Lično i (pomalo) patetično

Achtung!!! Achtung!!!

Tekst koji sledi nema nikakve veze sa knjigama. Pun je patetike i tiče se mog trenutnog emotivnog stanja. Niste u obavezi da čitate dalje, ali ako se ipak odlučite na taj korak, činite to na spostvenu odgovornost. 🙂

Za one koji me ne poznaju lično, evo jedne informacije: imam sedam godina mlađu sestru.
Znaam, sedam godina, koja razlika?! A svi misle da je ona starija. 😀 I da, mnogi su mislili da su moji roditelji blesavi jer su se u jeku najveće krize na našim prostorima odlučili na drugo dete.
Ali eto, hteli su da mi ispune želju, dosadilo mi je da budem jedinica.
Zapravo, ja sam htela nekoga da vučem za kosu kao što je Igor vukao svoju mlađu sestru, a moju drugaricu, Irinu.

Bilo kako bilo, ja sam 3. maja 1992. godine postala starija sestra. Htela sam da se beba zove Ivana, Maja, Milica, Arijel (da, gledala sam Malu sirenu), ali je ipak prevagnula želja mog oca da se mala zove Ljubica. Beba je bila iznenađujuće teška, sećam se kad mi je mama u ruke stavila onaj jastuk u kome su je izneli iz porodilišta. Nisam to baš očekivala. Bila je sva crvena. I nekako smežurana. Imala je plavu kosu. I bila je najlepša beba koju sam ikad videla.
Nisam se odvajala od njenog kreveca, jedva da sam jela. Intervenisale su baba i porodična prijateljica: prvo me Ljilja odvela na Avalu, onda me baba odvukla u Sombor. Sećam se da sam prišla krevecu i rekla:

Bubili, nemoj mnogo da plačeš, kakva nam je blesava mama, baciće te u kontejner.

Biće da nije mnogo plakala. 🙂

E onda je prohodala i naučila da kaže Neću. Šta god da je pitate, ona bi rekla: neću. I mnogo je bila razmažena (kriva sam). I stalno se motala oko mene, nisam imala ni pet minuta mira, a kosa joj još nije bila dovoljno duga da mogu ljudski da je povučem kao što sam i planirala pre njenog rođenja.
U petoj godini, moja sestra je otkrila makaze i shvatila da želi da bude frizerka. Ili pevačica, ali više frizerka. Prvo je učila na mojim lutkama. A onda i na sebi.
Selo dete ispod trpezarijskog stola dok smo mama i ja bile u Kragujevcu, a tata gledao TV. I dok je čovek skontao da to što je mala mirna znači da pravi neko sranje (pardonirajte na izrazu), Ljubine šiške su vec bile odsečne.
Sutradan joj je majka kupila kačket, a baba ju je prozvala Tifusarka.

Jedno vreme, kada bi nas videli napolju, ljudi bi govorili: evo su Slavkica i privezak. Svaki dan po ceo dan, ja sam bila sa svojom sestrom. Bukvalno. Morala sam da molim, kumim i preklinjem da bar jedan dan izađem sama napolje.
Smučila mi se cinjenica da imam mlađu sestru. Ljubica je to rešila sama: samo je jedan dan došla sama kuci i rekla da više neće da se druži sa mojim drugaricama, dosadne su i samo sede. I napravila je svoju malu bandu, skupljala je pse lutalice po kraju, svađala se sa komšilukom zbog hranjenja pasa i puštanja istih u zgradu kada je nevreme. Ima ta pričica kada ju je pas po imenu Boki ujeo za ruku. Otišle su ona i mama kod lekara, primila je sve što je trebalo, ušili su joj ranu i sve je bilo ok. Posle dva dana, došla je kući sa krvavom rukom, onom što je bila zdrava kad je izašla napolje i mama, već onako u panici, je ispituje šta se desilo, a moja sestra bez opušteno seda za sto i kaže:

Pa Boki me bre opet ujeo, al nema veze, nemoj da se plašiš, pa već su me pelcovali, ovo možeš i ti da mi ispereš pa da idem napolje.

Mama je bila na korak od toga da se reši i nje i Bokija. 🙂

Ljubicu škola je nije preterano zanimala. Volela je da ide zbog drugara, ali učenje je za nju bilo gubljenje vremena. Jedna od mnogih porodičnih anegdota iz perioda njenih prvih školskih dana, vezana je za ucenje pesmice o zeki koji se sprema za zimu. Nakon što smo celu subotu proveli učeći pesmicu, mama, već iznervirana, pita:

Kako je moguće da jednom cuješ pesmu sa TV-a i zapamtiš je odmah, a ovo ne možeš da zapamtiš a ceo dan uciš?

