Drvo života

Pošto danas svako može da napiše knjigu i da prođe nekažnjeno, ovo će biti naš mali glas odbrane, mali korak za blogerski svet, još manji za savremenu kritiku…

Ovim rečima otpočela je moja avantura zvana blog. I svima nam je jasno da se situacija nije promenila i da danas, možda više nego ikad, svako može da napiše knjigu. Bravo za te ljude, stvarno! Ja se već tri prokleta meseca trudim da smislim normalan tekst o knjizi Kako vojnik popravlja gramofon i ništa. Nemam čak ni uvod. Iva Štrljić je, sa druge strane, napisala zbriku priča. No, o tome nekom drugom prilikom.

Okupili smo se danas da bismo prodiskutovali o još jednoj knjizi koju je napisala osoba kojoj pisanje (proze) nije primarno zanimanje. Reč je o romanu Drvo života, prvencu Kristine Kovač. Sećate se K2, dueta koji su činile sestre Kovač, Aleksandra i Kristina? Aaaw, ja se sećam. Tamara i ja smo njihove kasete slušale do iznemoglosti, svaki dan, ceo dan, strana A, strana B pa ponovo. I rođendani! Kad se setim: rođendan traje od 17 do 21h i uvek se pred kraj nađe neko da pusti Ajmo u život a mi, klinci od 11, 12 godina urlamo JOŠ MLADA JE NOĆ. ❤ I večito pitanje je bilo: e, a koju se sestru Kovač više voliš? Moj odgovor se nije promenio do danas: Kristina mi je uvek bila zanimljivija, što je verovatno jedan od razloga zbog kojeg sam se odlučila da pročitam i njen roman. To što vam neko deluje cool na TV-u ne znači, naravno, da će i spisanije biti cool ali… Razbolela sam se, nisam imala Noru Roberts pri ruci, Laguna Drvo života reklamira kao ljubavni roman i eto mene, eto vas, eto priče o Kristininom romanu.

Prolog + osamnaest poglavlja + epilog = prilično jednostavna koncepcija. Ali samo na prvi pogled. Kroz roman se smenjuju epistolarna forma (u vidu Fejsbuk prepiske, da budemo precizniji, koja je divna, divna, predivna ali iz nekog razloga štampana u dva stupca što je totalno kofuzno, al to je samo moj utisak), pripovedanje same Katarine Molnar, dakle pripovedanje u prvom licu i odlomci iz Damjanovih pripovedanja. Iako se bavi ozbiljnom temom, čitanje nije previše naporno, nema teške filozofije. Roman je vrlo pitak, što bi se reklo. I pre nego što se pozabavimo samom radnjom, hajde da razjasnimo jednu stvar: ovo nije ljubavni roman, ovo je roman o ljubavi. Dok je ovaj naslov bio na mojoj TBR listi, čituckala sam tako neke Kristinine intervjue, komentare po društvenim mrežama i internet portalima. Kristina kaže, a mnogi potvrđuju, da je ovaj roman kroz ljubavnu priču spojio tri najveće ljubavi u životu jedne žene: ljubav prema majci, ljubav prema onom pravom i prema detetu. Ne ide baš da protivrečim autorki, naravno da žena zna šta je htela i šta je napisala. Ali… Stoji da su ove tri vrste ljubavi naglašene ali nisu jedine koje su u romanu zastupljene. I biću toliko slobodna da kažem da je Ljubav glavna junakinja ovog romana. A evo i na čemu zasnivam taj stav.

Da, u prvom planu je naizgled nemoguća veza između Katarine i Damjana.  U trenucima kada priča počinje, oboje vode bitke za svoje živote. Ona je u lošem braku sa Borisom, bolno svesna činjenice da on nije neko ko je čini srećnom i da u braku ostaje zbog ćerkice Tare. Damjan, sa druge strane, vodi borbu na drugom polju: njega zatičemo na onkološkom odeljenju Kliničkog centra, u trenutku kada pokušava da pobedi Hodžkinov limfom, tj. tumor limfnih žlezda. Kroz veći deo romana, njihova komunikacija, a bogme i veza, odvija se preko Fejsa. Prihvaćen zahtev, lajk, komentar, poruka i rodila se ljubav. Zajedno sa njom javilo se i pitanje da li postoji pogrešan trenutak za pravu ljubav?

