suptilniji, ali dobro, moj osećaj za estetiku jeste malo pomeren.

20200310_181449.jpg

Kod komšija iz Geopoetike sam pazarila još jedno izdanje iz edicije Mitovi. Reč je o romanu Lavlji med, u čijoj je osnovi legenda o Samsonu. Autor je David Grosman i to je peti naslov koji imam. Još toliko i edicija je kompletirina. ✔️

Dobila sam i jedan poklončić: roman Sva je priroda divlja i surova Ivančice Đerić. O tom romanu sam već pisala (x) i realno mi nije bio potreban, ali je bio u škart kutiji i htela sam da mu produžim život i pošto sam bila tako srećna kad sam ga u toj kutiji spazila, komšije su bile u fazonu samo nosi. Velko fala. ❤

Moja sestra od tetke, inače totalna kralj’ca, zamolila me je da pazarim strip Čuvari Luvra. I odem ja tako na štandić i tako gledam malo stripove i pomislim da bih možda i ja mogla da kupim sebi neki jer su svi baš lepi. Molim da ne ulazimo u to zašto biram stripove po tome da li su mi lepi ili ne. Izbor je pao na Buđenje. Reč je o stripovanoj (valjda se tako kaže, please don’t hate me) zbirci priča u kojoj je učestvovalo jedanaest autorki iz regiona. Čula sam baš lepe stvari o ovom projektu tako da jeeeeej, nisam donela kući samo romane!

U istoj škart kutiji u kojoj sam spazila Ivančicu, našao se i roman Queer Vilijama S. Barouza, pa sam i njega lepo udomila, osećam se kao Džozefina Bejker, samo što ne skupljam decu nego knjige. ¯\_(ツ)_/¯

20200310_182152.jpg

Negde na pola sajma, posle najmanje 10 splačinastih kafi iz kojekavih aparata, skontam da na kraju izložbenog dela Zenit knjižara prodaje i normalnu, domaću, tursku kafu. Jes malo preterano 100 dindži za pola šolje, ali dobro, ovce su za šišanje pa sam tako i ja stala u red. I dok sam čekala da je Uvek Smrknuti Dečko zakuva, primetim na štandu pored knjigu dizajnera Slavimira Futra pod nazivom Devet. Merkam ja tu knjigu odavno, specijalno od epizode podkasta Zadovoljstvo u tekstu (x), ali sam uvek terala novce na neku drugu stranu. Na sajmu mu je cena bila gotovo u pola niža nego u knjižarama pa rekoh ajde, lepo izgleda pa mogu uvek da je prosledim nekome ako se pokaže da je bzvz. Mada ne deluje da će biti, prelistala sam je sinoć, ali da ne ureknemo pu, pu, pu. Roman je takođe preporučila i Tatjana sa bloga Tatjanin svet knjiga, evo njenih razloga za čitanje ovde x.

Na komšijskom štandu Gradac/Zlatno runo kupila sam jedan biserčić – MANIFEST DRUŠTVA ZA UNIŠTAVANJE MUŠKARACA. Autorka je Valeri Solanas i ono, ne mogu da dočekam #nonfictionalnovembar ❤

Knjiga koju stvarno nisam morala da kupim jeste roman Kabinet čudesa, ALI pazite sad: bilo mi izuzetno dosadno pa sam se setila da sam malo i zaljubljena u glavnog junaka Alojzijusa Pendergasta. Delo je treća knjiga u serijalu o ovom agentu a autori su Daglas Preston i Linkoln Čajld. Bukvalno najsavršeniji triler/horor/štagod serijal, ali nisu svi delovi prevedeni, niti će biti jer oni nemaju agenta za naš region i neće ga ni imati pošto je tržište malo. Kme. E da, pročitala sam je isto veče, onako jadna zbog večere koja je kasnila sa nogama u lavoru. Najsavršeniji serijal ikad, to sam već rekla, ali problem je što sad imam potrebu da pazarim i ostale delove. :strpljivočekasajamubeogradu:

Eeeeenivej, kući sam donela i Karakaševo delce Sjećanje šume. Kad sam onomad bila u Podgorici (više o tome ovde x), divna Vanja mi je preporučila ovaj roman i ja sam, budala, prvo uzela Proslavu jer kao noviji je i svi ga hvale, bla bla. Nije mi se dopao preterano, mada sad opet čitam, ali sam ipak ostala zainteresovana toliko da iskoristim prvu priliku i uzmem Sjećanja. Ovaj trošak pravdam činjenicom da moram da upoznam čovekovu poetiku, možda mi se onda i Proslava više svidi. Istog dana, uzela sam i Jergovićev Nezemaljski izraz njegovih ruku. Do sada sam čitala samo njegove tekstove, a moja sestra od tetke (već pomenuta totalna kralj’ca, jedina stvar oko koje ćemo se Bazdulj i ja ikada složiti) je baš bila zadovoljna ovom knjigom pa rekoh zašto da ne, kud i Karakaš tu i Jergović.