Ljubica kao iz topa odgovara: Mamice, pa nisam ja kriva što pesme u Bukvaru nemaju muziku, meni je potreban i ritam.

Ipak, došla je do kraja osnovne i postavilo se pitanje koju ce srednju školu da upiše. Za nju je postojao samo jedan izbor: frizeraj.
Za druge opcije nije htela ni da cuje, ona ce biti frizerka i kraj. Na spisak želja stavila je samo Školu za negu lepote.
I upisala je u prvom krugu.
Mama sa njom nije razgovarala celo prvo polugodište, jer je moja sestra prvo dete u široj i užoj familiji koje je upisalo trogodišnju školu.
Dete koje nikako nije moglo da zapamti pesmicu o zeki koji se sprema za zimu, srednju školu je završila kao najbolji đak u razredu i kao jedna od troje najboljih u generaciji.
Jedan salon, drugi salon, treci salon. Od čišcenja i slaganja peškira, do pranja, farbanja, feniranja. Nikad joj ništa nije bilo teško.
Ona je taj tip: ide, gura, pomera. Ako je nezadovoljna, pažljivo sagleda u čemu je problem. Direktno pita, rešava problem. Ako ne može da ga reši, onda ode dalje.
Vodi se parolom da nije sve u novcu i da joj je najvažnije da radi u zdravom okruženju.

Pre nešto više od godinu dana, potegla sam pitanje odlaska iz zemlje. Uvek to radim, spomenem i čekam nju da odreaguje. Jer, kod nas je tako: ja promišljam, ona dela.
Ja i dalje promišljam, ona je pre tri dana otišla u Abu Dabi.
U roku od mesec dana: drugarica joj je ponudila posao, kratko je vagala šta dobija a šta ostavlja, onda jurnjava oko papira i pakovanje, i evo je, danas joj je drugi dan na poslu.
Prvi let avionom protekao je super, zahvaljujući divnim ljudima iz Hrvatske sa kojima je sedela. Kaže da su je na kraju ipak naterali da sedne prored prozora i fotografiše grad. Kaže da je vruće. I da je hrana dobra, kaže otkrila je koliko je humus ukusan i samo to jede. Ono malo grada što je videla, liči joj na Novi Beograd. Sve je, kaže, u blokovima, i glamurozno je samo u prvom trenutku. Salon u kome radi je lep. Filipinke i Egipćanke koje rade manikir i pedikir ne mogu da izgovore njeno ime, pa su je prozvale Lita (dragi roditelji, da li sad vidite potecijal koji ime Arijel nosi?!). Ima dosta posla i juče je dobila prvi bakšiš – 15 dirhama, što je nešto više od 3,5 e. I konačno priča engleski bez straha da će joj se iko smejati, jer Filipinke tek ne znaju engleski. Ona mušterijama na arapskom govori Doviđenja, oni njoj na srpskom odgovaraju Hvala, vidimo se. Oduševljena je.
Kaže da nosi našu sliku u džepu i da ne može više da nas zove jer joj posle bude mnogo teško.

I eto, nisam plakala na aerodromu, nisam plakala ni juče, a bogami ni danas. I svi me zovu da pitaju kako sam, jesam li tužna i da li bih na kafu.
I ja svima kažem da nisam tužna, jer je otišla da joj bude bolje, da stekne iskustvo i vidi svet. I da mi donese kozmetiku iz Sephore jer je nevideno jeftina kad udare sniženja.
A zapravo samo mislim na to kad smo bile klinke i kako sam jedva čekala da se makne od mene. I srećna sam što je otišla, i nisam jer nemam na koga da viknem, niti kome da ostavim psa jer mene mrzi da se oblačim.

Jesam patetična, svaka mi čast. Ali imajte srca, trebao mi je neki izduvni ventil, ne umem da plačem kad treba. 🙂
Hvala na čitanju, uskoro se vraćamo normalnim aktivnostima. 🙂

