Blog izazov, dan dvadeset deveti

Gde sam putovala

Do šeste godine svog života, putovala sam više nego moji vršnjaci. Bila sam bolešnjivo dete pa su lekari preporučili da što više vremena provodim na moru. Celo leto bih provela na Jadranu, malo sa mamom i tatom, malo sa babom i dedom, iz mesta u mesto pa sam tako proputovala veći deo Jadranske obale.

Išla sam u Pariz barem dva puta godišnje, na nedelju, dve, najviše tri. Čisto da obiđemo rodbinu.

A onda su se vremena promenila.

Do 2003. nisam se pomerila iz Beograda – ja sam jedna od onih koju su deca čudno gledala jer nemam selo. Te 2003. sam otišla u Crnu Goru, pa onda u Grčku: maturska ekskurzija.

Onda opet ništa do 2012. E onda sam opet otišla u Crnu Goru.

Pa 2013. u Nemačku. Pravo u Minhen i to avionom. Što je bilo potpuno čudno iskustvo jer sam se kao dete potpuno navikla na avion i letenje i kao što su se deca čudila što ja nemam selo, ja sam se čudila što niko nije leteo avionom. A onda dođem tog oktobarskog jutra na aerodrom, sedim i mislim se: jbt, umreću od straha.

U aprilu 2014. sam išla na ekskurziju u Višegrad.

I sad opet u Crnu Goru. 🙂

         I to je to. Za sada. 😉

tumblr_n19946jmxr1to5xfco1_500

Advertisements

Leni

Iskreno da vam kažem, malo šta me u životu zanima kao Drugi svetski rat, fažizam, nacizam, posledice, sve. Volim da čitam knjige, teoretske i ove druge, volim dokumentarce, volim igrane filmove na tu temu… Sve moram da vidim, prosto ne mogu da odolim. Osećam prosto neku čudnu vezu, vuče me sve ka toj temi i onda tako skupljam to (nepotrebno) znanje, kao da mi život od toga zavisi. I tako sam videla da se na sceni Bitef teatra postavlja predstava čija će glavna akterka biti Hitlerova savršena žena, Leni Rifenštal i znala sam da neću moći dugo da izdržim a da je ne pogledam.

Drugo igranje posle premijere, eto mene i Bisere Veletanlić u publici. Ok, nismo bile samo nas dve, i svakako nismo došle skupa, ali pravićemo se da jesmo. 😀 Šalim se. Evo mojih utisaka. 

Najpre valja reći da nije reč o klasičnoj pozorišnoj predstavi. Reč je o spoju tri segmenta (multimedijalni triptih, kako to stručna javnost kaže): prvi je dramski, on je najobimniji i predstvalja zamišljeni susret voditelja Džonija Karsona (sjajni Goran Jevtić) i režiserke Leni Rifenštal (ne baš tako sjajna Vladica Milosavljević). Zatim je tu, sad mi fali teorijsko znanje, ali ja bih rekla monodramski deo u kome Katarina Marković iznosi stavove Susan Sontag i na kraju sledi video film u režiji Nikole Ljuce (mog druga iz osnovne) gde svoj pogled na stvaralaštvo i ličnost Leni Rifenštal iznose Mira Turajlić, Lazar Stojanović i Srđan Dragojević.

Dramska radnja prvog dela ovog triptiha smeštena je u sredinu sedamdesetih godina. Rifenštalova je 1973. godine objavila knjigu Poslednji Nubi, čije je američko izdanje objavljeno 1974. nakon čega je Susan Sontag objavila svoj kritički esej pod nazivom Fascinantni fašizam, u kojem, valja napomenuti, ne kritikuje samo delo, već se pre svega obračunava sa rehabilitacijom Rifenštalove, odnosno sa zaboravljanjem njene nacističke prošlosti. Ugledni voditelj Džoni Karson ugostiće u svojoj emisiji režiserku koja predstavlja svoje novo delo, knjigu fotografija i koja pokušava da sakupi sredstva za dokumentarac o plemenu Nubi, ali i rehabilituje sebe kao umetnicu. Džoni u tom susretu vidi mogućnost da suoči Leni sa njenom prošlošću, odnosno činjenicom da je bila, ne samo Hitlerova omiljena režiserka, već i njegova bliska prijateljica, a mnogi kažu ljubavnica i povrh svega, da je natera da prizna da su upravo njeni filmovi (Trijumf volje, pre svih) estetizacijom (da li je to upšte reč, nemam rečnik pri ruci) nacizma doprineli stvaranju/jačanju Firerovog kulta.