Nego, znate ono kad pitaju pevače i pevačice koja im je ploča najdraža a oni svi kažu: jao, pa ne mogu baš da izdvojim, sve su mi ko deca, ali evo neka bude i onda kažu onaj poslednji. E tako i ja. Sve knjige iz svih kupovina volim kao da su mi deca, ali ove tri su mi baš, baš, baš drage. Opet je reč postpiš-pauza kupovini, toliko neplaniranoj da sam bila u fazonu da knjige sakrivam iza Šešeljevih dok ne odem po pare.

Prva skembana je roman Drugo imanje Milke Žicine. Za slučaj da niste znali, Žicina je u svojim delima uglavnom pisala o problemima obespravljenih devojaka i žena. Konkretno ovaj roman je objavljen 60ih godina i ja mu se baš radujem, iako mi je predočeno da je svoja najbolja dela Milka Žicina napisala u međuratnom periodu.

Drugo delo je takođe delce jedne naše nepravedno skrajnute autorke. Našla sam zbirku pesama Trenuci i raspoloženja Danice Marković, u izdanju SKZ-a iz 1928. godine. Znamo već da ja nisam neka pesništvu naklonjena persona, ali se ovoj zbiri radujem specijalno sada kada sam na portalu Knjiženstvo pročitala da su Trenuci prvi put objavljeni 1904. godine, o sopstvenom trošku. Ako vas zanima još koji detalj o Danici, možete ga pronaći ovde x.

I na kraju, ali nikako najmanje važna, tu je i Milica Janković, koju ne treba mešati sa Milicom Jakovljević aka Mir Jam. Opet vas upućujem na portal Knjiženstvo x i dodaću još samo da je roman koji sam pronašla, čuvena Plava gospođa, napisan 1922. i da je prvi roman u Srbalja koji tematizuje motiv ženske preljube. O romanu je pisala moja pobunjena koleginica Dara, tekst možete pročitati klikom na ovaj x.

Eto tako. Na put me je, potpuno opravdano, ispratilo pitanje hoću li više knjiga prodati ili kupiti, ali rekla bih da sam se baš trudila da budem disciplinovana. Bila je još gomila naslova oko koje sam se lomila, poput Legende o Uspavanoj dolini ili Bakite, ali sam uspela da iskuliram mračne porive. E da! Ako ste šta čitali, slobodno javite valja li, čisto da znam šta da očekujem. Ovako kad sagledam šta sam sve pazarila, pomislim da će ovaj legat biti super kul, držimo samo palčeve da ne postane legat pre vremena. #svićedumeremoodovukoronu

Perite ruke i izbegavajte ljude, sedite kod kuće i čitajte knjige. ❤

 

P. S. Mama, hvala ti što si pristala da budeš ruka koja držala moje knjige. ♥️

Mesečev kamen u mesecu januaru

Ono jest januar najduži mesec u godini, al meni nekako prolete. Sve mi se nekako čini kao da juče doručkovala projice i rusku salatu uz Žikinu dinastiju (bez osuđivanja!), al evo zagazismo dobrano u prestupni februar. Januar je iza sebe ostavio mnogo kalorija, jedan fini broj kilograma, pet kupljenih i svega tri pročitane knjige. A nije da se nisam trudila, bolje da ne pričam koliko sam knjiga započela. I nije kao da sam upala u krizu pošto mi se baš čita. Prosto mi se nikako nije dalo da dovršim započeto.

lvolDa ne beše ujdrume oko NIN-ove nagrade, verovatno ne bih ni ovoliko izgurala, ostala bih na jednoj mučenoj knjižici. Da, probala sam i sa menjanjem žanra – nije pomoglo. Čak je i moj provereni lek protiv mučenja sa čitanjem izneverio. 😦

Poslednjih dana januara uzela sam Mesečev kamen kratak roman islandskog pisca Sjona, primerak koji sam iskopala u biblioteci. Cela priča stala je na svega stotinjak stranica, pa pomislih da bi bila idealna za čitanjac u prevozu, taman za dve vožnje. Zapravo, završila sam je u istom danu, dovoljno me je zainteresovala da nastavim čitanje i van prevoza, al sada kada je proces čitanja gotov, jedino što mogu da kažem jeste: ubio me Voldemor ako znam šta sam zapravo pročitala.

Ovo delce vrebala sam već neko vreme, tačnije godinu dana i tri sajma. Sve kao hoću, pa onda ipak neću, i premda se, kao što sam to već naglasila ovde x, s godinama sve više okrećem skandinavskim autorkama i autorima, nije mi delovalo kao da bih mogla da uživam u priči. Onda sam sredinom prošle godine pročitala Vesosev Ledeni zamak, roman za koji sam se isto dvoumila hoću ili neću. Na kraju jesam i ne znam da li mi je ikad čitanje nekog romana bilo napornije, zbog čega je moje interesocanje za Sjonov roman relativno opalo. Mesečev kamen mi je odavao isti utisak: svaki put kada bih naletela na knjigu u knjižarama ili na sajmovima, prelistala bih je i vratila jer mi se nikako nije dalo da ponovo eksprimetišem sa metaforama. U neku ruku nisam pogrešila – ovo je definitivno priča kroz koju se ne prolazi lako i ako ćemo iskreno, a hoćemo jer je takva politika kuće, da je bila iole duža, odustala bih.