Advertisements

Vreme & mesto tag

Ćao svima! 🙂
Sećate me se?
Majke mi moje, htela sam da pišem o tome kako sam se divno provela na moru, gde sam sve bila, šta sam jela i videla. Nisam mogla, jer me post-travel blues ubija i bez razmišljanja o Crnoj Gori i avanturama kojima je ovo leto bilo obeleženo.
Htela sam da vam napišem i nekoliko reči o sjajnim knjigama koje su mi ulepšale odmor (onaj pre mora, ali i onaj na moru), ali avaj! Prvo su mi došli rođaci iz Francuske, te je moje vreme bilo podređeno njima. E a onda je moj mali kompjuter doživeo kliničku smrt, pozdrav za Windows 10.
Sad kada sam ispratila rođake i kada je komša Velja vratio Fudžija sa onoga svijeta, odlučih da iščitam sve što sam propustila tokom avgusta meseca i da konačno napišem i nešto što nije vezano za Filfak i Andrića.
No, biće da mi je inspiracija ostala na Luštici. Dok se ne vrati, a nadam se da će to biti ubrzo, evo jedne zanimljive stvarčice nazvane Time and Place tag.
Originalni tag nađoh, još pre letovanja, na Youtube kanalu omladinke Jan Campbell (klik). Poenta je odabrati deset naslova koje koje možete povezati sa određenim vremenom i/ili mestom kada ste ih čitali. Meni je to uvek bilo tako fascinantno: povezivati sećanja sa muzikom, knjigama, mirisima. I onda, naravno, morala sam i ja da nađem deset naslova koje bude najintenzivnija sećanja.

  • Pet prijatelja, Enid Blyton 

Prvi razred osnovne, zimski raspust. Mama ima grip i kaže da joj se čita neka dobra ljubavna knjiga, ja idem u biblioteku i dok bibliotekarka traži mami ljubić, ja nalazim Pet prijatelja na otoku sa blagom.

– Šta je otok? – pitam.

Bibliotekarka kaže ostrvo. Prvo poglavlje čitam na putu do kuće, zastajkujem da bih okrenula stranicu, prsti su mi se smrzli. Ulazim u kuću sa pitanjem šta je rajčica. Svake subote išla bih po novu avanturu, uskoro sam zarazila Mariju, Sašku i Ivanu M. Igranje u Krugu je dobilo nov nivo.

  • Orlovi rano lete, Branko Ćopić

Mlađi razredi, letnji raspust. Moj stric se razveo od moje strine, prodaje stan i seli se u manji, odlučuje da baci sve što mu ne treba. Moj tata odlučuje da spasi knjige moje braće i donosi ih u naš stan. Među njima je i knjiga Orlovi rano lete. Tata i ja smo gledali film, njemu se dopao, meni nije. Mama me podseća da treba da pročitam knjigu po svom izboru, tako je rekla učiteljica. Izbor pada na Orlove. Sedim na drvetu na Dunavskom keju, moji peku roštilj, sestra i deda igraju fubal. Ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine, smejem se naglas. Mama mi donosi sok i pljeskavicu, ne moram da silazim. Život je lep.

  • Mobi Dik, Herman Melvil

Baba i ja putujemo u Sombor. Knjiga je dedina, protiv moje volje mi je tutnuo u ranac, da mi se nađe. Dosadno mi je u Somboru. Ne daju mi sama da šetam gradom, a meni je već 15 godina! Moja baba po ceo dan priča sa svojom sestrom Ljubicom i njenim mužem, teča Jožikom. Pričaju neke čudne i stvarno ružne priče, baš onako da ti bude neprijatno kad slušaš. Verovatno misle da ne slušam, ha!. Setim se Mobi Dika u rancu i odlazim u baštu. Da li je to ona ista knjiga o kojoj su Molder i Skali pričali? Mora biti, nema dva Mobi Dika na svetu. Ispod oraha je neudobno, ali je mirno i tiho. Zovite me Ismail – ček, ako ti to nije pravo ime, da li je i priča lažna? Da vidimo. Poglavlje za poglavljem. Sutradan me puštaju samu da obiđem grad, u nekom hladu blizu Gradske kuće sednem da vidim šta radi kapetan Ahab. Teča Jožika me dovodi kući i popijem pridiku jer sam poprilično zakasnila kući i sledi kazna: nema više samostalnih izlazaka. Knjigu dovršavam ispod oraha (teča Jožika donosi jastuke).

  • Rani jadi, Danilo Kiš

Upisala sam gimnaziju. Mama insistira da lektiru pročitam pre polaska u školu, ali meni ne pada na pamet da propustim kupanje na bazenu zbog lektire:

Čitaću kad se vratim.

Ponesi sa sobom.

Ko još čita na bazenu?!?!?

Budi ti prva.

Svi će mi se smejati!!!

