A-5491

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, palo mi je na pamet dok sam završavala knjigu Bio sam samo broj. Reč je o životnoj priči Alberta Seda, koju je na papir stavio Roberto Rikardi. Ova knjiga nije prva ispovest preživelih logoraša koju sam pročitala, zbog čega je, iako protiv moje volje, poređenje bilo neminovno. Pa ipak, koliko god da su slična, sva svedočanstva preživelih logorašica i logoraša su u isto vreme i različita i svako vas lomi na različite načine. Gotovo mesec dana pokušavam da smislim prikladan tekst o ovoj knjizi. Nekoliko puta sam, tražeći inspiraciju, skoknula u virtuelne kutke Hane i Katarine, žena koje o ovoj knjizi već pisale, ali jedino što sam pronašla bio je zaključak da su one rekle sve što bih i ja. Ta činjenica je poklebala moju ideju o pisanju te sam čitanje nastavila bez uobičajnog odvajanja delova koje bih prokomentarisala u tekstu. A onda sam, na samom kraju knjige, dobila odgovor na pitanje koje mi se vrzma po glavi od trenutka kada sam prvi put čitala o Holokaustu. I zato, eto mene, eto vas i evo zbog čega mislim da je ispovest Alberta Seda knjiga koju treba pročitati i u lektire uvrstiti.

Običaj nalaže da, pre nego što se pozabavimo temom, kažemo uopšteno o knjizi. Nisam baš sigurna da to mogu da izvedem u ovom slučaju jer je objektivnost napustila čim sam pročitala predgovor. Ali hajde da ne bude da nisam probala. Kao što već rekoh, Bio sam samo broj jesu sećanja Alberta Seda, italijanskog Jevrejina, i to sećanja na deset meseci provedenih u logoru Aušvic. Njih je sredio i pred javnost izneo izvesni Roberto Rikardi,  italijanski vojnik koji je pušku zamenio olovkom (ok, tastaturom). Iako je on pre svega spona između publike i govornika, Rikardijev glas takođe čujemo u pomenutom predgovoru, zatim pogovoru na kraju u pismu napisanom Albertu a koje je dođe kao neki zaključak nakon Albertove ispovesti. Posebno mi je zanimljiv bio taj pogovor, kratki putopis, nastao nakon što je Rikardo obišao sva mesta na kojima Alberto boravio od rodnog grada do Aušvica. Specijalno me je zanimalo kako će izgledati kada stigne u sam logor. Jednom sam obišla Dahau. Stvarano je bio kratak obilazak, stigli smo možda sat vremena pred kraj radnog vremena kompleksa. Nikada neću zaboraviti taj mir i tu tišinu šume, kao ni trentutak kada sam prvi put videla ostatke pruge, one su moj najjači utisak. A Rikardo je zapisao ono što sam i sama pomislila: koliko ih je ovuda koračalo, koliko ih se nije vratilo. Zbog toga nisam obraćala pažnju ni na stil ni na formu. Ova knjiga mi je u svakom smislu dala sve što sam od nje očekivala.

Nakon što završite Albertovu priču, jasno će vam se ukazati ciklusi u njegovom životu, neujednačeni, ali ipak primetni. Prvi, koji je logično započet rođenjem, završen je danom kada je prestao da bude dečak i postao Jevrejin. Kada su rasni zakoni stupili na snagu, Alberto je, kao i mnogi, lišen osnovnih ljudskih prava. Život u ratnim uslovima postaće još teži kada Nemci okupiraju Rim. Dva dana po početku okupacije, komadant SS trupa Teodor Daneker (inače Ajhmanov bliski saradnik, ako me razumete, čistio je i na teritoriji Jugoslavije) naredio je da se jevrejsko stanovništvo uhapsi i racije su počele. Više od 1000 ljudi deportovano je u Aušvic; među njima su bili Alberto, njegova majka i tri sestre, Anđelika, Fatina i Ema. Od svih Jevreja deportovanih tokom okupacije Rima, vratilo se njih 16, među njima Alberto i Fatina.

Dolaskom u Aušvic, Alberto više nije (samo) Jevrejin. On je sada A-5491. Trenutak svođenja celog identitata na jedan broj početak je novog ciklusa u životu Alberta Seda, ciklusa u kojem je život pred njega stavio nova, gotovo nesavladiva iskušenja: gasne komore, glad, težak fizički rad, zimu, marševe smrti. Scene kojima je prisustvovao učinile su da preispituje postojanje Boga, ali i čoveka. Svakodnevnica u paklu učinila je da se pita želi li da (pre)živi. Pa ipak jeste; u trenucima kada se svetlo u njemu gasilo, našao bi se neko ko bi se potrudio da ga ponovo upali. Jer onoga trenutka kada je stupio u prostor iza bodljikave žice, Albertova sudbina povezala se sa sudbinama drugih logoraša pa su se na mestu u kojem je vera u ljude nestajala izlaskom iz stočnog vagona, stvarala doživotna priljateljstva. Svaki od njih zatečen je u ličnoj borbi za preživljavanjem, uz svest da svako pokazivanje slabosti može biti kobno, i mi koji smo sa druge strane teksta, svesni smo toga pa načini na koje su pomagali jedan drugom deluju zadivljujuće. I dok se iz toplog i (naizgled) sigurnog doma divimo ljudskosti koju prikazuju, ton kojim Sed pripoveda kao da nas navodi da se tim potezima i iznenadimo. Možda nesvesni (ili prosto učitani) Sedov potez naterao me je da razmislim šta bih ja radila da sam se našla u nekoj od tih situacija. Volela bih da mogu da kažem da bih nesebično istupala i postupala, ali prava je istina da niko od nas ne zna od čega je skovan dok se ne nađe u tako ekstremnoj situaciji.

Albertova priča zbog toga jeste i jedan spomenik svim malim herojima koji su tokom okupacije radili sve što je bilo u njihovoj moći da pomognu ugroženima, uprkos smrtnoj opasnosti u koju su mogli da dovedu sebe i svoje najmilije. Gospođa Frančeska koja je skupljala porudžbine za Albertovu majku kada su njoj rasni zakoni zabranili da radi i koja je sačuvala jedinu porodičnu fotografiju, jedino što je ostalo od petočlane porodice Sed. Onda sjajna kućepaziteljka Eufemija Agosti koja je ispred nosa crnokošuljaša spasila bebu praveći se da je njena nećaka. Ili nadozornica internata Erminija koja je dečake sakrivala u podrum. Ne zaboravimo Odoarda Fokerinija, zaposlenog u redakciji lokalnih novina, koji je zahvaljujući pristupu štamparskoj presi štampao lažna dokumenta i novac za one koji su bežali u Švajcarsku. O bitkama i onima koji su se u njima istakli s pravom su ispisane stranice i stranice, ali hrabrost ljudi koji su se borili van frontova je podjednako važna, ako ne i važnija, danas možda vise nego ikad.

Vratimo se Albertu.

Sa prolećem 1945. A-5491 je ponovo postao Alberto Sed.

20191114_150515.jpg

Ispostaviće se da fizička sloboda nije dovoljna za početak novog životnog ciklusa. Iskustvo Aušvica zauvek je obeležilo njegov život, odredilo njegove odnose prema voljenima, prema društvu, prema svakoj noći i svakom novom jutru. Sećanja su toliko intenzivna da ih je ponekad nemoguće odvojiti od stvarnosti. Život pod teretom naziva jedan od preživelih teško se mogao nazvati životom. Stvari koje su ga zanimale pre deportacije, vise nisu mogle da donesu zadovoljstvo i mir. Zbog noćnih mora koje su ga vraćale iza bodljikave žice, odlagao je san. Pa ipak, korak po korak, Alberto pronalazi volju za životom. Pronalazi posao. Zaljubljuje se i stvara porodicu. Njegovu, kako kaže, osvetu fašistima. I kada vam se otme uzdah olakšanja, Alberto vas podseti da nikada u rukuma nije držao svoje ćerke, niti unuke jer je u Aušvicu bio deo rituala u kojem vojnici bacaju tek pristiglu decu u vis a zatim na njima vežbaju gađanje. Nakon toga, Alberto je konstantno osećao strah da bi se u trenutku kada dete uzme u naručje, iza njega mogao pojaviti neko ko bi viknuo da dete baci u vazduh. Ovo njegovo priznanje je, za mene, jedno od onih koje ću teško zaboraviti.

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, potvrdila je ispovest Albertove sestre, Fatine, koja je u trenutku ulaska u logor imala trinaest godina. Zajedno sa četiri godine starijom sestrom Anđelikom, Fatina je prošla prvu selekciju i poslata je na rad. Alberto sa publikom ne deli mnogo detalja vezanih za njenu subdinu jer ni ona nije sa njim podelila mnogo. Sve je stalo u nekoliko rečenica, dovoljnih da ti se srce sledi. U jednom trenutku, Fatina je poslata u baraku doktora Mengelea, ali, ispostaviće se, eksperimenti Anđela smrti nisu najtraumatičnije iskustvo koje je preživela. Bila je nedelja, dan dosade, najopasniji logoraški dan. Vojnici su nahuškali pse, opkladivši se koji je besniji. A zatim su ih pustili na odabranu žrtvu. Mesec dana pred kraj rata, Anđelika je bila odabrana žrtva a Fatina je gledala kako joj sestra umire. Za razliku od Alberta, koji je uspeo da živi sa sećanjima na život u logoru, Fatina se s njima borila do kraja svog života.

Šta je doživeo i preživeo u koncentracionom logoru, Alberto godinama nije delio ni sa kim, čak ni sa suprugom Renatom. Međutim, kada je jednom priča izašla iz njega, nastavila je da putuje. I to je poslednji početak Alberta Seda, koji, za razliku od njegovog zemaljskog života, neće imati svoj kraj. Nakon intervjua koji je sa njim uradio Rikardi, Sed je odlučio da svoju priču podeli sa onima na kojima je budućnost: ostatak svog života proveo je obilazeći škole i sa učenicama i učenicima ragovarao o užasima Holokausta. Sve do 2. novembra ove godine, kada je preminuo. Sada ova knjiga to radi umesto njega.

I stigosmo do pitanja tj. odgovora koji sam pomenula na početku ovog ne baš reprezentativnog teksta. Ne može tekst na ovom blogu biti lišen lične priče, računam da ste na to već navikli. Za termin Holokaust saznala sam i pre polaska u prvi razred, kada sam među starim knjigama pronašla mamin udžbenik iz istorije. Prvo je to bila samo knjiga iz koje je mama učila i uz pomoć koje sam ja učila svoje lutke. U nekom trenutku sam počela da je čitam; ostale su mi u sećanju dve stvari. Prva je reč Holokaust, reč koju ne umem da pročitam bez sricanja i ispovest jedne Ruskinje koja je govorila o okupaciji Lenjingrada. Sporadično bih priupitala roditelje zašto ovo, zašto ono, šta znači ovo, šta znači ono. I moram da kažem da su moji bili poprilično strpljivi, nije bilo izbegavanja pitanja tipa mala si, nije to za tebe, učićeš o tome u školi. I ja bih uglavnom bila zadovoljna odgovorima, mada je pitanje ipak uvek ostajalo bez odgovora: zašto? Ne znam kako je s vašim generacijama, ali moja je o Drugom svetskom ratu učila vrlo oskudno. U osnovnoj školi, jedva nešto. Bilo je dovoljno da znaš nekoliko datuma, ko je kad kapitulirao, ko je bio Romel a ko Aleksandar Ler (niko te nije pitao ko je Sava Kovačević, npr.), Hirošima i Nagasaki i aj ćao. U gimnaziji tek mrka kapa. Imali smo sjajnog profesora u gimnaziji, Marijo mudra šta je taj sve znao! I jedva sam čekala četvrtu godinu kad ono moša – u Devetoj se nastava istorije završila poklopila sa završetkom Prvog svetskog rata. A ja, opet, nikako nisam odustajala, baš zbog maminog udžbenika koji je u međuvremenu nestao u jednoj selidbi. I koliko god knjiga da sam pročitala, bilo da su stručne, bilo da su lična iskustva, bilo da je reč o fikciji, to jedno zašto je uvek ostajalo bez svog zato. I mučilo me je što ne mogu da razumem, što posle svake nove informacije imam bar još dva pitanja. Odgovor je, sad vidim, vrlo jednostavan. Roberto Rikardi kaže:

„Shvatanje je suviše blizu prihvatanja. Žao mi je, to je rijeka koju ne želim da prijeđem.”

Za mene je to dovoljno. Neke reke i ne treba prelaziti.

Ispovest Alberta Seda, publika u regionu može da pročita zahvaljujući izdavačkoj kući Imprimatur. Od skoro, njihova izdanja možete naći u knjižarama Delfi SKC i onoj u Knezu, a Novosađani mogu da ih potraže u knjižari Zenit. Iza ove izdavačke kuće stoje moji sajamski saborci i knjige su im stvarno vredne pažnje. Imam još nekoliko naslova na tapetu, o jednom sam već pisala (x). A vi budite dobri i pružite im podršku, mi knjigoljupci treba da se držimo zajedno. ❤

P. S. To što sam sa Borisom i Sonjom popila pivo (ok, dva), apsolutno nije uticalo na ovaj tekst, niti će uticati na sledeće.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. Jeste, uvodnu rečenicu sam pozajmila od Tolstoja i prilagodila je sopstvenim potrebama.

SMRT FAŠIZMU! SLOBODA NARODU!

Prvi put s majkom na Noć knjige

Opet sam kupila knjige. Mislim, majka ih je kupila. I ako me ikad bude ukorila zbog nemanja mere prilikom kupovine knjiga, podsetiću je na ovaj petak 13. – dan kada je podlegla euforiji koju nosi kupovina knjiga.

Već smo naučili da nisam neka ljubiteljka masovnih manifestacija, slabo se razumemo gužva i ja, pa i ne razmišljam o njima i niti pravim neke spiskove i planove. Ne bih ni ovaj put išla, nego se desilo da je majka odlučila da napuni svoju novu policu. Spomenula sam joj Noć knjige pre neko veče, ne znam ni kako smo došle do toga, još joj kažem da pregleda sajt i vidi šta joj se sviđa pa možemo da se prošetamo ako ne bude bilo hladno. Nađe ona četiri knjige, nađem ja pet. Dogovorimo se da je to ipak previše i da svaka uzme po dve, tako je jedino fer. Stigne i taj petak 13. al vidim ja nema nje, ništa ne spominje, šalje samo redovne fotografije novogodišnjih ukrasa koje je pazarila. I rekoh pa to je ok, i tako imamo previše nepročitanih knjiga, pozz za sajmove knjiga. Kad ja u kuću, vidim ona u potpunosti za Noć knjige spremna i pošto sam pre svega jedna dobra kčerka, krenem u pola devet na Noć knjige.

