Sve što je srce snivalo mlado…

Oh, žao mi te je!
Oh, žao mi te je, iskreno me ljubiš,
i pitaš: da l te ljubim ja?
No, jadnice, tim sama sebe gubiš,
ne mogu da ti kazem da:
I tog je bilo, ljubio sam i ja,
u mladom srcu zivot kipnu mlad,
al oko srca moga žestok oganj bija,
i prekipe života prva slad!
I presta plam, i prevrela je vreva,
i utiša se u srcu kip,
al niotkuda ruke da doleva
u srca moga nedosip!
Jos niotkuda milostive ruke
da svete vlage line u pehar,
nit uzdisajnih otkuda usta da razbude
ispod pepela što još tinja žar.
No kad bih znao da tvoja ruka mala
milosti daje, – kad bih znao,
skino bih s grudi gvozdena mandala,
oko srca bi plamen sjao:
i opet vreva, opet žari znani,
i opet prekip, opet ugas, jao!
Oh, ostavi se, dušo, mahni me se, ma`ni,
jer žao mi te je, žao mi te je, žao.

Laza Kostić
 Kovilj, 31. januar 1841 – Beč, 26. novembar 1910.
Advertisements

… To nije ljubav to je patnja i zid …

USNIH JE OD KAMENA

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u
tami?
Tebe tri sveta vole, tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.
Na zvučnim obalama gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami. 

Branko Miljković 
Niš, 29. janura 1934 – Zagreb, 12. februar 1961.

Gospođa Dalovej je rekla da će sama kupiti cveće.

Ako biste me pitali da li postoji neka godina koja mi je baš obeležila život, rekla bih vam bez razmišljanja da je to bila 2003. U februaru te godine sam zahvaljujući jednoj kutiji sa testerima raznih parfema naučila da to što nekog poznaješ više od polovine svog života ne znači nužno da ti je taj neko prijatelj. Tog juna postala sam punoletna, a u julu sam prvi put otišla na letovanje bez roditelja, sa svoje dve najbolje drugarice, sveže punoletne nas tri u pohodu na svet. Beše jesen 2003. kada je glava porodice odučila da promenimo mesto stanovanja. Napustili smo divni Dorćol i došli na Karaburmu. Čini mi se da bih lakše podnela da samo promenili državu. Bedak da ne može biti veći. Povlačila sam se u sebe, život mi se svodio na relaciju škola – kuća.  A onda sam, u septembru, upoznala Virdžiniju Vulf. Evo kako se desio taj sudbinski susret.

Lola, prijateljica moje babe, poslala mi je knjigu Sati. Ok, poslala je mojoj babi, kao poslednju knjigu pred septembarski sastanak (imale su svoj Klub, igrale su remi i pričale o knjigama, ne pitajte ništa), ali je ona žena odbijala da čita te savremene tužne knjige što samo Lola zna da iskopa, budi Bog s nama, uzmi  pročitaj pa mi prepričaj do prvog. I ja sam je pročitala, onako u dahu. Sutradan sam otišla kod babe, prepričala joj i konstatovala: Oduševljena sam, stvarno, ali zašto se sve vrti oko te gospođe Dalovej i ko je uopšte ta Virdžinija Vulf? Baba me je ošinula pogledom: Pile moje, a šta tačno vi učite u toj gimnaziji kad ti ne znaš ko je Virdžinija Vulf?! Ostavi tu knjigu, ipak ću je pročitati.

E to me je tek zaitrigiralo. Zašto moja baba, ta odana ljubiteljka Danijele Stil i Sidnija Šeldona, zna za izvesnu gospođu Vulf, zašto ja ne znam, kako to da je moje divne bibliotkarke nikada nisu pomenule? Na moje insistiranje da mi kaže nešto o romanu ili makar nešto o toj ženi, moja baba je samo odmahivala glavom: To moraš sama da iskusiš, svako je doživi drugačije, a moje shvatanje može da ugrozi tvoje, shvataš?
Naravno da nisam shvatala. Otišla sam i kupila knjigu. Penguin Popular Classic, 190 dinara (mestu te knjižare danas je picerija jer gazimo napred, a progres traži žrtve, grrrrr!). Već kratka biografija na početku me je oduševila, nakon prve rečenice znala sam da će se sva muka oko traženja reči u rečniku isplatiti, a kada se Piter Volš pojavio, znala sam da je gospodin Darsi smenjen sa prvog mesta mojih literarnih ljubavi. Jedan dan u životu jedne žene i jednog mladića, sloboda izbora i posledice koje ona nosi, život i smrt u večitoj borbi. I razumela sam zašto je svako drugačije shvata; sada kad je čitam doživljavam je potpuno drugačije nego kada sam je prvi put pročitala. Prvo sam patila sa Klarisom, sumnjala zajedno sa njom i nalazila opravdanja za njene izbore, sada malo više saosećam sa Septimusom.

