J kao jastreb

Ima već desetak dana kako se dvoumim da li uopšte da napišem nešto o romanu J kao jastreb. Priča je jako zanimljiva i u neku ruku se temom naslanja na poslednji knjiški tekst na blogu, ali kako je roman bio prvi izbor za Branin klub čitalaca (za više informacija kliknite ovde x i onda pratite #branasbookclub) dosta stvari je o romanu već rečeno pa nisam više sigurna gde se završavaju tuđe impresije a gde počinju moje. Odluku je zapravo donela konverzacija sa ljupkom mi prijateljicom iz Poljske dok je mene mučio problem sa spavanjem a ona je putovala na posao.

Već neko vreme imam taj problem sa spavanjem, trgnem se tako oko pola 4 i ne mogu ponovo da zaspim Onda vreme do svitanja ubijam u nepreglednim šumama neta, skrolujući beskonačno po Instagramu i paklu po imenu Tumblr. I tako jutros pošalje meni moja ljupka prijateljica iz Poljske, klasičnu što-ne-spavaš poruku i reč po reč stigosmo do problematike pisanja i udovoljavanja publici. Ona inače piše fanfikciju, stvarno je dobra u tome ali nekako nema sreće sa tumblr publikom. I sad se pita da li da nastavi sa svojim temama ili da udovolji tržištu i okrene se onim traženijim. I kako sam uvek super mudra kad se radi o stvaralaštvu drugih ljudi, ja kažem: Girl, fuck them. Do what makes you happy, write stories you want to read! I kad je konačno svanulo, reših da poslušam svoj savet i pišem o onome što me čini srećnom, a J kao jastreb je knjiga koja je definitivno na toj listi.

Ali odmah da razjasnimo: ovo nije srećna knjiga a sreća koju osećam je izazvana činjenicom da sam uopšte čula za nju. Humora ima, naravno, ali je najčešće maskrian u ironiju i gorak je, tako da nemojte da očekujete smehotres. Sva druga očekivanja koja mogu da se stvore neka budu tu, jer ovaj roman definitivno spada u očekujte neočekivano kategoriju. Krenimo redom.

jastreb
Naše izdanje je lepše od komšijskog, a bogume i od onog originalnog. Fotku sam našla na netu, a evo i izvora x

J kao jastreb, roman engleske spisateljice Helen Mekdonald, je, kao i sve knjige koje se meni dopadaju, jedan književni hibrid. Primarno, ovo je autobiografsko delo, tačnije autorkin osvrt na period života obeležen gubitkom oca i posledicama koji je taj događaj imao. U isto vreme, ovo je i romansirana biografija, jer, dok nam ispoveda svoju priču, autorka u isto vreme govori i o T. H. Vajtu, engleskom piscu (najpoznatiji po seriji knjiga o kralju Arturu, od kojih je, opet, najpoznatija prva, pod nazivom Mač u kamenu) koji je takođe bio ljubitelj jastrebova. Sa druge strane, ovaj roman mogao bi da se svrsta i u ono što u anglosaksonskom svetu ljudi zovu environmental literature, dakle književnost koja se bavi prirodom. Rekla bih da kritika nikada ne bi ovaj roman svrstala u domen knjiga samopomoći, i tehnički gledano, ona to stvarno nije. Ali tema kojom se bavi i način na koji je to urađeno, čine ovu knjigu idealnim vodičem za samoispitivanje, čak i da se sami niste našli u situaciji koja je zadesila autorku. Kad smo već kod tematskog plana, iskoristuću ovu priliku da spomenem da se radi o jednom od retkih romana u kojima je prikazan pozitivan primer odnosa otac:ćerka. Pod pozitivan primer odnosa prvenstveno mislim na činjenicu da je okrakterisan kao stvaralački, mada se, kao i svi odnosi koje junakinja ima sa članovima porodice i on relativizuje jer je ta količina emocija prema ocu uzrok neizmerne tuge koju oseća zbog njegove smrti, ali ipak. Kad kažem retkih, mislim na one koji su meni dolazili pod ruku, sasvim je sigurno da takvih romana ima više. No ako se držimo maksime kako zraćiš tako i privlačiš, onda je jasno da do mene pristižu uglavom priče u kojima se aktuelizuju problematični odnosi pa mi je promena baš fino legla. Kada malo bolje razmislim, čini mi se da uspeh cele ove priče upravo i leži u izlaženju iz čitalačke zone komfora jer je, budimo realni, čine slojevi koji su uglavnom rezervisani za uske krugove publike.