Kad sam videla more ljudi koji ulaze u Big fashion, počela sam da se molim da krenuli u bioskop. Univerzum ili ko god da sluša, uslišio/la je moje vapaje jer u našoj maloj knjižari jeste bilo sveta, ali nekako nije bilo gužve: ljudi jedni drugima dodaju knjige, delili preporuke, mlađi starijima čitaju blurbove sa korica. Jedino nisam uspela da se udam do kupovine, po tome znam da se nisam našla u nekom Holmarkovom filmu. A majka… Kakav spisak, kakve dve knjige?! Okrenem se – nje nema, nađem je kod trilera: uzmi nešto, al da nije puno krvavo. Tražim ja tako, tražim dok Šanaja Tvejn peva kako nije impresionirana nekim tipom, padne mi na pamet da je dugo nisam ni čula ni videla, šta li se s njom dešava i u nekom trenutku shvatim da sam izgubila mamu. Krenem da je tražim pogledom kad evo nje, donosi Andrića: da ti uzme majka za školu? Ne stignem ni da odgovorim, ona već u rukama ima četiri knjige i kaže: sine, odoh ja na kasu. Ti sad biraj nešto za sebe, ja ću da nam čuvam red. Na njene tri, ja sam dodala još toliko, jer tako je jedino fer. Evo šta smo odabrale, da ne kažem ulovile.

Majka bira:

Tes Geritsen – Suvenir: za dvojac Ricoli i Ajls sam čula zahvaljujući seriji, da ne beše Delfi kutka ne bih ni znala da postoje i knjige. Izvukla sam Hirurga i Suvenir, majka je odabrala ovaj drugi. Kažem mami da su žene u Delfi kutku mahom oduševljene Tesinim romanima, a njoj ako se ne svidi spakovaćemo Ljubici da nosi u Emirate. Ljubičin čkode je inače Egipćanin, što je posle bilo predmet sprdnje, stvarno nismo zbog toga uzele knjigu, Ljubice. Elem, deluje kao fini trilerčić za zimske dane. I biće to nešto što će cela kuća da čita, svi volimo ubistva u muzejima, ne znam kako to da objasnim.

Dr Nele Karajlić – Solunska 28: fun fact: najbolje partije lastiša, odigrala sam baš u Solunskoj. Moja kuma i dalje živi u toj ulici, zgradu od pomenutog broja. Zbog toga sam pikirala ovu knjigu odmah po izlasku iste, ali sam od jedne drage žene čula da je meh, pa sam odustala od kupovine. Majka, sa druge strane, misli da je Karajlićev humor baš to što joj treba i premda ja nisam sigurna da će u knjizi naći to što traži, podržala sam njenu nameru da je kupi. Kupovina nastavka zavisiće od toga kako joj se svidi prvi, logično.

Marta Hol Keli – Jorgovan uvek cveta posle zime: kada mi je spomenula naslov ove knjige, učini mi se da je ljubić. Onda mi mati prepriča šta je pročitala na sajtu: tri žene, Drugi svetski rat, pokret otpora. :dubokuzdah: Poukšavam da ne očekujem ništa, da ne bude ispala kao sa Pletenicom (x), al što bi mati rekla: to je i tako moja knjiga, ti sudi o svojim.

Da, mama. 🙄

Evo što sam odabrala da o njima sudim:

Lusinda Rajli – Anđeosko drvo: prvo, svi znamo koliko sam slaba na trešiće. ❤ Drugo, izvesnog vremena upala sam u toliki slump da nisam mogla ni novine da čitam. I slučajno u biblioteci nabasam na Devojčicu na litici, koju je napisala pomenuta drugarica Rajli. Krenem jedno veče da čituckam, čisto da vidim o čemu se tu zapravo radi i presedim celu noć. Nisam baš bila zadovoljna knjigom, kraj mi je baš bio nekako nezadovoljavajući, ali kriza ode kao rukom odnesena. Od tog trenutka drugarica Rajli ima specijalno mesto u mom srcu, a pošto sam trenutno u fazonu božićnih povrataka u napuštene domove i misterije koje tamo čekaju glavne junakinje, ovo nisam mogla da propusitm.

Ivana – Vonka Prokić – Rovinjska vrata: da, paaaa, svi znamo i to da sam slaba na romane čija je radnja smeštena period SFRJ. Merkam ovu knjigu već neko vreme, pa ako uđe u uži izbor za NINa (u šta sumnjam) taman ću da budem spremna. Verovatno će biti prva od ove tri koju ću pročitati. Blažena naša Jugica, ako ništa, bar nam je dala sjajnu scenografiju za romane. ❤

Džon Stajnbek – Istočno od raja: kontam da ovo ne moram da objašnjavam. 😀 Ništa Stajnbekovo nisam školovala od vremeni pa do sad i red je da to menjamo. Rekoše mi da krenem do knjige O miševima i ljudima jer kao najmanja je obimom pa ako mi se svidi da pređem na Plodove gneva i Istočno od raja, ali ja ne bih bila ja kad ne bih kontrirala. 🤷🏻‍♀️ Velika, velika očekivanja gajim, pa ćemo videti.

Pokazalo se, drage malobrojne čitateljke i još malobrojniji čitatelji, da je odlazak sa majkom u kupovinu bio plodonosan. Ponudila se čak i da mi kupi biografiju Koče Popovića, a.k.a moje partizanske simptaije, ali avaj, nije je bilo. Nisam mogla da pronađem Alijas Grejs, i to mi je baš žao, ali dobro, kakva me sve sranja (izvinte na prostoti) čekaju do kraja ove godine i u prvim danima sledeće, već ću ja naći trenutak da se počastim. 🤷🏻‍♀️📚❤

Srećne nove knjige svima koji slave. ❤

Kako da objasnim detetu?

9. decembar 2019.

Dragi dnevniče,
Javljam se sa dobrim vestima. Znaš kako se uvek desi da zadam sebi neku listu knjiga koje treba da pročitam u određenom mesecu pa je nikad ne ispoštujem? E pa, javljam ti sada da se stvari polako menjaju. Doskočila sam samoj sebi, dragi dnevniče. Nakon dva sajma i gomiletine knjiga koje sam dovukla, obećala sam sebi da ću svakog meseca pročitati bar dve knjige iz sajamskih ulova. I uspevam! Završih baš jednu, jest bila kratka, ali je sadržaj bio dovoljno izazovan pa rekoh što ne bih napisala red, dva, tri. Okm 1900 reči, nije kao da sam učila da budem sažeta. Al brzo se čita, majke mi.

Ako si, dragi moj dnevniče, sa pažnjom ispratio moje avanture sa Beogradskog sajma, onda si sigurno primetio da sam od dobrih ljudi iz Odiseje dobila razne knjige, među kojima se našla i knjiga zanimljivog naslova Mladi trogloditi. Moguće da ću nekom trenutku napisati trigliceridi, žao mi je, nije bilo namerno, moj je mozak smiješna robota. Elem, roman je delo francuske književnice Emanuele Pagano, prvi put je objavljen 2007. godine a 2009. nagrađen je Nagradom za književnost Evropske unije. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, nisam imala velika očekivanja, delom zbog toga što znam koliko kvalitet dela nagrađenih ovom nagradom može da varira (setimo se, na primer, gospodina Gasta Grebera) a delom i zbog obima knjige. Znam, znam, nikad ne treba donositi zaključke na osnovu fizičkih karakteristika knjige, ali dragi dnevniče, kada se knjiga bavi temom transrodnih osoba ne očekuješ baš da će sve fino da se upakuje na svega 116 stranica. E da! To nisam rekla! Roman Mladi trogloditi bavi se pozicijom transrodne osobe u društvu, prateći na zanimljiv način odrastanje u malom mestu, proces tranzicije i život nakon prilagođavanja tela rodnom identitetu.

Pazi ovako: ovo je priča o Adel, ženi koja vozi školski autobus. Radnja je smeštena u francusku oblast Ardeš, koja se pod pritiskom savremenog doba menja, ostajući pritom bez stanovništva. To naravno znači i manji broj dece što opet dovodi do zatvaranja škola pa tako sva deca u okrugu imaju isti cilj – mali grad i škole u njemu. To takođe znači da su Adelini putnici različitog uzrasta, ali i ekonomskog statusa, što celoj priči daje zanimljivu pozadinu. Roman prati period od nekih šest meseci i na prvi pogled, prikazuje njihova putovanja od kuće do škole od škole do kuće tokom zimskog polugodišta. Ipak, dok sledimo Adelin tok misli, shvatićemo da ona nije neko ko ih samo prebacuje od tačke A do tačke B, već im postaje i prijateljica, neko kome mogu da se povere, neko ko razume njihove godine i postupke. I kroz njena razmišljanja i razgovore sa decom, polako otkrivamo i ko je Adel van školskog autobusa – postaće nam jasno da je ona pridošlica u rodnom mestu, zbog čega je meta znatiželje i nagađanja. Kako to mislim pridošlica u rodnom mestu? Pa lepo. Vratila se posle izvesnog perioda i niko je ne prepoznaje. Jer upravo je Adel, dragi moj dnevniče, transrodna osoba čijim se životom ovaj roman bavi.

Dakle, Mladi trogloditi. Manje vise sam te uputila u radnju zato ću se sada fokusirati na ono što su po meni uspeli i manje uspeli aspekti ovog romana koji sam samovoljno smestila u YA romane toka svesti. Pred čitalačkom publikom, našao se skup unosa koji liče na dnevničke. Kažem liče jer nije svaki unos započet datumom. Njime se obeležava prvi unos u određenom mesecu dok za ostale možemo da nagađamo za koji su dan vezani. Umeto datuma, tekstove u većoj meri određuje mesto dešavanja – na putu do škole/gimnazije, predah, na pauzi, sama, i td. Zanimljiv postupak, rekla bih, jer nam to najpre govori da će priča u prvi plan izbaciti prelomne događaje, dok u isto vreme pokazuje ukazuje i to da nema velike razlike u svakodnevnici te da su Adeline aktivnosti istovetne svakog školskog dana, što opet može mnogo da kaže o junakinji i odnosu koji zajednica ima prema njoj. S druge strane, ono što nam ovi nazovi dnevnički unosi pružaju, jeste mogućnost da u isto vreme (čitaj u istoj rečenici) budemo i u prošlom i u sadašnjem trenutku. Obilazeći celu visoravan, Adel je često zatečena veličanstvenim prirodnim prostranstvima, veoma lepo i slikovito ih opisuje a vremenske prilike često su povezane s onim što sama junakinja misli i oseća – skoro kao da plovimo kroz neki romantičarski spis. Priroda je zapravo okidač Adelinih sećanja na mladost provedenu u tom pejzažu a mladost beše, kao i priroda u Ardešu: lepa i surova.

20191212_112339 (1).jpg

Evo gde priča postaje zanimljiva i gde se, avaj, javljaju problemi. Svako pažljivo čitalačko oko primetiće smenu u rodu glavnog narativnog glasa. Kada govori o trenucima koje trenutno proživljava, Adel progovara u ženskom rodu. Kada se seća odrastanja, narativni glas obraća nam se u muškom rodu. Adel će nam kroz svoja sećanja polako stavljati do znanja da sa rodom nikada nije imala problem. Džudit Batler bi joj bacila petaka jer šta je rod, ako ne društvena konstrukcija? No kako svet nije idealno filozofsko društvo, niti je bilo šta u njemu idealno, činjenica da znaš da tvoj pol ne prati rod s kojim se identifikuješ neće olakšati životne procese koji su sami po sebi dovoljno izazovni. Traumatično iskustvo odrastanja pojačano je prisustvom smrti koja je u ovom romanu uvek vezana za proces rađanja, što je, opet, iskustvo kroz koje prolaze samo žene. Mislim da ta činjenica dodatno naglašava značaj odnosno ništavnost tela koje je za Adel uvek predstavljalo područje borbe. Tokom odrastanja se osećala nelagodno zbog nesklada između onoga što oseća i onoga što jeste, ali i zbog manifestacija tuđih tela, prevenstveno bratovljevog. Poređenje i predočavanje svega što decači treba da budu i rade (primer kako patrijarhat uništava i dečake, praveći od njih svoje verne sluge), unose dodatnu napetost koja je jedana od većih pokretača radnje. Napuštanje rodnog mesta radi školovanja otvoriće mogućnosti da Adel postane ono što je oduvek osećala da jeste, ali do procesa tranzicije treba doći a ono što sledi nakon toga teško je koliko i odrastanje.

Možda ne želimo to da priznamo, ali naše odluke u suštini ne utiču samo na našu budućnost. Čak i one o kojima najviše promišljamo i koje su sasvim sigurno najbolje za nas, uvek prete da poremete krhke veze sa onima sa kojima smo bliski jer malo u prelomnim trenucima retko ko uspeva da na trenutak sopstvena osećanja ostavi po strani. Odnosi u porodici u kojima je odrastala junakinja ove priče trajno su narušeni smrću majke (ako neko planira da broji opšta mesta, evo jednog). Otac i (tada) dva sina ostaju zatečeni tragedijom koja ih je iznanda pogodila i svaki od njih trojice se sa gubitkom nosi na svoj način. U prvi plan tada izbija odnos između dva brata. Autorka je njihov odnos konstruisala tako da mu ne manjka ljubavi već razumevanja što je dosta zanimljivo jer obično jedno podrazumeva postojanje drugog. A ipak, kako odrastaju, obojici postaje jasno da ne rastu na isti načni što Aksel, mlađi brat, ne uspeva da kanališe na pravi način pa tako, prateći vekovima utvrđen put inicijacije u muškarca, ne propušta priliku da nad slabijem manifestuje svoju fizičku snagu. I kada deluje da je s godinama došlo i razumevanje i da je Aksel, ako ne prihvatio, onda bar naučio poštuje to što mu se brat identifikuje kao žena, u gradu u kom su iznajmili stan, oni se predstavljaju kao par. To niko ne dovodi u pitanje jer telo Akselovog brata više liči na žensko (on sam započinje proces tranzicije, što je meni bilo baš tužno). Čak i ako ignorišemo prvu wtf?! reakciju, jasno nam postaje da je samo pitanje vremena kada će taj odnos pući jer ne samo da je zasnovan na laži koja se servira ljudima van porodice, on je prvenstveno zasnovan na obmanjivanju sebe i pokazuje samo koliko smo ograničeni društvenim normama koje, kroz neku nakaradnu ideju normalnosti, samo ubijaju spremnost pojedinca da stane uz onog koji mu je najbliži.

Iako jaz među njima postaje sve dublji i u nekom trenutku komunikacija se obustavlja u potpunosti, oboje rade istu stvar: okreću se sebi. Razlikuje se samo pristup. Aksel se okreće usamljeničkom životu: posao obavlja u samoći a cela situacija sa smrću majke i odbojnost ideje da njegov brat postaje žena stvoriće neku vrste netrpeljivosti prema ženama generalno. Adel se, s druge strane, otvara ka svetu. Nakon oporavka posle operacije, odlučuje se za povratak u rodno mesto i nov život u staroj sredini. Naravno, stanovništvo koje o njoj ne zna ništa, svoje neznanje nadomešćuje glasinama, ali deluje kao da se Adel ne osvrće na njih. Pronalazi posao, zaljubljuje se (u lovca ni manje ni više, malo sam prevrnula očima), pa čudnim spletom okolnosti ponovo pokreće kontakt sa bratom. A ta činjenica će biti ključ za rešavanje misterije koja se napravila oko nje.

