Beldocs 2016

Ne znam, pravo da vam kažem, kada sam se tačno zainteresovala za dokumentarne filmove. Poprilično sam sigurna da je Muzej istorije imao neku ulogu u otkrivanju žanra ali ni to ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Bilo kako bilo, ljubav se rodila i već treće proleće doživljava svoj vrhunac. Zašto baš u proleće? Zato što je proleće rezervisano za Beldocs – Međunarodni festival dokumentarnog filma.

Prvi film koji sam odgledala na Beldocsu bio je sjajni dokumentarac Marte Popivode Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo. Niste iznenađeni, jel da? 🙂 Odvukla sam sestru  u Sava Centar, srele smo Kaleta Gospodara vremena, biće i da nas je dokumentovao svojom kamerom. No, poenta priče je da sam se ja apsolutno navukla na ideju ovog festivala.

Prošle godine sam saznala da postoje i studentske akreditacije. I uzeh jednu, napravih plan ali avaj! Zahvaljujući mojoj žučnoj kesi uspela sam da uhvatim svega dva filma: Srpski advokat i Titove naočare. Prvi film, rađen u srpsko-nemačkoj koprodukciji, bavi se likom i delom Marka Sladojevića, čoveka koji je devedesetih žglajznuo iz Srbije i završio kao pravni zastupnik Radovana Karadžića. Sjajan dokumentarac, ako naletite na njega, obavezno ga pogledajte. Uvek me je zanimalo kako advokati mogu da ostanu hladni i fokusirani na slučaj, da li ih i u kojoj meri dotiču priče ljudi sa kojima dolaze u susret, i onda utiču li ta osećanja, ako ih ima, na odluke koje će doneti. Jasno je da, čak i da sam uspela da dovršim fakultet pravnih nauka, nikada ne bih mogla da se bavim tim stvarima, meni osećanja stalno zamagljuju razum. E ali utešno je videti da nisam jedina, a kako i na koji način se to dešava kod gospodina Sladojevića, videćete ako pogledate film.

Titove naočare, sa druge strane, omogućavaju nam da budemo saputnici Adriane Altaras na njenom putovanju za koje se nada da će je približiti korenima. Adriana je ćerka jevrejskog partizana koji je učestvovao u borbama na prostoru bivše Jugoslavije. Rođena u Zagrebu 1960., no četiri godine nakon njenog rođenja, komunistička vlast se obrušila na njenog oca te je porodica bila primorana da emigrira. Otac je uspeo da se probije do Nemačke, a Adiranu i njenu majku, teča je prokrijumčario u gepeku preko italijanske granice, a naša junakinja je do Nemačke došla tek 1967. godine. I onda, 2011. Adriana je napisala knjigu Titove naočare, koji je poslužio kao inspiracija za ovaj dokumentarac. Deco, kažem vam, taj je filmić toliko fini da me je ostavio bez reči. Silno želim da pročitam tu knjigu, nisam naišla na informaciju da je prevedena na naše jezike, pa ako me nešto bude nateralo da naučim nemački, onda će to biti želja da se dokopam te knjige. 🙂

♥

A zapravo, sve što sam htela ovim postom da uradim jeste da vam kažem da sam i ove godine uzela studentsku akreditaciju i da planiram da nadoknadim ono što sam prošle godine propustila. I htela sam, naravno, da sa vama podelim nekoliko naslova koji su okupirali moju pažnju. Na spisku Za pogledati ove godine imam devet filmova. Što ozbiljno ugoržava moje vreme za učenje, ali heeej! Mudri ljudi rekoše da je ljubav slepa!

S obzirom da sam već oduzela dosta vremena sa prošlogodišnjim filmovima, neću baš o svih devet naslova da širim priču, već samo o onima kojima se naaaajviše radujem.

Prvi u nizu je film Jadranka. Reč je dokumetnarno-biografskom filmu o Jadranki Stojaković, nedavno preminuloj pevačici. Od statusa pevačke zvezde preko izbegličkog statusa do bolesničke postelje, nema šanse da ovih 72 minuta ne budu 72 minuta čistih emocija. Biće to bittersweet iskustvo, već sada vidim, ali jedva čekam. ❤

Djeca. To je naslov drugog filma sa moje liste. Reč je o dugometražnom dokumentarnom filmu čija se radnja vezuje za sudbine četiri porodice koje su za vreme rata izgubile po troje dece. Ok, sad kad pogledam sadržaj, malo je morbidno da kažem da se ovoj projekciji radujem, ali svakako jedva čekam da pogledam. Ratovi su jedno veliko sranje (izvinite na izrazu), nadam se da delimo to mišljenje.

Ok, veselije teme!

Generacija 68. Treba li da kažem još nešto? 🙂 Pa svakako hoću, ali cenim da vam je iz naslova sve jasno. Ovaj film stiže nam iz Hrvatske i bavi se generacijom koja je imala želju da menja svet. Šta se desilo sa tim idealima, šta se desilo sa ljudima koji su te ideale gajili, pokušaćemo da saznamo u tih 85 minuta koliko traje film Nenada Puhovskog. Lična očekivanja: dobar soundtrack. 🙂

Duh Hane Arent! E tome se baš, baš, baš radujem! Hana je jedna od mojih omiljenih žena na ceeeelom svetu. A ja čak ni ne volim filozofiju! Ovaj izraelsko-kanadski film ponudiće nam Haninu životnu priču, jedva čekam da vidim kako je prikazana njena veza sa Hajdegerom. Nije da je to najbitniji deo njenog života, ali svakako jeste zanimljivo videti njihov lični odnos spram njihovih pogleda na svet. Literarna preporuka za one koji se zanimaju za Hanu i njen život i rad: Hannah Arendt, intelektualna biografija; Michelle-Irene Brundy.

I na kraju, ali ne i najmanje važan: Crnjanski. Sad, sam Crnjanski nije moj miljenik kad je reč o našoj književnosti, ali svakako jeste jedna od intrigantnih figura. Film je predstavljen kao prikaz preplitanje lične i nacionalne istorije, tako da bi trebalo bi da bude fino. Nadam se da će (bar) malo svetla biti bačeno na njegov boravak u Rimu i veze sa Musolinijem, ali ne očekujem previše. Svakako jedva čekam petak 13., ako ništa ono zbog opravdanja da mi je svaka informacija o Crnjanskom neophodna za ispit! 😀

♥

Ne znam zašto sam vam sve ovo ispričala ali ne može da škodi. A čim ne škodi, znači koristi. Nekome sam ukrala ovo.

Beldocs 2016 traje od 12 do 18. maja. Sve informacije o festivalu koje sam (svesno) propustila da vam kažem možete naći na njihovom sajtu: klik. Na sajtu je, naravno, i program, ponuda je, što se kaže, raznovrsna. Ako vas je nešto zainteresovalo dovoljno da ovaj festival udenete u svoje planove, recite mi dole u komentarima, pa ko zna, možda se na nekoj projekciji i vidimo! 🙂

Do sledećeg čitanja,

XOXO

P.S. Ako imate neke preporuke kad su dokumentarci u pitanju, komentari su tu da ih sa nama podelite. 🙂