Knjiga o dečaku koji nikad nije postojao je vrlo slojevita i iznenađujuće napeta priča. U njoj su svoje mesto našli stihovi, fotografije i novinski članak iz rejkjavičkog Jutarnjeg lista od 17. novembra 1918. godine. Scene koje pratimo prepune su aluzija na filmove iz tog doba i često nismo sigurni da li je reč o snovima, halucinacijama ili stvarnosti. Sjon je stvorio jedan kolaž, pa ko voli (post) postmodernističke romane tog tipa – go for it. Najvećim delom, priča je smeštena u 1918. godinu, što čitalačku publiku navodi na to da će reči biti o priči smeštenoj u ratni i posleratni kontekst, ali to se ne dešava. Jer svi događaji koji su uzdrmali svet, zaobišli su Island. To zaključujemo kroz razmišljanja glavnog junaka, šesnaestogodišnjeg dečaka Mauni Stejtna (čiji je nadimak Mesečev Kamen naslov romana). Za njega i ostale stanovnike Rejkavnika i Islanda generalno, bitniji su interni potresi kroz koje zemlja prolazi. Fokus je stavljen na tri velika događaja: roman otvara erupcija vulkana Katla, zatim zemlju pogađa epidemija španske groznice, a celu priču zaokružuje dobijanje protektoratske autonomije od kraljevine Danske.

Maunijeva lična priča funkcioniše po sličnom principu. Njemu su važne samo njegove unutrašnje borbe. One, neizbežno, jesu pod uticajem spoljašnjih faktora, ali Mauniju je više od svga bitnija stvarnost koju sam stvara. U tom smislu, lik Maunija možemo izjednačiti sa prikazom Islanda u određenom istorijskom trenutku, što bi onda Sjonovom romanu dodalo još jednu žanrovsku odrednicu a to je (romansirana?) biografija islandske zajednice.

Ko je, onda, Mauni i kakva je njegova priča? To je zanimljivo pitanje, jer ga već naslov knjige definiše kao nekoga ko ne postoji. Mauni ima šesnaest godina, siroče je koje živi sa rođenom sestrom svoje prabake i homoseksualac je. Interesuje ga jedino svet filma i fantazije a intrigira ga samo jedna osoba, odlučna i samostalna Soula, za koju često nismo sigurni da li zaista postoji ili je reč o dečakovoj fantaziji. Mala zajednica kakva je isladnska, ne priznaje Maunija kao ravnopravnog člana zajednice: on je uvek onaj „drugi” – odrastao je u Bolnici za leprozne, živi sa staricom uzdajući se u milost viđenog socijaliste, prekinuo je obrazovanje i nema prijatelje, a ono što dodatno (ili više od svega) marginalizuje jeste sklonost ka istom polu. I ovde se, nakon kratkog konsultovanja Vikipedije, može uočiti sličnost sa samim Islandom. Zbog specifičnog geografskog položaja, Island se dosta sporo razvijao. Nezavisnost Islanda najpre su ograničili Norvežani, a zatim je vekovima bio danska kolonija. Stanovnici Islanda, dakle stanovnici kolonije, uvek su, za zemlju kolonizatorku, bili oni „drugi”.

20200130_115914.jpg

Rekla bih da Sjon kao glavni zadatak svoj junaku postavlja utvrđivanje granica sopstvenog identiteta. Razilike između Maunija i njegovih sugrađanki i sugrađana uvode se od samog početka, pa tako postepeno pratimo i kako dečak artikuliše osećaj nepripadanja, ali i načine na koje pokušašva da se ukopi u zajednicu. Isprva se okreće tradicionalnim modelima muškosti, od kojih se izdavaja aktivan seksualni život. Pokazaće se, međutim, da to nije moguće unutar ustaljenih okvira i da svaki pokušaj da se seksualna želja podvuče u društvene kalupe znači boriti se protiv sopstvene prirode. Nije teško primetiti da su načini uklapanja u život zajednice, zapravo spoznajne faze u procesu razvoja što ovaj roman, na neki način, čini i romanom odrastanja.

