Sva je priroda divlja i surova

Šta me je tačno navelo da uzmem ovu knjigu sa polica Gradske biblioteke, tog izuzetno zabavnog decembarskog popodneva, zaista ne znam da vam kažem. Jesam čula za Ivančicu Đerić i knjiga Sva je priroda divlja i surova jeste već neko vreme na mojoj Goodreads TBR listi i htela bih da kažem da sam se vodila time ali biće da je odabir bio slučajan: neko je odlučio da je ne uzme, ja sam je dohvatila i sad smo tu gde smo.

Meni se ovaj roman jako dopao, 5 zvezdica na Goodreadsu dopao, mada odmah moram da kažem da je kraj malo problematičan. Za moj ukus, to jest. No njeno rešenje ne prkosi logici toliko da bih joj okinula celu zvezdicu na pomenutom okupljalištu knjigoljubaca. Pripremite se, biće ovo jedan duži tekst, mada koji nije takav. Uplela sam se kao nikad do sada, tako da… God help us all…

20161228_134341-01-01.jpeg

Odrediti temu ovog romana, pravi je izazov. Tu je suočavanje sa prošlošću, imamo i elemente porodične drame među kojima se mogu uočiti i elementi ljubavne priče. Zatim je tu i složena studija o odnosima u društvu i ljudskoj prirodi. I onda, kao šlag na torti, tu je i kriminalistički aspekat priče koji uokviruje ostale, gradeći tako jedno vrlo tmurno ali zanimljivo štivo. 

Iako na prvi pogled deluje da je smeštena u savremeno doba u Hrvatskoj, radnja romana je zapravo podeljena na nekoliko vremenskih tokova. Prvi, onaj koji pokreće priču, jeste smešten u ovo naše postjugoslovensko tranziciono doba. U Zagreb se, posle 20 godina života u Kanadi, vraća Jovana Jakšić i to javlja svojoj cimerki iz sudentskog doma, advokatici Kastelić, koja je, ujedno, naš prvi naratorski glas. Advokatica i Jovana živele su u studentskom domu Moša Pijade kada se u njemu, 1987. godine, desilo surovo ubistvo studentkinje Andrijane Mišić. Jovanin dolazak za adovkaticu Kastelić predstavlja suočavanje sa prošlošću, a to je ne raduje jer joj je život koji živi danas, posledica odluka koje je donela tada, dovoljan podsetnik. A taj život je ono čemu većina ljudi u regionu, pa i na svetu, teži: stabilan porodični život, dobro plaćeno i sigurno radno mesto, stan u elitnom delu grada… Znate već: picture perfect. I naravno, ono što je spolja gotovo nikada nije ni blizu onome iznutra. 

Muž advokatice Kastelić, sudija Specijalnog suda, drugi je narativni glas ovog romana. I njega Jovanin dolazak tera na razmišnjanje ali je njegov okidač zapravo susret sa Trpimirom Kotlinićem, bratom najboljeg druga iz detinjstva. Trpimir, sada zadužen za sudijinu bezbednost, pokušaće preko sudije da sazna istinu o svom bratu Krešimiru, poginulom u Oluji.

Složenu tematiku ovog romana prati odlično osmišljena forma. Vremenski okvir je, kao što već rekoh, promenjljiv i varira od ugla pripovedanja. I vrlo je zanimljivo  je autorka konstruisala priče. Sa jedne strane je muški ugao, čiji su glavni akteri sudija, njegov drug Krešimir i Krešimirov otac, Želimir, uz uvek intrigantna pojavljivanja sudijinog autističnog brata blizanca Džimija. Vremenski okvir priče iz ovog ugla varira od kasnih 70ih do sredine 90ih. Zahvaljujući tom uglu, tematici ovog romana možemo da dodamo još i elemente romana o odrastanju jer je najveći i najbitniji deo sudijine priče vezan za događaje iz detinjstva, odnosno dolaska do trenutka kada nestaju dečje/mladalačke iluzije. Sudijinu priču odlikuje pojava dvostrukih likova: i on i Krešimir imaju braću a opet, veza između sudije i Kreše postaje bratska, na momente možda čak i jača od veze koju dele sa rođenom braćom. Zanimljivo je i kakvu ulogu žene imaju u ovom toku pripovedanja. Njima se, naizgled, daje sporedna uloga: tu su majke, ljubavnice, devojke. Ipak, ispostaviće se da su dve junakinje ključne za razvoj romana. Priča iz muškog ugla počinje, naravno, u noći ubistva, kada su se sudija i njegov najbolji drug Krešimir uputili na studentsku zabavu. Krešimir u startu ostvaruje kontakt sa Majom Stanimirović, Novosađankom po svemu različitom od devojaka koje su do sada sretali. Vrlo brzo, Krešo shvata da bi Maja mogla biti ona prava ali tada na scenu stupa njena nacionalnost. Jer te 1987. godine, osim njihove ljubavi, cveta i nacionalizam koji će baciti senku na sve pa i na tragične događaje vezane za ubistvo Andrijane Mišić. I naravno, dok je Krešo siguran u svoju budućnost sa Majom, njegova majka, imajući u vidu njenu nacionalnost, ne miri se sa odlukom svog sina. U nadi da će muški glas biti veći autoritet, majka loptu prebacuje u teren Krešinog oca, nadajući se da će ovaj urazumiti sina. Ali zaboravlja na jednu bitnu činjenicu, a to je druga bitna junakinja, Ljubinka iz Tromuka.