Usledili su Talasi, pa Ka svetioniku. Tada sam već shvatila da imam temu za maturski rad. Onda mi je mama kupila Orlanda, pa Sopstvenu sobu. Tada sam se upoznala sa feminizmom. 😀

Dok sam čitala njena dela i istraživala njenu biografiju prvi put sam osetila želju da studiram književnost. Oglušila sam se o te glasove i otišla na Pravni, ali sudbina uvek istera svoje. Dugo sam se lomila oko toga da li da nastavim da se mučim na Pravnom ili krenem od nule na Filološkom. Onda mi je bibliotekarka dala ’nešto novo, jes’ hrvatski prevod, al koga briga, jedan je to jezik’: bio je to Fleš Virdžinije Vulf.
Evo mene sad muku mučim na Filološkom, već je peta godina. Isto toliko ima otkako praktikujem da svaki 25. januar provodim sa Klarisom Dalovej, uz čaj. Ipak je od nje sve počelo.

Srećan rođendan, draga Virdžinija!

… Utopit će se zvijezde u valima tuge …

Nakon godinu dana mogu da Vam kažem sledeće:
Nedostajete.
I dalje sam ljuta.

Maznula sam od Laze.

 … Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.                                                                  
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog                                                                                      

kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja. …

quote:  Tony KushnerAngels in America

           Mika Antić, Besmrtna pesma
                                  (odlomak)

Ljudi, pa patetika je lepa!

Oh! Taj moj mlad život bi trajan san!

Sam 

Od djetinjstva ja ne bjeh kao, 

Drugi–ja gledati nisam znao. 

Kao drugi–duša nije htjela. 

Strasti iz skupnog primati vrela. 


Iz istog vrutka nisam jad, 

Pio-u istom tonu mlad. 

Budio nisam srca plam, 

I sve sto voljeh–voljeh sam. 


Tad se–u djetinjstvu–u zori, 

Burnog života moga–stvori. 

U bezdanu dobra ili zla, 

Tajna što još me mami sva; 

U bujici sto se pjeni. 

U crvenoj gorskoj stijeni. 

U suncu sto kupa svojom. 

Jesenjom me zlatnom bojom. 


U munji sto nebo prene, 

I proleti pokraj mene. 

U oluji, groma rici. 

U oblaku što po slici. 

Za me (nasred neba plavog) 

Liči na demona pravog.

Edgar Alan Po
Boston, 19. I 1809. – Baltimor, 7. X 1849.


August: Osage County

Datum: 18. Januar 2014.
Vreme: 4.52.

Moja insomnia je opet napala. I hvala joj, jer da ne beše nje ja ne bih upravo odgledala svoj novi omiljeni film sa Meril Strip. Dobro, deli prvo mesto sa Sofijinim izborom. i Satima. I Sumnjom. I Mojom Afrikom. Shvatili ste, volim Meril Strip. Film se zove August: OsageCounty i uloga Vajolet Veston donela je divnoj Meril (rekordnu) osamnaestu nominaciju za Oskara (osvojila ga je tri puta i to za filmove Kramer protiv Kramera, Sofijin izbor i Čelična dama).
Ne bih da se bavim kritikom jer nisam stručna, niti ću vas daviti prepričavanjem, samo ću vam dati svojih pet razloga zašto bi ovaj film trebao da se nađe na vašoj Šta da gledamlisti: 

  • Meril Strip:
Žena je definicija talenta. Mislim da trennutno ne postoji glumica bilo koje generacije koja ima ovakvu moć transformacije. Potpuno podržavam ideju Sandre Bulok da bi Akademija trebalo da joj dodeljuje nagradu svake godine samo zato što postoji. 

  • Džuliija Robrerts, Džulijet Luis i Džulijen Nikolson:
    Ne zna se koja je bolja. Ali stvarno. Da je neke pravde na ovom svetu, sve tri bi bile nominovane za Oskara.

    • Scenario:
    Preoblikujući svoju Pulicerom nagrađenu dramu, Trejsi Lets je pred gledaoce doneo žustar, bolan i crnim humorom protkan scenario (posebnu pažnju obratiti na scenu porodične večere i molitve koja se tom prilikom izgovara). Opisujući svoj rodni kraj, na samom početku filma, Barbara (tumači je Džulija Roberts) kaže da je kao bluz: stanje uma, duhovna bol. Takav je i scenario: ne možete a da ne odbolujete barem jednu rečenicu, naročito ako se vežete za nekog od junaka.

    • Uvodna rečenica:
    Baš kao što je slučaj sa knjigama, ja prosto ne mogu a da se ne zaustavim na prvoj rečenici filma. Film počinje stihom T.S. Eliota, pa kako onda čovek (čitaj: student književnosti) da ne zavoli film?

