Šta reći o sreći?

Uf…
Prošao je prvi mesec mog učešća u izazovu 100 dana sreće. Proleteše dani. Evo kako sam se provela na prvoj etapi moje potrage za srećom.
Svaki je početak težak, pa takav beše i početak ovog projekta. 
Dan prvi.
Vidite na šta mislim kad kažem da je početak bio težak?
Onda sam počela da paničim. Kako do vraga da uslikam sreću?! Ajd ok, nekad slika nije ni bila potrebna kao onomad, beše to dan treći kad sam dobila platu, ili dan dvanaesti kada me je devojčica sa kojom radim književnost potpuno oduševila svojim viđenjem žena u epskoj poeziji. Malo je reći da sam pala na dupe (oprostite na izrazu) kada je nezainteresovano devojče počelo vatreno da priča o tome kako je Anđelija veći junak i od Dmitra i od Bogdana Jakšića. O tome je posle pisala na pismenom i da, dobila je čistu peticu. 
A bilo je i dana kad mi je sreća nekako izmicala. Pa legnem tako ja u sitne sate i mislim se da li je moguće da sam ja toliiiiiiki maler da me srećni trenutak tako zaobilazi. Osećala sam se kao Šiško Menčetić, sva u pelinu i čemeru.
I onda su se desile poplave. Prvo sam bila tužna i zabrinuta. Onda sam bila besna. Pa razočarana. 
A onda shvatam koliko samo razloga imam da budem srećna (kliše alert!):  
  • Sreća su Pajalica i Đura.
  • Sreća su moji prijatelji.
  • Sreća je su narandžaste plastične naočare iz Amsterdama.
  • Sreća je mejl u čijem subjektu stoji: Dolazim u četvrtak.
  • Sreća su blog i svi divni ljudi koje preko preko bloga upoznaš.
  • Sreća je svaki novi dan. Zaista jeste.   

                                                        *                   *                  * 

Izgurasmo, izdurasmo,

Izgrcasmo, iskičmasmo,

Svakom obraz osvetlasmo,

Sve od sebe, sobom dasmo,


Ograjšima oblistasmo,

Odagnasmo, ogrejasmo,

Kao sunce prosijasmo,

Odolesmo, otrajasmo.

Stanislav Vinaver
Advertisements

U lice cenzuri!

U lice cenzuri
U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.
Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.
U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.
Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.
Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.
Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.
Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.
Blogovi i stranice:
2389
Akuzativ
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Constrictoria Boa
cult – B92 blog
DJ Ivica
Dokona popadija
Đorđe Bojović
Edis Đerlek
FCBK
Just Bloggin’
Kontrapress
Luka Božović
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Sečujski – B92 blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Novi Sad 2020
Novosadsko ubrojčavanje
Ostavite Teslu na miru
Panonska ludost
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pećko pivo
Prešlicavanje
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sara Radojković
Savesna
Sistem i lom
Staša Koprivica – 100 lisica
Vazda nešto
VladanBa’s Blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Žene sa Interneta
Građanke i građani:
Nikola Adžić
Stefan Aleksić
Ana Belotti
Ljiljana Bukvić
Bojan Cvejić
Robert Čoban
Snežana Čongradin
Vesna Đukanović
Ratko Femić
Višnja Filipović
Jovana Gligorijević
Jelena Jovanović
Aleksandar Kokotović
Lav Kozakijević
Sofija Mandić
Radmilo Marković
Vladimir Marović
Maja Mićić
Lazar Milovanović
Peđa Mitrović
Sandra Popović
Tatjana Radunović
Aleksandra Sokolović
Zorica Šćepanović
Stefan Šparavalo
Katarina Tadić
Nikola Tomić
Đorđe Trikoš
Maja Vasić Nikolić
Marko Vidojković
Ivan Vlajić
Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