I tako dođosmo do trenutka kada sve kreće nizbrdo. Desiće se u jednom trenutku da se Adel i njeni putnici nađu u životnoj opasnosti. Zbog toga što je odrasla na tom terenu, Adel uspeva da ih skloni sa hlaldnoće tako što ih odvodi do pećine pretvorene u muzej. I dok čekaju spasilačke ekipe, jedan od starijih dečaka otkriva Adelinu priču. Zanimljivo, to čini dečak čiju je majku zajednica prozvala vešticom, mada je način na koji je on došao do informacija o Adelinom životu vrlo zemaljski. Elem, dok sluša kako se odvijao njen život i kako je dospela tu gde jeste, Adel ćuti, ne prekida ga, u sebi poredi priču sa činjenicama. Mislim, ok – kada je već došlo do toga da zajednica sazna ko je zapravo Adel, pokušaj ućutkakvanja bi verovatno bio kontraproduktivan, moguće da je i samoj junakinji to jasno. Međutim, koliko god ovaj roman govorio protiv diskriminacije transrodnih osoba, ja bih rekla da je ceo pokušaj pao u vodu s odabirom načina na koji će ta informacija biti obelodanjena. To nije priča tog dečaka, to je Adelina priča i na njoj je da odluči da li će je, kome i u kojim uslovima ispričati. Razloge zbog kojih se odlučila na ovakav postupak, tumačim pre svega činjenicom da je autorki stalo da pokaže da je budućnost optimistična i da će zajednice čiji su reprezenti učenice i učenici koje Adel prevozi imati razumevanja za transrodne osobe. Druga stvar je karakterizacija same junakinje. Čini mi se da je rekavši svima istinu o njenom poreklu, dečak skinuo teret s njenih leđa, ali nisam sigurna koliko je taj postupak blizak realnom trenutku deklarisanja transosobe. U svakom slučaju, mislim da je Adel ta koja je trebala da bude ta koja bi otkrila svoj identitet, ako joj je do toga uopšte stalo.

I na kraju (da, stigli smo do kraja!), kakva je presuda, pitaš se. Pa sad, iako lično nisam oduševljena, ipak mislim da bi roman mogao biti vredan čitanja jer u neku rukua stvarno odgovara na pitanje kako objasniti detetu. Adelina priča može biti sjajan prvi korak u pokušaju da se okončaju predrasude koje se možda gaje prema transosobama. Znaš ono kad kumuješ na krštenju pa pop pita da li se odričete Satane? E tako nešto radi i Emanuela Pagano, samo što je njeno pitanje da li se odričete predrasuda? Na kraju ove knjige nalazi se zanimljiv i koristan priručnik za razumevanje svih pojmova vezanih za transrodnost i saveti kako o toj temi govoriti u novinarskom diskursu. Pročitajte ga i imajte u vidu da je Google vaš prijatelj. Taman da, kao na krštenju, pljunete na predrasude. Jer one i jesu đavolja rabota. Pu!

P. S. Dnevniče, brate, pa ne mogu da ti kažem zašto se roman zove Mladi trogloditi, nešto treba sam da otkriješ. Probaj ovde x ili ovde x. Ajd živ mi bio. ❤

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: epizoda Beograd

Da, došlo je vreme za moje iskreno čuđenje kako se, k vragu, skupila ova gomiletina knjiga koju gledam ispred sebe. Čitala sam juče neke komentare vezane za postove o tome koliko je ko knjiga kupio i koliko je novca potrošio i razmišljam tako o nekim porukama koje sam razmenila tokom sajma i malo mi je bzvz što se ljudima nabija krivica što su kupili više od tri knjige. Ako sama zaradim svoje pare, valjda mogu sama i da odaberem na šta ću ih potrošiti, zar ne? I gledam posle moju gomilicu i zaključim da je zapravo problem u tome što sam kupovala u etapama svaki dan po knjigu, dve, tri (ok, nekad i pet) i eto, nakupilo se. I bi mi milo oko srca jer znam da će jednog dana moj legat biti super kul i da će u njemu svako moći da pronađe nešto za sebe.

Više od toga kako ko troši novac na Sajmu knjiga, mene bi zanimale neke druge stvari. Recimo to kako se u potrazi za knjigama zaborave osnove ponašanja pa se ne obraća pažnja na druge ljude ili šta se ostavlja iza sebe nakon završenog posla u klozetu? Takođe bi me zanimalo zbog čega ljudi misle da su bolji od prodavaca i prodavačica? Evo vežbe za sledeći sajam: ako neko kaže dobar dan, slobodno odgovorite – besplatno je. Isto važi i za hvala, ne košta ništa, pa probajte nekom prilikom. I okrenite se za sobom u klozetu.

A sad knjige. Spisak, naravno, nisam imala, a i da jesam, verovatno ga se ne bih pridržavala. Znala sam da ću sigurno svratiti na četiri štanda, a sve ostalo šta uleti. I bogume, uletalo je, često, ali sam vodila računa da ne kupujem samo zato što je jeftino. Najviše knjiga sam kupovala dok sam delila kataloge, hvala svima koji su ih uzeli, a vi koji ste me gledali kao da vam prenosim šugu želim da vam se ne dopadne nijedna knjiga koju ste kupili. Šalim se, šalim se. Nema ljutiš, znam da ste too cool za nas jadnike koji radimo na Sajmu.

Dakle, četiri štanda: htela sam da im moja kupovina bude prva, znate ono kakva vam je prva kupovina, takav vam je ceo dan i mislim da mi je to je pošlo za rukom na štandovima Odiseje i Dokaz izdavaštva, pošto su mi bili blizu. CollageMaker_20191029_001609274.jpgSa štanda Odiseje ponela sam dva cegera i finu gomilicu knjiga, od kojih će se većina useliti u biblioteke malaca koje poznajem. Sebi ostavljam novu knjigu Jasminke Petrović Mene je teško ne voleti – sad šaljemo specijalni pozdrav Stašoniju, starom drugu, takođe dobrom čoveku, koja se pobrinula da ne ostanem bez potpisanog primerka. Fala ti druže, vodila bih te na kafu, al sam sve pare dala na knjige. ❤ Od finih ljudi iz Odiseje sam takođe dobila divne knige, o kojima ćete čitati do kraja godine, majke mi mile. Sto sati mraka već počela da čitam, Mladi trogloditi će najverovatnije biti moja pauza tokom tradicionalne #nonfictionnovember akcije. Medenjak sam pojela. ¯\_(ツ)_/¯

LRM_EXPORT_175450596447316_20191028_235353084.jpeg

Drugi štand koji sam obišla u želji da im kao prvi kupac donesem berićetan sajam bio je štand Dokaz izdavaštva. Nataša je tako jedno divno biće i ja sam je taaaako udavila, ali šta ću, ne mogu da se uzdržim kad nešto volim. A Dokaz me baš navukao na čitanje nordic noir žanra, toliko da planiram stručnije istim da se pozabavim. Kupila sam Živi pesak i sad sam ponosna vlasnica sva tri izdanja ove super kul izdavačke kuće. Nataša, ako ovaj tekst dođe do tebe, izvini još jednom na davljenju, ali nisam ja kriva što su knjige vam knjige taaaako super. ❤

Jedna od ukupno četiri knjige za koje sam znala da ću sigurno uzeti bio je novi roman Rute Sepetis pod nazivom Fontane tišine. Izdavač je Urban reads. Jedared sam iz biblioteke uzela U moru zrno soli i ostala sam bez komadića srca do kraja knjige tako da sam znala da ću je uzeti čim sam videla da izlazi. Nakon te kupovine, prestala sam da nosim karticu sa sobom, mada mi to nije previše pomoglo.

LRM_EXPORT_175309831545570_20191028_235132319.jpeg

Sledeća stanica: Partizanska knjiga. Moji podgorički saborci. Moj prvi izbor je bio YUgoslav, Ane Vučković. Kontam da ne moram previše da objašnjavam zašto, sve vidite iz naslova. 😀 Onda sam se setila da u svom legatu želim i dela Daše Drndić, pa sam uzela i njih. Babićev Yahoo već ima novog vlasnika. Saborci su nam poslednjeg dana doneli i partizan(s)ke krofne, a bedž je takođe super kul.

 

LRM_EXPORT_174922781918039_20191028_234419016.jpeg

 

Partizani nisu jedni podgorički saborci koje sam srela na Beogradskom sajmu. U hali 4 bili su i dragi ljudi iz izdavačke kuće Imprimatur. E njih sam isto davila, svaki dan kad krenem sa svojim katalozima. Mnogo mi je krivo što me je glupi sajam samleo do te mere da nisam mogla da se družim s njima i van hale, ali biće prilike. Naravno, pazarila sam i kod njih. I naravno, dobila sam knjiški poklon. 🙂 Uzela sam roman U mraku, češke autorke Ane Bolave i zbirku prika Mandarinske patke Milanke Blagojević, a Divlje gradove sam dobila. Uzela sam i još jedan primerak Kamenitih priča, ali sam ih već udomila. Mnogo se radujem čitanju Aninog romana; odvojila sam pet knjiga kojima ću se prvo posvetiti i U mraku je jedna od njih. I sledeći put kad se vidimo, mora pasti dupla tura, da nadoknadim ovu koju sam propustila. ❤

Ove godine sam fino pazarila i na štandu zrenjaninske Gradske biblioteke. Uzela sam Albaharija sam čitala samo jedan roman (jedan je ostao nedovršen) pa rekoh možda priče budu srećnije rešenje. Drame Milene Marković sam pokupila jer mogu da zatrebaju ako se jednog dana odlučim da završim ovaj fakultet (šalim se, krećem sa spremanjem opšte 3, živa nisam). Na njihovom štandu sam uzela i roman za gospođu roditeljicu. Reč je o romanu Magareće uši, izvesne Olivere Skoko. Glavna junakinja se zove Ljubica, kao moja sestra, pa sam pomislila da bi se majci dopao i nisam pogrešila. Dok sam ja sređivala ovaj tekst, ona je već dovršila čitanje. Gospođi majci sam uzela ukupno sedam romana, gospodinu ocu samo jedan, najviše zbog toga što on i ja uglavnom čitamo iste stvari. Njihove knjige nisam računala u ovaj haul (ili houl ili kakogod) jer će tekst i tako biti predugačak, ali ako baš imate želju da vidite, javite.

Kad smo već u Vojvodini, onda treba reći i da sam pazarila na štandu Matice srpske. Tu sam uzela čuvenog Dovlatova za 50 dinara. Bilo je trenutaka kada su svi pričali o njemu, svi redom su ga hvalili a hajpovane knjige i ja se retko kad razumemo i zbog toga se nisam preterano trudila da dođem do njegovih knjiga. Na Instagramu videh da na štandu Matice može da se nađe za 50 dindži i rekoh sebi da je konačno došlo vreme da vidimo da li je hajp opravdan. Kupila sam još i delce Dajane Milovanov Persefona i Arijel: ženske figure i kulturno pamćenje u poeziji Silvije Plat. Da li treba dalje da objašnjavam zašto sam je uzela? Hvala Plakiju na dojavi. ❤

I dalje smo u Vojvodini. Dok sam delila kataloge na galeriji hale 1, naletela sam i na Solaris. Nosila sam se mišlju da pokupujem sve delove omiljenog mi serijala o agentu Pendergastu, ali sam ipak odustala. 😦 Dobri čika sa štanda mi je rekao da Preston i Čajld nemaju agente za Evropu te da su šanse za dalje objavljivanje nastavaka mizerne, što me je jako rastužilo pa sam kupila Tvenovog Tajanstvenog stranca da si podignem moral. Koliko sam načula, to je roman o Tesli, tj. o odnosu Tesle i Tvena i jedna od knjiga koje nikad nisam uspela da upecam u biblioteci. (Znam da knjige nisu šarani, da se ne pecaju nego pronalaze i slično, ali gledajte na ovo kao na pesničku slobodu).

LRM_EXPORT_175679180638729_20191028_235958700.jpeg

 

U nekom trenutku, moj štand je posetila i Nađa iz Darme, što me je podsetilo da treba da uzmem i njihove dve nove knjige. Pomogla mi je da ih nađem (odmah do Šešelja) pa sam tokom jednog deljenja svratla i do njih. A Selmu sam videla na Instagramu i kod Vesne pa rekoh daj der i prvu Nobelovku da usvojim.

 

Sad bih vam ukratko predstavila dva bisera moje sajamske kupovine. Prvi je moja davnašnja želja: Bela, dijete moje drago: pisma. Reč je o kolekciji pisama koje su razmenjivali Krleža i Bela, urednik je Vlaho Bogišić. Umrla sam malo od sreće kad sam je videla i nisam razmišljala ni sekundu. Gajim tu nerazumljivu ljubav prema Krleži, ne znam zašto, ali tako je. A druga lepotica je moja omiljena božićna priča još od onomad sa umalo ne udavih od suza uz Diznijevu verziju. Jedan je Dikens i jedna je Božićna pesma. Nije baš bila planirana, više je bila stvar trenutka, da ne kažem ljubav na prvi pogled.

Literaturu za već pomenuti #nonfictionnovember dopunila sam sledećim naslovima:

  1. Radovan Vučković Likovi žena u Andrićevom delu – jer sam slaba na studije o ženama u Andrićevom delu.
  2. Lazar Džamić Cvjećarnica u Kući cveća – jer volim Džamića.
  3. Lin H. Nikolas Otmica Evrope: sudbina evropskih dragocenosti u Trećem rajhu i Drugom svetskom ratu – uprkos činjenici da je kolega iz Geopoetike rekao meh.
  4. Karen Ofen Evropski feminizmi jer smrt patrijarhatu!
  5. Met Ričards i Mark Lengtorn Fredi Merkjuri: život, smrt i zaveštanje – suštinski, ovo je poklon za sestru mi, al daleko je januar pa ću je pročitati prva. #sorry ❤

Još tri pasusa i kraj, obećavam. Dobro, možda četiri. Ali kratka četiri pasusa, majke mi.

Iako tvrdim da je galerija hale 4, mesto gde se nalaze prodaci polovnih knjiga, jedino mesto koje vredi posetiti na Beogradskom sajmu knjiga, ove godine nisam imala dovoljno vremena da mu se posvetim kako dolikuje. Posetila sam samo dva štandića u kojima sam poslednji put pronašla najveće bisere svojih sajamskih kupovina, ali ovaj put sam uspela da pronađem samo roman U potpalublju Vladimira Arsenijevića (inače moje simpatije, spomenuh to već jednom x) i roman Beket i jastog drage mi Mire Otašević. Našla sam još i Melanktu Gertrude Stajn i to tek kada sam je primetila na fotografiji gomile Reč i misao izdanja koju sam napravila na jednom od štandova.

LRM_EXPORT_175524419702032_20191028_235506907.jpegNakon povratka iz Podgorice, stvorila se čudna potreba za poezijom pa je sajam došao kao poručen. Odavno mi se htela zbirka Vitomirke Trebovac pa sam poslednji radni dan iskoristila da se počastim. Onda sam se setila da i Ognjenka Lakićević ima novu zbirku pesama pa sam uzela i nju. A u subotu je Tanja Stupar Trifunović bila na našem štandu i Ljubica, urednica a ne sestra, je rekla da sam jelte obožavateljka pa sam od Tanje dobila zbirku pesama. E, DA! Srela sam i Senku Marić na štandu IK LOM! I setila me se, al se nije upašila. Mada, možda je bila u fazonu ajde da se pravim da sam srećna što je vidim, možda me ne bude smarala ovaj put. Za sve koje interesuje naš prvi susret, informacije se nalaze u prvoj epizodi serijala Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: x.

