Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: epizoda Beograd

Da, došlo je vreme za moje iskreno čuđenje kako se, k vragu, skupila ova gomiletina knjiga koju gledam ispred sebe. Čitala sam juče neke komentare vezane za postove o tome koliko je ko knjiga kupio i koliko je novca potrošio i razmišljam tako o nekim porukama koje sam razmenila tokom sajma i malo mi je bzvz što se ljudima nabija krivica što su kupili više od tri knjige. Ako sama zaradim svoje pare, valjda mogu sama i da odaberem na šta ću ih potrošiti, zar ne? I gledam posle moju gomilicu i zaključim da je zapravo problem u tome što sam kupovala u etapama svaki dan po knjigu, dve, tri (ok, nekad i pet) i eto, nakupilo se. I bi mi milo oko srca jer znam da će jednog dana moj legat biti super kul i da će u njemu svako moći da pronađe nešto za sebe.

Više od toga kako ko troši novac na Sajmu knjiga, mene bi zanimale neke druge stvari. Recimo to kako se u potrazi za knjigama zaborave osnove ponašanja pa se ne obraća pažnja na druge ljude ili šta se ostavlja iza sebe nakon završenog posla u klozetu? Takođe bi me zanimalo zbog čega ljudi misle da su bolji od prodavaca i prodavačica? Evo vežbe za sledeći sajam: ako neko kaže dobar dan, slobodno odgovorite – besplatno je. Isto važi i za hvala, ne košta ništa, pa probajte nekom prilikom. I okrenite se za sobom u klozetu.

A sad knjige. Spisak, naravno, nisam imala, a i da jesam, verovatno ga se ne bih pridržavala. Znala sam da ću sigurno svratiti na četiri štanda, a sve ostalo šta uleti. I bogume, uletalo je, često, ali sam vodila računa da ne kupujem samo zato što je jeftino. Najviše knjiga sam kupovala dok sam delila kataloge, hvala svima koji su ih uzeli, a vi koji ste me gledali kao da vam prenosim šugu želim da vam se ne dopadne nijedna knjiga koju ste kupili. Šalim se, šalim se. Nema ljutiš, znam da ste too cool za nas jadnike koji radimo na Sajmu.

Dakle, četiri štanda: htela sam da im moja kupovina bude prva, znate ono kakva vam je prva kupovina, takav vam je ceo dan i mislim da mi je to je pošlo za rukom na štandovima Odiseje i Dokaz izdavaštva, pošto su mi bili blizu. CollageMaker_20191029_001609274.jpgSa štanda Odiseje ponela sam dva cegera i finu gomilicu knjiga, od kojih će se većina useliti u biblioteke malaca koje poznajem. Sebi ostavljam novu knjigu Jasminke Petrović Mene je teško ne voleti – sad šaljemo specijalni pozdrav Stašoniju, starom drugu, takođe dobrom čoveku, koja se pobrinula da ne ostanem bez potpisanog primerka. Fala ti druže, vodila bih te na kafu, al sam sve pare dala na knjige. ❤ Od finih ljudi iz Odiseje sam takođe dobila divne knige, o kojima ćete čitati do kraja godine, majke mi mile. Sto sati mraka već počela da čitam, Mladi trogloditi će najverovatnije biti moja pauza tokom tradicionalne #nonfictionnovember akcije. Medenjak sam pojela. ¯\_(ツ)_/¯

LRM_EXPORT_175450596447316_20191028_235353084.jpeg

Drugi štand koji sam obišla u želji da im kao prvi kupac donesem berićetan sajam bio je štand Dokaz izdavaštva. Nataša je tako jedno divno biće i ja sam je taaaako udavila, ali šta ću, ne mogu da se uzdržim kad nešto volim. A Dokaz me baš navukao na čitanje nordic noir žanra, toliko da planiram stručnije istim da se pozabavim. Kupila sam Živi pesak i sad sam ponosna vlasnica sva tri izdanja ove super kul izdavačke kuće. Nataša, ako ovaj tekst dođe do tebe, izvini još jednom na davljenju, ali nisam ja kriva što su knjige vam knjige taaaako super. ❤

Jedna od ukupno četiri knjige za koje sam znala da ću sigurno uzeti bio je novi roman Rute Sepetis pod nazivom Fontane tišine. Izdavač je Urban reads. Jedared sam iz biblioteke uzela U moru zrno soli i ostala sam bez komadića srca do kraja knjige tako da sam znala da ću je uzeti čim sam videla da izlazi. Nakon te kupovine, prestala sam da nosim karticu sa sobom, mada mi to nije previše pomoglo.

LRM_EXPORT_175309831545570_20191028_235132319.jpeg

Sledeća stanica: Partizanska knjiga. Moji podgorički saborci. Moj prvi izbor je bio YUgoslav, Ane Vučković. Kontam da ne moram previše da objašnjavam zašto, sve vidite iz naslova. 😀 Onda sam se setila da u svom legatu želim i dela Daše Drndić, pa sam uzela i njih. Babićev Yahoo već ima novog vlasnika. Saborci su nam poslednjeg dana doneli i partizan(s)ke krofne, a bedž je takođe super kul.

