Grmi, seva, vreme se menja…

Beograd, 27. jul, 4.37

Kada moje dete ne spava, ne spavam ni ja. To je bio moto moje moje majke dok smo moja sestra i ja odrastale, a moram da kažem da to pravilo ni sada ne prestaje da važi. Evo i ja sada prolazim kroz isto, a nemam dete. Imam psa. Psa koji će krajem avgusta napuniti 9 godina i koji se plaši grmljavine. A večeras grmi kao da je kraj sveta. I tako moj pas provodi noć ispod mog ćebeta, sa glavom na mojoj nozi što praktično znači da ne smem da se pomerim inače ode palac, čisto da potvrdi da smo krevet i  ja njegovo vlasništvo i da samo on može da odredi šta ćemo i kada da uradimo. Moj matori pas. Što je stariji, to je luđi.                       
     

Đura pozira u wc-u

 

I šta ja radim dok on iz svog skloništa reži na gromove? Pravim Meril Strip maraton. Počela sam sa filmom Džuli i Džulija (Julie and Julia), onda sam gledala par snimaka iz emisije Elen Dedženeris (Ellen DeGeneres), da bih na kraju uzela da dovršim roman Vilijama Stajrona (William Styron), Sofijin izbor.  Kasnije je po tom romanu snimljen istoimeni film i Meril je igrala glavnu ulogu. Tornet sam stavila da se skida ili kako se već zove kad se vrši onaj posao posle skidanja torenta (da, konačno sam naučila da se snalazim sa tim torentima, jeeeeej!) i sutra ću da gledam. Tj. danas. Ako preživim ovako neispavana.

Elem, sad sledi par reči o Meril, filmu i knjizi. All in one.

Nemam pojma zašto do sada nisam odgledala ovaj film. Čekam knjigu, valjda, jer ne volim da gledam pa da čitam. Mada sad videh da ima baš niske ocene na Goodreads-u, tako da je možda i ne pročitam. Šmrc.

Ali flimić je baš fini. Ogladnela sam dok sam gledala i borila sam se da ne ustanem i počnem da spremam nešto za klopu.

Za vas koji niste gledali, ako vas ima, evo par reči, bez spojlera. Obećavam.

Dakle, imamo dve priče, to se vidi iz naslova. Jedna prati Džuliju Čajld, ženu koja je naučila Amerikance da kuvaju i jedu. Tako kažu u filmu, par puta. Druga priča smeštena je u današnjicu (2002., da budemo precizni) i prati muke mlade Džuli Pauel, devojke koja želi da postane pisac, a radi kao običan činovnik. Prolazeći kroz neku vrstu krize identiteta, baš kao i ovogodišnje leto, Džuli kroz razgovor sa suprugom dolazi na ideju da započne blog. I to ne bilo kakav blog, ne, ne. Ona se odlučuje da godinu dana svaki dan sprema jela iz kuvara Džulije Čajld. Otud i podnaslov knjige: 365 dana, 534 recepta. i dok Džuli odrasta, a Džulija muku muči sa svojom knjigom, mi gledamo kako se dve žene bore za ono u šta veruju, za svoje brakove, za svoje živote. Girl power! 

Ima reči i o tome kako nastaju blogovi, kako se prevazilaze sumnje u ono što pišeš i strahovi da li te iko čita i da li je ono što pišeš samo gubljenje vrema. Fun.

I drink to that!

Ali, ako smem da dodam, ono što mi se najviše dopada u ovom filmu jeste ljubav između Džulije i njenog supruga. Ok, kontam da je malo našminkana za potrebe filma, ali ono što sam pronašla na netu dok sam čekala da se skine filmić, zapravo kaže da filmadžije nisu puno preterale. Dakle, Živote, Vasiono, Bože, ko god da upravlja tim sudbinskim stvarima, pošaljite mi jednog Pola. Hoću i ja da budem puter na nečijm hlebu.

A onda sam se sita isplakala zbog Sofije i njenog izbora. A znala sam da izbor na koji upućuju naslov i veći deo priče, nije onaj zbog kojeg se slama srce naše junaknje. Ovo zagrebačko izdanje koje sam ja našla u biblioteci ima 850 stranica, dakle monstrum od knjige kad pogledate. I zahvaljujući ispitima i društvenim mrežama koje mi pojedu dan, ja je čitam od aprila meseca. Ali knjiga je više nego fantastična. 

Toliko je dobro napisana da zaista možete da osetite atmosferu na ulicama Njujorka, vrele noći u Bruklinu i svu tragediju Aušvica.

Radnja je smeštena u Njujork, godina je 1947. Svet se polako ali sigurno oporavlja od posledica Drugog svetskog rata, a mladi Stingo pokušava da postane pisac. I vrlo je zanimljiv taj njegov put, jer ne samo da ga pratimo u borbi za svoje mesto pod Suncem u nemilosrdnom svetu izdavaštva, mi zapravo gledamo kako Stingo odrasta, tu pred našim očima. U jednom trenutku, život ga odovodi u jedan bruklinski pansion, gde upoznaje Sofiju i Nejtana. I dalje vam ništa neću reći, osim da ćete sve suze ovog sveta proliti, ali će vredeti. 

Sada je tačno 6 sati. 

I dalje grmi, torent sa Sofijinim izborom je skinut i sređen…

Odoh da napravim tople sednviče i da skuvam čaj.

Spavanje je i tako precenjena delatnost…