Na sceni se u jednom trenutku pojavljuje i Berta (Branka Petrić) koja kaže da je dva sina izgubila u ratu i vi sad mislite da je ona tu dodatni kritičar nacističke ideologije, ali recimo samo da je njena fascinacija Firerom nerazumna i samoj Leni. A onda mi je palo na pamet: za one koji ne znaju, puno ime Leni Rifenštal je Helena Berta Amalija Leni Rifenštal, te se tako Berta može posmatrati i kao sama Leni, i na taj način bi se na sceni dogodilo sukobljavanje junakinje sa samom sobom, ali likovi nisu imali dovoljno prostora da taj sukob i predoče publici. Možda on nije bio ni zamišljen, možda je to samo moje učitavanje, ali mislim da bi se njime svakako povećala dinamika na sceni.

Kada se snimanje privelo kraju, studio je nestao u mraku i ispred publike je ostao samo film sačinjen uglavnom od delova iz Trijumfa volje, a onda se na sceni pojavila Katarina Marković i vrlo efektno izgovarala sam tekst eseja koji je osnovni motiv ove predstave.

Nju će, kako sam već rekla, zameniti Ljucin kratki film sa osvrtima na lik i delo Leni Rifenštal.

Odgovornost umetnika prema vremenu u kojem živi, to je glavna tema ovog komada. Da li je umetnik podanik umetnosti ili njen gospodar? Kada prestaje odgovornost umetnika, treba li on uopšte da je snosi i kada tačno umetnost postaje sredstvo propagande, to sve vreme pokušavamo da odgnetnemo kroz primer Leni Rifenštal. Argumenti optužbe i argumenti odbrane dovoljno su jaki da vas zaokupe i kada se predstava završi i to je, rekla bih, i bio cilj ove društveno angažovane predstave. No, meni se čini da, ako imate znanje o Leni, ako ste upućeni u njen rad i donekle biografiju, sama predstava vam nije potrebna. Na sva pitanja koja predstava postavlja, vi ćete već imati odgovore, svoje mišljenje ste već formirali. A neka nova tumačenja se ne nude.

Predstava je savršena za prosečnog srednjoškolca, za nekog ko se tek upoznaje sa idejama nacizma i uticajem propagande na stvaranje kulta. Ja sam imala veća očekivanja. Razmišljala sam sinoć dok sam išla kući: prošlog aprila u Parobrodu sam gledala Trijumf volje, a pre projekcije je profesorka Olivera Milosavljević održala odlično predavanja na temu nacizma, umetnosti i propagande. I dalje sam pod utiskom tog predavanja; Leni iz Bitef teatra mi nije bila ni upola toliko zanimljiva.

Blog izazov, dan dvadeset osmi

Epizoda: Šta je u mojoj torbi

Prvo, obožavam videe i postove na ovu temu. 🙂 Mada me je uvek zanimalo šta sve žene nose sa sobom, nikad nisam bila ono dosadno dete što pretura po torbama. Ni maminu nisam otvarala, kad mi ona kaže da joj dam nešto iz torbe, ja joj odnesem celu pa nek vadi sama. 😀

Torbe koje nisu školske, počela sam da vucaram negde na raspustu između druge i treće godine, kada me je Redža oborila na popravni iz fizike a ja nikome nisam rekla pa sam morala da učim u prirodi. Sednem na bicikl pa na Dunav, i cepaj. I počelo je sa običnim ruksakom u koji bih ubacila sveske, pernicu i vodu, a onda sam počela da dodajem i poneku knjigu, dnevnik, pa kremu, pa nešto za grickanje…

Danas vučem i šta mi treba i šta bi moglo da mi zatreba i šta mi uopšte ne treba al neka ga tu, možda zatreba nekom drugom. Trenutno koristim ovaj ruksak, đzak, ne znam kako da ga definišem.

DSC_0293~2

 To čudo sam dobila od drugarice, dala mi Roksi kad joj je dosadilo da sluša moje lamente o nemogućnosti pronalaženja odgovarajuće torbe koja nema šljokice i bodlje, nije drečava, može da preživi godinu na filfaku i čija cena ne izosi 3l krvi plus prvorođenče. Inače, moja drugarica Tamara kaže da ja nikad naću naći ni dečka ni torbu jer jurim savršenstvo. Ne, ja jurim praktičnost. Bar kad su torbe u pitanju.