Sasvim slučajno o Mini Karadžić

Eto mene kasno sinoć, istražujem nepregledna polja digitalne biblioteke dragog mi fakulteta. Meni je naša digitalna biblioteka je jako čudna: bez obzira na to koji parametar za pretragu aktiviram, uvek dobijem iste rezultate. Ne preostaje vam ništa drugo nego da peške pretražujete sve što kao rezultat izađe. I tako ja sinoć rovarim po Andrićevim sveskama i prastarim brojevima časopisa Književnost i jezik tragajući za bilo kakvim tekstom o Krležinim novelama i naiđem na tekst Jedna neobjavljena pesma Mine Karadžić, izvesnog Stevana Radovanovića.
Mina Karadžić mi je oduvek bila zanimljiva. Kada je moja mama završavala srednju školu, dobila je od razdrednog veća knjigu Susreti sa Vukom u kojoj sam prvi put videla Mininu fotografiju. I dok mi je Vuk izgledao kao neki strogi čiča koji bi me izlemao svojom drvenom nogom, dotle mi Mina delovala kao neka vila. Nemam pojma, čudno sam dete bila, sad tek shvatam.
Al’ da se vratimo na temu. Dakle, Mina Karadžić. Obrazovana kći reformatora srpskog jezika i muza velikog broja umetnika, među kojima se svakako izdvaja Branko Radičević, napisala je pesmu Srce (na nemačkom jeziku) 25. maja na Topčideru i posvetila je svom vereniku, a kasnije i suprugu, Aleksi Vukomanoviću. Original se čuva u Muzeju Vuka i Dositeja u Beogradu, dok se koncept pesme čuva u Arhivu SANU. 
Srce
Šta je najdivnije u našem biću?
Šta to čvrsto zatvara u nevidljive odaje
Najveći bol i paklene muke, 
Ovozemaljsku sreću i rajske sne?
Šta krije najveće radosti na svetu, 
Šta tako lako, a duboko može biti ojađeno?
To je srce u našim grudima
Sa svojim nadanjima, svojom ljubavlju.
Sve da si zasut počastima i zlatom, 
Svim što sudbina može da ti pruži, 
Sve da čitav svet imaš u svojoj službi
I sve drugo da ti uspe
Ali ako pri tom nemaš
Što jedino može pružiti ti mir,
Čestitio srce u grudima svojim
Tada si ipak najsiromašniji na svetu. 
Koliko god si, pak, bogat kad srce za te kuca
U grudima tvojim, a drugo mu uzvraća, 
Kada prijatelj za tvoje jade pita
I u radosti s tobom pesme slatke peva;
Kada ti čedo i supruga svesni tvoje ljubavi
S radosnim smeškom u zagrljaj hrle,
O! Tad se srce u grudima tvojim
Ni s najblaženijim na nebu menjalo ne bi.
I kada usamljen na svetu ostaneš
I kad su svi tvoji preminuli
I sam zamišljen, tiho k crkvi kročiš
Šta ti ostavljenom ipak pruža spokojstvo?
Šta teši pri svakom gubitku?
To je srce u tvojim grudima, 
Sa svojim nadama, sa svojom ljubavlju.
Čuvaj stoga čvrsto to svoje srce
To najveće blago što ti podari Svevišnji, 
I kada te mnogi, pa i svi napuste, 
Srce za života ostaje ti verno.
Koliko je slatko često osećano blaženstvo
Udvoje, prisno i tiho razgovarati sa njim.
Odista! Čestito srce u toplim grudima
Samo božanstvo kadro je da slomi.

Širi dalje!

Kao i uvek kad mu se ne svidi ono što pročita, Veliki Brat se izuzetno potrudio da ukloni ovaj tekst. Ja mislim da je jako bitno da ga što više ljudi pročita pa sam odlučila da ga podelim sa vama. Originalno je objavljen na http://www.drugastrana.net/svakodnevica/drzavo-ne-bismo-te-vise-zadrzavali/ a ja sam ga preuzala odavde.  

