Nevidljivi spomenici

Juče sam odgledala odličnu predstavu. Ili je to bio performans? Nisam baš najsigurnija, ali forma u ovom slučaju nije toliko bitna. Nevidljivi spomenici odigrani su u Muzeju istorije Jugoslavije (a gde bi drugo?!) i deo su pratećeg programa izložbe pod nazivom Umetnost kao otpor fašizmu. No pre nego što vam kažem nešto o tome, moram da kažem i nešto o samoj izložbi.

Kao što vam je već poznato, ja sam redovna posetiteljka pomenutog muzeja. Retko se desi da mi neka aktivnost u muzeju promakne, nekada sam zadovoljna viđenim, nekad nisam, al dobra stvar je da se ljudi trude iako nisu u zavidnom finansijskom položaju.

IMG_0087

Aktuelnom izložbom sam i više nego zadovoljna. Otvorena na Dan pobede nad fašizmom (9. maja) izložba predstavlja radove nastale za vreme rata i u prvim posleratnim godinama. Većinu prikazanih fotogafija, dela na platnu, crteža i skulptura potpisuju umetnici koji su i sami bili deo antifašističkog pokreta. Izložba je podeljena po tematskim celinama: Ustanak, Narodnooslodbodilačka vojska Jugoslavije, Ranjenici, Zločini, Logor i Pobeda, ali i vrsti eksponata (crteži, dela na platnu, skulpture). Moja standardna zamerka je što su tekstovi koji prate eksponate napisani samo ćirilicom i na engleskom jeziku, ali valjda ljudi znaju šta rade. Izložba će biti otvorena do 18. jula, cena karte je 300, za studente uz indeks 100 dinara.

Sledi par fotografija sa izložbe, čisto da steknete utisak o čemu se tu zapravo radi, a onda prelazimo na Nevidljive spomenike, glavnu zvezdu ovog posta.

Glava logoraša, Matija Vuković; u pozadini: Na žici, Vida Jocić i Čovek čoveku, Vasko Taškovski
Glava logoraša, Matija Vuković; u pozadini: Na žici, Vida Jocić i Čovek čoveku, Vasko Taškovski
6. april, Sava Sandić
6. april, Sava Sandić

Nevidljivi spomenici počeli su čudno. Dok publika ulazi, na podu sale leži dvadesetak mladih osoba. Svi su oskudno obučeni, tela su im isprepletana. Leže tako, čini se čoveku da ne dišu. I čini se čoveku da gleda žrtve u nekoj jami, žrtve u nekoj dušegupki, žrtve na podu neke logorske prostorije. I hoda čovek ka svom mestu, a već mu je knedla u grlu, ne može a da ne gleda u tu gomilu tela. A ta gomila samo nepomično leži sve dok se i poslednji gledalac ne smesti, a sinoć je to trajalo gotovo pola sata, jer je publike bilo više nego što se očekivalo.

Onda su krenuli da govore. Sanjaju kako padaju, kako nestaju, kako gore. Sanjaju kako ih ismejavaju na društvenim mrežama, kako im se smeju, kako ih vređaju. Sanjaju da su sami, da nema nikoga ko bi im pomogao, nikoga ko bi se žrtvovao za njih. Odjednom ustaju i počinju da govore o šest miliona ubijenih ljudi. Počinju da broje, pa prestaju, kažu da nemaju dovoljno vremena. Kažu da bi im trebalo 152 dana da prebroje sve mrtve, naravno sa pauzama jer ipak je to veliki posao. Zatim kažu da se veliki broj gimnaziijalaca divi Hitleru. Ne odobravaju, kažu ispitani gimnazijalci, to što je uradio, ali ipak mu se dive jer hej, treba obraditi tolike mase i naterati ih da delaju. Ispituju publiku, drsko i cinično.

Divite li se vi gospođo Hitleru? Gospođa ćuti, spušta pogled.

Onda se četiri devojke izdvajaju. Ostali sedaju na pod i počinji da ih propituju; devojke ređaju svoje porodične priče. Pričaju sedamnaestogodišnjakinje, ne tiče se njih šta je bilo u prošlosti. Nisu ni znale da njihove porodice imaju veze sa ratom. Zabole ih za prošlost, pa imaju one svoje muke. Obične tinejdžerke, zabole ih ali ipak počinju da pričaju. Ređaju ih gradacijski: od uvek aktuelne podele na četnike i partizane, do sećanja baka Divne o groznoj smrti njene majke. Tu već hvatam sebe kako mi suze teku. Okružena sam gimnazijalcima pa ih brzo brišem, da ne primete. Ne volim da skrećem pažnju na sebe, a i mrsko mi je pokazivanje emocija na javnom mestu. Ne stižem da mislim o tome kako i zašto ne uspevam da se iskontrolišem a na sceni već prikazuju scene iz martovskih demonstracija.