Na početku ove priče beše smrt. I smrt dođe iznenada i ok, prestaću sa ovim biblijskim tonom. Ali stvarno, otac Helenin otac iznenada umire i ona dobija želju da se udalji od ljudi koji su joj bliski, ali i više od toga. Da bi mogla da se izbori sa svime što oseća, ona se odlučuje da se okrene prirodi i komunikaciju sa ljudima svede na minimum. Iako poznat od nastanka književnosti, momenat okretanja prirodi u potrazi za utočištem nekako postaje dominantni motiv u savremenoj književnosti i kada se ja kao čitateljka sa njim susretnem, uvek mi je potrebno još nešto da bi to delo smatrala uspešnim. Najčešće, rekla bih, stil pisanja odnosi prevagu, ali mi je srce uvek puno kada se pojavi delo u kojem se poigravaju tradicionalnim shvatanjem prirode kao idiličnog prostora u kome će junaci provesti dane i mesece u kontemplaciji. A baš to poigravanje zastupljeno je u ovom romanu.

Jedna od prvih stvari na koju će vas ova knjiga podsetiti jeste da ne postoji univerzalni način tugovanja. Za Helen, tugovanje znači odvajanje od svega poznatog i svih koji učestvuju u tom procesu. Okreće se nečemu što ju je oduvek privlačilo i što bi joj, u neku ruku, održalo vezu sa pokojnim ocem a to je sokolarstvo. Ne možeš ukrotiti tugu, kaže se na jednom mestu, ali možeš jastreba. Dakle, prvo odstupanje od tradicionalnog motiva je njena odluka da bude aktivna, a odmah zatim dolazi i drugo, a to je odabir životinje. Zašto jastreb? Sama junakinja kaže da jastreb predstavlja sve što je ona želela da postane: solitary, self-possessed, free from grief, and numb to the hurts of human life ali kako se priča odvija, Helen počinje da relativizuje te pojmove kao ideale kojima teži. Dok Mejbl uči da sluša Helen, i sama Helen uči da sluša sebe, tako da naša junakinja vodi dvostruku bitku: sa prirodom i sa čovekom. Ono što je zanimljivo i što ovaj roman izdvaja iz mase priča koje se bave ovom temom, jeste da je primat dat odnosu sa Mejbl, odnosno bavljenjem prirodom. Kako je Brana to fino primetila, Helenine lične borbe se osećamo i proživljavamo zajedno sa njom, iako one nisu direktno opisane. Autorka nas vrlo spretno uvlači u svoj svet i, premda nemamo aktivnu ulogu u njemu, činjenica da proživljavamo sve što i ona oseća, čini da ne budemo samo nemi posmatrači.

Vratimo se za trenutak na pitanje zašto jastreb. Kako sam već rekla u diskusiji, jedna od najfascinantnijih stvari za mene je veza sa životinjom koja je primarno grabljivica i realno gledano jeste biće koje donosi smrt. Naravno u cilju svog opstanka, sve to stoji, ali opet. Budući da paralelno sa svojom pričom, autorka gradi i priču o već pomenutom gospodinu Vajtu, takođe pasioniranom sokolaru, čitaoci dobijaju veliki broj informacija o životima i navikama jastreba. Samim tim, scene opisa načina na koji jastrebovi dolaze do plena nisu mogle biti izostavljene, a zahvaljujući verodostojnom opisu, pauze su bile neminovne. Ali te scene su, po meni, izuzetno bitne i pomažu nam u odgovoru na pitanje zašto se piše o ptici grabljivici. Mišljenja sam da mi ideju smrtnosti u potpunosti spoznamo tek kada umre neko nama blizak. Ono što je još važnije, tek tada zapravo postajemo svesni sopstvene smrtnosti. U tom smisli, tu odluku da pobegne od svega tumačim kao način da se oporavi od očeve smrti, ali takođe i kao beg od te spoznaje. Život sa grabljivicom je u tom smislu imao gotovo prosvetljujući značaj jer bez obzira koliko je gnusan, taj lov joj je na neki način pomogao da shvati krhkost života i prihvati činjenicu da, kako bi to moja baba slikovito rekla: čim se čovek rodi, grob mu se otvori. Znam, talenat nam je u genima.