Elem, čudo se pokazalo kao vrlo funkcionalno sa svoja 3 džepa sa spoljne strane (na slici se ne vidi treći i najbolji) i dve velike pregrade unutra, plus džepče za mobilni, u kome mi inače stoji punjač, al njega neće biti na slikama jer sam ga negde posejala, a gde to sam Bog zna.

Počećemo sa tim nevidljivim džepom, tj. džepom sa zadnje strane torbe. Pošto on ide uz mene, u njemu, jasno, držim novčanik. Tu su još i knjiga koju trenutno čitam, mobitel i sluške. Telefon takođe nećete videti jer njime fotografišem. 😀

 DSC_0294~2

I u novčaniku uglavnom držim sve i svašta: kartice za biblioteke, kartice za popuste u Vulkanu i Pet centru, lična je tu, BUSPLUS, ima i nekih citata, al se ne vide, onda ključ od biblioteke koji je takođe stidljiv i jedan USB, za slučaj da me FBI pozove i zatraži podatke o članovima ove biblioteke iz koje vam se trenturno javljam.

E sad prelazimo na prednju stranu i počinjemo od malog džepa. Koji uopšte nije mali jer šta sve tu može da stane… Ne biste verovali. Trenutni sadržaj:

DSC_0297~2~2

I reći ću samo da to nije ništa, često tu još imam i neku čokoladicu i kesice kafe i čaja. Fali mi i gumica za brisanje, nju mi je uzela ova mala iz I/3.

E onda dolazi ovaj veći džep sa prednje strane. U njemu najčešće obitava smeće ili ga koristim za kišobran jer je najtransparentniji i ne bih da se kockam sa svojom imovinom i veštim rukama nekog lopova. Trenutno sam u taj džep smestila:

DSC_0300~2

Ovaj neseser je multifunkcionalan, trenutno je samo neseser za šminku, a po potrebi je i novčanik i pernica i čuvar telefona i fotoaparata od nemani zvane pesak. Lako se pere, brzo se suši… Donela nam komšinica iz Beča, hvala joj gde čula i ne čula. 🙂 Inače retko nosim šminku sa sobom, kad negde izađem, pa da mogu da popravim nešto ako se zamaže i razmaže. Danas je sa mnom jer možda večeras odem u bioskop, pa da ne idem baš kao neki zduhać. Rukavičke sam dobila iz Nemačke, ovo LMU je skraćenica za Ludwig-Maximilians-Universität, ili kako se u našoj kući čita: Luka Mi Uz’o. Pošto i jeste. 🙂

Najdosadnije za kraj: sadržaj unutrašnjosti torbe.

DSC_0295~2

Nosim neku skripticu, da imam čime da se zanimam u ta dva sata pauze između posla u biblioteci i odlaska po Ivu. U prvom planu vidite planer, tj. običnu svesku koja glumi planer: jeftinije je i zabavnije kad sami pravite, samo pazite: oni klipovi na yt o tome kako napraviti sopstveni planer su prava zaraza! 🙂 I da, nosim ove pufi čarape, popkice kako ih ja zovem. Nisam neki ljubitelj papuča a ovo fino greje, tako da eto… Nosim i čarapke sa sobom. 🙂

Kraaaaj! 🙂

Blog izazov, dan dvadeset sedmi

Kako vidim sebe za deset godina

Ne vidim sebe za deset godina. Prosto ne mogu da idem tako daleko, a negde ni ne želim. Kad mnogo zamišljam, onda mnogo očekujem, a kad mnogo očekujem, mnogo se i razočaram. Moja mama to naziva manjkom ambicije, ja bih više rekla da je to neka mera predostrožnosti. Potpuno kretenska, ali recimo da sam nekad davno zamišljala sebe za deset godina i preživljavala teške egzistencijalne krize jer stvarnost nije bila ni blizu moje zamisli. 😀

Zato ovaj put, ništa od maštanja. 🙂

Blog izazov, dan dvadeset šesti

Moja omiljena životinja 

I ja sam poliglota, volim životinje, reče jedared Zorica Marković i ostade živa. 🙂