 

LRM_EXPORT_174922781918039_20191028_234419016.jpeg

 

Partizani nisu jedni podgorički saborci koje sam srela na Beogradskom sajmu. U hali 4 bili su i dragi ljudi iz izdavačke kuće Imprimatur. E njih sam isto davila, svaki dan kad krenem sa svojim katalozima. Mnogo mi je krivo što me je glupi sajam samleo do te mere da nisam mogla da se družim s njima i van hale, ali biće prilike. Naravno, pazarila sam i kod njih. I naravno, dobila sam knjiški poklon. 🙂 Uzela sam roman U mraku, češke autorke Ane Bolave i zbirku prika Mandarinske patke Milanke Blagojević, a Divlje gradove sam dobila. Uzela sam i još jedan primerak Kamenitih priča, ali sam ih već udomila. Mnogo se radujem čitanju Aninog romana; odvojila sam pet knjiga kojima ću se prvo posvetiti i U mraku je jedna od njih. I sledeći put kad se vidimo, mora pasti dupla tura, da nadoknadim ovu koju sam propustila. ❤

Ove godine sam fino pazarila i na štandu zrenjaninske Gradske biblioteke. Uzela sam Albaharija sam čitala samo jedan roman (jedan je ostao nedovršen) pa rekoh možda priče budu srećnije rešenje. Drame Milene Marković sam pokupila jer mogu da zatrebaju ako se jednog dana odlučim da završim ovaj fakultet (šalim se, krećem sa spremanjem opšte 3, živa nisam). Na njihovom štandu sam uzela i roman za gospođu roditeljicu. Reč je o romanu Magareće uši, izvesne Olivere Skoko. Glavna junakinja se zove Ljubica, kao moja sestra, pa sam pomislila da bi se majci dopao i nisam pogrešila. Dok sam ja sređivala ovaj tekst, ona je već dovršila čitanje. Gospođi majci sam uzela ukupno sedam romana, gospodinu ocu samo jedan, najviše zbog toga što on i ja uglavnom čitamo iste stvari. Njihove knjige nisam računala u ovaj haul (ili houl ili kakogod) jer će tekst i tako biti predugačak, ali ako baš imate želju da vidite, javite.

Kad smo već u Vojvodini, onda treba reći i da sam pazarila na štandu Matice srpske. Tu sam uzela čuvenog Dovlatova za 50 dinara. Bilo je trenutaka kada su svi pričali o njemu, svi redom su ga hvalili a hajpovane knjige i ja se retko kad razumemo i zbog toga se nisam preterano trudila da dođem do njegovih knjiga. Na Instagramu videh da na štandu Matice može da se nađe za 50 dindži i rekoh sebi da je konačno došlo vreme da vidimo da li je hajp opravdan. Kupila sam još i delce Dajane Milovanov Persefona i Arijel: ženske figure i kulturno pamćenje u poeziji Silvije Plat. Da li treba dalje da objašnjavam zašto sam je uzela? Hvala Plakiju na dojavi. ❤

I dalje smo u Vojvodini. Dok sam delila kataloge na galeriji hale 1, naletela sam i na Solaris. Nosila sam se mišlju da pokupujem sve delove omiljenog mi serijala o agentu Pendergastu, ali sam ipak odustala. 😦 Dobri čika sa štanda mi je rekao da Preston i Čajld nemaju agente za Evropu te da su šanse za dalje objavljivanje nastavaka mizerne, što me je jako rastužilo pa sam kupila Tvenovog Tajanstvenog stranca da si podignem moral. Koliko sam načula, to je roman o Tesli, tj. o odnosu Tesle i Tvena i jedna od knjiga koje nikad nisam uspela da upecam u biblioteci. (Znam da knjige nisu šarani, da se ne pecaju nego pronalaze i slično, ali gledajte na ovo kao na pesničku slobodu).

LRM_EXPORT_175679180638729_20191028_235958700.jpeg

 

U nekom trenutku, moj štand je posetila i Nađa iz Darme, što me je podsetilo da treba da uzmem i njihove dve nove knjige. Pomogla mi je da ih nađem (odmah do Šešelja) pa sam tokom jednog deljenja svratla i do njih. A Selmu sam videla na Instagramu i kod Vesne pa rekoh daj der i prvu Nobelovku da usvojim.

 

Sad bih vam ukratko predstavila dva bisera moje sajamske kupovine. Prvi je moja davnašnja želja: Bela, dijete moje drago: pisma. Reč je o kolekciji pisama koje su razmenjivali Krleža i Bela, urednik je Vlaho Bogišić. Umrla sam malo od sreće kad sam je videla i nisam razmišljala ni sekundu. Gajim tu nerazumljivu ljubav prema Krleži, ne znam zašto, ali tako je. A druga lepotica je moja omiljena božićna priča još od onomad sa umalo ne udavih od suza uz Diznijevu verziju. Jedan je Dikens i jedna je Božićna pesma. Nije baš bila planirana, više je bila stvar trenutka, da ne kažem ljubav na prvi pogled.

