Daću ti sunce

Bio je 25. april i bila sam poprilično nadrkana. Ne znam ni da li u blogovima može da se koristi taj izraz, ali eto, tako sam se osećala. Nardrkano. Zbog izbora, opštinskih, parlamentarnih i zbog izbora, onih koji nemaju veze sa opštinom i parlamentom. I iz Maksija nazvah Milicu kako bih joj iznela svoj plan: kupiću bar pola kg slatkiša, zatvoriću se u svoja (tačnije: sestrina) četiri zida i dok mi Nil Jang bude objašnjavao koliko smo Helpless, ja ću povratiti 5 kg koji su ostali u prva četiri meseca ove godine.

Milica mi je rekla da sam budala.

Na kraju sam izašla iz Maksija sa kesicom gumenih bombona, i odlučila da se ipak malo prošetam po Novom Beogradu. Kišni fini dan, baš kako volim.

Šetala sam do Novog Merkatora gde sam srećno provela 45 minuta u Vulkanovoj knjižari, tražeći nešto što bi zamenilo pola kg slatkiša.

DAĆU TI SUNCE!

Zapravo, htela sam da kupim neku ozbiljnu knjigu, neku ne previše obimnu. Zašto sam baš taj roman uzela, evo ne znam da vam kažem. Možda jer mi je trebalo sunce? Na kraju krajeva, nije ni bitno. Bitno je da sam napravila pravi izbor. ❤

tumblr_m82ouevjlf1qa98hpo1_500

Zašto je ova knjiga vredna vaše pažnje?

Meni se, pre svega, dopala dinamika priče iznedrena načinom pripovedanja. Glavni junaci romana su blizanci Noa i Džud. I Džud je devojčica, čisto da ne bude zabune, mada mene to nije sprečilo da pevušim Hey Jude dok sam pravila beleške o njenom liku. 🙂 Oboje su umetnički nastrojeni tinejdžeri koje roman prikazuje u trenucima kada njihovi odnosi počinju da se menjaju i dobijaju ozbiljinije i trajnije obrise.

Priču nam pričaju oboje, svako iz svoje perspektive i svako na svoj način. Noa se javlja kako bi nas upoznao sa njihovim svetom iz pozicije trinaestogodišnjaka. Njegovo pripovedanje je porpraćeno slikama koje pravi u svojim mislima a koji reflektuju njegova osećanja koja najčešće potiskuje. Džud nam, sa druge strane, nudi pogled na njihov svet u trenutku kada imaju šesnaest godina i kada su njihovi životi, iako fizički bliski, zapravo užasno udaljeni. Njena naracija propraćena je nečim što bismo mogli da podvedemo pod elemente onostranog. Džud, naime, može da komunicira sa duhovima. Najpre je tu duh bake Svitvajn a zatim i duh jedne, za odnos Džud i Noe, mnogo bitniije osobe koju ne bih sada da imenujem jer bi se to računalo kao spojler. 🙂 Elem, Džud se ne odvaja od bakine Biblije, knjige ispunjene porodičnom magijom i savetima tipa: ako želiš da prizoveš hrabrost, triput izgovori svoje ime u zatvorenu ruku. Šašavo ali ako je suditi po mojoj uspešnosti u sinoćnjem dvadesetominutnom razgovoru o odnosu Hane Arent i Martina Hejdegera sa potpuno nepoznatim osobama, provereno pali. 😉 Pojava duhova i Džudina komunikacija sa njima, veliko je pitanje romana: na koje sve načine duša pokušava da se izbori sa svim emocijama koje poseduje?

Kako napredujemo kroz priču, tako vidimo da se naši junaci bore za iste stvari: pažnju majke i još bitnije, njenu potvrdu njihovog talenta, zatim za mesto u prestižnoj umetničkoj školi. Predmet njihove borbe na kratko će postati i dečak iz kraja. Ono što naizgled deluje kao obično rivalstvo između brata i sestre, poprimiće mnogo veće razmere u te tri godine koje dele njihove tačke gledišta. I meni čini njihova borba od samog starta zapravo borba za sebe te da se i Noa i Džud bore za individualnost. Oboje pokušavaju da pronađu sebe, da postanu kompletna osoba a ne samo jedna polovina dueta. Shodno tome i njihov odnos se menja. Najpre predstavljen kao sigurno utočište, on zapravo postaje kaustrofobična zamka i za Nou i za Džud.

I tako dobijamo komadiće slagalice, jedan po jedan, i gradimo jednu veću sliku. Sa svakim komadićem naša se predstava o onom drugom junaku menja. Kada Noa pripoveda, bez obzira koliko ste generacijski udaljeni od njega, osećate njegove nedoumice i poželite da odete do Džud i dozovete je pameti. Onda vam Džud ispriča svoj deo priče i vama dođe da je zagrlite i isplačete se sa njom i da bacite Nou sa Đavolje stene. Možda ne baš tim redom.