I ja stvarno volim životinje, domaće, divlje, kopnene, vodene… Da imam prostora, imala bih bar 3 psa, ali ovako imam samo jednog a ove ostale hranim i branim od ludog komšiluka. Što je inače vrlo jedna zanimljiva stvar, jer kad treba da se zauzmem za sebe, ja ćutim, al ako mi neko dirne džumare iz kraja… Pa na sve sam spremna. 🙂

A sve se to dešava zahvaljujući mom Đuri. Đukici. Đurašinu. ,,Kršteno” ime ovog džukca je Stinky, jer je smrdeo neviđeno kad smo ga našli. I pod kršteno podrazumevam ono ime na čipu, nisam krenula stopama Vesne Rivas i krstila ga u crkvi. No, moja mama je odlučila da joj je Stinky bezvezno ime za psa i nazvala ga je Đura i evo ostade mu to ime do dana današnjeg.

A kako se Đurašin obreo u domu Vlalukina? Funny story… Moja mlađa sestra je oduvek htela psa. I pošto nikako nisu hteli da joj ispune želju, ona je postala najveća kučkara Dorćola. Ta vam je hranila i pazila na kerove u Krugu kao niko u tom kraju. Ona zvizne sa terase i dok strči sa četvrtog sprata, eto njih dole, čekaju je ispred zgrade postrojeni kao neka mala vojska.

I onda smo se odselili. Patnja je bila velika, i na Dorćolu i na Karaburmi. I nekako se potrefilo da su se pred kraj 2003. u našem komšiluku našla tri šteneta, dva dečaka i jedna curica. Dečake su, naravno, odmah uzeli, a Maza je ostala sama u raspalom žutom kecu na parkingu. Dok je moj otac nije doveo kući. Namestimo mi njoj krevet, kupimo činijice, krparice, odvedemo na vakcinu… Ali ljudi, mi mesec dana nismo spavali koliko je ona cvilela. Kako padne mrak, ona krene da civili i ne prestaje do zore. Mesec dana, svaku bogovetnu noć. I kako nismo mogli više tako da funkcionišemo, morali smo da se pozdravimo sa Mazom i nađemo joj nove roditelje, tečinog brata i ženu mu.

A onda, skoro dve godine kasnije, lik u čijoj je prodavnici mama radila tada, donese sebi štene shih tzu-a. Pravo iz Makedonije, preko granice prenetog u kutiji ispod sedišta automobila. Kada ga je odneo kod veterinara, ovaj mu je rekao da pas ne samo da nije rasan, već da ne može ni da se odredi kojoj sorti pripada, jedino što može da se kaže je da neće biti veliki rastom. Razočaran i prevaren, lik vraća kutiju sa psom u radnju i kaže mojoj mami da ga ostavi napolju kad bude uveče zatvarala. Do kraja radnog vremena, mati se brinula od toj dlakavoj loptici, toliko je majušan bio da nije ni ceo dlan zauzimao. Kada se moja sestra vratila iz škole, mama joj je dala kutiju i rekla da ne otvara do kuće.

Deset godina kasnije:

9e744-haos1110
Ćao svima! 🙂

Starac Fočo od stotinu ljeta. 🙂 Živi kao beg. Razmažen je neviđeno. Jednom se zavukao iza ormana, jedva smo ga našli. Prvo seksualno iskustvo imao je sa čizmom moje drugarice. Od tada mu ženke nisu zanimljive, pa smo je jedan veliki plišani medved dobio naziv Prcka, jasno vam je zbog čega. 😀 Kad hoće da se mazi, bolje vam je da ostavite sve što radite. Kad hoće da se igra, takođe. Ako pokušate da ga iskulirate, sešće vam na glavu. Bukvalno. Ako ste odsutni više od tri dana, misliće da ste bandera i zapiškiće vas. Onda će vas kulirati dok sam ne proceni da ste bili dovoljno kaženjeni. Ovaj Gremlin reži na sve velike pse, ali beži od kesa koje lete po parku. Ovo je pas koji ne voli da hoda kada pada kiša, najbolje bi bilo ako je moguće da se nosi i da sve radnje posle obavlja pod kišobranom. Sa druge strane, kada je sneg… Recimo da pas zamišlja da je haski. To skače, juri grudve i laje kad se raspadnu pre nego što uspe da ih vrati, to se baca u sneg, ukopava se da ne bismo mogli da ga vratimo kući. Ipak, najviše na svetu voli da legne tako da ja ne mogu da se pomerim. Verujte, niko ne zna da zauzme krevet kao mali pas. 🙂 Ooo, a kako se svađamo… Pa to sve puca! Ja vičem dosta, on AV! Ja opet DOSTA! On AV AV! More, neće tvoja biti poslednja… Tišina. AV! AV! AV! 🙂

