Gde se sreću Marina Tucaković i Gast Greber

Grupa Magazin je, sad već daleke 1987. objavila, po mom skromnom mišljenju, svoj najbolji album, na kojem se nalazila i pesma pod nazivom Idu dani. Tekst ove, apsolutno potcenjene pesme napisala je Marina legendarna Tucaković i u refrenu ona kaže:

Idu dani,

i sve je,

i sve je odnio vrag…

Dalje se pesma vraća svojoj ljubavnoj tematici, ali mene je ovaj deo najviše zanimao, onomad dok sam pomenutu kompoziciju izvodila pred ogledalom, u omiljenoj mi beloj haljinici sa borovnicama na kragni. Šta je vrag odnio i zašto? I od mojih koncerata prošle su decenije tokom kojih se odgovor sam nametnuo, a ovi stihovi, kao i mnogi Marinini, ostali su upamćeni kao jedna od životnih istina. I tako, dok sam čitala zbirku priča Dani, luksemburškog autora Gasta Grebera, često mi je na pamet padala mi je ova pesma, najpre zbog imena, a onda mi se učinilo da Greberu imao slično pitanje na umu. No, krenimo redom.

Reč je o zbirci sastavljenoj od devet kratkih priča koja se 2016. godine našla na listi dobitnika Nagrade za književnost Evropske unije. Greber je ujedno i prvi je pisac iz ove male evropske kneževne čije se delo našlo u mojim rukama. Od ove činjenice on, naravno, nema nikakve koristi, ali mislila sam da je bitno spomenuti i taj zanimljivi podatak, naročito zbog toga što sam očekivala da će mi priče iz ove zbirke bar malo luksemburško društvo. Nisam dobila to što sam očekivala, to se i tako retko dešava, ali daleko od toga da je zbirka Dani potpuni promašaj.

LRM_EXPORT_73915435234439_20191015_161503531.jpeg

Iako je svaka priča je celina za sebe, postoje određeni zajednički elementi. Najuočljiviji je svakako način pripovedanja: Greber se odlučuje za smenjivanje pripovedanja iz prvog i pripovedanja iz trećeg lica, što olakšava približavanje junacima i situacijama u kojima se nalaze. A te situacije jestu druga zajednička karakteristika. U svakoj priči, one su Greberovo oruđe za dolazak do onoga što ga najviše zanima a to je odgovor na pitanje šta se dešava sa ljudima kada se zateknu u neočekivanim životnim situacijama, onim koje menjaju život iz korena, rečnikom Magazina i Marine Tucaković rečeno: šta ostane kada sve odnese vrag. Priče su osmišljene tako da funkcionišu i na nivou ličnog i na nivou univerzalnog, a ono što je meni bilo posebno zanimljivo jeste svestnost Grebera o životu priče. Čini mi se da on i od publike zahteva isto što i od junakinja i junaka a to je da misle o datom događaju, o toj ekstremnoj situaciji posle koje ništa nije isto, o sebi i svojim reakcijama.

Ipak, nije sve tako lavli džavli. Uspešnost priča izuzetno varira, toliko da sam se zapitala da li je moguće da ih je isti čovek napisao. Zbirku otvara priča Seoska idila u kojoj, kroz priču čoveka koji je učestvovao u saobraćajnoj nesreći sa smrtnim ishodom, Greber zapravo ispituje pitanje odnosa pojedinca i zajednice. Kroz priču se tematizuje princip ubiti a ne biti ubica pa se tako junak, iako oslobođen krivice, svako jutro susreće sa drugom vrstom sudija: sa svojim sugrađanima. I dok se pitamo zašto bi iko do vraga ostao u mestu gde ga svi smatraju ubicom, Greber otkriva kako zajednica formira svoje mišljenje i kako se pojedinac nosi s istim. Kompleksnost situacije u kojoj se junak nalazio i njegov način da se bori sa posledicema nesreće koja se dogodila pred publiku je doneta na sjajan način jer kako priča odmiče, publika najpre dobija sve razloge da se nađe na strani meštana, da bi nam na kraju bilo predočeno da smo i sami podlegli tumačenju bez činjenica i priklonili se mišljenju većine.

Onda imamo priču I zašto uvek ja. U centru zbivanja je jedan drndoš kojem je, nekada davno, Romkinja izvukla novce i on od tada ima neko patološko nepoverenje prema ljudima koji ga zaustavljaju na ulici. I sad, ja razumem da je ideja iza svega da se prikaže prosečni Evropljanin i da se istom natrlja na nos skučenost razmišljanja i priklanjanje stereotipima, ali, za razliku od prve priče gde je kritika zajednice suptilna a ipak jasna, ovde se u potpunosti izgubila. Autor kroz priču pokušava da ismeje svog junaka, tj. ono što on predstavlja i njegove poglede na svet, ali uspeva samo da stvori dozlaboga iritantnog drkoša. Šta izgubljenih 100 franaka učini čoveka…

Opet jedan svetliji primer: priča Poklon. Smeštena u trenutke praznične euforije, priča počinje informacijom da glavnu junakinju vara muž. Kupovina poklona, kao neizbežna aktivnost prazničnih dana, biće povod za junakinjino promišljanje o fazi života u kojoj se trenutno nalazi, što će neminovno dovesti do velikih prekretnica. Njena nerovza i nezadovoljstvo osećaju se u rečenicama a atmosfera priče prati njene unutrašnje nemire. I onda saznajemo da njegova izdaja nije jedina, a ni najbitnija. Izdaje je, takođe, i sospstveno telo, što je, zapravo, i povod za već pomenute velike prekretnica. Kroz jedan, popularno rečeno, rant, junakinja pronalazi način da fokus pomeri sa negativnih emocija na sebe i svoju ćerku i to je najbolji poklon koji je mogla da pokloni sebi i onima koji je vole. Ono što mi se baš i nije dopalo u ovoj priči jeste pristup temi majčinstva, gde se jasno pravi razlika između dva tipa: njena majka je dobra, topla, praktična ženica puna ljubavi, dok je njegova koncentrisana na formu i mišljenje drugih, stvarajući od svog sina snoba i Edipovca.

Ženskim telom i autonomijom istog, Greber se takođe bavi i u priči Ples do daske, i to dosta direktnije i potpuno pogrešno. Dok se oporavlja od raskida, junakinja ove priče izlazi s prijateljima u noćni provod. U jednom od tih provoda, igrajući na podijumu, susreće tipa s kojim stupa u komunikaciju uprkos negodovanju prijateljice i sopstvenom instiktu. Tip joj sve vreme dodaje novo piće i ona u jednom trenutku shvata da nema kontrolu nad svojim telom. U sledećem već pokušava da pobegne od tipa. Ne uspeva i tip je siluje na mračnom parkingu. Jeste ovo baš veliki spojler, ali mislim da je neophodan jer autor kroz priču sve vreme provlači sledeće stvari: izazovno igranje, zgodno žensko telo, alkohol i mračni parking. Iako u samoj priči nema direktnog optužujućeg tona i počinilac biva uhapšen (privremeno, kaže pripadnik snaga reda i mira, iako je uhvaćen na delu) jasno je upozorenje da pazite šta radite, jer vas zgodna tela, mračni pakrinzi i alkohol dovode u opasnost. Ne, brate prijatelju, sve si pogrešno skontao. Evo grafikona, ako ti je tako lakše:

causes-of-sexual-assault
Našla sam ga ođe (x)

Ostale priče su onako. Zanimljiva je bila o piscu i penkalu i uzrocima nemogućnosti pisanja. Onda ima i ta priča Sunce, koja me dosta podseća na Harmsa, ali nikako ne mogu da skontam kako se ona našla u zbirci jer mi se čini da joj ni po čemu ne pripada. Ispričana iz dečje perspektive, lišena svake suvišne reči, ona govori o najvećim žrtvama oružanih sukoba. Zanimljivo osmišljena i solidno napisana, meni i dalje štrči iz cele zbirke, šta ću…

I na kraju, šta je odnio vrag i zašto? Vrag je, drugarice i drugovi, odnio sve. Zašto? Jer mu je posao da iskušava. I Greber to zna pa se zato pita šta ćete i kako ćete kad se iskušenje desi? Ostajete li bez volje ili nastavljate put? Dani vam pružaju mogućnost da sagledate neke od opcija. Ne postoji jedno rešenje jer nismo svi isti. I ne postoji savršena zbirka priča jer ni ovo s*anje od sveta nije savršeno.

Al što bi rekao grafit u Titogradu:

P. S. Mnogo elokventnije tekstove možete naći kod Isidore (x) i Sandre (x).

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga?

Zato što ne znam za Boga i nemam kontnrolu. Zato što sam se sa nedavno završenog sajma u Podgorici vratila gomilom knjiga. Ne preterujem, majke mi, i dalje ne znam je ova nesrećna torba preživela, a o tome kada ću ih pročitati, neću ni da mislim.

Put u Podgoricu je inače bio jedno zanimljivo iskustvo. Krenula sam prilično umorna i pomalo ljuta jer mi je zbog njega propao toliko očekivani put u Prag. Ali Podgorica me je baš izenadila i baš sam se lepo provela. Najpre zbog toga što mi je ovo prvo zadržavanje u glavnom gradu Crne Gore duže od 15ak minuta koliko vozačima Niš Ekspresa treba da pokupe putnike na autobuskoj stanici. I dopao mi se grad, moram da kažem. Socijalistička gradnja i parkovi, insistiranje na nacionalnom identitetu dok se u isto vreme na krovu jedne javne ustanove ori zastava SFRJ – savršeno. ❤ Uspela sam malo da procunjam prvog dana (toliko da sam veče povela vidajući žuljeve na oba stopala), uspela sam da upadnem u proteste protiv Mila (možda sam viknula Milo, lopove! u žaru zajedništva), onda nam je divna Vanja pokazala još neke bisere grada, a neka mesta sam ipak morala da ostavim za neka srećnija vremena.

Druga stvar je sam sajam. Koliko sam shvatila, Podgorica ih ima dva: prolećni i jesenji, koji ima status međunarodnog i koji, ako je verovati ženici sa štanda Narodne knjige, ima svoju stalnu publiku i mnogo je kvalitetniji od onog prolećnog. Ove godine je jesenji sajam imao i tu nesreću da mu je promenjeno mesto održavanja: smešten je u novoizgrađenu Bemax arenu (kojoj je jedina mana bila loša kafa a skupa kafa), pa posećenost nije baš bila sjajna. I to je takođe utisak ženice iz Narodne knjige; što se mene tiče bilo je taman. Jedino sam oko 15 časova upadala u krize kada mi je bila potrebna dremka i u tih sat vremena koliko sam provodila pokušavajući da se razbudim, napravila sam najviše štete. Uspela sam u Bg da donesem 22 knjige.

LRM_EXPORT_173041555056423_20191013_143141328.jpeg

Ok, istini za volju, nisam sve kupila, ali ipak… Reklo bi se da imam problem. -.- U Pg je bio samo jedan štand sa polovnim knjigama, ali nisam našla ništa fino i jeftino: bilo je, recimo, naslova koje sam u Bg kupila za 100 din, a u Pg su bile 3 i više evra, tako da moja omiljena aktivnost tokom sajmova, kopanje po štandovima sa polovnim knjigama, odmah na početku bila osuđena na propast. S druge strane, popusti su bili šareni, negde baš veliki, negde minimalni, ali pomagalo (ili odmagalo, ako gledate iz perspektive mog budžeta) je to što sam uglavnom uvek imala popust za kolege izdavače. I evo šta sam sve donela iz Titograda.

Iako sam krenula sa idejom da ne kupujem (previše), poklekla sam odmah prvog dana. Slučaj je hteo da u Pg stignem ranom zorom a da sam u sobu hotela u kom sam bila smeštena mogla da uđem tek u 15 časova, što mi je stvorilo šest sati slobodnog vremena za šetnju po gradu. Nakon deset sati puta i po ulasku u peti sat turističkog obilaska grada, već pomalo nadrkana, krenuh do kafića Titograd da popijem jednu kafidžonku i sačekam tih famoznih 15h. Kad ne lezi vraže, eto odmah pored Titograda knjižara sa knjigama na engleskom i eto tih klasika za 3e i ja padoh u sekundi. Za Beograd su krenuli Frankeštajn i En iz Zelenih Zabata plus Jakobova soba, jer jbg, nije moglo bez Virdžinije.

Drugo jutro u Podgorici bilo je i prvo sajamsko i tad je pao prvi poklon. Počelo je pričom s kolegom sa štanda Geopoetike, nekako smo došli do pitanja minimalizma u književnosti (a nismo ni prvu kafu popili) i on kaže ajd da ti donesem ovo što se meni dopalo, pa baci pogled. I ja reko ajd donesi, bacim pogled i svidi mi se. Reč je o knjizi Ogledi o drugarstvu i posedovanju Irene Ristić, izdavač je Geopoetika. Mislim da ću detaljnije pisati o ovoj knjizi, pa ne bih sad da širim priču, ali knjiga mi se poprilično dopala i jako sam srećna što je stigla do mene i to baš na način na koji jeste, pošto je sasvim sigurno da bih je ovako preskočila.

LRM_EXPORT_172359075015219_20191013_142012499.jpeg

Na titogradskom sajmu knjiga sam se prvi put srela sa izdavačkom kućom Meandar Media. Kod njih sam ostavila i najviše novca, ali su jedini kod kojih sam našla baš zanimljive naslove iz teorije književnosti tako da mi nije žao. Najpre sam popisala sve što mi se činilo interesantnim i onda sam teška srca suzila izbor na dve teorijske knjige i jedan roman. Knjiga za koju sam odmah znala da ću je uzeti jeste Pripovijedanje, identitet, invaliditet Kristine Peternai Andrić. Mislim da ne moram preterano da objašnjavam šta me je privuklo i jedva čekam #nonfitionalnovember pa da se bacim na čitanjac. Druga teorijska knjiga Kartografije identiteta Lane Molvarec. Nisam sigurna hoću li i nju strpati u novembarsko čitanje ili ću je po potrebi čituckati, ali jako joj se radujem. Roman koji sam odabrala zove se Sve o sestri Robina Huda a autorka je Irena Lukšić. Ova knjiga ima sve što volim: majku, dnevnik, Jugoslaviju, osamdesete i pop kulturu. Ili će biti najbolji ulov ikada ili će biti epic fail. Videćemo posle 27. oktobra.