Literaturu za već pomenuti #nonfictionnovember dopunila sam sledećim naslovima:

  1. Radovan Vučković Likovi žena u Andrićevom delu – jer sam slaba na studije o ženama u Andrićevom delu.
  2. Lazar Džamić Cvjećarnica u Kući cveća – jer volim Džamića.
  3. Lin H. Nikolas Otmica Evrope: sudbina evropskih dragocenosti u Trećem rajhu i Drugom svetskom ratu – uprkos činjenici da je kolega iz Geopoetike rekao meh.
  4. Karen Ofen Evropski feminizmi jer smrt patrijarhatu!
  5. Met Ričards i Mark Lengtorn Fredi Merkjuri: život, smrt i zaveštanje – suštinski, ovo je poklon za sestru mi, al daleko je januar pa ću je pročitati prva. #sorry ❤

Još tri pasusa i kraj, obećavam. Dobro, možda četiri. Ali kratka četiri pasusa, majke mi.

Iako tvrdim da je galerija hale 4, mesto gde se nalaze prodaci polovnih knjiga, jedino mesto koje vredi posetiti na Beogradskom sajmu knjiga, ove godine nisam imala dovoljno vremena da mu se posvetim kako dolikuje. Posetila sam samo dva štandića u kojima sam poslednji put pronašla najveće bisere svojih sajamskih kupovina, ali ovaj put sam uspela da pronađem samo roman U potpalublju Vladimira Arsenijevića (inače moje simpatije, spomenuh to već jednom x) i roman Beket i jastog drage mi Mire Otašević. Našla sam još i Melanktu Gertrude Stajn i to tek kada sam je primetila na fotografiji gomile Reč i misao izdanja koju sam napravila na jednom od štandova.

LRM_EXPORT_175524419702032_20191028_235506907.jpegNakon povratka iz Podgorice, stvorila se čudna potreba za poezijom pa je sajam došao kao poručen. Odavno mi se htela zbirka Vitomirke Trebovac pa sam poslednji radni dan iskoristila da se počastim. Onda sam se setila da i Ognjenka Lakićević ima novu zbirku pesama pa sam uzela i nju. A u subotu je Tanja Stupar Trifunović bila na našem štandu i Ljubica, urednica a ne sestra, je rekla da sam jelte obožavateljka pa sam od Tanje dobila zbirku pesama. E, DA! Srela sam i Senku Marić na štandu IK LOM! I setila me se, al se nije upašila. Mada, možda je bila u fazonu ajde da se pravim da sam srećna što je vidim, možda me ne bude smarala ovaj put. Za sve koje interesuje naš prvi susret, informacije se nalaze u prvoj epizodi serijala Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: x.

I najdivnije na kraju. Na kraju hale 4, kad se prođu štandovi kojekakvih patriotskih čuj mene desničarskih organizacija, sva ministarstva, manastiri i eparhije, nalazio se se i štand Nurdora. Za one koji ne znaju, Nurdor je organizacija koju su osnovali roditelji i prijatelji dece lečene od raka i njihovih porodica sa idejom da se poboljša kvalitet lečenja i života obolelih mališana i njihovih porodica. Na štandu su se prodavale knjige, šolje, igračke, majice i druge sitnice i ja sam na štand naletela sasvim slučajno, dok sam pokušavala da prenesem hranu kroz što manju gužvu. Sa sve ručkom, stala sam da pogledam šta ću i kako ću i kupila sam svašta. Knjige koje vidite na fotografiji i još neke koje su završile kod majke. LRM_EXPORT_174857142977663_20191028_234313377.jpegKupila sam i termos šolju i magnetić i bedžić. I to mi je najdraža sajamska kupovina. I mnogo mi je krivo što su toliko gurnuti, da li je iko stao na štand glupavog ministarstva na početku hale 4? Ili koja je poenta Šešelja u hali 1 ili one Pink panter likuše? Želim da se nađem u glavi onog ko pravi tu raspodelu na jedan dan, samo da vidim o čemu ta osoba razmišlja i kakvim se principima vodi. Znam, znam, svako plaća štand i bla, bla, ali neke stvari ne treba gledati kroz novac, naročito kada decu leče građani sms porukama.