    • Poruka:
     Može li se bez nje, premda nije metodički izvoditi poruke? 😉 
    To bi bilo to. Ako su vas ove nabacane reči zainteresovale da pogledate film, javite svoje utiske. Ako ne, svakako držite palčeve da Meril 2. marta ode kući sa još jednim zlatnim kipićem, zaslužila je.

    Remembrance of things past…

    Ne znam da li je to do praznika ili je u pitanju nešto drugo, tek ovih dana često mi na pamet padaju neke sitnice za koje smatram da su obeležile moje detinjstvo. Setih se divne knjige Danila Harmsa koju sam dobila jedne Lucije, kao poklon za osmi rođendan. Mama je procenila da to nije knjiga za mene, pa je Harms ubrzo nestao iz naše kućne biblioteke. Setih se i jednog belog džakčića sa božićnim motivom napravljenim od šljokica (beo džak, a sveća crvena plus žuti plamen, predivni kič), u koji sam planirala da spakujem sve svoje vrednosti u slučaju rata. Setih se i jedne, za moje tadašnje pojmove ogromne, žute sveske.
    Dobila sam je od porodičnog prijatelja kada se moja mati na svom radnom mestu raspitivala ko od kolega može da joj pozajmi knjigu nekih bajki (mislim da su bile u pitanju narodne bajke, ali ne držite me za reč jer ne mogu BAŠ SVEGA da se setim), pošto je učiteljica zadala prvu lektiru. To veče svratio je taj naš prijatelj, bez knjige, ali sa tom sveskom i onako ozbiljno mi je saopštio da ona služi da zapisujem sve knjige koje pročitam u toku školske godine, da je potrebno da svaku prepričam i da obavezno napišem kako mi se dopala, jer će mi kasnije biti zabavno da to čitam i prisećam se svega pročitanog i doživljenog. Osmogodišnja ja je, sećam se, bila opčinjena izgledom sveske, ali je nimalo nije zanimalo da se time bakće (da, dvadesetosmogodišnja ja neverovatno žali zbog toga). Dosta joj je što mora da piše glupe sastave na temu Da sam ja slikarka zima ili Šta očekujem od nove školske godine (uzgred budi rečeno, te teme su nam davali svakog septembra, ja sam redovno pisala da očekujem da traje kraće, ispunila mi se želja samo 1999.). Sveska je ležala tako zaboravljena od svih do nekog sedmog razreda, kada sam od nje napravila Knjigu citata. Svoj radni vek je započela kao neki spomenar, lepila sam sličice iz My love story-ja. Ne znam kada je i kako avanzovala u Knjigu citata. Glavno, upisivala sam u nju bukvalno sve: od omiljenih delova romana i najdražih stihova, preko hitova Lole Novaković  i Selin Dion, do delova intervjua raznih poznatih i polupoznatih persona. Knjiga je, kao i većina mojih najdražih sitnica, misteriozno nestala tokom selidbe. Avaj!
    Mama jedne moje drugarice je uvek govorila da je fino kad čovek zna dosta stihova i citata, jer onda uvek ima šta da kaže. Nisam se nikad slagala sa tim, ako ja sama ne mogu da održim konverzaciju, pa kako će mi pomoći Andrić ili Dučić, mislila sam. Ali kako godine idu vidim da je žena bila upravu, jedno vreme sam neprijatnu tišinu u društvu uvek prekidala nekim stihom iz Gorskog vijenca, sada više naginjem ka narodnoj poeziji, specijalno je popularan stih: Al da vidiš jada iznenada… Ako ništa, ljudi se uvek nasmeju i onda priča sama krene.
    A sad evo zašto sve ovo pišem: dve decenije nakon što sam dobila veliku žutu svesku, iz malog grada u Poljskoj stigla je jedna šarena sveščica, kojoj ne mogu da nađem namenu. Prvobitna zamisao osobe koja je obavila kupovinu i transport do Beograda bila je da sveska bude moj novi dnevnik. Naravno, ta osoba ne zna da sam ja poprilično odustala od vođenja dnevnika, jer se retko kad desi nešto vredno unosa. Onda na polici pored kreveta uočim gomilu onih samolepljivih papirića, na svakom po neki citat. Podignem pogled ka ormanu i prebrojim zalepljenih pet citata. Na zastavici koja stoji na radnom stolu ispisana dva. Na posteru iznad kreveta još dva. Fioke ne smem da otvorim, naći ću bar tri. U novčaniku sigurno imam najmanje dva, u pernici verovatno duplo. I mislim se kako ne priliči osobi mojih godina da pravi leksikon svesku sa citatima, ali onda pomislim: IF IT MAKES YOU HAPPY IT CAN’T BE THAT BAD. 🙂