Daću ti sunce je vrlo slojevita knjiga i ja sam se odlučila da ne idem dalje od ovoga. Zato nema ni reči o Brajanu, Giljermu Garsiji i ostalim bitnim i manje bitnim likovima. Kako su oni značajni za razvoj priče, ostavljam vama da otkrijete. Ono što ću vam još reći je ste da je ovo divna priča o odrastanju, o ljubavi, o bolu, tugovanju. O krivici i načinima da se ona prevaziđe. O otkrivanju sopstvenog ja i hrabrosti da se ono prihvati. Daću ti sunce je roman  za koji možemo reći je na neki način i oda umetnosti, odnosno njenoj mogućnosti da poveže ljude i, još bitnije, da iz isceli i osnaži.

Ako to nije dovoljno da vam zagolica maštu… 🙂

 

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

* PopSugar Reading Challenge: YA bestseller

Advertisements

Beldocs 2016

Ne znam, pravo da vam kažem, kada sam se tačno zainteresovala za dokumentarne filmove. Poprilično sam sigurna da je Muzej istorije imao neku ulogu u otkrivanju žanra ali ni to ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Bilo kako bilo, ljubav se rodila i već treće proleće doživljava svoj vrhunac. Zašto baš u proleće? Zato što je proleće rezervisano za Beldocs – Međunarodni festival dokumentarnog filma.

Prvi film koji sam odgledala na Beldocsu bio je sjajni dokumentarac Marte Popivode Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo. Niste iznenađeni, jel da? 🙂 Odvukla sam sestru  u Sava Centar, srele smo Kaleta Gospodara vremena, biće i da nas je dokumentovao svojom kamerom. No, poenta priče je da sam se ja apsolutno navukla na ideju ovog festivala.

Prošle godine sam saznala da postoje i studentske akreditacije. I uzeh jednu, napravih plan ali avaj! Zahvaljujući mojoj žučnoj kesi uspela sam da uhvatim svega dva filma: Srpski advokat i Titove naočare. Prvi film, rađen u srpsko-nemačkoj koprodukciji, bavi se likom i delom Marka Sladojevića, čoveka koji je devedesetih žglajznuo iz Srbije i završio kao pravni zastupnik Radovana Karadžića. Sjajan dokumentarac, ako naletite na njega, obavezno ga pogledajte. Uvek me je zanimalo kako advokati mogu da ostanu hladni i fokusirani na slučaj, da li ih i u kojoj meri dotiču priče ljudi sa kojima dolaze u susret, i onda utiču li ta osećanja, ako ih ima, na odluke koje će doneti. Jasno je da, čak i da sam uspela da dovršim fakultet pravnih nauka, nikada ne bih mogla da se bavim tim stvarima, meni osećanja stalno zamagljuju razum. E ali utešno je videti da nisam jedina, a kako i na koji način se to dešava kod gospodina Sladojevića, videćete ako pogledate film.

Titove naočare, sa druge strane, omogućavaju nam da budemo saputnici Adriane Altaras na njenom putovanju za koje se nada da će je približiti korenima. Adriana je ćerka jevrejskog partizana koji je učestvovao u borbama na prostoru bivše Jugoslavije. Rođena u Zagrebu 1960., no četiri godine nakon njenog rođenja, komunistička vlast se obrušila na njenog oca te je porodica bila primorana da emigrira. Otac je uspeo da se probije do Nemačke, a Adiranu i njenu majku, teča je prokrijumčario u gepeku preko italijanske granice, a naša junakinja je do Nemačke došla tek 1967. godine. I onda, 2011. Adriana je napisala knjigu Titove naočare, koji je poslužio kao inspiracija za ovaj dokumentarac. Deco, kažem vam, taj je filmić toliko fini da me je ostavio bez reči. Silno želim da pročitam tu knjigu, nisam naišla na informaciju da je prevedena na naše jezike, pa ako me nešto bude nateralo da naučim nemački, onda će to biti želja da se dokopam te knjige. 🙂

A zapravo, sve što sam htela ovim postom da uradim jeste da vam kažem da sam i ove godine uzela studentsku akreditaciju i da planiram da nadoknadim ono što sam prošle godine propustila. I htela sam, naravno, da sa vama podelim nekoliko naslova koji su okupirali moju pažnju. Na spisku Za pogledati ove godine imam devet filmova. Što ozbiljno ugoržava moje vreme za učenje, ali heeej! Mudri ljudi rekoše da je ljubav slepa!

