Sad kad NE UMIREM, svet je pun mogućnosti

Nedelja, 2. maj, 23.35

Dragi dnevniče,

Pre nekih pola sata, završila sam treće čitanje knjige Ne umirem američke književnice En Bojer. Nakon toga sam se umila, oprala zube, namazala lice nekom kremom koja mi više ne odgovora, vratila se u sobu, koju već tačno mesec dana ne delim sa svojim četvornožnim cimerom i po prvi put u poslednjih nekoliko meseci poželela sam da nešto napišem. Kada sam prvi put otvorila memoarsku prozu En Bojer iskreno sam se oduševila, ali nisam očekivala da ću je čitati nekoliko puta. Mislila sam da će taj prvi put biti i jedini, ali onda je uleteo ludi mart i nisam imala vremena za pisanje pa sam čitala ponovo, čisto da martovska dešavanja ne pojedu ono o čemu Bojer piše. Planirala sam da sa sa prolećem i tekstom o En Bojer probudi i moj uspavani blog, ali april je počeo užasno i premda sam se i za tugu pripremala, nisam očekivala da me uhvati tako čvrsto, specijalno ne da mi donese i teret krivice jer hej, ja plačem za psom dok drugima, meni bliskim ljudima, umiru najdraži. I tako, dan po dan, umesto da bude lakše, postajalo je sve teže, čitanje je zamenilo zurenje u zid i kada bih osetila potrebu da pročitam ili pogledam nešto, prekidala bih posle nekoliko minuta ili strana, bez ideje o tome šta sam odgledala ili pročitala, premeštajući pseću ogrlicu iz džepa u džep pa ispod jastuka i tako u krug.

Tih dana, bookstagram je pisao o En Bojer i delio oduševljenje njenim delom (ovde je link do haštaga #neumirem). Koliko sam bila srećna zbog činjenice da se u knjiškoj zajednici govori o knjizi koja je stvarno dobra, toliko me je svaki novi prikaz gurao dalje od pisanja jer kad je tuga, tad ne vredim ničemu, pa ne umem ni da mislim ni da pišem a jedino o čemu mogu da razmišljam jeste šta bih ja mogla o knjizi da kažem a da to pre mene već neko nije spomenuo. I pustila sam da vreme ide, nosila svoj primerak u rancu, ali nisam ga vadila ni u busu i ni po povratku kući. Sve dok nisam počela da prilagođavam prostor životu bez cimera – u tumbanju svih knjiga i svezaka, izvukla sam i dnevničke zapise Suzan Sontag, kupljene u poslednjim danima prošle godine, na kvarno, da niko ne zna jer sam (kao) u procesu štednje. Prelistala sam je na brzinu pa mi je palo na pamet da pronađem odlomke koje je i En Bojer citirala na početku svoje knjige. I bi toga, ali behu dva i zapisa, kratka a lekovita, gotovo kao knjiga samopomoći u dve rečenice:

28. X 1972.

Nagon za samoodržanjem!

[Bez datuma, novembar]

Recikliranje vlastitog života pomoću knjiga.[1]

Fotografisala sam taj deo i zapisala prve redove o En Bojer, kojima, naravno, nisam bila zadovoljna, ali bio je to početak. Onda sam počela da čitam Orkanske visove, i to je išlo (i dalje ide) sporo, užasno sporo, ali je išlo, ali važnije od toga jeste to što sam kao bukmarker koristila list sa beleškicama o knjizi Ne umirem, kao podsetnik jer nisam odustala od ideje da se pokrenem, ako se ikada pokrenem, baš tom knjigom.

A onda se knjiga En Bojer ponovo našla pod svetlost internetskog reflektora, malo na Instagramu, malo u online magazinima i blogovima. Ono što je mene posadilo pred kompjuter jeste tekst moje (genijalne) prijateljice Jelene objavljen u magazinu Plezir (pročitajte ga ovde x), ali mnogo više od toga, to su učinile njene poruke i njeno neodustanje. I samo, u trenutku, uzela sam knjigu po treći put, vratila se na delove koji su mi bili važni, iščitala ih još jednom i dodatno je unakazila podvlačenjem i srcima, koje sam docrtavala do iznemoglosti. I shvatila sam, dok sam prala zube da je upravo to moj prvi i najveći utisak – nikada do sada nisam imala ovako intiman odnos sa nekom knjigom. Da, bilo je knjiga za koje sam poželela da sam ih napisala, jer su do tančina opisale ono što sanjam i što mi se dešava, i biće ih sigurno i u budućnosti, ali ovo je prvi put da sa nekom knjigom komuniciram ovako kao što sam to činila sa En Bojer. I ovo je sasvim sigurno knjiga koju nikome neću pozajmljivati jer je doživljavam kao neki dnevnik a svi znamo da nije lepo čitati tuđe dnevnike.

Moja omiljena fotka En Bojer, koju sam besramno ukrala sa ove stranice x i pročitajte ovaj zanimljivi intervju kad budete imali vremena. Autorka fotografije je Cara Lefebvre.

❤️

Sad kad smo završili sa dnevnikom jedne depresije, red je da kažemo nešto o knjizi. Ubrzo nakon 41. rođendana, En Bojer je otkrila kvržicu u dojci. Pesnikinja, profesorka, samohrana majka, uskoro dobija dijagnozu agresivnog kancera. I tu počinje knjiga Ne umrem, kako na koricama knjige stoji, razorno snažno memoarsko delo o preživljavanju i filozofski tekst napisan u slavu života, umetnosti i književnosti koji opstaju i kada su suočeni s ozbiljnom bolešću. To je knjiga o nezi i dobroti i istovremeno delo o okrutnosti sistema, zenemarivanju i knjiga o onome što nas povezuje i tera da se izolujemo. I to je ono što ćete od ove knjige dobiti, od reči do reči, bez preterivanja kakvog u tekstovima o knjigama zna da bude. En Bojer dokumetuje sopstveno iskustvo lečenja od invanzivnog kancera dojke da bi ga zatim iskoristila da ispriča univerzalnu priču o tome kako sistem i društvo tretiraju obolele, insistirajući na obelodanjivanju načina na koje kapitalizam, rasizam i mizoginija prožimaju sve sfere života i smrti.

Dok piše o (sopstvenoj) bolesti, Bojer se kontantno vraća na iskustva koja su pre nje proživele i u književnosti dokumentovale filozofkinje i književnice poput Suzan Sontag, Odri Lord, Šarlot Perkins Gilman, Keti Aker… Oslanjajući se na njihova pisanja o raku dojke, Bojer skicira matricu o zajedničkom iskustvu jer svaki novi tekst, koliko god bio poseban, u sebi sadrži narative prethodnica. I dok sama navodi da je ovo bolest koja ne poznaje pol, Bojer naglašava da žene nose najveći deo njegovih nedaća . Zapravo, pitanje pola je možda i jedina stvar u kojoj ne mogu da se složim sa nekim od tumačenja koja se mogu pronaći u našoj knjigoljubivoj zajednici jer iako je sasvim tačno da kapitalizam ne štedi ni muškarce, takođe je više nego jasno da rak dojke u tekstu En Bojer postaje sredstvo za osvetljavanje bolesti američkih društvenih i političkih struktura u poznom kapitalizmomu i da se diskriminacija van bolesničke postelje najviše vidi baš na ženama.

Jeste li, na primer, znali da je stopa smrtnosti veća ako je obolela žena neudata? Ili da trostruki negativni rak dojke u SAD najčešće pogađa afroamerikanke, koje takođe imaju nižu stopu postavljenih dijagnoza? Ako bismo uradili detaljnu statistiku za našu državu, pitam se kakvi bi rezultati bili? Koja je grupa sa najvišom stopom smrtnosti? Koja grupa ima najnižu stopu postavljenih dijagnoza? Možda je dovoljno da pročitamo komentare ispod vesti u kojima se žene pozivaju na besplatne skrininge koji svedoče o iskustvima žena iz cele Srbije koje navode da im termine zakazuju za tri do šest meseci. Ili da se prisetimo osmomartovske akcije Ne treba ruža, može ginekolog koju su Mladenovčanke pokrenule jer imaju samo dve lekarke a trebalo bi da ih bude najmanje pet (opširnije ovde x). Zaključci se, dakle, sami nameću.  

Ali da se vratimo mi na En Bojer. Kada mi se pružila prilika da pročitam ovu knjigu, privukla me je, jasno, tema, ali sva su se moja čitanja završavala i divljenjem formi u koju je En Bojer upakovala svoje delo. Umesto da sledi klimaktički luk otkrića, dijagnoze i lečenja (ili smrti), Ne umirem je knjiga sastavljena od grupisanih tema i/ili tragova misli: autorka razmišlja o drevnim inkubantima, koji su pokušavali da se izleče putem uputstava dobijenih u snovima, zatim postaje fascinirana obmanjivačima, koji koriste postojanje bolesti za sticanje koristi da bi na kraju istraživala manifestacije iscrpljenosti. Njena lična priča, klinički opisi njenog lečenja pojavljuju se svuda, ali oni nisu hronološki i odbijaju da budu koherenti, odražavajući fragmentiranu subjektivnost, koja, kako se čini, često dolazi sa lečenjem karcinoma.

Jezik je za En Bojer izuzetno važan, pa sam se i ja trudila da pratim njene korake i uzdržim se od prikazivanja raka kroz ratnu (ili sportsku, ko šta više voli) terminolgiju: borba, trijumf, poraz. I nekako mi se čini da to što vodi računa o svakoj reči dok u isto vreme u pačvork (je l imamo srpsku reč za pačvork) spaja pojave i zapise od antičke Grčke preko Džona Dona pa do Kleša i Doli Parton, čini da Ne umirem ne bude knjiga u kojoj su tuga i očaj dominantna osećanja. Kad malo bolje razmislim o tonu knjige i tome kako je žanrovski definisana, možda i ne bih koristila termin memoar, koliko bih je nazvala aktom pobune, spisom podstaknutim besom – protiv raka sigurno, ali i protiv kulture u kojoj smo odgajane i protiv sveta u kom živimo. I čini mi se zato da je svaki element njenog teksta zapravo traženje odgovora na pitanje šta reči mogu „učiniti“ za žive i umiruće, uz zaključak da je književnost, kao i umetnost uopšte, dužna da bude u službi sveta.

Sad kad ne umirem, svet je pun mogućnosti, kaže En Bojer pri kraju knjige i u toj rečenici, čini mi se definiše ton svog dela. Isprva mi činilo da u toj rečenici ima ironije, ali ona je zapravo kulminacija onoga što autorka oseća: utehe i ljutnje. Ne umirem jeste katalog svih laži koje govorimo pacijentinjama obolelim od raka doje, zbirka naših očekivanja i njihovih osećanja, album naše kolektivne nemoći. I dok pažljivo balansira autobiografiju i teorijske argumente, En Bojer zaista piše remek-delo beskompromisnih eseja, dokazujući da je moguće napisati književno delo, stilski besprekorno i na pravi način angažovano. I zato ova knjiga neće biti prijatna za čitanje, mada ćete je pročtiati brzo. I osetićete fizičku nelagodu i podelićete njen bes. Ostaje samo pitanje šta ćemo mi s tim besom uraditi. En Bojer je svoj posao obavila.

Dođoste do kraja! I hvala! I dalje imam mali problem da pohvatam svoje misli i spustim ih u neku smislenu celinu, pa se izvinjavam zbog toga. Ako ste skrolali do kraja samo da biste mi podigli čitanost, onda samo za vas specijalni sažetak: pročitajte En Bojer. Hvala na pažnji. ❤

❤️

P. S. Pre nego što sam sela i napisala ovaj tekst, pročitala sam neke od tekstova koji se o ovoj knjizi našli na internetu. Evo linkova, ako ste ih propustili:

Stsh’s Book Corner – Ne umirem

Pod staklenim zvonom – Ne umirem, En Bojer: blago od knjige za ostaviti u amanet budućoj deci

+ Jelena Gvozden za portal Ženska solidarnost – Razvezane ružičaste vrpce

Trudila sam se najviše što sam mogla da moj tekst liči na njihov, ako i uvidite kakvu sličnost, ona je nenamerna.

❤️


[1] Sontag, Suzan. 2019. Kao svestu upregnuta u telo: Dnevnici i beleške 1964-1980. Službeni glasnik: Beograd

Od Milice do Jelene preko Ljovisne i Duolinga

Moja prijateljica Milica i ja znamo se još iz obdaništa, bile smo u istoj grupici i nemam sećanje na taj period života a da ona nije njegov deo. Najživahnije je, naravno, ono kad su je deca zezala da je Romkinja a ja je branila opravdanjem da je samo pocrnela na Adi. Daaaaa, uvek sam bila Pčelica Maja.

Elem, rasle smo nas dve tako, spajale se i razdvajale, imale šačicu zajedničkih interesovanja i gomilu onih ekstremno suprotnih, ali to je, verovatno, bila i najbolja stvar našeg odnosa jer nismo vrtele iste priče koje su se pričale u školi. I dok sam ja fanatično pratila Čuvare plaže i Dosije X, Milica svoju sreću našla u latinoameričkim serijama. Toliko se uživela u iste da je jednom na pitanje čime planira da se bavi, odgovorila: biće upravnica železare – baš kao i Ljovisna, koju je tada gledala. I danas se smejemo kad se to pomene, mada sam se tada smejala samo ja. No, sedeći kod Milice danima i večerima, počela sam i ja da pratim prvo Ljovisnu, pa reprizu Kasandre (ta joj je i danas omiljena), pa onu sa tri Marije i Milagors, koja je išla na nekom opskurnom tv kanalu koji moja sobna antena, avaj, nije hvatala. Epizodu po epizodu, navukla sam se i ja na te limunadice jer jbg, utešno je znati da te posle svih sranja čeka srećan kraj uz amor de tu vida (možda baš tu leži moja očaranost treš literaturicom): jedne godine je poslednja epizoda Rosalinde pala baš na novogodišnje veče i Milici je, kao za inat, nestao Pink, pa je dotrčala do nas i onda smo obe vrištale na kraju a tek kad su se epizode Esmeralde pojavile u video klubu pa me je ganjala da uzmem i onda smo ridale obe da podu moje dnevne sobe, zajedno sa mojom mamo koja vam to nikad neće priznati. Ako vas neko pita, moja omiljena serija je i dalje Pravo na ljubav, i ne, nije me bio blam da odem u knjižaru i kupim roman izdanje, onomad kad je Narodna knjiga odlučila da štampa i Kasandru. Na mestu te knjižare je danas butik.