Čitajući njihovu prepisku, mi dobijamo mogućnost da pratimo kako se njihov odnos razvija od samog početka. Način na koji se njihova veza razvijala omogućio nam je da sagledamo njihove živote i da tako dobijemo jednu kompletnu priču o tome kako su se formirali u ličnosti sa kojima smo se susreli i kako su dospeli tu gde jesu. Zajedno sa njima prolazićemo kroz sve etape tog razvoja i postaćemo svedoci rađanja jedne divne emocije ali i njenog zlog brata blizanca, osećaja krivice da je ono što im se dešava pogrešno jer bez obzira na izbor koji naprave, neko će ostati povređen. Ako ne dopuste sebi da taj virtuelni odnos konkretizuju, oboje smatraju da će ostati uskraćeni za nešto divno. A ako se odluče da svojim emocijama pruže šansu, povređeni će biti njihovi partneri.

Činjenica da smo u njihov odnos upućeni od samog starta, dala nam je mogućnost da sagledamo ne samo kako Ljubav utiče na njih dvoje već i na ljude iz njihovog okruženja. Upoznajući nas sa svojim životima i ljudima u njima, i Katarina i Damjan nam pokazuju koliko silovita Ljubav može da bude ali i to da, osim što je lekovita, Ljubav može biti i razarajuća.

Ljubav u romanu Drvo života pratimo kroz nekoliko odnosa. Kroz odnos muškarca i žene, to je evidentno jer je upravo taj odnos u prvom planu. Zatim je tu odnos roditelj:dete, večito komplikovan, i, bez obzira na kvalitet, uvek intenzivan.

Katarina iz braka sa Borisom ima ćerku Taru koju je rodila nedugo nakon smrti svoje majke. Spoznavanje roditeljske ljubavi, Katarinu će naterati da ponovo promišlja o braku svojih roditelja, o odnosu koji su imali prema deci, o tome koliko se neki obrasci ponašanja usvajaju u detinjstvu a zatim ponavljaju u odraslom životu. Kroz niz, uglavnom kratkih ali izuzetno efektnih, retrospekcijskih prikaza, Katarina nam pripoveda o svojim roditeljima, o uspomenama na detinjstvo i, naročito, o odnosu sa majkom. Poseban akcenat stavljen je na poslednje dane majčinog života. Takvi trenuci su izuzetno teški za opisivanje jer uvek postoji mogućnost da skliznete u patetiku. Kristina Kovač se tu sjajno snašla i čitaocima je ponudila izuzetno emotivne a i isto vreme bolno realistične scene. U trenutku kada vam Katarina bude pripovedala o poslednjim trenucima svoje majke, nema sile da ostanete ravnodušni.

Odnos između dve sestre još je jedna od manifestacija Ljubavi u ovom romanu. Da li je i ta ljubav bezuslovna? Ili je podložna uticajima? Ako jeste, u kojoj meri? Da li njen intenzitet s godinama raste ili opada? Šta bude kad odrastete i kad zasnujete svoje porodice? Sve su to pitanja koja se promaljaju iz odnosa koji Katarina ima sa svojom sestrom Verom. Volela bih da se autorka malo više pozabavila analizom njihovog odnosa ali kako je ovo samo jedna od sporednih priča, razumem zašto se ograničila. Iako je ceo roman izuzetno ličan, meni je upravo odnos sa Verom bio nekako najintimniji. Što će, naravno, nekima biti potpuno apsurdno jer nema odnosa koji bi bio ispred onog između majke i deteta ali šta da se radi. Možda je to zbog toga što nemam dete a imam sestru pa mi je nekako lakše da se sa tim segmentom poistovetim… Na kraju, nije ni toliko bitno. Poenta je da će vas odnos Katarine i Vere naterati da razmislite o odnosima sa svojim najbližima jer, koliko se trudili, nećete moći to da izbegnete.

I na kraju, najbitnije: ljubav prema sebi. Pričajući o romanu, kao što sam rekla u uvodu, autorka navodi tri najveće ljubavi u životu jedne žene ali mislim da je njeni junaci u neku ruku demantuju. Ljubav između Katarine i njene majke i Katarine i njene ćerke je velika i topla, i da, ljubav prema Damjanu je ona sudbinska, što te pukne kad se najmanje nadaš, ona koja boli a u isto vreme i leči ali Drvo života je, pre svega, priča o ljubavi prema sebi. I to mi nije palo na pamet dok nisam završila čitanje i pravila beleške. Glavni junaci se sve vreme bore sa pitanjem gde se završava ljubav prema sebi a gde počinje sebičnost.  Kada je vreme da staviš sebe na prvo mesto, da dozvoliš sebi da (za)voliš nekoga i da se prepustiš emocijama bez griže savesti? Možeš li, uopšte, to da uradiš u trenucima kada više nisi odgovoran samo za sebe, kada tvoji potezi nužno utiču i na druge živote? Mislim da je, i rekla bih da junaci ovog romana dele moju ideju, čin istinske ljubavi prema drugima zapravo ljubav prema sebi jer ako nisi iskren prema sebi kako ćeš, do vraga, biti iskren prema drugima?