Bolje rat nego pakt! Bolje grob nego rob! – ponosno viču! Salom odzvanja reč PONOS.

A onda kažu da je Hitler besan, da je odlučio da uništi Beograd. Ređaju datume: 6. april – bombardovanje; 13. Aprli – naredba o registraciji svih Jevreja na području Beograda; istog dana izdat je dekret kojim se Jevrejima zabranjuju korišćenje javnog prevoza, zatim ulasci u pozorišta, bioskope, kafane, prodavnice, čak i na pijacu osim u vremenu koje bude određeno, takođe im se zabranjuje mešanje sa ostalim narodom u bolničkim prostorijama, a njihova dužnost postaje čišćenje grada od posledica bombardovanja; 29. Aprila ta je naredba proširena na Jevreje i Rome u celoj Srbiji, a Jevreji su bili obavezni da nose žute trake. Do kraja maja, svim beogradskim Jevrejima je najpre popisana, a zatim i oduzeta imovina. Onda ponovo pitanje: da li ste znali da je Beograd bio prvi grad u Evropi u kojem je rešeno jevrejsko pitanje? Da li ste znali da je do oslobođenja grada ubijeno 90% beogradskih Jevreja? – pitaju nekoga u masi. Onda ponovno direktno obraćanje gospodinu u trećem redu: da li je i to za ponos?

A onda, neminovno, pokreću priču o Starom sajmištu. Mestu gde treniraju, gde piju kafu posle treninga. Mesto gde uživaju.

Pričaju o njegovom nastanku i prvobitnoj svrsi. Nisu znali da je tu nekad bio logor. Niko im nije rekao, nisu viđali nikakvo obeležeje. Pa tu su restorani, auto-servisi, tu ljudi žive! Nemoguće da niko ne želi da priča o tome šta se nekada tu dešavalo.

I pričaju o mladoj Jevrejki, Hildi Dajč. Hilda se dobrovoljno prijavila za odlazak u logor kako bi radila kao bolničarka. Iz njenih pisama dobijamo uvid u život logoraša tokom zime 1941. godine. Datum njene smrti nije poznat.

Tišina. Mladi su ponovo na podu sale, sada leže razdvojeni. Pomisli čovek da je kraj. Taman se spremi da odahne i uzdahne, tela se pomeraju, hvataju limene kante koje stoje na sceni i počinju žustar razgovor o spomenicima.

Ko ih podiže?

Zbog koga?

Zbog žrtava ili preživelih?

Postoji li spomenik na Sajmištu? A znate li za Topovske šupe? A znate li zašto se kaže: obesiću te da visiš na Terazijama? Znate li za spomenik ljudima koji su tamo obešeni? Odmah kod Meka? Možda ste ga primetili? Pitanja lete ka publici, gotovo kao rafali: bam, bam, bam! I ne stigneš da smisliš odgovor na prvo, a evo već stiže drugo pitanje, pa treće i tako dok jedan glas ne vikne: MA NEMA VEZE, NI JA GA NE VIDIM.

I onda vrisak. Glasan, kao sirena za uzbunu.

I onda mrak pa aplauz. Gromoglasan, ali nije jači od njihovog vriska.

I pitanje od kog ne možete da pobegnete: ako su nevidljivi spomenici, šta je sa žrtvama?

Nevidljivi spomenici: priručnik za čitanje grada delo je profesora i učenika Treće beogradske gimnazije, uz svesrdnu pomoć profesionalaca poput Jelene i Milene Bogavac, koje su izradile koncept i koje su odgovorne za režiju i dramaturgiju. Na samoj sceni, niko nije stariji od 18 godina, a svi su tako moćni u svojim nastupima da bi mogli da stanu na crtu i najvećim imenima našeg pozorišta. Na momente ljuti i besni, na momente onako dečje zapitani i razočrani, ali u svakom trenutku iskreni, ovi mladi ljudi donose pred vas milion pitanja i jednu molbu: slušajte i gledajte. Da žrtve ne budu uzaludne.

