Dušu svoju da olakšam…

Ponedeljak:
Na putu do posla ukraden mi je novčanik. Ovim putem bih pozdravila tu dragu ženicu koja me je ojadila. U mom novčaniku našla je 350 dinara i karticu za bonuse u prodavnicama trgovinskog lanca Idea. Meni je izbila iz džeša dodatnih 3000 za vađenje nove lične karte. Draga gospođo, u zdravlju trošili taj moj jad koji ste izvukli!

Utorak:
Jedna od moje tri poslovne aktivnosti jeste čuvanje dvoje dece na Novom Beogradu. Devojčice su uzrasta 3 i 8 godina i sasvim suprotno mojim očekivanjima, od ovog starijeg deteta ne može da se živi. Kako već nekoliko godina unazad čuvam jednu devojčicu, od milja nazvanu Nadžak dete, mislila sam da sam se izveštila i da sam stekla dovoljno iskustva da se uhvatim u koštac sa drugom decom. Avaj, grdno sam se, da izvinete, zajebala. Taj osmogodišnji monstrum ima samo jedan cilj u životu, a to je da sruši svaki vid autoriteta koji joj je nametnut. Ali ne dam se ni ja tako lako, vodim se biblijskom parolom Ko tebe kamenom, ti njega hlebom, pa mi onda bude drago kad vidim kako se izjeda živa što ne uživa povlastice koje ima njena mlađa sestra. I čitala sam ja da su devojčice u tom uzrastu najosetljivije, da žele pažnju, na kraju krajeva: ja sam sve te njene bubice proživela i preživela. Ali utorak… E u utorak je njen inat bio propraćen vrištanjem, čupanjem, grebanjem, bacanjem mojih stvari i pokušajem da se pocepa moja jakna, a onda su se njeni zubi našli na mojoj ruci. Iako nisam pristalica fizičkog kažnjavanja dece, u tom trenutku sam imala neopisiv poriv da je tresnem o patos, pokupim svoje stvari i izadjem iz stana. Nisam to uradila, naravno. Brojala sam do 100 i nazad, a kada je otac tog razmaženog čeljadeta ušao u stan, u tri rečenice sam mu opisala kakvo dete gaji, jurnula sam napolje bez pozdrava i kao furija uletela u Maksi. Žrtve mog sukoba sa Miom bile su četiri čokoladne bananice, večna im slava i hvala.

Sreda:
E kad sam u utorak uveče došla kući, sprdeknula sam dve šolje rtanjskog čaja i neki prašak za skidanje temperature i dok sam onako omamljena padala u san, donela sam odluku da sredu posvetim oporavku svojih nerava.

Počastila sam se obilaskom Narodnog muzeja. Zapravo, ne bih vas ni davila večeras, ali kada sam danas na Fejs okačila jednu sliku sa aktuelne izložbe, jedna od mojih virtuelnih prijateljica je prokomentarisala kako nije bila u Narodnom još od osnovne škole. I to me je podstaklo da sa vama podelim ne samo muku, već i svoje utiske o ovoj instituciji.
Možda ste već mogli da primetite, ali ja najčešće idem u Muzej istorije Jugoslavije. Pored Narodnog prolazim barem jednom dnevno, društvo se uvek okuplja kod njegovih kapija, ali retko, vrlo retko uđem. Kad malo bolje razmislim, do pre dve godine sam mislila da je u potpunosti zatvoren zbog tog nesrećnog renoviranja koje traje već deceniju.
Ali kada sam se jednom odvažila da uđem u tu divnu zgradu nekadašnje Uprave fondova (sa istorijatom vas neću daviti, možete ga pročitati ovde: klik) i kada sam se našla oči u oči sa svim tim divnim skulpturama Ivana Meštrovića (koji je, uzgred budi rečeno, moj najomiljeniji umetnik svih vremena), znala sam da je to početak jednog divnog prijateljstva.