Ali čemu ovaj put niz Ulicu sećanja, pitate se? Pregurala sam nedavno pola godine na Duolingu i baš sam se zapitala što sam baš odabrala španski i kako to da još uvek nisam odustala. I setih se nešto tog Miličinog odgovora i pade mi na pamet da su mi te serije zapravo prvi susret sa španskim jezikom i da mi je, od celog tog perioda, ostalo samo interesovanje za taj jezik. Ovo o korenima ljubavi prema treš literaturi palo mi je na pamet baš u ovom trenutku, dok se trudim da od Milice i sećanja napravim jedan smislen tekst. I da, iskoristiću svoj internet kutak da malo izreklamiram jedan super online festival (mislim, festival je super a online nije jer fak ju, korono i fak ju tu, zumovi). Festival se zove Njena zemlja, trajaće dva dana a na kraju prvog, sa Zoranom Karapandžin, razgovaraću o zbrici priča Vašarski Mađioničar Jelene Lengold a povod je ni manje ni više nego prevod ove zbirke na španski jezik. Knjiga je objavljena u okviru veikog Štrikovog projekta Od šivaće mašine do Fejbuka: dva veka evropske ženske književnosti, koji je pordržala Kreativna Evropa. I da, tu je veza sa početnim redovima: od Milice do Jelene preko Ljovisne i Duolinga.

Ljubav ponekad ima ružno lice – nastavi Magda – ali je njena duša uvek u stanju savršenstva.

Kao što već verovatno znate, na domaću književnu scenu, Jelena Lengold stupila je kao pesnikinja. Njena poezija, ispevana i muškom i u ženskom rodu, ponudila je kritičkoj i čitalačkoj javnosti nove poglede na egzistencijalna preispitivanja lirskog subjekta u često neprijateljskoj svakodnevici. I ne samo to. Upravo zahvaljujući toj konstanti pisanja iz perspektive oba roda, pesme Jelene Lengold odisale su određenim plesom na granici ljubavi i erotizma, što je pesnikinju izdvojilo iz mase i ubrzo afirmisalo u jedno od vodećih imena novije srpske poezije. Prelaz u polje proze desio se sredinom burnih devedesetih: objavljuje najpre zbirku Pokisli lavovi (1994), a zatim i zbirku pod nazivom Lift (1999). Nakon romana Baltimor, objavljenog 2003, Lengold se vraća pričama i pet godina kasnije objavljuje zbirku priča pod nazivom Vašarski mađioničar. Mađioničar je autorki doneo i mnoge nagrade a baš Evropska nagrada za književnost omogućila je da se naša, uslovno rečeno mala književna scena, probije i među one, uslovno rečeno, velike.

Zbirka Vašarski mađioničar sastoji se od trinaest priča koje progovaraju najpre o ljubavnim odnosima, o žudnji i erotici. Paralelno sa tom tematskom linijom, javljaju se i problemi straha, svakodnevice, besmisla i smrti. Iako nam je u zbirci predstavljena galerija junaka, pažljivo posmatrano sve priče zajedno mogle bi biti čitane kao svojevrsni roman o pojedincu i njegovoj suštinskoj izdvojenosti iz sveta i borbi da se ta izdvojenost savlada i prevaziđe. Ali nije u pitanju bilo koji pojedinac. Ovih trinaest priča tematski povezuje žena, odnosno životi zrelih žena čak i onda kada izgleda da je muškarac centar pripovedanja. U srpskoj prozi svakako postoje dela u kojima se mogu čitati sukobi i prožimanja različitih aspekata ženskosti. Generalno gledano, proza Jelene Lengold otvara pitanja poput pozicije žene, kako u literarnom, tako i u stvarnom životu. Autorka analizira svaku sliku žene, u svim njenim životnim dobima i situacijama, ali je analiza uvek najuspelija kada se žena nađe u situaciji gde su starost i smrt bitni faktori njenog (rodnog) identitata.

Priče tako postaju jedan oblik studije života posle ljubavi. Život posle ljubavi ne znači nužno da život bez nje, već prosto aludira na to da je ta energija preoblikovana u jedan novi oblik, drugačiji kvalitet koji je sada obogaćen sposobnošću da se, zahvaljujući životnom iskustvu, u sopstvo gleda iz jedne nove, pomalo ironijske perspektive.


U pričama Jelene Lengold prisutan je fenomen izobličene ljudskosti i on je pred čitaoce vrlo pažljivo postavljen. On se uobličava u odnosu na Drugog, s tim što je svaki odnos te vrste na nekin način van onoga što bi se moglo nazvati normalnost i u odnosu na sredinu koja junake podstiče na konstantna promišljanja sveta oko sebe, ali i sveta u sebi što ih vraća na početak, odnosno vraća ih do istog osećanja usamljenosti od koje su pokušali da pobegnu. Svaka situacija u kojoj su junaci prikazani zapravo je ona koja ometa njihovo uobičajno funkcionisanje, ona u kojoj se iz nekog razloga ne snalaze najbolje, ona koja ih tera na potragu za drugim putem do zaslužene sreće (čije se shvatanje, kao i u životu, razlikuje od junaka do junaka). Ipak, junaci nikada ne stižu do sreće kao konačnog ishodišta jer sreća nije njihovo prirodno stanje. U tom kolebanju između želja i mogućnosti, subjekat prestaje da se oseća kao deo zajednice, u nemogućnosti je da komunicira i sa drugima, ali i sa samim sobom, te je tako osećanje straha i javljanje bolnih osećanja nemonovno.

Vašarski mađioničar u španskom ruhu.

Kao što možemo da vidimo na primeru priče To sam mogla biti ja, osećanje straha koje se pojavljuje kod junaka nije strah pred nečim što bi moglo da nestane ili što bi ugrozilo fizičko postojanje bića. Strah se javlja nakon promišljanja i pokušaja da se razišljanjem (koje, opet, čini da se strah konstanto gomila) stigne do nekog novog iskustva za koje se već unapred zna da neće biti prijatno, ali je neophodno za samo postojanje junaka. Ta potraga za iskustvom i reakcija bića podjednako i na potragu i na cilj, autorkin je način nijansiranja duše pojedinca i njegovog/njenog potvrđivanja kroz to neprekidno samoispitivanje:

… Jer, šta bi tom putovanju dalo smisao, ako ne strah?
Mi, zapravo, nikad ne znamo tačno u šta će se, od svih onih želja i strahova, izroditi naš život. Mene je, recimo, uglavnom vodila stihija. Stihija i slučaj. Stihija, slučaj i udes. …

Doživljaj straha tako postaje mogućnost da čovek spozna sebe samog kroz stalnu borbu protiv straha i stalno vraćanje istom:
… I onda se ta tri-četiri sata posvećujem svom strahu . …

U pričama koje tematizuju seksualnost, ona se uvek uspostavlja prema Drugome, čak i ako je to Drugo odsutno, kao što je to slučaj u priči Vašarski mađioničar, gde se subjekat definiše upravo preko čina vođenja ljubavi. Time se pitanje seksualnosti podiže na jedan novi nivo jer se ona koristi kao sredstvo nesvesnog oslobađanja čoveka od trauma i frustracija. Strast se do te mere pojačava da nije dovoljno samo biti sa nekim, već se mora i biti (taj) neko, postati (taj) neko. Tu potrebu da se kroz određeni čin preuzme deo Drugog možemo protumačiti kao uzajamno uzimanje i davanje, kao pokušaj da se jedno biće potvrdi kroz drugo. Priče Jelene Lengold jesu književnost prekoračenja, budući da u njima, autorka kreira književnost koja prevazilazi sve tabue, književnost koja govori otvoreno i strasno.

Iskustva opisana u ovoj zbirci, univerzalna su i prepoznatljiva i zašto je onda ne bismo pustile da progovori sa čitateljskom publikom i na španskom govornom području? Ali kome poveriti onaj težak zadatak posredovanja u susretu dva jezika i dve kulture?

Izdavačka kuća Štrik, koja je ovu knjigu objavila u okviru projekta Od šivaće mašine do Fejbuka: dva veka evropske ženske književnosti, koji je pordržala Kreativna Evropa, poverila je posao prevodilačkom (i supružničkom) paru: Luisi Fernandi Garido Ramos i Tihomiru Pišteleku.

Luisa Fernanda Garrido Ramos rođena je u Madridu, diplomirala je geografija i istorija na Autonomnom univerzitetu u Madridu. Stručnjakinja je za Srednjovekovnu istoriju Balkana, i diplomirala je hrvatski i srpski jezik i jugoslavenske književnosti na Zagrebačkom univerzitetu (1988). U oktobru 2005. godine imenovana je za direktoricu Instituta Servantes u Sofiji, od 2009. do 2014. bila je direktorica Instituta Servantes u Amanu, od 2014. do 2017. godine upravljala je Institutom Servantes u Tunisu, a od septembra 2017. godine vodi Institut Servantes u Pragu. U novembru 2005. godine dodeljena joj je Nacionalna prevodilačka nagrada za prevod sa srpskog na španski romana Aleksandra Tišme Kapo. Aktivna je članica Strukovnog udruženja pisaca – Autonomni odsek prevodilaca.

Tihomir Pištelek studirao je germanistiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od 1989. godine živi u Španiji, gde radi kao učitelj nemačkog jezika i književni prevodilac. Osim toga je prevodilac raznih članaka i tehničkih tekstova, a radio je i kao simultani i konzekutivni prevodilac u raznim institucijama i tvrtkama, te kao lektor raznih izdavačkih kuća. Učestvovao je kao predavač na raznim seminarima, kongresima i okruglim stolovima vezanim uz slavenski kulturni krug i prevođenje. Supružnici Luisa Fernanda Garrido Ramos i Tihomir Pištelek dosad su zajedno preveli oko pedesetak naslova. Preveli su, između ostalog, i dela Iva Andrića, Danila Kiša, Predraga Matvejevića, Miljenka Jergovića, Aleksandra Tišme, Miroslava Krleže, Dubravke Ugresić i mnogih drugih.

❤️

Na Njenoj zemlji biće još mnogo zanimljivi(ji)h razgovora pored ovog pomenutog. Uključiće se Dorte Nors iz Danske, Svetlana Slapšak (fangirling level max) i Asja Bakić, koju ❤ još od pronalaska Muf-a. Pričaće se i o romanu Lizuška, 11 godina – instagrami lajks dis a moje milo lice videćete i u ulozi moderatorke u predstavljanju knjige Zelene voćke, poljske književnice Violete Greg. Dakle, vidimo se putem youtube-a – jer će 19. i 20. marta sva kul ekipa biti tamo i to u periodu do 17 do 20 časova.

#čitajmožene2021

Oprosti mi, internet publiko, ali slagala sam.

Rekoh javno u Delfi kutku da nemam ama baš nikakve planove za čitanje, i nisam ih imala do juče. A onda objaviše uži spisak knjiga za NIN-ovu nagradu i ja dobih inspiraciju da izazov #čitajmožene2021 shvatim ozbiljno a ne kao nešto što bih usput radila, kako sam prvobitno planirala.

U slučaju da ne pratite knjišku scenu u Srbisatnu, januar je mesec u kom se sagledava naša mala književna scena, pravi se presek i bira se najbolji od najboljih romana objavljenih u prethodnoj godini. Do proglašenja imamo još nekih desetak dana, ali evo ja odmah mogu da vam kažem da će nagradu odneti muškarac. Kako znam? Pa evo ovako: od 17 izabranih dela samo je jedno je napisala žena.

Znam da će mnogi reći da nema veza ko je napisao knjigu ako je knjiga dobra. Ali evo pitanja za razmišljanje: da li je moguće da je baš 16 muškaraca napisalo roman dostojan užeg kruga a da je to učinila samo jedna žena? Pa dobro, kazaćete, možda se tako zalomilo. Ali ja ću vam onda pokazati tri prethodna uža izbora u kojima su opet dominantni muškarci. A mislim da možemo da se složimo da se neće baš svake godine zalomiti. I nije da nema mogućnosti izbora: stiglo je 212 prijava. Istina je da, što bi rekla moja drugarica Aleksandra, svako može da pošalje svoj roman, pa nek je i polupismen, ali stoji da ne postoji nikakva prepreka da svako ko je pismen pošalje svoje delo pred cenjeni žiri. Onda pogledajmo i taj famozni žiri, u kom IZNENAĐENJE takođe dominiraju muškarci. Članovi žirija se menjaju u određenom vremenskom intervalu i samim tim se menjaju kriterijumi po kojima će te knjige birati, ali ono što ne menjaju jeste konstantno zanemarivanje autorki. Žene, kao što znamo, čine, ako ne i veći deo, onda svakako polovinu čitalačke publike, ali dominantna matrica i dalje misli da ipak treba da se više o muškim iskustvima nego o onim sa kojima zapravo možemo da se poistovetimo – moje oči imaju oči koje kolutaju očima.