Elem, nazad na priču i ideju o odlasku. Roman sam već neko vreme imala na svojoj elektronskoj tbr listi, negde sam pokupila preporuku, skinula sa neta i ostavila ga da čami čekajući neka bolja vremena. Kako mi je nabavka prevoda u tom trenutku bila nedostupna, ja sam se za diskusiju spremala čitajući baš to izdanje na engleskom, što se pokazalo kao pun pogodak jer je otvorilo jedan potpuno novi sloj tumačenja. Naslov u originalu glasi H is for Hawk a glavna junakinja se zove Helen. Vidite na šta ciljam? Simbolika slova H. Da, bavljenje jastrebom jeste primarni narativni tok, što opravdava naslov. Ali šta ako to H predstavlja i nju samu? Tu su mi na pamet pali stihovi Bojane Vunturišević koja kaže treba vremena da odem i budem, da bih se vratila što me je podstaklo da mislim da je taj njen čin odlaska je bio neophodan da postala ono što je sada. A taj krug nije mogla da ostvari okružena porodicom i prijateljima, jer bez obzira koliko nas ljudi u našoj okolini vole, oni su reprezenti društvene zajednice a ona uvek ima neka očekivanja za koja se smatra da moraju biti ispunjena. Taj osećaj obaveze, naročito u tim burnim trenucima, nas najčešće sputava da budemo na čisto sa sobom i onim što osećamo, što smatramo ispravnim i potrebnim. Zato mislim da je njen odlazak zapravo početak njenog odrastanja, jer taj prvi korak ka potpunoj samostalnosti upravo znači spremnost da se samostalno donesu odluke za koje sami smatramo da su najbolje za nas.

Bližimo se kraju, majke mi. 😀 Još jedan od razloga zbog kojeg bi valjalo da pročitate ovaj roman jeste i apsolutno sjajan stil pisanja. Njeno pripovedanje je uvek na nekoj granici, traži angažovanost i izaziva burne reakcije. Ističući misao koju je junakinja u jednom trenutku imala, a to je da joj se čini da i sama postaje jastreb, odnosno da živi život ptice a ne svoj sopstveni, Brana je u jednom komentaru navela sličnost između romana i filma Crni labud, spojivši opsesije dve glavne junakinje. To je bio interesantan momenat, koji meni u prvom trenutku nije pao na pamet, ali i labud i jastreb otvaraju čitavu mrežu mogućih tumačenja. Meni je zanimljivo praćenje simbola preobražaja. Pokušavajući da osmisli svoj život i locira sebe u koordinantnom sistemu konfuzije, Helen se poistovećuje sa bićima koja su joj u tom trenutku najbliža, a to su ptica i Vajat, čiju liniju neću ni da otvaram jer bi onda ovaj tekst imao najmanje 5000 reči, a i moram nešto vama da ostavim. 😀 Način na koji autorka piše o tom svom preobražaju, nateralo me je da pomislim da će zaista izrasti krila. Najpre sam bila malo razočarana kad se to nije desilo, ali to je jedna od najboljih stvari kada je njen stil u pitanju. Bukvalno smo bili dovedeni do same granice realističnog i kada smo svi očekivali da će nas sledeća rečenica prebaciti u univerzum magičnog i fantastičnog, autorka je priču okrenula i vratila nas tamo gde smo pošli. Iako sama nisam ljubitelj tih prelaza (otud animozitet prema Murakamiju) ovde sam se nekoliko dana posle čitanja pitala zašto to nije uradila. Ok, žanr memoara ne trpi te momente ali savremeni tokovi u književnosti dopustili bi taj eksperiment. A onda sam skontala da njoj zapravo nikada nije bilo do fizičke promene, već one duhovne, čime se opet vraćamo na ideju da je H ipak for Helen više nego što je for Hawk (nek oproste oni što ne vole mešanje srpskog i engleskog, nije da su prevodioci mogli da junakinju nazovu Jelena).

