Islednik

Bejah vrlo srećna i zadovoljna kada sam čula da je Dragan Velikić po drugi put dobio NIN-ovu nagradu. Roman Islednik mi je zapao za oko još pre nego što je ušao u uži izbor, jer Velikićev stil mome čitalačkom srcu prija, ali sam ga uzela tek kada se pronela vest o nagradi. I to se zbilo ovako:

Mojoj tetki je bio rođendan i ja sam htela da joj kupim knjigu. Odem fino u knjižaru, krenem da šetam tako od od stranih do domaćih autora i nazad, od trešića do klasika i negde između Vesne Dedić i Flobera skontam da ja zapravo ni ne znam šta bi njoj moglo da se svidi: jednom sam joj kupila Kaningema (kupila sam ga da bih ja mogla da ga pozajmim, ali rekoh moglo bi i njoj da se svidi)- epic fail. Sledeće godine, kupismo joj Musoa, a to je sama tražila, i opet nije prošlo dobro. A onda, dopao joj se neki roman koji ja mučim još od januara. -.- I onda vidim ja iza kase uredno naslagane primerke nagrađenog Velikićevog romana. I rekoh sebi: sad ili nikad, kupi tetki saksiju. Tako je i bilo.

Plus, zapao mi je potpisani primerak. Plus, tetki se dopala saksija.

Moje ranje iskustvo sa prozom Dragana Velikića je skromno, pročitala sam samo jedan roman, Bonavia, ali bila sam baš zadovoljna pročitanim. Život, ljubav, tranzicija, uspomene na Jugoslaviju i postjugoslovenska sadašnjost, ma sve što čovek može da poželi u jednom romanu i sve to ispisano krasnim, mirnim, neopterećujućim stilom. Nije bilo razloga da sumnjam u kvalitet Islednika, znala sam da će mi se dopasti.

Avaj, jadni Joriče!

oprah
Ovo bih bila ja posle prvih 50 stranica romana…

Glavnom junaku umire majka. Vest o njenoj smrti zatiče ga u Budimpešti. Vest o njenoj smrti pokrenuće (bukvalno) lavinu sećanja na detinjstvo i mladost, na Pulu, na selidbe. Na ljude koji su mu obeležili život i na sudbine koje su ih zadesile.

Odjednom tu je niz priča. Tu je ta glavna, junakova. Onda priča o junakovoj majci. Pa o komšinici Lizeti. Sledi priča o Hiterotovima, jer bez nje ni priča o Lizeti ne bi bila moguća. Pa onda su tu crtice iz pulskog života. I evo i mene kako se mučim da sve to povežem.

Ok, ovo dakle neće biti samo ispovest osobe koja je izgubila roditelja. Nekako mi je žao zbog toga, jer to sam očekivala, ali dobro, guramo dalje. Velikić samo iznosi činjenice, počinje svoju potragu, pratimo ga dok ponovo obilazi mesta koja su mu značila, dok obnavlja mapu svoje mladosti i on nas uredno obaveštava do kojih je informacija došao, ali zašto, zašto sve to radi? Priča se na kratko sužava i stavlja Lizetu u prvi plan.

Ok, pomislim, sad dolazimo do nečega. I onda bum, menjamo tok, prelazimo na pokušaj rekonstrukcije života porodice Hiterot. Opet smo na početku.

Postaje mi već malo mučno. Hvatam sebe da ne mogu da čitam na javnom mestu jer sve češće glasno komentarišem, najčešće: ma daaaaj, šta tražiš?!

Identitet? Velikić ne veruje da je identitet nešto što se može izgubiti pa ponovo pronaći. Odlučujem da Islednik i ja moramo da se rastanemo na neko vreme, jer nam očito i ne ide baš najbolje.

Iz nekog razloga, ne želim da odustanem. Vučem knjigu sa sobom svaki dan, bukvalno je premeštam iz sobe u sobu, iz kreveta u torbu i tako danima. A opet, ne mogu ni da je dovršim.