LRM_EXPORT_172420319022867_20191013_142113743.jpeg

Kad smo već kod izdavača iz Hrvatske, red je da spomenemo i Frakturu. Tu sam imala 1:1 situaciju, jer sam jednu kupila, sa komšijskim popustom, a jednu sam dobila na poklon. Prva koju sam još prvog dana zapazila na njihovom divnom, divnom, divnom štandu bila je knjiga Dubravke Ugrešić Doba kože. To je, koliko sam shvatila, zbirka eseja što mi je strava jer mogu da guštam svaki dan po tekst pa dokle potraje. I baš kada sam planirala da je uzmem, dobijem je na poklon poslednjeg sajamskog dana. Jer komšijski odnosi, pica na trgu, pričuvani štandovi i pljuvanje po nacionalizmu spajaju ljude. I onda sam sebi uzela Igora Štiksa, koga apsolutno nikada nisam čitala. Knjiga se zove Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj-jedna povijest Jugoslavije i postjugoslovenskih država. #cantwait

A tu je i poezija. Nisam ja neko ko se mnogo razume u poeziju. Zapravo, moja podela na dobru i lošu poeziju je vrlo subjektivna i zasniva se isključivo na tome da li me pogodi il me ne pogodi. Primer: Dučić i Rakić jedino uspevaju da me iznerviraju. Laza Kostić je po meni tri klase ispred svih, a Silvija Plat šije svu trojicu za pet svetlosnih godina. Najmanje. I zbog svega toga, ja se baš retko bavim poezijom, još je ređe kupujem. Onda je Jana Radičević govorila na promociji svoje prve zbirke pesama koja se (tako divno) zove Ako kažem može postati istina. Zapanjilo me je koliko je divno govorila o svemu, o tome šta je za nju poezija, gde je inspiracija, kako okolina reaguje na njenu poeziju, šta čita i slično. I onda je pročitala kako se sačuvati od svega i ja sam se rasplakala i znala sam da moram, moram, moram da imam tu zbirku. I dobila sam je, sa sve posvetom. (nastavila sam sa plakanjem iste večeri u hotelskoj sobi i napravila fleku od nutele na jednoj stranici)

Sledi još malo teorije i jedna čudna situacija. Sedim ja tako i ubijam vreme i s pola mozda slušam promociju knjiga Dragane Kršenković Brković. Čujem priča se o nekim bajkama i onda čujem reč feministička kritika i skočim da čujem šta će dalje da se desi. Ispostavi se da autorka ima baš neke zanimljive stavove pa ja ne budem lenja, priđem i predstavim se, kažem da sam deo grupe po imenu Pobunjene čitateljke i pitam za kratak intervju. Žena se oduševi kad je čula za portal i šta nam je sve u planu, kaže: evo vam knjiga i dolazim na intervju. I tako se kod mene nađu njeni Fragmenti, zapisi o književnosti. Al intervju ipak nisam dobila. RTCG je ipak RTCG.

Dok sam tako švrljala od štanda do štanda, naiđem i na zanimljivu skupinu ljudi na štandu Zavoda za udžbenike Crne Gore. Vidim tu nešto pod nazivom Zovu me Čupa – priča o djevojčicama iz starih vremena. I vidim neku studiju o Pekiću: Reinterpretacija mita u djelu Borislava Pekića. Autorka je izvesna Radinka Vučković-Ćinćur. Uzmem Čupu i Pekića i oni nešto prčkali tamo ispod pulta i umesto 7e, ja platim obe knjige 4, 60. Nije mi baš najjasnije koji popust gde ide i kako se došlo do te cifre, ali nema veze.

A možda najinteresantnija kupovina desila se kada sam išla da usitnim novce. Desi se tako da vam dođe dvoje ljudi sa po 50e i ostanete bez sitnih novaca. Besplatan savet: ustnite novce pred sajam, ne košta ništa a vala olakšačete i sebi i nama. Elem, u tim situacijama dešava se trk do komšija, pa onda do drugih da ti usitne ono što su ti prve komšije dale. I naletim ja tako na SIZE ZERO/MALA MJERA III – Od margine do centra: feminizam, književnost, teorija. Bukvalno prodato u sekundi. Reč je o zborniku radova predstavljenih na naučnom skupu koji je organizovala Crnogorska asocijacija za američke studije. Naslovi radova obećavaju, pa eto, nije kao da sam kupovala treš literaturu. (tešim se)

Istog dana kad sam naletela na SIZE ZERO, u moj posed su došla i zbirka priča Podmetači za snove, čiji je autor Vladimir Bajac. Knjigu mi je dala žena sa štanda organizatora sajma, odakle sam takođe uzela i transkript saopštenja s okruglog stola na temu Književnost za đecu i omladinu: izazovi i putevi. Znam, znam, izgleda kao da samo kupim i samo nek je džabe, ali prvu sam knjigu uzela jer mi je bilo glupo da je odbijem, a drugu jer književnost za decu je moja nova opsesija. Bajac je već kod oca na čitanju, za sada je utisak meh, ali otac je tek na polovini tako da to ništa ne znači. 😀

LRM_EXPORT_172213240806554_20191013_141746664.jpeg

I dolazimo do najlepših stvari, ostanite sa mnom još nekoliko minuta. Prva divna stvar je ta da sam upoznala divnu Senku Marić. Njen roman Kintsugi tijela je nedavno dobio nagradu „Meša Selimović” pa kad je stala na moj štand, ja sam poprilično fangrlovala (valjda se tako kaže) i bila sam fazonu jao jedva čekam da pročitam Vaš roman i htela sam ovde da ga kupim, ali nema ga, i ljudi na štandu Bajbuka (koji mi je btw poprilično mrzak) će da mi zabrane prilaz jer im stalno dosađujem i onda mi ona žena kaže da su doneli Kontrastovo izdanje i ja odem i kupim. I jasno, iscimam je da mi potpiše i ona mi, mukica, napiše: nadam se da neće izneveriti.

*Note to myself: hajde da se ne blamiramo više i da ne spopadamo autorke i autore, može? Super.

Još jedan savet kada je štand Bajbuka u pitanju: ne znam ko je radio, neko njihov ili neki lokalac, glavno neko je roman platio 5, neko 7 a neko 8 evra, u zavisnosti kada ste ga kupili. Računa, naravno, nema pa ne možete da se žalite, tako da vam savetujem da cene proverite nekoliko puta pre nego što se odlučite na kupovinu.

LRM_EXPORT_172277269043893_20191013_141850693.jpeg

Elem, vreme je da vam kažem šta je apsolutno najbolja stvar koja se desila na ovom sajmu. Upoznala sam sjajnu grupicu ljudi. Počelo je tako što su Boris i Sonja kod mene kupili knjigu. Tad još nisam znala da su to Boris i Sonja iz IK Imprimatur. Pohvalila sam Sonjinu garderobu, zahvalila se na kupovini i ode svako svojim poslom. I dođe tako moje krizno vreme i ja krenem da šetam kad eto njih. I krenemo mi da ćaskamo, i ajd da uzvratim ja kupovinu. Uzmem Kuhanje Slađane Nine Petković i uzmem Bio sam samo broj, delo koje mi je preporučila Katarina (x). I Boris mi dade poklon: Zakonik čovjeka od dima, italijanskog autora Alda Palacesksog. Ja dodah još zbirku njegovih putopisa Hadžiluk plemenitom snu, on dodade još Kamenite priče Milke Kolundžić.

Onda krenusmo kući i tad sam upoznala Vanju, koja nam je, iako premorena od puta, pokazala Goricu i čuveni Karver, koji je bio zatvoren. Što je dobro jer bih verovatno i tamo pazarila nešto. I peli smo se do spomenika na Gorici i pili smo pivo odmah ispod u društvu ogromnog pseta koje bi se samo mazilo i bilo nam je baš superiška pa smo druženje nastavili i poslednjeg dana sajma, kada nam se priduržila i već pomenuta Milka. Da, naterala sam je da mi potpiše knjigu. I da, okačila sam njene fotke na stori. I da, jedva čekam da me odvede na tivatske krempite pa da joj uzvratim poklon paketom, baš kakvim je ona usrećila mene. U divnom paketiću se našla i knjiga (jer kako drugačije) i to Gospodar muva, koju ja još uvek nisam pročitala, grešna mi duša.

I tako… Petog oktobra, dok su se slavile (ili oplakivale) demokratske promene u rodnoj mi grudi, ja sam uz pivce i Senidu pakovala svoje nove knjige. Jednom, pa drugi put pa treći kad sam odlučila da sve knjige manjeg formata završe u rancu. Uspomene na druženja sam takođe spakovala; sad samo ostaje da desi pravi trenutak pa da sajamska družina napravi nove uspomene u nekom drugom gradu.

P. S. Ako putujete iz Podgorice do Beograda, obavezno pitajte da l ide preko Berana i Novog Pazara. Verujte mi na reč. Nije prijatno jer izgleda da su svi otkrili da tim putem ima manje gužve, pa je opšta ludnica i ne zna se ko vozi a ko koči, pa još ako vas potera i maler da čekate na granici… Proverite, lakše je. 🙂

Ništa se nije desilo

Desi se ponekad, obično kad vreme nije, (ili možda baš u pravo vreme) da naletim na knjigu koja me tako fino namuči pa me bez komentara ostavi to što ne znam šta o njoj zapravo mislim. Onda se, pravo da vam kažem, mislim vredi li započinjati kakav tekst, čisto da se neki utisak iznedri ili je dovoljno dati određen broj zvezdica (tri u ovom slučaju) i nastaviti dalje, kao da se ništa nije desilo.

Jer čini mi se da je baš tu i ležao problem. U tome što se ništa nije desilo. A ja sam strpljivo čekala, sedam dana sam čamila čekajući tu neku kulminaciju koja je izostala. Ali i uprkos tome, a opet možda baš zbog toga, priču sam nosila sa sobom svugde, gotovo ceo vikend samo da bih, u trenutku kada je meč Đoković – Federer ulazio u peti sat, shvatila da je poenta možda baš u tom izostanku. I tako sam se opet našla na početku, i tako sam sela da sročim ovaj tekst, ne bih li sebi, a i svakome ko se na ovom mestu nađe, objasnila šta me je toliko mučilo a šta je mome srcu prijalo. Krenimo redom.

IMG_20190708_205851_518.jpg

Stigao je do mene dosta hvaljeni prvenac Stefana Janjića, Ništa se nije dogodilo. Roman je 2017. objavila Matica srpska, u ediciji Prva knjiga, a do mene je došlo izdanje izdavačke kuće Imprimatur i to zahvaljujući akciji #knjiganaputu koju je na Instagramu pokrenula Katarina, knjiška vila sa bloga Prerazmišljavanje. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako pravila kuće nalažu, upravo sam od nje i saznala za Stefana i njegov roman, pošto je, kao što se da zaključiti, moj nos uvek okrenut ka svetskoj književnosti te tako uglavnom propušta ono što se na našoj sceni dešava. Mislim da je još važno reći i to da Katarinine preporuke uvek imam u vidu, iako nekad imam utisak da ne čitamo istu knjigu čak i kad čitamo isti naslov, ali to je meni uvek najzanimljivije kad je knjiška zajednica u pitanju pa sam se s radošću upustila u čitanje romana koji ona baš voli i od srca preporučuje. I kad već idemo putem istine, moram da kažem da sam se dobrih stotinjak stranica pitala zašto. Jer priča krene pa skrene. Onda stane pa se okrene i vrati tamo gde je već bila. A ja za njom kao štene, trči tamo trči vamo i nikako da je stignem. I sve kao neću više da se mučim i evo sad ću da batalim, ali bilo je tu nečega što mi nije dalo mira, pa rekoh idem ja do kraja, ako ništa bar će neki rant padne. I onda sustignem priču, pa krenemo zajedno i, premda i dalje ne delim Katarinino oduševljenje, uopšte mi nije žao uloženog truda.

O čemu se tu zapravo radi? Čini se da je priča u suštini jednostavna. Počinje onog trena kada se student medicine Vidak smesti u stan koji je pripadao preminulom novinaru Nikoli Nenadoviću. Iz određenih razloga, u stanu zatiče sve pokojnikove stvari, faktički ceo jedan život ogoljen i sveden na predmete. U prvim danima stanovanja, Vidak poštuje postavljene granice, njegov život odvija se tako da ne narušava pokojnikov (?) tj. zatečeno stanje, ali ubrzo, naravno, radoznalost (ili potreba za komforom) pobeđuje, te naš junak kreće u istraživanje stana. Osvaja najpre manje prostore, poput fioka i polica, a kako se priča bude širila, tako će i njegovi istraživački pohodi biti zahtevniji. Otrkivajući teritoriju tajne prostora u kom se nalazi, Vidak pronalazi dokaze da je novinar Nenadović falsifikovao članke koji su tokom sukoba na području bivše nam republike izlazili u okviru rubrike Crni odjeci. Zločine srpskih vojnika predstavljao je kao predstavljao je kao zločine bošnjačkih, a bošnjačke žrtve prekrštavao je u srpske. Menjajući činjenice, Nenadović je izgradio čitavu stvarnost za svoje čitaoce, svom listu obezbedio čitanost (jer se, kako kaže njegov urednik, do informacija sa ratišta stizalo teško, ali on je imao svoje izvore) i od sebe napravio novinara. Vidak postaje blago opsednut ovim događajem i okreće se otkrivanju razloga koji stoje iza Nenadovićevog postupka.

E sad uvodimo i drugi sloj priče, uz pomoć kojeg bi oni kojima je do podela stalo ovaj roman mogli svrstati i u porodične. Odmotavajući klupko priče vezane za novinara, Vidak nam paralelno pripoveda i o sebi, o svojoj porodici, o tome kako je odrastao i da li su i na koji način takvi uslovi odrastanja uticali na to kakvim ga zatičemo na početku romana. Saznaćemo tako da je naš junak odrastao uz babu i dedu, da je majka otišla u Norvešku i da je, što je zanimljivo, otac u potpunosti van slike (beleška tokom čitanja: otac? ipak prisutan kroz odsustvo? misliti o tome). Ni ovaj sloj priče nije lišen podele: tu su sećanja i tu je sadašnjost. Ređaju se događaji, lepi i manje lepi. Ređaju se običaji, poslovice i bajalice; smenjuju se propitivanje istinosti i bezrezervno verovanje, što je, ja bih rekla, mesto gde se dve različite priče stapaju u jednu temu, a to je izgradnja određenog mita, sad javnog ili privatnog, na pojedincu je da odluči.