I najdivnije na kraju. Na kraju hale 4, kad se prođu štandovi kojekakvih patriotskih čuj mene desničarskih organizacija, sva ministarstva, manastiri i eparhije, nalazio se se i štand Nurdora. Za one koji ne znaju, Nurdor je organizacija koju su osnovali roditelji i prijatelji dece lečene od raka i njihovih porodica sa idejom da se poboljša kvalitet lečenja i života obolelih mališana i njihovih porodica. Na štandu su se prodavale knjige, šolje, igračke, majice i druge sitnice i ja sam na štand naletela sasvim slučajno, dok sam pokušavala da prenesem hranu kroz što manju gužvu. Sa sve ručkom, stala sam da pogledam šta ću i kako ću i kupila sam svašta. Knjige koje vidite na fotografiji i još neke koje su završile kod majke. LRM_EXPORT_174857142977663_20191028_234313377.jpegKupila sam i termos šolju i magnetić i bedžić. I to mi je najdraža sajamska kupovina. I mnogo mi je krivo što su toliko gurnuti, da li je iko stao na štand glupavog ministarstva na početku hale 4? Ili koja je poenta Šešelja u hali 1 ili one Pink panter likuše? Želim da se nađem u glavi onog ko pravi tu raspodelu na jedan dan, samo da vidim o čemu ta osoba razmišlja i kakvim se principima vodi. Znam, znam, svako plaća štand i bla, bla, ali neke stvari ne treba gledati kroz novac, naročito kada decu leče građani sms porukama.

Kada se sve sabere i oduzme, za preživljeni prvi sajam, zaslužni su ljudi. Sandra, kod koje sam bežala kada ludilo na mom štandu postane preveliko. Pobunjene čitateljke, koje su mi u kriznim trenucima donosile vedrinu i hranu. Romana i njena kritika koja se uvek završava sa uzmi je sister, imam ja pare. Vesna i crna čokolada. Cajka i dva zagrljaja. Adri (plus beba <3) i njena pozitivna energija. Jovana i Deana, dve najveće legende bookstagram zajednice. Davorka sa odličnim spiskom i Jelena koja mi je verovala dovoljno da uzme Dorte Nors. 🙂 Dve genijalne devojke, Ina i Ana i njihova Excel lista. 🙂 Svi, apsolutno svi ljudi koji su došli da se jave i pride me pustili da ih davim pričom o knjigama i svi divni ljudi sa kojima sam delila autobus ovih 7 dana i koji su junački izdražali moj parfem pod nazivom 12 sati sajma je ubilo dezodorans. Živeli! ❤

Gde se sreću Marina Tucaković i Gast Greber

Grupa Magazin je, sad već daleke 1987. objavila, po mom skromnom mišljenju, svoj najbolji album, na kojem se nalazila i pesma pod nazivom Idu dani. Tekst ove, apsolutno potcenjene pesme napisala je Marina legendarna Tucaković i u refrenu ona kaže:

Idu dani,

i sve je,

i sve je odnio vrag…

Dalje se pesma vraća svojoj ljubavnoj tematici, ali mene je ovaj deo najviše zanimao, onomad dok sam pomenutu kompoziciju izvodila pred ogledalom, u omiljenoj mi beloj haljinici sa borovnicama na kragni. Šta je vrag odnio i zašto? I od mojih koncerata prošle su decenije tokom kojih se odgovor sam nametnuo, a ovi stihovi, kao i mnogi Marinini, ostali su upamćeni kao jedna od životnih istina. I tako, dok sam čitala zbirku priča Dani, luksemburškog autora Gasta Grebera, često mi je na pamet padala mi je ova pesma, najpre zbog imena, a onda mi se učinilo da Greberu imao slično pitanje na umu. No, krenimo redom.

Reč je o zbirci sastavljenoj od devet kratkih priča koja se 2016. godine našla na listi dobitnika Nagrade za književnost Evropske unije. Greber je ujedno i prvi je pisac iz ove male evropske kneževne čije se delo našlo u mojim rukama. Od ove činjenice on, naravno, nema nikakve koristi, ali mislila sam da je bitno spomenuti i taj zanimljivi podatak, naročito zbog toga što sam očekivala da će mi priče iz ove zbirke bar malo luksemburško društvo. Nisam dobila to što sam očekivala, to se i tako retko dešava, ali daleko od toga da je zbirka Dani potpuni promašaj.

LRM_EXPORT_73915435234439_20191015_161503531.jpeg

Iako je svaka priča je celina za sebe, postoje određeni zajednički elementi. Najuočljiviji je svakako način pripovedanja: Greber se odlučuje za smenjivanje pripovedanja iz prvog i pripovedanja iz trećeg lica, što olakšava približavanje junacima i situacijama u kojima se nalaze. A te situacije jestu druga zajednička karakteristika. U svakoj priči, one su Greberovo oruđe za dolazak do onoga što ga najviše zanima a to je odgovor na pitanje šta se dešava sa ljudima kada se zateknu u neočekivanim životnim situacijama, onim koje menjaju život iz korena, rečnikom Magazina i Marine Tucaković rečeno: šta ostane kada sve odnese vrag. Priče su osmišljene tako da funkcionišu i na nivou ličnog i na nivou univerzalnog, a ono što je meni bilo posebno zanimljivo jeste svestnost Grebera o životu priče. Čini mi se da on i od publike zahteva isto što i od junakinja i junaka a to je da misle o datom događaju, o toj ekstremnoj situaciji posle koje ništa nije isto, o sebi i svojim reakcijama.

Ipak, nije sve tako lavli džavli. Uspešnost priča izuzetno varira, toliko da sam se zapitala da li je moguće da ih je isti čovek napisao. Zbirku otvara priča Seoska idila u kojoj, kroz priču čoveka koji je učestvovao u saobraćajnoj nesreći sa smrtnim ishodom, Greber zapravo ispituje pitanje odnosa pojedinca i zajednice. Kroz priču se tematizuje princip ubiti a ne biti ubica pa se tako junak, iako oslobođen krivice, svako jutro susreće sa drugom vrstom sudija: sa svojim sugrađanima. I dok se pitamo zašto bi iko do vraga ostao u mestu gde ga svi smatraju ubicom, Greber otkriva kako zajednica formira svoje mišljenje i kako se pojedinac nosi s istim. Kompleksnost situacije u kojoj se junak nalazio i njegov način da se bori sa posledicema nesreće koja se dogodila pred publiku je doneta na sjajan način jer kako priča odmiče, publika najpre dobija sve razloge da se nađe na strani meštana, da bi nam na kraju bilo predočeno da smo i sami podlegli tumačenju bez činjenica i priklonili se mišljenju većine.

Onda imamo priču I zašto uvek ja. U centru zbivanja je jedan drndoš kojem je, nekada davno, Romkinja izvukla novce i on od tada ima neko patološko nepoverenje prema ljudima koji ga zaustavljaju na ulici. I sad, ja razumem da je ideja iza svega da se prikaže prosečni Evropljanin i da se istom natrlja na nos skučenost razmišljanja i priklanjanje stereotipima, ali, za razliku od prve priče gde je kritika zajednice suptilna a ipak jasna, ovde se u potpunosti izgubila. Autor kroz priču pokušava da ismeje svog junaka, tj. ono što on predstavlja i njegove poglede na svet, ali uspeva samo da stvori dozlaboga iritantnog drkoša. Šta izgubljenih 100 franaka učini čoveka…

Opet jedan svetliji primer: priča Poklon. Smeštena u trenutke praznične euforije, priča počinje informacijom da glavnu junakinju vara muž. Kupovina poklona, kao neizbežna aktivnost prazničnih dana, biće povod za junakinjino promišljanje o fazi života u kojoj se trenutno nalazi, što će neminovno dovesti do velikih prekretnica. Njena nerovza i nezadovoljstvo osećaju se u rečenicama a atmosfera priče prati njene unutrašnje nemire. I onda saznajemo da njegova izdaja nije jedina, a ni najbitnija. Izdaje je, takođe, i sospstveno telo, što je, zapravo, i povod za već pomenute velike prekretnica. Kroz jedan, popularno rečeno, rant, junakinja pronalazi način da fokus pomeri sa negativnih emocija na sebe i svoju ćerku i to je najbolji poklon koji je mogla da pokloni sebi i onima koji je vole. Ono što mi se baš i nije dopalo u ovoj priči jeste pristup temi majčinstva, gde se jasno pravi razlika između dva tipa: njena majka je dobra, topla, praktična ženica puna ljubavi, dok je njegova koncentrisana na formu i mišljenje drugih, stvarajući od svog sina snoba i Edipovca.

Ženskim telom i autonomijom istog, Greber se takođe bavi i u priči Ples do daske, i to dosta direktnije i potpuno pogrešno. Dok se oporavlja od raskida, junakinja ove priče izlazi s prijateljima u noćni provod. U jednom od tih provoda, igrajući na podijumu, susreće tipa s kojim stupa u komunikaciju uprkos negodovanju prijateljice i sopstvenom instiktu. Tip joj sve vreme dodaje novo piće i ona u jednom trenutku shvata da nema kontrolu nad svojim telom. U sledećem već pokušava da pobegne od tipa. Ne uspeva i tip je siluje na mračnom parkingu. Jeste ovo baš veliki spojler, ali mislim da je neophodan jer autor kroz priču sve vreme provlači sledeće stvari: izazovno igranje, zgodno žensko telo, alkohol i mračni parking. Iako u samoj priči nema direktnog optužujućeg tona i počinilac biva uhapšen (privremeno, kaže pripadnik snaga reda i mira, iako je uhvaćen na delu) jasno je upozorenje da pazite šta radite, jer vas zgodna tela, mračni pakrinzi i alkohol dovode u opasnost. Ne, brate prijatelju, sve si pogrešno skontao. Evo grafikona, ako ti je tako lakše:

causes-of-sexual-assault
Našla sam ga ođe (x)

Ostale priče su onako. Zanimljiva je bila o piscu i penkalu i uzrocima nemogućnosti pisanja. Onda ima i ta priča Sunce, koja me dosta podseća na Harmsa, ali nikako ne mogu da skontam kako se ona našla u zbirci jer mi se čini da joj ni po čemu ne pripada. Ispričana iz dečje perspektive, lišena svake suvišne reči, ona govori o najvećim žrtvama oružanih sukoba. Zanimljivo osmišljena i solidno napisana, meni i dalje štrči iz cele zbirke, šta ću…

I na kraju, šta je odnio vrag i zašto? Vrag je, drugarice i drugovi, odnio sve. Zašto? Jer mu je posao da iskušava. I Greber to zna pa se zato pita šta ćete i kako ćete kad se iskušenje desi? Ostajete li bez volje ili nastavljate put? Dani vam pružaju mogućnost da sagledate neke od opcija. Ne postoji jedno rešenje jer nismo svi isti. I ne postoji savršena zbirka priča jer ni ovo s*anje od sveta nije savršeno.

Al što bi rekao grafit u Titogradu:

P. S. Mnogo elokventnije tekstove možete naći kod Isidore (x) i Sandre (x).

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga?

Zato što ne znam za Boga i nemam kontnrolu. Zato što sam se sa nedavno završenog sajma u Podgorici vratila gomilom knjiga. Ne preterujem, majke mi, i dalje ne znam je ova nesrećna torba preživela, a o tome kada ću ih pročitati, neću ni da mislim.

Put u Podgoricu je inače bio jedno zanimljivo iskustvo. Krenula sam prilično umorna i pomalo ljuta jer mi je zbog njega propao toliko očekivani put u Prag. Ali Podgorica me je baš izenadila i baš sam se lepo provela. Najpre zbog toga što mi je ovo prvo zadržavanje u glavnom gradu Crne Gore duže od 15ak minuta koliko vozačima Niš Ekspresa treba da pokupe putnike na autobuskoj stanici. I dopao mi se grad, moram da kažem. Socijalistička gradnja i parkovi, insistiranje na nacionalnom identitetu dok se u isto vreme na krovu jedne javne ustanove ori zastava SFRJ – savršeno. ❤ Uspela sam malo da procunjam prvog dana (toliko da sam veče povela vidajući žuljeve na oba stopala), uspela sam da upadnem u proteste protiv Mila (možda sam viknula Milo, lopove! u žaru zajedništva), onda nam je divna Vanja pokazala još neke bisere grada, a neka mesta sam ipak morala da ostavim za neka srećnija vremena.

Druga stvar je sam sajam. Koliko sam shvatila, Podgorica ih ima dva: prolećni i jesenji, koji ima status međunarodnog i koji, ako je verovati ženici sa štanda Narodne knjige, ima svoju stalnu publiku i mnogo je kvalitetniji od onog prolećnog. Ove godine je jesenji sajam imao i tu nesreću da mu je promenjeno mesto održavanja: smešten je u novoizgrađenu Bemax arenu (kojoj je jedina mana bila loša kafa a skupa kafa), pa posećenost nije baš bila sjajna. I to je takođe utisak ženice iz Narodne knjige; što se mene tiče bilo je taman. Jedino sam oko 15 časova upadala u krize kada mi je bila potrebna dremka i u tih sat vremena koliko sam provodila pokušavajući da se razbudim, napravila sam najviše štete. Uspela sam u Bg da donesem 22 knjige.

LRM_EXPORT_173041555056423_20191013_143141328.jpeg

Ok, istini za volju, nisam sve kupila, ali ipak… Reklo bi se da imam problem. -.- U Pg je bio samo jedan štand sa polovnim knjigama, ali nisam našla ništa fino i jeftino: bilo je, recimo, naslova koje sam u Bg kupila za 100 din, a u Pg su bile 3 i više evra, tako da moja omiljena aktivnost tokom sajmova, kopanje po štandovima sa polovnim knjigama, odmah na početku bila osuđena na propast. S druge strane, popusti su bili šareni, negde baš veliki, negde minimalni, ali pomagalo (ili odmagalo, ako gledate iz perspektive mog budžeta) je to što sam uglavnom uvek imala popust za kolege izdavače. I evo šta sam sve donela iz Titograda.

Iako sam krenula sa idejom da ne kupujem (previše), poklekla sam odmah prvog dana. Slučaj je hteo da u Pg stignem ranom zorom a da sam u sobu hotela u kom sam bila smeštena mogla da uđem tek u 15 časova, što mi je stvorilo šest sati slobodnog vremena za šetnju po gradu. Nakon deset sati puta i po ulasku u peti sat turističkog obilaska grada, već pomalo nadrkana, krenuh do kafića Titograd da popijem jednu kafidžonku i sačekam tih famoznih 15h. Kad ne lezi vraže, eto odmah pored Titograda knjižara sa knjigama na engleskom i eto tih klasika za 3e i ja padoh u sekundi. Za Beograd su krenuli Frankeštajn i En iz Zelenih Zabata plus Jakobova soba, jer jbg, nije moglo bez Virdžinije.

