Top 5 plus 1, epizoda: Karta i teritorija

Dobro, došao je i taj dan: projekat TOP 5 plus 1 je zvanično završen.

Tekstovi koje smo objavile u okviru našeg malog projekta, ubedljivo su najmanje čitani ali su zato bili najzabavniji za stvaranje. Od beskonačno dugih kafa preko fitica od fišanja do veganskih sisica, ovo je bila jedna veličanstvena epizoda u životu bloga i vlasnice mu pa ko zna, možda ga i obnovimo.

Poslednja knjiga u Mikičinom izboru bio je roman Karta i teritorija Mišela Uelbeka. Cenim da samog autora ne treba da predstavljati a i roman je i više nego poznat pa ću taj deo preskočiti. Godine 2010. roman je nagrađen Gonkurom, pobedivši za dva glasa Čedo Apokalise, da, da, knjigu u bookstagramskom trendingu a, po mom skromnom mišljenju, najbolji je Uelbekov roman do sada.

Ipak, ponovno čitanje nije baš išlo lagano kako smo mislile da će ići. Bilo je i uspona i padova i nekih zaključaka zbog kojih smo i same bile u zbunu. Na kraju se došlo do pitanja da li ćemo čitati Uelbekov novi roman? Neki hoćemo, neke neće. Zašto je to tako, pročitajte u tekstu koji sledi.

Lj: Ne znam ni šta da kažem o ovom romanu…

V: Ni ja, nekako se uzdam u Slavkino moderiranje…

Lj: Valjda će nešto pametno smisliti…

S: (lol)

V: Ne znam da li ste iščitale prošlu epizodu, tad smo takođe isto ovako počele, nismo imale šta da kažemo pa se nekako razvila priča.

S: Tad sam takođe ja moderirala, he he.

V: Ajmo žene!

S: Pošto mislim da će biti zanimljivo, počećemo od klasičnog, sada poznatog kao Biljana Srbljanović pitanja: KAKO VAM SE DOPALA KNJIGA?

Lj: Nikako.

S: NE! Jao, ne! Zaboravile smo tradicionalni početak!

Lj i V:

S: ĆAO SVIMA! Znate da uvek počinjemo sa ĆAO SVIMA!

Lj i V:

V: Ćao svima.

Lj:

S: Ok, sad možemo da se vratimo knjizi. Koja vam se nije dopala. Zašto?

Lj: Bila mi je dosadna, pretrpana nebitnim detaljima a oskudna u onim koji su mogli biti zanimljivi.

V: Složila bih se s Ljiljom, mada ne bih rekla da je knjiga totalno sranje. Mislim da je najbolja Uelbekova, ali u odnosu na prošlo čitanje, ono od pre 4, 5 godina, utisak mi je mnogo lošiji. Sad je ostavio utisak osrednjosti. Pitala sam se sve vreme šta se meni ovde toliko dopalo tad kad sam prvi put čitala a tad sam bila baš oduševljena. Šta je tu mene oduševilo? Da l ta priča o umetniku i tema umetnosti, da l taj odnos umetnosti i društva bla bla, večita tema. Da l taj štos Uelbeka kao lika u romanu i to što je ubijen i sve to… Ne znam. Tad mi je to bilo wow, što je dobra fora. Danas mi je to samo ok, u redu je ego manijače, shvatili smo, nisi više zanimljiv. Ili sam sazrela ili je zbog toga što sam stekla malo više čitalačkog i životnog iskustva ili sam jednostavno omatorila pa mi je opao prag tolerancije za kojekakva sranja. Sve u svemu, osrednje. Mislim da je Uelbek precenjen, osrednji pisac i što bi ljilja rekla, smarač.

S: Iiiii, to bi bilo sve za danas, hvala na pažnji.

V: Ajd sad ti Slatka, daj kontraartumente.

S: Nemam ih, zapravo. Slažem se da je drugačiji utisak. Kada sam prvi put čitala, bila sam preoduševljena. Sećam se i momenta kada sam čitala, toliko mi je upečatljivo bilo. I dalje mislim da je genijalna ideja što je napravio od sebe književnog junaka i što ga ubija na način na koji ga ubija. Vrlo je verovatno da ćemo se na to vratiti, sad ću samo reći da mislim da je baš važna za njegovo delo. Ali da, sad je nisam ni dovršila i to ne zato što mi je bila dosadna, prosto mi se nije čitala. Draže bi mi bilo da je sad nisam ni započinjala.

V: Sad sam po prvi put iskusila da knjigu čitam brzo da bih je što pre završila zato što mi je dosadna. Da nije za projekat, batalila bih.

Lj: Ne kažem ja da je potpuno bezvredna i to, samo mi nije legla.

V: Boga mi, u ovoj inkarnaciji, ja se Uelbeku više neću vraćati.

S: MA MOLIM?!

V: od mene je dobio više vremena i pažnje nego što je zaslužio, osrednji jedan pisac.

S: Ma sram te bilo za to osrednji pisac.

V: Ako je ovo kraj našeg divnog prijateljstva…

S: Ma što bi bio kraj, bože svašta, i to zbog Uelbeka…

Lj: Muškarca!

S: Tačno, muškarca. Da si rekla nešto za JBA, to ne znam kako bih preživela, ali ovo je samo šokantno.

V: O njoj ćemo rantovati neki drugi put.

S: Ma sram te bilo!

*Dobro, prestaćemo s ovom digresijom, ali moralo je da ostane upamćeno da je Vesna jedna nevaljalica.

S: Dobro, ja ne mislim da je osrednji pisac. Mislim da se ograničio na ispisivanje sebe, mislim da je u svakom svom romanu i da to počinje da biva preterano.