Forma romana je baš pažljivo građena (… priča krene pa skrene. Onda stane pa se okrene i vrati tamo gde je već bila). Granica između lične priče i priče o Nenadoviću je najčešće nevidljiva pa se tokom čitanja rađa još jedna bitna tema: može li lično da funkcioniše bez javnog i obrnuto. Kada sam konačno uhvatila korak sa Vidakom, a bilo je tamo kad je baba ispoljila svoje nezadovoljstvo drugim problematičnim novinskim člankom, shvatila sam da mene u ovom romanu mnogo više intrigira lično nego javno. I onda sam morala da napravim malu pauzu zbog toga što me je na trenutak preplavio osećaj krivice jer ono za šta je javno u ovoj priči vezano jeste (možda) najveći kamen spoticanja u srpskoj novijoj istoriji a to je odnos prema ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Nastavila sam čitanje uz želju da što više provedem sa Vidakovom bakom, i dalje uz blagi osećaj krivice pa mi je kraj romana doneo jedan šokantan trenutak zbog kojeg sam se vraćala na određene delove, misleći da mi je tokom čitanja promaklo upozorenje (jeste). Sklopljene korice i onda žal za propuštenim i evo stižemo do trenutka kad govorim o stvarima koje mi nisu baš legle, a to je cela priča o novinaru. 🙈

Sama ideja mi je super. Ispitivanje uloge novinara u kreiranju stvarnosti, specijalno u trenucima kakvi su ratni, šta tu ima da se ne voli?! I to još preko novinara koji kreira lažne vesti tako da, naravno, odgovaraju njegovoj strani, pa božjnastveno! Odlučivši se da tako postavi priču, autor je roman doveo na prag društvene angažovanosti, ali ga, bar iz mog ugla gledano, nije pustio da zakorači mnogo dalje od njega. Kada sam završila čitanje, osećala sam ko da je priča o Nenadoviću mogla da ide još dublje. Šta ga je motivisalo? Lično ili javno? Da li je on bio samo mali čovek koji je pronašao način da dobije svojih pet minuta? Da li su njegovi motivi ipak politički? Da li je urednik naslućivao da je reč o lažnim vestima? Da li je reagovao? Čini mi se da je sve započeto i onda ostavljeno čitaocu da odluči. To, naravno, nije loš potez, iako sam ja isprva mislila da jeste, jer je osnova priče dobro postavljena i zaslužila je bude zaokružena, a ne da lebdi u čitalačkim interpretacijama. A onda su mi pale na pamet dve stvari. Najpre ta da je možda ostavljanje određenih delova priče nedovoljno objašnjenim zapravo podcrtavnja stvarnog života. Jer čak i kad priča bude zaokružena, kad istraga poput Vidakove pređe sve nivoe i optuženi bude osuđen, to suštinski ne menja ništa. Barem ne u našoj svakodnevici, primera je toliko širom regiona. Vidakova jedina opcija jeste da nastavi dalje, odnosno da napiše ovaj roman, jer svedočenja su zapravo jedino što od istine, u ovom trenutku, možemo da imamo. Druga stvar koja se iskristalisala nakon čitanja i tokom pisanja jeste da sam shvatila da tok priče o novinaru, uprskos svojoj bitnosti, prosto nije imao šanse u poređenju sa Vidakovom ličnom pričom jer taj deo… oh, taj deo. ❤

Mogla bih o Vidakovoj ličnoj priči bar još ovoliko da kažem, ali ću se zadržati na najsvetlijoj tački. Katarina je u svom tekstu lepo primetila da se kod mlađe generacije pisaca ispoljava upućenost na babu, na domaćičko-ritualno i ženski princip, motiv implicitnog matrijarha koji tinja ispod marame i kecelje ruralne tradicije. I ja se, naravno, slažem da je to odličan potez. Konkretno u Janjićevom romanu, baba apsolutno dominira svojim slojem priče. Njen pogled na svet, uvek na granici između magijskog i (zdravo)razumskog, oblikovao je Vidaka na jedan neverovatan način. Njen lik je građen sa toliko pažnje i detalja, tačno sam je mogla zamisliti dok kreči, dok puca (!). Jasno sam videla njen izraz lica kad iseca sliku Isusa i kači je na zid a videla sam i onaj kad joj kažu da ipak nije reč o Isusu. I nisam mogla da ostanem ravnodušna prema njoj, možda zato što mi leti baba uvek najviše nedostaje, a verovatnije zbog toga što je Janjić za lik babe iskoristio maksimum svog spisateljskog dara. I još jedna stvar koja je super u vezi sa tom junakinjom: ona je nekad baba a nekad Branka. Čini mi se da je ceo taj porodični sloj, cela ta lična Vidakova priča, uvek na nekoj granici stvarnog i izmaštanog, a Baba/Branka dođe kao neka graničarka. Kad je junaku potreban beg, onda skliznemo u nešto što vrlo lako može biti izmaštano gde nas dočekaju babine bajalice i rituali, dok je Branka stamena vladarka stvarnog sveta. I baš kao što je granica između lične i javne priče u ovom romanu gotovo nevidljiva, tako su uvek pristutne i baba i Branka, vidljivija je ona koja je junaku potrebnija, a meni su drage bile obe. Pomenuvišti tu mlađu generaciju pisaca, Katarina je, pored Janjića, izdvojila i Bojana Krivokapića i Marka Gilmora. Delo potonjeg još uvek nisam čitala, ali Krivokapićev roman jesam i ono što nalazim da je mana i njemu i Janjiću (mada više Krivokapiću) jeste ta potreba da se neki drugi narativ stavi ispred narativa vezanih za taj, kako ga je Katarina fino nazvala, domaćičko-ritualno i ženski princip. Krivokapić je u svom romanu Proleće se na put sprema sjajno osvetlio marginalizovane glasove žena, ali samo na kratko jer su ostali u pozadini njegove primarne priče. Janjić svojoj junakinji daje mnogo više prostora, ali ostaje svedena na jednu u nizu osoba u Vidakovom životu. Na kraju, ipak sve kulminira u muškom principu, samo ću toliko reći da ne spojlujem dalje.

I evo kraja, majke mi. Najveće iznenađenje za mene je bilo to koliko sam o ovoj knjizi razmišljala. Naročito kad sam sela da pišem tekst, koji sam prepravljala najmanje pet puta, zbog čega, kao uostalom i svi moji tekstovi, kasni. Ništa nije onako kako izgleda i sve što u jednom trenutku pomislim, menja se kada se pozabavim nekom drugom scenom. Mislim da ovo nije roman za koji ćete odmah posle završetka čitanja znati da li vam se dopada ili ne. I šta vam se dopada a šta ne. Bar je moje iskustvo tako i to me baš raduje. Raduje me i to što je ovo Stefanov prvi roman i što iz ove pozicije može samo da napreduje. Savim je ok ako baba dobije svoju samostalnu priču, neću se buniti. Taman može da se osvetli taj šok na kraju romana. Takođe, ako se Stefan jednog dana odluči da ceo roman posveti samo Nenadoviću i njegovim postupcima i njega ću sa zadovoljstvom pročitati. Zato mislim da nije tačno da se ništa nije dogodilo. Naprotiv. Prvi korak je napravljen pa hajde da vidimo dokle ćemo ići.

P. S. Sve pročitano pre i tokom pisanja o knjizi je linkovano u tekstu. Ostalo je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Rođendanski izazov

Imam stvarno divne prijatelje, majke mi. Strpljivi su i puni razumevanja, malo se ljute jer stalno ispaljujem, ali me vole pa mi i opraštaju (mada je pitanje da li zaboravljaju). Elem, ti moji divni prijatelji mi vazda kupuju knjige a najviše oko najvažnijeg dana u našim životima: mog rođendana. 🙂 Istina je da im ponekad suptilno nabacim šta bih volela, nekada me pitaju  pa im kulturno dam pet različitih naslova, ali se uglavno, dešava da oni upamte za kojim naslovom patim pa me iznenade. Nakupilo se tako (godina i) knjiga, jer ja samo skupljam i dovlačim i nemam nikakav red kojim čitam. I onda mi je zaprećeno: nema novih knjiga dok ne pročitam ono što su mi do sada kupili. Znam, šokantno! Jedna od njih se fino dosetila i postavila mi mali izazov. Tražila je listu neporčitanih rođendanskih poklona, svela je na pet naslova i nazvala ovaj čitalački događaj Čitanjem do poklona. Do mog rođendana ima ravno mesec dana i kad vidite naslove koje je ostavila na listi, videćete da je malo čupavo, ali pošto je dotična pre svega jedno plemenito biće, dobila sam i neke olakšice:

  • smem da odustanem od jedne knjige, ali tek posle jedne trećine pročitanog
  • da bi se izazov smatrao uspešnim, moram da pročitam tri knjige
  • bonus zadatak nosi bonus poklon: utiske o jednoj od pročitanih knjiga moram da objavim na blogu.

I pošto nije red da rođendan prođe bez poklona, evo i odabranih naslova:

  • Kafka na obali mora, Haruki Murakami

Na listi se našao zbog datuma na posveti: jun, 2014. To vam govori koliko sam zaglibila. E sad, kako je reč o jednom obimnom delu a ni ja nisam neka ultra velika obožavateljka gospodina pisca, sve mi se nekako čini da će ovo biti taj dnf posle jedne trećine. Kad malo bolje i razmislim, ne znam ni zašto mi je uopšte i bio na listi.

  • Suđaje i furije, Loren Grof

Aww, ovo su mi kupila deca sa žs-a one godine kad smo završili žs i kad smo pravili piknik na Ušću uz Beogradsku filharmoniju, 2017. Setimo se momenta kada je zasvirao Imperial March a ja spazim Stefana sa kafom i malo (glasnije) ciknem od sreće. Ne znam zašto je još uvek nisam pročitala, stalno mi je u vidokrugu i sve kao hoću, al nikako da se svrtim. I sad me mnogo zanima kako su odabrali baš ovaj naslov, mada mislim da je to Aleksandrinih ruku delo. Bilo kako bilo, od nje ću da počnem.

  • Pjuriti, Džonatan Frenzen

Knjigu su mi kupile drugarice sa Pravnog, verovatno jer im je dosadilo da me gledaju kako je pri svakom ulasku u knjižaru pipkam i mazuckam a nikako da je kupim. Uhvatila nas je oluja dok smo pile pivo na brdašcetu na Kališu (jer Kale znači brdo) pa smo nastavile da pijemo koktele u nekom baru ispod Gradske a sa druge strane reke je Veliki Vođa slavio što je i zvanično postao vođa. Nezaboravno.

  • Tangerina, Kristina Mangan

Kad smo već kod drugarica sa Pravnog, spomenimo još jednu knjigu koju sam od njih dobila a koju nisam pročitala. Užasna sam osoba. Elem, ta mi se knjiga doimala zabavnom, skinula sam je bila sa torenta a onda sam videla da ima i prevod. Nisam baš bila sigurna da l želim za nju da dajem pare (jer Vulkan izdavaštvo :eyeroll:) ali eto, njih tri su to pokupile i žrtvovale svoje novce za moju sreću. ❤

  • Sada sam sasvim ok, Gejl Haniman

Nisam imala predstavu da je knjiga prevedena Sada sam sasvim ok i Eleanor Oliphant is completely fine nemaju ama baš nikakvih dodirnih tačaka. I onda, baš pred prošlogodišnji praznik, vidim ja na instagramu (a gde drugo) da je reč baš o priči čija je glavna junakinja Eleanor Oliphant. Nisam ni stigla da pomislim na kupovinu kad mi je knjiga stigla u vidu rođendanskog poklona, sa sve komentarom: sve i da ne valja, imaš za menjanje – bila je na akciji. 😀

Napraviću i instagram haštag, jer nije izazov bez istog. 😀 A i vi možete da mi se pridružite, ako hoćete. Taman da me malo utešite da nisam jedina koja ne čita poklone koje dobije. I ako ste čitali nešto od ovoga, javite da znam šta da očekujem.

Neka #čitanjemdopoklona počne!

Kućica na drvetu

Jedna od stvari koje sam oduvek želela da imam jeste kućica na drvetu. Toliko sam je želela da smo jednog leta moja drugarica iz pelena Milica i ja probale da je napravimo. Uspele smo da nabavimo samo jednu veliku dasku od koje smo htele da napravimo pod i tu smo stale. Naša kućica nije dakle bila baš kućica ali jesmo tu provele dobar deo leta pevajući Don’t speak do iznemoglosti. Onda nam je pred kraj raspusta neko odneo i tu dasku a mi smo procenile da je nemoguće napraviti kućicu ako od alata imaš samo čekić iz (tuđeg) pribora za tehinčko pa smo našle neku novu zanimaciju. ¯\_(ツ)_/¯

Sada kada mislim o tome, jasno mi je da smo i Milica i ja samo htele neko mesto gde bismo mogle da se osamimo, gde ne bismo bile ničije ćerke ni starije sestre, gde bi reč škola bila zabranjena i gde bismo mogle, makar na tih nekoliko sati, da ignorišemo sve što nam je u tim trenucima predstavljalo muku, a bogme je bilo takvih stvari.

Naravno, ja svoju kućicu na drvetu još uvek nisam napravila (iako se želja za istom nije smanjila), ali zahvaljujući izdavačkoj kući Odiseja, saznala sam ko jeste uspeo u svojoj nameri i na koji način i to sve putem jedne zabavne knjižice po imenu Kućica na drvetu! Nikad ne biste pogodili, jel da? Autorka ovog romana je italijanska književnica Bjanka Picorno, a knjiga je namenjena deci uzrasta od 8 do 12 godina.

Ovo je moj prvi susret sa delima Bjanke Picorno, mada sam o njenim romanima čitala kod svojih koleginica (blogoleginica?): o Kućici je pisala i Isidora i ovde možete videti kako se njoj dopao roman klik. Sandra je pisala o Francuskoj dadilji i to vas čeka ako kliknete na iksić → x. A na portalu bookvica.net čekaju vas tekstovi o već pomenutoj dadilji kao i tekst o romanu Slušaj kako mi lupa srce – link do oba teksta je ovde: klik. Uz podatke sa Odisejinog sajta (x) i onih u samoj knjizi, skontala sam da je Bjanka super popularna i nagrađivana autorka, ali i sestra feministkinja. Takođe sam saznala da je ,,kritična prema konvencijama, licemerstvu, stereotipima i opštim mestima’’ i da kroz svoja dela ,,preispituje razne kontroverzne i složene teme – od socijalne podeljenosti, preko ekologije, potrošačkog društva (konzumerizma), političke korupcije, do rodne i rasne diskriminacije.’’

Glavne junakinje romana su osmogodišnja Aglaja i njena odrasla prijateljica Bjanka. Njima je, kako priča kaže, dosadio život u gradu, pa su se povukle u prirodu i nastanile na drvetu, zajedno sa mačkom Prunilom. Deo krošnje prilagodile su svojim potrebama, napravile su prostorije koje po potrebi menjaju svrhu jer im zidovi nisu fiksirani, osmislile su načine dostavljanja namirnica (i ostalih potrepština, kao što je recimo klavir), imale su i staklenu baštu… I ne samo to! Kako njihov hrast kao i svaki hrast rađa žireve, Bjanka je odlučila da proba da ga malo unapredi (da ne kažem apgrejduje) pa je njegove grane uspešno okalemila pa je hrast vremenom počeo da rađa i druge plodove, poput oraha, jabuka, trešanja, čak i kokosa, manga i papaje. Ali, ne lezi vraže! Ispostaviće se da njih dve nisu prve koje su došle na ideju da se nastane na starom hrastu.

Na najvišim granama (skoro pa sam napisala spratovima) živeo je izvesni Bekaris Brulo sa svojim psom Amadeusom. Kada se on doselio na hrast i zbog čega, ostaje misterija. Sa druge strane, odmah ćemo saznati da je BB jedan veliki namćor, kakvog svako od nas ima u svom komšiluku. Za razliku od kućice naših junakinja koja je otvorena (bukvalno i metaforički) za sve, koliba namćora Bekarisa je okružena ogradom od trnja, njena vrata imaju tri katanca a jedini prozor je sa rešetkama. Na njegovom otiraču umesto uđite stoji prosto odlazite (mada to mogu da razumem, specijalno u vreme izbora 🙈). E sad, on ne zna za nove komšinice niti one znaju za njega, sve dok se njihovi ljubimci ne sprijatelje. Onda počinje džumbus.