Kada se sve sabere i oduzme, za preživljeni prvi sajam, zaslužni su ljudi. Sandra, kod koje sam bežala kada ludilo na mom štandu postane preveliko. Pobunjene čitateljke, koje su mi u kriznim trenucima donosile vedrinu i hranu. Romana i njena kritika koja se uvek završava sa uzmi je sister, imam ja pare. Vesna i crna čokolada. Cajka i dva zagrljaja. Adri (plus beba <3) i njena pozitivna energija. Jovana i Deana, dve najveće legende bookstagram zajednice. Davorka sa odličnim spiskom i Jelena koja mi je verovala dovoljno da uzme Dorte Nors. 🙂 Dve genijalne devojke, Ina i Ana i njihova Excel lista. 🙂 Svi, apsolutno svi ljudi koji su došli da se jave i pride me pustili da ih davim pričom o knjigama i svi divni ljudi sa kojima sam delila autobus ovih 7 dana i koji su junački izdražali moj parfem pod nazivom 12 sati sajma je ubilo dezodorans. Živeli! ❤

Gde se sreću Marina Tucaković i Gast Greber

Grupa Magazin je, sad već daleke 1987. objavila, po mom skromnom mišljenju, svoj najbolji album, na kojem se nalazila i pesma pod nazivom Idu dani. Tekst ove, apsolutno potcenjene pesme napisala je Marina legendarna Tucaković i u refrenu ona kaže:

Idu dani,

i sve je,

i sve je odnio vrag…

Dalje se pesma vraća svojoj ljubavnoj tematici, ali mene je ovaj deo najviše zanimao, onomad dok sam pomenutu kompoziciju izvodila pred ogledalom, u omiljenoj mi beloj haljinici sa borovnicama na kragni. Šta je vrag odnio i zašto? I od mojih koncerata prošle su decenije tokom kojih se odgovor sam nametnuo, a ovi stihovi, kao i mnogi Marinini, ostali su upamćeni kao jedna od životnih istina. I tako, dok sam čitala zbirku priča Dani, luksemburškog autora Gasta Grebera, često mi je na pamet padala mi je ova pesma, najpre zbog imena, a onda mi se učinilo da Greberu imao slično pitanje na umu. No, krenimo redom.

Reč je o zbirci sastavljenoj od devet kratkih priča koja se 2016. godine našla na listi dobitnika Nagrade za književnost Evropske unije. Greber je ujedno i prvi je pisac iz ove male evropske kneževne čije se delo našlo u mojim rukama. Od ove činjenice on, naravno, nema nikakve koristi, ali mislila sam da je bitno spomenuti i taj zanimljivi podatak, naročito zbog toga što sam očekivala da će mi priče iz ove zbirke bar malo luksemburško društvo. Nisam dobila to što sam očekivala, to se i tako retko dešava, ali daleko od toga da je zbirka Dani potpuni promašaj.

LRM_EXPORT_73915435234439_20191015_161503531.jpeg

Iako je svaka priča je celina za sebe, postoje određeni zajednički elementi. Najuočljiviji je svakako način pripovedanja: Greber se odlučuje za smenjivanje pripovedanja iz prvog i pripovedanja iz trećeg lica, što olakšava približavanje junacima i situacijama u kojima se nalaze. A te situacije jestu druga zajednička karakteristika. U svakoj priči, one su Greberovo oruđe za dolazak do onoga što ga najviše zanima a to je odgovor na pitanje šta se dešava sa ljudima kada se zateknu u neočekivanim životnim situacijama, onim koje menjaju život iz korena, rečnikom Magazina i Marine Tucaković rečeno: šta ostane kada sve odnese vrag. Priče su osmišljene tako da funkcionišu i na nivou ličnog i na nivou univerzalnog, a ono što je meni bilo posebno zanimljivo jeste svestnost Grebera o životu priče. Čini mi se da on i od publike zahteva isto što i od junakinja i junaka a to je da misle o datom događaju, o toj ekstremnoj situaciji posle koje ništa nije isto, o sebi i svojim reakcijama.

Ipak, nije sve tako lavli džavli. Uspešnost priča izuzetno varira, toliko da sam se zapitala da li je moguće da ih je isti čovek napisao. Zbirku otvara priča Seoska idila u kojoj, kroz priču čoveka koji je učestvovao u saobraćajnoj nesreći sa smrtnim ishodom, Greber zapravo ispituje pitanje odnosa pojedinca i zajednice. Kroz priču se tematizuje princip ubiti a ne biti ubica pa se tako junak, iako oslobođen krivice, svako jutro susreće sa drugom vrstom sudija: sa svojim sugrađanima. I dok se pitamo zašto bi iko do vraga ostao u mestu gde ga svi smatraju ubicom, Greber otkriva kako zajednica formira svoje mišljenje i kako se pojedinac nosi s istim. Kompleksnost situacije u kojoj se junak nalazio i njegov način da se bori sa posledicema nesreće koja se dogodila pred publiku je doneta na sjajan način jer kako priča odmiče, publika najpre dobija sve razloge da se nađe na strani meštana, da bi nam na kraju bilo predočeno da smo i sami podlegli tumačenju bez činjenica i priklonili se mišljenju većine.

