Nešto sasvim čudno

Htela sam da napišem post o tome kako na svakih mesec dana razmišljam da deaktiviram svoj Facebook profil i šta me sprečava da to i uradim. I napisala sam ga i nazvala Stalkerka sam, tim se dičim (pročitajte u ritmu partizanske himne Po šumama i gorama, alternativno nazvanom Partizan sam, tim se dičim). Onda sam proverila šta Google ima da kaže tom fenomenu (stalkovanja ljudi, ne fenomenu partizana) i skontah da se ne uklapam u MO kakav je opisan. Ja samo volim da vidim kome određeni ljudi lajkuju slike, linkove sa Youtube-a i šta i gde komentarišu. I volim da, ako u komentarima vidim neki zanimljiv pseudonim, proverim o kakvoj se personi radi, šta čita, sluša, gleda… Komentarisanje mi uglavnom nije interesantno, mada me ponekad nečiji komentari toliko iznerviraju da prosto ne mogu da oćutim. Ali ispalo je da ja nisam prava stalkerka i zato je ovaj uvod ovakakv kakav je. 

Ono što sam zapravo htela sa vama da podelim jesu divne stvari koje sam otkrila zahvaljujući toj društvenoj mreži. Za ovih pet godina, koliko obitavam u svetu lajkova i komentara, nameštenih fotki i vidi-kako-sam-pametan-a-jedva-da-sam-pismen statusa, zahvaljujući određenom broju svojih FB prijatelja, preslušala sam mnogo dobre muzike, saznala za more dobrih filmova i poneku dobru seriju i počela da obožavam mnoge umetnike i umetnice. Što je opet u neku ruku tužno, jer je lajkovanje i šerovanje zamenilo sate i sate kafenisanja i telefonskih razgovora koji su podrazumevali zajedničko slušanje muzike i analiziranje poezije. Sećate se fiksnih telefona? Naš je uvek stajao u predsoblju, strateški udaljen od svih soba podjednako, sa kratkim kablom, tako da si morao da stojiš dok razgovaraš a to i nije baš bilo prijatno, naročito kad se preslušava određeni cd…

Elem, da se vratimo mi na razlog našeg današnjeg okupljanja. Podeliću sa vama svoje omiljene pronalaske sa Facebook-a, a vi mi, ako ste raspoloženi, recite da li i vi imate svoje pronalaske sa društvanih mreža i, ako ih imate, koji pronalasci su vam omiljeni.

The National

Definitvno u vrhu mojih omijenih otkrića. Ovaj super indie rock band iz američke države Ohajo otkrila sam tako što je jedan moj prijatelj lajkovao fotku svoje koleginice sa super kul imenom i ja sam morala da pogledam njen profil. Prvo što me je na njenom timeline-u dočekalo, bio je link pesme Pink rabbits, izdvojenim stihom You didn’t see me… Jedan klik i 4 minuta kasnije cupkala sam dok na kickass.to nisam videla da je neko postavio torent za njihovu diskografiju. Od tog srećnog događaja prošlo je jedva nešto više od mesec dana, ja i dalje ne mogu da počnem dan bez Graceless, mada svaki dan imam novu omiljenu pesmu. Danas je to Fireproof. 



Plus, pevač je skroz moj tip, tako da eto…
Muf

Možda znate za ovaj portal, naročito ako ste iz Hrvatske. Reč je o portalu za feminističku kulturu i feminističku kritiku popularne kulture i čine ga Asja, Maša, Barbara i Lana (klik). Njihovi tekstovi su zaista sjajni, ponekad previše radikalni za moj ukus, ali uvek teorijski i činjenično potkovani i to je ono što mi se najviše dopada. Plus, njihovi razgovori o seriji Girls… Prelepo.
Detour
Za ovaj fenomenastičan bend saznala sam krajem prošle godine kada su gostovali u Beogradu. Mikser je podelio njihovu pesmu Plešem sama… Pa recimo da mi je to jedna od najdražih pesama. Ikad. Na njihovoj zvaničnoj Fb stranici stoji da je to zagrebački bend koji pripada electroacoustic / pop žanru. Nadam se da će uskoro opet put Beograda, moram jednom otplešem dok ih slušam uživo. Plesaću sama, dabome, jer…


… i više nisi mi drag, da znaš.