Aglaja i Bjanka ne uspevaju da pronađu zajednički jezik sa komšijom i njihovi sukobi postaju redovna dnevna aktivnost. Situacije koje te sukobe izazivaju zapravo nam govore o karakterima junaka i junakinja, ali i o poziciji iz koje deluju. Kontam da će većina vas sad da prevrne očima, ali pazite ово: meni je baš zanimljivo bilo to što je Bekarisova kućica postavljena iznad Aglajine i Bjankine jer mislim da je to zapravo prikaz pozicije žena i muškaraca u društvu. U tom smislu je još zanimljivije kako se njih dve odnose prema toj činjenici. Kada shvati da nisu same na drvetu, Aglaja odmah odlazi u izvidnicu i uspešno se penje do najviših grana. Na početku deluje kao da je njegova kuća tj. pozicija neosvojiva, ali tokom romana ispostaviće se da nije. I ne samo to, jednom kada se Aglaja popne do njega, postaje jasno da prepreka za izjednačavanje pa i preuzimanje tog prostora više nema. Dalje, zanimljivo je posmatrati kako svako od njih troje koristi svoju poziciju na drvetu. Aglaja i Bjanka imaju svoje uloge ali ne u standardnom smislu, što ću probati da pojasnim u narednim pasusima. Njihove aktivnosti utiču na dobrobit cele zajednice na drvetu, njihov dom je siguran i slobodan prostor, dok je kod Bekarisa slučaj obrnut. Budući da mu je dodeljena pozicija moći, njegove aktivnosti usmerene su ka tome da je pokaže i dokaže, kao što se dešava i stvarnom svetu. To najbolje vidimo u njegovom odnosu prema jegulji uz čiju pomoć dobija struju (robovlasnik, skroz, videćete da ne preterujem ako budete čitali), kao i u epizodi sa rodama.

Image result for storks dumbo gif

Desilo se tako, negde na sredini romana, da su rode krenule na jug. Dug je to put, naporno je i ne ide baš da zaostajete za jatom i jednoj rodi rodi se omaklo pa se pokakila baš na čist, uglancan i zaštnitnim lakom premazan, krov Bekarisove kuće.

(da se priča dešava u Srbiji, čovek bi bio u fazonu da će dobiti neke pare, ali avaj!)

I sad, naravno, ovaj mora da smisli neku pakost i šta će, kud će, uzme on jednu sačmaru, omanju doduše, ali ipak. I kad je sledeće jato proletelo, opali on tri puta i pogodi tri rode. A neke od njih su put iskoristile da isporuče decu parovima koji su im bili usput, i slučaj je hteo da baš tri rode koje je Bekaris pogodio, budu tri rode sa paketima. Uprkos Bjankinim prostestima, matori namćor se uopšte nije pokajao. Naravno. 

Sad dolazimo do onoga pojašnjenja o ne tako standardnoj poziciji junakinja u ovom romanu. Rode ostavljaju svoje pakete tj. bebe u kućici na drvetu i Aglaja i Bjanka preuzimaju brigu o njima. Ne bih baš da ulazim u to na koji način, jer ne bih da spojlujem previše, ali bitno je reći da one nisu baš oduševljene tim zadatkom. Dok sam čitala tekstove o Bjanki i njenom radu, naišla sam na podatak da njene junakinje ne liče na junakinje kakve se najčešće sreću u knjigama za decu. Takođe, Bjanka misli da je kroz perspektivu deteta najlakše preneti poruku jer deca ipak najbolje razumeju sebi bliske poglede na svet, ali i da je takav pristup takođe pogodan i za roditelje, jer je perspektiva deteta neposredna i iskrena. Zanimalo me je baš kako će se sve to primeniti na Aglaju i Bjanku, dete i odraslu ženu, jer nije kao da junakinje na drvetu mogu da obuhvate baš veliki broj stereotipa koji bi se lako za njih vezali. Ali evo iznenađenja!

Bez obzira koliko je ideja o bebama na drvetu čudna, ona je super pogodna da se pokaže koliko je roditeljstvo zahtevno. I Aglaja i Bjanka žele da bebama bude dobro. Dve tako domišljate junakinje bi se sasvim sigurno dosetile kako da bebe predaju nekome ko bi se bolje starao o njima, ali to ipak ne rade.  Isprva se činilo da je to zbog toga što ne žele da odaju svoje tajno mesto, ali na nekim primerima vidimo da one imaju mogućnost da od ljudi sakriju svoju lokaciju, čak i onda kada ih dovedu do hrasta. Način na koji se brinu o bebama pokazuje da je to zato što one iskreno žele da se brinu o bebama, pa izgleda kao da preuzimaju ulogu roditelja. Onda shvataju kolika je to obaveza. Brinuti o tome šta jedu, šta su obukli, gde spavaju, da li su sigurni, da li se razvijaju pravilno… Tako gledajući, bebe u kućici na drvetu igraju dvostruku ulogu: scene sa njima su beksrajno zabavne i duhovite, što je obraćanje mlađanoj publici i čini priču dinamičnijom i pristupačnijom. Ali ako se desi da se knjiga nađe u rukama roditelja ili staratelja, Aglaja i Bjanka jasno poručuju da je u redu govoriti o izazovima na koje nailazite dok se brinete o deci. I još bitnije, ok je da potražite pomoć jer iako ste roditelji, niste svemogući, bez obzira što se od vas to očekuje. 🙂

E sad, iz mog ugla gledano, u ovoj knjizi ipak ne funkcioniše sve kao podmazano. Razrešenje je za mene bilo nekako skarabudženo, ako me razumete. Svakakve su stvari nanizale i onda se samo tako okončalo pa imam utisak da nešto fali, recimo još jedno poglavlje. Ali u suštini, to i nije neki veliki minus jer ja, bez obzira koliko sam mlada (duhom), ipak nisam publika kojoj je knjiga prvenstveno namenjena. Apsurdne situacije koje se dešavaju zapravo mogu da budu vrlo zabavne, specijalno ako imate 8 do 12 godina. 😀

Završio se tako moj prvi susret sa Bjankom Picorno i pravo da vam kažem, dobila sam sve što sam očekivala. Zabavno je bilo i meni odrasloj a ni detetu koje se trudim da očuvam u sebi nije bilo dosadno. To dete se glasno smejalo kada je pročitalo reč govance baš zato što zna da je knjiga za decu mesto gde se ružne reči najčešće ne nalaze. Odrasla ja je baš uživala tumačeći gde je ko sagradio kućicu i kakav je odnos matorog namćora prema sirotoj jegulji.

Image result for fat monica dancing gif

A sad kad znam za foru sa pokretnim zidovima, nek se čuva drveće na Kališu! Ako je uopšte preživelo neko pogodno za kućicu…

P. S. Sve pročitano pre pisanja o knjizi je linkovano u četvrtom pasusu. Ono što nije pod navodnicima je  plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Top 5 plus 1, epizoda: Proširenje područja borbe

Da vam kažem iskreno, mi smo o ovom romanu govorile pre više od godinu dana. Zašto ga objavljujemo tek sada? Jer sam ja lenja. Zašto baš danas? Jer je danas Vesnin rođus, pa smo Ljilja i ja mislile da bi ovaj tekst bio fini način da joj čestitamo. Ne brini Veko, kupićemo ti i poklon, evo pregovaramo oko naslova. 🙂

Veko, Veko, slatka naša kerefeko, ovo je za tebe. 

Peta epizoda našeg malog projekta je konačno tu. I da, posvećena je Mišelu Uelbeku. Od svih pisaca sa lista, najviše sam se radovala njemu jer je za mene dugo predstavljao nešto za šta nisam dovoljno dobra; plašilo me, iskreno vam kažem, da ću čitajući njegove knjige shvatiti koliko pojma nemam. I da se nije desio napad na Šarli ebdo, pitanje je da li bi se i kada osmelila da ga uzmem. Ovako je radoznalost pobedila i za sada se fino družimo. I kad kažem fino, mislim uspela sam da se prepirem sa rođacima iz Francuske zbog njega a tek smo bili obnovili kontakte, he he.

Elem, Uelbek je onaj tip što izgleda kao da se nije okupao od dana kada je izašao njegov prvi roman. To je onaj pisac što šokira čim progovori, pa ga verske zajednice tuže za širenje verske netrpeljivosti a pojedini fanatici mu prete smrću. To je onaj lik što piše o sebi u svakom romanu, a onda u jednom čak i stvori sebe, pravog sebe, kao junaka pa se još ubije i to najbrutalnije moguće i za to dobije Gonkura. Snimio je i film koji se zove Kidnapovanje Mišela Uelbeka. Daaaa, il mislite da je genije, il ne možete da ga smislite. Mislim da su ravnodušni samo oni koji ga nisu čitali.

18161875_418666498490478_1237064389291409408_n.jpgI tako, u poslednjim danima 2017. godine, Vesna, Ljilja i ja smo sele, jele i provele ceo bogovetni dan naklapajući o njemu i njegovom prvom romanu Proširenje područja borbe. Na početku je delovalo kao da nećemo imati mnogo da kažemo o celoj stvari, ali baš kad je Vesna stavila pitice od višnjice u rernu i priča se nekako rasplamsala i sada vam prenosimo najzanimljivije delove.

Slavka: Ćao svima!

Vesna: Ćao svima!

Ljilja be like:   Image result for wave hello gif

S: Okupile smo se u Vesninom toplom domu, bukvalno i metaforički toplom domu, da uz kafu i meze, dok se u rerni peku pitice od višnjice, porazgovaramo o romanu prvencu Mišela Uelbeka koji se zove…

V: Proširenjeeeee područjaaaaa borbeeeee

Lj: tantananan tantanana naaaaaaan

S: I pošto sam ja dobila taj nezahvalan zadatak da moderiram ovim našim malim skupom, a papir sa idejama, naravno, nisam ponela sa sobom, kao ni slušalice, mislim da je red da počnemo sa pitanjem: KAKO SE VAMA DOPAO OVAJ ROMAN?

*Tišina

S: Ljiljo?

Lj: Aaa, onako.

S: Obrazloži. Onako nije prihvatljiv metodički odgovor.

Lj: Iskreno, ne znam šta da kažem.

S: Zašto ovo nije wow super najbolja, a nije ni najgora stvar koju su tvoje ruke podigle ikad?

Lj: Ima neke dobre ideje, ali mi nije baš bio nešto čitak.

S: Vesna?

V: Slažem se sa Ljiljom. Kad proanaliziraš, ima neke dobre poente, ali dok ga čitaš… Uelbek i ja nismo…

Lj: Kompatibilni, moim vas.

S: Zanimljivo, zanimljivo. Ja nisam pročitala sva Uelbekova dela, al od ovih koje jesam… rekla bih da je ovo najslabija njegova stvarčica.

*Ljilja  je ovde napravila jednu šalu, koju nećemo podeliti sa vama jer je pogana, pih pih.*

S: Mislim da se baš vidi da mu je ovo prvi izlet u formu romana i neka ,,kompleksnija’’ dela.

V: Slažem se da se vidi, ali ne po tome što je najslabije. Ja mislim da mu je ,,Pokoravanje’’ najslabiji roman od ovih koje sam ja čitala. Ali se vidi da mu je prvi jer postavlja temelje za sve ono čemu će se kasnije vraćati. Takozvane poetičke konstante, što bi rekli u akademskim krugovima. To savremeno društvo secirano i realistično, pa lajtmotivi povraćanja i drkanja i slično, teme religioznosti i ljubavi kojima se pristupa kroz tu, kako da kažem…

Lj: Naglašenu telesnost.

V: E to.

S: Odlično. Ajd sad izaberite od čega hoćete da počnemo.

*Recite koliko kidam ovu moderaciju.*

Lj: PUCAJ VESNA!

S: Ajde vesna!

Vesna otvara usta da izusti kad…

S: STANI VESNA! Znam odakle da počnemo! Ovo mi je sinoć palo na pamet. Setila sam se sinoć dok sam pisala beleške za danas, da sam te godine kad sam pročitala Pokoravanje, svih dvadeset minuta vožnje koliko smo se vozili od Tivta do Krašića, smarala Luku pričajući o Ulebeku i pošto je on sve vreme ćutao, ja sam onda njega sva onako u zanosu pitala: i sad ja hoću da ti meni kažeš šta ti misliš, da li je Uelbek jedan običan provokator ili to što radi ima smisla? Ali ga nisam ni pustila da mi odgovori nego sam bila u fazonu a šta i ja tebe pitam kad nisi čitao i ne možeš da mi odgovoriš ajde pušti taj radio. Pa evo, sad pitam vas: da li je Uelbek jedan običan provokator ili svo to njegovo pisanije ima nekog smisla?

Vesna: :između dva zalogaja: Pa vidi ovako. Da sam pročitala samo Pokoravanje, ja bih rekla da jeste. Rekla bih da je običan provokator i da mu je knjiga sranje. I verovatno bih završila sa njim. U ovom romanu se nazire neki smisao, ali mislim i da mu je ovde provokacija na prvom mestu. Tek sa Kartom i teritorijom mi se o njemu poboljšao utisak i to je po meni, njegov najbolji roman. Mislim da je više provokator nego pisac, odnosno da je ta provokacija njegovo osnovno sredstvo. Ajde izvoli napiši roman o suštinskom nedostatku ljubavi i usamljenosti bez nekog oblika provokacije. Pa ko bi to čitao i ko bi to umeo da napiše da bude smisleno i kvalitetno? Tako da eto, mislim da mu provokacija dosta pomaže i da bez nje ne bi bio ovoliko uspešan pisac.

Lj: Ponekad je baš neukusan, onako baš preterano napadan.

S: Da kažemo da je majstor umetničkog preoblikovanja provokacije?

Lj: Pa meni nije majstor.

V: Ne bih ni ja rekla majstor, ali da. To je to što radi. Umetnički preoblikuje provokaciju.

S: Sa više entuzijazma ste pričale o Svetoliku faking Rankoviću.

V: To je tačno.

S: Malo sam iznenađena tom činjenicom.

Lj: Jer si zaboravila da je Svetolik je inspirisao našeg jedinog Nobelovca!

V: Pa tamo se sve radi o idealima, a ovde se sve radi o d’izvinete izdrkanom kurcu što nije baš neiscrpna tema.

Lj: Znaš kako, meni se sviđa originalni pristup i te neke stvari, ali mnogo me više nervira to preterivanje. Deluje mi pretenciozno. To preterivanje, mislim te scene mi ne smetaju u smislu toga što prikazuju već što deluju tako… Pretenciozno.

V: Da jeste, to mu je manir.

S: Ja idem u wc, pa vi nastavite. Prisutna sam duhom.

V: Ideš da drkaš i povraćaš?

S: Podseti me sad na scenu kad kaže da je gurnuo prst da se ispovraća al pošto je mlaz povraćke bio iznenađujuće slab odlučio je da izdrka… Eh šta su ti moderniteti, kako ih moj tata zove…

*Tišina

*Tišina

S: NEMOJTE DA ĆUTITE!

*Još malo tišine…

V: Deluje kao da se nismo pripremile, malo je povuci potegni. A opet… to je Uelbek.