Onda imamo priču I zašto uvek ja. U centru zbivanja je jedan drndoš kojem je, nekada davno, Romkinja izvukla novce i on od tada ima neko patološko nepoverenje prema ljudima koji ga zaustavljaju na ulici. I sad, ja razumem da je ideja iza svega da se prikaže prosečni Evropljanin i da se istom natrlja na nos skučenost razmišljanja i priklanjanje stereotipima, ali, za razliku od prve priče gde je kritika zajednice suptilna a ipak jasna, ovde se u potpunosti izgubila. Autor kroz priču pokušava da ismeje svog junaka, tj. ono što on predstavlja i njegove poglede na svet, ali uspeva samo da stvori dozlaboga iritantnog drkoša. Šta izgubljenih 100 franaka učini čoveka…

Opet jedan svetliji primer: priča Poklon. Smeštena u trenutke praznične euforije, priča počinje informacijom da glavnu junakinju vara muž. Kupovina poklona, kao neizbežna aktivnost prazničnih dana, biće povod za junakinjino promišljanje o fazi života u kojoj se trenutno nalazi, što će neminovno dovesti do velikih prekretnica. Njena nerovza i nezadovoljstvo osećaju se u rečenicama a atmosfera priče prati njene unutrašnje nemire. I onda saznajemo da njegova izdaja nije jedina, a ni najbitnija. Izdaje je, takođe, i sospstveno telo, što je, zapravo, i povod za već pomenute velike prekretnica. Kroz jedan, popularno rečeno, rant, junakinja pronalazi način da fokus pomeri sa negativnih emocija na sebe i svoju ćerku i to je najbolji poklon koji je mogla da pokloni sebi i onima koji je vole. Ono što mi se baš i nije dopalo u ovoj priči jeste pristup temi majčinstva, gde se jasno pravi razlika između dva tipa: njena majka je dobra, topla, praktična ženica puna ljubavi, dok je njegova koncentrisana na formu i mišljenje drugih, stvarajući od svog sina snoba i Edipovca.

Ženskim telom i autonomijom istog, Greber se takođe bavi i u priči Ples do daske, i to dosta direktnije i potpuno pogrešno. Dok se oporavlja od raskida, junakinja ove priče izlazi s prijateljima u noćni provod. U jednom od tih provoda, igrajući na podijumu, susreće tipa s kojim stupa u komunikaciju uprkos negodovanju prijateljice i sopstvenom instiktu. Tip joj sve vreme dodaje novo piće i ona u jednom trenutku shvata da nema kontrolu nad svojim telom. U sledećem već pokušava da pobegne od tipa. Ne uspeva i tip je siluje na mračnom parkingu. Jeste ovo baš veliki spojler, ali mislim da je neophodan jer autor kroz priču sve vreme provlači sledeće stvari: izazovno igranje, zgodno žensko telo, alkohol i mračni parking. Iako u samoj priči nema direktnog optužujućeg tona i počinilac biva uhapšen (privremeno, kaže pripadnik snaga reda i mira, iako je uhvaćen na delu) jasno je upozorenje da pazite šta radite, jer vas zgodna tela, mračni pakrinzi i alkohol dovode u opasnost. Ne, brate prijatelju, sve si pogrešno skontao. Evo grafikona, ako ti je tako lakše:

causes-of-sexual-assault
Našla sam ga ođe (x)

Ostale priče su onako. Zanimljiva je bila o piscu i penkalu i uzrocima nemogućnosti pisanja. Onda ima i ta priča Sunce, koja me dosta podseća na Harmsa, ali nikako ne mogu da skontam kako se ona našla u zbirci jer mi se čini da joj ni po čemu ne pripada. Ispričana iz dečje perspektive, lišena svake suvišne reči, ona govori o najvećim žrtvama oružanih sukoba. Zanimljivo osmišljena i solidno napisana, meni i dalje štrči iz cele zbirke, šta ću…

I na kraju, šta je odnio vrag i zašto? Vrag je, drugarice i drugovi, odnio sve. Zašto? Jer mu je posao da iskušava. I Greber to zna pa se zato pita šta ćete i kako ćete kad se iskušenje desi? Ostajete li bez volje ili nastavljate put? Dani vam pružaju mogućnost da sagledate neke od opcija. Ne postoji jedno rešenje jer nismo svi isti. I ne postoji savršena zbirka priča jer ni ovo s*anje od sveta nije savršeno.

Al što bi rekao grafit u Titogradu:

P. S. Mnogo elokventnije tekstove možete naći kod Isidore (x) i Sandre (x).

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga?

Zato što ne znam za Boga i nemam kontnrolu. Zato što sam se sa nedavno završenog sajma u Podgorici vratila gomilom knjiga. Ne preterujem, majke mi, i dalje ne znam je ova nesrećna torba preživela, a o tome kada ću ih pročitati, neću ni da mislim.