I sad se vi pitate zašto biste čitali knjigu kada sam vam otkrila sve bitne elemente. Prvo valjalo bi jer je stvarno dobro osmišljena i napisana. Drugo, ne samo da nisam rekla sve bitne elemente, verujte mi da nisam ni počela. Ceo narativni tok vezan za Vajta čeka na vas da ga povežete sa Helen i njenom pričom. Iako o njemu nisam rekla ni reč, on je izuzetno bitan i zbog sklapanja cele priče o jastrebovima i njihovom životu, ali i jer uz pomoć njegove životne priče, ono što Helen ima da nam kaže dobija novi i dublji smisao.

P. S. Sve navedeno uglavnom plod je mog čitanja i tumačenja, a ovde možete da pročitate diskusiju u celosti (x). Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

Mystery Blogger Award

Ooooh tagovi, kako ste mi nedostajali!

Znam, znam, bila sam tagovana već nekoliko puta, a sve kao ajd sutra, evo sutra i onda prođe mesec dana i ode voz… Da ne pričam koliko neodrađenih tagova imam na Instagramu… Haos.

Trenutno aktuelan tag je stigao sa dve strane. Prvo me je spomenula Miljana, sa bloga Moji mali svetovi a onda je to učinila i Jovana sa bloga Između korica. Hvala vam što pratite moje žvrljotine!

I rekoh sebi zašto da ne, i tako nisam godinama. 😁 Ovaj tag je stigao u vidu Mystery Blogger Award-a, čiji je cilj, koliko vidim, stvaranje kreativne zajednice i spajanje ljudi koji dele slična interesovanja. MBA ima određena pravila, pa ajde da se bacimo na posao.

  1. Podeli logo Mystery nagrade (u naslovu posta) i pravila. ✔
  2. Budi ljubazna i zahvali onome ko te je nominovao. ✔
  3. Reci svojim čitateljima tri stvari o sebi.
  4. Odgovori na postavljena pitanja.
  5. Iznenadi i nominuj 10 do 20 drugih blogera i obavesti ih o tome.
  6. Postavi im pet pitanja. Nije nužno biti ozbiljan i ne postoje glupa pitanja.
  7. I za kraj malo samoreklame – podeli link do svog najboljeg posta/postova.

Prve dve stavke odradila sam u uvodu, tako da počinjemo od treće:

Tri stvari o mojoj personi:

1. Trenutno sam opsednuta podkastima. Počelo je sa podkastom Zadovoljstvo u tekstu, a onda sam, zahvaljujući svom tajnom životu u paklu zvanom tumblr, otkrila neke sjajne ljude koji govore o nekim sjajnim stvarima i sad sam junkie. Skinula sam neku aplikaciju CastBox i u roku od 15 minuta, moja lista imala je skoro 30 emisija. o.O Dobra stvar je što slušam emisije koje se uglavnom bave ozbiljnim temama pa to vreme nije baš bačeno. Tešim se.

2. Kraljica sam planiranja i boginja nepridržavanja planova. Otkrila sam čari pravljenja bullet journal-a, imam sve po redu: mesečni pregled, nedeljni pregled, dnevni pregled. Imam trakere i kao pratim gomilu svojih aktivnosti. A onda zakazujem tri stvari u isto vreme, prebacujem i pomeram i na kraju ništa ne postignem. #detedebil

3. Disciplina u kojoj takođe dominiram jeste prokrastinacija. Omiljeni način: gledanje youtube videa na temu kako prekinuti prokrastinaciju. ¯\_(ツ)_/¯

E dobro. Sad kad smo to odradili, možemo da pređemo na sledeći korak tj. odgovore na postavljena pitanja.

Idu prvo Miljanina:

  • Koje alkoholno piće ti budi najlepše uspomene?

G&T, jer je Minhen izuzetno zanimljiv kad ga vidiš duplo. Plus, ljudi u KFC se sažale na tebe i daju tu duplu porciju. Naročito je zabavno ako ujutru moraš da juriš na aerodrom. ❤

  • Rad kog slikara obožavaš?

U principu, svi impresionisti si mi baš dragi ali sam se u poslednjih nekoliko godina trudila da se upoznam i sa drugim pravcima i umetnicima pa ću sada da navedem Kuna, Šagala i Kandinskog.

  • Koju naviku nikako ne uspevaš da uvedeš u svoju rutinu?