Lj: Ako je on mogao da improvizuje, onda možemo i mi.

S: i dalje u klozetu: Nije stvar da l smo se pripremile ili ne, to je Uelblek. Kako se pripremaš za Uelbeka?

V: Tačno!

*kratka storija ko kako voli da jede i gde*

S: pere ruke: Mnogo mi je drago što je tebi gušt da jedeš za kompjuterom, fokusiraj se na Uelbeka.

Lj: A jeste, dok ti rekonstruišeš scene sa žurke.

*Tišina.

*Šuškanje hrane.

Lj: Biće interesantno slušati snimak. Mada ne znam baš za čitanje…

S: Eeee dobro! Aaa fruće su fitice. Dakle, može li čovek da se pripremi za Uelbeka i kako?

V: Kontam da može ali da je nas mrzelo. Ali brate i on je kriv, ubaci te u to stanje.

S: Ali kako? Kako se pripremiti za nešto što je tendecniozno pisano da te šokira i isprovocira?

V: Pa vidi, kod mene nije to uspelo. Ja nisam ni šokirana ni isprovocirana. Više sam u fazonu…

Lj: … čemu sve ovo.

V: Tako nekako. Mislim, nije ovo dovoljno da me šokira. Ne znam da li nešto može više u književnosti da me šokira…

Image result for really gif
Ja dok Vesna izgovara poslednju rečenicu.

Lj: Ma batali to, nego šta vi mislite o njegovom ponašanju u kontekstu naslova? Da l se on bori ili se predao stihiji da ga nosi?

V: Ja mislim da pokušava.

Lj: Misliš da je borba moguća?

V: Pa ne znam, mislim da on pokušava. U prva dva dela romana

S: Faktički, proširenje počinje kad on…

Lj: Možda je onaj infarkt ili šta god je već ono bilo, neki prelomni momenat.

S: Misliš da ranije nije bio borben?

Lj: Pa mislim da nije. On je sav nekako pomirljiv. Kao ne volim kompjutere al donose pare. I ono sa preparkiravanjem. On se kao bori, ali stalno prebacuje sam čin borbe na drugog. Kao kad je smarao onog lika da ubije meleza…

V: Ja mislim da kod njega postoji veliki nesklad između toga kako shvata život i svet i toga kako živi taj život. On je skroz utopljen u masu, u pravila. Mislim da on shvata svet na pravi način, samo ne deluje u skladu sa tim. Ima neki otklon prema svetu i mislim da je proširenje područja borbe kao rušenje tog zida.

S: Daaaaa, pa nisam baš sigruna da on shvata svet na pravi način. Ja njegovu priču vidim tako da je on sam iskonstruisao određenu sliku o svetu i u tom smislu je za mene to proširenje prodručja borbe prevazilaženje te slike. Kad shvati da je preterao sa tom gorčinom i tim sarkazmom onda pokušava da se toga reši.

Lj: Meni više deluje kao da je to proširenje prodručja borbe proširenje borbe protiv vetranjača koja je u našem, savremenom dobu još besmislenija nego kod Don Kihota.

S: Ali štaaaaaa je tačno područje borbe?

Lj: A kaže se na jednom mestu u knjizi da je područje borbe ono izvan očekivanog i determinisanog.

V: A gde ti da proširiš tu borbu ako je teren praktično neograničen? Možeš samo u okviru sebe. Pazi šta kaže: Ekonomski liberalizam je proširenje područja borbe. Njegovo proširenje na sve životne dobi i sve društvene klase. Isto tako, seksualni liberalizam je proširenje područja borbe, njegovo proširenje na sve životne dobi i sve društvene klase. Zar to nije već dosegnuto? Šta tu još može da se širi, osim sopstvenog otklona prema svetu?

Lj: Zato sam ga i uporedila sa Don Kihotom. Mislim da je moderni čovek dosegnuo svest da to nema smisla, ali i dalje to radi.

S: Ok, ali ako savremeni čovek prestane da se bori protiv tih vetrenjača, šta on zapravo radi?

V: i koje su uopšte njegove vetrenjače? Protiv čega se on ovde konkretno bori?

Image result for interesting jennifer aniston gif

Lj: Vidiš, ja mislim da je to baš teško pitanje jer je on sam čudan lik. Recimo, pati što nema boga al se u isto vreme ruga ljudima koji veruju.

S: To prerasta u opšte mesto kod njega, taj konstrast između želje za verovanjem i ismevanja onih koji veruju.

V: A kako se on to njima podsmeva? Ja nisam to doživela kao podsmeh.

Lj: Mislim da je to ambivalentno što stavlja boga u svaki, čak i najbanalniji kontekst, tipa: jutro je takvo i takvo, naročito ako verujete u boga. Mislim, to mora biti neko posprdavanje, nije tu stavljeno tek tako…

S: Mislim da nije to sprdnja u smislu ha ha vi ste svi budale, više je neka ironizacija.

V: Mislim da je to ironizacija u smislu: ja imam potrebu da verujem, a znam da je to nemoguće, da se ne može verovati u boga. I mislim da je on svestan da ga ta potreba razdire, ali da nije u mogućnosti da je zadovolji.

Lj: I to je ta tragična pozicija, što je don kihot verovao da ima zašto i protiv koga se bori, dok se ovaj bori a ne zna ni protiv koga ni zbog čega. I ne verujem da ima to neko polje slobode koje može da osvoji ali po difoltu gura tu priču.

V: I pazite, on se druži sa tim sveštenikom sve dok se kod i kod sveštenika ne javi sumnja. Njihovo prijateljstvo se završava kad sveštenik kaže da ne oseća prisustvo. Da li je u tom prijateljstvu zapravo njemu važna bila ta prisutnost u drugoj osobi. Osim sveštenika i prijateljstva sa njim, on nema nikakav drugi odnos sa ljudima.

S: Možda je on cenio prijatelja zbog te promene, jer pre nego što se posvetio bogu, taj njegov prijatelj je isto bio neki inženjer. Možda je više cenio tu njegovu spremnost da se posveti onome u šta veruje. Pa kad ovaj odustane od toga, ovaj uelbekov junak nema više šta kod ovog da ceni i onda je nekako logično…

V: Moguće, naravno, kad tako racionalno tumačiš. Ali ja gledam to nekako podsvesno, da li je tu upleteno pitanje boga tj. da li ga privlači bog u ovome.

Lj: Mislim da svi mi imamo tu potrebu da nađemo nešto u drugom biću što bi nama bilo uporište jer sebe smatramo mnogo razrušenijim od ovih oko nas i onda kad vidimo da su i svi drugi nepostojani kao mi, sve kreće da se urušava, svaki odnos.

V: Tako je, u drugima nas privlači nešto pouzdano.

Lj: A ta pouzdanost je gotovo uvek iluzija. Očigledno.

S: Jbt Ljiljo, kako si tako mudra?

Lj: To je meni od boga dato, ja sam samo kanal.

*da je ovo podkast, sad bismo vam pustile Ave Maria, ovako ništa*

S: E a šta je sa ženama? Kako tumačimo nemogućnost uspostavljanja odnosa sa njima?

Lj: Ja tu opet vidim ambivalentnu situaciju, kao sa bogom. Ova ga je jedna povredila, ta koju je stvarno voleo, ,,najbolje što je mogao’’. Kao ono u Hadersfildu, gradio je katedralu i to. Opekao se.

V: Pa znaš šta, u pravu si to za Hadersfild, ,,gradio sam katedralu pa se urušila’’… Ali to je možda i stavljanje sebe u poziciju žrtve, kao jadan ja, kako se meni desila velika ljubav i velika tragedija. A u isto vreme sklanjaš odgovornost sa sebe, koliki je tvoj udeo u tom urušavanju? Kakav je Raša cinik, kako je on doprineo da se ta ljubav uruši? Tako i ovaj isto.

S: Krivica je svaljena na nju, jer je ona donela konačnu odluku. On nju kad karakterieše, on kaže da je, kad su se upoznali, ona išla na terapiju posle samoubistva svog šefa i on baš jasno kaže kao šta je mogao da očekuje od žene koju je upoznao dok je bila na terapiji. I mislim da on nije te tablete popio da bi se ubio, mada je ona stekla taj utisak i to joj je bilo dovoljno da ga ostavi, mislim to joj je bila krajnja granica. Ali mi suštinski ne vidimo ništa od te veze, osim onoga što nam on kaže a to je karakterizacija i raskid.

V: A sve vreme posmatramo njega, o njemu imamo gomilu informacija.

S: I to dosta o govori o pravcu u kojem ta veza išla i o njenom kvalitetu.

Lj: Meni to nekako ide uz onu ideju provokacije, i sam lik je provokator. I mislim da muškarci generalno imaju tu notu da prihavet sebe kakvim jesu i onda kad žena odluči da ne želi takve da ih prihvati, to je za njih kraj.

S: Ne slažem se. Baš naprotiv, mislim da oni o sebi imaju mnogo bolju sliku nego što ona jeste. I kada žena dođe i stavi tačku na njihov odnos, to direktno narušava onu sliku koju o sebi imaju. Jer vidiš to i ovde: ona njemu kaže da ne veruje koliko je sebičan, a on je u fazonu ko ja, šta ti pada na pamet?

Lj: Možda on i jeste svestan toga kakav jeste nego prosto kad ti sebe prihvatiš, teško ti je kad te drugi ne prihvate takvog.

V: Možda je u njegovom odnosu sa ženama bitna ta nekoherentnost između ljubavi i seskualnosti. I on to sam kaže. Kaže da se njegova argumentacija do tada zasnivala na čistoj seksualnosti, a da je tek kasnije uveo pojam ljubavi. I taj seksualni nagon ne uspeva da usmeri ka nečem ispunjujćem, lepom, ka suštinskom odnosu sa drugim bićem nego beži od toga. Beži od ljudskog kontakta, misli da je postao nesposoban za to. I zato kad mu se neko dopade beži u wc i radi šta radi jer je jednostavnije nego da se upušta u seksualne i bilo kakve druge komplikovane odnose.

Lj: Što ide uz modernog čoveka, koji misli da može sve sam i da mu nije potrebno drugo biće. I u skladu sa godinom kad je napisana knjiga (1994) moderno biće se tek razvija u ono što je danas, i zato je taj prelazak bolan.

V: Misliš da onda postmoderan čovek nema više te bolne prelaske i da je stanje u kom je danas konačno?

Image result for shrug gif mulder

Lj: Imam jedno pitanje. Da li on u telu traži duh kroz te telesne radnje ili iz nemogućnosti da usmeri duh prellazi na telesno?

S: Ja mislim ovo drugo. Ja mislim da je krajnji cilj njegove potrage utemeljenje duha. I da su svi ostali tokovi radnje samo načini da to uradi.

V: Pa da. Sad da l traga za bogom, za ljubavlju, za višim smislom, možeš to nešto da nazoveš kako oš al to je to, nešto što mu uporno nedostaje.

S: Da, mislim da on ima problem sa fizičkim kao takvim, da mu se ono gadi. I da je to uzrok potrage za duhom.

V: Moguće, pa otud i oni snovi sa makazama. Podsvest radi svoje.

S: A šta bi Frojd rekao o tome što je ovaj odsekao sebi spolovilo?

Lj: Da se rešio nečega što mu ničemu ne služi?

Image result for CHEEKY gif

S: Idi bre jbt, umalo se ne udavih piticom od višnjice.

V: Frojd je smatrao žene inferiornijim upravo zato što nemaju penis, pa sad ti tumači dalje. Možda je to taj osećaj niže vrednosti u odnosu na druge.

Lj: Ja mislim da se on tu prosto odriče te svoje jadne utehe koju telesno zadovoljavanje može da donese umesto nekog dosezanja smisla. I onda bi da se i nje odrekne, kad već smisla nema.

V: Da, da, naravno. Ja sam samo pokušala da odgovorim na to šta bi Frojd rekao.

S: Ajd da iskoristimo Frojda i taj stav o ženama i penisu i napravimo prelaz do Uelbekove mizoginije. U svetlu svega o njemu rečenom i onoga što ste pročitale, da li mislite da je stvarno to pitanje mizoginije ili je to više deo tog njegovog uvek provokator imidža?

V: Mislim da on u svojim romanima secira celo društvo, i da je taj stav prema ženama u njegovim romanima stav koje društvo prema ženama zauzima. I zato ja ne bih tako lako rekla da je to čisto njegov stav.

S: Ja mislim da je on više mizantrop, da mrzi ljudski rod u globalu. Meni je to baš problematično, to kad krene da piše o ženama, eyeroll samo tako. Ali suštinski mi je to deo njegovog hejta prema svetu; mislim da on nema ništa bolji odnos prema muškarcima.

V: Slažem se.

Veko, srećan ti ovaj divan dan! Vole te Slatka i Ljoki. ❤

GIF-693d74d3eceae569e2f8cff08b0ec4fe.gif

 

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Najgore knjige u 2018. godini…

… jer zašto da ne?

Svi pišu o najboljim knjigama iz prošle godine i ja beskrajno uživam u tim postovima, pa mi je palo na pamet da možda obuhvatim onu drugu, tamnu stranu i kažem vam na šta sam sve kolutala očima tokom prošle godine. Generalno gledano, 2018. nije bila loša čitalačka godina. Uhvatila sam bonus na goodreads-u, mada još nisam ubacila sve knjige koje sam pročitala u decembru, ali međ njima nije bilo ovih fejlova. A knjige koje stavljam na ovu listu mi se baš nisu dopale, zbog nekih sam imala potrebu da se izvinim drveću koje je stradalo da bi ove gluposti bile štampane. I pre nego što kažem koje su mi knjige u #eyeroll kategoriji, ogradiću se i reći da je ovo samo moje mišljenje i da mogu da razumem ako se ne slažete sa mnom. Štaviše (čak naprotiv) volela bih da čujem šta mislite o naslovima koje sam izdvojila. I mala napomena pred početak: naslovi su poređani po tome kad sam ih čitala, ne po intenzitetu kolutanja. 😀

  • Lutka od marcipana – Muharem Bazdulj

Jao, na ovo sam i zaboravila. Knjigu mogu da sumiram u dve reči: naci ljubić. Ali bukvalno. To je priča o ljubavi moćnika i glumice, s tim što je moćnik Gebels a glumica je Lida Barova. Gebels je, kao što znamo, jedan porodični gospodin čovek, ministar nacionalnog prosvećenja i propagande nacističke Nemačke pa se onda tu Hitler umeša i natera ga da prekine sa tim vanbračnim izletima. Ali avaj, ovaj je postao opsednut, ali sad se on predstavlja kao jedan nesrećno zaljubljeni čovek pa se postavlja pitanje da li je samo on opsednut ili je i ona malo fanatična i taaaako. I sad kolutam očima. Jedini kvalitet ove knjige je što se brzo čita, pa možete da je pročitate za veče. A i ne morate jer ništa specijalno nećete da propustite.

