Žene govore

Kada je početkom oktobra prošle godine objavljeno da je Svetlana Aleksijevič nagrađena Nobelovom nagradom za književnost, meni je bilo drago jer se broj žena na listi povećao (14:112) ali u isto vreme bi mi malo i žao jer je Murakami opet, da se tako duhovito izrazim, izvisio.

Lik i delo dobitnice behu mi u potpunosti nepoznati. Novinski članci i Wikipedia priskočili su mi u pomoć: nagrada je otišla u ruke žene koja piše o katastrofi u Černobilu i njenim posledicama, ali i o Drugom svetskom ratu koji je, kao što već znate, jedna od mojih omiljenih tema. Onda sam sa žaljenjem uočila da nijedno njeno delo nije prevedeno na srpski. Kako je čitanje na engleskom uvek poslednja opcija, odlučih da sačekam da proradi srpska želja za zaradom i kako se ispostavilo, nisam morala dugo da čekam. Na dan kada je Svetlana Aleksijevič primila nagradu, Čarobna knjiga je objavila prvi prevod ove beloruske novinarke i spisateljice na srpski jezik i delo Rat nema žensko lice konačno je postalo dostupno i kod nas. Volela bih da smo još malo sačekali, pa da i izdanje bude bolje, ali šta je tu je…

Da li treba da vam kažem da sam odmah poželela dočepam knjige? 🙂 Ali onda se setih da je Nova godina blizu te da sam bila dobra devojčica cele godine (relativno dobra, ako pitate one moje prijatelje čijom se džigericom hranim konstanto) i da je red da mi Deda Mraz ostavi ovu knjigu ispod naše male veštačke jelke.

Tako i bi, s tim što sam čitanje ipak prolongirala do prvih prolećnih dana. I nije mi više bilo žao Murakamija.

I odmah da vam kažem: pojma nemam na šta će ovaj prikaz da liči. Činjenica je da uvek teško pišem o knjigama koje me ostave bez daha. Sada imam toliko toga da kažem a opet ne znam šta bih rekla. Sve što bih rekla malo je, sve što budem rekla biće previše.

Reč je o knjizi čiji vas sadržaj kopka dok ne krenete sa čitanjem. Kada se jednom odlučite da krenete, svojom formom vam nagoveštava da će čitanje biti brzo. A onda vas sadržaj demantuje: koliko god da vam je mrsko prekidanje čitanja, posle nekih ispovesti nećete moći a da ne napravite pauzu. Meni se, na primer, na nekoliko mesta desilo da bukvalno ispustim knjigu iz ruku, očekujući, valjda podsvesno, da ću se tim činom fizički udaljiti od onoga što sam pročitala. Prvi put se to desilo na samom početku, bilo je tako jasno šta će se dogoditi, pripremila sam se ali svejedno… Knjiga je sletela pravo na pod autobusa br. 74. Tada mi je bilo jasno da je možda najsigurnija opcija da čitanje nastavim kod kuće.

Knjiga Rat nema žensko lice zadivila me je i na planu forme i na planu sadržaja. Reč je o dokumentarnoj prozi, što ne bi trebalo da nas čudi jer je Svetlana Aleksijevič primarno novinarka. Pred nama je niz ispovesti, crtica iz perioda Drugog svetskog rata, onakvim kakvim su ga doživele žene. Njihove priče, autorka je skupila i objavila u formi romana glasova; pročitala sam da je Svetlana stvorila ovaj žanr, nisam sigurna, tako da… Ako je internet slagao mene, sada ja lažem vas. U svakom slučaju, ovaj hibrid novinarstva i književnosti nije mogao bolje da ispadne.

Nisu svi pogledi na Drugi svetski rat u ovoj knjizi istog obima ni intenziteta, nisu sve sagovornice podjednako bile raspoložene za priču. Ipak, materijala je dosta. Pričale su bolničarke, snajperistkinje, kuvarice, žene piloti, vezisti, poštarke, ilegalke, doktorke. Neke su pričale o ratu, neke o borbi koja se nastavila i kada je mir končno zavladao. U tome je, čini se, i tragika celog dela: rat za žene borce nikad nije okončan. I pritom ne mislim (samo) na PTSP.