P.S. Premijera ovog scenskog dešavanja bila je 26. i 27. marta. Nisam naišla ni na jedan jedini kritički osvrt. Niko nije toliko slep kao oni koji ne žele da vide…

P.P.S. Ceo događaj je inspirisan knjigom Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-1944: priručnik za čitanje grada i možete je naći ovde: klik

Advertisements

Book lovers’s tag

Da, ja volim da odgovaram na ove tagove. Čuj, volim! Obožavam!

Naročito su mi dragi ovi vezani za knjige i čitanje. Mislila sam da se u blogosferi vrte samo tagovi vezani za kozmetiku i modu, ali vidim da se nađe i poneki o drugim aktivnostima koje život čine zabavnijim i lepšim.

Ovaj tag sam pronašla na blogu Books and Lillies, tu je i link da možete da pročitate kako je Aleksandra odgovorila.

Krećemo!

  • Imaš li određeno mesto za čitanje?

Krevet. Kako u našoj kući nema fotelja, a stolice su se pokazale kao jako neudobne, tako da ja svu svoju literaturu čitam na krevetu.

  • Koristiš li obeleživače stranica (bukmarkere) ili ubaciš bilo koji papirić? 

I jedno i drugo. Nekad mi se desi da knjigu počnem da čitam odmah nakon izlaska iz knjižare ili biblioteke, pa u nedostatku bookmarkera stavim prvi papirić koji nađem. Inače obožavam bookmarkere, nema veće sreće nego kad mi neko pokloni bookmarker. Ok, sreća je veća kad uz bookmarker dobijem i knjigu.

  • Da li možeš bilo gde da prekineš čitanje ili moraš da dovršiš započeto poglavlje?

Moram da dovršim započeto poglavlje. I to mi je neka opsesija, dešavalo se par puta da ne izađem iz busa jer nisam završila poglavlje. (ovde zamislite da se u pozadini čuje muzička tema iz Zone sumraka)

  • Da li jedeš ili piješ dok čitaš?

Oooo, da. I jedem i pijem. I pazim da se na knjigama ne vidi šta sam jela i pila, za sada u tome uspevam.

  • Da li su ti uključeni muzika ili TV dok čitaš?

Muzika jeste, uvek. TV nemam u svojoj sobi, ali mi ne bi smetao ni da je uključen. Dok sam odrastala, nas četvoro je živelo u jednoj sobi i naravno da život nije mogao da stane dok ja ne završim učenje, tako da sam vrlo brzo naučila da se isključim pa mi buka ne smeta uopšte. Naprotiv, onog trenutka kad postanem svesna muzike ili bilo kog drugog izvora zvuka, tada znam da mi je koncetracija popustila i da je vreme za odmor.

  • Čitaš li jednu po jednu kjnigu ili započneš više njih istovremeno?

Uvek čitam više knjiga paralelno. To sam radila i kao klinka, a kada sam počela studije književnosti pokazalo se kao dobra stvar.

  • Da li više voliš da čitaš kod kuće ili negde drugde?

Najviše volim da čitam kod kuće, ali čitam i po prevozu, u čekaonicama, redovima u pošti… Jedino nisam fan čitanja po parkovima, neudobne su mi klupe, a i ne volim da sedim na travi.

  • Čitaš li u sebi ili naglas?

Čitam u sebi.

  • Čitaš li po redu ili preskačeš stranice? 

Čitam po redu. Koja je svrha preskakanja stranica? Mada, moram da kažem da sam u gimnaziji prepolovila Anu Karenjinu, pa sam prvo čitala priču o Ani i Vronskom, a onda o Kiti i Ljevinu. Što se nije baš pokazalo korisnim, al eto, mladost ludost…

  • Savijaš li knjigu ili je čuvaš kao da je nova?

Paaaaa, trudim se da je čuvam, ali nekad prosto moraš onako da je prelomiš. U suprotnom se sama zatvara i to me izluđuje. U moju odbranu, reći ću da mrzim ljude koji prave uši na stranicama da bi znali gde su stali sa čitanjem i uvek ispravljam te ćoškove.

  • Pišeš li u svojim knjigama?

Nikad ne ostavljam komentare, ali rado podvlačim grafitnom olovkom i ostavljam male znake uzvika pored rečenica koje me onako pogode.

Gotovo! Kratko ali slatko. 🙂 E sad, ja neću tagovati ljude, ali vi se osećajte slobodnim da preuzmete tag. Živo me zanimaju vaše čitalačke navike! 🙂

Do sledećeg čitanja izbegavajte Sunce od 11 do 17, jedite laganu hranu i pijte dosta tečnosti!