  • Darker Fifty Shades as Told by Christian #2

Naiđe tako period kada mi se čita treš, šta ću živa sam duša. I baš kad sam upala u taj period, pojavio se ovaj, čini mi se, peti deo. Naravno, žene na internetima su se pomamile i onda i mene zahvatio hajp i rekoh ajd nek ide život, kad sam mogla one prethodne mogu i ovu… Pročitala sam prvu trećinu i to mi je bilo dosta. Šesti deo neću ni da počinjem. Lekcija naučena. ✔

  • Mi, izbrisani – Slobodan Vladušić

Image result for mi izbrisani instagram

E ovo je najgora knjiga u 2018. godini. Sasvim sigurno bi bila i u top pet najgorih knjiga koje sam ikada pročitala. Roman je bio deo čitalačkog kluba Brane Antović i majko mila, toliko sam se kolutala očima da su negde na sredini i moje oči dobile oči koje su kolutale očima. Ovaj veliki književni mislilac, kako ga je jedna devojka nazvala, skrojio je sajber roman u kojem kao pokušava da prikaže društvo u (post)tranziciji, što mi se kao ideja dopali, ali je onda cela konstrukcija počela da se raspada jer očito u tranziciji postoje samo dve vrste žena: plastične sponzoruše i pokojnice. Ove prve misle samo na pare i estetsku hirurgiju, ove druge su same krive što su ubijene, dakle bljuc na kub. Citirala bih vam neke idiotarije, ali sam prosledila knjigu dalje. Posvetu sam zadržala. ❤ Ako vas zanima kako je tekla konverzacija o ovom romanu, evo linka do Braninog instagrama pa bacite pogled (klik).

  • Srećni ljudi čitaju i piju kafu

Bogumi, ja nisam bila srećna dok sam čitala i pila kafu a evo i zašto: klik.

♥ Bonus:

Čovek po imenu Uve i Ubistvo u Kapetan Mišinoj

E sad, ove dve knjige stavljam na listu ne zato što su suštinski loše, jer nisu toliko, ali jesu deo eyeroll kategorije pa nije red da ih izostavim. Uve je u jednom trenutku bio jedina knjiga o kojoj su ljudi pričali. Nije mogao da prođe dan u Delfi kutku a da se bar troje ne javi sa oduševljenjem. I onda su se pojavili i ljudi koji u Uveu nisu videli novog Mesiju, međ kojima sam i ja, dabome. I čim su ljudi počeli da kolutaju očima na pojavu ovog nadažk deke, koji bi bio mnogo simpatičniji da nije tolikog hajpa, odmah su krenule prepirke i poneki blok. Moj problem sa tom knjigom je sledeći: to jeste jedan univerzalna priča o životu, prijateljima, usamljenosti i nerazumevanju ali je toliiiiiiiiko loše napisana da to na momente mučno. Većinu scena koje je Bakman ubacio u svoje delo smo već videli kod Pasiline i Lua (ko je čitao Mulej, prepoznaće između ostalog scenu sa kanapom) i gomile drugih autora, ali ok, neka su već viđene, one služe svrsi i to je najmanji problem. Ono što već ne može da se zanemari što lik uopšte nije potrudio oko realizacije. Meni je delovalo kao da je lik samo pokupio te scene sa strane, naređao ih, malo namunjio Uveovu prošlost i pustio u etar. -.- Eto. I onda ti dođe neki lik i napiše najimbecilniji komentar ikada: ove žene kojima se Uve nije dopao bi sve dale da ih muškarac voli kao Uve svoju ženu.

Image result for gillian anderson middle finger gif

Sa druge strane, roman Ubistvo u Kapetan Mišinoj mi je privukao pažnju čim se pojavio jer sam odrasla u komšiluku i u toj ulici sam provela dobar deo svojih letnjih raspusta. Nađoh je na aplikaciji bookmate i baš sam se obradovala. Naravno, imala velika očekivanja (pozz za Delfi kutak) a onda sam na pola čitanja zaspala. Sedeći, u po bela dana a čak nisam ni bila umorna. A Ubistvo inače treba da bude neki detektivski roman, nešto tog tipa. Kme. 😦 Nikako nisam mogla da se povežem sa radnjom, likovi mi nisu baš bili zanimljivi… Dobra stvar su opisi predratnog Beograda, to mi je bilo super i zbog toga sam terala do kraja. Baš uspeo da dočara atmosderu grada i zbog toga ću verovatno jednog dana, mada ne u skroije vreme, pokupiti i ostale romane, koliko vidim u Delfi kutku, ima još jedan ,,detektivski” i neki Ljubavni vodič kroz Beograd.

Eto tako. Javite koji su vaši eye-roll izbori i šta mislite o mojoj listi. Ako vam se svideo Uve, bloknuću vas! 😀 Šalim se, neću. Nije ovo Delfi kutak. ❤

Polaris, poslednji grad

Zapanji me, iskreno vam kažem, svaki put kada mi WordPress aplikacija pošalje informaciju da mi statistike luduju. Onda uvek bacim pogled na iste, gledam šta se pretraživalo, šta je najčitanije. I ok, onda uzmem i čitam sopstvene tekstove. Nekad su mi dobri, nekad doživljavam transfer blama, valjda je tako sa svima koji posete ovaj mali kutak. Ono što mi sve češće zapada za oko jeste žanrovska ujednačenost i koliko sam u tom pogledu predvidiva. Baš kada sam pomislila da bih mogla malo da eksperimentišem tj. da potražim neki naslov koji ne potpada u ono čime se inače bavim, u moj inbox sletela je ponuda mlade autorke Snežane Kanački čiji je prvenac Polaris, poslednji grad doživeo svoju premijeru na poslednjem Sajmu knjiga.

Kao kratko objašnjenje o tome kakav je roman i o čemu se radi, Snežana mi je poslala trejler urađen za potrebe promocije romana a koji vi možete pogledati ovde (x). I meni se učinilo da bi to taman moglo da bude ono što mi treba, da malo izađem iz zone komfora i otvorim se prema drugačijim pričama i žanrovima, ali sam se ipak dvoumila pošto o naučnoj fantastici zapravo i ne znam mnogo. Zato sam najpre rekla Snežani da pregleda tekstove na blogu, jer svi znamo da ja baš i ne znam za umerenost ako mi se roman ne svidi a s obzirom na to da mi manjka iskustva sa ovakvim knjigama, postojala je velika opasnost da mi promakne poenta i onda ode mast u propast. Snežana je, međutim, bila dovoljno hrabra i poverila mi je svoje literarno prvenče na iskrenu recenziju i sada slede moji utisci.

Radnja ovog romana smeštena je u XXVIII vek. Svet koji poznajemo je odavno pod vodom i jedini preostali kontinet je Antarktik. Na njemu je, saznaćemo to tokom romana, stvorena nova zajednica ljudi, stvoren je Polaris, poslednji grad. Tu je odmah i prva stvar koja mi je super jer pazite sad: možda ja ne čitam scifi romane, ali čitam fanfiction i premda mi postapokaliptične priče nisu među najomiljenijima, ono što sam do sada pročitala uvek predstavlja svet posle kraja sveta na isti način: jedina mogućnost opstanka nalazi se pod zemljom. Jedina razlika je u tome gde se Molder i Skali junaci tih priča nalaze: ili su već u bunkerima ili hrle ka njima. Ovde toga nema, valjda zato što ne pratimo priču odmah nakon apokalipse, ali svakako je dobra stvar što se život i dalje odvija gore. Sam Polaris i njegova struktura su odlično zamišljeni: grad je pre svega podređen svojim stanovnicima, u skladu sa surovim životnim uslovima, ali takođe funkcioniše kao neka vrsta spomen centra i veliki deo gradske strukture je osmišljen da podseti na stara vremena pa tako imamo trgove posvećene nekadašnjim kontinentima, biblioteka ima poseban deo u kojem se nalaze digitalizovani primerci knjiga starog sveta i o starom svetu, muzejska postavka je dobrim delo zasnovana na umetnosti nastaloj za vreme kada je svet bio onakav kakvim ga mi poznajemo.

U Polarisu živi četvoro tinejdžera koji će postati glavni junaci ove priče, čime žanrovskom definisanju ovog romana dodajemo još jednu odrednicu a to je roman o odrastanju. Imamo najpre mladića Lea, onda je tu njegov najbolji prijatelj Viktor i imamo bliznankinje Mirelu i Anhelu. Ovde ćemo da zastanemo na trenutak i da se malčice pozabavimo ovim mladim ljudima i ja ću se svim silama potruditi da ne spojlujem previše. Dakle, početak romana zatiče naše junake na kraju školovanja i prema pravilima Polarisa, oni se za dalje obrazovanje i usavršavanje usmeravaju zahvaljujući zanimljivom procesu kroz koji naučnici prate psihofizičke reakcije ispitanika nakon kojih se izrađuje određeni profil i ispitanik se priprema za svoje zanimanje. Leov tretman ne prolazi glatko i to nam je prvi signal da će se baš on izdvojiti kao bitna ličnost u daljem razvoju priče. Leo se inače jako zanima za istoriju sveta pre apokalipse i u toj oblasti vidi svoju budućnost, što će se pokazati kao bitna činjenica. Sa druge strane imamo Viktora, Leovog najboljeg prijatelja. Na početku mi je delovalo kao da je uvođenje njegovog lika nepotrebno, ali onda se ispostavilo da je on ključna ličnost u jednom narativnom toku, tako da sam brzo promenila mišljenje. U odnosu na Lea, Viktor deluje nekako opuštenije, rekla bih da je svesniji svoje mladosti i ponaša se u skladu sa tim. Reaguje plahovito, čini mi se bez mnogo razmišljanja i jedan njegov nestrpljiv ispad dovešće do toga da se stvori napetost među prijateljima a u koju će biti uvučene i bliznakinje Mirela i Anhela. E sad nailazimo na prvu malo veću zamerku, mada sam zaista sklona da je tumačim kao danak neiskustvu. Za moj ukus, njih dve, iako imaju dovoljno prostora da se izgrade, ostaju u senci Lea i Viktora. Romani ovog tipa sami po sebi su višeslojni i gotovo da nema priče bez ljubavnog zapleta. Što je ok, naravno, nemam ništa protiv toga. Ali ono što bih volela jeste da junakinje koje postaju deo tog zapleta ne budu definisane njime. Kao što sam već rekla, i Mirela i Anhela imaju dovoljno prostora, Anhela možda i više od svoje sestre, i za sam zaplet bi mnogo bolje bilo da im je dozvoljeno da budu aktivnije u okviru njega. Ovako, nekoliko sati nakon čitanja, ja jedino mogu da mislim o njima kao zaljubljenim tinejdžerkama. Što opet za neke ne bi bila loša stvar, ali ako već ima potencijala za nešto više – zašto taj potencijal i ne iskoristiti, zar ne?

Zanimljivo, tek lik koji je meni najinteresantniji zapravo se i ne poljavljuje mnogo. Reč je o profesoru Martinu, koji je uspeo da zarazi Lea svojim interesovanjem za istoriju a mene je svojim pismom načisto uvukao u priču. Profesor Martin je, po meni, i signal da nije sve tako sjajno u organizaciji Polarisa i njegova smrt (nije spojler, saznaje se vrlo brzo) jeste kratki skliz u stereotip o buntovniku koji mora biti uklonjen, ali je takođe i neophodna za pokretanje ključnih trenutaka u romanu. Inače, dok sam čitala, profesoru Martinu sam dala lik Džeremija Ajronsa, ne znam zašto, ali eto… Rekoh da njegov nestanak sa scene jeste taj mali bljesak stereotipizacije, ali sam spremna da zažmurim i pređem preko toga jer imam osećaj da će u drugom delu ovog serijala biti mnogo više reči o njemu, tako da verujem da će ova nepravdica biti ispravljena.

A kakvi su to ključni događaji koji će zauvek poremetiti sklad u Polarisu? Pa recimo da stanovnici poslednjeg grada na Zemlji nisu jedina živa bića koja egzistiraju. I sad, ja sam se baš borila da vam te ključne događaje predstavim bez spojlera, ali nije mi baš uspelo pa hajde da probamo ovako: izvan Polarisa su aktivne i druge zajednice, čiji članovi se zovu Varguni i koje ne mogu tačno da definišem, osim što su, na prvi pogled, nosioci negativnih osobina. Imaju osobine zveri, ali imaju i svest. Njihova zajednica je surova, smene generacija vrše se na najkrvavije moguće načine i nalikuje gladijatorskim borbama. Tom zajednicom vlada neka vrsta entiteta i ona je za nas još uvek nedokučiva. Umirući junak je zove Majkom, očito je vladarka koju žele da impresioniraju, ali njeno poreklo ostaje misterija. Simbolički, mogli bismo ovo da povežemo sa konceptom religije, jer vidimo da se Majka, nazovimo je tako, pojavljuje kao verovanje u neko biće koje je moćnije od nas i odlučuje o sudbini svih nas. Tome u prilog ide i postojanje Lendona, ali ako bih se bacila na objašnjavanje njihovih veza sa Vargunima, previše bih otkrila.

Dolazimo sada do najvećeg problema koji imam sa ovom knjigom, mada taj problem možda i nije loša stvar. Meni se čita još. Autorka je u potpunosti uspela da me zainteresuje za svoju ideju. Polaris je izuzetno dobro osmišljen (specijalna ljubav za mehaničkog bibliotekara i generalno scenu u biblioteci, creepy do bola i savršeno dozirani elementi horora). Toliko pažnje je uneto u sve detalje, od toga kako nastaje hrana preko načina na koji funkcioniše garderoba koju nose do načina izgradnje prostorija i tehnike koju stanovnici koriste. To je možda i najbolja stvar u romanu, jer uliva poverenje u autorku i daje kredibilitet za dalje čitanje. Jedino što bih zamerila i što je dodatno naglasilo osećaj nedovršenosti jeste činjenica da je zaista previše pitanja otvoreno u ovom prvom, pripremnom delu. Povučena iskustvom čitanja nekih drugih serijala, mogu već da vidim da će svi ti otvoreni putevi zahtevati dosta pažnje prilikom obrade i tu leži potencijalna opasnost da se nešto propusti što pažljivi čitaoci ne praštaju.

Moram da kažem da sam poprilično iznenađena koliko mi je ova priča legla. Iako se nisam baš povezala sa likovima, to nije mi smetalo da se uživim u radnju, što je meni uvek bitna stavka. Svesno ili ne, tek kroz priču se promalja i kritika čovečanstva zbog preteranog korišćenja reusrsa na planeti. Čovek našeg doba predstavljen je kao biće koje je mnogo uložilo u razvoj nauke i tehnike i sva znanja koja su iz toga proizišla ne samo da nisu bila dovoljna za opstanak, već su dodatno ubrzala kraj nama poznatog sveta. I to nije nikakva naučna fantastika, već realnost u kojoj živimo. Iskreno se nadam se da će autorka taj kritički ton zadržati i u nastavnicima. Zapravo, kad malo bolje razmislim, sve zamerke koje imam mogu da se pripišu mom ukusu, ali i činjenici da je ovo autorkin prvi roman. Mislim da je to izuzetno važno istaći jer se neke stvari u pisanju, kao i u bilo kom drugom zanatu, stiču iskustvom. Druga stvar zbog koje mislim da je izuzetno važno oslušnuti i glas publike kada je roman prvenac ovog žanra u pitanju jeste i činjenica da nema mnogo žena koje pišu naučnu fantastiku u našoj zemlji i to valja promeniti. Pa kad smo već tu, zašto ne bismo podržale jedna drugu na putu do izuzetnosti?