                         Državo, ne bismo te vise zadržavali

Odmah da razjasnimo sledeće: narodu ove zemlje svaka čast. Da nam nije nas, propali bismo odavno. Gledajući silu solidarnosti i samoorganizacije koja se podigla za vrlo kratko vreme, čovek ne može a da ne oseti ponos i da mu momentalno ne postane jasno zašto smo izdržavali sve i svašta kroz istoriju.
Zato što smo, na kraju dana, u najgorim situacijama tu jedni za druge. Možda u normalnim okolnostima to uzimamo previše zdravo za gotovo. Umislimo da smo sami, da se svako bori za sebe, ali to, vidimo ovih dana, i nije baš tako.
Sa druge strane, država je pokazala je neviđenu tromost, nespremnost i potpunu, ali potpunu dezorganizovanost. A kome takva država treba?
– Ne treba nam država koja nije u stanju da proceni opasnost.
– Ne treba nam država koja laže da je potpuno spremna za sve što dolazi, a četiri dana kasnije broji mrtve građane.
– Ne treba nam ministar za vanredne situacije koji kao da ne postoji.
– Ne treba nam predsednik države koji se u pet dana poplave oglasi jednom i to potpuno drugim povodom.
– Ne treba nam ministar pravde koji obilazi ugrožena područja da bi se fotografisao.
– Ne treba nam ministar pravde kojeg rođeni građani hoće da linčuju (Krupanj) jer se njihove nesreće setio tek kad mu je zafalilo lokacija za poziranje.
– Ne treba nam ministar policije koji sam upadne u blokadu na putu pa policija mora da spasava njega umesto ljudi koji su u pravoj nevolji.
– Ne treba nam ministar odbrane koji je po struci keramičar i o vojsci i odbrani ne zna ništa.
– Ne treba nam ministar odbrane koji ni u živom prenosu vanredne sednice vlade ne može a da se ne bavi političkim protivnicima.
– Ne treba nam premijer koji radi ono što nije njegov posao.
– Ne treba nam premijer koji ne radi svoj posao.
– Ne treba nam premijer koji histeriše, uzdiše, glumata, pravi dramske pauze od po pet minuta i izigrava mučenika.
– Ne treba nam premijer koji pozira u uglancanim cipelama ispred helikoptera ne shvatajući kakva kataklizma nadolazi.
– Ne treba nam premijer koji uprkos nemanju dana radnog staža van politike i svojoj nestručnosti za vanredne situacije naređuje jednom generalu Dikoviću šta i kako treba da radi.
– Ne treba nam premijer koji se sa svojom svitom vozika okolo čamcem u koji može da stane baš šestoro unesrećenih ljudi željnih suvog tla.
– Ne treba nam vladajuća stranka koja katastrofu i nesreću koristi da bi došla na vlast u gradovima u kojima vlada opozicija.
– Ne treba nam vladajuća stranka koja iz Beograda šalje dobrovoljce u Šabac, grad koji ima više od 50.000 stanovnika.
– Ne treba nam vladajuća stranka koja te dobrovoljce iskoristi da bi smenila vlast u tom gradu.
– Ne treba nam vladajuća stranka koja ne haje za Paraćin, u kojem nije na vlasti.
– Ne treba nam vladajuća stranka koja dva dana ne obraća pažnju na apele Smederevske Palanke, u kojoj nije na vlasti.
– Ne treba nam vladajuća stranka koja ne obraća pažnju na Svilajnac, u kojem nije na vlasti.
– Ne treba nam vladajuća stranka koja danima dopušta da se Krupanj raspadne, jer ni tamo nisu na vlasti.
– Ne treba nam vladajuća stranka koja vlast ne vrši jednako za sve građane već ih deli na ljude prvog i drugog reda, zavisno od toga za koga su glasali.
********************************
Ne postoji dovoljno veliko priznanje koje treba odati svim sjajnim ljudima, policiji, vojci, stručnim spasiocima, desetinama hiljada volontera na svim frontovima, onima na terenu, ali i na internetu, radio amaterima, onima koji su spasavali ljude, ali i onima koji su spasavali životinje, onima koji su dali svoje poslednje da bi neko drugi imao bar nešto. Ne postoje dovoljno veliki epiteti za ono što smo svi zajedno uradili. A nisu ni potrebni, jer smo samo bili ljudi. Oni pravi.
Državnom rukovodstvu moguće je, sa druge strane, nameniti samo jednu poruku: sram vas bilo.
Zbog politizacije ljudske nesreće, zbog nesposobnosti i zbog toga što ste seli u fotelje za koje niste predviđeni ni znanjem ni strukom ni savešću, ne razmišljajući da li to može da ugrozi živote ljudi.
Da ne znam da nemate ni trunke savesti, možda bih rekao i kako bi trebalo da podnesete ostavke svi do jednog. Ovako ostaje samo – sram vas bilo. Pitanje je da li ste i toga dostojni.
Autor: Nenad Milosavljević

Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća


Ima više od dve nedelje kako sam pročitala Murakamijev roman Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća. Od tada pa do danas ravno pet puta sam započinjala ovaj post. Napišem uvod i dalje ni makac, neće reči da izađu. I odustala sam. Odlučih da pustim da se hodočašće slegne pa da probam ponovo. I evo me. Evo nas. Evo posta o Murakamiju. 