I dok o svetu u kojem Mauni živi informacije dobijamo na kašičicu, Maunijev lični svet dat nam je u svojoj punoj slavi. Kreiranju izuzetno složenog, slikovitog i originalnog sveta stoji fasciniranost filmom. Mauni zapravo živi dvostruku stvarnost: prva je gruba i sumorna. U atmosferi smrti koja preovladava ostrvom, nova jutra ne nude ništa dobro; čak je i seksualni odnos lišen nežnosti. Lični stvarnost glavnog junaka je, s druge strane, borba protiv sumorne svakodnevnice. Insipirisana filmovima za koje ulaznice kupuje od novca zarađenog prodajom tela, Maunijeva lična stvarnost ipak nije stabilna dovoljno da pruži utočište od svega što dečaka tišti. Na granici stvarnog i izmeštanog nalazi se prijateljstvo sa Soulborg. Njeno postojanje je obavijeno velom misterije, najavljuju je određeni zvuci a trag njenog postojanja je crvena marama. Kroz dvostruku dečakovu stvarnost, ova junakinja korača povremeno, samouverenim koracima i toliko je kontradiktorna da se savršeno uklapa u svaku od njih. Najpre je vidimo kako u kožnom kombinezonu vozi motor, a onda saznamo da ide na časove šivenja. Puši i pljucka duvan obučena kao svaka ugledna gospojica te 1918. godine i nikad, baš nikad ne preispituje događaje u kojima je uzela učešće. I ona je vezana za film, naravno. Kroz nju je predstavljeno svo divljenje koje dečak gaji prema glumici Irmi Vep, koja, opet, predstavlja nešto novo i nepoznato. A ako poznajete istoriju filma, sigurna sam da bi analiza Vampira upotpunila analizu Maunijevog lika I možda, u skladu sa svim izrečenim, Soulborg za Maunija ona predstavlja ono što bi i sam voleo da bude: ona je osoba koja pripada zajednici a koja je u isto vreme i nezavisna. Khm, khm, pa možda je ona pomalo i Island…

Kako se roman bliži kraju, priča nekako postaje sve labavija. Dečak shvata da ga mala i strogo ustrojena zajednica neće lako prihvatiti tako da postaje jasno da mora da se iz iste i pomeri. Sredstva su mu vrlo ograničena a nekako njegova autentična i subverzivna priroda ne dozvoljava jednostavno i tradicionalno razrešenje. Neću baš da otkrijem kako se stvari odvijaju do kraja, ali meni je način na koji je dečak istupio iz zajednice zapravo loš. Logičan možda jeste, ali mislim da je to kao kad lenji pisci u Netfliksu odluče da junakinja na kraju sezone ostane trudna jer bože, šta može da zakomplikuje život gore od trudnoće? Ok, odlutala sam, ne zamerite mi, druga sezona Sex education-a mi je i dalje tuga prevelika. Nego, Mauni i njegov odlazak: u neku ruku, nije ga teško predvideti i to mi je zasmetalo. Nisam, naravno, za to da ljudi ostaju u sredinama u kojima ne mogu da napreduju, ali mislim da junak poput Maunija zaslužuje mogućnost izbora.

Kao epilog dobijamo jedno poglavlje koje zatvara narativni krug. Njime se obeležava decenija Maunijevog odlaska sa ostrva a njegova funkcija je da vidimo šta se desilo i sa dečakom i sa ostrvom. Dok sam čitala te poslednje stranice, mislila sam da je to poglavlje suvišno i da je samo još jedan kamen koji solidan roman vuče ka dnu. Međutim, poslednji pasus romana i poslednja fotografija nas vraćaju u stvarnost, koja je opet dvostruka. Mi smo i dalje u svetu koji je pripovedač stvorio, ali te poslednje rečenice predstavljaju i našu stvarnost, čitav vek udaljenu od one iz koje se javlja Sjonov junak. U njima saznajemo da je roman zapravo posvećen Stejnoulvuru Sajvaru Bousiju, autorovom ujaku, „ribaru, alkoholičaru, književniku, socijalisti, homoseksualcu” koji je umro od posledica side. Tim potezom, Sjon je priču o dečaku koji nije postojao, na neki način pretvorio u anagažovani tekst. Mesečev kamen prestaje da bude mračna bajka i/ili romaneskna studija o jednom društvu i postaje glas koji progovara protiv nepravdi koje su i danas ubojite i podrška svima koje je društvo marginalizovalo.

♥♥♥

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

A-5491

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, palo mi je na pamet dok sam završavala knjigu Bio sam samo broj. Reč je o životnoj priči Alberta Seda, koju je na papir stavio Roberto Rikardi. Ova knjiga nije prva ispovest preživelih logoraša koju sam pročitala, zbog čega je, iako protiv moje volje, poređenje bilo neminovno. Pa ipak, koliko god da su slična, sva svedočanstva preživelih logorašica i logoraša su u isto vreme i različita i svako vas lomi na različite načine. Gotovo mesec dana pokušavam da smislim prikladan tekst o ovoj knjizi. Nekoliko puta sam, tražeći inspiraciju, skoknula u virtuelne kutke Hane i Katarine, žena koje o ovoj knjizi već pisale, ali jedino što sam pronašla bio je zaključak da su one rekle sve što bih i ja. Ta činjenica je poklebala moju ideju o pisanju te sam čitanje nastavila bez uobičajnog odvajanja delova koje bih prokomentarisala u tekstu. A onda sam, na samom kraju knjige, dobila odgovor na pitanje koje mi se vrzma po glavi od trenutka kada sam prvi put čitala o Holokaustu. I zato, eto mene, eto vas i evo zbog čega mislim da je ispovest Alberta Seda knjiga koju treba pročitati i u lektire uvrstiti.