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Pipi Duga Čarapa na brodu

Grom i kakao!

Ovaj tekst možda neće biti ono što od njega očekujete…

… ali na samom početku moram nešto da vam priznam: prvi put sam pročitala Pipi kada sam polagala Književnost za decu, što se, sudeći po mom indeksu desilo pre ravno pet godina, dakle u dvadeset i osmoj godini moga života. Znam, i ja sam se šokirala kad sam to shvatila, moja mama i dalje ne veruje. Jer u našoj se kući uvek čitalo i dok sam odrastala, mama je vodila računa da uvek imam nove knjižice, slikovnice i dečje enciklopedije. Kruži priča da je jedne godine moja mama otplatila letovanje prodavcu knjiga koji ih je posećivao u fabrici u kojoj je radila. Ali naslovi poput Pipi i Hajdi nikada nisu postali deo moje biblioteke a nisu mi privlačili pažnju ni u obdaništu. Ni danas ne znam da objasnim kako je moguće da osoba stigne do četvrte decenije postojanja i da ne pročita Pipi (i Hajdi), ali eto. Čudni su putevi odrastanja.

A onda je došao već pomenuti ispit iz Književnosti za decu. Iskrena da budem, nisam pročitala ni peti deo zadate literature, ali jesam pročitala Pipi. I bila je to trenutna ljubav, no kako ja retko kad imam sreće sa pitanjima, izvukla sam Gulivera. Probala sam da zamenim u nadi da ću dobiti ono što sam želela, ali ne. Uvalio mi je još goru opciju: Malog princa. A pošto ja Malog princa organski ne mogu da smislim u očaju sam stala da ga molim da me pita Pipi, preklinjala sam bez trunke blama, imam i svedoke (pozz za Joko Koko), ali avaj! Tog septembrskog jutra mi se nije dalo da podelim svoje oduševljenje likom i delom Pipilote Viktualije Roletne Nane Jevremove Kćeri Duge čarape, ćerke kapetana Jevrema Duge Čarape, nekada straha i trepeta mora, sada kralja domorodaca, koju svi zovu samo Pipi i zato sam, kada mi se ukazala ova prilika, oberučke prihvatila pa tako ovog septembarskog popodneva pred sobom imate jedan fangirl tekst.

Screenshot_20180825-220342.jpg

Pipi Duga Čarapa na brodu, drugi od tri romana koje je ovoj o riđokosoj pegavoj devojčici napisala švedska spisateljica Astrid Lindgren, povod je zbog kojeg smo se okupili na ovoj adresi, ali mi se čini da će o samom romanu biti najmanje reči. Radnja je ponovo smeštena u mali, malecki grad u kom Pipi živi u Vili Vilobrdi, koju posebnom čini, između ostalog, i konj koji stoji na verandi. Osim njega, tu je i majmun po imenu Čika Nilson. Pipi je, kao što već verovatno znate, siroče. Njena mama je umrla dok je Pipi bila u kolevci a tata joj je nestao na moru, ali pošto je bio prilično debeo, Pipi je zaključila da nema šanse da se udavio te da ga je more izbacilo na neko ostrvo, na kom je on kasnije postao kralj domorodaca. Pipi brine sama o sebi, živi od zlatnika koje joj je ostavio otac a društvo joj, pored ljubimaca, prave i komšijska deca Tomi i Anika.

Sam roman je sastavljen od nekoliko kraćih epizoda, tačnije avantura koje uglavnom organizuje sama Pipi, mada se poneka desi i onako spontano. Tako dobijamo priliku da, zajedno sa Pipi, Tomijem i Anikom, odemo u kupovinu koja je poprilično slobodnija od one na kakvu smo navikli ili da saznamo kako to izgleda kad u školu ideš samo malo, ali taman toliko da ne propustiš školski izlet. Tu je i odlazak na vašar i intervencija tokom pozorišne predstave zbog koje ćete se glasno kikotati bez obzira koliko ste stari. Saznaćemo ponešto o drvetu koje rađa sokove, ali i o neophodnosti slanja poruke u boci. Roman zatvara dolazak finih gostiju, koji će se pojaviti iznenada i koji će u isto vreme silno obradovati Pipi i neizmerno rastužiti Aniku. Dalje neću više ništa da odajem, da ne pokvarim iznenađenje.

Već sam rekla da mi se čini da će u ovom tekstu najmanje biti reči o samom romanu i sad je red da vam pojasnim kako se to desilo. Dok sam se trudila da pišem samo o romanu, sve više sam klizila u prepričavanje. Onda sam odustala, još jednom pročitala roman, pregledala beleške i zaključila da je možda najbolje da samu radnju stavim u drugi plan i fokusiram se na ono što je zajedničko svim ovim pričicama a to je, naravno, Pipi. Jedan od utisaka koji sam imala još nakon prvog čitanja a koji sam potrvrdila baveći se ovim tekstom jeste to da je Pipi zaista jedan fenomen u dečjoj i književnosti uopšte i da nije ni čudo što je izazvala pravu lavinu komentara kada se prvi put našla u rukama kritičke i čitalačke javnosti. Pipi je junakinja zasnovana na vrednostima koji su potpuna suptrotnost onome što se u dečjoj književnosti do tada sretalo, specijalno kada je u pitanju karakterizacija devojčica i ta činjenica nikako nije mogla mirno da uplovi u književni kanon. Oni koji su kudili Pipi, kao svoje argumente izneli su činjenice da Pipi odrasta bez kontrole odraslih što dovodi do toga da ne ide u školu, nema osnovno vaspitanje, sklona je laganju i ne poštuje figure autoriteta bez obzira na oblik u kom se pojavljuju. Protetsti takozvanih Pipinih protivnika išli su dotle da su zahtevali da se knjiga o Pipi zabrani, ali mislim da ono što bi trebalo da nas navede na razmišljanje jeste činjenica da se i danas, bez obzira na progres koji je očigledno napravljen, većina pisaca za decu i mlade, i još veći broj kritičara, i dalje vodi idejom koju su davne 1945. imali i švedski kritičari a to je da se o deci piše u tradicionalnim okvirima u kojima su ona prikazana kao jednodimenzionalna dakle ili kao dobra ili kao loša, rodno normativna, apolitična i aseksualna bića.

No uprkos svim negativnim komentarima koji su se pojavili, Pipi je uspela da osvoji srca devojčica i dečaka širom sveta iz prostog razloga što je bila sve što ono što deca žele da budu. Njoj je dodeljena sloboda i mogućnost izbora i mada takav način odrastanja svakako ne bi bio moguć u stvarnom životu, Pipi se izdvojila kao neko ko svojim postupcima mladoj publici pokazuje da ipak imaju opcije i mogućnosti da utiču na svoje odrastanje i više od toga: ona ih ohrabruje da te mogućnosti iskoriste. Uzmimo kao primer njen odnos sa Tomijem i Anikom, koji je dušu dao za analizu svih aspekata Pipinog lika i preko kojeg se zapravo najbolje i vidi koliko daleko je Astrid Lindgren otišla u pomeranju književnih granica kada je u pitanju karakterizacija junakinje.

Screenshot_20180909-230038.jpg

Bez obzira na to koliko je Pipi neobična, svaka priča o njoj dešava se u svetu koji je poznat čitalačkoj publici i taj mali, malecki gradić u kojem Pipi živi nije imenovan upravo zbog toga da bi svako u njemu prepoznao mesto u kome živi. Tomi i Anika, brat i sestra sa kojima Pipi provodi dane, predstavljaju ono što bismo nazvali dobrom decom: poslušni su i lepo vaspitani, redovno idu u školu i slušaju starije. Na prvi pogled, preko likova Tomija i Anike, odnosno načina na koji su predstavljeni, ističu se sve osobine koje Pipi ne poseduje, što je i dovelo do toga da knjiga bude kritikovana. Međutim, ono što je autorka uradila, a što je kritičkom oku zaslepljenom krutim pravilima promaklo, jeste da se preko karakterizacije Tomija i Anike zapravo vrši karakterizacija same Pipi. Za razliku od Tomija i Anike, Pipi nema takozvano formalno obrazovanje (i stvarno tablica množenja treba da se preimenuje u tablicu gloženja, jer realno, ko se od nas nije gložio sa roditeljima dok je učio da množi), ona uči kroz životna iskustva. Tomi i Anika su naučeni da poštuju odrasle i prihvataju njihovu reč kao pravilo, dok Pipi dela po sopstvenom osećaju pravde i mada izgleda kao da nema poštovanja prema odraslima, to zapravo nije tačno. Odrasli poštovanje od Pipi mogu da dobiju samo ako su zaslužili, odnosno ako tretiraju nju i njene prijatelje sa istim poštovanjem koje se zahteva da deca iskažu prema odraslima. Sjajno je što u romanima o Pipi, mi zapravo vidimo da su odrasli predstavljeni kao dobri ili loši, što je, ako mene pitate, sjajna kritika tadašnjih trendova u pisanju. I kao što dobra deca bivaju nagrađena a loša kažnjena, tako se, u svetu koji je kreirala Astird Lindgren, isto dešava sa odraslima: ako je Pipi zadovoljna njihovim ponašanjem, primiće ih u svoju zajednicu. Ukoliko nisu dobri, upadaju u njenu mašinu koja ne staje dok ih Pipi ne ismeje i u potpunosti postidi. Genijalno, zar ne?

Važno je reći da Pipi uvek radi ono što joj se sviđa i na način koji sama odabere. Tomi i Anika je upoznaju sa stvarima i događajima koji se dešavaju u tradicionalnom porodično životu što Pipi kasnije prilagođava sopstvenim željama što govori dosta o emacipatorskoj ulozi koju ima a koju najpre demonstrira u odnosu sa Anikom. Njih dve su predstavljene kao vršnjakinje koje nemaju apsolutno ništa zajedničko. Osim što je slika i prilika dobre devojčice, Anika je dosta uzdržanija i sklonija razmišljanju, dok je Pipi uvek sigurna u sebe i orna za avanturu. I dok Pipi svojim postupcima negira postojanje bilo kakvih granica, toliko je Anika ograničena standardima nametnutim od strane odraslih. Sve dok ne upozna Pipi, to jest. Družeći se sa Pipilotom, Anika se polako oslobađa (da ne kažem osnažuje) i taj je proces konstantan i gradacijski predstavljen, od sitnica do odlaska u brodolomnu avanturu. Anika ne menja suštinske stvari u svom karakteru i to je odlična stvar. Primera radi, čak i kada prihvati recimo odlazak u brodolomnu avanturu, ona ne prestaje da postavlja pitanja i da se interesuje za svaki detalj plana. Ono što se menja jeste činjenica da sada prihvata da postoje i druge mogućnosti, odnosno da ono kako smo naučili da treba nije uvek najbolje moguće rešenje i da svet neće propasti ako se za to novo rešenje i odlučimo. Anika u tom smislu predstavlja svaku devojčicu koja tokom svog odrastanja (a možda baš podstaknuta Pipilotinim likom) shvati da su granice zapravo izmišljene i da nema ništa loše u tome ako odlučimo da ih ignorišemo.

Ako bismo se odličili da na papir stavimo sve Pipilotine osobine, onda ne bismo smeli da izostavimo njenu fizičku snagu i talenat za pričanje priča. Namerno sam njena preuveličavanja nazavala talentom za pričanje priča jer sve te epizode koje su se možda desile, ali vrlo verovatno nisu, nemaju lošu nameru, mada je zbog njih Pipi ispadala lažljivica. U romanu Pipi Duga Čarapa na brodu ona sama na jednom mestu za sebe kaže da izmišljanje baš liči na nju i da voli da se pravi važna. Ali hej, zar nije celo naše, a bogume i svetsko, narodno stvaralaštvo upravo to: preuveličavanje i preoblikovanje događaja, koji su se možda desili, ali vrlo verovatno nisu, u skladu sa afinitetima onogo ko priča? Hvala Astrid, upravo si mladim čitateljkama i čitaocima rekla da je uživanje u tim pričama super zabavno, ali da ne treba da ih shvataju zdravo za gotovo.

Što se tiče Pipine fizičke snage, i ona je, naravno, pogrešno protumačena. Čini se da u najvećem broju slučajeva, Pipi kao da nje nije ni svesna. Mislim da je tu stvar ista kao i u epizodi sa flekicama (koja mi je, uz pozorište, omiljena u ovom romanu). Mi smo to što jesmo, i često neke svoje osobine ili fizičke karakteristike uočimo tek kada nam ljudi oko nas na njih skrenu pažnju. Pipi ceo svoj život živi sa tim da je snažnija od druge dece (i odraslih), za nju to nije ništa čudno. I zanimljivo je što ta fizička snaga nije stavljena u prvi plan, odnosno Pipi je ne koristi uvek kao sredstvo da se obračuna sa onima koji pokušaju da se spreče u njenim naumima. Ona se najpre oslanja na domišljatost i maštovitost i te vrline su ono što joj pomaže da pomeri granice koje su odrasli namtnuli. Naravno da se desi, tu i tamo, da izlema nekog nevaljca, ali samo u situacijama kada su slabiji ugroženi (konj na izletu, starac koji prodaje kobasice na vašaru). Dakle, ponovo se vraćamo na ovo: Pipi ima svoj sistem vrednosti i njime se vodi bez obzira da li nailazi na odobravanje zajednice ili ne. #yougogirl ❤

Grom i kakao!

Moram da privodim ovaj tekst kraju!

Ako ste došli do kraja, svaka vam čast. I da, sigurno ste primetili da moj tekst slavi Pipi kao junakinju koja afirmiše ideju osnaživanja devojčica, devojaka i žena. Pipi je tu ideju odlično ponela jer feminizam i detinjstvo imaju više sličnosti nego što se misli. Pre svega mislim tu na problematizovanje pitanja izbora i lične slobode. Pipi svojim delanjem pokazuje da devojčica može da bude samostalna, jaka, otrsita, glavna. I nemojte da vam bude glupo da uzmete sebi primerak, ako se do sada niste upoznale sa Pipilotom. Na kraju krajeva, nikada nije kasno da probudite Pipi u sebi. A onda je samo nebo granica!2018-09-15 04.28.47 1.jpg

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. S. Spavaš li mirno, sine Dragane?!

Srećni ljudi čitaju i piju kafu

Pre izvesnog vremena, dok sam lamentovala nad analizom jednog romana za potrebe zbornika Rat iz dečje perspektive, Ljilja me je podsetila na Kajzera i njegov stav prema kome nas naslov priprema na poseban svet književnog dela. Ono što Ljilja tada nije znala (mada je možda zaključila čitajući tekst) jeste da je time praktično privela moj rad kraju, ali i je obeležila i sva moja naredna čitanja jer mi je sada promišljanje o vezi naslova i sadržaja jedna od polaznih tačaka pri analizi pročitanih knjiga. Fala, Ljoki. Upravo zahvaljujući tom momentu i očekivanjima koja je naslov stvorio, roman Srećni ljudi čitaju i piju kafu svoju karijeru je počeo kao must read a završio kao jedno od najvećih razočaranja ove godine.