Jehuda Amihaj

Mnogi sa kojima sam stupala u konverzaciju proteklih meseci nisu čuli za čoveka. Nisam ni ja, dok nisam uzela da prelistavalam beleške koje je na svom Fb profilu objavila jedna naša književnica. Među njima je bila i Amihajeva pesma Šteta, bili smo tako dobar izum. Posle sam se konsultovala sa Googlom. Pročitam pesmu, pa se zagledam. Odbolujem, pa nastavim. Još uvek sam u fazi istaživanja njegovog stvaralaštva.
Šteta, bili smo tako dobar izum
Amputirali su ti bedra s kukova mojih.
Što se mene tiče, svi oni su hirurzi.
Svi oni.
Razmontirali su nas jedno od drugog.
Što se mene tiče, svi oni su inžinjeri.
Svi oni.
Šteta.
Bili smo tako dobar i simpatičan izum:
avion od čoveka i žene.
S krilima i svim što treba.
Lebdeli smo iznad zemlje.
Čak smo malo i leteli.

Marija Čudina

Pesnikinja i supruga slikara Leonida Šejke. Zašto pominjem Šejku? Zato što sam toliko čitala o njemu i Mediali a nigde nisam naišla na Marijino ime. Očito sam čitala pogršne izvore. Onda je moja profesorka srpskog iz gimnazije lajkovala link na nekom portalu, ja sam ušla da istražim o čemu se radi, i tu je, među ljubavnim savetima i receptima, bio i članak o Mariji. Inače obožavam pesnikinje, generalno umetnice, ali naročitno pesnikinje, sa čudnim životnim sudbinama. Marija je jedna od njih i toliko malo se o njoj zna da već mesecima intenzivno istražujem, a jedino do čega mogu da dođem jeste esej Danila Kiša pod nazivom Izgnanstvo i kraljevstvo Marije Čudine. Pripremam se da obiđem profesore komparatistike, možda mi oni kažu nešto više o njoj, do tada mi ostaje da čitam njenu poeziju i pokušavam da je shvatim. Uz nesebičnu pomoć gospodina Kiša, razume se.


Jest, svi koji odlaze odjednom će se pitati kao ja,
da, kažem, svi, sanjajući sjaj hostije i djetinjstva s fotografije,
i male mrave, koji viču s vrha nebodera,
sanjajući ugasle vulkane, mjesečinu, koja žudnjom vara,
sanjajući poslije svega svoju prevaru kako bludi između kiša,
kažem, svi, sanjajući jedan brod i jednu legendu o pustinji,
svi će se pitati ovako kao ja,
ne vjerujući više tajnama osmijeha, što se krije iza oltara,
ne vjerujući više bolu groba koji se iskopan nekome vraća,
ne vjerujući kao ni ti kao ni ja,
sanjajući samo žalost,
što simbolima nježnosti počinje samoubistvo,
jer ne htjede nitko da o njoj više pjeva,
al zato će se svi morati jednom pitati,
pitati zašto su otišli, pitati ovako kao ti, kao ja,
sanjajući na nekom pločniku, slikovnicu stare večeri,
i zelenu traku plijesni na bedrima i još ne vjerujući,
kao ti, kao i ja,
svi će se jednom nešto tajanstveno i dugo pitati.
Razlog, br. 3., Zagreb 1961.

I to bi bilo to za ovaj put. Nadam se da sam vas zainteresovala za dalja kopanjapo Youtube-u i Google-u. Uživajte u predstojećem vikendu. 
Do sledećeg čitanja….
Advertisements

Sahrana, grip i klasici svetske književnosti

Pre malo više od nedelju dana, bila sam na sahrani. Inače ne idem na sahrane. Postoji taj neki običaj da se kuća u kojoj je preminulo lice živelo ne zaključava prvih 40 dana pa bih ja bila ta koja bi ostajala u stanu/kući dok se tužna povorka ne vrati sa poslednjeg ispraćaja. Ovaj put nije bilo izvodljivo, mada ni moje prisustvo na sahrani nije bilo izričito zahtevano. Ipak, ostetih potrebu da odem, ali avaj, kao neko ko nema iskustva grobljima otišla sam potpuno nepripremljena. Ispade da na beogradskim grobljima uvek duva vetar, a kada su oni dani kada košava tutnji gradom, e tada je na grobljima opšta uzbuna. I tako sam ja bila na sahrani baš kad je košava duvala. U sakou. Bez kape. Bez ikakvog šala, ešarpe ili bilo čega što bi mi zaštitilo vrat i grudni koš. Glupača.
 
