Ipak je to samo pas…

Posvećeno Blenti i svim životinjama koje su stradale zbog ljudskog nemara…

Večeras je u 23.30 na autobuskoj stanici na uglu Bulevara despota Stefana i Cvijićeve ubijen pas. Udario ga je autobus na liniji 35, registarski broj 390-ГМ. Pas koji se par sekundi pre toga mazio sa ljudima na stanici. Pas koji se par sekundi pre toga mazio sa mojom sestrom. Ubijen.

Pa šta, reći ćete. Ubijaju i ljude. Slažem se, ovo nije događaj koji će dospeti na naslovne strane i biti udarna vest. Ipak je to samo pas, kako bi rekla gospoda iz GSP-a. Evo zašto jeste velika stvar:

U trenutku kada se pas našao na kolovozu, autobus je kočio. Pas je stajao, verovatno ukopan od straha. Zatim je neko sa stanice dozvao psa, on je potrčao ka trotoaru i u tom trenutku je vozač ubrzao. Pas nije imao šanse, završio je pod točkovima autobusa. Momci koji su stajali na stanici su automatski pojurili ka vozaču koji je samo zatvorio vrata i pokrenuo vozilo. Ljudi su počeli da lupaju po staklu prednjih vrata, ne bi li ga sprečili da jadnu životinju pregazi ponovo. Jedna devojka je izvukla jadnička, a majstor je nastavio svoj put.

Tada počinje nova drama. Jedan od momaka je pokrio sirotu životinju, a nas par je krenulo ludački da zove veterinarske službe. Privatnici će vam prvo reći koliko šta košta, a kad ih obavestite da je pregaženi pas lutalica, a da vi nemate kako da ga prevezete do njihove ordinacije, nonšalantno će vam spustiti slušalicu. Možda se životinje bez vlasnika ne računaju u živa bića, ne znam.

U moru brojeva koje smo dobijali, naleteli smo i na jednog veterinara koji nas je uputio na Vetrerinarsku stanicu Beograd. Stanica se nalazi na Bulevaru despota Stefana br. 119, tri autobuske stanice od mesta nesreće. Možete ih dobiti na broj: 3293-099. Zapravo, ne možete ih dobiti jer neće da se jave. Da, neće da se jave. Ljudi koji su plaćeni da pomažu životinjama neće da se jave. Mada bilo je kasno, možda su spavali.

Pas je izdahnuo nakon 45 minuta.

Nakon što smo videli kakve je rane pretrpeo, svi smo bili svesni da neće preživeti. Samo smo tražili nekog da mu olakša muke. Platili bismo i privatnog veterinara. Da je hteo da dođe. Platili bismo i ove državne, da su se javili. Ali nisu.

Pas se mučio 45 minuta. Ljudi koji su se odlučili da pomažu životinjama se nisu javili.

Nakon što je policija izvršila uviđaj i nakon što smo mi potpisali izjave, zamolili smo pripadnike organa reda da nam kažu šta će biti sa tim pripadnikom ljudske rase, oprostićete, ali ne mogu da ga nazovem čovekom. Odgovor: Deco, prijava je sve što će on da dobije. Znate, vozač ubije pešaka na pešačkom prelazu i bude oslobođen optužbi.

Ljudi iz Veterinarskog zavoda su se pojavili na poziv komunalne policije. Kada smo ih pitali na koje sve brojeve možemo da ih dobijemo, čovek nam je samo pokazao na vozilo, broj je: 3293-099. Kada im je rečeno da smo taj broj zvali i to više od dvadeset puta, čovek je rekao: Eto…

Nisam pravnik, ne razumem se u zakon. Želim da verujem da postoji neka pravda, da će neko povesti računa o tome da se u veterinarskoj službi makar javljaju na telefon i da će vozač koji je udario psa biti kažnjen, .
Ako ništa, nadam se da će ga gospoda iz GSPa makar novčano kazniti jer Srbe jedino boli kad ih udariš po džepu.