Šta sam sve iskopala na ruševinama biblioteke?

Da li zbog godina, da li zbog šoka koji moj organizam pretrpeo prošlog meseca, tek leto nije zvanično ni počelo, a ja već kukam koliko je vruće i prizivam bele zimske vragove. Noću ne mogu da spavam, što dovodi do toga da sam preko dana iscrpljena toliko da sam sve svoje aktivnosti svela na minimum. Zapravo, jedino što želim da se zavučem pod sto zajedno sa svojim psom i da nas dvoje tako kuliramo svet dok ne dođe jesen.

No jedan me događaj ipak izvukao iz kuće. Radi se o trećem festivalu knjige ČitamČitaš, održanom proteklog vikenda na Kosančićevom vencu.

Reč, dve, tri o festivalu:

Festival je nastao kao studentski projekat. Studentkinje Katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta, Tanja Đorđević, Tijana Zebić, Kristina Grebenar i Mirjana Jemović stvorile su ČitamČitaš kao zadatak iz predmeta Heritološke tehnologije, kada su dobile ideju da ožive, po meni jedan od najlepših delova Beograda, Kosančićev venac. Iz onoga što je na početku bila dobra ideja postepeno su se rađale nove, još bolje  i ubrzo je projekat, zahvaljujući saradnji NVO Evropa Nostra Srbija i Filozofskog fakulteta, dospeo na Konkurs Banke Intesa „Mesto koje volim“, gde je osvojio prvu nagradu i mogućnost da se realizuje.

Njihova je ideja uspela ne samo da oživi divno i tužno mesto bombardovane biblioteke, već i da popularizuje knjigu u digitalnom dobu.

Kako, pitate se vi?

Vrlo lako: razmenom knjiga. Trampa je centralna aktivnost ovog festivala. Vi imate knjigu koju više ne želite, sačekate da počne festival, odnesete je lepo na Kosančić, ostavite je na zidine srušene biblioteke i  među ostalim knjigama nađete nešto za sebe. A bude tamo svega i svačega pošto se uvek nađe neko ko u festivalu vidi sjajnu priliku da se reši đubreta. Mada ima nas koji i u tom đubretu nađemo zanimljive stvari.

Razmena je dakle najveći razlog okupljanja ljudi, ali to nije jedina aktivnost festivala.  Organizuju se tribine, radionice za najmlađe, a od prošle godine i poznate ličnosti čitaju delove iz svojih omiljenih knjiga.

ČitamČitaš i ja

Kada me je Kokuz, najdraži bekrija , pre ti godine pitala hoću li da volontiram na nekom događaju koji organizuju studenti, bila sam u fazonu: jok, ne verujem događajima koje organizuju studenti, plus vruće je. Ona je otišla. I slala mi je poruke kako je dobro, kako ljudi dolaze i menjaju knjige, kako je ona našla neke baš super naslove. Ceo dan sam razmišljala hoću li da odem ili ne, na kraju je radoznalost pobedila, spakovala sam nekoliko knjiga Agate Kristi i još par knjiga koje sam uglavnom podobijala uz novine i časopise i otišla da vidim šta mogu da iskopam. Vratila sam se sa punim džakom knjiga, ali ne mogu da se setim niti jednog naslova, osim monografije o umetnosti koju je inspirisala bitka na Sutjesci. Treba li reći da ta monografija zauzima počasno mesto među mojim knjigama?

Sledeće godine, tj. prošle, otišla sam pripremljenija a bogme i drugi su. Našla sam divne stvari, poput knjiga Vedrane Rudan i Čarlsa Bukovskog, knjiga pesama Vladimira Majakovskog i Laze Kostića, ali i nekih trešića bez kojih ne mogu da zamislim besane leltnje noći i krajnje dosadna jesenja popodneva.

Moj ovogodišnji ulov:

Sjajan je.

Ove godine smo sestra i ja odnele pun džak knjiga koje smo marljivo prikupljale godinu dana, od festivala do festivala. Nadam se da su našle dobre domove. Ja sam usvojila sledeće stvari:

  • Haruki Murakami: O čemu govorim kada govorim o trčanju, Nakon potresa i Lov na divlju ovcu.