S obzirom da sam već oduzela dosta vremena sa prošlogodišnjim filmovima, neću baš o svih devet naslova da širim priču, već samo o onima kojima se naaaajviše radujem.

Prvi u nizu je film Jadranka. Reč je dokumetnarno-biografskom filmu o Jadranki Stojaković, nedavno preminuloj pevačici. Od statusa pevačke zvezde preko izbegličkog statusa do bolesničke postelje, nema šanse da ovih 72 minuta ne budu 72 minuta čistih emocija. Biće to bittersweet iskustvo, već sada vidim, ali jedva čekam. ❤

Djeca. To je naslov drugog filma sa moje liste. Reč je o dugometražnom dokumentarnom filmu čija se radnja vezuje za sudbine četiri porodice koje su za vreme rata izgubile po troje dece. Ok, sad kad pogledam sadržaj, malo je morbidno da kažem da se ovoj projekciji radujem, ali svakako jedva čekam da pogledam. Ratovi su jedno veliko sranje (izvinite na izrazu), nadam se da delimo to mišljenje.

Ok, veselije teme!

Generacija 68. Treba li da kažem još nešto? 🙂 Pa svakako hoću, ali cenim da vam je iz naslova sve jasno. Ovaj film stiže nam iz Hrvatske i bavi se generacijom koja je imala želju da menja svet. Šta se desilo sa tim idealima, šta se desilo sa ljudima koji su te ideale gajili, pokušaćemo da saznamo u tih 85 minuta koliko traje film Nenada Puhovskog. Lična očekivanja: dobar soundtrack. 🙂

Duh Hane Arent! E tome se baš, baš, baš radujem! Hana je jedna od mojih omiljenih žena na ceeeelom svetu. A ja čak ni ne volim filozofiju! Ovaj izraelsko-kanadski film ponudiće nam Haninu životnu priču, jedva čekam da vidim kako je prikazana njena veza sa Hajdegerom. Nije da je to najbitniji deo njenog života, ali svakako jeste zanimljivo videti njihov lični odnos spram njihovih pogleda na svet. Literarna preporuka za one koji se zanimaju za Hanu i njen život i rad: Hannah Arendt, intelektualna biografija; Michelle-Irene Brundy.

I na kraju, ali ne i najmanje važan: Crnjanski. Sad, sam Crnjanski nije moj miljenik kad je reč o našoj književnosti, ali svakako jeste jedna od intrigantnih figura. Film je predstavljen kao prikaz preplitanje lične i nacionalne istorije, tako da bi trebalo bi da bude fino. Nadam se da će (bar) malo svetla biti bačeno na njegov boravak u Rimu i veze sa Musolinijem, ali ne očekujem previše. Svakako jedva čekam petak 13., ako ništa ono zbog opravdanja da mi je svaka informacija o Crnjanskom neophodna za ispit! 😀

Ne znam zašto sam vam sve ovo ispričala ali ne može da škodi. A čim ne škodi, znači koristi. Nekome sam ukrala ovo.

Beldocs 2016 traje od 12 do 18. maja. Sve informacije o festivalu koje sam (svesno) propustila da vam kažem možete naći na njihovom sajtu: klik. Na sajtu je, naravno, i program, ponuda je, što se kaže, raznovrsna. Ako vas je nešto zainteresovalo dovoljno da ovaj festival udenete u svoje planove, recite mi dole u komentarima, pa ko zna, možda se na nekoj projekciji i vidimo! 🙂

Do sledećeg čitanja,

XOXO

P.S. Ako imate neke preporuke kad su dokumentarci u pitanju, komentari su tu da ih sa nama podelite. 🙂

KZM kutija, popravni

Stigla nam je i druga KZM kutija.

Moram da kažem da sam baš razmišljala da li da naručim ili da propustim; ona prva je baš ostavila gorak osećaj praznine u novčaniku. Ok, ne baš, ali shvatate već. U slučaju da niste upoznati sa sadržajem prethodne kutije, evo linka, pa izvolte.

Kako smo i navikli, prvo slede tehničke stvari. Velika poštarina od skoro 300 (a kod pojedinaca i više od 300) dinara i odjek u narodu koji je izazvala, uslovila je i neke promene prilikom plaćanja. Ovog meseca, poštarina je bila uključena u cenu kutije, te se iznos od 800 din uplaćivao u određenom roku nakon porudžbine. Na mejl bi vam stigla uplatnica, pa skok do pošte/banke i to je to. Ukoliko se uplata vrši u pošti, onda se na cenu dodaje i ona taksa od 45 dinara, tako da je ukupna cena druge kutije bila 845 dinara. I kako moja objašnjenja ponekad znaju da dovodu do zabune, ja vam ostavljam link na kome možete naći sve korake naručivanja i uplate: klik

A sada ono zbog čega smo se ovde i okupili: sadržaj KZM kutije broj 2.