Advertisements

Isidori Sekulić blog duboke odanosti

Jedna od mojih omiljenih spisateljica, Isidora Sekulić, rođena je na današnji dan.  Pokušavam da sebi, a i vama, objasnim kada, kako i zašto sam zavolela najpre njena dela, a zatim i nju. Ne polazi mi za rukom. Sa njom je tako: ili ti prija ili te muči, ali se nijedno od tih osećanja ne da objasniti.
Nema mnogo otkako sam na Fejsu postala član grupe koja okuplja studente koji spremaju ispit iz XX veka. Uz Nastasijevića, Isidora Sekulić se načešće spominje kao kamen spoticanja na putu do položenog ispita. Mogu to da razumem. Njeni tekstovi ne nude brze odgovore i laka rešenja. Sama je za sebe govorila da najviše vremena provodi tražeći pravu reč, onu koja će proisteći iz prethodne i koja će stvoriti sledeću, a sve u cilju da misao bude izneta tako da njome budu zadovoljni i onaj čija je i onaj koji je upija. Zašto bismo mi onda prolazili kroz manje muke?
Što više čitam o njoj, to se manje lagodno osećam dok čitam njena dela. Kao da me hvata neki strah da mi nešto ne promakne, da neku važnu istinu ne propustim. Ali volim taj osećaj, tera me da upregnem sve svoje male, sive ćelije.

A vi? Volite li Isidoru?   



… Neke stvari se ne izgovaraju. Osete se u pokretu, pogledu. 
Nisam stidljiva, ni plašljiva. Neću da ih izgovorim. Ne umem da ih objasnim.
Umorila sam se tražeći reč savitljivu — da ne poruši nevidljivi most, meku — da ti ruke ne umrtvi, reč — muziku, onu tihu koju volimo. A da kažem: “Mi to sebi ne smemo da dozvolimo, ali…”, ili one dve obične koje sam mnogima rekla… mi nismo mnogi. Umorna sam. Od tvog neumornog zagrljaja, šta sam stekla?

I šta ako ne dočekam sutra, a nisam ti rekla?

Isidora Sekulić
Mošrin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958.


Moji prijatelji, moje ljubavi*

Mrzim Dan zaljubljenih.
U mom svetu je taj praznik izmišljen samo da bi se naivnim osobama uzimao novac.
Srca od pur pene? Šolje i snežne kugle sa zajedničim slikama? Wtf?! Šta sa tim kad raskinete?!
Od momenta kad se javila prva pomisao o nastanku ovog bloga, jasno je bilo da će ovaj dan biti rezervisan za neki uber (očito je to hit izraz sada) hejterski post o tome kako ljubav treba slaviti svakog dana bla bla bla bla. Ali sa nastajanjem teksta, nastala je i misao o tome da ja zapravo retko kad nekome kažem da ga volim. A stvarno dosta ljudi volim. Onako umrla-bih-za-tebe volim. I pošto ne mogu da im kažem, jer reči odbijaju da izađu, odlučila sam da im napišem.
Pa da počnemo:
Volim Pajalicu iz dva razloga: sestra mi je pa se mora, a drugo niko me drugi ne grli onako da puknu kosti.
Volim Džidžu jer zna kako da izađe na kraj sa mojim ludilom.
Volim Maruškicu jer me je učinila najponosnijom osobom na svetu kada me je odabrala da budem duhovni roditelj  njenoj ćerkici. Volela sam je i pre toga, ali od tada je volim posebno.
Volim Twinsa jer ima najveće srce na svetu.
Volim Lazu Gmazu jer me gura napred, čak i kada to ne izgleda tako.
Volim Roksi jer je učinila da Čerivil postane moja druga kuća.
Volim Cara Mrazomora, SaVesnu i Pilence/Kokuza jer su, najpre moj studentski, a onda i ovaj normalni život učinile lakšim i lepšim.
Volim još masu ljudi, ali ovo su moji stubovi. Moji ljudi, kako bi to Kristina Jang rekla.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, volim i vas koji ovo čitate i zahvalna sam vam na vremenu koje odvajate da biste čitali moja spisanija.