Ako se pitate kakvi su junaci ove knjige, njih nema. Bar ne u onom tradicionalnom smislu. U centru zbivanja je Žena. Ona koja je ušla u rat u haljini, našminkana, sa urednom frizurom, ona koja je ostala na bojnom polju sa ljubičicama na pušci i kojoj je poslednja misao zahvalnost što umire i što neće živeti obogaljena jer je obogaljenoj ženi zapečaćena sudbina i ona koja je iz rata, naizgled, izašla, sa hiljadu i jednom željom i sa bolnom istinom da ni sada nema žensko lice.

Na samom početku, autorka će nam objasniti kako se i zašto odvažila da piše o ženama u ratu. Opisala nam je kako je teklo istraživanje, na kakve je sagovornice (i sagovornike) nailazila, kako su je dočekivali i ispraćali, kako je njihova priča postajala njena. Svetlana Aleksijevič polazi od ideje istoriju ne pišu (samo) pobednici, već muškarci. Svaka istorijska činjenica koja nam je poznata predstavljena je iz muškog ugla. Za žensko viđenje stvari, malo ko se zaista interesovao.

Nemoj o sitnicama… Piši o našoj velikoj Pobedi… – to su saveti koje je Svetlana dobijala od cenzora, od urednika izdavačkih kuća.

Nemoj o sitnicama.

Evo jedne od njih: Albina Aleksandrovna Gantimurova, stariji vodnik u izvidnici. Prvo je dobila Medalju za hrabrost, onda menstruaciju.

Sitnica?

Fascinantan mi je bio njihov stav, ideja o neophodnosti pomaganja Domovini. Većina devojaka bivala je odbijana, pa su se vraćale po nekoliko puta i podnosile zahteve za stupanje u vojsku. Mnoge su bežale od kuće. Kada bi ih konačno regrutovali, mnoge su odbijale mesta u bolnicama ili pozicije veziste i zahtevale odlaske na front.

Shvatate, sve smo bile takve. Ne mogu to da iskažem, ne mogu da nađem reči za to naše stanje. Bile smo tako nastrojene da smo smatrale da je to čime se bavimo nedovoljno, da nas to ponižava, da treba da budemo u prvim borbenim redovima.

A bilo je i ovakvih primera:

Ispričali su nam da neka vremešna žena svaki dan otvara prozor i iz kutlače prosipa vodu na ulicu, i svaki put bi uspevala da vodu prospe sve dalje i dalje od prozora. U početku smo mislili da je luda, što nije bila retkost u toku opsade, pa smo otišli kod nje da razjasnimo o čemu se radi. Evo šta je ona rekla: ako fašisti dođu u Lenjingrad i uđu u moju ulicu, ja ću ih polivati vrelom vodom. Stara sam, ništa ne mogu da radim, samo mogu da ih šuriim vrelom vodom. I ona je vežbala… Svakog dana…

Ježila sam se od priča majki koje su ratovale sa svojom decom. Fizički mi je bilo muka kada sam zamišljala scenu u kojoj devojčica u korpici nosi bombe. Majka koja davi svoju bebu da ne bi plačem odala položaj čete – scena nakon koje sam ispustila knjigu prvi put. I ne znam kako da se osećam dok čitam kako vojnik kaže da samo žena može da nosi pušku, dete i pisaću mašinu.

I na kraju – Pobeda?

Klaudija S-va, snajperista:

… Muškarci su ćutali, a žene… Vikale su nam: znamo šta ste tamo radile! Zavodile naše muškarce. Frontovske drolje… Kučke vojničke…

… Na muža se ne ljutim, odavno sam mu oprostila. Kad sam rodila devojčicu… Gledao nas je neko vreme… I otišao. Otišao je sa prebacivanjima: zar normalna žena ide u rat? Da nauči da puca? Zato nisi ni sposobna da rodiš normalno dete.

Nedavno smo Vesna i ja bile na stručnom skupu pod nazivom Uticaj Velikog rata na društveni položaj žene. Jedan od govornika je rekao: muškarcima su posle rata podizani spomenici, Žene su bile te koje su podizale zemlju.