Imati psa je najbolja stvar na svetu. Nekad mi se ne izazi iz kreveta, ali znam da moram. Zbog njega. Nekad mi bukvalno nije do života, a onda se on zaleti u moje noge sa onim blentavim kezom ili mi gurne lopticu pod nogu i nema, moraš da odgovoriš na njegov zahtev. Dođem kući umorna, on je toliko srećan što me vidi da meni više nije ni važno da li sam umorna ili nisam.

I na kraju, zbog Đure, ali i svih pasa na ovom svetu, apelujte na ljude da ne bacaju petarde. Doći će 2016. i bez prangijanja, Isus će se roditi i ako se ne baci 4596837261 petarda. Životinje se boje, životinje bukvalno umiru od straha. Da li je ta sekunda ushićenja koju ljudi osete dok petarda leti vredna nečijeg života? Ne bih rekla.

Uživajte u vikendu i zapamtite: petarde su za retarde.

 Update: fanovi mog psa su tražili i Gremlin fotku, tako da izvol’te. 🙂

1472001_422665114528155_1754676030_n

Blog izazov, dan dvadeset peti

Pre nego što se zabavimo današnjom temom, iskoristiću ovu priliku da poželim srećan Božić svima koji ga proslavljate danas! 🙂

tumblr_inline_mx3vroffry1sohk3w
Izvor: verovatno tumblr  

Pet mojih omiljenih pića 

  • Vino, belo i crno

U zavisnosti od hrane, jelte. Ne pijem ga baš često, generalno ne pijem često, ali ima tako dana i noći kad je čaša vina sve što devojci treba. Dobro, nekad i dve čaše. Ok, tri.

  • Voda

Moja najbolja drugarica od maja meseca ove godine. 🙂

  • Čaj

Za razliku od mojih ukućana koji čaj cepaju samo kad su bolesni, ja volim da ga pijuckam u svim prilikama i situacijama. Nemam neki omiljeni, nana mi ne prija, a RTANJSKI!!! je otac svih čajeva.

  • Džin-tonik

Izašle mi tako jednom na koktele. Ja do tada nisam pila ništa osim sokića. Gledam tako one sastojke, pojma nemam šta je šta. Vidim ove moje ženske već iskusno biraju, te ovaj je jači, ovaj je ko voda, a meni nekako glupo da pitam šta je šta i kad je konobar došao, ja se setim da je mati stalno pričala o kombinaciji džina i tonika i reko’ daj de’r jedan ovamo. I dopalo mi se.

Otpadna voda kapitalizma će me ubiti. Svesna sam toga i opet je kupujem. To je droga, ja sam zavisnik. Mislim da sam jedina osoba koja se goji u toku ispitnih rokova jer meni jedino kokiška pomaže da ne zaspim. Ništa kafa, ništa energetska pića. Pola litre koka kole i ja mogu do jutra da sedim budna… Zlo.

I jedno piće gratis: kafa. Stvar sa kafom je što je ja do pre nekoliko godina uopšte nisam pila. I ne samo to, uopšte mi nisu bili jasni ljudi koji ustaju 45 minuta ranije samo da bi ispili kafu u miru. Ja i dalje ne mogu da ustanem ranije zbog nje, ali sve češće hvatam sebe da vičem METNI I MENI JEDNU kad mama pita ko će kafu. 🙂

cqxksfbusaalqvn

Blog izazov, dan dvadeset četvrti

Mesec u kom sam najsrećnija

Nemam odgovor na ovo pitanje. Stvarno nemam. Ceo dan dumam šta bih mogla da napišem. Smislila sam i iskucala i nikako da se očita, učita. Ako Meg Rajan i Tom Henks su besani u Sijetlu, ja sam poprilično besna u Beogradu.