Dobra vest je da postoje čitateljke koje pronalaze način da uzvrate udarac. Pojavio se Instagram profil Čitajmo žene a na njemu je nastao i izazov čija je ideja popularizacija ženskog književnog stvaralaštva. A gde su žene i Instagram, tu sam, razume se, i ja. Izazov ima 18 zadataka osmišljenih tako da obuhvate različite žanrove i teme, ali zahteva i čitanje autorki sa područja koje ne spadaju u najdominantnije nacionalne književnosti.

  • Roman o ženskom prijateljstvu: Sula – Toni Morison i Božanstvene tajne Rebeke Vels, zato što mi je to nekad bio omiljeni roman pa me zanima šta ću sad da mislim o njemu.
  • Autorka sa prostora nekadašnje Jugoslavije – ovde imam tri autorke u opticaju: Slavenka Drakulić – Nevidljiva žena; Daša Drndić – April u Berlinu i Ivana Bodrožić – Sinovi, kćeri.
  • Knjiga poezije: Milica Bešić – Neuporediva zemlja
  • Afrička književnica – Čimamanda je siguran izbor, ali mislim da ću prvo da probam i pronađem roman Efuru, koji je napisala književnica Flora Nwapa, za koju sam pročitala da je začetnica afričke moderne književnosti.
  • Memoar ili biografijaMoje mačkoljubive priče – Svetlana Slapšak, objaviće Štrik u februaru.
  • Roman čija je protagonistkinja starija od 50 godina: All Passion Spent – Vita Sackville-West
  • Roman čija se radnja odvija na 2 kontinenta: neka za sada bude Zaboravljeni vrt Kejt Morton. Odavno baš želim da pročitam ovaj roman a deluje kao da se radnja dešava u Evropi i Australiji.
  • Roman o hrani/kulinarstvu: Kao voda za čokoladu Laure Eskivel. Verovatno.
  • Triler ili detektivska priča: ovo sam već rešila: Odmazda – Irsa Sigurdardotir, ali ću pročitati i Srebrni put – Stine Džekson
  • Zbirka kratkih priča autorke iz Azije: ovo moram da istražim još malo.
  • Književnica koja je dobila Nobelovu nagradu: Sigrid Unset/Selme Lagerlef
  • Debitantski roman objavljen u 2020. će biti Hostel Kalifornija – Zvonka Gazivoda, inače jedina žena u ovom užem izboru. Tehnički, ovo nije njena prva knjiga, ali jeste prvi roman, tako da eto, malo varam. Ali možda dohvatim i roman My dark Vanessa.
  • Latinoamericka autorka: Klaris Lispektor, o delu ćemo odlučiti kasnije.
  • Roman naučne fantastike: Red Clocks – Leni Zumas. Imam audio knjigu godinama i nikako da je odslušam, pa evo prilike.
  • Knjiga vaše omiljene autorke: e sad, kako odabrati?! Čitaću Virdžiniju Vulf jer to uvek radim u januaru i još ću pročitati novu knjigu Lane Bastašić, zbirku priča Mliječni zubi.
  • Roman duži od 400 strana: Danijel Deronda – Džordž Eliot, ali i Hari Poter i relikvije smrti, jer kad dođu dani da se pravim mrtva, jedino mi Hari Poter pomaže da preživim. (dobro, pomaže mi i Lepa Brena)
  • Roman ili knjiga o ekologiji: Maja Lunde – Plavetnilo. Tehinčki, ovu sam knjigu već pročitala, ali moraću da joj se vratim jer želim da napišem jedan tekstić o istoj jer je odlična, ODLIČNA.
  • Roman sa kvir protagonistima: Salt Fish Girl – Larissa Lai. Potpuni random izbor, google predložio.

Eto tako. 🙂 Ako ste rade da nam se pridružite, postoji i Goodreads grupa (x) pa izvolte u salonu. Ja se baš radujem da vidim koje ste autorke vi odabrale, možda mi i promenite listu. ❤

#čitajmožene2021

Dodatak:

Katarina se pridružila događaju, njen izbor je ovde x – veri najs, veri najs. ❤

Coronavirus Book Tag

17. mart 2020.

Samoizolacija, drugi dan

Dragi internete,

Petak nam je bio poslednji dan u kancelariji. Iskreno da ti kažem, veći deo dana sprdale smo se na račun korone, mene uhvatila neka kijavica još u Novom Sadu pa je bilo ha ha hi hi, šta si iz Novog Sada donela, osim knjiga. A onda, kad smo oko 22 h krenule da zatvaramo kancelariju, postalo je nekako jezivo a bogume i tužno specijalno dok sam oravila zalihe vode svojim bambusima i dok sam Živku sam vraćala na policu pošto sam mislila da ćemo se za koji dan vratiti u kancelariju. Sad kad vidim da ipak nećemo, nadam se da je Žile dobro i će bambusi izdražti, trebalo je da ih ponesem.

Trebalo bi da radimo od kuće, ali nam se nešto ne da. Danas smo podelile radne zadatke i bile u fazonu ali, opušteno – ima vremena. Jer jbg, vremena stvarno ima. I sad ja, koja sve radim u poslednjem trenutku, zapravo jedva čekam da dođe moj deo zadatka jer evo drugi je dan samoizolacije i ja sam u fazonu da sam se naspavala i sad mogu da se vratim normalnom životu. KORONO, FAK JU, POBEDIĆEMO!

Ali nismo se okupili ovde da bih ja patetisala o novonastaloj situaciji. Ovde smo jer sam u cilju kvalitetnog trošenja slobodnog mi vremena, odlučila da napravim seriju dnevničkih unosa, pošto utiske o knjigama, serijama i filmovima treba negde smestiti. Serijal započinjemo Coronavirus book tagom, koji je osmislila Katarina sa bloga Prerazmišljavanje, javljajući se sa youtube kanala Knjigoložnica. Originalni video vam ostavljam ovde (x) a poenta je u tome da svaki od simptoma ove napasti prebacimo u književni svet i pronađemo naslove koji bi odgovarali jednom od šest navedenih pokazatelja bolesti. Moj najveći problem bilo je ograničavanje na samo jedan naslov, ali ni to nije ništa u poređenju s mukom koju vodim kad je pipanje lica u pitnaju.

Počnimo!

1. Groznica: Knjiga koju iščekujete: E sad, tu je jedna nedoumica koju sam imala, da li se misli na knjigu koju jedva čekam da objave ili koju jedva čekam da pročitam. Zato sam odlučila da varam i odgovorim na obe mogućnosti.

Knjiga koju iščekujem u smislu izlaženja jeste Plavetnilo norveške autorke Maje Lunde, u izdanju izdavačke kuće Odiseja. Reč je o drugoj knjizi u takozvanom Klimatskom triptihu, prva je, naravno, Istorija pčela, koja mi se baš dopala i kojoj će biti posvećen jedan od unosa. Plavetnilo je, koliko sam shvatila, roman koji čine dve priče, smeštene u 2017. i 2041. godinu, koje se bave i porodičnim odnosima i vezama, ali imaju, kao i Pčele, ekološku temu, ovaj put vezanu za okeane.

Knjiga koju iščekujem u smislu svrtela sam se i sad ću da je pročitam jeste čuvena Alijas Grejs još čuvenije Margaret Atvud. Za sve je kriv Stašoni, stari drug (x), koja mi već mesecima, ako ne i godinama, govori kako bi valjalo da pročitam i ja svaki put hoću, jer stvarno hoću, al eto nikako da je se dokopam. E onda smo pred samoizolaciju majka i ja krenule u potragu za sapunom i hranom za džukelče, pa samo usput svratile da vidimo neke knjige, mislim kad smo već tu. I kad smo već obišle knjižaru, red je i da ne izađmo praznih ruku, pa sam ja izašla sa, pogađate, Alijas Grejs. Da već nisam načela Svedočanstva, može biti da bih sada nju završavala, ali dobro, duga je samoizolacija.

2. Kašalj: Knjiga koju ste najduže čitali

Prvo što mi pada na pamet jesu Avanture nevaljale devojčice. Trenutno se spremam se da započnem ponovno čitanje zbog Brana’s book club-a, nosam je po kući, ali nikako da započnem baš zbog toga što sam je prvi put mučila gotovo mesec dana i kada sam došla do kraja, gotovo mi je laknulo, jer sam tada bila u fazonu da ne ostavljam knjige nedovršenim. #danakneiskustvu Sećam se i koliko sam bila srećna kada sam je pronašla jer sam je poprilično dugo tražila i koliko me je sadržaj razočarao. Apsolutno mi ništa nije leglo, ni tema, ni junaci, ni stil… Posle mene se razočarao drug otac, a drugarice majka i sestra su batalile na polovini čitanja. Ljosa definitivno nije zainteresovao naš mali kolektiv, ali ne odbijam mogućnost promene mišljenja nakon drugog čitanja.

3. Otežano disanje: Knjiga koja vas je ostavila bez daha

E ovde sam baš razmišljala koji bi moj izbor bio i kada sam svela na dva naslova, shvatila sam da su me i jedna i druga knjiga ostavile bez daha a bogume su mi i slomile srce tako da sam iskoristila i jednu i drugu knjigu. Ona koja me je ostavila bez daha jeste roman Saše Stanišića Kako vojnik popravlja gramofon. Prvo moram da kažem da sam ovaj roman poprilično dugo izbegavala jer mi naslov i korice nisu baš delovale ubedljivo. Znam, površna sam, ali ko prizna… Zašto sam je pokupila iz biblioteke, ne znam da vam kažem, ali jednog dana ipak jesam, i oh, bogo moj. Kad sam jednom počela čitanje, nisam prestala dok nisam došla do kraja. Ako je još uvek niste čitale/čitali – potražite je čim pre. Stvarno će vas ostaviti bez daha i to ne jednom, a srce će vam biti slomljeno na milion različitih načina.

4. Bol u grudima: Knjiga koja vam je slomila srce

Izuzetno glasno i neverovano blizu Džonatan Safran For. Mislim… Prošle godine, na sajmu u Novom Sadu, radila sam i na štandu Geopoetike. Drugog dana sajma, došao je jedan gospodin po knjigu za svoju unuku, ako mogu nešto da mu preporučim. Naravno, ja iskuliram sve Murakamije i Pamuke i izvučem priču o Oskaru. Nećka se gospodin, kaže nije siguran, a ja znam, znam, sigurno znam da je knjiga dobra, kome god sam je kupila za rođendan, svi su me psovali jer su proplakali pola romana i kažem ja njemu: evo ovako, uzmite je vi sada, neka ona proba. Mi smo tu još pet dana, pa ako joj se ne svidi, dođite da Vam vratim novac ili da uzmete neku drugu knjigu. Vraća se čovek sutra ujutru i donosi mi čokoladu, kaže njegova supruga je prva uzela da čita, nije stala celu noć, sigurno će se i unuci dopasti. Dakle, pročitajte je. Čokoladu možete da mi kupite kad se završi vanredno sranje. ❤

5. Dezorijentisanost: Knjiga koju niste razumeli: 

E ovo je bilo baš teško pitanje. Najpre sam pomislila da stavim Pavića, jer šta god sam probala, ništa nisam razumela. Ipak, odlučila sam se za jedan fenomen na mojim policama: roman Kosomos poljskog pisca Vitolda Gromboviča. Kosomos je fenomen zbog toga što mi se roman u suštini dopao, ali da me pitate o čemu je – ne bih znala da vam kažem. ¯\_(ツ)_/¯

6. Modre usne: Knjiga koju ne preporučujete

E ovde je bilo tooooooooliko kandidata, ne znam koga bih pre. Ipak, odlučila sam se za profesora Vladušića i njegov epik fejl Mi, izbrisani. Ovaj veliki književni mislilac, kako onomad reče jedna devojka, hteo je da napiše prvi srpski sajber roman, ali ljudi, to je jedna gomila splačina na 297 strana, u kojoj su žene ili plastične sponzoruše, koje nemaju ni stida ni srama, ili su mrtve, jbg. A i te mrtve su same krive što su mrtve. Jedan klasičan primer mizoginije u savremenoj srpskoj književnosti, koji se, zašto i to ne napomenuti, najpre našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu (koju autor sada bojkotuje, plakyy) da bi kasnije bio nagrađen Mešom Selimovićem. Emoji koji povraća. 

Eto, mile moji i mili moji, to bi bio moj izbor knjiga koji prate simptome ovog govneta od virusa. Bilo bi fino ako bi neko od vas nastavio ovaj tag, u formi koja vam odgovara, razume se. Ako vam je nešto od ovog već stiglo do vas, mislim na knjige, ne na simptome pu pu pu, javite mi svoje utiske. I molim vas, sedite kod kuće, perite ruke, održavajte imunitet vitaminima i čitajte samo dobre knjige. ❤

 

Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: epizoda Novi Sad

Sezona sajmova knjiga, drugarice i drugovi, zvanično je počela, barem kad sam ja u pitanju. Novosadski sajam knjiga trajao je od 3. do 9. marta i, naravno, osim što sam na istom radila, takođe sam obogatila svoj budući legat za malo više od nekoliko novih naslova.

Ali, kao što ste već navikli, pre nego što nabrojim gde su sve moji novci otišli, slede generalni utisci o sajmu. Ovo je drugi put da sam pohodila ovaj događaja i iskreno, i dalje me mala posećenost začuđuje. Ulaz je besplatan, lokacija je solidno povezana sa ostalim delovima grada, knjiga ima, popusti su manje više ok – šta stanovnike Srpske Atine sprečava da dođu, evo ne znam bogume. Ok, nije veliki kao sajam u Beogradu, al stvarno nije ni za baciti. Popusti su se uglavnom kretali oko 30% što je kao kad naručujete preko sajtova, ali pošto ne plaćate poštarinu, realno se isplati. Najveći štand, naravno, bio je štand Pokrajinske vlade, što je čisto gubljenje prostora, ali dobro, bar nije bilo Šešelja.