Drugo jutro u Podgorici bilo je i prvo sajamsko i tad je pao prvi poklon. Počelo je pričom s kolegom sa štanda Geopoetike, nekako smo došli do pitanja minimalizma u književnosti (a nismo ni prvu kafu popili) i on kaže ajd da ti donesem ovo što se meni dopalo, pa baci pogled. I ja reko ajd donesi, bacim pogled i svidi mi se. Reč je o knjizi Ogledi o drugarstvu i posedovanju Irene Ristić, izdavač je Geopoetika. Mislim da ću detaljnije pisati o ovoj knjizi, pa ne bih sad da širim priču, ali knjiga mi se poprilično dopala i jako sam srećna što je stigla do mene i to baš na način na koji jeste, pošto je sasvim sigurno da bih je ovako preskočila.

LRM_EXPORT_172359075015219_20191013_142012499.jpeg

Na titogradskom sajmu knjiga sam se prvi put srela sa izdavačkom kućom Meandar Media. Kod njih sam ostavila i najviše novca, ali su jedini kod kojih sam našla baš zanimljive naslove iz teorije književnosti tako da mi nije žao. Najpre sam popisala sve što mi se činilo interesantnim i onda sam teška srca suzila izbor na dve teorijske knjige i jedan roman. Knjiga za koju sam odmah znala da ću je uzeti jeste Pripovijedanje, identitet, invaliditet Kristine Peternai Andrić. Mislim da ne moram preterano da objašnjavam šta me je privuklo i jedva čekam #nonfitionalnovember pa da se bacim na čitanjac. Druga teorijska knjiga Kartografije identiteta Lane Molvarec. Nisam sigurna hoću li i nju strpati u novembarsko čitanje ili ću je po potrebi čituckati, ali jako joj se radujem. Roman koji sam odabrala zove se Sve o sestri Robina Huda a autorka je Irena Lukšić. Ova knjiga ima sve što volim: majku, dnevnik, Jugoslaviju, osamdesete i pop kulturu. Ili će biti najbolji ulov ikada ili će biti epic fail. Videćemo posle 27. oktobra.

LRM_EXPORT_172420319022867_20191013_142113743.jpeg

Kad smo već kod izdavača iz Hrvatske, red je da spomenemo i Frakturu. Tu sam imala 1:1 situaciju, jer sam jednu kupila, sa komšijskim popustom, a jednu sam dobila na poklon. Prva koju sam još prvog dana zapazila na njihovom divnom, divnom, divnom štandu bila je knjiga Dubravke Ugrešić Doba kože. To je, koliko sam shvatila, zbirka eseja što mi je strava jer mogu da guštam svaki dan po tekst pa dokle potraje. I baš kada sam planirala da je uzmem, dobijem je na poklon poslednjeg sajamskog dana. Jer komšijski odnosi, pica na trgu, pričuvani štandovi i pljuvanje po nacionalizmu spajaju ljude. I onda sam sebi uzela Igora Štiksa, koga apsolutno nikada nisam čitala. Knjiga se zove Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj-jedna povijest Jugoslavije i postjugoslovenskih država. #cantwait

A tu je i poezija. Nisam ja neko ko se mnogo razume u poeziju. Zapravo, moja podela na dobru i lošu poeziju je vrlo subjektivna i zasniva se isključivo na tome da li me pogodi il me ne pogodi. Primer: Dučić i Rakić jedino uspevaju da me iznerviraju. Laza Kostić je po meni tri klase ispred svih, a Silvija Plat šije svu trojicu za pet svetlosnih godina. Najmanje. I zbog svega toga, ja se baš retko bavim poezijom, još je ređe kupujem. Onda je Jana Radičević govorila na promociji svoje prve zbirke pesama koja se (tako divno) zove Ako kažem može postati istina. Zapanjilo me je koliko je divno govorila o svemu, o tome šta je za nju poezija, gde je inspiracija, kako okolina reaguje na njenu poeziju, šta čita i slično. I onda je pročitala kako se sačuvati od svega i ja sam se rasplakala i znala sam da moram, moram, moram da imam tu zbirku. I dobila sam je, sa sve posvetom. (nastavila sam sa plakanjem iste večeri u hotelskoj sobi i napravila fleku od nutele na jednoj stranici)

Sledi još malo teorije i jedna čudna situacija. Sedim ja tako i ubijam vreme i s pola mozda slušam promociju knjiga Dragane Kršenković Brković. Čujem priča se o nekim bajkama i onda čujem reč feministička kritika i skočim da čujem šta će dalje da se desi. Ispostavi se da autorka ima baš neke zanimljive stavove pa ja ne budem lenja, priđem i predstavim se, kažem da sam deo grupe po imenu Pobunjene čitateljke i pitam za kratak intervju. Žena se oduševi kad je čula za portal i šta nam je sve u planu, kaže: evo vam knjiga i dolazim na intervju. I tako se kod mene nađu njeni Fragmenti, zapisi o književnosti. Al intervju ipak nisam dobila. RTCG je ipak RTCG.

Dok sam tako švrljala od štanda do štanda, naiđem i na zanimljivu skupinu ljudi na štandu Zavoda za udžbenike Crne Gore. Vidim tu nešto pod nazivom Zovu me Čupa – priča o djevojčicama iz starih vremena. I vidim neku studiju o Pekiću: Reinterpretacija mita u djelu Borislava Pekića. Autorka je izvesna Radinka Vučković-Ćinćur. Uzmem Čupu i Pekića i oni nešto prčkali tamo ispod pulta i umesto 7e, ja platim obe knjige 4, 60. Nije mi baš najjasnije koji popust gde ide i kako se došlo do te cifre, ali nema veze.

A možda najinteresantnija kupovina desila se kada sam išla da usitnim novce. Desi se tako da vam dođe dvoje ljudi sa po 50e i ostanete bez sitnih novaca. Besplatan savet: ustnite novce pred sajam, ne košta ništa a vala olakšačete i sebi i nama. Elem, u tim situacijama dešava se trk do komšija, pa onda do drugih da ti usitne ono što su ti prve komšije dale. I naletim ja tako na SIZE ZERO/MALA MJERA III – Od margine do centra: feminizam, književnost, teorija. Bukvalno prodato u sekundi. Reč je o zborniku radova predstavljenih na naučnom skupu koji je organizovala Crnogorska asocijacija za američke studije. Naslovi radova obećavaju, pa eto, nije kao da sam kupovala treš literaturu. (tešim se)

Istog dana kad sam naletela na SIZE ZERO, u moj posed su došla i zbirka priča Podmetači za snove, čiji je autor Vladimir Bajac. Knjigu mi je dala žena sa štanda organizatora sajma, odakle sam takođe uzela i transkript saopštenja s okruglog stola na temu Književnost za đecu i omladinu: izazovi i putevi. Znam, znam, izgleda kao da samo kupim i samo nek je džabe, ali prvu sam knjigu uzela jer mi je bilo glupo da je odbijem, a drugu jer književnost za decu je moja nova opsesija. Bajac je već kod oca na čitanju, za sada je utisak meh, ali otac je tek na polovini tako da to ništa ne znači. 😀

LRM_EXPORT_172213240806554_20191013_141746664.jpeg

I dolazimo do najlepših stvari, ostanite sa mnom još nekoliko minuta. Prva divna stvar je ta da sam upoznala divnu Senku Marić. Njen roman Kintsugi tijela je nedavno dobio nagradu „Meša Selimović” pa kad je stala na moj štand, ja sam poprilično fangrlovala (valjda se tako kaže) i bila sam fazonu jao jedva čekam da pročitam Vaš roman i htela sam ovde da ga kupim, ali nema ga, i ljudi na štandu Bajbuka (koji mi je btw poprilično mrzak) će da mi zabrane prilaz jer im stalno dosađujem i onda mi ona žena kaže da su doneli Kontrastovo izdanje i ja odem i kupim. I jasno, iscimam je da mi potpiše i ona mi, mukica, napiše: nadam se da neće izneveriti.

*Note to myself: hajde da se ne blamiramo više i da ne spopadamo autorke i autore, može? Super.

Još jedan savet kada je štand Bajbuka u pitanju: ne znam ko je radio, neko njihov ili neki lokalac, glavno neko je roman platio 5, neko 7 a neko 8 evra, u zavisnosti kada ste ga kupili. Računa, naravno, nema pa ne možete da se žalite, tako da vam savetujem da cene proverite nekoliko puta pre nego što se odlučite na kupovinu.

LRM_EXPORT_172277269043893_20191013_141850693.jpeg

Elem, vreme je da vam kažem šta je apsolutno najbolja stvar koja se desila na ovom sajmu. Upoznala sam sjajnu grupicu ljudi. Počelo je tako što su Boris i Sonja kod mene kupili knjigu. Tad još nisam znala da su to Boris i Sonja iz IK Imprimatur. Pohvalila sam Sonjinu garderobu, zahvalila se na kupovini i ode svako svojim poslom. I dođe tako moje krizno vreme i ja krenem da šetam kad eto njih. I krenemo mi da ćaskamo, i ajd da uzvratim ja kupovinu. Uzmem Kuhanje Slađane Nine Petković i uzmem Bio sam samo broj, delo koje mi je preporučila Katarina (x). I Boris mi dade poklon: Zakonik čovjeka od dima, italijanskog autora Alda Palacesksog. Ja dodah još zbirku njegovih putopisa Hadžiluk plemenitom snu, on dodade još Kamenite priče Milke Kolundžić.

Onda krenusmo kući i tad sam upoznala Vanju, koja nam je, iako premorena od puta, pokazala Goricu i čuveni Karver, koji je bio zatvoren. Što je dobro jer bih verovatno i tamo pazarila nešto. I peli smo se do spomenika na Gorici i pili smo pivo odmah ispod u društvu ogromnog pseta koje bi se samo mazilo i bilo nam je baš superiška pa smo druženje nastavili i poslednjeg dana sajma, kada nam se priduržila i već pomenuta Milka. Da, naterala sam je da mi potpiše knjigu. I da, okačila sam njene fotke na stori. I da, jedva čekam da me odvede na tivatske krempite pa da joj uzvratim poklon paketom, baš kakvim je ona usrećila mene. U divnom paketiću se našla i knjiga (jer kako drugačije) i to Gospodar muva, koju ja još uvek nisam pročitala, grešna mi duša.

I tako… Petog oktobra, dok su se slavile (ili oplakivale) demokratske promene u rodnoj mi grudi, ja sam uz pivce i Senidu pakovala svoje nove knjige. Jednom, pa drugi put pa treći kad sam odlučila da sve knjige manjeg formata završe u rancu. Uspomene na druženja sam takođe spakovala; sad samo ostaje da desi pravi trenutak pa da sajamska družina napravi nove uspomene u nekom drugom gradu.

P. S. Ako putujete iz Podgorice do Beograda, obavezno pitajte da l ide preko Berana i Novog Pazara. Verujte mi na reč. Nije prijatno jer izgleda da su svi otkrili da tim putem ima manje gužve, pa je opšta ludnica i ne zna se ko vozi a ko koči, pa još ako vas potera i maler da čekate na granici… Proverite, lakše je. 🙂

Ništa se nije desilo

Desi se ponekad, obično kad vreme nije, (ili možda baš u pravo vreme) da naletim na knjigu koja me tako fino namuči pa me bez komentara ostavi to što ne znam šta o njoj zapravo mislim. Onda se, pravo da vam kažem, mislim vredi li započinjati kakav tekst, čisto da se neki utisak iznedri ili je dovoljno dati određen broj zvezdica (tri u ovom slučaju) i nastaviti dalje, kao da se ništa nije desilo.

Jer čini mi se da je baš tu i ležao problem. U tome što se ništa nije desilo. A ja sam strpljivo čekala, sedam dana sam čamila čekajući tu neku kulminaciju koja je izostala. Ali i uprkos tome, a opet možda baš zbog toga, priču sam nosila sa sobom svugde, gotovo ceo vikend samo da bih, u trenutku kada je meč Đoković – Federer ulazio u peti sat, shvatila da je poenta možda baš u tom izostanku. I tako sam se opet našla na početku, i tako sam sela da sročim ovaj tekst, ne bih li sebi, a i svakome ko se na ovom mestu nađe, objasnila šta me je toliko mučilo a šta je mome srcu prijalo. Krenimo redom.

IMG_20190708_205851_518.jpg

Stigao je do mene dosta hvaljeni prvenac Stefana Janjića, Ništa se nije dogodilo. Roman je 2017. objavila Matica srpska, u ediciji Prva knjiga, a do mene je došlo izdanje izdavačke kuće Imprimatur i to zahvaljujući akciji #knjiganaputu koju je na Instagramu pokrenula Katarina, knjiška vila sa bloga Prerazmišljavanje. Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako pravila kuće nalažu, upravo sam od nje i saznala za Stefana i njegov roman, pošto je, kao što se da zaključiti, moj nos uvek okrenut ka svetskoj književnosti te tako uglavnom propušta ono što se na našoj sceni dešava. Mislim da je još važno reći i to da Katarinine preporuke uvek imam u vidu, iako nekad imam utisak da ne čitamo istu knjigu čak i kad čitamo isti naslov, ali to je meni uvek najzanimljivije kad je knjiška zajednica u pitanju pa sam se s radošću upustila u čitanje romana koji ona baš voli i od srca preporučuje. I kad već idemo putem istine, moram da kažem da sam se dobrih stotinjak stranica pitala zašto. Jer priča krene pa skrene. Onda stane pa se okrene i vrati tamo gde je već bila. A ja za njom kao štene, trči tamo trči vamo i nikako da je stignem. I sve kao neću više da se mučim i evo sad ću da batalim, ali bilo je tu nečega što mi nije dalo mira, pa rekoh idem ja do kraja, ako ništa bar će neki rant padne. I onda sustignem priču, pa krenemo zajedno i, premda i dalje ne delim Katarinino oduševljenje, uopšte mi nije žao uloženog truda.

O čemu se tu zapravo radi? Čini se da je priča u suštini jednostavna. Počinje onog trena kada se student medicine Vidak smesti u stan koji je pripadao preminulom novinaru Nikoli Nenadoviću. Iz određenih razloga, u stanu zatiče sve pokojnikove stvari, faktički ceo jedan život ogoljen i sveden na predmete. U prvim danima stanovanja, Vidak poštuje postavljene granice, njegov život odvija se tako da ne narušava pokojnikov (?) tj. zatečeno stanje, ali ubrzo, naravno, radoznalost (ili potreba za komforom) pobeđuje, te naš junak kreće u istraživanje stana. Osvaja najpre manje prostore, poput fioka i polica, a kako se priča bude širila, tako će i njegovi istraživački pohodi biti zahtevniji. Otrkivajući teritoriju tajne prostora u kom se nalazi, Vidak pronalazi dokaze da je novinar Nenadović falsifikovao članke koji su tokom sukoba na području bivše nam republike izlazili u okviru rubrike Crni odjeci. Zločine srpskih vojnika predstavljao je kao predstavljao je kao zločine bošnjačkih, a bošnjačke žrtve prekrštavao je u srpske. Menjajući činjenice, Nenadović je izgradio čitavu stvarnost za svoje čitaoce, svom listu obezbedio čitanost (jer se, kako kaže njegov urednik, do informacija sa ratišta stizalo teško, ali on je imao svoje izvore) i od sebe napravio novinara. Vidak postaje blago opsednut ovim događajem i okreće se otkrivanju razloga koji stoje iza Nenadovićevog postupka.