Nikako, baš nikako ne uspevam da u rutinu ubacim brigu o svom licu. Kupim sve što mi treba, dnevnu kremu, noćnu kremu, maske i tonike ali se setim sve to da nanesem tek kada mi se koža lica užasno osuši. 😭

  • Ime koje pesme bi bilo sjajan naslov za film o tvom životu?

Hmmmm… 🤔 Ni majka ni žena by Vesna Zmijanac. Nemam pojma kako mi je ovo palo na pamet jer se ne sećam kada sam poslednji put čula tu pesmu ali savršeno je!

  • Šta najviše voliš da kuvaš? (recept je poželjan!)

Do prošlog leta me kuhinja nešto specijalno nije ni zanimala. Onda sam sticajem okolnosti bila uglavnom sama u kući pa mi je palo na pamet da malo proširim svoje kulinarsko umeće jer, budimo iskreni, koliko god ja volela špagete i rezance sa sirom, ne mogu baš svaki dan da ih jedem. I tako sam na yt tražila razne recepte, malo ih prilagođavala sebi i svom ukusu i ispostavilo se da je kuvanje jedna fina aktivnost ako nema nikoga da ti stoji nad glavom. Ono što najviše volim da spremam jesu zapečene njoke, ubijaju koliko su kalorične, al sad šta da se radi. 😉 Ide recept:

Pola kg zamrznutih njoka poređati po dnu vatrostalne tepsije. U posebnoj činiji umutiti 250 ml pavlake za kuvanje, do 100 gr šunke ili suvog mesa, 100 gr rendanog kačkavalja, do 100 gr svežeg kravljeg sira i 2 jajeta. Smesu preliti preko njoka i peći u zagrejanoj rerni, oko 45 min na 200 stepeni.

Super je što je ukusno i kad se skroz ohladi, pa može da posluži kao deo predjela. Mi smo jedne godine pravili za slavu, mada vam to ne preporučujem jer mi imamo malo gostiju a otišla su tri pleha. Haos. 😀

A sad se bacamo na Jovanina pitanja!

  • Imate li vi kućne ljubimce? Ukoliko ne, da li biste i koga voleli da čuvate?

Imam kućnog ljubimca, sotonića po imenu Stinky, poznatijem po imenu Đura. To je jedna opaka zver koja beži od kesa i vrabaca, atakuje na nožne palce ako se pomerim u toku noći i ima poremećaj identiteta u zavisnosti od godišnjeg doba. Njemu sam posvetila čitav jedan post, kad sam onomad radila mesečni tag. Koga zanimaju informacije o Đuri, može ih naći ovde x.

  • Postoji li neka knjiga, film, serija, neko muzičko ili uopšte umetničko delo kome se stalno vraćate?

A joj, đe me nađe?! 😁 Ima, kako nema! Mislim da se češće vraćam piscima nego samim knjigama. U januaru obavezno čitam Virdžiniju Vulf i Džulijana Barnsa, s tim što Barnsa ponovim i u julu. Oktobar je nekako uvek vezan za Frenzena, jesen je uvek nekako savršena za Ostera i Kanigema. Leti se nekako uvek vratim Poteru i ekipi i takooo.

Filmovi, filmovi… Prljavi ples jer sa sobom nosi divne uspomene, Funny girl i The way we were kad mi treba da se isplačem.

Dosije X je jedina serija kojoj se iznova vraćam. Gledam prvih sedam sezona, onda nekoliko epizoda pred kraj osme i taman kad se Skali porodi, serija se završava. Mislim, ne završava se zvanično, ali se završava. :smajlikojipsujeiproklinjetvorcaserije:

Kada je muzika u pitanju, tu stvarno svaštarim. Imam razne faze, svaka faza ima svoju listu ali generalno gledano, najčešće se vrećam muzici svog detinjstva, odnosno Fosilima i Magazinu. I nikad nije kao sad sam ustala i baš bih da slušam Sve bi seke ljubile mornare. Najčešće mi yt sam predloži neki hitić i onda bude jaaaaao, vidi Neveni žuti, koje nosiiiioooo siii meeeeniiiiii… A gde su Neveni, tu je i Košulja plava pa Najdraže moje i eto… 😁

  • Koji biste savet dali sebi u bilo kom trenutku u prošlosti?