Običaj nalaže da, pre nego što se pozabavimo temom, kažemo uopšteno o knjizi. Nisam baš sigurna da to mogu da izvedem u ovom slučaju jer je objektivnost napustila čim sam pročitala predgovor. Ali hajde da ne bude da nisam probala. Kao što već rekoh, Bio sam samo broj jesu sećanja Alberta Seda, italijanskog Jevrejina, i to sećanja na deset meseci provedenih u logoru Aušvic. Njih je sredio i pred javnost izneo izvesni Roberto Rikardi,  italijanski vojnik koji je pušku zamenio olovkom (ok, tastaturom). Iako je on pre svega spona između publike i govornika, Rikardijev glas takođe čujemo u pomenutom predgovoru, zatim pogovoru na kraju u pismu napisanom Albertu a koje je dođe kao neki zaključak nakon Albertove ispovesti. Posebno mi je zanimljiv bio taj pogovor, kratki putopis, nastao nakon što je Rikardo obišao sva mesta na kojima Alberto boravio od rodnog grada do Aušvica. Specijalno me je zanimalo kako će izgledati kada stigne u sam logor. Jednom sam obišla Dahau. Stvarano je bio kratak obilazak, stigli smo možda sat vremena pred kraj radnog vremena kompleksa. Nikada neću zaboraviti taj mir i tu tišinu šume, kao ni trentutak kada sam prvi put videla ostatke pruge, one su moj najjači utisak. A Rikardo je zapisao ono što sam i sama pomislila: koliko ih je ovuda koračalo, koliko ih se nije vratilo. Zbog toga nisam obraćala pažnju ni na stil ni na formu. Ova knjiga mi je u svakom smislu dala sve što sam od nje očekivala.

Nakon što završite Albertovu priču, jasno će vam se ukazati ciklusi u njegovom životu, neujednačeni, ali ipak primetni. Prvi, koji je logično započet rođenjem, završen je danom kada je prestao da bude dečak i postao Jevrejin. Kada su rasni zakoni stupili na snagu, Alberto je, kao i mnogi, lišen osnovnih ljudskih prava. Život u ratnim uslovima postaće još teži kada Nemci okupiraju Rim. Dva dana po početku okupacije, komadant SS trupa Teodor Daneker (inače Ajhmanov bliski saradnik, ako me razumete, čistio je i na teritoriji Jugoslavije) naredio je da se jevrejsko stanovništvo uhapsi i racije su počele. Više od 1000 ljudi deportovano je u Aušvic; među njima su bili Alberto, njegova majka i tri sestre, Anđelika, Fatina i Ema. Od svih Jevreja deportovanih tokom okupacije Rima, vratilo se njih 16, među njima Alberto i Fatina.

Dolaskom u Aušvic, Alberto više nije (samo) Jevrejin. On je sada A-5491. Trenutak svođenja celog identitata na jedan broj početak je novog ciklusa u životu Alberta Seda, ciklusa u kojem je život pred njega stavio nova, gotovo nesavladiva iskušenja: gasne komore, glad, težak fizički rad, zimu, marševe smrti. Scene kojima je prisustvovao učinile su da preispituje postojanje Boga, ali i čoveka. Svakodnevnica u paklu učinila je da se pita želi li da (pre)živi. Pa ipak jeste; u trenucima kada se svetlo u njemu gasilo, našao bi se neko ko bi se potrudio da ga ponovo upali. Jer onoga trenutka kada je stupio u prostor iza bodljikave žice, Albertova sudbina povezala se sa sudbinama drugih logoraša pa su se na mestu u kojem je vera u ljude nestajala izlaskom iz stočnog vagona, stvarala doživotna priljateljstva. Svaki od njih zatečen je u ličnoj borbi za preživljavanjem, uz svest da svako pokazivanje slabosti može biti kobno, i mi koji smo sa druge strane teksta, svesni smo toga pa načini na koje su pomagali jedan drugom deluju zadivljujuće. I dok se iz toplog i (naizgled) sigurnog doma divimo ljudskosti koju prikazuju, ton kojim Sed pripoveda kao da nas navodi da se tim potezima i iznenadimo. Možda nesvesni (ili prosto učitani) Sedov potez naterao me je da razmislim šta bih ja radila da sam se našla u nekoj od tih situacija. Volela bih da mogu da kažem da bih nesebično istupala i postupala, ali prava je istina da niko od nas ne zna od čega je skovan dok se ne nađe u tako ekstremnoj situaciji.