Imajte to u vidu kada sledeći put budete pravili udžbenike iz istorije.

Ako već niste, pročitajte ovu knjigu. Onda je prosledite drugarici i napomenite da ona prosledi svojoj drugarici. Ili drugu, što da ne. Neka priča cirkuliše, neka postane deo kolektivnog sećanja.

* P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

* PopSugar Reading Challenge: knjiga čija se radnja odvija u Evropi

Advertisements

Sakupljanje vune

Iako je Because the night jedna od mojih mood booster pesama, celokupno muzičko delo Peti Smit  (Patti Smith) nikada nije preterano okupiralo moju pažnju. Možda je to bilo pitanje mladosti, možda nezainteresovanosti, ko će ga znati, prosto nikad mi nije palo na pamet da tražim dalje. I onda se desilo da mi je Youtube predložio neke snimke na kojima ona čita odlomke svojih omiljenih dela, poetskih i proznih, pa sam onda dobila predloge da poslušam Dancing barefoot i Ain’t it strange i tako sam polako počela da upoznajem i poštujem njeno stvaralaštvo.

Sredinom januara, krenula sam da kupim baletanke u Camperu koje su bile na opasnom sniženju i kako to obično biva, završila sam na Sajmu knjiga u Domu Sindikata. Prvi štand na koji sam otišla bio je štand Geopoetike i Sakupljanje vune je bila prva knjiga koju sam kupila. Ono što sam ja zapravo želela da kupim bio je roman Samo deca, ali sam računala da je bolje da kupim prvo Sakupljanje vune jer je jeftiniji pa ako mi se dopadne kako Peti piše… Počastiću se ovim skupljim romanom kasnije.

Zašto sam čekala skoro dva meseca da uzmem ovu knjigu u ruke, ni meni nije jasno. Radi se o knjizi sa manje od 100 strana, sve i da ne valja, pročitala bih je za dan, a ja sam ipak čekala i čekala i čekala. A onda sam utonula u čaroliju reči koju je Peti stvorila za nas.

Malo je reći da mi se knjiga dopala. Dok sam je čitala, činilo mi se kao da se oko mene stvara neka čaura od reči, kao da sam upala u neki paralelni svet, sve je bilo tako nežno i tužno, i premda je priča od mog sveta udaljene decenijama i hiljadama kilometara, sve je bilo tako poznato i blisko.

Oduvek sam zamišljala da ću napisati knjigu, makar i sasvim malenu, koja će čitaoca odneti nekud, u prostranstvo koje se ne može ni izmeriti niti upamtiti.

Sakupljanje vune je poetska proza. Memoarska poetska proza. Ništa što biste očekivali od „pravih″ memoara a opet jeste opis njenog života. Reč je o kratkoj zbirci sećanja, o insertima iz njenog odrastanja. Iz njih progovaraju dva glasa: dete i odrasla žena. Mešaju se mašta i stvarnost. Stvara se poezija propraćena fotografijama.

Poglavlja su nizana bez hronološkog reda, svako predstavlja jedno sećanje, osećanje i viziju. Skoro kao da su pred poglavlja neke zbirke magijskih tekstva. Jezik je bogat i slojevit, što nekima možda i neće biti iznenađenje ako se u vidu ima činjenica da je Peti svoju karijeru počela kao pesnikinja. Mene je donekle iznenadilo. Iako beskrajno uživam u nekim tekstovima koje izvodi, iznenadila me je činjenica da i (njena) proza može biti tako lirična, puna divnih metafora i simbola.

To bi, ta metaforičnost kojom obiluje ova knjižica, mogla biti i njena najslabija tačka jer bi mogla predstavljati poteškoću pri čitanju. Opet, sva su poglavlja sažeta te ne postoji strah da će te se u toj šumi značenja izgubiti. Ukoliko nabasate na neko mesto koje koje vam se čini nerazumljivim, sklopite knjigu i pustite da magija proradi. Dajte vremena sebi i svojim osećanjima da se susretnu sa Peti i oniim što je ona osetila. Biće to divan susret, verujte mi na reč.