Put u Podgoricu je inače bio jedno zanimljivo iskustvo. Krenula sam prilično umorna i pomalo ljuta jer mi je zbog njega propao toliko očekivani put u Prag. Ali Podgorica me je baš izenadila i baš sam se lepo provela. Najpre zbog toga što mi je ovo prvo zadržavanje u glavnom gradu Crne Gore duže od 15ak minuta koliko vozačima Niš Ekspresa treba da pokupe putnike na autobuskoj stanici. I dopao mi se grad, moram da kažem. Socijalistička gradnja i parkovi, insistiranje na nacionalnom identitetu dok se u isto vreme na krovu jedne javne ustanove ori zastava SFRJ – savršeno. ❤ Uspela sam malo da procunjam prvog dana (toliko da sam veče povela vidajući žuljeve na oba stopala), uspela sam da upadnem u proteste protiv Mila (možda sam viknula Milo, lopove! u žaru zajedništva), onda nam je divna Vanja pokazala još neke bisere grada, a neka mesta sam ipak morala da ostavim za neka srećnija vremena.

Druga stvar je sam sajam. Koliko sam shvatila, Podgorica ih ima dva: prolećni i jesenji, koji ima status međunarodnog i koji, ako je verovati ženici sa štanda Narodne knjige, ima svoju stalnu publiku i mnogo je kvalitetniji od onog prolećnog. Ove godine je jesenji sajam imao i tu nesreću da mu je promenjeno mesto održavanja: smešten je u novoizgrađenu Bemax arenu (kojoj je jedina mana bila loša kafa a skupa kafa), pa posećenost nije baš bila sjajna. I to je takođe utisak ženice iz Narodne knjige; što se mene tiče bilo je taman. Jedino sam oko 15 časova upadala u krize kada mi je bila potrebna dremka i u tih sat vremena koliko sam provodila pokušavajući da se razbudim, napravila sam najviše štete. Uspela sam u Bg da donesem 22 knjige.

LRM_EXPORT_173041555056423_20191013_143141328.jpeg

Ok, istini za volju, nisam sve kupila, ali ipak… Reklo bi se da imam problem. -.- U Pg je bio samo jedan štand sa polovnim knjigama, ali nisam našla ništa fino i jeftino: bilo je, recimo, naslova koje sam u Bg kupila za 100 din, a u Pg su bile 3 i više evra, tako da moja omiljena aktivnost tokom sajmova, kopanje po štandovima sa polovnim knjigama, odmah na početku bila osuđena na propast. S druge strane, popusti su bili šareni, negde baš veliki, negde minimalni, ali pomagalo (ili odmagalo, ako gledate iz perspektive mog budžeta) je to što sam uglavnom uvek imala popust za kolege izdavače. I evo šta sam sve donela iz Titograda.

Iako sam krenula sa idejom da ne kupujem (previše), poklekla sam odmah prvog dana. Slučaj je hteo da u Pg stignem ranom zorom a da sam u sobu hotela u kom sam bila smeštena mogla da uđem tek u 15 časova, što mi je stvorilo šest sati slobodnog vremena za šetnju po gradu. Nakon deset sati puta i po ulasku u peti sat turističkog obilaska grada, već pomalo nadrkana, krenuh do kafića Titograd da popijem jednu kafidžonku i sačekam tih famoznih 15h. Kad ne lezi vraže, eto odmah pored Titograda knjižara sa knjigama na engleskom i eto tih klasika za 3e i ja padoh u sekundi. Za Beograd su krenuli Frankeštajn i En iz Zelenih Zabata plus Jakobova soba, jer jbg, nije moglo bez Virdžinije.

Drugo jutro u Podgorici bilo je i prvo sajamsko i tad je pao prvi poklon. Počelo je pričom s kolegom sa štanda Geopoetike, nekako smo došli do pitanja minimalizma u književnosti (a nismo ni prvu kafu popili) i on kaže ajd da ti donesem ovo što se meni dopalo, pa baci pogled. I ja reko ajd donesi, bacim pogled i svidi mi se. Reč je o knjizi Ogledi o drugarstvu i posedovanju Irene Ristić, izdavač je Geopoetika. Mislim da ću detaljnije pisati o ovoj knjizi, pa ne bih sad da širim priču, ali knjiga mi se poprilično dopala i jako sam srećna što je stigla do mene i to baš na način na koji jeste, pošto je sasvim sigurno da bih je ovako preskočila.

LRM_EXPORT_172359075015219_20191013_142012499.jpeg

Na titogradskom sajmu knjiga sam se prvi put srela sa izdavačkom kućom Meandar Media. Kod njih sam ostavila i najviše novca, ali su jedini kod kojih sam našla baš zanimljive naslove iz teorije književnosti tako da mi nije žao. Najpre sam popisala sve što mi se činilo interesantnim i onda sam teška srca suzila izbor na dve teorijske knjige i jedan roman. Knjiga za koju sam odmah znala da ću je uzeti jeste Pripovijedanje, identitet, invaliditet Kristine Peternai Andrić. Mislim da ne moram preterano da objašnjavam šta me je privuklo i jedva čekam #nonfitionalnovember pa da se bacim na čitanjac. Druga teorijska knjiga Kartografije identiteta Lane Molvarec. Nisam sigurna hoću li i nju strpati u novembarsko čitanje ili ću je po potrebi čituckati, ali jako joj se radujem. Roman koji sam odabrala zove se Sve o sestri Robina Huda a autorka je Irena Lukšić. Ova knjiga ima sve što volim: majku, dnevnik, Jugoslaviju, osamdesete i pop kulturu. Ili će biti najbolji ulov ikada ili će biti epic fail. Videćemo posle 27. oktobra.