*Naslov je smislio divni Mark Levi, ako već niste, pročitajte roman pod tim nazivom.

Evo mene, evo vas, evo treće nominacije

Da, nominovali su me opet. Treći put.
Kad sam videla Ivanov mejl, prvo što mi je prošlo kroz glavu: neeee, neeeeee! Ali onda zašto da ne, i tako danas ništa pametno ne bih radila…
Blog droljizam pomenula sam u prošlom postu, nadam se da ste bacilli pogled. Ako i dalje niste to uradili, prekinite čitanje ovog teksta i usmerite pažnju na njega; ako vas mrzi da čitate, onda makar pogledajte fotke: divne su.
Očekivano, pitanja su fun fun fun. Šesto je moj favorit. 
  • Najlepše mesto koje si posetio/la do sada?

Slabo sam ja putovala, no imam dva mesta koja su me oduševila. Prvo je neimenovano selo na putu od Žanjica ka Krašićima. Selo verovatno ima ime, ali ga ja ne znam. U svakom slučaju, to divno selo od desetak kuća ima dva gumna. Dok siđete do drugog treba malo vremena i akrobacija, naročito ako ste u japankama, ali kad stignete i kad se popnete, shvatićete da je vredelo. Pogled je veličanstven, s tri strane je more, iza vas maslinjaci, a iznad nebo.
Drugo mesto je jedan park u Minhenu, ali ne znam da vam kažem tačno gde jer sam ga pronašla tako što sam se izgubila. Špartala sam gradom i fotkala, negde sam pogrešno skrenula i obrela se ispred katoličke crkve iza koje je mali park, sa svega tri klupe i kamenom česmom u sredini. Nikad se spokojnije nisam osećala nego tog oktobarskog dana. 

  • Film koji rado gledaš ponovo?

Funny girl. 

  • Šta za tebe predstavlja Internet?

Ono što je mojoj babi predstavljao tv: prozor u svet. 

  • Šta želliš čovečanstvu u narednih 100 godina?

Da se opameti.

  • Kojoj ličnosti iz prošlosti se diviš i zašto?

Rozi Parks jer je odlučila da ne ustupi svoje mesto belcu i Martinu Luteru Kingu jer je imao san. 

  • Brzo: napisi ime porno glumca/glumice koji ti prvo padne na pamet!

Severina! Suzana Mančić! Oh, wait… 

  • Čime se baviš, a čime bi se bavio/la da ti nije te struke?

Apsolvent knjževnosti, izdržavano lice i volonter u biblioteci. Ali da mogu da biram, bila bih asistent Indijani Džonsu. Ili patolog, kao Dejna Skali. 

  • Opsesija ili porok tvoj?

Opsednuta sam lakovima za nokte, a u poroke računam čokoladu i koka kolu. 

  • Kada si poslednji put promenio/la mišljenje i koje?

Baš jutros. Rekoh sinoć sebi da je vreme da povedem računa o ishrani, a onda sam jutros za doručak smazala čokoladni kroasan. Karakter 0. 

  • Preporuči pametnu knjigu/e.

Petoro ljudi koje srećeš u raju, Mič Elborn.
Anđelin pepeo, Frenk Mekort.
Sasvim skromni darovi, Uglješa Šajtinac. 

  • Opiši ukratko prvi poljubac?

Rvanje sa pužem golaćem. Toliko.