E sad uvodimo i drugi sloj priče, uz pomoć kojeg bi oni kojima je do podela stalo ovaj roman mogli svrstati i u porodične. Odmotavajući klupko priče vezane za novinara, Vidak nam paralelno pripoveda i o sebi, o svojoj porodici, o tome kako je odrastao i da li su i na koji način takvi uslovi odrastanja uticali na to kakvim ga zatičemo na početku romana. Saznaćemo tako da je naš junak odrastao uz babu i dedu, da je majka otišla u Norvešku i da je, što je zanimljivo, otac u potpunosti van slike (beleška tokom čitanja: otac? ipak prisutan kroz odsustvo? misliti o tome). Ni ovaj sloj priče nije lišen podele: tu su sećanja i tu je sadašnjost. Ređaju se događaji, lepi i manje lepi. Ređaju se običaji, poslovice i bajalice; smenjuju se propitivanje istinosti i bezrezervno verovanje, što je, ja bih rekla, mesto gde se dve različite priče stapaju u jednu temu, a to je izgradnja određenog mita, sad javnog ili privatnog, na pojedincu je da odluči.

Forma romana je baš pažljivo građena (… priča krene pa skrene. Onda stane pa se okrene i vrati tamo gde je već bila). Granica između lične priče i priče o Nenadoviću je najčešće nevidljiva pa se tokom čitanja rađa još jedna bitna tema: može li lično da funkcioniše bez javnog i obrnuto. Kada sam konačno uhvatila korak sa Vidakom, a bilo je tamo kad je baba ispoljila svoje nezadovoljstvo drugim problematičnim novinskim člankom, shvatila sam da mene u ovom romanu mnogo više intrigira lično nego javno. I onda sam morala da napravim malu pauzu zbog toga što me je na trenutak preplavio osećaj krivice jer ono za šta je javno u ovoj priči vezano jeste (možda) najveći kamen spoticanja u srpskoj novijoj istoriji a to je odnos prema ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Nastavila sam čitanje uz želju da što više provedem sa Vidakovom bakom, i dalje uz blagi osećaj krivice pa mi je kraj romana doneo jedan šokantan trenutak zbog kojeg sam se vraćala na određene delove, misleći da mi je tokom čitanja promaklo upozorenje (jeste). Sklopljene korice i onda žal za propuštenim i evo stižemo do trenutka kad govorim o stvarima koje mi nisu baš legle, a to je cela priča o novinaru. 🙈

Sama ideja mi je super. Ispitivanje uloge novinara u kreiranju stvarnosti, specijalno u trenucima kakvi su ratni, šta tu ima da se ne voli?! I to još preko novinara koji kreira lažne vesti tako da, naravno, odgovaraju njegovoj strani, pa božjnastveno! Odlučivši se da tako postavi priču, autor je roman doveo na prag društvene angažovanosti, ali ga, bar iz mog ugla gledano, nije pustio da zakorači mnogo dalje od njega. Kada sam završila čitanje, osećala sam ko da je priča o Nenadoviću mogla da ide još dublje. Šta ga je motivisalo? Lično ili javno? Da li je on bio samo mali čovek koji je pronašao način da dobije svojih pet minuta? Da li su njegovi motivi ipak politički? Da li je urednik naslućivao da je reč o lažnim vestima? Da li je reagovao? Čini mi se da je sve započeto i onda ostavljeno čitaocu da odluči. To, naravno, nije loš potez, iako sam ja isprva mislila da jeste, jer je osnova priče dobro postavljena i zaslužila je bude zaokružena, a ne da lebdi u čitalačkim interpretacijama. A onda su mi pale na pamet dve stvari. Najpre ta da je možda ostavljanje određenih delova priče nedovoljno objašnjenim zapravo podcrtavnja stvarnog života. Jer čak i kad priča bude zaokružena, kad istraga poput Vidakove pređe sve nivoe i optuženi bude osuđen, to suštinski ne menja ništa. Barem ne u našoj svakodnevici, primera je toliko širom regiona. Vidakova jedina opcija jeste da nastavi dalje, odnosno da napiše ovaj roman, jer svedočenja su zapravo jedino što od istine, u ovom trenutku, možemo da imamo. Druga stvar koja se iskristalisala nakon čitanja i tokom pisanja jeste da sam shvatila da tok priče o novinaru, uprskos svojoj bitnosti, prosto nije imao šanse u poređenju sa Vidakovom ličnom pričom jer taj deo… oh, taj deo. ❤

Mogla bih o Vidakovoj ličnoj priči bar još ovoliko da kažem, ali ću se zadržati na najsvetlijoj tački. Katarina je u svom tekstu lepo primetila da se kod mlađe generacije pisaca ispoljava upućenost na babu, na domaćičko-ritualno i ženski princip, motiv implicitnog matrijarha koji tinja ispod marame i kecelje ruralne tradicije. I ja se, naravno, slažem da je to odličan potez. Konkretno u Janjićevom romanu, baba apsolutno dominira svojim slojem priče. Njen pogled na svet, uvek na granici između magijskog i (zdravo)razumskog, oblikovao je Vidaka na jedan neverovatan način. Njen lik je građen sa toliko pažnje i detalja, tačno sam je mogla zamisliti dok kreči, dok puca (!). Jasno sam videla njen izraz lica kad iseca sliku Isusa i kači je na zid a videla sam i onaj kad joj kažu da ipak nije reč o Isusu. I nisam mogla da ostanem ravnodušna prema njoj, možda zato što mi leti baba uvek najviše nedostaje, a verovatnije zbog toga što je Janjić za lik babe iskoristio maksimum svog spisateljskog dara. I još jedna stvar koja je super u vezi sa tom junakinjom: ona je nekad baba a nekad Branka. Čini mi se da je ceo taj porodični sloj, cela ta lična Vidakova priča, uvek na nekoj granici stvarnog i izmaštanog, a Baba/Branka dođe kao neka graničarka. Kad je junaku potreban beg, onda skliznemo u nešto što vrlo lako može biti izmaštano gde nas dočekaju babine bajalice i rituali, dok je Branka stamena vladarka stvarnog sveta. I baš kao što je granica između lične i javne priče u ovom romanu gotovo nevidljiva, tako su uvek pristutne i baba i Branka, vidljivija je ona koja je junaku potrebnija, a meni su drage bile obe. Pomenuvišti tu mlađu generaciju pisaca, Katarina je, pored Janjića, izdvojila i Bojana Krivokapića i Marka Gilmora. Delo potonjeg još uvek nisam čitala, ali Krivokapićev roman jesam i ono što nalazim da je mana i njemu i Janjiću (mada više Krivokapiću) jeste ta potreba da se neki drugi narativ stavi ispred narativa vezanih za taj, kako ga je Katarina fino nazvala, domaćičko-ritualno i ženski princip. Krivokapić je u svom romanu Proleće se na put sprema sjajno osvetlio marginalizovane glasove žena, ali samo na kratko jer su ostali u pozadini njegove primarne priče. Janjić svojoj junakinji daje mnogo više prostora, ali ostaje svedena na jednu u nizu osoba u Vidakovom životu. Na kraju, ipak sve kulminira u muškom principu, samo ću toliko reći da ne spojlujem dalje.

I evo kraja, majke mi. Najveće iznenađenje za mene je bilo to koliko sam o ovoj knjizi razmišljala. Naročito kad sam sela da pišem tekst, koji sam prepravljala najmanje pet puta, zbog čega, kao uostalom i svi moji tekstovi, kasni. Ništa nije onako kako izgleda i sve što u jednom trenutku pomislim, menja se kada se pozabavim nekom drugom scenom. Mislim da ovo nije roman za koji ćete odmah posle završetka čitanja znati da li vam se dopada ili ne. I šta vam se dopada a šta ne. Bar je moje iskustvo tako i to me baš raduje. Raduje me i to što je ovo Stefanov prvi roman i što iz ove pozicije može samo da napreduje. Savim je ok ako baba dobije svoju samostalnu priču, neću se buniti. Taman može da se osvetli taj šok na kraju romana. Takođe, ako se Stefan jednog dana odluči da ceo roman posveti samo Nenadoviću i njegovim postupcima i njega ću sa zadovoljstvom pročitati. Zato mislim da nije tačno da se ništa nije dogodilo. Naprotiv. Prvi korak je napravljen pa hajde da vidimo dokle ćemo ići.

P. S. Sve pročitano pre i tokom pisanja o knjizi je linkovano u tekstu. Ostalo je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Rođendanski izazov

Imam stvarno divne prijatelje, majke mi. Strpljivi su i puni razumevanja, malo se ljute jer stalno ispaljujem, ali me vole pa mi i opraštaju (mada je pitanje da li zaboravljaju). Elem, ti moji divni prijatelji mi vazda kupuju knjige a najviše oko najvažnijeg dana u našim životima: mog rođendana. 🙂 Istina je da im ponekad suptilno nabacim šta bih volela, nekada me pitaju  pa im kulturno dam pet različitih naslova, ali se uglavno, dešava da oni upamte za kojim naslovom patim pa me iznenade. Nakupilo se tako (godina i) knjiga, jer ja samo skupljam i dovlačim i nemam nikakav red kojim čitam. I onda mi je zaprećeno: nema novih knjiga dok ne pročitam ono što su mi do sada kupili. Znam, šokantno! Jedna od njih se fino dosetila i postavila mi mali izazov. Tražila je listu neporčitanih rođendanskih poklona, svela je na pet naslova i nazvala ovaj čitalački događaj Čitanjem do poklona. Do mog rođendana ima ravno mesec dana i kad vidite naslove koje je ostavila na listi, videćete da je malo čupavo, ali pošto je dotična pre svega jedno plemenito biće, dobila sam i neke olakšice:

  • smem da odustanem od jedne knjige, ali tek posle jedne trećine pročitanog
  • da bi se izazov smatrao uspešnim, moram da pročitam tri knjige
  • bonus zadatak nosi bonus poklon: utiske o jednoj od pročitanih knjiga moram da objavim na blogu.

I pošto nije red da rođendan prođe bez poklona, evo i odabranih naslova:

  • Kafka na obali mora, Haruki Murakami

Na listi se našao zbog datuma na posveti: jun, 2014. To vam govori koliko sam zaglibila. E sad, kako je reč o jednom obimnom delu a ni ja nisam neka ultra velika obožavateljka gospodina pisca, sve mi se nekako čini da će ovo biti taj dnf posle jedne trećine. Kad malo bolje i razmislim, ne znam ni zašto mi je uopšte i bio na listi.

  • Suđaje i furije, Loren Grof

Aww, ovo su mi kupila deca sa žs-a one godine kad smo završili žs i kad smo pravili piknik na Ušću uz Beogradsku filharmoniju, 2017. Setimo se momenta kada je zasvirao Imperial March a ja spazim Stefana sa kafom i malo (glasnije) ciknem od sreće. Ne znam zašto je još uvek nisam pročitala, stalno mi je u vidokrugu i sve kao hoću, al nikako da se svrtim. I sad me mnogo zanima kako su odabrali baš ovaj naslov, mada mislim da je to Aleksandrinih ruku delo. Bilo kako bilo, od nje ću da počnem.

  • Pjuriti, Džonatan Frenzen

Knjigu su mi kupile drugarice sa Pravnog, verovatno jer im je dosadilo da me gledaju kako je pri svakom ulasku u knjižaru pipkam i mazuckam a nikako da je kupim. Uhvatila nas je oluja dok smo pile pivo na brdašcetu na Kališu (jer Kale znači brdo) pa smo nastavile da pijemo koktele u nekom baru ispod Gradske a sa druge strane reke je Veliki Vođa slavio što je i zvanično postao vođa. Nezaboravno.

  • Tangerina, Kristina Mangan

Kad smo već kod drugarica sa Pravnog, spomenimo još jednu knjigu koju sam od njih dobila a koju nisam pročitala. Užasna sam osoba. Elem, ta mi se knjiga doimala zabavnom, skinula sam je bila sa torenta a onda sam videla da ima i prevod. Nisam baš bila sigurna da l želim za nju da dajem pare (jer Vulkan izdavaštvo :eyeroll:) ali eto, njih tri su to pokupile i žrtvovale svoje novce za moju sreću. ❤

  • Sada sam sasvim ok, Gejl Haniman

Nisam imala predstavu da je knjiga prevedena Sada sam sasvim ok i Eleanor Oliphant is completely fine nemaju ama baš nikakvih dodirnih tačaka. I onda, baš pred prošlogodišnji praznik, vidim ja na instagramu (a gde drugo) da je reč baš o priči čija je glavna junakinja Eleanor Oliphant. Nisam ni stigla da pomislim na kupovinu kad mi je knjiga stigla u vidu rođendanskog poklona, sa sve komentarom: sve i da ne valja, imaš za menjanje – bila je na akciji. 😀

Napraviću i instagram haštag, jer nije izazov bez istog. 😀 A i vi možete da mi se pridružite, ako hoćete. Taman da me malo utešite da nisam jedina koja ne čita poklone koje dobije. I ako ste čitali nešto od ovoga, javite da znam šta da očekujem.

Neka #čitanjemdopoklona počne!

Kućica na drvetu

Jedna od stvari koje sam oduvek želela da imam jeste kućica na drvetu. Toliko sam je želela da smo jednog leta moja drugarica iz pelena Milica i ja probale da je napravimo. Uspele smo da nabavimo samo jednu veliku dasku od koje smo htele da napravimo pod i tu smo stale. Naša kućica nije dakle bila baš kućica ali jesmo tu provele dobar deo leta pevajući Don’t speak do iznemoglosti. Onda nam je pred kraj raspusta neko odneo i tu dasku a mi smo procenile da je nemoguće napraviti kućicu ako od alata imaš samo čekić iz (tuđeg) pribora za tehinčko pa smo našle neku novu zanimaciju. ¯\_(ツ)_/¯

Sada kada mislim o tome, jasno mi je da smo i Milica i ja samo htele neko mesto gde bismo mogle da se osamimo, gde ne bismo bile ničije ćerke ni starije sestre, gde bi reč škola bila zabranjena i gde bismo mogle, makar na tih nekoliko sati, da ignorišemo sve što nam je u tim trenucima predstavljalo muku, a bogme je bilo takvih stvari.

Naravno, ja svoju kućicu na drvetu još uvek nisam napravila (iako se želja za istom nije smanjila), ali zahvaljujući izdavačkoj kući Odiseja, saznala sam ko jeste uspeo u svojoj nameri i na koji način i to sve putem jedne zabavne knjižice po imenu Kućica na drvetu! Nikad ne biste pogodili, jel da? Autorka ovog romana je italijanska književnica Bjanka Picorno, a knjiga je namenjena deci uzrasta od 8 do 12 godina.