Ono što mi se nikako ne sviđa, a to sam i napisala u nekoj anketi koju su nam tamo dali, jeste što mi se čini da se organizacijom programa ne bave baš ozbiljno. Sadržaja ima, trude se da bude što raznovrsniji i u tom smislu su, u odnosu na prošlu godinu, baš napredovali. Ali, dešava se da bude sadržaja koji se u isto vreme održavaju na različitim mestima, pa jedni pokušavaju da nadglasaju druge, i onda i Krajišnici zapevaju a Rusi zasviraju i ode mozak. Malo komunikacije tokom planiranja nije na odmet, razmislite o opciji da nekoga i odbijete zbog manjka prostora jer ljudi koji na sajmu rade od 9 do 19 časova stvarno ne moraju da budu izloženi tolikoj kakofoniji.

Srela sam Trejsi Ševalje! Nije mi potpisala knjigu jer sam htela baš da mi potpiše Pale anđele, koje opet nisam imala gde da kupim, pa sam joj samo rekla I’m such a huge fan of your work, The Fallen Angels might be one of my favorite books of all time. Rekla je Oh that’s so sweet, thank you very much. Posle sam se malo smorila kad sam čula da joj je omiljena knjiga u detinjstvu bila Mala kuća u preriji, meni je više delovala kao neko ko bi čitao neke detetktivske avanture, ali šta da se radi… Takođe sam videla moju najdražu Jelenu Bačić Alimpić, koja je sama nosila svoje knjige, moliću lepo. #diva I Mirjana Bobić Mojsilović me je pitala gde je štand Lagune. Bazdulja sam, faljena Marija, propustila. 🙄

A sad ono zbog čega smo se ovde i okupili: knjige! Možda sam opet preterala, mada majka kaže da je očekivala da ću dovući više knjiga. A ako majka aminuje, onda je valjda ok. Uglavnom sam dovlačila sa štanda SVAKA KNJIGA 100 DINARA, koji je najbolja stvar na tom sajmu. Dopunjuju redovno, ima svega i svačega, pa ako imate vremena za biranje, stvarno možete da nađete sjajne knjige u odličnom stanju. Dobila sam i poklone, jer sam pre svega jedno šaramantno biće a i dobar sam čovek. Imam i nov ceger i gomilicu bedževa a morala sam da kupim i patike jer je kiša iznenadila i mene i moje platnene patike, ali to je tema za neki drugi post. Evo šta sam pazarila i šta planiram s tim knjigama.

20200310_181401.jpg

Prva knjiga koju sam ščepala čini mi se u prvom radnom satu jesu Svedočanstva Margaret Atvud. Kontam da ovo ne moram da objašnjavam, samo ću reći da joj se jako radujem i ako me posluži sreća, sledećeg vikenda sam nedostupna. Znam da možda ne bi trebalo da budem ovako uzbuđena i da imam OVOLIKA očekivanja, ali prosto ne mogu da se suzdržim. Iskreno se ne sećam kada sam neku knjigu ovako iščekivala i da nemam ovoliko obaveza koliko imam, odavno bih je pročitala englesko izdanje.

Takođe, mislim da je super stvar što sva izdanja imaju iste korice – simbolika je prejeziva. Bar u mom tumačenju.

U svojoj prvoj, i ispostaviće se, jedinoj pravoj poseti SVAKA KNJIGA 100 DINARA štandu, iskopala sam divne, divne naslove.

Pre svega i pre svih, tu je roman Pada Avala Biljane Jovanović, koji imam u onom Lomovom izdanju, ali u ovo izdanje iz 1981. sam zaljubljena pa kad sam ga videla, odmah sam ga zgrabila i pomislila: nikad te nitko neće voljet ko ja. ❤ Nisam još taj stih ni završila, moje oko sokolovo spazilo je roman Pomorandže nisu jedino voće Dženet Vinterson. Može, hvala. Idemo dalje!

Dobar dan, tugo Fransoaz Sagan. Fun fact, dok Željko pola-čovek-pola-osmi-mart-sad-je-deda-mraz-zaposlen-u-pošti Samardžić nije snimio istoimenu pesmu, ja nisam ni znala da postoji roman, neko od mojih je prokomentarisao. I naravno, uzela sam iz biblioteke jer sam mislila da je pesma inspirisana pričom iz romana. Imala sam jedanaest godina, oh ta naivna mladost. Elem, od tada do sada, roman sam pročitala nekoliko puta i volim ga toliko da se molim Univerzumu da Laguna ne odabere neku treš naslovnicu za ovo izdanje koje spremaju i da prevod bude valjan. U slučaju da ipak omaše, imam ovo svoje novo a staro, fino, zagrebačko izdanje. ❤ Pročitaću ga ponovo ovog leta, Sagan se najlepše čita leti i u ranu jesen, verujte mi na reč.

Sledeći naslov koji sam iskopala jesu Izabarana pisma gospođe De Sevinje. O pomenutoj do tada nisam ništa znala, ali su pisma uvek zanimljiva za čitanje, plus kažu da su i dalje aktuelna, pa rekoh što da ne, bolje knjiga nego čokolada. I kupim ja ta pisma, dođem kući i dok sam čekala večeru izguglah gospođu i bogume, obećavaju ta pisma. Posvetićemo im se tokom novembra, kada tradicionalno čitamo samo dela koja nisu fickija.

Ako me pratite na Instagramu, sigurno ste primetile/i niz storija vezanih za izdavačku kuću Paideia. Uprkos popularnom mišljenju, nije reč o sprdnji, ljudi nisu poslali knjige a plakat je ostao na štandu pa kad je postalo izvesno da ih uopšte neće ni biti na sajmu, kolege su počele da ostaljaju odabrane naslove. Nastao je mali književni performans pod nazivom Paideia je prisutna, na koju su ljudi na sajmu baš fino reagovali i većina knjiga koja se našla na plakatu je uspešno udomljena. ❤ I ja sam se vratila kući sa jednim njihovim izdanjem, doduše nije bio na plakatu već na gomili sa ostalim knjigama za 100 dindži, ali eto, Paideia je prisutna i ovde. Deo legata posao je roman Uniženje Filipa Rota. Rot mi je na listi još od onomad kad sam videla da ga preporučuje dražesni mi Dejvid Duhovni (trenutno manje dražesan nego ranije, ali to je tema za drugi post) pa sam pokupila ovaj ispitam teren.

U tom pohodu na dobre a jeftine knjige, iskopala sam i roman Čuda Antihrista švedske nobelovke Selme Lagerlef. Iz nekog neobjašnjivog razloga, imam potrebu da skupim sva njena dela pa sam tako u jednom vraćanju sa piš pauze iskopala i roman Gesta Berling. Veoma sam srećna zbog toga. ❤

Pre nekih mesec dana, zahvaljujući miloj mi i dragoj Katarini, licu iza bloga Totally Random & Co. u moj legat je stiglo i delo Sinovi i ljubavnici koje potpisuje čuveni D. H. Lorens. Naslućujem da je motivacija za slanje bila jedna super blamantna konverzacija koju smo vodile, u kojoj sam ja ispala neopisiva ćurka, ali kako se poklonu u motiv slanja ne gleda, jako sam zahvalna i uskoro ću uzvratiti istom merom. ❤ E sad, dok sam vršljala po blagu SVAKA KNJIGA 100 DINARA štanda, spazila sam i Pingvinovo izdanje ovog romana, izgledalo je tako tužno u toj gomili i pošto sam meka srca… Dobro, bar leba ne traži. I jako je lepo, vidi se da je čitano i tako… Jadniče.

Kupila sam i dobitnika NIN-ove nagrade, roman Pas i kontrabas Saše Ilića. Znam, zašto bih vukla iz Novog Sada kad sam mogla to da kupim i u Beogradu? Zato što je bila 300 din jeftinija a 300 din su 3 knjige na mom omiljenom štandu. Deda me je zvao Lazar Paču, jasno vam je zbog čega… U svakom slučaju, užasno se radujem! Trudim se da mi očekivanja ne budu prevelika, ali sam toliko uzbuđena da bih kao Kermit mahala rukama. Jedino mislim da je ovaj momenat naglašavanja da je reč o romanu dobitniku mogao biti malo suptilniji, ali dobro, moj osećaj za estetiku jeste malo pomeren.

20200310_181449.jpg

Kod komšija iz Geopoetike sam pazarila još jedno izdanje iz edicije Mitovi. Reč je o romanu Lavlji med, u čijoj je osnovi legenda o Samsonu. Autor je David Grosman i to je peti naslov koji imam. Još toliko i edicija je kompletirina. ✔️

Dobila sam i jedan poklončić: roman Sva je priroda divlja i surova Ivančice Đerić. O tom romanu sam već pisala (x) i realno mi nije bio potreban, ali je bio u škart kutiji i htela sam da mu produžim život i pošto sam bila tako srećna kad sam ga u toj kutiji spazila, komšije su bile u fazonu samo nosi. Velko fala. ❤

Moja sestra od tetke, inače totalna kralj’ca, zamolila me je da pazarim strip Čuvari Luvra. I odem ja tako na štandić i tako gledam malo stripove i pomislim da bih možda i ja mogla da kupim sebi neki jer su svi baš lepi. Molim da ne ulazimo u to zašto biram stripove po tome da li su mi lepi ili ne. Izbor je pao na Buđenje. Reč je o stripovanoj (valjda se tako kaže, please don’t hate me) zbirci priča u kojoj je učestvovalo jedanaest autorki iz regiona. Čula sam baš lepe stvari o ovom projektu tako da jeeeeej, nisam donela kući samo romane!

U istoj škart kutiji u kojoj sam spazila Ivančicu, našao se i roman Queer Vilijama S. Barouza, pa sam i njega lepo udomila, osećam se kao Džozefina Bejker, samo što ne skupljam decu nego knjige. ¯\_(ツ)_/¯

20200310_182152.jpg

Negde na pola sajma, posle najmanje 10 splačinastih kafi iz kojekavih aparata, skontam da na kraju izložbenog dela Zenit knjižara prodaje i normalnu, domaću, tursku kafu. Jes malo preterano 100 dindži za pola šolje, ali dobro, ovce su za šišanje pa sam tako i ja stala u red. I dok sam čekala da je Uvek Smrknuti Dečko zakuva, primetim na štandu pored knjigu dizajnera Slavimira Futra pod nazivom Devet. Merkam ja tu knjigu odavno, specijalno od epizode podkasta Zadovoljstvo u tekstu (x), ali sam uvek terala novce na neku drugu stranu. Na sajmu mu je cena bila gotovo u pola niža nego u knjižarama pa rekoh ajde, lepo izgleda pa mogu uvek da je prosledim nekome ako se pokaže da je bzvz. Mada ne deluje da će biti, prelistala sam je sinoć, ali da ne ureknemo pu, pu, pu. Roman je takođe preporučila i Tatjana sa bloga Tatjanin svet knjiga, evo njenih razloga za čitanje ovde x.

Na komšijskom štandu Gradac/Zlatno runo kupila sam jedan biserčić – MANIFEST DRUŠTVA ZA UNIŠTAVANJE MUŠKARACA. Autorka je Valeri Solanas i ono, ne mogu da dočekam #nonfictionalnovembar ❤

Knjiga koju stvarno nisam morala da kupim jeste roman Kabinet čudesa, ALI pazite sad: bilo mi izuzetno dosadno pa sam se setila da sam malo i zaljubljena u glavnog junaka Alojzijusa Pendergasta. Delo je treća knjiga u serijalu o ovom agentu a autori su Daglas Preston i Linkoln Čajld. Bukvalno najsavršeniji triler/horor/štagod serijal, ali nisu svi delovi prevedeni, niti će biti jer oni nemaju agenta za naš region i neće ga ni imati pošto je tržište malo. Kme. E da, pročitala sam je isto veče, onako jadna zbog večere koja je kasnila sa nogama u lavoru. Najsavršeniji serijal ikad, to sam već rekla, ali problem je što sad imam potrebu da pazarim i ostale delove. :strpljivočekasajamubeogradu:

Eeeeenivej, kući sam donela i Karakaševo delce Sjećanje šume. Kad sam onomad bila u Podgorici (više o tome ovde x), divna Vanja mi je preporučila ovaj roman i ja sam, budala, prvo uzela Proslavu jer kao noviji je i svi ga hvale, bla bla. Nije mi se dopao preterano, mada sad opet čitam, ali sam ipak ostala zainteresovana toliko da iskoristim prvu priliku i uzmem Sjećanja. Ovaj trošak pravdam činjenicom da moram da upoznam čovekovu poetiku, možda mi se onda i Proslava više svidi. Istog dana, uzela sam i Jergovićev Nezemaljski izraz njegovih ruku. Do sada sam čitala samo njegove tekstove, a moja sestra od tetke (već pomenuta totalna kralj’ca, jedina stvar oko koje ćemo se Bazdulj i ja ikada složiti) je baš bila zadovoljna ovom knjigom pa rekoh zašto da ne, kud i Karakaš tu i Jergović.

Nego, znate ono kad pitaju pevače i pevačice koja im je ploča najdraža a oni svi kažu: jao, pa ne mogu baš da izdvojim, sve su mi ko deca, ali evo neka bude i onda kažu onaj poslednji. E tako i ja. Sve knjige iz svih kupovina volim kao da su mi deca, ali ove tri su mi baš, baš, baš drage. Opet je reč postpiš-pauza kupovini, toliko neplaniranoj da sam bila u fazonu da knjige sakrivam iza Šešeljevih dok ne odem po pare.