Htela bih ovom prilikom da se zahvalim Bogu, jer, Bože, da te nema ni nas ne bi bilo. Zatim hvala režiseru i producentima, puno vam hvala. Hvala mojim manje talentovanim kolegama, bez vas ne bih bilistala ovoliko. Šalim se. Volim vas. Divni ste. Hvala Meril Strip jer ona zna kako je kad te stalno nominuju. Hvala Džordžu Kluniju, jer se još uvek nije oženio. Hvala mojoj prorodici jer me trpi ovako fabuloznu svih ovih godina, nije lako imati divu pod krovom. Hvala familiji koja mi se ne javlja, činite mi veliku usulugu. Hvala mojim divnim  komšijama. Hvala kasirkama u Ideji i Maksiju. Hvala Ljubici iz palačinkarnice. Hvala Beograde, hvala Srbijo. Hvala, predsedinče, na ordenu, mali je to orden za vas, još manji za moje junačke grudi. 

Život u jednoj reči ili Odgovor na izazov

Negde pred Novu godinu, na jednom od inostranih blogova koje pratim, organizovan je giveaway. Inače ne praktikujem učešće u nagradnim igrama bilo kog tipa, ali nagrada je bila vrlo primamljiva, pa rekoh da okušam sreću. Jedan od uslova za učešće bio je da preko Bloglovina zapratim mali milion blogova. Ok, pomislih, ne košta ništa, a možda se ispostavi da su fini. Nagradu, naravno, nisam dobila, ali je zato broj blogova koje pratim dostigao cifru od 333. Kako nemam srca da nekog otpratim, ja sam lepo napravila folder BITNO!!!I blogove koji idu u taj folder za zadovoljstvom pročitam, često i prokomentarišem. Ostale samo preletim pogledom, nekad se nađe nešto vredno pažnje, nekad ne.

E sad, jedan od prvih blogova koji je upao u BITNO!!! folder, bio je blog simpatičnog naziva droljizam. Možda vam je i poznat, a ako nije upoznajte se. Zašto sad ja sve ovo pišem, pitate se vi. Zato što s vremena na vreme autor bloga, postavi neki zanimljivi zadatak ili započne neku igru. Juče nas je dočekao izazov: Opiši svoj život u jednoj reči.

Dosadno, to mi je prvo palo na pamet. Onda: preživljavanje. Na kraju: tišina.

Odlučila sam da ne komentarišem. Tab sa linkom je ostao otvoren ceo dan dok sam ja pokušavala da smislim neku finu reč  koja ne bi označavala potpuno blagostanje, ali ne bi bila ni tako negativna. Počela sam da ispitujem ljude u svojoj okolini, najpre članove porodice, onda bliske prijatelje koji su, uz odgovore slali i komentare tipa: jesmo rekli da nema alkohola preko nedelje ili piješ a ne zoveš, sram te bilo. 

Mama je, kao iz topa, rekla: Sranje.
Tata je malo razmislio, pa dodao: Tuga.
Pajalica se nasmejala, pa se zamislila i rekla: Trenutno haos, inače turbulencija.
Džidža je iste sekunde odgovorila na sms: Stepenice.
Twins je bila skroz predvidljiva: Ljubav.
Tvorić je detinje bezbrižno rekla: Igra.
SaVesna se poslužila jednim trikom: Životić.
Smeško se, naravno, nasmejao: Osmeh.
Đura je pseto blentavo: otrčao do činijice sa hranom… 

Čitam te odgovore i mislim kako ja ne mogu da svedem život na samo jednu reč. Jer život, životić ili životčina (?!) je sve gorenavedeno: i dosada i haos, i igra i preživljavanje, i ljubav i borba, i muzika i tišina, osmeh i tuga. 

I to je njegova čar. Zar ne? 

Ali ne odustajem. Kad mogu svi, moram i ja. Tražim samo jednu reč, mora da postoji. Buljim u ekran, peva Faith Hill kako može da oseti magiju u vazduhu… I onda drekne mobilni i ja nađem svoju reč. 

Oooops, they did it again!

Nominovaše me još jednom!
Ovaj put me je nominovala Bitchy. Čudnim putevima blogerskim sam saznala za njen blog, naravno da me je privukao naziv Bitchy Dust i svaki put kad vidim novi post viknem: She’s baaaaack! Obožavam njeno bičingovanje, ono mi je jedna od omiljenih stvari na netu. 🙂 


Da ne davim previše, krasna pitanja je postavila, evo mojih odgovora.