Sutra (ili danas, dakle 20. novembra) završavaju se izložbe posvećene Marku Muratu i osnivačima Lade. I Marko Murat je jedan od mojih omiljenih umetnika, ne tako omiljen kao Meštrović, ali blizu. Za Murata sam saznala kada mi je drug poklonio izdanje Muratove biografije, da se zanimam dok se opet ne vrati iz Evrope. I premda mi se sam tekst i nije preterano dojmio, slike jesu. Hvaljen bio Google, pa sam bez problema mogla da istražujem i saznam sve što me je zanimalo.

Danas sam sve te slike videla uživo. Happy as a clam, što bi rekli u anglosaksonskom svetu. Jedino je svetlo fuj, pa fotke nisu nešto. Da, slede fotografije.

Marko Murat, Nemica
Marko Murat,
Ulazak cara Dušana u Dubrovnik
Marko Murat, Dah dubrovačkog proleća, 1897.
Moja omiljena 🙂
E ovo je posebno zanimljivo: u prvom planu je skulptura Đorđa Jovanovića pod nazivom Napuštena.
U pozadini je takođe Jovanovićevo delo, glava devojke, a naziv dela je Srbija.
Slučajno ili ne, tek meni se raspored učinio krajnje zabavnim.
Marko Murat, Autoportret
Marko Murat, Portret Laze Kostića
Marko Murat, Portret Cvijete Zuzorić
Simeon Rosandić, Dečak sa mandolinom;
u pozadini: Beta Vukanović, Predeo s Magličem
Moji nervi su kao novi. 🙂 Hvala na pažnji i nadam se da vaša sedmica protiče mirno i veselo! 🙂
Advertisements

Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana…

Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer je ovo ipak jedan uljudan i vaspitan blog, kada su knjige sa ove dve liste u pitanju, ostalno je više od par nepročitanih strana.
Verovatno svi imate knjige koje ne podnosite, knjige od kojih ste mnogo očekivali a koje su vas razočarale, knjige koje nikako ne možete da pročitate do kraja.  Ja ih imam gomilu i svrstavam ih u dve grupe: Nikad, pa ni tad i Probajmo još jednom.
Razvrstam ih prilično jednostavno. Ja sam, kako to Lu kaže, čitalac snob. Da bih za neku knjigu rekla da je dobra, dok čitam radnja mora da pokrene film u mojoj glavi. Ukoliko od filma ne vidim ni uvodnu scenu, knjiga se automatksi svrstava na listu Nikad, pa ni tad. Ako film ipak počne, ali se iz nekog razloga prekine na pola, e onda knjige idu na listu Probajmo još jednom. Ta lista je inače kao neki limbo, odatle knjige češće idu na Nikad… listu.
Dakle, u ovo hladno nedeljno veče, predstavljam vam svoje dve liste knjiga koje ne volem.
Probajmo još jednom
*ova lista je trenutna*
  • Severozapad, Zejdi Smit

Uh, uh, uh. Znate onaj osećaj kad ste mali i Nova je godina i vi čekate da vidite šta vam je doneo Deda Mraz. Mahnito otvarate pakete i paketiće, a ono sve sama garderoba, a od igračaka sa vašeg spiska nema ni traga. E tako se ja osećam kad je u pitanju ovaj roman Zejdi Smit. Obožavala sam Sakupljača autograma i baš sam se obradovala kad sam videla da je Booka objavila novi roman i korice su lepe i sve je super, osim što je priča stala negde na početku druge trećine romana i dalje ni makac. Avaj! 
  • Tai, Goran Gocić

Ostalo mi je tačno 25 strana do kraja. Nemam pojma kada ću i da li ću ih ikad pročitati. Počelo je fino, on, ona, Tajland, filozofija, od svega pomalo, ničega previše. Onda su počeli da mešaju žanrovi, pa nikako da uhvatim ko pije a ko plaća. Vidim grabe se oko knjige pre neki dan u Gradskoj dve žene, mislim se: srećno. 
  • Veliki rat, Aleksandar Gatalica

Rana neprebolna. Jao vijala sam tu knjigu po svim beogradskim bibliotekama duže od godinu dana i kada sam je konačno ulovila… Ćorak. Previse likova, previse priča, previše svega. Počnem, pa prekinem, pa se vratim, pa ajd iz početka i onda sam batalila. Svaka mu cast na NINovoj nagradi, svaka cast žiriju koji je pročitao do kraja.
  • Cena soli, Patriša Hajsmit