Kad Zorana dođe sa idejom da vozite bicikl po Dunavskoj, nemoj, veruj mi kad ti kažem da ćete nadrljati. Ok je da kažeš ljudima da nešto ne želiš ili ne možeš. Prestani toliko da brineš kome ćeš se svideti, jedno je važno da se sebi svidiš. Uči, Slavice. Uči i ne idi na Pravni. Idi na filfak al nemoj na 06.

  • Šta vam pomaže da se fokusirate/koncentrišete/priberete?

Ugašen telefon koji mora biti u drugoj sobi i blokiran internet. To je jedino što pomaže.

  • Jedno banalno pitanje – koja vam se pesma trenutno vrti u glavi?

Stavila sam Queen B kao ton za budilnik i onda mi se ta pesma vrzma po glavi dok ne čujem neku zarazniju.

E sad, što se nominacija tiče, ljudi koje pratim su uglavnom već nominovani ili su odradili tag. Zato sam ja odlučila da iskuliram ovo sa određenim brojem nominovanih. Samo ću da nabrojim blogerke koje uglavnom redovno pratim, gledam i čitam, a koje nisam primetila na listama. Sve su to divne žene, inspirativne svaka na svoj način pa budite tako fini i bacite pogled na njihove internet kutke, ako to do sada već niste. ❤

Pepeljuga s’ juga

Wandering Polka Dot

BITCHY DUST

Zubin blog

Mudrilica

Prvi red fotelja

Nevena’s diary

Sedmi dan meseca marta

Ninine (filmske) recenzije

Moja biblioteka

Drage spomenute koleginice blogerke, u slučaju da vam je stalo da odgovorite na ovaj tag, ja sam vam spremila 4 izuzetno tupava pitanja iz edicije Volimo da mrzimo, dok me ovo poslednje baš onako zanima. Znam da pažnja treba da nam bude usmerena ka pozitivnom, ali ljudi uvek pitaju za stvari koje volimo. A priče o onome što ne volimo su uvek zanimljivije. Bar meni. Ok, pazite sad:

  • Koja je najgora knjiga koju si ikad pročitala i zašto?
  • Koji junak (strip, knjiga, film – svejedno) ti je posebno iritantan i zašto?
  • Koje je najgore jelo koje si ikada probala?
  • U moru društvenih mreža koje postoje, za koju smatraš da je najapsurdnija?
  • Koliko mogu da zaključim, ljudi se uglavnom dele na one koji se tuširaju uveče i one koji se tuširaju ujutru. Niko do sada nije rekao i ujutru i uveče. U koju kategoriju ti spadaš?

Samoreklama… Ne mogu da kažem koji svoj tekst smatram najboljim, svi su mi kao deca. 🙂 Mislim da sam se najviše pomučila oko Vegetarijanke, pa eto prvo biram nju. Arzamas me je baš razočarao, a ljudi se uvek čude kako i zašto pa ajd onda nek ide i to. Ako vam vam se bega od svega, evo dva teksta o junacima koji tu ideju sproveli u delo: Brdo i Godina zeca. I na kraju, kad sam već ovako skromna, prisetimo se i najveće tuge u mom blogerskom veku, Vanilla Sky. Godina je prošla i svaki put kad neko lajkuje moj komentar na goodreadsu, ja se setim koliko je užasna i ponovo se iznerviram. 😁

To bi, što se kaže, bilo sve za danas, a mi se vidimo uskoro sa novim tekstovima. Majke mi. ❤

Godina zeca

Dolaze i vraćaju se s lastama,

sunčani i nasmijani dani…

… A sa njima, eto i mene. Nije da nisam čitala i piskarala. Jesam, stvarno. Samo nekako mi nije baš delovalo kao da bih mogla to napisano i da objavim. Čekala sam da mi se vrati inspiracija, a onda me je prosvetlila Biljana Srbljanović, koja je, govoreći o spisateljskoj blokadi, između ostalog rekla i ovo: ne postoji inspiracija, postoji koncentracija. Mudro, vrlo mudro. I eto, reših da poslušam (svoju drugaricu) Biksi, batalim čekanje pravog trenutka, zasučem rukave i krenem. Krajnji rezultat je ovaj tekstić o romanu Godina zeca, finskog autora Artoa Pasiline.