Nedavno sam našla Samo deca u Gradskoj biblioteci (otišla sam po Bahtina, majke mi moje nisam planirala da uzimam ništa što nije na fakultetskom spisku literature, ali avaj!) i trenutno sam na polovini priče. Mislim da već sa sigurnošću mogu da kažem dve stvari: prva je ta da Peti Smit poslaje moja omiljena spisateljica a druga, i za ovaj tekst bitnija, jeste da je moja preporuka da se Samo deca čitaju pre Sakupljanje vune. Evo na čemu sam zasnovala to mišljenje:

Negde na početku svojih memoara, Peti kaže:

Međutim, kako je vreme odmicalo, spoznala sam da postoji i druga vrsta molitve – tiha i nema, koja od nas ne traži da govorimo već da osluškujemo.

Moja mala bujica reči razlivala se i širila u pravu malu poplavu, a zatim se povlačila i nestajala. To je bio moj ulaz u bleštavilo mašte.

I upravo tu leži definicija Sakupljanja vune: to je poplava reči, reči sa magičnim svojstvom.

Sakupljanje vune je bila poslednja knjiga koju sam pročitala u toku zime 2015/2016 (ostale pročitane naslove možete videti ovde: klik). I jedna od najdražih ikada pročitanih, jedna od onih koje bih ponela na pusto ostrvo. Knjige pisane srcem nikad ne mogu da ostave loš utisak, čini mi se. Zato ova knjižica zaslužuje da joj se pruži šansa. 🙂

Jeste li se već upoznali sa spisateljskim radom Peti Smit? 🙂 Kakvi su vaši utisci? 🙂

*P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

*PopSugar Reading Challenge: Knjiga čiji je pisac poznata ličnost 

 

Velika očekivanja

Pojavila se nova mamipara za knjigoljupce.

Reč je o KZM Kutiji, projektu koji su, za sve nas koji se ložimo na knjige i knjiške stvari, osmislili dragi ljudi iz Knjižare za mlade. Kakav je to projekat, pitate se vi? Princip je u suštini isti kao i kad je u pitanju Infinity Book Box: paket se naručujete na slepo, jedino što znate da se u njemu nalazi knjiga i nešto vezano za čitanje. Cena KZM Kutije je 600 dinara, sa poštanskim troškovima je izašla 890 dinara. Formular za naručivanje i ostale informacije vezane za kutiju iznenađenja, možete pronaći na sajtu Knjižare za mlade, kao i na njihovoj Facebook stranici.

Sad kada smo ove tehničke stvari naveli, možemo da se pozabavimo sadržajem. KZM Kutija obilikom podseća na OwlCrate pakete, koji su, čvrsto verujem, inspirisale obe domaće kutije.

20160413_110256

Kako već izvesno vreme pratim recenzije na sajtu Knjižare za mlade, a jedared sam čak osvojila i knjigu Ja sam Malala u jednoj od njihovih nagradnih igara, moram da kažem da su moja očekivanja bila, a to vidite i iz naslova, baš velika. Imajuću u vidu izdavačke kuće sa kojima su kontaktu, kada sam sinoć konačno otvorila svoj paketić, prvo sam iz njega izvukla knjigu, nadajući se da će me naslov baciti na kolena i da ću konačno moći da objavim svetu, a najviše roditeljici koja je zabrinuta zbog mog rasipničkog života, da se uloženi novac isplatio.

20160413_112634

Pa nisam baš bačena na kolena…

Knjiga koja se našla u prvoj KZM Kutiji jeste Miris nasleđa, autorke Drine Steinberg. Reč je o prvom delu triologije Purpur Arkone. Autorka je rodom iz naših krajeva, rođena je u Nemačkoj, a živi i radi na relaciji Srbija – Oman. Na Goodreads-u još vidimo da voli i Dilana Doga (jeeej!) i da je svom romanu dala svih pet zvezdica. Uvek sam nalazila da je ocenjivanje sopstvenog dela malo čudnjikavo, naravno da ćeš sam sebi da daš najviše ocene, al to je već neka druga tema.