Ova knjiga, teoretski, ima sve što mene zanima: pre svega tu je burna istorija njenog literarnog života. Onda je tu i sama tema koja se tiče života dve pripadnice LGBT populacije u Njujorku u ranim 50im godinama. I imamo ono što bi trebalo da bude trešnjica na vrhu, a to je mlada junakinja koja pokušava da locira svoje mesto u koordinantom sistemu konfuzije. E u teoriji sve to lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi: počela sam je drugi put i opet ne mogu da se odlučim šta ću sa njom. Radnja je spora, likove nikako ne mogu da prihvatim. Film koji se odvija u mojoj glavi se još nije prekinuo, a kad će ne znamo…


Nikad, pa ni tad 
*ova lista je konačna*
  • Hazarski rečnik, Milorad Pavić

Ova knjiga je ubedljivo prva na listi mojih antifavorita. Ona je i jedina kojoj je pruženo nekoliko šansi i nikada nisam makla dalje od 55. strane. Ima jedna (meni) zabavna pričica o toj knjizi: jednom prilikom, dok sam ručala sa drugom i njegovom mamom, šalili smo se na račun zajedničkog hejta prema toj knjizi i došli do zaključka da su ljudi koji kažu da obožavaju ovu knjigu ili blesavi ili lažovi, na šta je njegova mama rekla da je to njena omiljena knjiga… Hejt za Pavića.
  • Hajduk Stanko, Janko Veselinović

Najdosadnija lektira ikad. Čitala sam je celo leto na prelazu između petog i šestog razreda i još uvek mi stoji GSP karta između 63. i 64. strane. Lektiru mi je prepričao tata, koji je i dan danas oduševljen knjigom i zgrožen mojim izbegavanjem iste.
  • Upražnjeno mesto, Džoan Rouling

Smor od prve strane. Možda zato što sam očekivala da Poter iskoči iz svakog novog pasusa. Možda zato što Roulingova ne zna da piše knjige bez čarobnjaka. Who knows?!
  • Opsada crkve svetog Spasa, Goran Popović

Ne znam, evo sad je Jekov zadao da se pročita do 4. decembra, živa nisam. Pravoslavni sveštenici, Žiča, Bugari, svo to rasplinjavanje i ta radnja koja se proteže kroz vekove plus tone fantastike, a nema zmajeva, ne mogu ja to. Majke mi, ne mogu.

  • Krive su zvezde, Džon Grin

Jedna reč: bljuc. Toliko je predvidljiva, toliko patetična iako svi govore da je pisac uspeo da izbegne patetiku, toliko je bljuc da ja stvarno nemam reči da opišem. Možda je bolja na engleskom, ne znam, ali neću ni da saznam. Dragi svi vi omladinici koji ste more suza prolili zbog dvoje mladih koji se vole uprkos svemu, verujte da vas ceka mnogo  lepših ljubavnih priča od ove.

I to je to. Ukratko, to jest. Mogla bih još da nabrajam, ali sutra je ipak radni dan. Koji su vaši antifavoriti? Delimo li neke? Ne budite stidljivi, mnogo volim vase komentare.

Do sledećeg čitanja, neka sila bude s vama!

Stvari koje nestaju

Razmišljala sam ovih dana šta da radim sa ovim što nazivam blogom: da li da mu se posvetim ili da ga ukinem. Propitivala sam tako ljude u svojoj okolini, one koji znaju za blog, to jest. Nije da je to neka tajna, ali nisam htela da mi familija bude jedina publika, ako me razumete. Elem, kaže meni SaVesna da se ne obavezujem, već da pišem kada imam o čemu i kada sam inspirisana. Što stvarno deluje kao odličan savet, samo što meni ne manjka inspiracije već volje i strpljenja. Jer ja uvek imam o čemu da pišem, samo što glupe igrice na Facebook-u uvek imaju prednost nad pisanjem.
Ali umutim ja danas onaj puding što se ne kuva, sipam sebi čašu hladne koka kole, pustim Florence i sednem da pregledam fotke koje sam napravila na ovogodišnjem Oktobarskom salonu. I evo me sada, sastavljam priču o tome, o celoj situaciji, o Beogradu i onome što gubi i šta dobija.