Prva skembana je roman Drugo imanje Milke Žicine. Za slučaj da niste znali, Žicina je u svojim delima uglavnom pisala o problemima obespravljenih devojaka i žena. Konkretno ovaj roman je objavljen 60ih godina i ja mu se baš radujem, iako mi je predočeno da je svoja najbolja dela Milka Žicina napisala u međuratnom periodu.

Drugo delo je takođe delce jedne naše nepravedno skrajnute autorke. Našla sam zbirku pesama Trenuci i raspoloženja Danice Marković, u izdanju SKZ-a iz 1928. godine. Znamo već da ja nisam neka pesništvu naklonjena persona, ali se ovoj zbiri radujem specijalno sada kada sam na portalu Knjiženstvo pročitala da su Trenuci prvi put objavljeni 1904. godine, o sopstvenom trošku. Ako vas zanima još koji detalj o Danici, možete ga pronaći ovde x.

I na kraju, ali nikako najmanje važna, tu je i Milica Janković, koju ne treba mešati sa Milicom Jakovljević aka Mir Jam. Opet vas upućujem na portal Knjiženstvo x i dodaću još samo da je roman koji sam pronašla, čuvena Plava gospođa, napisan 1922. i da je prvi roman u Srbalja koji tematizuje motiv ženske preljube. O romanu je pisala moja pobunjena koleginica Dara, tekst možete pročitati klikom na ovaj x.

Eto tako. Na put me je, potpuno opravdano, ispratilo pitanje hoću li više knjiga prodati ili kupiti, ali rekla bih da sam se baš trudila da budem disciplinovana. Bila je još gomila naslova oko koje sam se lomila, poput Legende o Uspavanoj dolini ili Bakite, ali sam uspela da iskuliram mračne porive. E da! Ako ste šta čitali, slobodno javite valja li, čisto da znam šta da očekujem. Ovako kad sagledam šta sam sve pazarila, pomislim da će ovaj legat biti super kul, držimo samo palčeve da ne postane legat pre vremena. #svićedumeremoodovukoronu

Perite ruke i izbegavajte ljude, sedite kod kuće i čitajte knjige. ❤

 

P. S. Mama, hvala ti što si pristala da budeš ruka koja držala moje knjige. ♥️

Prvi put s majkom na Noć knjige

Opet sam kupila knjige. Mislim, majka ih je kupila. I ako me ikad bude ukorila zbog nemanja mere prilikom kupovine knjiga, podsetiću je na ovaj petak 13. – dan kada je podlegla euforiji koju nosi kupovina knjiga.

Već smo naučili da nisam neka ljubiteljka masovnih manifestacija, slabo se razumemo gužva i ja, pa i ne razmišljam o njima i niti pravim neke spiskove i planove. Ne bih ni ovaj put išla, nego se desilo da je majka odlučila da napuni svoju novu policu. Spomenula sam joj Noć knjige pre neko veče, ne znam ni kako smo došle do toga, još joj kažem da pregleda sajt i vidi šta joj se sviđa pa možemo da se prošetamo ako ne bude bilo hladno. Nađe ona četiri knjige, nađem ja pet. Dogovorimo se da je to ipak previše i da svaka uzme po dve, tako je jedino fer. Stigne i taj petak 13. al vidim ja nema nje, ništa ne spominje, šalje samo redovne fotografije novogodišnjih ukrasa koje je pazarila. I rekoh pa to je ok, i tako imamo previše nepročitanih knjiga, pozz za sajmove knjiga. Kad ja u kuću, vidim ona u potpunosti za Noć knjige spremna i pošto sam pre svega jedna dobra kčerka, krenem u pola devet na Noć knjige.

Kad sam videla more ljudi koji ulaze u Big fashion, počela sam da se molim da krenuli u bioskop. Univerzum ili ko god da sluša, uslišio/la je moje vapaje jer u našoj maloj knjižari jeste bilo sveta, ali nekako nije bilo gužve: ljudi jedni drugima dodaju knjige, delili preporuke, mlađi starijima čitaju blurbove sa korica. Jedino nisam uspela da se udam do kupovine, po tome znam da se nisam našla u nekom Holmarkovom filmu. A majka… Kakav spisak, kakve dve knjige?! Okrenem se – nje nema, nađem je kod trilera: uzmi nešto, al da nije puno krvavo. Tražim ja tako, tražim dok Šanaja Tvejn peva kako nije impresionirana nekim tipom, padne mi na pamet da je dugo nisam ni čula ni videla, šta li se s njom dešava i u nekom trenutku shvatim da sam izgubila mamu. Krenem da je tražim pogledom kad evo nje, donosi Andrića: da ti uzme majka za školu? Ne stignem ni da odgovorim, ona već u rukama ima četiri knjige i kaže: sine, odoh ja na kasu. Ti sad biraj nešto za sebe, ja ću da nam čuvam red. Na njene tri, ja sam dodala još toliko, jer tako je jedino fer. Evo šta smo odabrale, da ne kažem ulovile.

Majka bira:

Tes Geritsen – Suvenir: za dvojac Ricoli i Ajls sam čula zahvaljujući seriji, da ne beše Delfi kutka ne bih ni znala da postoje i knjige. Izvukla sam Hirurga i Suvenir, majka je odabrala ovaj drugi. Kažem mami da su žene u Delfi kutku mahom oduševljene Tesinim romanima, a njoj ako se ne svidi spakovaćemo Ljubici da nosi u Emirate. Ljubičin čkode je inače Egipćanin, što je posle bilo predmet sprdnje, stvarno nismo zbog toga uzele knjigu, Ljubice. Elem, deluje kao fini trilerčić za zimske dane. I biće to nešto što će cela kuća da čita, svi volimo ubistva u muzejima, ne znam kako to da objasnim.

Dr Nele Karajlić – Solunska 28: fun fact: najbolje partije lastiša, odigrala sam baš u Solunskoj. Moja kuma i dalje živi u toj ulici, zgradu od pomenutog broja. Zbog toga sam pikirala ovu knjigu odmah po izlasku iste, ali sam od jedne drage žene čula da je meh, pa sam odustala od kupovine. Majka, sa druge strane, misli da je Karajlićev humor baš to što joj treba i premda ja nisam sigurna da će u knjizi naći to što traži, podržala sam njenu nameru da je kupi. Kupovina nastavka zavisiće od toga kako joj se svidi prvi, logično.

Marta Hol Keli – Jorgovan uvek cveta posle zime: kada mi je spomenula naslov ove knjige, učini mi se da je ljubić. Onda mi mati prepriča šta je pročitala na sajtu: tri žene, Drugi svetski rat, pokret otpora. :dubokuzdah: Poukšavam da ne očekujem ništa, da ne bude ispala kao sa Pletenicom (x), al što bi mati rekla: to je i tako moja knjiga, ti sudi o svojim.

Da, mama. 🙄

Evo što sam odabrala da o njima sudim:

Lusinda Rajli – Anđeosko drvo: prvo, svi znamo koliko sam slaba na trešiće. ❤ Drugo, izvesnog vremena upala sam u toliki slump da nisam mogla ni novine da čitam. I slučajno u biblioteci nabasam na Devojčicu na litici, koju je napisala pomenuta drugarica Rajli. Krenem jedno veče da čituckam, čisto da vidim o čemu se tu zapravo radi i presedim celu noć. Nisam baš bila zadovoljna knjigom, kraj mi je baš bio nekako nezadovoljavajući, ali kriza ode kao rukom odnesena. Od tog trenutka drugarica Rajli ima specijalno mesto u mom srcu, a pošto sam trenutno u fazonu božićnih povrataka u napuštene domove i misterije koje tamo čekaju glavne junakinje, ovo nisam mogla da propusitm.

Ivana – Vonka Prokić – Rovinjska vrata: da, paaaa, svi znamo i to da sam slaba na romane čija je radnja smeštena period SFRJ. Merkam ovu knjigu već neko vreme, pa ako uđe u uži izbor za NINa (u šta sumnjam) taman ću da budem spremna. Verovatno će biti prva od ove tri koju ću pročitati. Blažena naša Jugica, ako ništa, bar nam je dala sjajnu scenografiju za romane. ❤

Džon Stajnbek – Istočno od raja: kontam da ovo ne moram da objašnjavam. 😀 Ništa Stajnbekovo nisam školovala od vremeni pa do sad i red je da to menjamo. Rekoše mi da krenem do knjige O miševima i ljudima jer kao najmanja je obimom pa ako mi se svidi da pređem na Plodove gneva i Istočno od raja, ali ja ne bih bila ja kad ne bih kontrirala. 🤷🏻‍♀️ Velika, velika očekivanja gajim, pa ćemo videti.

Pokazalo se, drage malobrojne čitateljke i još malobrojniji čitatelji, da je odlazak sa majkom u kupovinu bio plodonosan. Ponudila se čak i da mi kupi biografiju Koče Popovića, a.k.a moje partizanske simptaije, ali avaj, nije je bilo. Nisam mogla da pronađem Alijas Grejs, i to mi je baš žao, ali dobro, kakva me sve sranja (izvinte na prostoti) čekaju do kraja ove godine i u prvim danima sledeće, već ću ja naći trenutak da se počastim. 🤷🏻‍♀️📚❤

Srećne nove knjige svima koji slave. ❤

Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: epizoda Beograd

Da, došlo je vreme za moje iskreno čuđenje kako se, k vragu, skupila ova gomiletina knjiga koju gledam ispred sebe. Čitala sam juče neke komentare vezane za postove o tome koliko je ko knjiga kupio i koliko je novca potrošio i razmišljam tako o nekim porukama koje sam razmenila tokom sajma i malo mi je bzvz što se ljudima nabija krivica što su kupili više od tri knjige. Ako sama zaradim svoje pare, valjda mogu sama i da odaberem na šta ću ih potrošiti, zar ne? I gledam posle moju gomilicu i zaključim da je zapravo problem u tome što sam kupovala u etapama svaki dan po knjigu, dve, tri (ok, nekad i pet) i eto, nakupilo se. I bi mi milo oko srca jer znam da će jednog dana moj legat biti super kul i da će u njemu svako moći da pronađe nešto za sebe.

Više od toga kako ko troši novac na Sajmu knjiga, mene bi zanimale neke druge stvari. Recimo to kako se u potrazi za knjigama zaborave osnove ponašanja pa se ne obraća pažnja na druge ljude ili šta se ostavlja iza sebe nakon završenog posla u klozetu? Takođe bi me zanimalo zbog čega ljudi misle da su bolji od prodavaca i prodavačica? Evo vežbe za sledeći sajam: ako neko kaže dobar dan, slobodno odgovorite – besplatno je. Isto važi i za hvala, ne košta ništa, pa probajte nekom prilikom. I okrenite se za sobom u klozetu.

A sad knjige. Spisak, naravno, nisam imala, a i da jesam, verovatno ga se ne bih pridržavala. Znala sam da ću sigurno svratiti na četiri štanda, a sve ostalo šta uleti. I bogume, uletalo je, često, ali sam vodila računa da ne kupujem samo zato što je jeftino. Najviše knjiga sam kupovala dok sam delila kataloge, hvala svima koji su ih uzeli, a vi koji ste me gledali kao da vam prenosim šugu želim da vam se ne dopadne nijedna knjiga koju ste kupili. Šalim se, šalim se. Nema ljutiš, znam da ste too cool za nas jadnike koji radimo na Sajmu.

Dakle, četiri štanda: htela sam da im moja kupovina bude prva, znate ono kakva vam je prva kupovina, takav vam je ceo dan i mislim da mi je to je pošlo za rukom na štandovima Odiseje i Dokaz izdavaštva, pošto su mi bili blizu. CollageMaker_20191029_001609274.jpgSa štanda Odiseje ponela sam dva cegera i finu gomilicu knjiga, od kojih će se većina useliti u biblioteke malaca koje poznajem. Sebi ostavljam novu knjigu Jasminke Petrović Mene je teško ne voleti – sad šaljemo specijalni pozdrav Stašoniju, starom drugu, takođe dobrom čoveku, koja se pobrinula da ne ostanem bez potpisanog primerka. Fala ti druže, vodila bih te na kafu, al sam sve pare dala na knjige. ❤ Od finih ljudi iz Odiseje sam takođe dobila divne knige, o kojima ćete čitati do kraja godine, majke mi mile. Sto sati mraka već počela da čitam, Mladi trogloditi će najverovatnije biti moja pauza tokom tradicionalne #nonfictionnovember akcije. Medenjak sam pojela. ¯\_(ツ)_/¯

LRM_EXPORT_175450596447316_20191028_235353084.jpeg

Drugi štand koji sam obišla u želji da im kao prvi kupac donesem berićetan sajam bio je štand Dokaz izdavaštva. Nataša je tako jedno divno biće i ja sam je taaaako udavila, ali šta ću, ne mogu da se uzdržim kad nešto volim. A Dokaz me baš navukao na čitanje nordic noir žanra, toliko da planiram stručnije istim da se pozabavim. Kupila sam Živi pesak i sad sam ponosna vlasnica sva tri izdanja ove super kul izdavačke kuće. Nataša, ako ovaj tekst dođe do tebe, izvini još jednom na davljenju, ali nisam ja kriva što su knjige vam knjige taaaako super. ❤

Jedna od ukupno četiri knjige za koje sam znala da ću sigurno uzeti bio je novi roman Rute Sepetis pod nazivom Fontane tišine. Izdavač je Urban reads. Jedared sam iz biblioteke uzela U moru zrno soli i ostala sam bez komadića srca do kraja knjige tako da sam znala da ću je uzeti čim sam videla da izlazi. Nakon te kupovine, prestala sam da nosim karticu sa sobom, mada mi to nije previše pomoglo.