Kao što neki od vas znaju, ovo nije prvi put da se susrećem sa Pasilinom i njegovim pogledom na svet. Prvi njegov roman koji sam pročitala bila je priča o Nezaboravnom kolektivnom samoubistvu (samoreklama klik) i, što bi rekli mladi, kliknuli smo na prvu. Nakon tog teksta, mnogi od vas su mi, što u komentarima, što u porukama na Instagramu, preporučili i Godinu zeca, inače Pasilinin najveći književni uspeh. Zahvaljujući dobrim ljudima iz izdavačke kuće Odiseja, dobila sam priliku da pročitam i ovaj roman i sad vam predstavljam svoje utiske. 🙂


Godina zeca počinje odlukom novinara Vatanena da se pobrine za zeca koga su, vraćajući se za Helsinki, udarili kolima. Vatanenov saputnik i kolega, fotograf, ne deli njegovu želju da potraži mučenog zeca i nastavlja put, a naš junak pronalazi životinjicu i donosi odluku da ga zadrži i, još bitnije, da se ne vrati starom načinu života. Novoizabrani način života nema neki određeni cilj, osim da ga udalji od svega što je izazivalo nezadovoljstvo u njegovom životu. Vatanen i zec, praktično, postaju skitnice, a njihova lutanja obeležiće apsurdne situacije koje Pasilina majstorski konstruiše, kao i susreti sa čitavom galerijom urnebesnih likova. Generalno gledano, ovo jeste roman koji govori o čovekovom begu u prirodu, samo što nije reč o nekom idiličnom prostoru u kojem bi naš junak mogao da kontemplira o životu i postane jedno sa prirodom. Kao i u romanu Nezaboravno kolektivno samoubistvo, Pasilini su sve te situacije i svi ti sporedni junaci potrebni da bi kroz svoju priču iskritikovao određene slojeve društva u kome živi, određeni koncept života, religijski ili politički diskurs. Apsolutno je sjajno kako u potpunosti obesmišljava ulogu policije i pravosudnog sistema, a ni vojska ne prolazi bolje. No, u samoj srži oba romana jeste čovek, a u ovom slučaju i životinja.
Pasilina voli svoje glavne junake, to je jasna stvar, ali ih ne idealizuje. Več u prvoj rečenici saznajemo da je Vataten potišten, a zatim saznajemo da je njegovo nezadovoljstvo dublje i da je prouzrokovano činjenciom da je u braku sa ženom koju ne voli i sa kojom nema nikakvih zajedničkih tačaka, da radi posao koji mu više ne predstavlja zadovoljstvo jer je nedeljnik u kome je zaposlen postao površan i usmeren ka zaradi. Suštinski, Vatanen nije iznad svega toga, on nije nikakav moralni svetionik. On je običan čovek koji se jednog jutra probudio i shvatio da je upao u životnu kolotečinu. Činjenica da ga je fotograf ostavio na putu sa ranjenim zecom u trenutku je postala rešenje za njegov problem i Vatanen je odlučio da pokuša. Na kraju, šta zapravo ima da izgubi?
Na svojim lutanjima, Vatanen pomaže ljudima u mestima u kojima se nađe, popravlja kuće, seče šume i slično. Njegove odluke su samo njegove, ne mora da razmišlja o drugima kada ih donosi i to je već jedan oblik slobode koji mu u gradu nije bio dostupan. Njegova briga o zecu jeste jedina odgovornost koju ima, a zekonja nije problematičan, nema bojazni da će pobeći. Opasnost jesu ljudi koje sreću pa je tako nekoliko puta morao fizički da interveniše, i bogme, nekoliko puta sam se opasno zabrinula da će sledeći obrok biti zečetina.
Radnja je dinamična, epizode se smenjuju jedna za drugom, gotovo gradacijski dok ne kulminiraju u svom apsurdu i optužbama za špijunažu od strane Sovjeta a onda i u 22 tačke optužnice koje su ga sačekale kod kuće. Sveznajući narator nas vešto vodi kroz svaku od njih svojim svedenim tonom, oslobođenim bespotrebnih informacija i kada sam došla do epiloga, malo sam se ražalostila jer sam htela bar još jednu avanturicu, sada kada im je tim dobio novog člana. No, kada su se utisci slegli, jasno mi je postalo zašto se završilo baš tamo gde se završilo. Ne mogu više od toga da vam odam jer bih pokvarila iznenađence, mada ne znam baš ni da li je iznenađence jer… Ok, prestaću. Pročitajte! 🙂