Naslov mi se svideo toliko da sam odmah poželela da kupim knjigu. Nisam jer kao štedim za London, pa rekoh ne moram baš sve knjige da imam. I sad mi je drago što je nisam kupila jer knjiga je toliko loša, mnogo loša, umrla-bih-od-tuge-da-sam-bacila-500-dinara-na-nju loša. Nisam planirala da pišem o ovom romanu, stvarno. Ali onda sam podelila svoje nezadovoljstvo na instagramu i premda se većina složila sa mnom, bilo je i onih koji nisu pa sam htela, kao i obično, da razjasnim zašto mislim da je ova knjiga gubljenje vremena. Ljudi se uglavnom hvataju za činjenicu sa je roman napisala psihološkinja sa iskustvom u praksi i da, samim tim, zna o čemu govori jer roman delom obrađuje i proces tugovanja, odnosno prevazilaženje traume. Da, paaa… Ne sumnjam da zna o čemu govori i da se držala toga, možda bi nešto od ove knjige i bilo. Ali pošto je oduvek želela da bude spisateljica :smajlikojipovraća: skrenula je u skroz neke druge vode i avaj! Iskreno se nadam da je bolja u komunikaciji sa pacijentima. Sledi objašnjenje tj. rant, kako bi to rekli u buktjuberskom svetu. I biće spojlera, pa ako imate želju da pročitate roman, vreme je da prestanete da čitate ovaj tekst.

23376227_10155745673494020_7765182911941130730_n
Fotka, kao što vidite, nije moja. Našla sam je ovde: x

Dakle, roman je priča o Dijan, ženi koja je u saobraćajnoj nesreći izgubila muža i ćerkicu. Tehnički, mi je zatičemo u trenutku kada se obeležava prva godišnjica njihove smrti, svedočimo njenom tugovanju i odbijanju da se vrati normalnom životu. I dok nam se predočavaju dubine njenog bola, mi kroz kratke prikaze prošlih vremena takođe upoznajemo i onu srećniju Dijan. Sliku o glavnoj nam junakinji upotpunjuju Feliks, njen najbolji prijatelj i partner u poslu, kao i njeni roditelji sa kojima je, od trenutka smrti muža i kćerke, u konstantnom konfliktu. Kada Dijan odbije da ode na groblje i prisustvuje godišnjici smrti, Feliks odlučuje da to krajnja granica i traži način da je izvuče iz kuće i odvede pravo na neko toplo mesto, računajući da će joj stvari koje je nekad volela, poput plaže i sunca, pomoći da se malo pokrene i nastavi sa životom. Dijan prihvata ideju o odmoru, ali odlučuje da otputuje sama i to tamo gde joj ranije nije ni padalo na pamet da ide: u Irsku. Njena odluka, naravno, ne nailazi da oduševljenje i mi dobijamo još informacija o junakinji. Njeni roditelji imaju tu ideju da ona nije sposobna da funkcioniše samostalno i ne libe se da joj to i kažu. A pravo stanje stvari je da ona ni ne zna može li nešto sama da uradi ili ne jer živela vrlo povlašćenim životom. Saznajemo da je čak i taj posao koji vodi sa Feliksom, a to je, pazite sad: kafe knjižara u centru Pariza koja se zove Srećni ljudi čitaju i piju kafu, nastao i opstao zahvaljujući novcu njenih roditelja. Onda, iz roditeljske kuće izašla je kada je započela zajednički život sa pokojnim mužem, koji je opet brinuo o svim važnim stvarima u njihovom životu. Dakle, bukvalno nije prstom morala da mrdne, sve je bilo namešteno i spremno za nju. I onda se oni obruše na nju sa argumentom da je nesposobna za život. Prvo, ima li smisla napadati je dok joj se život raspada? Nije joj pukao nokat pa da može odmah da nastavi dalje. I drugo, ok možda ste bezosećajni smarači, ali sve i da jeste nesposbna za samostalan život, ko je glavni krivac za to, gospodo roditelji? U svakom slučaju, odnos sa roditeljima je prva u nizu nerazjašnjenih stvari. Mi zapravo nemamo pojma u kakvom su odnosu bili pre te nesreće. Možda su ove svađe posledice mehanizama odbrane; njima je verovatno teško da gledaju kako im se dete raspada, dok njen položaj ne moram ni da objašnjavam. Možda njihovi problemi sežu dublje u prošlost, ko zna? Mislim da ni sama autorka nema pojma šta je htela. I to je verovatno najveća muka: mnogo htela, mnogo započela, apsolutno ništa nije završila, osim što je ubila Dijaninog muža i njihovo dete.

I tako se stvara ta kao napeta situacija i meni je ok. Pitko je štivo, predvidivo taman koliko treba, vuče na dalje čitanje. Imamo junakinju u depresiji, imamo roditelje koji je ne razumeju i imamo Feliksa, koji je tu kao neki glas razuma. I koji je gej. E sad, u prvom trenutku meni je ta ideja bila skroz kul. Odmah je jasno bilo da će sama otići na odmor jer sam računala da joj je potrebno da se premesti na novu lokaciju kako bi došla do načina da isceli rane i svidelo mi se što je Feliks gej jer to šanse da se međ njima stvori neka romansa svodi na minimum, i samim tim, mislim se ja, ovaj roman sprečava da krene u pravcu ljubića. Ali Feliks je takođe i moje prvo veliko kolutanje očima. Jer njegov lik je sve ono što čiča Stole iz Pržogrnaca misli o pripadnicima lgbt+ populacije. Karakterizacija njegovog lika svela se na žurke, seks i drogu. Kao super je ortak, ali zašto ne bismo pomenuli koliko je promiskuitetan tako što ćemo svako malo naklapati o njegovim avanturama sa studentima u Parizu. Super žurkica, malo se pilo, duvkalo i šta god, onda su otišli kod njega u stan, a ujutru, dakle čim dobije ono što želi, Feliks nastavlja dalje dok siroti mlađani studenti ostaju zbunjeni i tužni.

*dubok uzdah*

Idemo dalje.

Uprkos svim komentarima, naša junakinja ipak sama odlazi u Irsku. Iznajmljuje neku kućicu od nekog, kao što sam i očekivala, super ljubaznog starijeg bračnog para i oporavak može da počne. I tu faktički roman počinje da propada. Koliko sam ja shvatila, dok je radila kao terapeutkinja, autorka je često sretala ljude koji su od nje tražili da im pomogne da se oporave od tuge i gubitka. Iz tih iskustava je, pretpostavljam, i proistekla ideja na kojoj počiva roman pa sam ja, oh naivna, naivna ja, mislila da će pomeranjem priče u Irsku, glavni fokus biti na unutrašnjem životu junakinje i njenom oporavku. Ali ne. Tema povratka u život  posle smrti porodice je i dalje prisutna, ali prelazi u pozadinu jer sad akcenat bacamo na… Tako je, novu ljubav.

*Čuje se Snežana Savić koja peva: nova ljubav, nova ljubav opet moje srce buuuudiiii.*

Sad, nije da sam ja u fazonu da žena treba da se zamonaši čim joj umre muž, daleko od toga. Samo mi je malo bez veze da svaki roman ovog tipa mora da se obogati frajerom koji će ženi pokazati da ima još ljubavi na ovom svetu i da nije sve umrlo sa prošlim ljubavnikom. Ali ajde, pročitala sam dovoljno ljubića da znam da i takva ideja može da upali, ako je taj novi dasa neki baš fini. Hoćeš vraga, ovaj dasa je sve, samo ne fini.

Lik se zove Edvard i nadrkan je bukvalno sve vreme. Mislim da je možda autorka imala u vidu neku modernu verziju Hitklifa, ali pošto joj manjka umeća, dobili smo najgoru karakterizaciju muškog lika u istoriji ljubića. Edvard je jedan neshvaćeni fotograf, kojeg je devojka prevarila i onda se on ponaša kao govedo prema svim ženama, osim prema tetki i sestri. Mada je i to za sestru diskutabilno. Sve te informacije saznajemo od sestre i tetke, što valjda treba da nam omekša srca i mi kao treba da razumemo njegovo ponašanje, jer osim što je prevaren, on je takođe imao i jako nesrećno detinjstvo i komplikovan odnos sa ocem. Stvarno?

Ne znam kako bilo kome, a naročito jednoj terapeutkinji, može da padne na pamet da se nevaspitanje i nasilje mogu pravdati činjenicom da je osoba imala nesrećno detinjstvo. Jer da, osim što je nadrkani džiber, Edvard takođe ima izuzetno nasilne epizode, čak i prema Dijan, mada njegova sestra kaže da on ima baš čvrst moralni kodeks i da nikada ne bi podigao ruku na ženu. Možda stvarno ne bi podigao ruku na ženu, ali bi je zato vrlo rado gurnuo na zemlju, što se, očito, ne vodi kao nasilje. A kako se sve to zbilo i šta nam taj događaja još govori o Edvardu? Baš za doček Nove godine, u taj irski gradić dolazi Feliks i konstatuje kako je Edvard zgodan i bla bla. I onda se Edvard i Dijan nešto sporečkaju i ona mu kaže nešto tipa da se sviđa Feliksu i da bi se ovaj rado poigrao sa njim i Edvard poludi i odgurne je tako da se ova skrši. Homophobic much? Mislim, ne znam. Je l ta scena treba da nam kaže da je on ponosni Irac kome je neka brbljiva Francuskinja udarila na čast? Jer ako treba, onda je autorka opasno omanula.

Nasilje postaje eksplicitnije kako se priča zagreva. Najpre je tu fizički okršaj sa Feliksom (mislim na tuču, nema nikakvog prenesenog značenja). Ako je neko i mislio o njemu kao o nekom misterioznom tipu ovo je trenutak kada bi trebalo da prestane jer njegova agresivnost i sklonost ka nasilju postaju sve uočljiviji. Onda dolazi do razvoja stvari između Dijan i Edvarda. Oni se, dakle, na početku njenog boravka u tom mestu ne podnose, onda on nju spasi (naravno), pa mu onda ona pričuva psa pa se ispostavi da se ipak malo podnose. Dovoljno da odu zajedno na vikend, na mesto koje njemu mnogo znači i na koje nikada nije poveo nikoga. To nam pokazuje da se baš zagrejao za našu junakinju, ali on će i dalje da izigrava muškarčinu i neće baš da bude najjasniji u svojim namerama. I taman kad se probiju kroz sve male signale i dođu do konkretizacije odnosa, nastupa plot twist! Pojavljuje se njegova devojka!

NISTE TO OČEKIVALI, JE L’ DA?!

Da, ona devojka što ga je jadnog prevarila! Počinje drama! Likuša upada u njegovu kuću, on je sav kao u zbunu, likuša viče da mu je žena, Dijan kupi svoje prnje i istrčava napolje. Šta Edvard radi? Ništa! Ostaje u zbunu! A ona, ta bivša devojka, zamišljena je kao jedna femme fatale i manipulativna kučka, d’izvinete, jasno jer kako bi drugačije parirala ženi koja voli knjige i kafu i živi u najromantičnijem gradu na svetu. Ali toliko je nespretno jadna opisana da više liči na neku karikaturu nego na normalnu junakinju. Jedino smešnije od ovoga je scena pri kraju kad ta bivša devojka psu govori kakvi su joj planovi za budućnost sa Edvardom (između ostalog, planira da uspava psa) i bukvalno samo fali da se nasmeje Ursula u Maloj sireni. 😀

Nego, da se vratimo mi na priču. Sad je naša junakinja ljuta na sebe jer je tako brzo popustila i ljuta je na Edvarda jer joj nije rekao da ima devojku i spas će potražiti u lokalnom baru gde će se bukvalno obeznaniti od alkohola i, kako to uvek biva, nabacivaće joj se neki dasa i onda će Edvard da uleti i ubije boga u njemu. Vrlo viteški. Autorka će se potruditi da malo ispegla stvar pa se vraćamo na tužnu istoriju o njegovom odrastanju a pošto pak pojma nema o pisanju i kreiranju priče, opet koristi sestru za to pa tako od nje saznajemo da mu ona likuša uopšte nije žena, nisu čak ni u vezi, nego je veštica došla da mu ponovo zagorča život jer ne zna šta hoće i/ili ne ume da gubi, nije baš objašnjeno koji od ta dva razloga je motiviše. I Edvard je isprebijao lika sa kojim ga je prevarila ta bivša devojka. Mislim, on je baš dugo razmišljao šta sa tom vezom da radi, ali nije želeo da je ostavi i nije znao kako da se od nje udalji na fin način, jer on je stvarno fin mladić, zato se i sad nije snašao i stvarno ne bi on tukao tog lika, ali eto bio je povređen, toliko se dao u toj vezi a ona je to prljavo iskoristila i prosto se desilo…

Image result for nope gif

A kraj je tek priča za sebe. Zbrzan i nabacan na dvadesetak stranica, on je zapravo priprema terena za nastavak. Dijan odlučuje da se mane nove ljubavi i vrati se u Pariz. Ona i Feliks se bacaju na renoviranje kafea i knjižare, naručuju nove knjige i gledaju u novo sutra. Ona i dalje misli na Edvarda. Feliks ne menja način života. Sena teče. Život ide dalje.

I tako je propala jedna fina zamisao. Vraćamo se na priču o naslovu i očekivanjima. Nisam, naravno, očekivala roman za koji bih rekla da će postati klasik, dakle znala sam da je u pitanju limunadica. Ipak, očekivala sam da će ovo biti priča o ozdravljenju, o ponovnom pronalaženju sebe u koordinantnom sistemu konfuzije. Majke mi sam mislila da je naslov proizvod svega: kao prošla je kroz pakao i sad je srećna i čita i pije kafu. I još više od toga, i mi smo srećni zbog nje dok čitamo (njenu priču) i pijemo kafu. Kad ono, ćorak. Ovo je skoro kao onaj niđe veze momenat kada su film Runaway bride preveli kao Zgodna mlada. Samo što ovde nije do prevodioca, nego do autorke, odnosno njene izdavačke kuće. I evo, 48h nakon čitanja, ja i dalje ne znam da kažem ko su na kraju ti srećni ljudi koji čitaju i piju kafu? Ono dvoje nesrećnika što dolaze u njen kafe i piju iz prljavih čaša? Ona i Edvard, koji nije uzeo knjigu u ruke? Mi jer nismo iskusili ništa slično onome što se desilo junakinji i/ili mi jer iz njene priče treba da naučimo da cenimo svaki dan na ovoj planeti bla bla što kao tema uopšte nije ni dotaknuto, al ajd. Bukvalno ništa u ovoj knjizi ne funkcioniše kako valja i ja stvarno nikada neću razumeti kako je, do vraga, ovo uspelo da postane globalni hit. I mada uvek tvrdim da svako treba da čita ono šta mu se hoće, apsolutno nameravam da prilazim ženama u knjižari i govorim im:

ezgif-1-5e88dd457c

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.