I sad imam grip. Teži oblik. Poslednje četiri večeri drmala me takva groznica da sam halucinirala, a dok je svet oko mene hodao u majicama kratkih rukava, ja sam se u svojoj maloj kancelariji (čitaj: onom delu gde bibliotekarke rade i igraju pasijans) grejala uz pomoć one sirote klime koja je bukvalno na samrti.
 
No, zahvaljujući Beogradskom maratonu i potpunoj blokadi grada, moja radna obaveza završila se dan ranije (ne pitajte zašto nije bilo moguće da je ranije okončam, duga priča) i ja sam konačno mogla da se posvetim oporavku uz rtanjski čaj, velike količine Plazma keksa i ljubiće. Ok, bez ljubića; iz Gradske sam donela samo literaturu vezanu za srpski realizam. Jeeej. 
 
Elem, nakon što sam subotu celu prespavala, postavilo se pitanje kako provesti noć. Pročitala sam Vukadina, Stevana Sremca, izvukla beleške, legla i ugasila svetlo. Ništa. Upalim lampu, dovršim Lepoticu, Džojs Kerol Outs, ugasim lampu. I dalje ništa. Malo zvrndam po Instagramu, malo po Fejsu i završim na Youtube-u, gledajući bookblogerke i skontam da se vrti sjajan tag o klasicima svetske književnosti i pomislih da apsolutno nema razloga da se ne priključim tom tagu, iako ne snimam videe. Planirano je bilo post bude objavljen u toku dana, ali mi se gospodin Darsi isprečio, no o tome malo kasnije.
 
The classics booktag (originalni post: klik)
1.       Klasik kojem se pridaje mnogo pažnje, a koji se tebi ne sviđa
Bez razmišljanja, Don Kihot. Mislim da, kad je ova knjiga u pitanju, nema onih koji su ravnodušni: ili se oduševiš, ili je organski ne podnosiš. Ja spadam u ove druge. Jedva izdržah do kraja, ali jedva. 
 
2.       Period o kojem najradije čitaš
Ovde sam ozbiljno morala da razmislim. Volim da čitam o elizabetanskom periodu, viktorijanskoj eri, ali ipak najviše uživam u romanima smeštenim u period od 1910 – 1950, sa posebnim akcentom na dela koja su tematikom vezana za Drugi svetski rat. 
 
3.       Omiljena bajka
E sad, ako mislimo na Diznijeve bajke, a verovatno ne mislimo, onda definitivno Pepeljuga. Ako je reč o bajkama koje su ostale iza braće Grim i Hansa Kristijana Andersena, odlučiću se za Ružno pače. Verujem da ovo nije nikakvo iznenađenje za one koji me poznaju.  
 
4.       Klasik zbog kojeg se stidiš jer ga još uvek nisi pročitala
Prvo bih napomenula da se ni najmanje ne stidim što određene naslove nisam pročitala, samo se nekad začudim kako je, do vraga, moguće da nisam. Ta je lista ispala poprilično duga, ali evo par naslova: Jadnici, Grof Monte Kristo i Tri musketara (kako je to moguće, evo ne znam!!!), Rebeka,  Gospodar prstenova (probala Hobita, nije išlo)…
                   
5.       Pet klasika koje planiras uskoro da pročitaš
Neću da navodim one koje moram da pročitam za fakultet, ako ne mislim na njih možda nestanu…
  1. Pod tuđim uticajem, Džejn Ostin
  2. Jadnici, Viktor Igo
  3. Soba sa pogledom, Edvard Morgan Foster
  4. Revolutionary road, Ričard Jejts (zna li neko da li postoji prevod na srpskohrvatski?)
  5. Doba nevinosti, Idit Vorton (delo koje joj je omogućilo da postane prva žena koja je dobila Pulicera!)
6.       Omiljena knjiga inspirisana klasikom
Sati, Majkla Kaningema, čija je osnova roman Gospođa Dalovej, Virdžinije Vulf. Ali moram da napomenem i Dnevnik Bridžit Džons, koji je prepun referenci na roman Džejn Ostin, Gordost i predrasuda
I ne, nisam pročitala poslednji deo, ne mogu da se nosim sa činjenicom da je Mark Darsi mrtav. Junak koji se preziva Darsi ne može da umre!!!
 