Ipak nosim Kiša, radi mira u kući. Na bazenu nam prilaze super cool dečaci iz Solunske, moje drugarice slave uspeh, konačno su im blizu. Dečak iz Solunske koji mene interesuje nije tu. Ostajem na igralištu za mini golf. Vadim sednvič i vidim knjigu. Što su jadi rani? Pomeram se u hlad, na kratko, samo da vidim o čemu se radi. Marija se vraća iz vode: ajde, ajde brzo, došao ti je Anđelković! Koga briga, Andreas Sam je stigao pre njega.

  • Ariel, Sylvia Plath

Druga godina gimazije sam i shvatam da mi ne prijaju gimnazijski dani. Svi su tako lepi i tako srećni, mislim da ih pomalo mrzim. Muči me fizika, koliko god da učim nije dovoljno za dvojku. Mrzim i fiziku. Dedina smrt znači da smo sestra i ja konačno dobile svoju sobu. Ne znam da li je ok da se radujem činjenici da više neću spavati iza ormana. Novo polugodište i nova profesorka srpskog. Hoće da nas upozna, pita nas šta smo poslednje pročitali. Mene pita da li volim poeziju. Kažem da je prezirem, dodajem da trenutno prezirem ceo svet. Sledećeg časa mi donosi zbirku pesama Silvije Plat. Čitam u busu do kuće. Jedna pesma, jedna stanica. Odavno sam propustila onu na kojoj je trebalo da izađem. Kontorlor me zatiče uplakanu i ne naplaćuje mi kartu. Kod kuće je prevruće, sedimo u majicama kratkih rukava, došla je teta Mira i donela uštipke. Pričam o svom čudnom iskustvu sa poezijom. Niko ne zna ko je Silvija Plat, svi se pitaju jesam li popravila fiziku. Nisam, pašću na popravni.

  • Harry Potter and the Order of the Phoenix, J.K. Rowling

Idemo same na more, moje dve najbolje drugarice i ja. Spakovala sam bukvalno svu garderobu, sve cd-e i mini liniju koju sam dobila za rođendan. Krećemo u 20h. Tamara zove, priča i neobavezno kaže: Eeee, Micki doneli iz Amerike novu knjigu onog Potera. Vrisnem: paaaaa pitaj da je ponesem na more, pliz pliz.

E znaš kolika je knjiga?!

Nije važno, pliz pliz.

Nosimo i Potera na more. Vozač gleda naš prtljag, krsti se. Vidi mene sa knjižurinom, Tamaru sa lap topom i Maru sa abažurom za lampu. Deluje kao da će da kaže I’m too old for this shit. Obećavam sebi da neću čitati u busu. Uspela sam da izdržim dok nismo izašle iz Beograda. Smenjuju se mesta u Srbiji sa događajima iz Hogovordsa. Ne izlazim na pauze, previše toga se dešava da bih izlazila na glupe pauze. Jedino što me odvuklo od čitanja bio je Marin uzvik: Kavkić, vidi more! Kada smo stigle u Kotor, Tamarin teča pita jesmo li šta ostavile u Bg. Prva tri dana patila sam od stomačnog virusa, magično sam ozdravila kada sam dovršila knjigu.

  • Beli oleander, Janet Fitch 

Baba Ljubica je poslala sestri i meni po hiljadu dinara. Ja sam već punoletna i neću svoj novac da dam roditeljima. Odjednom mi sve treba, svrbe me novci. Kupujem torbu u indian shop-u. Šetam Knezom i vidim u izlogu knjigu Beli oleander. Sećam se da sam na moru čitala o toj knjizi u magazinu Joy. Fali mi 150 dinara, pa načinjem i sestrinu hiljadarku. Njoj ne smeta, samo da odemo u Mek već jednom. Počinjem da čitam iste večeri. Astrid i Ingird u knjizi, moja mama i ja u pravom životu. Zatvarm knjigu pa razmišljam: ko greši, mama ili ja? Moja mama nije Ingrid, a opet ne mogu da je ne zamišljam dok čitam. Toliko je vruće da ne mogu da spavam. Miriše Dunav. Čujem kako pričaju o selidbi. Ponovo otvaram knjigu, evo i Astrid se seli.

  • Istorija sveta u 10½ poglavlja, Julian Barnes 

Krenula sam na pripreme za Pravni, jer Pravni je sigurica. Subota je. Tek smo se vratili sa maturske ekskurzije i propustila sam prve časove priprema. Da bih se ohrabrila pred ulazak u novi razred, sa sobom sa ponela roman koji mi je bibliotekarka preporučila. Ooo fuck, nije roman. Priče su. Prva je o Potopu. Sjajno, samo mi to još fali. Dok se gegam do Prve beogradske gde su pripreme, shvatam da je pisac genije. Poranila sam i sedim na stepenicama u Prvoj, kao da znam koga čekam i u kojoj učionici treba da budem. Barnes me dovodi do suza, hodnik se puni ljudima, ja se smejem kao ludača. Neki lik mi prilazi i pita šta čekam.