1.       Najfuj narodni lijek za koji ste čuli!
Definitivno i bez razmišljanja: kad se isečeš ili zgaziš na ježa, najlakše je dezinfikovati ranu i povaditi bodlje ako ti se neko popiški na ranu! Nema šanse da će se neko popiškiti na mene, pa taman umrla od sepse. Toliko.

2.       Čime su vas hranili kad ste bili mali, a da ste to mrzili jesti?
Spanaćem. Bljak. I dalje ga mrzim. Naročito kad odozgo stave jaje na oko. Bljak još jednom. 

3.       Što vas odbija kod ljudi?
Smrad. Razumem da je kriza i da se novac preusmerava sa kozmetike na hranu, ali braćo i sestre, sapun košta manje od jedne kutije cigara. A ako već trošite sat vremena na odabir garderobe, možete da izdvojite i petnaest minuta za tuširanje. Ako ne zbog sebe, onda zbog okoline. 

4.       Što vas privlači kod ljudi?
Osmeh. Volim nasmejane ljude. 

5.       Bojite li se koje životinje?
Bojim se zmija i krokodila. Bojim ih se do te mere da ih preskačem u zoo vrtu. 

6.       Mislite li da vam odgovara vaše ime, i koje bi ime meni odgovaralo?
Mislim da su me roditelji prokleli imenom, dali su mi ime po babi i ja sam stvarno kao neka baba. Kad god odem sa drugaricama u šoping, obavezno se moj izbori nazivaju bapskim, u najmanju ruku tetkastim.  Avaj! Uz tebe mi nekako ide ime Vedrana… 😀 

7.       Da ste mitsko biće, što biste bili?
Bila bih ili neki raspevani vilenjak ili Obični velški zeleni zmaj. Nemam pojma kakav je to zmaj, spominje ga Hagrid. Eeee, kad smo već kod dogodovština mladog gospodina Potera, moram da naglasim da je Dobi poprilčno cool, tako da eto, ako on spada u mitska bića, ja bih svakako bila Dobi. (btw, jel vam liči malo Dobi na Putina?) 

8.       Dovršite rečenicu: Za mene je pakao da me zavežu za stolac i puštaju glazbu…
Šemse Suljaković i Džastina Bibera. Ubistveni su mi oboje. 

9.       Čemu ljudi posvećuju previše pažnje, a nebitno je?
Garderobi. Zar je stvarno toliko bitno da li je kaiš uparen sa cipelama ili da li je torba uparena sa šnalom? Apelujem na ljude da rade malo i na svom opštem obrazovanju, ne samo modnom! 

10.   Što vas u sekundi izbaci iz takta i pretvori u bijesnu zvijer?
Neljubazni šalterski radnici, nadrkane prodavačice i isfrustrirane bibliotekarke. 

11.   Što je prvo na vašoj bucket listi?
Nemam bucket listu. Nisam čak ni film odgledala. Eto, neka bude: Odgledati The Bucket List.  

E sad, kako je meni ovo druga nominacija (da, malo se hvalim, ali samo malo) u kratkom vremenskom roku, odlučila sam da ne nominujem ljude, ali ću napisati jedanaest stvari o sebi, pošto vidim da se i to radi, a u prošlom postu to nisam uradila.
Ovako:
·         Svaki put kad stavljam ispred psa činijicu sa hranom, ja mu kažem Prijatno.
·         Počnem da plačem čim čujem zvuk klavira.
·         Obožavam bookmarkere, a najdraži su mi oni koje pronalaziim u knjigama iz biblioteka.
·         Ako mi pozajmite hemijsku olovku, velika je verovatnoća da je nećete dobiti natrag.
·         Spavam u čarapama i leti i zimi.
·         Često lutam Beogradom onako bez cilja, fotkam grad, ali redovno brišem slike na putu do kuće.
·         Kad nemam pametnija posla stavim sluške u uši, pustim muziku i zamišljam da učestvujem u Prvom glasu Srbije, X faktoru ili Eurosongu. Uvek pobedim.
·         Pročitala sam knjigu Nives Celzijus, Pavićev Hazarski rečnik nisam, niti ću.
·         Imam neopisivi strah da ću biti sahranjena živa.
·         U džepu za sitan novac u novčaniku držim privezak u obliku srca koji mi je drugarica donela sa mora i žuti kamenčić iz logora Dahau.
·         Kada mi se posreći da otputujem negde, na put nosim po jednu sitnicu od svih osoba koje volim.