LRM_EXPORT_175309831545570_20191028_235132319.jpeg

Sledeća stanica: Partizanska knjiga. Moji podgorički saborci. Moj prvi izbor je bio YUgoslav, Ane Vučković. Kontam da ne moram previše da objašnjavam zašto, sve vidite iz naslova. 😀 Onda sam se setila da u svom legatu želim i dela Daše Drndić, pa sam uzela i njih. Babićev Yahoo već ima novog vlasnika. Saborci su nam poslednjeg dana doneli i partizan(s)ke krofne, a bedž je takođe super kul.

 

LRM_EXPORT_174922781918039_20191028_234419016.jpeg

 

Partizani nisu jedni podgorički saborci koje sam srela na Beogradskom sajmu. U hali 4 bili su i dragi ljudi iz izdavačke kuće Imprimatur. E njih sam isto davila, svaki dan kad krenem sa svojim katalozima. Mnogo mi je krivo što me je glupi sajam samleo do te mere da nisam mogla da se družim s njima i van hale, ali biće prilike. Naravno, pazarila sam i kod njih. I naravno, dobila sam knjiški poklon. 🙂 Uzela sam roman U mraku, češke autorke Ane Bolave i zbirku prika Mandarinske patke Milanke Blagojević, a Divlje gradove sam dobila. Uzela sam i još jedan primerak Kamenitih priča, ali sam ih već udomila. Mnogo se radujem čitanju Aninog romana; odvojila sam pet knjiga kojima ću se prvo posvetiti i U mraku je jedna od njih. I sledeći put kad se vidimo, mora pasti dupla tura, da nadoknadim ovu koju sam propustila. ❤

Ove godine sam fino pazarila i na štandu zrenjaninske Gradske biblioteke. Uzela sam Albaharija sam čitala samo jedan roman (jedan je ostao nedovršen) pa rekoh možda priče budu srećnije rešenje. Drame Milene Marković sam pokupila jer mogu da zatrebaju ako se jednog dana odlučim da završim ovaj fakultet (šalim se, krećem sa spremanjem opšte 3, živa nisam). Na njihovom štandu sam uzela i roman za gospođu roditeljicu. Reč je o romanu Magareće uši, izvesne Olivere Skoko. Glavna junakinja se zove Ljubica, kao moja sestra, pa sam pomislila da bi se majci dopao i nisam pogrešila. Dok sam ja sređivala ovaj tekst, ona je već dovršila čitanje. Gospođi majci sam uzela ukupno sedam romana, gospodinu ocu samo jedan, najviše zbog toga što on i ja uglavnom čitamo iste stvari. Njihove knjige nisam računala u ovaj haul (ili houl ili kakogod) jer će tekst i tako biti predugačak, ali ako baš imate želju da vidite, javite.

Kad smo već u Vojvodini, onda treba reći i da sam pazarila na štandu Matice srpske. Tu sam uzela čuvenog Dovlatova za 50 dinara. Bilo je trenutaka kada su svi pričali o njemu, svi redom su ga hvalili a hajpovane knjige i ja se retko kad razumemo i zbog toga se nisam preterano trudila da dođem do njegovih knjiga. Na Instagramu videh da na štandu Matice može da se nađe za 50 dindži i rekoh sebi da je konačno došlo vreme da vidimo da li je hajp opravdan. Kupila sam još i delce Dajane Milovanov Persefona i Arijel: ženske figure i kulturno pamćenje u poeziji Silvije Plat. Da li treba dalje da objašnjavam zašto sam je uzela? Hvala Plakiju na dojavi. ❤

I dalje smo u Vojvodini. Dok sam delila kataloge na galeriji hale 1, naletela sam i na Solaris. Nosila sam se mišlju da pokupujem sve delove omiljenog mi serijala o agentu Pendergastu, ali sam ipak odustala. 😦 Dobri čika sa štanda mi je rekao da Preston i Čajld nemaju agente za Evropu te da su šanse za dalje objavljivanje nastavaka mizerne, što me je jako rastužilo pa sam kupila Tvenovog Tajanstvenog stranca da si podignem moral. Koliko sam načula, to je roman o Tesli, tj. o odnosu Tesle i Tvena i jedna od knjiga koje nikad nisam uspela da upecam u biblioteci. (Znam da knjige nisu šarani, da se ne pecaju nego pronalaze i slično, ali gledajte na ovo kao na pesničku slobodu).

LRM_EXPORT_175679180638729_20191028_235958700.jpeg

 

U nekom trenutku, moj štand je posetila i Nađa iz Darme, što me je podsetilo da treba da uzmem i njihove dve nove knjige. Pomogla mi je da ih nađem (odmah do Šešelja) pa sam tokom jednog deljenja svratla i do njih. A Selmu sam videla na Instagramu i kod Vesne pa rekoh daj der i prvu Nobelovku da usvojim.

 

Sad bih vam ukratko predstavila dva bisera moje sajamske kupovine. Prvi je moja davnašnja želja: Bela, dijete moje drago: pisma. Reč je o kolekciji pisama koje su razmenjivali Krleža i Bela, urednik je Vlaho Bogišić. Umrla sam malo od sreće kad sam je videla i nisam razmišljala ni sekundu. Gajim tu nerazumljivu ljubav prema Krleži, ne znam zašto, ali tako je. A druga lepotica je moja omiljena božićna priča još od onomad sa umalo ne udavih od suza uz Diznijevu verziju. Jedan je Dikens i jedna je Božićna pesma. Nije baš bila planirana, više je bila stvar trenutka, da ne kažem ljubav na prvi pogled.

Literaturu za već pomenuti #nonfictionnovember dopunila sam sledećim naslovima:

  1. Radovan Vučković Likovi žena u Andrićevom delu – jer sam slaba na studije o ženama u Andrićevom delu.
  2. Lazar Džamić Cvjećarnica u Kući cveća – jer volim Džamića.
  3. Lin H. Nikolas Otmica Evrope: sudbina evropskih dragocenosti u Trećem rajhu i Drugom svetskom ratu – uprkos činjenici da je kolega iz Geopoetike rekao meh.
  4. Karen Ofen Evropski feminizmi jer smrt patrijarhatu!
  5. Met Ričards i Mark Lengtorn Fredi Merkjuri: život, smrt i zaveštanje – suštinski, ovo je poklon za sestru mi, al daleko je januar pa ću je pročitati prva. #sorry ❤

Još tri pasusa i kraj, obećavam. Dobro, možda četiri. Ali kratka četiri pasusa, majke mi.

Iako tvrdim da je galerija hale 4, mesto gde se nalaze prodaci polovnih knjiga, jedino mesto koje vredi posetiti na Beogradskom sajmu knjiga, ove godine nisam imala dovoljno vremena da mu se posvetim kako dolikuje. Posetila sam samo dva štandića u kojima sam poslednji put pronašla najveće bisere svojih sajamskih kupovina, ali ovaj put sam uspela da pronađem samo roman U potpalublju Vladimira Arsenijevića (inače moje simpatije, spomenuh to već jednom x) i roman Beket i jastog drage mi Mire Otašević. Našla sam još i Melanktu Gertrude Stajn i to tek kada sam je primetila na fotografiji gomile Reč i misao izdanja koju sam napravila na jednom od štandova.

LRM_EXPORT_175524419702032_20191028_235506907.jpegNakon povratka iz Podgorice, stvorila se čudna potreba za poezijom pa je sajam došao kao poručen. Odavno mi se htela zbirka Vitomirke Trebovac pa sam poslednji radni dan iskoristila da se počastim. Onda sam se setila da i Ognjenka Lakićević ima novu zbirku pesama pa sam uzela i nju. A u subotu je Tanja Stupar Trifunović bila na našem štandu i Ljubica, urednica a ne sestra, je rekla da sam jelte obožavateljka pa sam od Tanje dobila zbirku pesama. E, DA! Srela sam i Senku Marić na štandu IK LOM! I setila me se, al se nije upašila. Mada, možda je bila u fazonu ajde da se pravim da sam srećna što je vidim, možda me ne bude smarala ovaj put. Za sve koje interesuje naš prvi susret, informacije se nalaze u prvoj epizodi serijala Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: x.

I najdivnije na kraju. Na kraju hale 4, kad se prođu štandovi kojekakvih patriotskih čuj mene desničarskih organizacija, sva ministarstva, manastiri i eparhije, nalazio se se i štand Nurdora. Za one koji ne znaju, Nurdor je organizacija koju su osnovali roditelji i prijatelji dece lečene od raka i njihovih porodica sa idejom da se poboljša kvalitet lečenja i života obolelih mališana i njihovih porodica. Na štandu su se prodavale knjige, šolje, igračke, majice i druge sitnice i ja sam na štand naletela sasvim slučajno, dok sam pokušavala da prenesem hranu kroz što manju gužvu. Sa sve ručkom, stala sam da pogledam šta ću i kako ću i kupila sam svašta. Knjige koje vidite na fotografiji i još neke koje su završile kod majke. LRM_EXPORT_174857142977663_20191028_234313377.jpegKupila sam i termos šolju i magnetić i bedžić. I to mi je najdraža sajamska kupovina. I mnogo mi je krivo što su toliko gurnuti, da li je iko stao na štand glupavog ministarstva na početku hale 4? Ili koja je poenta Šešelja u hali 1 ili one Pink panter likuše? Želim da se nađem u glavi onog ko pravi tu raspodelu na jedan dan, samo da vidim o čemu ta osoba razmišlja i kakvim se principima vodi. Znam, znam, svako plaća štand i bla, bla, ali neke stvari ne treba gledati kroz novac, naročito kada decu leče građani sms porukama.

Kada se sve sabere i oduzme, za preživljeni prvi sajam, zaslužni su ljudi. Sandra, kod koje sam bežala kada ludilo na mom štandu postane preveliko. Pobunjene čitateljke, koje su mi u kriznim trenucima donosile vedrinu i hranu. Romana i njena kritika koja se uvek završava sa uzmi je sister, imam ja pare. Vesna i crna čokolada. Cajka i dva zagrljaja. Adri (plus beba <3) i njena pozitivna energija. Jovana i Deana, dve najveće legende bookstagram zajednice. Davorka sa odličnim spiskom i Jelena koja mi je verovala dovoljno da uzme Dorte Nors. 🙂 Dve genijalne devojke, Ina i Ana i njihova Excel lista. 🙂 Svi, apsolutno svi ljudi koji su došli da se jave i pride me pustili da ih davim pričom o knjigama i svi divni ljudi sa kojima sam delila autobus ovih 7 dana i koji su junački izdražali moj parfem pod nazivom 12 sati sajma je ubilo dezodorans. Živeli! ❤

Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga?

Zato što ne znam za Boga i nemam kontnrolu. Zato što sam se sa nedavno završenog sajma u Podgorici vratila gomilom knjiga. Ne preterujem, majke mi, i dalje ne znam je ova nesrećna torba preživela, a o tome kada ću ih pročitati, neću ni da mislim.

Put u Podgoricu je inače bio jedno zanimljivo iskustvo. Krenula sam prilično umorna i pomalo ljuta jer mi je zbog njega propao toliko očekivani put u Prag. Ali Podgorica me je baš izenadila i baš sam se lepo provela. Najpre zbog toga što mi je ovo prvo zadržavanje u glavnom gradu Crne Gore duže od 15ak minuta koliko vozačima Niš Ekspresa treba da pokupe putnike na autobuskoj stanici. I dopao mi se grad, moram da kažem. Socijalistička gradnja i parkovi, insistiranje na nacionalnom identitetu dok se u isto vreme na krovu jedne javne ustanove ori zastava SFRJ – savršeno. ❤ Uspela sam malo da procunjam prvog dana (toliko da sam veče povela vidajući žuljeve na oba stopala), uspela sam da upadnem u proteste protiv Mila (možda sam viknula Milo, lopove! u žaru zajedništva), onda nam je divna Vanja pokazala još neke bisere grada, a neka mesta sam ipak morala da ostavim za neka srećnija vremena.

Druga stvar je sam sajam. Koliko sam shvatila, Podgorica ih ima dva: prolećni i jesenji, koji ima status međunarodnog i koji, ako je verovati ženici sa štanda Narodne knjige, ima svoju stalnu publiku i mnogo je kvalitetniji od onog prolećnog. Ove godine je jesenji sajam imao i tu nesreću da mu je promenjeno mesto održavanja: smešten je u novoizgrađenu Bemax arenu (kojoj je jedina mana bila loša kafa a skupa kafa), pa posećenost nije baš bila sjajna. I to je takođe utisak ženice iz Narodne knjige; što se mene tiče bilo je taman. Jedino sam oko 15 časova upadala u krize kada mi je bila potrebna dremka i u tih sat vremena koliko sam provodila pokušavajući da se razbudim, napravila sam najviše štete. Uspela sam u Bg da donesem 22 knjige.

LRM_EXPORT_173041555056423_20191013_143141328.jpeg

Ok, istini za volju, nisam sve kupila, ali ipak… Reklo bi se da imam problem. -.- U Pg je bio samo jedan štand sa polovnim knjigama, ali nisam našla ništa fino i jeftino: bilo je, recimo, naslova koje sam u Bg kupila za 100 din, a u Pg su bile 3 i više evra, tako da moja omiljena aktivnost tokom sajmova, kopanje po štandovima sa polovnim knjigama, odmah na početku bila osuđena na propast. S druge strane, popusti su bili šareni, negde baš veliki, negde minimalni, ali pomagalo (ili odmagalo, ako gledate iz perspektive mog budžeta) je to što sam uglavnom uvek imala popust za kolege izdavače. I evo šta sam sve donela iz Titograda.