LRM_EXPORT_172420319022867_20191013_142113743.jpeg

Kad smo već kod izdavača iz Hrvatske, red je da spomenemo i Frakturu. Tu sam imala 1:1 situaciju, jer sam jednu kupila, sa komšijskim popustom, a jednu sam dobila na poklon. Prva koju sam još prvog dana zapazila na njihovom divnom, divnom, divnom štandu bila je knjiga Dubravke Ugrešić Doba kože. To je, koliko sam shvatila, zbirka eseja što mi je strava jer mogu da guštam svaki dan po tekst pa dokle potraje. I baš kada sam planirala da je uzmem, dobijem je na poklon poslednjeg sajamskog dana. Jer komšijski odnosi, pica na trgu, pričuvani štandovi i pljuvanje po nacionalizmu spajaju ljude. I onda sam sebi uzela Igora Štiksa, koga apsolutno nikada nisam čitala. Knjiga se zove Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj-jedna povijest Jugoslavije i postjugoslovenskih država. #cantwait

A tu je i poezija. Nisam ja neko ko se mnogo razume u poeziju. Zapravo, moja podela na dobru i lošu poeziju je vrlo subjektivna i zasniva se isključivo na tome da li me pogodi il me ne pogodi. Primer: Dučić i Rakić jedino uspevaju da me iznerviraju. Laza Kostić je po meni tri klase ispred svih, a Silvija Plat šije svu trojicu za pet svetlosnih godina. Najmanje. I zbog svega toga, ja se baš retko bavim poezijom, još je ređe kupujem. Onda je Jana Radičević govorila na promociji svoje prve zbirke pesama koja se (tako divno) zove Ako kažem može postati istina. Zapanjilo me je koliko je divno govorila o svemu, o tome šta je za nju poezija, gde je inspiracija, kako okolina reaguje na njenu poeziju, šta čita i slično. I onda je pročitala kako se sačuvati od svega i ja sam se rasplakala i znala sam da moram, moram, moram da imam tu zbirku. I dobila sam je, sa sve posvetom. (nastavila sam sa plakanjem iste večeri u hotelskoj sobi i napravila fleku od nutele na jednoj stranici)

Sledi još malo teorije i jedna čudna situacija. Sedim ja tako i ubijam vreme i s pola mozda slušam promociju knjiga Dragane Kršenković Brković. Čujem priča se o nekim bajkama i onda čujem reč feministička kritika i skočim da čujem šta će dalje da se desi. Ispostavi se da autorka ima baš neke zanimljive stavove pa ja ne budem lenja, priđem i predstavim se, kažem da sam deo grupe po imenu Pobunjene čitateljke i pitam za kratak intervju. Žena se oduševi kad je čula za portal i šta nam je sve u planu, kaže: evo vam knjiga i dolazim na intervju. I tako se kod mene nađu njeni Fragmenti, zapisi o književnosti. Al intervju ipak nisam dobila. RTCG je ipak RTCG.

Dok sam tako švrljala od štanda do štanda, naiđem i na zanimljivu skupinu ljudi na štandu Zavoda za udžbenike Crne Gore. Vidim tu nešto pod nazivom Zovu me Čupa – priča o djevojčicama iz starih vremena. I vidim neku studiju o Pekiću: Reinterpretacija mita u djelu Borislava Pekića. Autorka je izvesna Radinka Vučković-Ćinćur. Uzmem Čupu i Pekića i oni nešto prčkali tamo ispod pulta i umesto 7e, ja platim obe knjige 4, 60. Nije mi baš najjasnije koji popust gde ide i kako se došlo do te cifre, ali nema veze.