Za one koji me lično ne poznaju, odmah moram da naglasim uopšte ne volim Murakamija. Dobro, reći da ga ne volim je preterano. Stvarno je dobar pisac, baš dobar i da ima neke pravde na ovom svetu, davno bi bio dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Ali meni ipak nešto fali. Možda je najbolje reći da mi ne prija. Moja gimnazijska prijateljica koja je završila japanski kaže da je to jer ne mogu da prihvatim japansku filozofiju života. Možda. Nije ni bitno. Glavno, ja uredno pročitam svaku njegovu knjigu, osim one čudne triologije-batalila sam na pola prve knjige, svaki put sa nadom da će se desiti čudo i da ćemo Murakamijev narativ i ja sklopiti neko primirje. I evo, pet godina nakon prvog čitanja, knjige gospon Murakamija i ja smo blizu tog srećnog događaja. Kako i zašto, saznaćete iz daljeg teksta, a dajem vam časnu pionirsku reč da ću se potruditi da ne otkrivam previše. 
Problem u životu jednog običnog momka iz Nagoje nastaje onog momenta kada ga njegova mala grupa prijatelja isključi iz društva bez ikakvog objašnjenja. Grupicu oformljenu u gimnazijskim danima, činila su tri momka i dve devojke. Njih četvoro u prezimenima nosilo je određenu boju: Crna, Bela, Crveni i Plavi. Peti član grupe je Cukuru. On u svom imenu nema boju (otud bezbojni) i to ga, čini mu se, izdvaja od ostalih. On je prosto Cukuru. Od njih petoro, naš junak je jedini koji se odlučio da studira van Nagoje, ali grupa uspeva da se održi. Cukuru živi za povratak u Nagoju, čini mu se da je živ samo kada je u zajednici sa svojim prijateljima. Sve do Cukuruove druge godine na fakultetu. Umesto prijatelja, dočekalo ga je izbegavnje, a onda najgora moguća stvar: ostao je sam. 

Zatim se srećemo sa odraslim Cukuruom. U ovom trenutku ima 36 godina, on je uspešni projektant voznih i metro stanica i pokušava da izgradi stabilnu ljubavnu vezu sa dve godine starijom Sarom. Upravo će ona podstaći Cukurua da se vrati u Nagoju i sazna razloge zbog kojih je bio udaljen iz društva. I tako počinje njegovo hodočašće kroz sopstvenu prošlost. 

Gradeći život svog junaka, a zatim i razotkrivajući tužnu pozadinu odluke koja je protiv Cukurua doneta, Murakami uvodi još dva nivoa priče i po meni tu leže najslabiji delovi ovog romana.
Prvi, nazovimo ga metafizički, vezan je za lik Sivog. Dok sam čitala roman, taj junak mi se dopao, možda čak i više od samog Cukurua. Ali nakon čitanja, onako iznenada, bupnulo je pitanje: da li je on stvaran ili je deo sna (a videćete kakvih sve tu snova ima). I onda još jedno pitanje: šta se, dovraga, sa njim desilo?! Svi junaci imaju svoj početak i kraj, pa gde je onda njegov?![1]
Kada Cukuru skupi hrabrost i krene u součavanje sa sopstvenom prošlošću, otvara se novi pravac narativa. Murakami polako konstruiše krimi priču koja, čini mi se, ostaje nedovršena. Ok, mnogi zločini ostanu nerazjašnjeni, ali je većina stvari mogla biti srećnije razrešena. Koje su to stvari, pa ne mogu da vam kažem, obećala sam da neću da spojlujem. 