Iako sam krenula sa idejom da ne kupujem (previše), poklekla sam odmah prvog dana. Slučaj je hteo da u Pg stignem ranom zorom a da sam u sobu hotela u kom sam bila smeštena mogla da uđem tek u 15 časova, što mi je stvorilo šest sati slobodnog vremena za šetnju po gradu. Nakon deset sati puta i po ulasku u peti sat turističkog obilaska grada, već pomalo nadrkana, krenuh do kafića Titograd da popijem jednu kafidžonku i sačekam tih famoznih 15h. Kad ne lezi vraže, eto odmah pored Titograda knjižara sa knjigama na engleskom i eto tih klasika za 3e i ja padoh u sekundi. Za Beograd su krenuli Frankeštajn i En iz Zelenih Zabata plus Jakobova soba, jer jbg, nije moglo bez Virdžinije.

Drugo jutro u Podgorici bilo je i prvo sajamsko i tad je pao prvi poklon. Počelo je pričom s kolegom sa štanda Geopoetike, nekako smo došli do pitanja minimalizma u književnosti (a nismo ni prvu kafu popili) i on kaže ajd da ti donesem ovo što se meni dopalo, pa baci pogled. I ja reko ajd donesi, bacim pogled i svidi mi se. Reč je o knjizi Ogledi o drugarstvu i posedovanju Irene Ristić, izdavač je Geopoetika. Mislim da ću detaljnije pisati o ovoj knjizi, pa ne bih sad da širim priču, ali knjiga mi se poprilično dopala i jako sam srećna što je stigla do mene i to baš na način na koji jeste, pošto je sasvim sigurno da bih je ovako preskočila.

LRM_EXPORT_172359075015219_20191013_142012499.jpeg

Na titogradskom sajmu knjiga sam se prvi put srela sa izdavačkom kućom Meandar Media. Kod njih sam ostavila i najviše novca, ali su jedini kod kojih sam našla baš zanimljive naslove iz teorije književnosti tako da mi nije žao. Najpre sam popisala sve što mi se činilo interesantnim i onda sam teška srca suzila izbor na dve teorijske knjige i jedan roman. Knjiga za koju sam odmah znala da ću je uzeti jeste Pripovijedanje, identitet, invaliditet Kristine Peternai Andrić. Mislim da ne moram preterano da objašnjavam šta me je privuklo i jedva čekam #nonfitionalnovember pa da se bacim na čitanjac. Druga teorijska knjiga Kartografije identiteta Lane Molvarec. Nisam sigurna hoću li i nju strpati u novembarsko čitanje ili ću je po potrebi čituckati, ali jako joj se radujem. Roman koji sam odabrala zove se Sve o sestri Robina Huda a autorka je Irena Lukšić. Ova knjiga ima sve što volim: majku, dnevnik, Jugoslaviju, osamdesete i pop kulturu. Ili će biti najbolji ulov ikada ili će biti epic fail. Videćemo posle 27. oktobra.

LRM_EXPORT_172420319022867_20191013_142113743.jpeg

Kad smo već kod izdavača iz Hrvatske, red je da spomenemo i Frakturu. Tu sam imala 1:1 situaciju, jer sam jednu kupila, sa komšijskim popustom, a jednu sam dobila na poklon. Prva koju sam još prvog dana zapazila na njihovom divnom, divnom, divnom štandu bila je knjiga Dubravke Ugrešić Doba kože. To je, koliko sam shvatila, zbirka eseja što mi je strava jer mogu da guštam svaki dan po tekst pa dokle potraje. I baš kada sam planirala da je uzmem, dobijem je na poklon poslednjeg sajamskog dana. Jer komšijski odnosi, pica na trgu, pričuvani štandovi i pljuvanje po nacionalizmu spajaju ljude. I onda sam sebi uzela Igora Štiksa, koga apsolutno nikada nisam čitala. Knjiga se zove Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj-jedna povijest Jugoslavije i postjugoslovenskih država. #cantwait

A tu je i poezija. Nisam ja neko ko se mnogo razume u poeziju. Zapravo, moja podela na dobru i lošu poeziju je vrlo subjektivna i zasniva se isključivo na tome da li me pogodi il me ne pogodi. Primer: Dučić i Rakić jedino uspevaju da me iznerviraju. Laza Kostić je po meni tri klase ispred svih, a Silvija Plat šije svu trojicu za pet svetlosnih godina. Najmanje. I zbog svega toga, ja se baš retko bavim poezijom, još je ređe kupujem. Onda je Jana Radičević govorila na promociji svoje prve zbirke pesama koja se (tako divno) zove Ako kažem može postati istina. Zapanjilo me je koliko je divno govorila o svemu, o tome šta je za nju poezija, gde je inspiracija, kako okolina reaguje na njenu poeziju, šta čita i slično. I onda je pročitala kako se sačuvati od svega i ja sam se rasplakala i znala sam da moram, moram, moram da imam tu zbirku. I dobila sam je, sa sve posvetom. (nastavila sam sa plakanjem iste večeri u hotelskoj sobi i napravila fleku od nutele na jednoj stranici)

Sledi još malo teorije i jedna čudna situacija. Sedim ja tako i ubijam vreme i s pola mozda slušam promociju knjiga Dragane Kršenković Brković. Čujem priča se o nekim bajkama i onda čujem reč feministička kritika i skočim da čujem šta će dalje da se desi. Ispostavi se da autorka ima baš neke zanimljive stavove pa ja ne budem lenja, priđem i predstavim se, kažem da sam deo grupe po imenu Pobunjene čitateljke i pitam za kratak intervju. Žena se oduševi kad je čula za portal i šta nam je sve u planu, kaže: evo vam knjiga i dolazim na intervju. I tako se kod mene nađu njeni Fragmenti, zapisi o književnosti. Al intervju ipak nisam dobila. RTCG je ipak RTCG.

Dok sam tako švrljala od štanda do štanda, naiđem i na zanimljivu skupinu ljudi na štandu Zavoda za udžbenike Crne Gore. Vidim tu nešto pod nazivom Zovu me Čupa – priča o djevojčicama iz starih vremena. I vidim neku studiju o Pekiću: Reinterpretacija mita u djelu Borislava Pekića. Autorka je izvesna Radinka Vučković-Ćinćur. Uzmem Čupu i Pekića i oni nešto prčkali tamo ispod pulta i umesto 7e, ja platim obe knjige 4, 60. Nije mi baš najjasnije koji popust gde ide i kako se došlo do te cifre, ali nema veze.

A možda najinteresantnija kupovina desila se kada sam išla da usitnim novce. Desi se tako da vam dođe dvoje ljudi sa po 50e i ostanete bez sitnih novaca. Besplatan savet: ustnite novce pred sajam, ne košta ništa a vala olakšačete i sebi i nama. Elem, u tim situacijama dešava se trk do komšija, pa onda do drugih da ti usitne ono što su ti prve komšije dale. I naletim ja tako na SIZE ZERO/MALA MJERA III – Od margine do centra: feminizam, književnost, teorija. Bukvalno prodato u sekundi. Reč je o zborniku radova predstavljenih na naučnom skupu koji je organizovala Crnogorska asocijacija za američke studije. Naslovi radova obećavaju, pa eto, nije kao da sam kupovala treš literaturu. (tešim se)

Istog dana kad sam naletela na SIZE ZERO, u moj posed su došla i zbirka priča Podmetači za snove, čiji je autor Vladimir Bajac. Knjigu mi je dala žena sa štanda organizatora sajma, odakle sam takođe uzela i transkript saopštenja s okruglog stola na temu Književnost za đecu i omladinu: izazovi i putevi. Znam, znam, izgleda kao da samo kupim i samo nek je džabe, ali prvu sam knjigu uzela jer mi je bilo glupo da je odbijem, a drugu jer književnost za decu je moja nova opsesija. Bajac je već kod oca na čitanju, za sada je utisak meh, ali otac je tek na polovini tako da to ništa ne znači. 😀

LRM_EXPORT_172213240806554_20191013_141746664.jpeg

I dolazimo do najlepših stvari, ostanite sa mnom još nekoliko minuta. Prva divna stvar je ta da sam upoznala divnu Senku Marić. Njen roman Kintsugi tijela je nedavno dobio nagradu „Meša Selimović” pa kad je stala na moj štand, ja sam poprilično fangrlovala (valjda se tako kaže) i bila sam fazonu jao jedva čekam da pročitam Vaš roman i htela sam ovde da ga kupim, ali nema ga, i ljudi na štandu Bajbuka (koji mi je btw poprilično mrzak) će da mi zabrane prilaz jer im stalno dosađujem i onda mi ona žena kaže da su doneli Kontrastovo izdanje i ja odem i kupim. I jasno, iscimam je da mi potpiše i ona mi, mukica, napiše: nadam se da neće izneveriti.

*Note to myself: hajde da se ne blamiramo više i da ne spopadamo autorke i autore, može? Super.

Još jedan savet kada je štand Bajbuka u pitanju: ne znam ko je radio, neko njihov ili neki lokalac, glavno neko je roman platio 5, neko 7 a neko 8 evra, u zavisnosti kada ste ga kupili. Računa, naravno, nema pa ne možete da se žalite, tako da vam savetujem da cene proverite nekoliko puta pre nego što se odlučite na kupovinu.

LRM_EXPORT_172277269043893_20191013_141850693.jpeg

Elem, vreme je da vam kažem šta je apsolutno najbolja stvar koja se desila na ovom sajmu. Upoznala sam sjajnu grupicu ljudi. Počelo je tako što su Boris i Sonja kod mene kupili knjigu. Tad još nisam znala da su to Boris i Sonja iz IK Imprimatur. Pohvalila sam Sonjinu garderobu, zahvalila se na kupovini i ode svako svojim poslom. I dođe tako moje krizno vreme i ja krenem da šetam kad eto njih. I krenemo mi da ćaskamo, i ajd da uzvratim ja kupovinu. Uzmem Kuhanje Slađane Nine Petković i uzmem Bio sam samo broj, delo koje mi je preporučila Katarina (x). I Boris mi dade poklon: Zakonik čovjeka od dima, italijanskog autora Alda Palacesksog. Ja dodah još zbirku njegovih putopisa Hadžiluk plemenitom snu, on dodade još Kamenite priče Milke Kolundžić.

Onda krenusmo kući i tad sam upoznala Vanju, koja nam je, iako premorena od puta, pokazala Goricu i čuveni Karver, koji je bio zatvoren. Što je dobro jer bih verovatno i tamo pazarila nešto. I peli smo se do spomenika na Gorici i pili smo pivo odmah ispod u društvu ogromnog pseta koje bi se samo mazilo i bilo nam je baš superiška pa smo druženje nastavili i poslednjeg dana sajma, kada nam se priduržila i već pomenuta Milka. Da, naterala sam je da mi potpiše knjigu. I da, okačila sam njene fotke na stori. I da, jedva čekam da me odvede na tivatske krempite pa da joj uzvratim poklon paketom, baš kakvim je ona usrećila mene. U divnom paketiću se našla i knjiga (jer kako drugačije) i to Gospodar muva, koju ja još uvek nisam pročitala, grešna mi duša.

I tako… Petog oktobra, dok su se slavile (ili oplakivale) demokratske promene u rodnoj mi grudi, ja sam uz pivce i Senidu pakovala svoje nove knjige. Jednom, pa drugi put pa treći kad sam odlučila da sve knjige manjeg formata završe u rancu. Uspomene na druženja sam takođe spakovala; sad samo ostaje da desi pravi trenutak pa da sajamska družina napravi nove uspomene u nekom drugom gradu.

P. S. Ako putujete iz Podgorice do Beograda, obavezno pitajte da l ide preko Berana i Novog Pazara. Verujte mi na reč. Nije prijatno jer izgleda da su svi otkrili da tim putem ima manje gužve, pa je opšta ludnica i ne zna se ko vozi a ko koči, pa još ako vas potera i maler da čekate na granici… Proverite, lakše je. 🙂

Rođendanski izazov

Imam stvarno divne prijatelje, majke mi. Strpljivi su i puni razumevanja, malo se ljute jer stalno ispaljujem, ali me vole pa mi i opraštaju (mada je pitanje da li zaboravljaju). Elem, ti moji divni prijatelji mi vazda kupuju knjige a najviše oko najvažnijeg dana u našim životima: mog rođendana. 🙂 Istina je da im ponekad suptilno nabacim šta bih volela, nekada me pitaju  pa im kulturno dam pet različitih naslova, ali se uglavno, dešava da oni upamte za kojim naslovom patim pa me iznenade. Nakupilo se tako (godina i) knjiga, jer ja samo skupljam i dovlačim i nemam nikakav red kojim čitam. I onda mi je zaprećeno: nema novih knjiga dok ne pročitam ono što su mi do sada kupili. Znam, šokantno! Jedna od njih se fino dosetila i postavila mi mali izazov. Tražila je listu neporčitanih rođendanskih poklona, svela je na pet naslova i nazvala ovaj čitalački događaj Čitanjem do poklona. Do mog rođendana ima ravno mesec dana i kad vidite naslove koje je ostavila na listi, videćete da je malo čupavo, ali pošto je dotična pre svega jedno plemenito biće, dobila sam i neke olakšice:

  • smem da odustanem od jedne knjige, ali tek posle jedne trećine pročitanog
  • da bi se izazov smatrao uspešnim, moram da pročitam tri knjige
  • bonus zadatak nosi bonus poklon: utiske o jednoj od pročitanih knjiga moram da objavim na blogu.

I pošto nije red da rođendan prođe bez poklona, evo i odabranih naslova:

  • Kafka na obali mora, Haruki Murakami

Na listi se našao zbog datuma na posveti: jun, 2014. To vam govori koliko sam zaglibila. E sad, kako je reč o jednom obimnom delu a ni ja nisam neka ultra velika obožavateljka gospodina pisca, sve mi se nekako čini da će ovo biti taj dnf posle jedne trećine. Kad malo bolje i razmislim, ne znam ni zašto mi je uopšte i bio na listi.