Elem, Miris nasleđa, a i cela triologija, bi trebalo da budu spoj fantastike i slovenske mitologije, na sajtu knjižare Delfi iz komentara čitalaca vidim da je tu i ljubavna priča. To samo po sebi nije my cup of tea, ali evo na Goodreads-u stoji da je četvoro mojih prijatelja označilo ovaj naslov kao potencijalno štivo. I kako je reč o ljudima u čiji ukus ne sumnjam, pružićemo šansu ovoj storiji. Plus, međ komentarima na sajtu pomenute knjižare se muškim čitocima savetuje da imaju strpljenja, što mi je posebno zagolicalo maštu. 😀

Kanda mi je malo bez veze to što je reč o prvom delu triologije. Jer šta ćeš posle sa tom knjigom: ako ti se svidi, moraš ili da kupiš preostala dva nastavka ili da svoju sreću oprobaš u biblioteci, nadajući se pritom da naslov nije popularan u narodu. Ako ti se ne svidi, ne možeš da je proslediš nikome, jer je reč samo o prvom delu…

Ah, da! Primerak koji smo dobili je potpisan, što je onako baš fini znak pažnje. 🙂

No, pređimo na ostale stvari u kutiji.

Sledeće što mi je privuklo pažnju jeste narukvica. Imala sam sreće sa bojama, ali avaj! ne i sa veličinom. 😀 Tako da, Ljubinka sestro, znam da čitaš ovo: pokloniću ti nju za rođendan. 🙂

20160413_140450

Narukvičica je baš sipatična, ali odakle se u paketu stvorila, to ne znam da vam kažem jer o njoj nema nikakvih podatka. Što nije baš pohvalno, jer sve i da je kod Kineza kupljena, red je da nam se to i predoči.

Očekivano, deo ovog paketa su i bookmarkeri. Komada: tri: dva prate knjigu i pružaju nam uvid u prisustvo autorke na društvenim mrežama, treći je sa sajta BookDepository.

20160413_113100_001

 

I na kraju dolazimo do dela koji možemo nazvati Misterija bele koverte. U njoj su se, prijatelji moji, našla četiri papira sa citatima: dva malešna i dva u formatu A4. Da, četiri obična papira sa odštampanim citatima. Kao što već neki od vas znaju, ja volim citate do iznemoglosti i nemam problem sa njima. Naprotiv. I ne znam da li se ovi koje smo dobili razlikuju od paketa do paketa, meni su zapali stvarno fini.

20160413_141056

Ono što mi u ovom slučaju smeta jeste sledeće: ovo mogu i sama da uradim i to za mnogooo manje novca. Citati su ok, samo napravite od njih bookmarkere. Nalepnice. Magnete. Priveske za ključeve. Čisto sumnjam da bi ulaganje u npr. bookmarkere sa citatima bilo toliko da ne se ne bi nadoknadilo kroz prodaju paketa. Mislim, žao mi je ako se neko nađe uvređen ili ako ispada da ne cenim nečiji trud. Stvar je u tome da novac izdvojen za ovu kutiju nije mali, naročito ako ste još uvek finansijski zavisni od roditelja (a negde stičem utisak da je najveći broj onih koji kupuju ove pakete upravo u toj kategoriji) i svako ko se odlučio za kupovinu zaslužuje više od četiri papira sa citatima. Ah, da! I slike koju nikako ne mogu da povežem sa ostatkom paketa.

20160413_112930

I na kraju, šta reći?

Poprilično sam razočarana. 😦 Kao što rekoh, znam i pratim rad Knjižare za mlade i sve mi ovo deluje dalekooo ispod njihovog nivoa. I tu ne mislim na izbor knjige, već na sve ostale prateće elemente. Kao da je sve rađeno bez nekog plana, ajd da potrpamo neke stvari u kutiju i teraj. 😦

No, hajde da kažemo da se prvi mačići u vodu bacaju (mačići koji su sa sobom odneli i naše hiljadarke). Nadajmo se da će sledeći paket biti mnogo bolje isplaniran i odrađen, ako ništa onda zbog činjenice da se mora voditi računa i o konkurenciji, kako je to primetila i koleginica Sandra. (klik)