Na kraju, pitate se vi, šta valja u ovom romanu?
Jednostavna priča. Divno jednostavna priča o momku koji odrasta, pronalazi sebe. Priča koja je svedena i lagalno se razvija pred vama, ne guši. Iznenađujuće realistična kada se uporedi sa drugim Murakamijevim delima, čak i kad se uzmu u obzir svi ti skokovi u podsvest.
Zatim likovi. Divno izgrađeni likovi. Najpre lik Cukurua, tako pažljivo izgrađen, sa takvim detaljima da ne možete da se ne zapitate ima li u njemu malo samog Murakamija? Onda likovi njegovih prijatelja: kako se samo genijalno Murakami poigrava sa bojama i ljudskim osobinama! 
Vešto dotaknute savremene teme poput homoseksualnosti, maketinga ili dostupnosti podataka na netu. Negde sam pročitala da je ovo prvi put da Murakami u svojim romanima koristi termine poput Google i Facebook.
I na kraju, ali svakako ne najmanje važno, vraški dobra stvar u ovom romanu je muzika. Navikli smo već da je muzika prisutna u njegovim delima, samo sada, umesto uobičajnog džeza ili rokenrola, priču prati klasična muzika. U pitanju su ciklusi minijatura Franca Lista, pod nazivom Godine hodočašća, s tim što Cukuru najčešće sluša i pominje deonicu LeMal du Pays, u izvođenju pijaniste Lazara Bermana. Čarobno.
Suma sumarum, ovo nije remek delo. Delo suštinski ne unosi nikakve novine u Murakamijevu poetiku, mada ima onih koji ce reci da piscu njegovog ranga nikakve novine nisu potrebne. Ovaj put pred vama je jednostavna priča oblikovana u roman koji je uspeo da potvrdi Murakamijev dar za pripovedanje i učvrsti njegovo mesto na listi najboljih autora današnjice.

[1] Neka u zapisnik uđe da ostavljam mogućnost da ja nisam shvatila šta se sa čovekom desilo. Ako je u pitanju čovek, to jest.

Krležijanska kiša i dve pesme Milene Pavlović Barili


Milena Pavlović Barili
Naslovna strana magazina Vogue


Htela bih da te volim

Htela bih da te volim
više nego što mogu

Okrenuta od sveta-

bez vremena i prostora,

biti urezana u tvom odrazu

U teskobi postojanja

htela bih svest da uronim

u tvoje spokojstvo

oslobađajući se svake suze

koju ipak moram isplakati

na strasnoj granici

izmišljenog odnosa. 



Milena Pavlović Barili
Slikarka sa strelcem, 1937.


Nepomične i sjajne

gledahu tvoje daleke oči

Na mojim praznim dlanovima

nosim spomen

na oblik tvoje glave,

tvojih ramena,

tvojih usana.

Čuvam i vedri osmeh

tvoje dobrote.

Nemam niŠta drugo

Niti će mi išta drugo nedostajati

Bila sam bogatija od celog sveta!

Milena Pavlović Barili,
Autoportret, 1938.


Biciklo: život ili smrt?

Nikad nisam bila od one fele koja među prvima mora da poseduje, pogleda ili pročita ono što se pojavi na tržištu. No, nikad ne reci nikad, desi se da te život (čitaj: tržište) iznenadi pa sam tako i ja popustila pod pritiskom javnosti i postala opsednuta novom dramom Biljane Srbljanović, Mali mi je ovaj grob. Must have ove sezone, kako se to kaže u modnom svetu, brzo je našao svoje mesto na mojoj polici sa knjigama, ali avaj! Mali im je taj Bitefteatar, mali je broj izvođenja i velika je lista čekanja. 

Onda mi je palo na pamet da bih u iščekivanju mesta za dramu o Gavrilu Principu i Sarajevskom atentatu mogla da obnovim svoje znanje o Biljaninom delu, a i da konačno odgledam sad već kultnu predstavu Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu), koja se, u režiji Slobodana Unkovskog, igra već tri godine u Jugoslovenskom dramskom.
              