Ovo je moj prvi susret sa delima Bjanke Picorno, mada sam o njenim romanima čitala kod svojih koleginica (blogoleginica?): o Kućici je pisala i Isidora i ovde možete videti kako se njoj dopao roman klik. Sandra je pisala o Francuskoj dadilji i to vas čeka ako kliknete na iksić → x. A na portalu bookvica.net čekaju vas tekstovi o već pomenutoj dadilji kao i tekst o romanu Slušaj kako mi lupa srce – link do oba teksta je ovde: klik. Uz podatke sa Odisejinog sajta (x) i onih u samoj knjizi, skontala sam da je Bjanka super popularna i nagrađivana autorka, ali i sestra feministkinja. Takođe sam saznala da je ,,kritična prema konvencijama, licemerstvu, stereotipima i opštim mestima’’ i da kroz svoja dela ,,preispituje razne kontroverzne i složene teme – od socijalne podeljenosti, preko ekologije, potrošačkog društva (konzumerizma), političke korupcije, do rodne i rasne diskriminacije.’’

Glavne junakinje romana su osmogodišnja Aglaja i njena odrasla prijateljica Bjanka. Njima je, kako priča kaže, dosadio život u gradu, pa su se povukle u prirodu i nastanile na drvetu, zajedno sa mačkom Prunilom. Deo krošnje prilagodile su svojim potrebama, napravile su prostorije koje po potrebi menjaju svrhu jer im zidovi nisu fiksirani, osmislile su načine dostavljanja namirnica (i ostalih potrepština, kao što je recimo klavir), imale su i staklenu baštu… I ne samo to! Kako njihov hrast kao i svaki hrast rađa žireve, Bjanka je odlučila da proba da ga malo unapredi (da ne kažem apgrejduje) pa je njegove grane uspešno okalemila pa je hrast vremenom počeo da rađa i druge plodove, poput oraha, jabuka, trešanja, čak i kokosa, manga i papaje. Ali, ne lezi vraže! Ispostaviće se da njih dve nisu prve koje su došle na ideju da se nastane na starom hrastu.

Na najvišim granama (skoro pa sam napisala spratovima) živeo je izvesni Bekaris Brulo sa svojim psom Amadeusom. Kada se on doselio na hrast i zbog čega, ostaje misterija. Sa druge strane, odmah ćemo saznati da je BB jedan veliki namćor, kakvog svako od nas ima u svom komšiluku. Za razliku od kućice naših junakinja koja je otvorena (bukvalno i metaforički) za sve, koliba namćora Bekarisa je okružena ogradom od trnja, njena vrata imaju tri katanca a jedini prozor je sa rešetkama. Na njegovom otiraču umesto uđite stoji prosto odlazite (mada to mogu da razumem, specijalno u vreme izbora 🙈). E sad, on ne zna za nove komšinice niti one znaju za njega, sve dok se njihovi ljubimci ne sprijatelje. Onda počinje džumbus.

Aglaja i Bjanka ne uspevaju da pronađu zajednički jezik sa komšijom i njihovi sukobi postaju redovna dnevna aktivnost. Situacije koje te sukobe izazivaju zapravo nam govore o karakterima junaka i junakinja, ali i o poziciji iz koje deluju. Kontam da će većina vas sad da prevrne očima, ali pazite ово: meni je baš zanimljivo bilo to što je Bekarisova kućica postavljena iznad Aglajine i Bjankine jer mislim da je to zapravo prikaz pozicije žena i muškaraca u društvu. U tom smislu je još zanimljivije kako se njih dve odnose prema toj činjenici. Kada shvati da nisu same na drvetu, Aglaja odmah odlazi u izvidnicu i uspešno se penje do najviših grana. Na početku deluje kao da je njegova kuća tj. pozicija neosvojiva, ali tokom romana ispostaviće se da nije. I ne samo to, jednom kada se Aglaja popne do njega, postaje jasno da prepreka za izjednačavanje pa i preuzimanje tog prostora više nema. Dalje, zanimljivo je posmatrati kako svako od njih troje koristi svoju poziciju na drvetu. Aglaja i Bjanka imaju svoje uloge ali ne u standardnom smislu, što ću probati da pojasnim u narednim pasusima. Njihove aktivnosti utiču na dobrobit cele zajednice na drvetu, njihov dom je siguran i slobodan prostor, dok je kod Bekarisa slučaj obrnut. Budući da mu je dodeljena pozicija moći, njegove aktivnosti usmerene su ka tome da je pokaže i dokaže, kao što se dešava i stvarnom svetu. To najbolje vidimo u njegovom odnosu prema jegulji uz čiju pomoć dobija struju (robovlasnik, skroz, videćete da ne preterujem ako budete čitali), kao i u epizodi sa rodama.

Image result for storks dumbo gif

Desilo se tako, negde na sredini romana, da su rode krenule na jug. Dug je to put, naporno je i ne ide baš da zaostajete za jatom i jednoj rodi rodi se omaklo pa se pokakila baš na čist, uglancan i zaštnitnim lakom premazan, krov Bekarisove kuće.

(da se priča dešava u Srbiji, čovek bi bio u fazonu da će dobiti neke pare, ali avaj!)

I sad, naravno, ovaj mora da smisli neku pakost i šta će, kud će, uzme on jednu sačmaru, omanju doduše, ali ipak. I kad je sledeće jato proletelo, opali on tri puta i pogodi tri rode. A neke od njih su put iskoristile da isporuče decu parovima koji su im bili usput, i slučaj je hteo da baš tri rode koje je Bekaris pogodio, budu tri rode sa paketima. Uprkos Bjankinim prostestima, matori namćor se uopšte nije pokajao. Naravno. 

Sad dolazimo do onoga pojašnjenja o ne tako standardnoj poziciji junakinja u ovom romanu. Rode ostavljaju svoje pakete tj. bebe u kućici na drvetu i Aglaja i Bjanka preuzimaju brigu o njima. Ne bih baš da ulazim u to na koji način, jer ne bih da spojlujem previše, ali bitno je reći da one nisu baš oduševljene tim zadatkom. Dok sam čitala tekstove o Bjanki i njenom radu, naišla sam na podatak da njene junakinje ne liče na junakinje kakve se najčešće sreću u knjigama za decu. Takođe, Bjanka misli da je kroz perspektivu deteta najlakše preneti poruku jer deca ipak najbolje razumeju sebi bliske poglede na svet, ali i da je takav pristup takođe pogodan i za roditelje, jer je perspektiva deteta neposredna i iskrena. Zanimalo me je baš kako će se sve to primeniti na Aglaju i Bjanku, dete i odraslu ženu, jer nije kao da junakinje na drvetu mogu da obuhvate baš veliki broj stereotipa koji bi se lako za njih vezali. Ali evo iznenađenja!

Bez obzira koliko je ideja o bebama na drvetu čudna, ona je super pogodna da se pokaže koliko je roditeljstvo zahtevno. I Aglaja i Bjanka žele da bebama bude dobro. Dve tako domišljate junakinje bi se sasvim sigurno dosetile kako da bebe predaju nekome ko bi se bolje starao o njima, ali to ipak ne rade.  Isprva se činilo da je to zbog toga što ne žele da odaju svoje tajno mesto, ali na nekim primerima vidimo da one imaju mogućnost da od ljudi sakriju svoju lokaciju, čak i onda kada ih dovedu do hrasta. Način na koji se brinu o bebama pokazuje da je to zato što one iskreno žele da se brinu o bebama, pa izgleda kao da preuzimaju ulogu roditelja. Onda shvataju kolika je to obaveza. Brinuti o tome šta jedu, šta su obukli, gde spavaju, da li su sigurni, da li se razvijaju pravilno… Tako gledajući, bebe u kućici na drvetu igraju dvostruku ulogu: scene sa njima su beksrajno zabavne i duhovite, što je obraćanje mlađanoj publici i čini priču dinamičnijom i pristupačnijom. Ali ako se desi da se knjiga nađe u rukama roditelja ili staratelja, Aglaja i Bjanka jasno poručuju da je u redu govoriti o izazovima na koje nailazite dok se brinete o deci. I još bitnije, ok je da potražite pomoć jer iako ste roditelji, niste svemogući, bez obzira što se od vas to očekuje. 🙂

E sad, iz mog ugla gledano, u ovoj knjizi ipak ne funkcioniše sve kao podmazano. Razrešenje je za mene bilo nekako skarabudženo, ako me razumete. Svakakve su stvari nanizale i onda se samo tako okončalo pa imam utisak da nešto fali, recimo još jedno poglavlje. Ali u suštini, to i nije neki veliki minus jer ja, bez obzira koliko sam mlada (duhom), ipak nisam publika kojoj je knjiga prvenstveno namenjena. Apsurdne situacije koje se dešavaju zapravo mogu da budu vrlo zabavne, specijalno ako imate 8 do 12 godina. 😀

Završio se tako moj prvi susret sa Bjankom Picorno i pravo da vam kažem, dobila sam sve što sam očekivala. Zabavno je bilo i meni odrasloj a ni detetu koje se trudim da očuvam u sebi nije bilo dosadno. To dete se glasno smejalo kada je pročitalo reč govance baš zato što zna da je knjiga za decu mesto gde se ružne reči najčešće ne nalaze. Odrasla ja je baš uživala tumačeći gde je ko sagradio kućicu i kakav je odnos matorog namćora prema sirotoj jegulji.

Image result for fat monica dancing gif

A sad kad znam za foru sa pokretnim zidovima, nek se čuva drveće na Kališu! Ako je uopšte preživelo neko pogodno za kućicu…

P. S. Sve pročitano pre pisanja o knjizi je linkovano u četvrtom pasusu. Ono što nije pod navodnicima je  plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Top 5 plus 1, epizoda: Proširenje područja borbe

Da vam kažem iskreno, mi smo o ovom romanu govorile pre više od godinu dana. Zašto ga objavljujemo tek sada? Jer sam ja lenja. Zašto baš danas? Jer je danas Vesnin rođus, pa smo Ljilja i ja mislile da bi ovaj tekst bio fini način da joj čestitamo. Ne brini Veko, kupićemo ti i poklon, evo pregovaramo oko naslova. 🙂

Veko, Veko, slatka naša kerefeko, ovo je za tebe. 

Peta epizoda našeg malog projekta je konačno tu. I da, posvećena je Mišelu Uelbeku. Od svih pisaca sa lista, najviše sam se radovala njemu jer je za mene dugo predstavljao nešto za šta nisam dovoljno dobra; plašilo me, iskreno vam kažem, da ću čitajući njegove knjige shvatiti koliko pojma nemam. I da se nije desio napad na Šarli ebdo, pitanje je da li bi se i kada osmelila da ga uzmem. Ovako je radoznalost pobedila i za sada se fino družimo. I kad kažem fino, mislim uspela sam da se prepirem sa rođacima iz Francuske zbog njega a tek smo bili obnovili kontakte, he he.

Elem, Uelbek je onaj tip što izgleda kao da se nije okupao od dana kada je izašao njegov prvi roman. To je onaj pisac što šokira čim progovori, pa ga verske zajednice tuže za širenje verske netrpeljivosti a pojedini fanatici mu prete smrću. To je onaj lik što piše o sebi u svakom romanu, a onda u jednom čak i stvori sebe, pravog sebe, kao junaka pa se još ubije i to najbrutalnije moguće i za to dobije Gonkura. Snimio je i film koji se zove Kidnapovanje Mišela Uelbeka. Daaaa, il mislite da je genije, il ne možete da ga smislite. Mislim da su ravnodušni samo oni koji ga nisu čitali.

18161875_418666498490478_1237064389291409408_n.jpgI tako, u poslednjim danima 2017. godine, Vesna, Ljilja i ja smo sele, jele i provele ceo bogovetni dan naklapajući o njemu i njegovom prvom romanu Proširenje područja borbe. Na početku je delovalo kao da nećemo imati mnogo da kažemo o celoj stvari, ali baš kad je Vesna stavila pitice od višnjice u rernu i priča se nekako rasplamsala i sada vam prenosimo najzanimljivije delove.

Slavka: Ćao svima!

Vesna: Ćao svima!

Ljilja be like:   Image result for wave hello gif

S: Okupile smo se u Vesninom toplom domu, bukvalno i metaforički toplom domu, da uz kafu i meze, dok se u rerni peku pitice od višnjice, porazgovaramo o romanu prvencu Mišela Uelbeka koji se zove…

V: Proširenjeeeee područjaaaaa borbeeeee

Lj: tantananan tantanana naaaaaaan

S: I pošto sam ja dobila taj nezahvalan zadatak da moderiram ovim našim malim skupom, a papir sa idejama, naravno, nisam ponela sa sobom, kao ni slušalice, mislim da je red da počnemo sa pitanjem: KAKO SE VAMA DOPAO OVAJ ROMAN?

*Tišina

S: Ljiljo?

Lj: Aaa, onako.

S: Obrazloži. Onako nije prihvatljiv metodički odgovor.

Lj: Iskreno, ne znam šta da kažem.

S: Zašto ovo nije wow super najbolja, a nije ni najgora stvar koju su tvoje ruke podigle ikad?

Lj: Ima neke dobre ideje, ali mi nije baš bio nešto čitak.

S: Vesna?

V: Slažem se sa Ljiljom. Kad proanaliziraš, ima neke dobre poente, ali dok ga čitaš… Uelbek i ja nismo…

Lj: Kompatibilni, moim vas.

S: Zanimljivo, zanimljivo. Ja nisam pročitala sva Uelbekova dela, al od ovih koje jesam… rekla bih da je ovo najslabija njegova stvarčica.

*Ljilja  je ovde napravila jednu šalu, koju nećemo podeliti sa vama jer je pogana, pih pih.*

S: Mislim da se baš vidi da mu je ovo prvi izlet u formu romana i neka ,,kompleksnija’’ dela.

V: Slažem se da se vidi, ali ne po tome što je najslabije. Ja mislim da mu je ,,Pokoravanje’’ najslabiji roman od ovih koje sam ja čitala. Ali se vidi da mu je prvi jer postavlja temelje za sve ono čemu će se kasnije vraćati. Takozvane poetičke konstante, što bi rekli u akademskim krugovima. To savremeno društvo secirano i realistično, pa lajtmotivi povraćanja i drkanja i slično, teme religioznosti i ljubavi kojima se pristupa kroz tu, kako da kažem…

Lj: Naglašenu telesnost.

V: E to.

S: Odlično. Ajd sad izaberite od čega hoćete da počnemo.

*Recite koliko kidam ovu moderaciju.*

Lj: PUCAJ VESNA!

S: Ajde vesna!

Vesna otvara usta da izusti kad…

S: STANI VESNA! Znam odakle da počnemo! Ovo mi je sinoć palo na pamet. Setila sam se sinoć dok sam pisala beleške za danas, da sam te godine kad sam pročitala Pokoravanje, svih dvadeset minuta vožnje koliko smo se vozili od Tivta do Krašića, smarala Luku pričajući o Ulebeku i pošto je on sve vreme ćutao, ja sam onda njega sva onako u zanosu pitala: i sad ja hoću da ti meni kažeš šta ti misliš, da li je Uelbek jedan običan provokator ili to što radi ima smisla? Ali ga nisam ni pustila da mi odgovori nego sam bila u fazonu a šta i ja tebe pitam kad nisi čitao i ne možeš da mi odgovoriš ajde pušti taj radio. Pa evo, sad pitam vas: da li je Uelbek jedan običan provokator ili svo to njegovo pisanije ima nekog smisla?