Albertova priča zbog toga jeste i jedan spomenik svim malim herojima koji su tokom okupacije radili sve što je bilo u njihovoj moći da pomognu ugroženima, uprkos smrtnoj opasnosti u koju su mogli da dovedu sebe i svoje najmilije. Gospođa Frančeska koja je skupljala porudžbine za Albertovu majku kada su njoj rasni zakoni zabranili da radi i koja je sačuvala jedinu porodičnu fotografiju, jedino što je ostalo od petočlane porodice Sed. Onda sjajna kućepaziteljka Eufemija Agosti koja je ispred nosa crnokošuljaša spasila bebu praveći se da je njena nećaka. Ili nadozornica internata Erminija koja je dečake sakrivala u podrum. Ne zaboravimo Odoarda Fokerinija, zaposlenog u redakciji lokalnih novina, koji je zahvaljujući pristupu štamparskoj presi štampao lažna dokumenta i novac za one koji su bežali u Švajcarsku. O bitkama i onima koji su se u njima istakli s pravom su ispisane stranice i stranice, ali hrabrost ljudi koji su se borili van frontova je podjednako važna, ako ne i važnija, danas možda vise nego ikad.

Vratimo se Albertu.

Sa prolećem 1945. A-5491 je ponovo postao Alberto Sed.

20191114_150515.jpg

Ispostaviće se da fizička sloboda nije dovoljna za početak novog životnog ciklusa. Iskustvo Aušvica zauvek je obeležilo njegov život, odredilo njegove odnose prema voljenima, prema društvu, prema svakoj noći i svakom novom jutru. Sećanja su toliko intenzivna da ih je ponekad nemoguće odvojiti od stvarnosti. Život pod teretom naziva jedan od preživelih teško se mogao nazvati životom. Stvari koje su ga zanimale pre deportacije, vise nisu mogle da donesu zadovoljstvo i mir. Zbog noćnih mora koje su ga vraćale iza bodljikave žice, odlagao je san. Pa ipak, korak po korak, Alberto pronalazi volju za životom. Pronalazi posao. Zaljubljuje se i stvara porodicu. Njegovu, kako kaže, osvetu fašistima. I kada vam se otme uzdah olakšanja, Alberto vas podseti da nikada u rukuma nije držao svoje ćerke, niti unuke jer je u Aušvicu bio deo rituala u kojem vojnici bacaju tek pristiglu decu u vis a zatim na njima vežbaju gađanje. Nakon toga, Alberto je konstantno osećao strah da bi se u trenutku kada dete uzme u naručje, iza njega mogao pojaviti neko ko bi viknuo da dete baci u vazduh. Ovo njegovo priznanje je, za mene, jedno od onih koje ću teško zaboraviti.

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, potvrdila je ispovest Albertove sestre, Fatine, koja je u trenutku ulaska u logor imala trinaest godina. Zajedno sa četiri godine starijom sestrom Anđelikom, Fatina je prošla prvu selekciju i poslata je na rad. Alberto sa publikom ne deli mnogo detalja vezanih za njenu subdinu jer ni ona nije sa njim podelila mnogo. Sve je stalo u nekoliko rečenica, dovoljnih da ti se srce sledi. U jednom trenutku, Fatina je poslata u baraku doktora Mengelea, ali, ispostaviće se, eksperimenti Anđela smrti nisu najtraumatičnije iskustvo koje je preživela. Bila je nedelja, dan dosade, najopasniji logoraški dan. Vojnici su nahuškali pse, opkladivši se koji je besniji. A zatim su ih pustili na odabranu žrtvu. Mesec dana pred kraj rata, Anđelika je bila odabrana žrtva a Fatina je gledala kako joj sestra umire. Za razliku od Alberta, koji je uspeo da živi sa sećanjima na život u logoru, Fatina se s njima borila do kraja svog života.

Šta je doživeo i preživeo u koncentracionom logoru, Alberto godinama nije delio ni sa kim, čak ni sa suprugom Renatom. Međutim, kada je jednom priča izašla iz njega, nastavila je da putuje. I to je poslednji početak Alberta Seda, koji, za razliku od njegovog zemaljskog života, neće imati svoj kraj. Nakon intervjua koji je sa njim uradio Rikardi, Sed je odlučio da svoju priču podeli sa onima na kojima je budućnost: ostatak svog života proveo je obilazeći škole i sa učenicama i učenicima ragovarao o užasima Holokausta. Sve do 2. novembra ove godine, kada je preminuo. Sada ova knjiga to radi umesto njega.