7.       Omiljena filmska ili TV adaptacija klasika
Uh… Ima ih nekoliko.
 
Božićna priča, ali ona animirana Dizni verzija. 
 
Izvor
 
  Volim onu verziju romana Gordost i predrasudau kojoj Kolin Flirt igra Darsija.
Izvor:
Apsolutno i definitivno obožavam Ubiti pticu rugalicu sa Gregori Pekom. I naravno, Sofijin izbor sa Meril Strip. Pomenimo još i Velika očekivanja, BBC serijal iz 2011, sa apsolutno jezivom (u dobrom smislu) Džilijen Anderson u ulozi Gospođice Havišam.
 
Izvor:
 
E sad se na kratko vraćamo na onaj trenutak iz uvoda kad sam napomenula da mi je Darsi promenio planove vezane za objavu ovog posta. Znam, opsednuta sam čovekom, ali stvar je u tome što sam gledala razne klipove sa ovim tagom i mnoge devojke su pomenule nešto što se zove The Lizzie Bennet Diaries. Reč je o Youtube serijalu zasnovanom na (već milion puta pomenutom) romanu Gordost i predrasuda. Nijedna epizoda, a ima ih 100, ne traje duže od 10 minuta i ja sam sela da pogledam samo prvu, čisto da vidim kakva je to američka glupost. Osvestila sam se kad je Lizi počela da se zahvaljuje što smo stigli do epizode br. 45, a onda sam morala da teram do kraja čisto da vidim kakav im je izbor za divnog gospodina Darsija. Elem, ideja mi se dopala, te planiram da pogledam i Emu, mada kažu da nije ovako dobra.  
                
8.       Najgora filmska ili TV adaptacija klasika
Apsolutno i bez razmišljanja: Ana Karenjina sa Kirom Najtli. Prvo, ona kao Ana… Ne. Drugo, Vronski u tom filmu podseća na žabu. Treba li da kažem još nešto?
9.       Omiljena edicija klasika
Nemam omiljenu ediciju klasika, ali imam najneomiljeniju. Može? Prezirem one fensi klasike iz Vulkana. Knjige izgledaju kao da je najbitnije da imate Leonarda di Kaprija na naslovnoj strani Getsbija, ostalo je poptpuno zanemareno. A koštaju poprilično. I ljudi kupuju, što je najgore, iako im lepo kažeš da za duplo manje novca mogu da kupe odlična polovna izdanja.
10.   Klasik za koji smatraš da je zanemaren, a koji bi svima preporučila
Ovo mi je omiljeno pitanje, ali ograničila sam se na tri knjige:
  • Sofijin izbor: već je o njoj bilo reči na ovom blogu (klik)
  • Bura, Vilijam Šekspir: nepravedno zapostavljena drama! Pravda za Prospera!
  • Orlando, Virdžinija Vulf: fantastična knjiga koja pruža toliko mogućnosti za tumačenja, pravo remek delo, a uvek u senci. Nepravda!
Na kraju bi trebalo da tagujem ljude. Nekako mi je bez veze da vam naturam neku obavezu, ali se iskreno nadam da će se među vama naći neko ko ima volje i vremena da odgovori na ova pitanja. Živo me zanimaju vaše preporuke adaptacija i klasika koji su zanemareni, tako da… 🙂

Do sledećeg čitanja, ostajte mi zdravo i pojedite neki sladoled za nas koji smo sprečeni.

Nešto kao favoriti…

Da mi u sredu aparat za validaciju karata u autobusu nije saopštio da mi je istekla mesečna karta za prevoz, ne bih ni shvatila da je april u Beogradu. Valjda kad vam je svaki dan isti ni ne primećujete da se mesec odgegao i da počinje novi, koji se neće mnogo razlikovati od prethodnog.
No kad čovek malo razmisli, frtalj godine je već za nama, a to je odličan povod da mi (tj. ja) sumiramo pročitano i izaberemo neke od favorita.
 
Čitalo se, bogme, od početka godine i to se čitalo poprilično. U najvećoj meri zahvaljujući činjenici da sam spremala ispit vezan za savremenu srpsku književnost. Moram da kažem da sam otkrila divne knjige, prosto čovek da se zapita kada su one objavljivane kada se o njima uopšte ne govori. Ili se govori, ali ne dovoljno glasno.
 