I onda saznam da je Miroslav Ilić pročitao. I ne samo to! Knjiga ga je oduševila. Ne znam što mi je to toliko zasmetalo, nije da gajim predrasude ili bilo šta slično, ali kad videh koliko se on zamislio, rekoh sebi da ću dovršiti taj roman pa taman se nebo posle srušilo. Možda bi trebalo da nagovorim gospodina Ilića da diplomira na Filoškom, očito postoji nešto kod njega što me tera da se inatim, pa ko zna, možda me potera da brže diplomiram. Vraćam se na temu, ali koga zanima šta M. Ilić ima da kaže na temu Islednika može da se informiše evo ovde klik.

I vratim se Velikićevoj istrazi. Pravac pripovedanja se promenio, sa pripovedača u prvom licu prešlo se na pripovedača u trećem. Stvoren je okrvir i priča polako leže na svoje mesto.

Roman ipak jeste ispovest deteta nakon gubitka majke. Uvek je teško govoriti o odnosu sa majkom, naročito kad dogodi taj neminovni rastanak. Pisati o odnosu sa njom, postaviti je kao centralnu figuru svoje pripovesti, naročito u jednoj patrijarhalnoj sredini kakva je naša, takođe je podvig svoje vrste. Kako se svako od nas suočava sa gubicima na poseban način, tako je i Velikićeva potraga za sećanjima način da se prisustvo majke produži i očuva. Nisu sva sećanja lepa, niti prijatna. Opet, ničija sećanja nisu samo lepa i prijatna. A majka je majka, njegova, moja, vaša. I svako će u nekoj sceni videti svoju majku, osmehnuće se ili namrštiti, a ako ste laki na suzama kao i ja, pa… Da, biće i toga.

 

Roman je, opet, i ispovest o pisanju. O tome kako nastaje priča. O tome kada i kako piščevo iskustvo postaje predmet pisanja, kako i na koji način prerasta lično i postaje univerzalno. Može li, na kraju, iskustvo jednog biti iskustvo mnogih? Kada je potrebno uvesti fikciju i da li je fikcija neophodna da bi priča bila kvalitetna? Pred nama je niz fragmenata koji postaju jedna celina, to je gotovo kao nastanak jednog novog sveta.

 Ne volim kod tebe to što izmišljaš. Pravi pisac ne izmišlja. Malo je pravih pisaca.

Kao i Patrik Modijano, Velikić skuplja sećanja, postavlja pitanja, sklapa i rasklapa svoj život i stvara jednu silovitu priču trenucima kada se prepliću život i umetnost.

Mislim da ovo nije knjiga koja se može prepričati i zato neću ni da pokušavam. Čitanje ove knjige nije laka i mirna plovidba, ali vredi truda. Pre tri, četri dana sam baš drugaricama rekla da sam razočarana. A onda sam jutros ponovo prošla kroz delove koje sam obeležila kao najbolje i shvatih da nisam razočarana, samo mi je trebalo vremena da se slegnu rezultati istrage na koju me je Velikić poveo.

I da znaš, neće svet propasti zbog ozonske rupe, niti zbog Marsovaca, već zbog laži.

Svako na kraju ostane sam.

Ne, ne. Nije to samoća potrošenog života. To je samoća zamenjenog života.

Ti si onda postao sam sebi mama. Udaljio si od sebe sve što je duboko i čisto, udaljio si emociju. Zato se uvek pravdaš. U potaji čuvaš spreman odgovor za objašnjenje svake namere. Stalno pod optužbom. Obustavi vođenje postupka nad samim sobom.

Život je velika zabuna, govorila je ona. Koliko toga nastane iz pukog očaja, iz straha. Važno je samo nikada ne odustati. 

Još jedan razlog zašto valja uzeti ovu knjigu u ruke jeste pojava Aleksandra Tišme kao književnog junaka. 🙂

Tišma: Prtljag, moj Velikiću. Nikako da se otarasite viška stvari.

Velikić: Ne možete unapred znati šta je višak.

T: Vi ste kao moja Sonja. Sigurno vam je špajz pun rezervi?

V: Nemam špajz u stanu.

T: Zato ga imate u glavi.

V: Šta je loše u tome što želim da se obezbedim?

T: Nije loše, ali je besmisleno. I opasno. Jednom ćete poželeti da imate rezervni život. Tako to ide.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

5 thoughts on “Islednik

  1. E moja Slavkice, imaš čelične živce. Bojim se da meni odumiru male sive ćelije. Počela sam da volim jednostavnije stvari.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s