Vežite se, polećemo.

Nekada davno, dok ljudima na vlasti nije padalo na pamet da slave Beograd pustinjskom arhitekturom, vojnim kvaziparadama i kič bilbodrima u slavu Putina, ovaj grad je imao Bemus, Bitef, Fest, Belef, Oktobarski salon i još mnogo manifestacija koje su njegovo ime, a samim tim i ime države čija je prestonica bio, stavljale na kulturnu mapu sveta. Mnoge od tih manifestacija održale su se čak i za vreme devedestih. I ne samo da su uspevale da se održe, već su u većini slučajeva bile najsuroviji kritičari ratne politike koju su propagirali vlastodršci.
Onda su došle demokratske promene, očekivalo se da će kultura u Srbiji oživeti i dosegnuti staru slavu. Ali ne lipši magrače do zelene trave. Nakon prvobitnog zanosa, stvari su jednostavno stale. Muzeje nam renoviraju već deceniju, festivali smanjuju selekcije ili potpuno nestaju sa kulturne mape, izdavačke kuće prestaju sa radom, knjižare postaju picerije. I kada je takva situacija u prestonici, gotovo da me je strah da pomislim kako je u manjim gradovima. Imamo mi jednu koleginicu, od milošte nazvanu Nemam, koja nijednom nije propuštala priliku da kaže kako njeno mesto nema bioskop, nema pozorište, nema galeriju. I premda nam se Nemam popela na vrh glave svojim kukanjem, jasno nam je svima da njeno mesto nije jedino, da su kulturni centri u mnogim mestima ili nestali ili su postali folkoteke, diskoteke, ili kako god da se zovu ti centri za okupljanje i opijanje omladinaca. Dakle, kulutra je u Srbiji bukvalno na samrti.
I onda grad odluči da Oktobarski salon učini bijenalnom manifestacijom. Tiho, podmuklo, na sednici Skupštine grada, bez učešća stručne javnosti i bez konsultovanja Odbora Oktobarskog salona, koji  je, uzgred budi rečeno, imenovan od strane Uprave grada, i to u martu mesecu ove godine. Kako se navodi u saopštenju, cilj ove mere jeste ušteda na prvom mestu, ali i da bi se popravio kvalitet sadržaja.
Naravno da nije smak sveta i naravno da postoje bitnije stvari kojima bi se valjalo baviti, ali prosto ne mogu da se pomirim sa činjenicom da sve što je davalo kulturni identitet jednog grada prosto nestaje. Beograd danas prepoznaju po noćnom životu. I ok, naravno da je to bitan segment turističke ponude i nekome je to sasvim dovoljno, ali ja ne želim da moj rodni grad prepoznaju samo po pljeskavicama, splavovima sa pevaljkama i polugolim maloletnicama. Odbijam da prihvatim činjenicu da nešto mora biti komercijalno da bi uopšte bilo dozvoljeno. I kada se govori o kvalitetu, ko određuje šta je kvalitetno, a šta nije? Posećenost? Visoka umetnost nikada nije bila usmerena ka širokim narodnim masama. Splavovi jesu, zato njih niko i ne dira. 
U toku je potpisivanj peticije za poništenje ove grozne odluke, po broju glasova možete videti koliki  je sunovrat kultura u Srbiji doživela. Svoj glas možete dati ovde: klik

Ukratko o Oktobarskom salonu
Grad Beograd osnovao je Oktobarski salon 1960. godine kao izložbu najboljih ostvarenja iz oblasti likovne kulture. Godine 1967. Salon se okreće i primenjenoj umetnosti, započinjući na taj način tradiciju menjanja koncepcije, stila i karaktera programa. Danas je ovo međunarodna manifestacija bez stalnog izložbenog prostora, tako da se svake godine bira novi u zavistosti od koncepta umetničkog direktora/kustosa. Održava se u periodu između septembra i decembra i traje šest nedelja. Ove godine, slučajno ili ne, Oktobarski salon održan je pod nazivom Stvari koje nestaju. Izložbeni prostor smešten je u bivšu zgradu Nove Vojne akademije (Resavska 40b).