Dakle, mesec u kom sam najsrećnija… Ne postoji, iskreno. Svaki ima svoje lepe i one manje lepe dane, i pravo da vam kažem, ne pamtim da se i za jedan mogu reći: ee, taj mesec je onaj u kom sam najmanje tužna.

Letnji meseci mi uvek  prijaju. Volim i maj. Februar je takođe fini, mart ništa manje. I oktobar… Aaaaw, divne stvari su se desile u oktobru. 🙂

Vidite? Ne znam šta da kažem. 🙂

E al znam da ne volim septembar. Trauma iz školskih dana, valjda. Plus, septembarski rok mi je uvek najgori.

Toliko. 🙂

Blog izazov, dan dvadeset treći

Omiljeni film 

Jao, imam gomilu omiljenih filmova. Ne znam imam li više omiljenih filmova ili pesama. Zato sam odlučila da ovaj zadatak malo izmenim: odlučila sam da napišem svoje omiljene praznične filmove. Oni nisu nužno tematikom vezani za praznike, neke od njih prosto volim da gledam u tom prazničnom periodu. Evo ko se sve našao na listi: 

  • Prohujalo s vihorom (Gone with the wind)

Prvi praznici na Karaburmi, kraj decembra 2003. godine i ja sam sama kod kuće. Mama je odvela sestru na sankanje na Kališ, tata upoznaje novi kraj a ja besomučno vrtim kanale. Dođem do HRT2, vidim sprema se neki film. Pojma nisam imala da traje tako dugo! Ali sam baš bila očarana. Sreća pa su podelili film pa sam na pauzi izemđu prvog i drugo dela stigla da odem do wc-a i obnovim zalihe grickalica. Od tada praznici ne mogu da proteknu bez tog filma, jedino sam grickalice izbacila. Zbog psa, razume se. 🙂

  • Diznijeva Božićna priča (Mickey’s Christmas Carol)

Christmas Carol mi je inače omiljena Božićna priča, i premada sam samo delo pročitala relativno skoro, kako starim sve je više volim (s obzirom da ove reči u mojoj glavi odzvanjaju uz izvesnu melodiju, biće da sam ih maznula iz neke pesme). No da se vratimo mi na Diznija: prvi put sam gledala ovaj crtani negde u obdaništu i sećam se da sam plakala kao kiša. Sakrila sam se između fotelje i ormana i plakala u svoju crveni pamučnu maramicu sa palvim sidrima. Šta ja pamtim, to nije normalno! Ali dopao mi se i uvek ga rado pogledam.

  • Zapravo ljubav (Love Actually)

Nema opravdanja, znam, ali ja taaaako volim ovaj film i Emu Tompson i Alena Rikmana i kad se čuje Džoni Mičel i kad ona devojka (kojoj ne pamtim ime) skoči na Hju Granta na aerodromu… ❤

  • Mamma Mia

Jer praznici nisu praznici bez hitova grupe Abba. Šta ću!?

  • Žikina dinastija i Hajde da se volimo

Žikina dinastija i Hajde da se volimo jesu televizijski ekvivalent ruskoj salati – nema praznika bez njih. 😀

Koji su vaši praznični favoriti? Oplemenite mi listu, molim vas, nije da su mi moji filmići dosadili, ali je uvek lepo pogledati nešto novo. 🙂

Blog izazov, dan dvadeset drugi

Tipičan dan

*ovaj post nastao je u prevozu, zahvaljujući modernoj tehnologiji i mobilnim telefonima te imajte to u vidu ako neke tehničke stvari zakažu.

Kakav će jedan dan u mom životu biti zavisi, naravno, od obaveza koje tog dana imam. Vikendi su uglavnom posvećeni lenčarenju, mada u poslednje vreme ni vikendi nisu ono što su bili. Nego, da se vratimo na temu. U daljem tekstu opisaću dan kakav je današnji bio, jer ovaj utorak ličio na većinu dana u godini koja je već za nama.

Ustala sam, za svoje pojmove, rano – ravno u 7 sati. Zašto? Zato što se ukočila volonterka u biblioteci u kojoj sam ja nekad volontirala pa su me zvali da dođem da radim. I kako nisam gadljiva na novce, pristadoh i eto mene, već oko 7.45 na početnoj stanici autobusa na liniji 16. Idem od prve do poslednje stanice, što obično znači da se uglavljujem negde gde niko neće moći da me podigne. Da, pa jutros sam ustala ljudima sa dvoje male dece, ali kako je gužva bila velika da nisam mogla da se pomerim, tako sam ja do Brankovog mosta stajala i gledala kako mališa nogom cilja moje koleno i sretno briše čizme o njega. Mališina mati mi je uputila blagi teleći pogled kada sam je zamolila da junioru skrene pažnju jer moje pantalone nisu otirač.