Bonus činjenica: obožavam ovu ludu ženu!

Moja prva nominacija

Za razliku od poslednjeg decembarskog dana koji mi nije doneo ništa (Deda Mraze, nikad nije kasno da tu nepravdu ispraviš), poslednji januarski dan mi je doneo nominaciju za Liebster nagradu. Jeeeeej! Nisam bila nominovana ni za sta još od septembra 1999., kada su me nominovali za predsedika odeljenske zajednice!
Elem, nominovala me je draga Nina, ovim putem joj se zahvaljujem jer je učinila da se ceo dan osećam kao da sam nominovana za Oskara.

Ok, idemo na posao. Ovo su odgovori na Ninina pitanja.

1. Da li misliš da je samopouzdanje jako važno u svetu bloga?
Naravno, mislim da je samopouzdanje jako važno za sve što u životu radimo. Verujem da stav koji imamo prema sebi i svom radu u velikoj meri utiče na sliku koju drugi o nama grade. Samopouzdanje, odnosno nedostatak istog, je moja velika muka, ali se uvek trudim da verujem u ono što pišem i mislim da se to polako nazire i kroz moje postove.

 2. Koji je tvoj omiljeni bloger?
Moj omiljeni bloger je Branislava Antović. Ono što me je zaintrigiralo jeste jako zanimljiva priča o nastanku samog bloga, a već nakon par postova sam postala njen verni čitalac. Branini tekstovi su sjajni, jasno napisani, tematski prilagođeni svačijem ukusu, propraćeni odličnim fotkama. Ako već niste, istražite njen blog, nećete se pokajati.

3. Zašto si počeo/la da bloguješ?
Za blog kao oblik izražavanja i komunikacije sa svetom, prvi put sam čula na predavanjima našeg dragog profesora Miodraga, na kursu Internet i književnost u nastavi. Sama ideja o pisanju svojevrsnog online dnevnika mi se odmah dopala, jer je pisanje moja velika ljubav ali nikada nisam imala dovoljno hrabrosti da se upustim u sve to (što nas nekako vraća na prvo pitanje). Nakon iznenadne smrti našeg profesora, shvatila sam da je život prekratak i da sam već previše stvari propustila zbog glupih strahova. Pričala sam sa svojim koleginicama sa fakulteta i odlučile smo da počnemo. Bilo je malo oklevanja, to se vidi po razmacima između postova, ali sam se već poprilično uhodala i sada uživam. 

4. Koja ti je omiljena knjiga?
Uf, ovo mi je najomraženije pitanje na svetu. Verujem da ne postoji student knjževnosti koji može da izdvoji samo jedan omiljeni naslov. Ja čitam bukvalno sve što mi dođe pod ruku, (ok, možda sam malo usporila u poslednjih godinu dana, što se vidi i po mom indeksu, ali to sad nije tema) i kako nema šanse da izdvojim samo jedno delo, evo par knjiga kojima se rado vraćam:

Ozbiljna literatura:
  • Gđa Dalovej, Virdžinija Vulf
  • Mobi Dik, Herman Melvil
  • Džejn Ejr, Šarlot Bronte
  • Gospođica, Ivo Andrić
  • Poezija Silvije Plat
Relativno ozbiljna literatura:
  • Božanstvene tajne, Rebeka Vels
  • Tajni život pčela, Sju Monk Kid          
  • Kradljivica knjiga, Markus Zusak
  • Beli oleander, Dženet Fič
  • Hiljadu čudesnih sunaca, Haled Hoseini 