  • Suđaje i furije, Loren Grof

Aww, ovo su mi kupila deca sa žs-a one godine kad smo završili žs i kad smo pravili piknik na Ušću uz Beogradsku filharmoniju, 2017. Setimo se momenta kada je zasvirao Imperial March a ja spazim Stefana sa kafom i malo (glasnije) ciknem od sreće. Ne znam zašto je još uvek nisam pročitala, stalno mi je u vidokrugu i sve kao hoću, al nikako da se svrtim. I sad me mnogo zanima kako su odabrali baš ovaj naslov, mada mislim da je to Aleksandrinih ruku delo. Bilo kako bilo, od nje ću da počnem.

  • Pjuriti, Džonatan Frenzen

Knjigu su mi kupile drugarice sa Pravnog, verovatno jer im je dosadilo da me gledaju kako je pri svakom ulasku u knjižaru pipkam i mazuckam a nikako da je kupim. Uhvatila nas je oluja dok smo pile pivo na brdašcetu na Kališu (jer Kale znači brdo) pa smo nastavile da pijemo koktele u nekom baru ispod Gradske a sa druge strane reke je Veliki Vođa slavio što je i zvanično postao vođa. Nezaboravno.

  • Tangerina, Kristina Mangan

Kad smo već kod drugarica sa Pravnog, spomenimo još jednu knjigu koju sam od njih dobila a koju nisam pročitala. Užasna sam osoba. Elem, ta mi se knjiga doimala zabavnom, skinula sam je bila sa torenta a onda sam videla da ima i prevod. Nisam baš bila sigurna da l želim za nju da dajem pare (jer Vulkan izdavaštvo :eyeroll:) ali eto, njih tri su to pokupile i žrtvovale svoje novce za moju sreću. ❤

  • Sada sam sasvim ok, Gejl Haniman

Nisam imala predstavu da je knjiga prevedena Sada sam sasvim ok i Eleanor Oliphant is completely fine nemaju ama baš nikakvih dodirnih tačaka. I onda, baš pred prošlogodišnji praznik, vidim ja na instagramu (a gde drugo) da je reč baš o priči čija je glavna junakinja Eleanor Oliphant. Nisam ni stigla da pomislim na kupovinu kad mi je knjiga stigla u vidu rođendanskog poklona, sa sve komentarom: sve i da ne valja, imaš za menjanje – bila je na akciji. 😀

Napraviću i instagram haštag, jer nije izazov bez istog. 😀 A i vi možete da mi se pridružite, ako hoćete. Taman da me malo utešite da nisam jedina koja ne čita poklone koje dobije. I ako ste čitali nešto od ovoga, javite da znam šta da očekujem.

Neka #čitanjemdopoklona počne!

Mystery Blogger Award

Ooooh tagovi, kako ste mi nedostajali!

Znam, znam, bila sam tagovana već nekoliko puta, a sve kao ajd sutra, evo sutra i onda prođe mesec dana i ode voz… Da ne pričam koliko neodrađenih tagova imam na Instagramu… Haos.

Trenutno aktuelan tag je stigao sa dve strane. Prvo me je spomenula Miljana, sa bloga Moji mali svetovi a onda je to učinila i Jovana sa bloga Između korica. Hvala vam što pratite moje žvrljotine!

I rekoh sebi zašto da ne, i tako nisam godinama. 😁 Ovaj tag je stigao u vidu Mystery Blogger Award-a, čiji je cilj, koliko vidim, stvaranje kreativne zajednice i spajanje ljudi koji dele slična interesovanja. MBA ima određena pravila, pa ajde da se bacimo na posao.

  1. Podeli logo Mystery nagrade (u naslovu posta) i pravila. ✔
  2. Budi ljubazna i zahvali onome ko te je nominovao. ✔
  3. Reci svojim čitateljima tri stvari o sebi.
  4. Odgovori na postavljena pitanja.
  5. Iznenadi i nominuj 10 do 20 drugih blogera i obavesti ih o tome.
  6. Postavi im pet pitanja. Nije nužno biti ozbiljan i ne postoje glupa pitanja.
  7. I za kraj malo samoreklame – podeli link do svog najboljeg posta/postova.

Prve dve stavke odradila sam u uvodu, tako da počinjemo od treće:

Tri stvari o mojoj personi:

1. Trenutno sam opsednuta podkastima. Počelo je sa podkastom Zadovoljstvo u tekstu, a onda sam, zahvaljujući svom tajnom životu u paklu zvanom tumblr, otkrila neke sjajne ljude koji govore o nekim sjajnim stvarima i sad sam junkie. Skinula sam neku aplikaciju CastBox i u roku od 15 minuta, moja lista imala je skoro 30 emisija. o.O Dobra stvar je što slušam emisije koje se uglavnom bave ozbiljnim temama pa to vreme nije baš bačeno. Tešim se.

2. Kraljica sam planiranja i boginja nepridržavanja planova. Otkrila sam čari pravljenja bullet journal-a, imam sve po redu: mesečni pregled, nedeljni pregled, dnevni pregled. Imam trakere i kao pratim gomilu svojih aktivnosti. A onda zakazujem tri stvari u isto vreme, prebacujem i pomeram i na kraju ništa ne postignem. #detedebil

3. Disciplina u kojoj takođe dominiram jeste prokrastinacija. Omiljeni način: gledanje youtube videa na temu kako prekinuti prokrastinaciju. ¯\_(ツ)_/¯

E dobro. Sad kad smo to odradili, možemo da pređemo na sledeći korak tj. odgovore na postavljena pitanja.

Idu prvo Miljanina:

  • Koje alkoholno piće ti budi najlepše uspomene?

G&T, jer je Minhen izuzetno zanimljiv kad ga vidiš duplo. Plus, ljudi u KFC se sažale na tebe i daju tu duplu porciju. Naročito je zabavno ako ujutru moraš da juriš na aerodrom. ❤

  • Rad kog slikara obožavaš?

U principu, svi impresionisti si mi baš dragi ali sam se u poslednjih nekoliko godina trudila da se upoznam i sa drugim pravcima i umetnicima pa ću sada da navedem Kuna, Šagala i Kandinskog.

  • Koju naviku nikako ne uspevaš da uvedeš u svoju rutinu?

Nikako, baš nikako ne uspevam da u rutinu ubacim brigu o svom licu. Kupim sve što mi treba, dnevnu kremu, noćnu kremu, maske i tonike ali se setim sve to da nanesem tek kada mi se koža lica užasno osuši. 😭

  • Ime koje pesme bi bilo sjajan naslov za film o tvom životu?

Hmmmm… 🤔 Ni majka ni žena by Vesna Zmijanac. Nemam pojma kako mi je ovo palo na pamet jer se ne sećam kada sam poslednji put čula tu pesmu ali savršeno je!

  • Šta najviše voliš da kuvaš? (recept je poželjan!)

Do prošlog leta me kuhinja nešto specijalno nije ni zanimala. Onda sam sticajem okolnosti bila uglavnom sama u kući pa mi je palo na pamet da malo proširim svoje kulinarsko umeće jer, budimo iskreni, koliko god ja volela špagete i rezance sa sirom, ne mogu baš svaki dan da ih jedem. I tako sam na yt tražila razne recepte, malo ih prilagođavala sebi i svom ukusu i ispostavilo se da je kuvanje jedna fina aktivnost ako nema nikoga da ti stoji nad glavom. Ono što najviše volim da spremam jesu zapečene njoke, ubijaju koliko su kalorične, al sad šta da se radi. 😉 Ide recept:

Pola kg zamrznutih njoka poređati po dnu vatrostalne tepsije. U posebnoj činiji umutiti 250 ml pavlake za kuvanje, do 100 gr šunke ili suvog mesa, 100 gr rendanog kačkavalja, do 100 gr svežeg kravljeg sira i 2 jajeta. Smesu preliti preko njoka i peći u zagrejanoj rerni, oko 45 min na 200 stepeni.

Super je što je ukusno i kad se skroz ohladi, pa može da posluži kao deo predjela. Mi smo jedne godine pravili za slavu, mada vam to ne preporučujem jer mi imamo malo gostiju a otišla su tri pleha. Haos. 😀

A sad se bacamo na Jovanina pitanja!

  • Imate li vi kućne ljubimce? Ukoliko ne, da li biste i koga voleli da čuvate?

Imam kućnog ljubimca, sotonića po imenu Stinky, poznatijem po imenu Đura. To je jedna opaka zver koja beži od kesa i vrabaca, atakuje na nožne palce ako se pomerim u toku noći i ima poremećaj identiteta u zavisnosti od godišnjeg doba. Njemu sam posvetila čitav jedan post, kad sam onomad radila mesečni tag. Koga zanimaju informacije o Đuri, može ih naći ovde x.

  • Postoji li neka knjiga, film, serija, neko muzičko ili uopšte umetničko delo kome se stalno vraćate?

A joj, đe me nađe?! 😁 Ima, kako nema! Mislim da se češće vraćam piscima nego samim knjigama. U januaru obavezno čitam Virdžiniju Vulf i Džulijana Barnsa, s tim što Barnsa ponovim i u julu. Oktobar je nekako uvek vezan za Frenzena, jesen je uvek nekako savršena za Ostera i Kanigema. Leti se nekako uvek vratim Poteru i ekipi i takooo.

Filmovi, filmovi… Prljavi ples jer sa sobom nosi divne uspomene, Funny girl i The way we were kad mi treba da se isplačem.

Dosije X je jedina serija kojoj se iznova vraćam. Gledam prvih sedam sezona, onda nekoliko epizoda pred kraj osme i taman kad se Skali porodi, serija se završava. Mislim, ne završava se zvanično, ali se završava. :smajlikojipsujeiproklinjetvorcaserije:

Kada je muzika u pitanju, tu stvarno svaštarim. Imam razne faze, svaka faza ima svoju listu ali generalno gledano, najčešće se vrećam muzici svog detinjstva, odnosno Fosilima i Magazinu. I nikad nije kao sad sam ustala i baš bih da slušam Sve bi seke ljubile mornare. Najčešće mi yt sam predloži neki hitić i onda bude jaaaaao, vidi Neveni žuti, koje nosiiiioooo siii meeeeniiiiii… A gde su Neveni, tu je i Košulja plava pa Najdraže moje i eto… 😁

  • Koji biste savet dali sebi u bilo kom trenutku u prošlosti?

Kad Zorana dođe sa idejom da vozite bicikl po Dunavskoj, nemoj, veruj mi kad ti kažem da ćete nadrljati. Ok je da kažeš ljudima da nešto ne želiš ili ne možeš. Prestani toliko da brineš kome ćeš se svideti, jedno je važno da se sebi svidiš. Uči, Slavice. Uči i ne idi na Pravni. Idi na filfak al nemoj na 06.

  • Šta vam pomaže da se fokusirate/koncentrišete/priberete?

Ugašen telefon koji mora biti u drugoj sobi i blokiran internet. To je jedino što pomaže.

  • Jedno banalno pitanje – koja vam se pesma trenutno vrti u glavi?

Stavila sam Queen B kao ton za budilnik i onda mi se ta pesma vrzma po glavi dok ne čujem neku zarazniju.

E sad, što se nominacija tiče, ljudi koje pratim su uglavnom već nominovani ili su odradili tag. Zato sam ja odlučila da iskuliram ovo sa određenim brojem nominovanih. Samo ću da nabrojim blogerke koje uglavnom redovno pratim, gledam i čitam, a koje nisam primetila na listama. Sve su to divne žene, inspirativne svaka na svoj način pa budite tako fini i bacite pogled na njihove internet kutke, ako to do sada već niste. ❤

Pepeljuga s’ juga

Wandering Polka Dot

BITCHY DUST

Zubin blog

Mudrilica

Prvi red fotelja

Nevena’s diary

Sedmi dan meseca marta

Ninine (filmske) recenzije

Moja biblioteka

Drage spomenute koleginice blogerke, u slučaju da vam je stalo da odgovorite na ovaj tag, ja sam vam spremila 4 izuzetno tupava pitanja iz edicije Volimo da mrzimo, dok me ovo poslednje baš onako zanima. Znam da pažnja treba da nam bude usmerena ka pozitivnom, ali ljudi uvek pitaju za stvari koje volimo. A priče o onome što ne volimo su uvek zanimljivije. Bar meni. Ok, pazite sad:

  • Koja je najgora knjiga koju si ikad pročitala i zašto?
  • Koji junak (strip, knjiga, film – svejedno) ti je posebno iritantan i zašto?
  • Koje je najgore jelo koje si ikada probala?
  • U moru društvenih mreža koje postoje, za koju smatraš da je najapsurdnija?
  • Koliko mogu da zaključim, ljudi se uglavnom dele na one koji se tuširaju uveče i one koji se tuširaju ujutru. Niko do sada nije rekao i ujutru i uveče. U koju kategoriju ti spadaš?

Samoreklama… Ne mogu da kažem koji svoj tekst smatram najboljim, svi su mi kao deca. 🙂 Mislim da sam se najviše pomučila oko Vegetarijanke, pa eto prvo biram nju. Arzamas me je baš razočarao, a ljudi se uvek čude kako i zašto pa ajd onda nek ide i to. Ako vam vam se bega od svega, evo dva teksta o junacima koji tu ideju sproveli u delo: Brdo i Godina zeca. I na kraju, kad sam već ovako skromna, prisetimo se i najveće tuge u mom blogerskom veku, Vanilla Sky. Godina je prošla i svaki put kad neko lajkuje moj komentar na goodreadsu, ja se setim koliko je užasna i ponovo se iznerviram. 😁

To bi, što se kaže, bilo sve za danas, a mi se vidimo uskoro sa novim tekstovima. Majke mi. ❤