U svakom slučaju, ovaj post o knjigama koje su me oduševila biće malo drugačiji od prethodnog, to jest obuhvataće tri celine: biće tu nekoliko romana koji su činili moju ispitnu listu (da, da, dela za ispit iz Poetike savremene srpske književnosti biramo samo, how cool is that!?), onda par koji su ušli u uži izbor za moju ispitnu listu, zatim nekoliko knjiga u kojima sam uživala a nemaju veze sa fakultetskim obavezama i na kraju, naravno, i jedan geek favorit.
 
Here we go[1]:
 
  • Kuća sećanja i zaborava, Filip David[2]
Drugi put za manje od godinu dana desilo mi se da poželim nešto što se tek pojavilo na tržištu. Prvi put sam iskala dramu Biljane Srbljanović, ovaj put roman njenog profesora. Čim sam čula tematiku dela, znala sam da moram da pročitam što pre, a kada je roman nagrađen NIN-ovom nagradom, jasno mi je bilo da moram da kupim knjigu jer ću u suprotnom biti na spisku rezervacija najmanje godinu dana. 
Roman tematizuje sudbinu jevrejskih porodica u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata, kao i posledice tih jezivih događaja na one koje su preživeli. Svi junaci su u potrazi za svojim identitetom, svako od njih ima svoju priču i svoju potragu. Iako se sam autor ogradio, rekavši da roman nije studija o zlu, kroz dijaloge junaka poteže se pitanje zla, njegovog nastanka i smisla.
Sjajan roman u svakom pogledu, ne znam osobu koju je ostavio ravnodušnom. 
 
  • Stakleni zid, Vladimir Tasić
Većina mojih koleginica i kolega je na svoju ispitnu listu uvrstilo Tasićev roman Oproštajni dar. Meni je poprilično bezvezna bila ideja da svi imamo iste romane, ali sam čula toliko lepih stvari o Tasićevom pisanju da nisam mogla da odolim. No, tog dana ne beše slobodnog primerka knjige koju sam tražila, ali sam pronašla Stakleni zid.
Roman o priča o odrastanju jednog dečaka čiji su roditelji odlučili da potraže bolji život daleko od Jugoslavije i njenih problema. Međutim, ono od čega bežiš sustigne te kad tad, pa tako ni roditelji dečaka nisu bili pošteđeni svega što se na našem prostoru dešavalo. Kako i na koji način, kao i kako je sve to uticalo na dečakov život, ne bih da otkrivam. Reći ću samo da je nastanku ove knjige nesebično doprinela i sestra Dade Vujasinović. Ako sam vam zagolicala maštu, samo napred. Nećete se pokajati. 
P.S. Oproštajni dar je takođe odlična knjiga! 
 
  • Najnormalniji čovek na svetu, Ivan Tokin
Znate za Tokina? Piše one divne kolumne za City magazin, možete ih naći na netu ako ne možete da dođete do samog časopisa. Neka deca na zidove lepe postere, ja sam lepila Tokinove kolumne (mada odavno nisam dete). E čovek je (KONAČNO!) napisao knjigu i oduševio me je. Moram da kažem da sam malo strahovala, poučena nekim ranijim iskustvima (da, gospođice Danam, mislim na Vas), ali nije bilo potrebe jer je roman stvarno sjajan. Tokinovski, skroz. Ozbiljan i nežan, navodi i na suze i na smeh, čita se u jednom dahu. I onda dođem do kraja i kažem: e bre Tokine, ajd još malo, još jedno poglavlje, pa ne može kraj ovakav da bude. Ipak može, jer to je život danas, nije bajka te happy end nije zagarantovan. 
  • Zoja, Mira Otašević
Mesec dana nakon ispita mogu da kažem da mi je jako žao što ovaj roman nisam stavila na listu. Roman je poprilično kratak, ima svega 106 strana i moram da priznam da sam ga zato uzela kao potencijalno ispitno štivo. Međutim, ispostavilo se da je ovo, iako kratko, vrlo kompleksno i zanimljivo štivo. U ovom kratkom romanu pratimo život umetnice Zoje Klajn, a sva poglavlja počinju opisima fotografija, među kojima su i portreti poznatih evropskih pisaca. Videćemo kako umetnost donosi spas, a umetničko delo (p)ostaje večiti svedok velikih nesreća jedne epohe. Zojina životna priča će postaviti niz pitanja, ponuditi dosta odgovora i naterati čitaoca da se bolje upozna sa svakim od pomenutih istorijskih ličnosti. Apsolutna preporuka, naročito ako volite da čitate o poziciji umetnika u svetu.
  • Sanset Park, Pol Oster
Moja ljubav prema Polu Osteru ima dugu istoriju. Volimo je još od mojih studentskih dana na Pravnom fakultetu, kada sam, priznajem to sada, u knjizi iz Opšte pravne istorije držala Osterovog Levijatana. Koliko je meni poznato, Sanset Park je poslednja Osterova knjiga objavljena u Srbistanu (ako grešim, slobodno me ispravite) i kada sam je konačno videla u Gradskoj, zgrabila sam je bez razmišljanja.
Tematski  gledano, kod Ostera ništa novo: tu su mladost, uzdrmani porodični odnosi, književnost, Njujork. Ono što čini da osterovske klasične teme vidimo u nekom novom svetlu, jeste činjenica da se svaka situacija sagledava iz nekoliko različitih perspektiva. Sjajna knjiga u svakom smislu, mudra i tužna, a opet nežna i gotovo krhka (može li to uopšte da se kaže za knjigu?).
       