I stigosmo do pitanja tj. odgovora koji sam pomenula na početku ovog ne baš reprezentativnog teksta. Ne može tekst na ovom blogu biti lišen lične priče, računam da ste na to već navikli. Za termin Holokaust saznala sam i pre polaska u prvi razred, kada sam među starim knjigama pronašla mamin udžbenik iz istorije. Prvo je to bila samo knjiga iz koje je mama učila i uz pomoć koje sam ja učila svoje lutke. U nekom trenutku sam počela da je čitam; ostale su mi u sećanju dve stvari. Prva je reč Holokaust, reč koju ne umem da pročitam bez sricanja i ispovest jedne Ruskinje koja je govorila o okupaciji Lenjingrada. Sporadično bih priupitala roditelje zašto ovo, zašto ono, šta znači ovo, šta znači ono. I moram da kažem da su moji bili poprilično strpljivi, nije bilo izbegavanja pitanja tipa mala si, nije to za tebe, učićeš o tome u školi. I ja bih uglavnom bila zadovoljna odgovorima, mada je pitanje ipak uvek ostajalo bez odgovora: zašto? Ne znam kako je s vašim generacijama, ali moja je o Drugom svetskom ratu učila vrlo oskudno. U osnovnoj školi, jedva nešto. Bilo je dovoljno da znaš nekoliko datuma, ko je kad kapitulirao, ko je bio Romel a ko Aleksandar Ler (niko te nije pitao ko je Sava Kovačević, npr.), Hirošima i Nagasaki i aj ćao. U gimnaziji tek mrka kapa. Imali smo sjajnog profesora u gimnaziji, Marijo mudra šta je taj sve znao! I jedva sam čekala četvrtu godinu kad ono moša – u Devetoj se nastava istorije završila poklopila sa završetkom Prvog svetskog rata. A ja, opet, nikako nisam odustajala, baš zbog maminog udžbenika koji je u međuvremenu nestao u jednoj selidbi. I koliko god knjiga da sam pročitala, bilo da su stručne, bilo da su lična iskustva, bilo da je reč o fikciji, to jedno zašto je uvek ostajalo bez svog zato. I mučilo me je što ne mogu da razumem, što posle svake nove informacije imam bar još dva pitanja. Odgovor je, sad vidim, vrlo jednostavan. Roberto Rikardi kaže:

„Shvatanje je suviše blizu prihvatanja. Žao mi je, to je rijeka koju ne želim da prijeđem.”

Za mene je to dovoljno. Neke reke i ne treba prelaziti.

Ispovest Alberta Seda, publika u regionu može da pročita zahvaljujući izdavačkoj kući Imprimatur. Od skoro, njihova izdanja možete naći u knjižarama Delfi SKC i onoj u Knezu, a Novosađani mogu da ih potraže u knjižari Zenit. Iza ove izdavačke kuće stoje moji sajamski saborci i knjige su im stvarno vredne pažnje. Imam još nekoliko naslova na tapetu, o jednom sam već pisala (x). A vi budite dobri i pružite im podršku, mi knjigoljupci treba da se držimo zajedno. ❤

P. S. To što sam sa Borisom i Sonjom popila pivo (ok, dva), apsolutno nije uticalo na ovaj tekst, niti će uticati na sledeće.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. Jeste, uvodnu rečenicu sam pozajmila od Tolstoja i prilagodila je sopstvenim potrebama.

SMRT FAŠIZMU! SLOBODA NARODU!

Prvi put s majkom na Noć knjige

Opet sam kupila knjige. Mislim, majka ih je kupila. I ako me ikad bude ukorila zbog nemanja mere prilikom kupovine knjiga, podsetiću je na ovaj petak 13. – dan kada je podlegla euforiji koju nosi kupovina knjiga.

Već smo naučili da nisam neka ljubiteljka masovnih manifestacija, slabo se razumemo gužva i ja, pa i ne razmišljam o njima i niti pravim neke spiskove i planove. Ne bih ni ovaj put išla, nego se desilo da je majka odlučila da napuni svoju novu policu. Spomenula sam joj Noć knjige pre neko veče, ne znam ni kako smo došle do toga, još joj kažem da pregleda sajt i vidi šta joj se sviđa pa možemo da se prošetamo ako ne bude bilo hladno. Nađe ona četiri knjige, nađem ja pet. Dogovorimo se da je to ipak previše i da svaka uzme po dve, tako je jedino fer. Stigne i taj petak 13. al vidim ja nema nje, ništa ne spominje, šalje samo redovne fotografije novogodišnjih ukrasa koje je pazarila. I rekoh pa to je ok, i tako imamo previše nepročitanih knjiga, pozz za sajmove knjiga. Kad ja u kuću, vidim ona u potpunosti za Noć knjige spremna i pošto sam pre svega jedna dobra kčerka, krenem u pola devet na Noć knjige.

Kad sam videla more ljudi koji ulaze u Big fashion, počela sam da se molim da krenuli u bioskop. Univerzum ili ko god da sluša, uslišio/la je moje vapaje jer u našoj maloj knjižari jeste bilo sveta, ali nekako nije bilo gužve: ljudi jedni drugima dodaju knjige, delili preporuke, mlađi starijima čitaju blurbove sa korica. Jedino nisam uspela da se udam do kupovine, po tome znam da se nisam našla u nekom Holmarkovom filmu. A majka… Kakav spisak, kakve dve knjige?! Okrenem se – nje nema, nađem je kod trilera: uzmi nešto, al da nije puno krvavo. Tražim ja tako, tražim dok Šanaja Tvejn peva kako nije impresionirana nekim tipom, padne mi na pamet da je dugo nisam ni čula ni videla, šta li se s njom dešava i u nekom trenutku shvatim da sam izgubila mamu. Krenem da je tražim pogledom kad evo nje, donosi Andrića: da ti uzme majka za školu? Ne stignem ni da odgovorim, ona već u rukama ima četiri knjige i kaže: sine, odoh ja na kasu. Ti sad biraj nešto za sebe, ja ću da nam čuvam red. Na njene tri, ja sam dodala još toliko, jer tako je jedino fer. Evo šta smo odabrale, da ne kažem ulovile.