Vesna: :između dva zalogaja: Pa vidi ovako. Da sam pročitala samo Pokoravanje, ja bih rekla da jeste. Rekla bih da je običan provokator i da mu je knjiga sranje. I verovatno bih završila sa njim. U ovom romanu se nazire neki smisao, ali mislim i da mu je ovde provokacija na prvom mestu. Tek sa Kartom i teritorijom mi se o njemu poboljšao utisak i to je po meni, njegov najbolji roman. Mislim da je više provokator nego pisac, odnosno da je ta provokacija njegovo osnovno sredstvo. Ajde izvoli napiši roman o suštinskom nedostatku ljubavi i usamljenosti bez nekog oblika provokacije. Pa ko bi to čitao i ko bi to umeo da napiše da bude smisleno i kvalitetno? Tako da eto, mislim da mu provokacija dosta pomaže i da bez nje ne bi bio ovoliko uspešan pisac.

Lj: Ponekad je baš neukusan, onako baš preterano napadan.

S: Da kažemo da je majstor umetničkog preoblikovanja provokacije?

Lj: Pa meni nije majstor.

V: Ne bih ni ja rekla majstor, ali da. To je to što radi. Umetnički preoblikuje provokaciju.

S: Sa više entuzijazma ste pričale o Svetoliku faking Rankoviću.

V: To je tačno.

S: Malo sam iznenađena tom činjenicom.

Lj: Jer si zaboravila da je Svetolik je inspirisao našeg jedinog Nobelovca!

V: Pa tamo se sve radi o idealima, a ovde se sve radi o d’izvinete izdrkanom kurcu što nije baš neiscrpna tema.

Lj: Znaš kako, meni se sviđa originalni pristup i te neke stvari, ali mnogo me više nervira to preterivanje. Deluje mi pretenciozno. To preterivanje, mislim te scene mi ne smetaju u smislu toga što prikazuju već što deluju tako… Pretenciozno.

V: Da jeste, to mu je manir.

S: Ja idem u wc, pa vi nastavite. Prisutna sam duhom.

V: Ideš da drkaš i povraćaš?

S: Podseti me sad na scenu kad kaže da je gurnuo prst da se ispovraća al pošto je mlaz povraćke bio iznenađujuće slab odlučio je da izdrka… Eh šta su ti moderniteti, kako ih moj tata zove…

*Tišina

*Tišina

S: NEMOJTE DA ĆUTITE!

*Još malo tišine…

V: Deluje kao da se nismo pripremile, malo je povuci potegni. A opet… to je Uelbek.

Lj: Ako je on mogao da improvizuje, onda možemo i mi.

S: i dalje u klozetu: Nije stvar da l smo se pripremile ili ne, to je Uelblek. Kako se pripremaš za Uelbeka?

V: Tačno!

*kratka storija ko kako voli da jede i gde*

S: pere ruke: Mnogo mi je drago što je tebi gušt da jedeš za kompjuterom, fokusiraj se na Uelbeka.

Lj: A jeste, dok ti rekonstruišeš scene sa žurke.

*Tišina.

*Šuškanje hrane.

Lj: Biće interesantno slušati snimak. Mada ne znam baš za čitanje…

S: Eeee dobro! Aaa fruće su fitice. Dakle, može li čovek da se pripremi za Uelbeka i kako?

V: Kontam da može ali da je nas mrzelo. Ali brate i on je kriv, ubaci te u to stanje.

S: Ali kako? Kako se pripremiti za nešto što je tendecniozno pisano da te šokira i isprovocira?

V: Pa vidi, kod mene nije to uspelo. Ja nisam ni šokirana ni isprovocirana. Više sam u fazonu…

Lj: … čemu sve ovo.

V: Tako nekako. Mislim, nije ovo dovoljno da me šokira. Ne znam da li nešto može više u književnosti da me šokira…

Image result for really gif
Ja dok Vesna izgovara poslednju rečenicu.

Lj: Ma batali to, nego šta vi mislite o njegovom ponašanju u kontekstu naslova? Da l se on bori ili se predao stihiji da ga nosi?

V: Ja mislim da pokušava.

Lj: Misliš da je borba moguća?

V: Pa ne znam, mislim da on pokušava. U prva dva dela romana

S: Faktički, proširenje počinje kad on…

Lj: Možda je onaj infarkt ili šta god je već ono bilo, neki prelomni momenat.

S: Misliš da ranije nije bio borben?

Lj: Pa mislim da nije. On je sav nekako pomirljiv. Kao ne volim kompjutere al donose pare. I ono sa preparkiravanjem. On se kao bori, ali stalno prebacuje sam čin borbe na drugog. Kao kad je smarao onog lika da ubije meleza…

V: Ja mislim da kod njega postoji veliki nesklad između toga kako shvata život i svet i toga kako živi taj život. On je skroz utopljen u masu, u pravila. Mislim da on shvata svet na pravi način, samo ne deluje u skladu sa tim. Ima neki otklon prema svetu i mislim da je proširenje područja borbe kao rušenje tog zida.

S: Daaaaa, pa nisam baš sigruna da on shvata svet na pravi način. Ja njegovu priču vidim tako da je on sam iskonstruisao određenu sliku o svetu i u tom smislu je za mene to proširenje prodručja borbe prevazilaženje te slike. Kad shvati da je preterao sa tom gorčinom i tim sarkazmom onda pokušava da se toga reši.

Lj: Meni više deluje kao da je to proširenje prodručja borbe proširenje borbe protiv vetranjača koja je u našem, savremenom dobu još besmislenija nego kod Don Kihota.

S: Ali štaaaaaa je tačno područje borbe?

Lj: A kaže se na jednom mestu u knjizi da je područje borbe ono izvan očekivanog i determinisanog.

V: A gde ti da proširiš tu borbu ako je teren praktično neograničen? Možeš samo u okviru sebe. Pazi šta kaže: Ekonomski liberalizam je proširenje područja borbe. Njegovo proširenje na sve životne dobi i sve društvene klase. Isto tako, seksualni liberalizam je proširenje područja borbe, njegovo proširenje na sve životne dobi i sve društvene klase. Zar to nije već dosegnuto? Šta tu još može da se širi, osim sopstvenog otklona prema svetu?

Lj: Zato sam ga i uporedila sa Don Kihotom. Mislim da je moderni čovek dosegnuo svest da to nema smisla, ali i dalje to radi.

S: Ok, ali ako savremeni čovek prestane da se bori protiv tih vetrenjača, šta on zapravo radi?

V: i koje su uopšte njegove vetrenjače? Protiv čega se on ovde konkretno bori?

Image result for interesting jennifer aniston gif

Lj: Vidiš, ja mislim da je to baš teško pitanje jer je on sam čudan lik. Recimo, pati što nema boga al se u isto vreme ruga ljudima koji veruju.

S: To prerasta u opšte mesto kod njega, taj konstrast između želje za verovanjem i ismevanja onih koji veruju.

V: A kako se on to njima podsmeva? Ja nisam to doživela kao podsmeh.

Lj: Mislim da je to ambivalentno što stavlja boga u svaki, čak i najbanalniji kontekst, tipa: jutro je takvo i takvo, naročito ako verujete u boga. Mislim, to mora biti neko posprdavanje, nije tu stavljeno tek tako…

S: Mislim da nije to sprdnja u smislu ha ha vi ste svi budale, više je neka ironizacija.

V: Mislim da je to ironizacija u smislu: ja imam potrebu da verujem, a znam da je to nemoguće, da se ne može verovati u boga. I mislim da je on svestan da ga ta potreba razdire, ali da nije u mogućnosti da je zadovolji.

Lj: I to je ta tragična pozicija, što je don kihot verovao da ima zašto i protiv koga se bori, dok se ovaj bori a ne zna ni protiv koga ni zbog čega. I ne verujem da ima to neko polje slobode koje može da osvoji ali po difoltu gura tu priču.

V: I pazite, on se druži sa tim sveštenikom sve dok se kod i kod sveštenika ne javi sumnja. Njihovo prijateljstvo se završava kad sveštenik kaže da ne oseća prisustvo. Da li je u tom prijateljstvu zapravo njemu važna bila ta prisutnost u drugoj osobi. Osim sveštenika i prijateljstva sa njim, on nema nikakav drugi odnos sa ljudima.

S: Možda je on cenio prijatelja zbog te promene, jer pre nego što se posvetio bogu, taj njegov prijatelj je isto bio neki inženjer. Možda je više cenio tu njegovu spremnost da se posveti onome u šta veruje. Pa kad ovaj odustane od toga, ovaj uelbekov junak nema više šta kod ovog da ceni i onda je nekako logično…

V: Moguće, naravno, kad tako racionalno tumačiš. Ali ja gledam to nekako podsvesno, da li je tu upleteno pitanje boga tj. da li ga privlači bog u ovome.

Lj: Mislim da svi mi imamo tu potrebu da nađemo nešto u drugom biću što bi nama bilo uporište jer sebe smatramo mnogo razrušenijim od ovih oko nas i onda kad vidimo da su i svi drugi nepostojani kao mi, sve kreće da se urušava, svaki odnos.

V: Tako je, u drugima nas privlači nešto pouzdano.

Lj: A ta pouzdanost je gotovo uvek iluzija. Očigledno.

S: Jbt Ljiljo, kako si tako mudra?

Lj: To je meni od boga dato, ja sam samo kanal.

*da je ovo podkast, sad bismo vam pustile Ave Maria, ovako ništa*

S: E a šta je sa ženama? Kako tumačimo nemogućnost uspostavljanja odnosa sa njima?

Lj: Ja tu opet vidim ambivalentnu situaciju, kao sa bogom. Ova ga je jedna povredila, ta koju je stvarno voleo, ,,najbolje što je mogao’’. Kao ono u Hadersfildu, gradio je katedralu i to. Opekao se.

V: Pa znaš šta, u pravu si to za Hadersfild, ,,gradio sam katedralu pa se urušila’’… Ali to je možda i stavljanje sebe u poziciju žrtve, kao jadan ja, kako se meni desila velika ljubav i velika tragedija. A u isto vreme sklanjaš odgovornost sa sebe, koliki je tvoj udeo u tom urušavanju? Kakav je Raša cinik, kako je on doprineo da se ta ljubav uruši? Tako i ovaj isto.

S: Krivica je svaljena na nju, jer je ona donela konačnu odluku. On nju kad karakterieše, on kaže da je, kad su se upoznali, ona išla na terapiju posle samoubistva svog šefa i on baš jasno kaže kao šta je mogao da očekuje od žene koju je upoznao dok je bila na terapiji. I mislim da on nije te tablete popio da bi se ubio, mada je ona stekla taj utisak i to joj je bilo dovoljno da ga ostavi, mislim to joj je bila krajnja granica. Ali mi suštinski ne vidimo ništa od te veze, osim onoga što nam on kaže a to je karakterizacija i raskid.

V: A sve vreme posmatramo njega, o njemu imamo gomilu informacija.

S: I to dosta o govori o pravcu u kojem ta veza išla i o njenom kvalitetu.

Lj: Meni to nekako ide uz onu ideju provokacije, i sam lik je provokator. I mislim da muškarci generalno imaju tu notu da prihavet sebe kakvim jesu i onda kad žena odluči da ne želi takve da ih prihvati, to je za njih kraj.

S: Ne slažem se. Baš naprotiv, mislim da oni o sebi imaju mnogo bolju sliku nego što ona jeste. I kada žena dođe i stavi tačku na njihov odnos, to direktno narušava onu sliku koju o sebi imaju. Jer vidiš to i ovde: ona njemu kaže da ne veruje koliko je sebičan, a on je u fazonu ko ja, šta ti pada na pamet?

Lj: Možda on i jeste svestan toga kakav jeste nego prosto kad ti sebe prihvatiš, teško ti je kad te drugi ne prihvate takvog.

V: Možda je u njegovom odnosu sa ženama bitna ta nekoherentnost između ljubavi i seskualnosti. I on to sam kaže. Kaže da se njegova argumentacija do tada zasnivala na čistoj seksualnosti, a da je tek kasnije uveo pojam ljubavi. I taj seksualni nagon ne uspeva da usmeri ka nečem ispunjujćem, lepom, ka suštinskom odnosu sa drugim bićem nego beži od toga. Beži od ljudskog kontakta, misli da je postao nesposoban za to. I zato kad mu se neko dopade beži u wc i radi šta radi jer je jednostavnije nego da se upušta u seksualne i bilo kakve druge komplikovane odnose.

Lj: Što ide uz modernog čoveka, koji misli da može sve sam i da mu nije potrebno drugo biće. I u skladu sa godinom kad je napisana knjiga (1994) moderno biće se tek razvija u ono što je danas, i zato je taj prelazak bolan.

V: Misliš da onda postmoderan čovek nema više te bolne prelaske i da je stanje u kom je danas konačno?

Image result for shrug gif mulder

Lj: Imam jedno pitanje. Da li on u telu traži duh kroz te telesne radnje ili iz nemogućnosti da usmeri duh prellazi na telesno?

S: Ja mislim ovo drugo. Ja mislim da je krajnji cilj njegove potrage utemeljenje duha. I da su svi ostali tokovi radnje samo načini da to uradi.

V: Pa da. Sad da l traga za bogom, za ljubavlju, za višim smislom, možeš to nešto da nazoveš kako oš al to je to, nešto što mu uporno nedostaje.

S: Da, mislim da on ima problem sa fizičkim kao takvim, da mu se ono gadi. I da je to uzrok potrage za duhom.

V: Moguće, pa otud i oni snovi sa makazama. Podsvest radi svoje.

S: A šta bi Frojd rekao o tome što je ovaj odsekao sebi spolovilo?

Lj: Da se rešio nečega što mu ničemu ne služi?

Image result for CHEEKY gif

S: Idi bre jbt, umalo se ne udavih piticom od višnjice.

V: Frojd je smatrao žene inferiornijim upravo zato što nemaju penis, pa sad ti tumači dalje. Možda je to taj osećaj niže vrednosti u odnosu na druge.

Lj: Ja mislim da se on tu prosto odriče te svoje jadne utehe koju telesno zadovoljavanje može da donese umesto nekog dosezanja smisla. I onda bi da se i nje odrekne, kad već smisla nema.

V: Da, da, naravno. Ja sam samo pokušala da odgovorim na to šta bi Frojd rekao.

S: Ajd da iskoristimo Frojda i taj stav o ženama i penisu i napravimo prelaz do Uelbekove mizoginije. U svetlu svega o njemu rečenom i onoga što ste pročitale, da li mislite da je stvarno to pitanje mizoginije ili je to više deo tog njegovog uvek provokator imidža?

V: Mislim da on u svojim romanima secira celo društvo, i da je taj stav prema ženama u njegovim romanima stav koje društvo prema ženama zauzima. I zato ja ne bih tako lako rekla da je to čisto njegov stav.

S: Ja mislim da je on više mizantrop, da mrzi ljudski rod u globalu. Meni je to baš problematično, to kad krene da piše o ženama, eyeroll samo tako. Ali suštinski mi je to deo njegovog hejta prema svetu; mislim da on nema ništa bolji odnos prema muškarcima.

V: Slažem se.

Veko, srećan ti ovaj divan dan! Vole te Slatka i Ljoki. ❤

GIF-693d74d3eceae569e2f8cff08b0ec4fe.gif

 

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.