20160505_133248
Mali deo mamine bašte je ušao u kadar, ne zamerite.

Kutija je došla upakovana u crni papir sa belim tufnicama i mnogo mi je žao što papir nije preživeo transport, tako da avaj! Nisam u prilici da vam isti i pokažem.

Elem, da vidimo šta su nam ovaj put poslali.

Knjiga koju smo ovaj put dobili jeste YA + sci fi + romance roman pod nazivom Multiverzum. Pisac je Leonardo Patrinjani (u daljem tekstu Leo) i sudeći po njegovoj biografiji na Goodreads-u, Leo je jedan multi-talentovani mladić. Glumac, vokalni solista u izvesnom hevi metal bendu, zatim zvanični komentator nekog najpoznatijeg okupljanja ljubitelja fudbalskih simulacije nemam pojma, glavno voli čovek i video igrice. E onda je Leo odlučio i da se oproba kao pisac, logično! Napisao je sagu Multiverzum, triologiju da budemo precizniji plus zbirku priča pod naslovom Multiversum stories. Mi smo, naravno, dobili prvi deo triologije…

blog 1

Tinejdžeri koji komuniciraju telepatski i (njihova) ljubav koja će spasiti svet stvarno nisu deo mojih trenutnih interesovanja. Možda bih knjizi i pružila šansu da je reč o gotovoj priči, ovako mi stvarno nije baš do potrage za ostalim delovima.

Leo, sorry, verujem u tvoj talenat ali zameniću te na Čitam/Čitaš. Osim ako neko od vas, dragi čitatelji, želi da se pozabavi Leovim delom. U tom slučaju ću, drage volje i o svom trošku, proslediti knjigu. 🙂

Sledeća stvarčica je ram za fotografiju. 🙂 Veoma fini, običan crni (ili minimalistički, može i tako da se kaže)  ram za fotografiju. Meni je baš bilo superiška što smo to dobili, volim da ređam fotke voljenih ljudi po radnom stolu. Šteta što ne učim za tim stolom, ali dobro sad, o tome ćemo nekom drugom prilikom.

20160505_134532
Jeste, slojevito sam se obukla, pozz za Nadu Macuru. ❤

Kao što vidite, zajedno sa ramom ide i citat. Eto fine ideje za citate, lepo su se dosetili. Reč je o (ako grešim, neka me neko ispravi) citatu iz priče Otimanje, domaćeg pisca Dušana Sikimića. Nisam čula za čoveka, priznajem, tako da ne mogu baš ništa da kažem osim da je citat fini, ali da ću ja u ram ipak da metnem fotku svojih drugarica sa Filfaka. 🙂

Dobili smo i dva bookmarkera, specijalno dizajnirana (od strane KZM ekipe). 

blog 2

Kao što se vidi iz priloženog, bookmarkeri su sa citatima i to iz romana Amor Delirija, američke spisateljice Loren Oliver. Roman nisam čitala,  ali thumbs up za citate na bookmarkerima. Dabome da je mnogo bolje ovako, nego kad ih nam serviraju na običnom papiru. 🙂

I za kraj, Pikac. 😀

20160505_134225

Pikac je ovaj mali plavi pužič. 🙂 On je kasicaaaa! 😀 Što je super, jer sam ja proglasila maj za mesec štednje! I to što sam kasicu nazvala Pikac, ne znači da ću da skupljam za drogu, čisto da napomenem! 😀

E sad, u ovom propratnom pismu što ga dobismo uz kutiju, stoji ovako: mala kasica (kažu, ručno obojena)… Ko je rekao da je Pikac ručno obojen? Onaj ko ga je napravio. A ko je to? Ne znamo. Nisu nam rekli, što je prava nepravda jer je red da znamo čijih je Pikac ruku delo.

I dođosmo do kraja današnjeg druženja.

Ok mi je bio ovaj paketić. Što se knjige tiče, moja jedina zamerka je što je opet reč o prvom delu triologije. Mislim da to baš i nije praktično, al’ dobro sad, znate da ja uvek moram neku manu nađem, takva mi je, valjda, priroda. 😀 Što se propratih sitnica tiče, meni su skroz ok. Pikac je biser paketa. ❤

Ipak, ne verujem da ću naručiti kutiju sledećeg meseca. Prljavo kazalište svira na Tašu 11. juna i ja bih radije da čujem kako Heroj ulice zvuči uživo! 🙂

Do sledećeg čitanja!

XOXO