Majka bira:

Tes Geritsen – Suvenir: za dvojac Ricoli i Ajls sam čula zahvaljujući seriji, da ne beše Delfi kutka ne bih ni znala da postoje i knjige. Izvukla sam Hirurga i Suvenir, majka je odabrala ovaj drugi. Kažem mami da su žene u Delfi kutku mahom oduševljene Tesinim romanima, a njoj ako se ne svidi spakovaćemo Ljubici da nosi u Emirate. Ljubičin čkode je inače Egipćanin, što je posle bilo predmet sprdnje, stvarno nismo zbog toga uzele knjigu, Ljubice. Elem, deluje kao fini trilerčić za zimske dane. I biće to nešto što će cela kuća da čita, svi volimo ubistva u muzejima, ne znam kako to da objasnim.

Dr Nele Karajlić – Solunska 28: fun fact: najbolje partije lastiša, odigrala sam baš u Solunskoj. Moja kuma i dalje živi u toj ulici, zgradu od pomenutog broja. Zbog toga sam pikirala ovu knjigu odmah po izlasku iste, ali sam od jedne drage žene čula da je meh, pa sam odustala od kupovine. Majka, sa druge strane, misli da je Karajlićev humor baš to što joj treba i premda ja nisam sigurna da će u knjizi naći to što traži, podržala sam njenu nameru da je kupi. Kupovina nastavka zavisiće od toga kako joj se svidi prvi, logično.

Marta Hol Keli – Jorgovan uvek cveta posle zime: kada mi je spomenula naslov ove knjige, učini mi se da je ljubić. Onda mi mati prepriča šta je pročitala na sajtu: tri žene, Drugi svetski rat, pokret otpora. :dubokuzdah: Poukšavam da ne očekujem ništa, da ne bude ispala kao sa Pletenicom (x), al što bi mati rekla: to je i tako moja knjiga, ti sudi o svojim.

Da, mama. 🙄

Evo što sam odabrala da o njima sudim:

Lusinda Rajli – Anđeosko drvo: prvo, svi znamo koliko sam slaba na trešiće. ❤ Drugo, izvesnog vremena upala sam u toliki slump da nisam mogla ni novine da čitam. I slučajno u biblioteci nabasam na Devojčicu na litici, koju je napisala pomenuta drugarica Rajli. Krenem jedno veče da čituckam, čisto da vidim o čemu se tu zapravo radi i presedim celu noć. Nisam baš bila zadovoljna knjigom, kraj mi je baš bio nekako nezadovoljavajući, ali kriza ode kao rukom odnesena. Od tog trenutka drugarica Rajli ima specijalno mesto u mom srcu, a pošto sam trenutno u fazonu božićnih povrataka u napuštene domove i misterije koje tamo čekaju glavne junakinje, ovo nisam mogla da propusitm.

Ivana – Vonka Prokić – Rovinjska vrata: da, paaaa, svi znamo i to da sam slaba na romane čija je radnja smeštena period SFRJ. Merkam ovu knjigu već neko vreme, pa ako uđe u uži izbor za NINa (u šta sumnjam) taman ću da budem spremna. Verovatno će biti prva od ove tri koju ću pročitati. Blažena naša Jugica, ako ništa, bar nam je dala sjajnu scenografiju za romane. ❤

Džon Stajnbek – Istočno od raja: kontam da ovo ne moram da objašnjavam. 😀 Ništa Stajnbekovo nisam školovala od vremeni pa do sad i red je da to menjamo. Rekoše mi da krenem do knjige O miševima i ljudima jer kao najmanja je obimom pa ako mi se svidi da pređem na Plodove gneva i Istočno od raja, ali ja ne bih bila ja kad ne bih kontrirala. 🤷🏻‍♀️ Velika, velika očekivanja gajim, pa ćemo videti.

Pokazalo se, drage malobrojne čitateljke i još malobrojniji čitatelji, da je odlazak sa majkom u kupovinu bio plodonosan. Ponudila se čak i da mi kupi biografiju Koče Popovića, a.k.a moje partizanske simptaije, ali avaj, nije je bilo. Nisam mogla da pronađem Alijas Grejs, i to mi je baš žao, ali dobro, kakva me sve sranja (izvinte na prostoti) čekaju do kraja ove godine i u prvim danima sledeće, već ću ja naći trenutak da se počastim. 🤷🏻‍♀️📚❤

Srećne nove knjige svima koji slave. ❤