Ah, Ljubinka. Biser ovog romana. ❤ Ljubinka iz Tromuka, šalterska radnica, u priču ulazi kao Želimirova družbenica. Njih dvoje su se pronašli preko novinske rubrike Osamljena srca. Ono što spaja Maju i Ljubinku jeste činjenica da se ne uklapaju u sredinu kojoj se nalaze. I zato ćemo još jednom prisustvovati  potvrdi teze da junakinja koja svojim ponašanjem odskače od ustaljenog patrijarhalnog šablona ponašanja, mora na kraju da izvuče deblji kraj i bude fizički uklonjena iz zajednice.

U Ljubinkinon slučaju, to fizičko izmeštanje iz zajednice je dvostruko: najpre je, naizgled, dobrovoljno a zatim nasilno. Prvi put Ljubinka sama odlučuje da Tromuk nije mesto na kome bi mogla da ostvari svoje erotske fantazije. Ali to je samo jedan sloj problema, jer se preko njenih potreba te vrste ističu sloboda i širina njenih stavova i razmišljanja. Drugo uklanjanje iz zajednice je još zanimljivije (i tragičnije) jer je uklonjena iz zajednice čija je praktično osnivačica.

Sa druge strane, lik Maje Stanimirović uklonjen je naglo i njena sudbina je, kad malo bolje razmislim, mogla biti podrobnije istraženija. Njen nestanak je ipak okidač Krešine sudbine i tu je kraj zakazao, jer je zbrzan, a nestanak te Novosađanke britkog jezika ostao je relativna misterija.

No, ostavimo za sad dečke i posvetimo se, na kratko, ženskom uglu pripovedanja. Njime upravlja, jasno, advokatica Kastelić. Ovaj ugao je vrlo zanimljiv iz dva razloga: prvi je činjenica da se ona odlučuje da svoja sećanja zabeleži. Kada se uzme u obzir da je je sam roman delo spisateljice, ovaj metapoetski trenutak ne može a da se ne primeti. I naravno da se ne može izbeći razmišljanje o tome koliko je sebe autorka ugradila u lik advkatice. A tu dolazimo do drugog razloga zašto je ovaj ugao zabavan za tumačenje a to je lik Jovane Jakšić. Jovana, siroče iz Tromuka, izmišljenog sela u Bosni (da, Jovana i Ljubinka su sugrađanke), studirala je nekakav fakultet društvenih znanosti od kojeg kruha nema. Kada je zemlja počela da se raspada, Jovana je mudro, kao i more drugih, sreću potražila preko bare, u Kanadi. Ono što je sjajno je to što se njen lik konstruiše preko tuđih sećanja. Njen originalni glas u romanu ne postoji. Način na koji advokatica govori/piše o Jovani zapravo je karakterizacija junakinje novog romana, pa je sad red da preformulišemo pitanje: koliko je autorke u Jovani?

Ali i pored očiglednog dvoglasja u naraciji, ne mogu da ne mislim o bračnom paru Kastelić kao celini. Oboje su određeni svojim zanimanjem i (njegovim) prezimenom. Zašto je to bitno? Ona je parničarka, što praktično znači da, po potrebi, zastupa i one koji tuže i one koji su tuženi. On je sudija, on je taj koji slučaj dovodi do kraja. On to ne bi mogao bez njene funkcije, niti bi njena funkcija bila smislena bez njegove presude. Otkrivanje misterije u kojoj su oboje učestvovali ne bi bilo uspešno da je samo jedno od njih dobilo ulogu naratora. U tom smislu, činjenica da su za potrebe razrešenja misterije neophodni jedno drugom, stoji naspram otuđenosti u braku a možda je, ako ste skloni romantizaciji, i potire.

Ono od čega uvek strepim kada se latim neke postjugoslovenske storije jeste prebacivanje krivice na drugu stranu: mi ne bismo da oni nisu, važi… E ovde toga nema! Da je rat prisutan, to nam postaje jasno već na početku romana, kada saznamo za Krešinu nesrećnu sudbinu. Ali kako se radnja razvija, tako se razvija i antiratna poruka. Junaci ovog romana rat posmatraju iz različitih perspektiva, ali su složni u ideji da je takvo nasilje besmisleno. Advokatica ga, na primer, poredi sa gumicom za brisanje koja umesto domaćeg zadatka briše ljude ali je on samo pozadina i ona prvenstvo daje tragediji čiji je i sama bila deo, a to je ubistvo Andrijane Mišić. Inspektor Bodulić, sa druge strane, ima znatno intimniji stav o ratu. On akcenat stavlja na gubitke mladih života, podjednako kriveći sve učesnike.