A možda najinteresantnija kupovina desila se kada sam išla da usitnim novce. Desi se tako da vam dođe dvoje ljudi sa po 50e i ostanete bez sitnih novaca. Besplatan savet: ustnite novce pred sajam, ne košta ništa a vala olakšačete i sebi i nama. Elem, u tim situacijama dešava se trk do komšija, pa onda do drugih da ti usitne ono što su ti prve komšije dale. I naletim ja tako na SIZE ZERO/MALA MJERA III – Od margine do centra: feminizam, književnost, teorija. Bukvalno prodato u sekundi. Reč je o zborniku radova predstavljenih na naučnom skupu koji je organizovala Crnogorska asocijacija za američke studije. Naslovi radova obećavaju, pa eto, nije kao da sam kupovala treš literaturu. (tešim se)

Istog dana kad sam naletela na SIZE ZERO, u moj posed su došla i zbirka priča Podmetači za snove, čiji je autor Vladimir Bajac. Knjigu mi je dala žena sa štanda organizatora sajma, odakle sam takođe uzela i transkript saopštenja s okruglog stola na temu Književnost za đecu i omladinu: izazovi i putevi. Znam, znam, izgleda kao da samo kupim i samo nek je džabe, ali prvu sam knjigu uzela jer mi je bilo glupo da je odbijem, a drugu jer književnost za decu je moja nova opsesija. Bajac je već kod oca na čitanju, za sada je utisak meh, ali otac je tek na polovini tako da to ništa ne znači. 😀

LRM_EXPORT_172213240806554_20191013_141746664.jpeg

I dolazimo do najlepših stvari, ostanite sa mnom još nekoliko minuta. Prva divna stvar je ta da sam upoznala divnu Senku Marić. Njen roman Kintsugi tijela je nedavno dobio nagradu „Meša Selimović” pa kad je stala na moj štand, ja sam poprilično fangrlovala (valjda se tako kaže) i bila sam fazonu jao jedva čekam da pročitam Vaš roman i htela sam ovde da ga kupim, ali nema ga, i ljudi na štandu Bajbuka (koji mi je btw poprilično mrzak) će da mi zabrane prilaz jer im stalno dosađujem i onda mi ona žena kaže da su doneli Kontrastovo izdanje i ja odem i kupim. I jasno, iscimam je da mi potpiše i ona mi, mukica, napiše: nadam se da neće izneveriti.

*Note to myself: hajde da se ne blamiramo više i da ne spopadamo autorke i autore, može? Super.

Još jedan savet kada je štand Bajbuka u pitanju: ne znam ko je radio, neko njihov ili neki lokalac, glavno neko je roman platio 5, neko 7 a neko 8 evra, u zavisnosti kada ste ga kupili. Računa, naravno, nema pa ne možete da se žalite, tako da vam savetujem da cene proverite nekoliko puta pre nego što se odlučite na kupovinu.

LRM_EXPORT_172277269043893_20191013_141850693.jpeg

Elem, vreme je da vam kažem šta je apsolutno najbolja stvar koja se desila na ovom sajmu. Upoznala sam sjajnu grupicu ljudi. Počelo je tako što su Boris i Sonja kod mene kupili knjigu. Tad još nisam znala da su to Boris i Sonja iz IK Imprimatur. Pohvalila sam Sonjinu garderobu, zahvalila se na kupovini i ode svako svojim poslom. I dođe tako moje krizno vreme i ja krenem da šetam kad eto njih. I krenemo mi da ćaskamo, i ajd da uzvratim ja kupovinu. Uzmem Kuhanje Slađane Nine Petković i uzmem Bio sam samo broj, delo koje mi je preporučila Katarina (x). I Boris mi dade poklon: Zakonik čovjeka od dima, italijanskog autora Alda Palacesksog. Ja dodah još zbirku njegovih putopisa Hadžiluk plemenitom snu, on dodade još Kamenite priče Milke Kolundžić.

Onda krenusmo kući i tad sam upoznala Vanju, koja nam je, iako premorena od puta, pokazala Goricu i čuveni Karver, koji je bio zatvoren. Što je dobro jer bih verovatno i tamo pazarila nešto. I peli smo se do spomenika na Gorici i pili smo pivo odmah ispod u društvu ogromnog pseta koje bi se samo mazilo i bilo nam je baš superiška pa smo druženje nastavili i poslednjeg dana sajma, kada nam se priduržila i već pomenuta Milka. Da, naterala sam je da mi potpiše knjigu. I da, okačila sam njene fotke na stori. I da, jedva čekam da me odvede na tivatske krempite pa da joj uzvratim poklon paketom, baš kakvim je ona usrećila mene. U divnom paketiću se našla i knjiga (jer kako drugačije) i to Gospodar muva, koju ja još uvek nisam pročitala, grešna mi duša.

I tako… Petog oktobra, dok su se slavile (ili oplakivale) demokratske promene u rodnoj mi grudi, ja sam uz pivce i Senidu pakovala svoje nove knjige. Jednom, pa drugi put pa treći kad sam odlučila da sve knjige manjeg formata završe u rancu. Uspomene na druženja sam takođe spakovala; sad samo ostaje da desi pravi trenutak pa da sajamska družina napravi nove uspomene u nekom drugom gradu.

P. S. Ako putujete iz Podgorice do Beograda, obavezno pitajte da l ide preko Berana i Novog Pazara. Verujte mi na reč. Nije prijatno jer izgleda da su svi otkrili da tim putem ima manje gužve, pa je opšta ludnica i ne zna se ko vozi a ko koči, pa još ako vas potera i maler da čekate na granici… Proverite, lakše je. 🙂