Reč dve o prostoru
Zgradu Nove Vojne akademije projektovao je Dimitrije T. Leko, kao drugi deo kompleksa Vojne akademije. Izgradnja kompleksa započeta je 1850. godine i planirano je da se kompleks zgrada proteže duž Ulice kneza Miloša. Objekat je u potpunosti dovršen tek nakon Prvog svetskog rata. Spolja elegantne fasade sakrile su gotovo asketsku unutrašnjost čistih prostora, gotovo bez pregrada te je tako ova zgrada u potpunosti poslužila svojoj svrsi, a zajedno sa objektima u svom okruženju (Kasarna sedmog puka, Oficirski dom, Oficirska zadruga i čuveni park Manjež) definisala je modernizovano lice Beograda sa kraja XIX i s početka XX veka.
Zgrada je teško oštećena prilikom bombardovanja 1941., ali i 1999. godine, a nakon delimične obnove, grad je zgradu 2006. poklonio Muzeju grada. U jednom delu zgrade je smeštena Vojna štamparija, dok se veći deo objekta koristi povremeno za održavanje umetničkih programa. Očekuje se kompletna sanacija i rekonstrukcija, ali…


Stvari koje nestaju i ja 
Kada biste pregledali moj planer, pomislil biste da sam ove godine Oktobarski salon obilazila svaki drugi dan. Činjenica je da sam ga obišla dva puta, jednom 5 dana, a jednom dan pred zatvaranje. Rotirala sam tu zgodu, a vreme je letelo i kada mi se konačno ukazala prilika znala sam da ne smem da je propustim. Ljubazna teta na ulazu mi je rekla da ulaznicu mogu da koristim više puta, mada sam ja sumnjala da će tako i biti. O, kako sam pogrešila.
Prvo me je oduševio prostor. Bilo je poprilično hladno, što me je sprečilo da odgledam sve umetničke filmiće koji su prikazani u okviru izložbe, ali sam zahvaljujući želji da se zagrejem, hodala i hodala i gledala i zagledala i fotkala. I znala sam da ću ulaznicu iskoristi još koji put.
Generalno gledano, dopalo mi se ono što sam videla. Nisam sve razumela, ali kao što rekoh, visoka umetnost i nije za široke narodne mase. Ali ono što jeste ostavilo jak utisak na mene jesu sledeće stvari:
  1. film Kristali Frederika Akala 
  2. serija fotografija Dragulji naše prošlosti Davida Pužada (njegove fotografije možete pogledati u Parobrodu ove nedelje) 
  3. serija fotografija Senke u zlatu Borisa Lukića. 

Ali ono što je bukvalno protreslo svaki atom moga tela bio je kratki video Dragane Žarevac, Resist-Disappearing happiness. Na zidu je veliki ekran podeljen na dvanaest manjih ekrana. Kreće ona krajnje irititajuća Happy pesma Pharell-a Williams-a i na ekranima se pojavljuje dvanaest spotova koje su snimali ljudi širom planete. I taman kad se naviknete na sve te happy pokrete i kad vas uhvati ritam, srećne ljude na ekranima zamenjuju ratni prizori iz Sirije, krvavi obračuni demonstranata i policije u Egiptu, ljudi koji izvlače žrtve iz bombardovane zgrade… Clap along if you feel like happiness is the truth…  

 Prvi obilazak

 
Boris Lukić, Senka u zlatu

Drugi krug

Bogme, ja sam ovde stajala bar pola sata

Kristali: u jednom trenutku narator kaže da su sećanja kao muzeji
-vidiš sve, a ne možeš ništa da dodirneš. 

 
Dušan Đorđević, Vremenska kapsula – SIV – Palata Saveznog Izvršnog Veća

Hvala što ste izdržali do kraja. Sledeći put ću biti sažetija, majke mi.