Tog vetrovitog aprilskog predvečerja ušla sam u foaje Jugoslovenskog dramskog pozorišta, željno iščekujući da pogledam jednu jasno politički određenu i angažovanu dramu. Međutim, u predstavi Nije smrt biciklo… politika je skroz u drugom planu. Kako sama Biljana kaže, to je komad o odrastanju, ljubavi, mržnji i smrti (Tadiću je potreban dramaturg, NIN, 26. maj 2011.). Srbljanovićeva je komad nazavla još i malim i običnim, ali mislim da on nije običan, a svakako nije mali. 

Ova drama, naime, ponovo aktuelizuje teme i likove o kojima je Biljana već pisala, naročito u Skakavcima i Barbelu, ali sa jednom novom dubinom. U fragmentarnoj formi, sa dodatkom humora i fantazije, uz prstohvat apsurda, Srbljanovićeva pripoveda o odnosu roditelja i dece (Nadežda i Tata, Gospođa i Aleksa), o generacijskim sukobima, o strahu od starenja i smrti (Tata), o uticaju rata na stanje svesti pojedinca, ali i kolektiva (zastavnik Jokić), o individualnoj neprilagođenosti (Nadežda) i opsesivnoj potrebi za ljubavlju (Debela, Aleksandra).
   
Pored sjajnog teksta, glumačka podela je svakako jedan od razloga zašto ova predstava podjednako intrigira javnost sada kao što to činila na početku svog pozorišnog života. Gluma bez glume Anite Mančić u ulozi Nadežde, svojeglave i (često surovo) cinične, ali ipak brižne kćeri dovešće vas na ivicu suza, dok ćete korz glumačke bravure Voje Brajovića videti kako se autoritativni otac čvrste ruke pretvara u starog i nemoćnog starca, koji će tek nakon smrti dozvoliti sebi da pokaže prave emocije. 

Odnos roditelj-dete opisan je i kroz likove Gospođe, samouverene i ambiciozne političarke i njenog sina, infantilnog psihijatra Alekse, koji usled privatnih  problema živi sa majkom. Sjajni Jasmina Avramović i Goran Šušljik su od univerzalnih likova i nosilaca određenih osobina izgradili čvrste i postojane karikature, i time podvukli taj drugi plan predstave, onaj koji se bavi stanjem u državi.

Kada je Galeb sleteo na scenu i kada je publika trostrukim aplauzom nagradila glumce, ostalo je samo da razmislimo o tome šta je dramska spisateljica htela reći. 

Nije smrt biciklo, da ti ga ukradu –  kaže zastavnik Jokić Tati, pokušavajući da ga uteši. 

Ali život jeste, kaže Biljana Srbljanović pokašavajući da nas trgne, jer ako ne zauzmeš aktivan stav prema njemu, šta ti onda preostaje?

Katarinin trenutak inspiracije

Nekad se u nama emocije skupe i reči same poteku.
Njoj se to desilo danas. Ovo je njen pokušaj da se sa emocijama izbori.
Meni se rezultat dopao, nadam se da će i vama.

U grlu reč zgrčena ćuti i guši kao kost; mučenički tiho i sporo. Niti da se vrati u početnu misao o reči, niti da izgovorena za svagda jednom neizvesnost ubije. Uvežban uravnoteženi dah podiže i spušta grudi neprirodno kontrolisano ne mareći za strah. Ravnodušno. Pomireno. Svejedno. Mazoh bi s nama igrao šegu. Otćutimo neizgovoreno jer ionako smislili nismo šta bismo nakon. S minulim vremenom dolaze nove i ona prva više nije sama. Ubedili smo sebe da nije važno i da je samo sve navika stvar. U grlu gomila gužva se i vapi, a telo naviknuto – ništa se ne dešava. Glasnice na njih zanemele sasvim, sve i kad bi ogluvelo uho želelo da čuje… Odavno sapete ovaploćene reči zarivaju se u belinu – male grafitne strele. Oslobodjeno grlo govori prstima; uši i dalje čuju samo tišinu. Reči odlaze i duša lagano ostaje prazna. Saberi mi namere, pročitaj misli ništa ti neću otkriti sama. Protumačiš li metaforu možda doznaš tu zagonetku Sfinge. No i tvom bistrom oku ovo je samo tabula raza.


Katarina Mitrović