Elem, dovukoh se nekako u biblioteku i skuvah si kafu. Još nisam ni upalila kompjutere, kad eto ti revnosnog omladinca u potrazi za knjigama.

Omladinac: Treba mi Komentar zakona bla bla bla bla i Vodič kroz bla bla bla bla bla.

Bibliotekarka: Dobro jutro.

Omladinac: Molim?

Biblitekarka: Kažem, imate li signature?

Omladinac: Ne, al znam za Komentar da je u pitanju je bela knjiga, sa glatkim koricama.

Bibliotekarka: Bela? Sa glatkim koricama?

Omladinac: Da, da. I ima plava slova.

Bibliotekarka uzima i pretražuje cobiss. A da, verovatno je trebalo da vam napomenem da svi studenti tog fakulteta prolaze kroz obuku korišćenja pretrage u cobiss sistemu al valjda računa čovek da školarina od 1200 evra podrazumeva i to da drugi obavljaju sve njegove poslove.

No nakon omladinca usledilo je zatišje koje sam provela čitajući i pretražujući magacin. Nisam bila tamo od aprila, nedostajalo mi je da tumbam i rovarim. ❤

Iz magacina me je izvuklo zvonce, bilo je negde oko podneva. Za pultom je stajala crnokosa omladinka.

Omladinka: E izvini?

Bibliotekarka: Da?

Omladinka: Da nemaš slučajno punjač za mobilni?

Bibliotekarka: E čekaj da proverim, e nemam.

 Omladinka: E šteta.

Evo ne znam, jesam ja neki magnet za budale?

Izašla sam u 14h i sela u Hleb i kifle da popijem čaj. Sasvim neplanirano pojela sam i pužića sa suvim grožđem. Bio je grozan i lepljiv i ulepila sam esej koji sam čitala. Eto šta mi se dešava kad neplanirano jedem.

Oko 15h krenula sam po Ivu, nadžak dete. Idemo u restoran da ručamo – Skroz dobra pekara kod Fontane ima deo sa kuvanom hranom. Inače Ivina mama je odlučila da danas kreči. Mislim, da dođe majstor da kreči. Soba je sva u nekoj ljubičastoj boji, toliko usko izgleda, strah me je da me zidovi ne poklope. Ali ako vas Iva pita, soba je savršena.

U 19h odvešću je na eengleski i sešću u Mek da pojedem sladoled. Jbg, nikad neću smršati.

Kada se konačno dovučem kući, doći će tačno vreme za večernju šetnju. Tih pola sata koliko kružim po kraju sa svojom đzukelicom, to mi je nekako najdraži deo dana. On čovek ide svojim poslom, ne priča ništa, ne žali se, ne treba mu ništa i ništa ne zamera. Kad dođemo kući, dobiće šaku smokija i biće srećan mali pas. 🐶

E onda ide spremanje za spavanje. Najbolji deo dana. Živeo onaj koji je izmislio krevet. 😴

Sutra opet sve ispočetka. Mirni dani beogradski. 💕

Blog izazov, dan dvadeset prvi

Omiljeni jezici  

#onokad ne znaš šta da kažeš, tj. napišeš.

U principu, nijedan jezik mi nije nešto preterano drag. Govorim engleski, služim se ruskim i mogu da se upoznam na nemačkom. I sad jedno pitanje: da li se mi koji živimo u regionu računamo kao poliglote?

Bilo kako bilo, recimo da volim engleski. Nekad vežbam british, nekad sam sklonija onoj američkoj verziji.

Ruski sam poprilično volela u osnovnoj, a onda sam u gimnaziji skontala da sam volela nastavnicu Gocu, a ne sam jezik tako da eto.

Mogu da vam kažem koje jezike ne volim: turski i nemački. Oba su mi baš gruba i ratoborna. Nemački mi naročito nije mio, svaki put kad naletim na neku nemačku reč u literaturi, tripujem da je izgovaram kao besni nacista. 🙂

01ec602f49021971050fbf4160fb4210