Srpski, kooood Dragane, Danice…

Danijele? pita on.

E kod nje!

Ajde sa mnom, ja sam Dejan, predajem istoriju.

Ne mogu da skinem osmeh sa lica. Barnes me je naterao da upoznajem ljude nasmejana, biće da je strah ostao na stepenicama.

  • Gospođica, Ivo Andrić

Raskrstila sam sa Pravnim. Bar u svojoj glavi. Iz nekog razloga sam još uvek upisana iako me za taj faks vežu samo ljudi. Deca sa Pravnog se okupljaju jednom nedeljno. Uglavnom izbegavam susrete, ovaj put nisam. Rastajemo se vrlo brzo ali nas dvoje nastaljamo šetnju. Iz nekog razloga pričamo o Andriću. Kažem da volim Prokletu avliju i da nikad nisam dovršila Na Drini ćuprija. Pita jesam li čitala Gospođicu.

Onu što krpi čarape? Nisam do kraja, što?

Ajd pročitaj pa da pričamo o njoj kad se vratim sa mora.

Ma samo ti poruči, pomislim.

Tetka nas zove u Novi Sad, kaže vreme je za ekskurziju. Ipak uzimam Gospođicu i nosim je u Novi Sad. Čitam uveče, na terasi koja gleda na Dunavski park. Kraj je jula i (opet) miriše Dunav. Ujutru smo na Štrandu, tetka, takođe pravnica, ne pita ništa o faksu, zna da se mučim. Vidi šta čitam i kaže da je zbog Proklete avlije zavolela Andrića, onda joj je Travnička hronika ubila tu ljubav. Gospođicu nije čitala. Dok mi jedemo mekike, Rajka stiže u Beograd. Plivam i mislim o tome kako je kad odlučiš da živiš sam. Uveče idemo kod rođake koja je odlučila da se ne udaje nego da živi kako ona ‘oće. Ima ogroman stan i finu biblioteku, vidim Andrićeva sabrana dela. Čitala je Gospođicu, ali ona ne liči na Rajku, kaže da joj je to najgora Andrićeva stvar. Smejemo se kao blesave. Ispovedam se ženi koju prvi put u životu vidim. To veče sanjam da idem da slušam sestrin ispit iz Porodičnog prava, ali mi njena profesorka ne dozvoljava da uđem jer sam student Filološkog. Ujutru sam sama u stanu, dovršavam Gospođicu. Nisam načisto da li mi se sviđa ili ne, niti da li generalno volim Andrića. Na putu za Beograd, tetka javlja da sam zaboravila knjigu i dezodorans u sobi. I još kaže da je red da porodica dobije i jednu filološkinju, malo je bez veze da su sve žene u porodici pravnice.

  • Hodočašće Arsenija Njegovana, Borislav Pekić 

Zaista mi se dopada knjiga, ali mrljavim. Iz nekogo razloga mi se ne čita ništa, naročito ne ono što je vezano za faks. A Pekića ćemo raditi na vežbama iz XX veka, to jest trebalo bi da radimo. Ostalo mi je još jako malo do kraja, možda nekih tridesetak stranica. Treba da vratim knjigu, više ne mogu da produžavam. Lepo je vreme pa šetam Kosančićem kao i Arsenije. Baš volim Kosančićev venac. Slušalice na ušima, nogu pred nogu, fotkam zgrade, malo, malo pa proklizam po kaldrmi. Mislim kako sam iz čista mira počela da se zanimam za arhitekturu mada znam da nije baš iz čista mira. Mislim kako nemam više samo svoje mesto u gradu, svako sam uspela da zatrujem tim nekim emocijama. Što je baš bez veze jer svako treba da ima jedno samo svoje mesto u gradu. Kratka pauza u razmišljanju dok se smenjuju pesme na telefonu, a onda čujem: Der Hölle Rache kocht in meinem Herzen. Ima smisla. Sedam na vrh stepenica koje se spuštaju od Kosančića ka Karađorđevoj. Završavam Hodočašće. Sve je onako kako treba da bude.

Prestala sam da se trudim da bude sažeta.
Po starom dobrom običaju, neću tagovati nikoga, ali se nadam da će bar neka dobra duša preuzeti tag. Pliiiiiiz! 🙂