  • Ja i tako dalje, Susan Sontag
Iako sam za Susan čula još davnih gimnazijskih dana, tek sada, nakon što sam pročitala gore pomenutu Zoju, poželeh da se malo bliže upoznam sa delom ove američke intelektualke. I, kako bi to dramatično rekla moja četvorogodišnja kumica, oh moj Bogo, dopalo mi se mnogo.
Ovo izdanje koje sam ja našla u biblioteci (Prosveta, Niš, 2004) predstavlja izbor od četiri priče (Projekat za put u Kinu, Poslednji izveštaj, Putovanje bez vodiča i Dvojnik) i zamišljeno je, moja pretpostavka, kao lagani uvod u književnost koju je stvarala Susan Sontag. Ako je verovati pametnim ljudima koji se bave njenim delom, Susan je više dala svetu svojim raspravama i esejima nego romanima i pričama, ali meni se dopalo ono što sam pročitala, a ja i nisam neki ljubitelj priča. Dovoljno zanimljive da vam drže pažnju, detaljne taman toliko da zamislite da ste u samoj priči, priče su ispričane tako da ne možete da se ne zapitate jesu li autobiografske i , ako jeru, u kojoj meri. Mene su povukle da istražujem delo Susan Sontag i dalje, nadam se da će i vas.
         
       Geek favorit:
 
Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla, Hana Arent
Za Hanu Arent saznala sam slučajno: neko je donirao knjige biblioteci u kojoj sam volontirala i među njima su bili Hanini eseji. Guglala sam da vidim ko je Hana i naišla na njeno najpoznatije delo: Ajhman u Jerusalimu. Inače čvrsto verujem da sam u nekom od prošlih života umrla u nekom logoru, te sam, moram priznati, malo i opsednuta temom Holokausta, pa s toga i ne treba da čudi što mi je Hanin izveštaj sa suđenja Adolfu Ajhmanu bio neverovatno zanimljiv. U isto vreme i pretežak za čitanje, ali sam se junački dražala. Nekoliko meseci kasnije, ova knjiga mi je u velikoj meri pomogla da bolje protumačim Davidov roman Kuća sećanja i zaborava. Dakle, nezaobilazno štivo za sve koji se zanimaju za Drugi svetski rat.
 
Kraj!
Nikada neću naučiti da budem sažeta i koncizna.
Hvala vam na čitanju i nadam se da ćete u komentarima podeliti neke od naslova koji su vas oduševili u prva tri meseca ove godine. Moj komšija je konačno sredio svoj internet te više neće biti prepreka da vam na komentare i odgovorim. 🙂


[1] Knjige su predstavljene nasumice, broj ispred njih nije oznaka za kvalitet. 🙂
[2] Boldirani naslovi su bili na mojoj ispitnoj listi, tako da, ako ovo čita neko ko tek treba da polaže ovu lepotu od ispita, slobodno stavljajte ove naslove na listu: Jerkov approves. 😀