Kao što sam već jednom rekla, nisam fan gospodina Murakamija ali uredno pročitam svaki njegov roman koji mi dopadne šaka. Naslovi koje sam pokupila na festivalu su oni koje imam samo u elektronskoj verziji pa sam ih zgrabila čim sam ih ugledala. Treba napomenuti da nisu u pitanju knjige, neki car se dosetio da odštampa elektronska izdanja i ukoriči ih, tako da sad liče na skripta. Već vidim situaciju: mati ulazi u sobu, ja čitam Murakamija, ona vidi ukoričeno nešto u mojim rukama i izađe iz sobe da me ne bi ometala u učenju… Ljubice, sestro moja, pošto znam da ćeš ovo pročitati: da, spremam romantizam, a Murakami mi treba za opštu 3, to ću posle mora. Trep trep.

  • Knut Hamsun, Pan

Ovaj roman mi je još pre nekoliko godina preporučila bibliotekarka, ali nakon što sam pročitala kratak sadržaj nisam baš bila sigurna koliko će mi se dopasti, pa sam batalila stvar. Sad ga videh kako stoji između knjige Vesne Radusinović i Grabljivice, pa sam odlučila da mu skratim muke i odvedem ga iz tog treš društva. Ova knjiga će ujedno biti prva iz ovogodišnjeg ulova koju ću pročitati, a ako je neko od vas čitao Hamsuna, nek podeli svoje impresije sa mnom.

  • Dragomir Gajević, Jugoslovenstvo između stvarnosti i iluzija

To bi trebala da bude studija o jugoslovenstvu među piscima sa početka XX veka. Videla sam Andrića i Krležu na naslovnoj strani i nisam mogla da odolim. Ne polažem velike nade, ali videćemo.

  • Mihail Bulgakov, Majstor i Margarita

Jedna od mojih omiljenih knjiga. Ne znam zašto je do sada nisam kupila, cenim da može da se nađe za vrlo sitne novce. Bilo kako bilo, sad smo konačno zajedno. Jeeeej. Plus, u njoj je bio bookmarker iz Firence, tako da je to onda duplo jeeeej.

  • Edgar Allan Poe, Selected tales

Divno Penguin Popular Classics izdanje. Smatram da je to najbolja stvar koju sam ulovila.

  • Marko Car, Petrov arhipelag

Nemam pojma zašto sam uzela ovu knjigu, biće da sam za autora pomislila da je neki avangardni pisac. Prva rečenica nije baš obećavajuća (Petar je voleo da peške odlazi na posao), ali pružićemo mu priliku jer, kako se navodi u belešci o autoru, pisca najviše zanima degradacija savremenog života u ,,civilizovanom društvu’’ što je samo po sebi zanimiljiva tema.

  • Lenka Danjhelova, Neuvršćeno

A sada jedan trenutak iskrenosti: uzela sam ovu knjigu jer ima baš lepe korice. Cvetne i nekako retro, nisam mogla da odolim. Lenka je, koliko vidim sa korica, češka pesnikinja, što znači da sam ipak uzela neku zbirku pesama i ove godine. Izdanje je dvojezično, što je meni uvek lepo da vidim.

  • Nagakure i Mišima

Zašto sam ja uzela ovu knjigu, evo ne znam bogumi. Pošto pojma nisam imala o čemu se radi, konsultovala sam Google i ispade da je Hagakure zbirka misli samuraja Joča Jamamota, a da je Mišima japanski pisac kome je ta knjiga postala duhovni vođa. Nisam skona filozofiji, naročito nisam upoznata sam filozofijom samurajskog življenja, ali Mišima deluje kao zanimljiv lik tako da ćemo videti.

A šta je Ljubica našla?

I moja je šveca našla nekoliko naslova za sebe:

  • Linda Fransisli, Poročno seksi

E tu sam ostala bez teksta.

  • Kolin Falkoner, Anastazija i Moja prelepa špijunka

Moram da kažem da sam se malo obradovala kad sam videla šta je iskopala,pošto su te knjige veoma tražene, što na netu, što po bibliotekama. Radost splasnula kad sam uzela da ih prelistam (ok, da pročitam kraj). Mislila sam da ću pročitati bar Anastaziju jer sam i ja jedna od onih što se lože na misteriju Romanovih, ali sam pročitala kraj i ne sviđa mi se.

  • Konjić Grbonjić

Bajku o grbavom konjiću koji pomaže mladom Ivanu uzele smo za moje kumče marmunče koje se oduševilo ilustracijama i bukvalno me nije pustila da krenem kući dok ne završimo čitanje. Sva je na mene.

Toliko od mene. Da li ste i vi deo svog vikenda odovojili za ČitamČitaš? Ako jeste, šta ste sve pronašli na ruševinama biblioteke? 🙂