Ono što je meni bilo najzanimljivije jeste kako su se moji utisci menjali dok sam čitala, dok sam pisala beleške i dok sam formirala, ovoj tekst. U prvoj fazi, dok sam čitala, glasno sam se smejala, pa sam bila u panici šta će se desiti sa zecom, glasno sam osuđivala neke postupke junaka i tako u krug. Onda je usledila faza beleški i svaka izdvojena situacija svodila se na pitanje: zašto? Zašto baš zec a ne mladunče vuka? Zašto se ne razvede ako mu je brak loš? Zašto ljudi vole teorije zavere? Zašto je nekome bitno da zna da pliva i zašto bi neko pratio medveda preko cele države? Jasnog odgovora nema. Postoje smernice koje publiku vuku u različitim pravcima razumevanja tuđih postupaka, a sve se zapravo svode na naše lično iskustvo i ono čuveno ma, da sam ja na njegovom mestu… Meni je, recimo, jako zanimljivo što sam sve odgovore usmerila ka pojmu otuđenosti. Ideja o otuđenosti čoveka u modernom društvu uspela je da odgovori na većinu mojih pitanja, pa i na ono teorijama zavere. Međuljudski odnosi u ovom romanu jedan su od razloga zbog kojih se Vatanen odlučuje na ovaj radikalan potez, a njihov uzrok zapravo leži u nemogućnosti ostvarivanja kvalitetne komunikacije. Ironično, dok se udaljava od svega toga, i sve više vremena provodi sa životinjom, Vatanen sve lakše i brže stupa u komunikaciju sa ljudima koje sreće na putu. Zec i briga o njemu mu u tome pomažu jer su uglavnom spona između junaka i drugih. Ljudi sa kojima može da ostvari kvalitetnu komunikaciju su ili marginalizovani na neki način ili ne pripadaju svetu iz kojeg je pobegao. Kada se delić tog sveta susretne sa jednostavnom životnom filozofijom čoveka koji se okrenuo prirodi, dolazi do nepoverenje i konfliktnih situacija. Vatanenov način razmišljanja odavno je raskrstio sa urbanom zajednicom, a kada se iz nje i fizički udaljio, lakše mu je bilo da prepozna one sa kojima može da se ostvari komunikacija koja neće doprineti daljem otuđenju. Njegov odlazak u prirodu je zapravo vraćanje pojednostavljenju stvari i ide pod ruku sa idejom o modernom čoveku kome je potrebno da se skloni od svega i svih. A opet, postavlja se pitanje koliko daleko čovek u svojoj slobodi može da ide i da li je Vatanen zapravo uspeo da pobegne tekovinama modernog života, s obzirom da su strukture tog načina života sveprisutne.
I na kraju, znam šta ćete pomisliti: Lu je napisao nešto slično, zašto bismo pored Doplera čitali i Zeca? Pre svega, da biste videli gde je Lu pronašao svoju ideju. 🙂 Druga stvar je u tome što Pasilina i Lu pišu sa dve različite vremenske distance, što svakako utiče koncept, junake i filozofiju kojoj se priklanjaju. Recimo, ta mizantropska crta koja je prisutna kod Luovog junaka, ovde ne postoji i samim tim, kompletna pozicija junaka spram drugih je drugačija. Humor kod Pasiline je hermetičniji, uslovljen ličnim preferencama dok je u Dopleru prisutniji i pristupačniji. Osim toga, razlika u pripovednoj strategiji stvoriće potpuno drugačiji utisak: Luov pripovedač u prvom licu uspeva brže i bolje da se poveže sa publikom, ali kod Pasiline ta veza i nije toliko bitna pa otuda i odabir sveznajućeg pripovedača. Njegov junak nije tu da bismo ga mi voleli ili mrzeli. Za Pasilinu, junak je tu da preko njega iznese svoje poglede na svet i finsko društvo, ali i da publici poruči da je život previše kratak da biste se svako jutro budili nezadovoljni. Nađite svog zeca i počnite život iz početka.

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.