Sad, mogla sam i da preskočim ovo o ratu ali evo zašto nisam. Ubistvo Andrijane Mišić nije jedino. Ono je prvo u nizu. Uporni inspektor Bodulić povezaće ubistva mladih devojaka u seriju, te tako ne mogu a da ne izdvojim temu nasilja kao još jedan bitni sloj ovog romana. I ono što je zanimljivo jeste činjenica da se autorka nije odlučila na jedan oblik nasilja, već ih je gradacijski poređala: od emotivnog preko nasilja nad ženama do rata kao ulitmative prezentacije nasilja i zla. Temu rata smo već dotakli pa bi možda bilo značajnije da se zadržimo na nasilju nad ženama.

Žene su, već je rečeno, vrlo bitne za ovaj roman i to se jasno vidi već na planu forme, s obzirom da je advokatica prvi naratorski glas. Kroz roman ćemo dobiti različite tipove žena ali svaka će na neki način biti podređena muškarcu. Osim Ljubinke ali će se ispostaviti da je ona izuzetak koji potvrđuje pravilo. Zadržaću se na liku advokatice jer ako bih prešla na ostale junakinje ne bih mogla da izbegnem spojlere a već mislim da sam previše rekla. Očito obrazovana, uspešna u svom poslu, supruga i majka. Dakle, reklo bi se da ima sve. No, koliko god da je ona ostvarena kao žena i pogledu porodice i u smislu karijere, nju u ovom romanu određjuju funkcija i njegovo prezime. I te dve stvari su, već smo videli u sprezi: bez njega njena priča ne može da se završi. Njeni postupci u sferi privatnog života su u najvećoj meri uslovljeni njegovim prisustvom, tj. odsustvom. I ona je toga svesna. Baš kao što i ostale junakinje imaju svest o tome da bez obzira koliko su samosvesne i odlučne, uvek su samo deo igre, uvek su samo pioni koje pomeraju uslovi i situacije. I svesne su da pred sobom imaju dva izbora: da se pokore ili da suoče sa posledicama. E sad koja junakinja bira da se pokori a koja da prkosi, to ostavljam vama da procenite, nije fora da vam baš sve otkrijem. 🙂

A sad malo o stvarima koje meni nisu legle ali koje me, opet ponavljam, nisu omele da uživam u ovom sjajnom romanu. Prva stvar je, kao što rekoh na početku ovog eseja, kraj romana. Taj krimi segment je sjajno odrađen: autorka je krenula sa jednom stranom priče, uvela je inspektora koji ne popušta, zatim je unela nove ideje i ja sam morala da promenim osumnjičenog. Negde na sredini sam počela da idem u pravcu mizoginog manijaka ali pljas! Plot twist i ja opet moram da menjam osumnjičenog. U poslednjoj trećini… Pa reći ću vam da sam omašila za tri svetlosne godine. Nikad, ni za milion godina, ne bih mogla da predvidim kraj. Jeste me, dakle, iznenadila Bodulićeva odluka ali mi se moja ideja više dopala. I neću odustati od nje. Nikad. 😀 Ako među vama ima onih koji su roman pročitali, pliz pliz pliz recite mi vaše mišljenje o kraju. Čisto da vidim da li je do mene ili se slažemo da je bilo logičnijih rešenja. 🙂 Možete to da uradite dole u komentarima, a ako vam je žao da drugima kvarite zabavu, tu vam je Facebook inbox. Ili Goodreads inbox. Ili Instagram, tamo sam po ceo dan… Social media junkie…

Elem, druga stvar koja mi nije legla jeste ta potreba da svi junaci budu povezani. A verujte mi, svi do jednog su povezani. Ako ne krvnom, onda bračnom vezom. Ako ne brakom, onda geografijom. Za tim povezivanjem po svaku cenu stvarno nema potrebe. Kako sama advokatica Kastelić kaže: isti je zrak nad regijom, na isti način umire sirotinja. Ja bih rekla da je to sasvim dovoljno…

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

2 thoughts on “Sva je priroda divlja i surova

  1. Nakon svakog tvog posta ja ne mogu da dočekam da pročitam knjigu o kojoj si pisala! ❤ Za većinu drugih knjiških blogova to ne mogu da kažem. 🙂 Tako pišeš temeljno, sa podrobnom analizom, a opet zanimljivo i duhovito, i jednostavno se prepoznaje snažan lični pečat, ali i veliki trud i posvećenost. Koliko god da mi je žao što ne pišeš češće, opet mi je malo i drago jer kvalitet je ipak važniji od kvantiteta. ❤ Što se tiče Ivančice, i meni su njeni romani već duže vreme u planu, a posle ovoga definitivno ću naći vremena za njih. 🙂

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s