Znam, nisam baš pisala o romansi između Katarine i Damjana. I ostala sam vam dužna za Damjanovu stranu priče. Ali ako vam otkrijem sve, onda nećete moći da uživate u ovoj knjizi, zar ne? 🙂

No, pre nego što vas pustim, moram da dodam još nekoliko stvari:

  • Korišćenje engleskih izraza i fraza: videćete, odmah na početku, da Katarini nije strano korišćenje engleskog jezika u svakodnevnoj komunikaciji. Meni to nije smetalo, jer i ja sam takva, ali ako imate nizak prag tolerancije kad su takve stvari u pitanju… Pa, naoružajte se strpljenjem. Ono što je mene dovodilo do ludila, jeste to što je na jednom mestu reči napisana u originalu, sledeći put je transkribovana pa onda opet u originalu i tako do kraja romana. Volja autora ili lektorski propust, ne znam ali je mnogo naporno. Dakle, ako se već odlučujete da koristite strane jezike u svojim delima, ili sve ostavite u originalu ili sve transkribujte. I ako već u tekstu ima fraza koje su poznate samo govornicima određenog jezika, bilo bi fino da postoje fusnote sa prevodom i objašnjenjem, čisto da narod ne bi nagađao smisao.

 

  • Muzika: ovo je roman sa ozbiljno dobrim soudtrackom. Ozbiljno dobrim. Svaki put kada bi se u svojoj komunikaciji Katarina i Damjan pozvali na neku muzičku numeru, ja bih prekinula čitanje i potražila pesmu. Muzika savršeno prati priču, oslikava emocije koje se rađaju, njihov intenzitet u datom trenutku. Htela sam za potrebe ovog teksta da napravim plejlistu ali me je Kristina preduhitrila. Bez obzira da li planirate da čitate roman, bacite pogled na listu, meni baš nekako paše uz jesenje vreme. Drvo života plejlista

 

  • Jedina stvar u kojoj je, po meni, Kristina Kovač omanula jeste činjenica da je priča previše bliska realnom životu. Meni je bilo vrlo, vrlo teško da likove ne poistovetim sa ljudima iz pravog života a tabloidi opšte nisu moje omiljeno štivo. Za nekog ko se ozbiljno bavi gradskim pričama, biće apsolutno nemoguće da poveruje u to da ovo nije autobiografski roman.

Kraj. 🙂 Kaštevi, jeste li čitali Kristinin roman? Zar ne mislite da je kraj sjajan?! Meni je došao potpuno neočekivano i podigao ocenu sa jake trojke na 4 minus. Da li ste imali poriv da pošaljete Kristini poruku na Fejsu i podelite sa njom utiske? Super bi bilo kada bismo mogli lepo da sednemo i prodivanimo o romanu, mislim da je baš pogodna za diskutovanje uz neku klopu. Ako niste čitali, planirate li? 🙂 Nije da volim da delim literaturu po godišnjiim dobima ali nekako mislim da je baš za ovo vreme: udobno se smestite, sa nekim toplim napitkom i grickalicama i utonite u svet Katarine Molnar.

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

Proširi svet

Onima koji već neko vreme prate moj moj mali blog, poznata je činjenica da već neko vreme čuvam jedno derle. Sad je derle krenulo u drugi razred pa se naše druženje promenilo: umesto da dangubimo po ceo dan praveći umetnost ili lutajući po gradu, sada moramo da vežbamo sabiranje i oduzimanje brojeva prve stotine, delimo reči na slogove i prepričavamo tekstove iz Čitanke. Malo je reći da smo konstantno u ratu jer koja tranzicija je prošla mirno?! U retkim časovima primirja, omakne nam se koji razgovor o ozbiljnim stvarima. Jednom me je pitala kako se definiše ovulacija, zagrcnuh se kafom koju sam pila. No, o tome nekom drugom prilikom. Razgovor koji bih vam spomenula, a koji se desio prvih septembarskih dana, deo je prepričavanja bajke o slavuju, tačnije iz scene kada jedan car drugom pošalje mehaničkog slavuja.