    5. Da li više voliš partijanje do jutra u alkohol ili prijatno veče sa društvom uz priču?
    Trenutno mi najviše odgovara prijatno veče sa društvom uz priču i alkohol. 🙂 

    6. Da li striktno pratiš modu ili uvek svemu voliš da daš svoj pečat?
    Kad je moda u pitanju, jedino što pratim jesu modni časopisi za kojima sam prosto luda. Imam neki svoj stil, tetkast rekli bi mnogi, ali meni prija i cenim da je to najbitnije. 

    7. Da li bi se promenio/la da se obogatiš i postaneš slavan/na?
    Verujem da bih. Da li bih bila bolja ili lošija osoba, to ne mogu da tvrdim.

      8. Da li voliš životinje i koju najviše?
    Obožavam životinje, naročito pse, konje, delfine i kitove. U poslednje vreme mi i ajkule postaju sve draže. 

    9. Karijera ili porodica?
    Najpre moram da kažem da mi je zaista mrska ideja da žena mora da bira da li će se posvetiti porodici ili karijeri. Gde stoji da žena ne može da bude i dobra majka i uspešna poslovna žena? Što se mene tiče, nemam u planu ni udaju, ni decu, a najmanje mi je stalo da gradim neku karijeru. Sve što ja od života želim su stalan posao u biblioteci, dve sestričine i jedan sestrić.
       
    10. Omiljeno mesto za kuliranje?
    Definitivno moja sobica. Ako treba da se odlučim za mesto van kuće, onda biram Kalemegdan i plato kod Pobednika, Kosančićev venac, Coffee dream u Zmaj Jovinoj i mali jazz bar pod nazivom Bašta

    11. Da li voliš da putuješ i koja je tvoja destinacija iz snova na kojoj si bila ili bi voleo/la da ideš?
    Volim da putujem, mada mi se prilika za to ne ukazuje često. Nisam puno sveta videla: Pariz (ne sećam se mnogo, bila sam mala), Grčka (maturska ekskurzija) i Minhen (rođendanski poklon). Volela bih da odem u Moskvu i Sankt Petersburg, o Barseloni maštam godinama, volela bih da doživim jesen u Njujorku, o Londonu sanjam već gotovo dve decenije, a nadam se i skorom odlasku na Kubu (Viva la Revolution!).
    To su bili moji odgovori, iskrenije nije moglo. 😀
    Kako pravila dalje nalažu, sad je na mene red da nominujem jedanaest blogova čiji broj pratilaca ne prelazi dve stotine. Pfff, pravila su tu da bi se kršila i zato ću ja nominovati pet blogova čije postove sa nestrpljanjem očekujem. To su:
    1. Droljizam
    2. Široke grudi i tesne cipele
    3. Sofijin kutak
    4. Nosce Te Ipsum
    5. Kako biti heroj u ova šugava vremena

    Ovo su pitanja koja sam vam namenila. Možete odgovoriti na njih u komentaru, možete napraviti poseban post. Nominaciju ne morate da prihvatite, ali bi bilo lepo od vas kada biste nastavili igru. 🙂 

    1. Otkud ti u blogerskom svetu?
    2. Objasni naziv svog bloga.
    3. Šta si prvo pomislio/pomislila kada si video/videla obaveštenje o nominaciji?
    4. Kada si poslednji put uradio/uradila nešto po prvi put?
    5. Podeli sa nama svoj omiljeni citat.
    6. Čaj ili kafa? Vino ili pivo?
    7. Najbolji bend svih vremena, po tvom mišljenju je?
    8. Koja pesma ti uvek popravi raspoloženje?
    9. Džordž Kluni ili Bred Pit?
    10. Zbog čega su vampiri odjednom postali tako popularni?
    11. Gde Dunav ljubi nebo?
    Unapred se radujem vašim odgovorima! 🙂