  • Zašto je on poslao slavuja caru, Iva?
  • Da ga zadivi? Da ga obraduje? Da proširi njegov svet?
  • Kako misliš da proširi njegov svet, šta ti to znači?
  • Pa to mi, Slavka, znači da je on njemu poslao nešto što on nikad nije video i tako mu je pokazao nešto novo a to znači da je car drugom caru proširio svet.
  • Otkud ti ta ideja, Iva?
  • Nemam pojma, jel mogu sad da gledam Anđelku i Andriju?
  • Ne. Sedi i piši. (onda smo se posvađale)

Dakle, širenje sveta i šta ono podrazumeva? I kakve, k vragu, to veze ima sa ovim blogom? Pre tri dana i moj se svet malkice proširio i to zahvaljujući obitavanju u blogerskim vodama. 🙂

Sve je počelo još u aprilu mesecu kada sam na blogu Moji mali svetovi videla razmenu paketića. Miljana, srce i duša tog divnog i inspirativnog bloga (sećate se onog mesečnog izazova? Njena ideja.), osmislila je divan način kako da se ratosilja knjiga koje više ne želi u svojoj biblioteci. Osmislila je zamenu: knjiga za knjigu, mada su u paketićima svoje mesto našle i razne sitnice.

Naravno, odmah sam se prijavila. I odmah sam se bacila na osmišljavanje paketića za Miljanu. Knjige sam odmah odabrala, to mi je bio najmanji problem. No svaki paketić koji je na Miljaninu adresu stizao, samo je podizao lestvicu i ja sam tako sadržaj menjala gotovo na dnevnoj bazi, pokušavajući da dostignem savršenstvo. A onda me je, u ponedeljak u podne, na Instagramu sačekala Miljanina poruka i odlučile smo da se nađemo već koliko u sredu jer ona planira da akciju privede kraju a ja bih sadržaj svog paketa mogla da menjam do sudnjega dana (i opet ga ne bih dovela do ideala).

A u sredu… Znate kako izgledaju sastanci na slepo: evo me ovde, na sebi imam to i to. E tako je izgledala naša prepiska. 😀 I naravno, ja sam morala da odem na pogrešnu stranu pa da se vraćam… Jer ko nema u glavi…

Elem, na stanici autobusa 26 u smeru ka Dorćolu, moj svet se proširio. Miljana i ja smo razmenile svoje paketiće i ja sam je, onako sva uzbuđena, udavila nebulozama. Samo je ona dovoljno fina pa vam to verovatno neće reći. Iako sam to siiiiilno želela, svoj paketić sam otvorila tek uveče kada sam došla kući jer cenim da, zahvaljujući Ivi sa početka teksta, nešto sigurno ne bi preživelo. A sad da vam se pohvalim i pokažem vam šta sam dobila! 😀

prvo-ova
Obratite pažnju na Sunđer Boba. 🙂

Počnimo od najbitnijeg: knjiga koju mi je Miljana namenila jeste roman Voje Čolakovića, Oda manjem zlu. Što je super jer roman nisam čitala. Generalno nisam upoznata sa pisanjem gospodina Čolakovića pa se unapred radujem našem upoznavanju. 🙂 Moram da kažem da me je izbor domaćeg pisca pozitivno iznenadio, nekako uopšte nisam očekivala. Na sajtu knjižare Vulkan, sadržaj su sveli na ovo: Janko i Mina su proveli čudesne romantične i erotske trenutke u Salcburgu, njihovi brakovi su se poljuljali ili raspali, i sada je Mina, Finkinja, stigla u Beograd, ali samo na jedan dan. Čovek ne bi verovao šta se sve tog dana desilo. I to je dovoljno da meni zagolica maštu. Deluje da je vreme radnje svedeno na jedan dan, što je uvek izazov. Videćemo… 🙂

Osim knjige, tu je bila knjižica sa željama oplemenjena tokenima sa Sunđer Bobom! ❤ Onda jedna super sovica od terakote, rekla bih, koja je svoje mesto našla na štapićima iz kineskog restorana koji džudže na mom pisaćem stolu, zabodeni u konzervu sa bookmarkerima. Sovici su društvo pravile divne minđuše i kesica čaja sa kratkim uputstvom za upoznavanje čajeva. Da li ste znali da su crni, zeleni i beli čaj zapravo plodovi istog drveta, samo je bitno vreme branja? Ja nisam. Vidite na šta mislim kad kažem da se svet proširio?

ova

Divno, zar ne? 🙂 Ako biste i vi hteli da proširite svoj svet, javite se Miljani. Razmena će trajati do sredine oktobra, ako sam ja dobro razumela, zato požurite! Proširite svoj svet!