V: Na koji način misliš da je u svakom svom romanu?

S: Pa tako lepo, mislim da je on uvek prisutan. Ako nije glavni junak, jeste neko blizak njemu, što mi je bilo dobro do Pokoravanja, al onda daj se malo otvori i piši o nekom drugom jer iskreno ne verujem više u to da je neki predstavnik određene grupe ljudi, čak ni u svojoj generaciji. Ono šta si ti, povlašćeni beli čovek, intelektualac, nije tvoje iskustvo svačije iskustvo pa da sebe koristiš non stop a opet nije ni toliko nesvakidašnje da možeš neprestano da ga koristiš.

*naknadna pamet: možda je baš zato osrednji pisac jer ne ume da izađe iz onoga što poznaje, eto teme za razmišljanje ko voli.

Lj: Ne, ne, dobar je, neosporno. Samo smara.

V: Pa šta je dobro? Kad biste preporučivale nekom, šta biste navele?

S: Interesantna su mi njegova promišljanja o umetnosti, kako egzistira…

V: To se slažem, da.        

S: … recimo ovde mi je bilo zanimljivo kad na samom početku ovaj glavni junak razmišlja o umetnosti i konzumerizmu. Sviđa mi se generalno kad odabere neki fenomen pa ga posmatra i analizira, prvo u kontekstu francuskog društva pa onda i na globalnom nivou. Ne bih o njemu govorila kao o provokatoru, čak i onda kada bira teme koje možda deluju kao provokacija. Pre mislim da je to njegovo proširenje područja borbe, da se tako duhovito izrazim. Zbog toga ću nastaviti da čitam, mada sam preskočila Serotonin, to mi se nešto ne da, i zapravo jedva čekam da izađe novi roman. I znam da ću, ako opet bude on, on i samo on, biti u fazonu ooo, smaraču jedan… Mislim da ne treba da napominjem da sve ovo ne znači da se slažem s njegovim zaključcima, samo mi je zabavno da čitam o tome. Tj. bilo je.

V: Ti si svesna njegovih mana, ali bi i dalje čitala a ja sam u fazonu da ne mogu više, što je baš interesantno.

S: Znam Veko, ali ja crkavam od želje da pročitam i sudiju Majića, mislim da to baš dosta govori o meni kao čitateljki. 😀

Nego da ne širimo priču sad o mojim čitateljskim porivima…

V: Slažem se s tobom da je ono što se i meni najviše dopalo u ovom romanu taj koncept romana o umetniku, tema umetnosti i njena uloga u društvu, pa to što malo potkači kapitalizam, ko kupuje umetnost, zašto… Bio je zanimljiv i taj odnos s ocem, nesuđenim umetnikom… i to kako novac upravlja svime a svi se upravljaju prema novčanim ciljevima…

Lj: Da, da, ta porodična priča je ok…

V: … simptična…

Lj: Ma sve mu je ok dok ne krene da opisuje žene.

V: Tačno. I dok ne krene s nekim nepotrebnim digresijama, tipa onaj policajac ima nekog psa, koja beše rasa? Jorki? Nebitno. Bitno da je rasan pas jer onda kreće istorijat te rase pa jebo te stvarno, koga boli uvo. Mislim da mi je najviše nedostajala neka čvršća struktura jer je fabula prepuna rezova… Recimo pojavljuje se policajac, ok. On je bitan, desilo se ubistvo, dobro. Ali čemu sad širenje priče na njegov privatni život i na njegovu impotenciju. Mislim, dobro. Može da se tumači kao jalovost u istrazi kao odraz neke lične situacije, ali to mi je malo nategnuto i nekako svega je previše. Mogao je prosto da napiše duplo kraći roman, kompaktniji i sadržajniji…

Lj: Neke stvari je ostavio potpuno isečene, kao recimo situacija s Olgom. Mislim, ona ode pa se vrati pa opet završe u krevetu i ono, poslednja scena u kojoj se pojavljuje – on je nežno pomiluje po guzovima i kao to je to. Sve je pitanje trenutka i to je to.

V: Pa eto, koja je poenta njenog lika? Šta o njoj znamo, osim da dobro izgleda?

S: Poenta njenog lika je to što ga je ona vinula u nebesa, da tako kažem. 🤷🏻‍♀️

V: Povezala ga je s Mišelinom, dobro, ajd ok na nivou radnje, to je mogao da uradi i neki muškarac. Uelbek se odlučio za ženu s kojom će ovaj i da uđe i u vezu. Mada nije ni ta veza nešto prikazana pa da mi sad možemo nešto o tome da pričamo. Olga se pojavljuje samo po nekoj funkciji, što bi rekla Ljilja. Ona sama nema nikakvu dubinu, nikakvu motivaciju. Što je odlučila da se kresne s njim čim su se upoznali? Navodno ima neku strast u očima, moš misliti.

S: Znam, ali postoji li žena kod Uelbeka koja ima dubinu?

V: Pa da, i prošli put smo komentarisale da nije toliko mizogin koliko je mizantorpičan prema svima i svemu, ali sad mi je mnogo više smetala ta njegova mizoginija jer mislim da ipak nije odnos prema celom svetu. Recimo opisuje ženu policajca i napominje da ima silikone u sisama, što je to bitno i za priču i za njen lik, koji je potpuno nebitan i sporedan.

S: Isuse, ispašće kao da branim muškarce i njihove komentare, ali kako bih ti rekla, ja kad skrolujem tik tokom npr. i iskoči mi video u kom je devojka koja je radila usta, meni pogled sam ode na ta usta. I ja zaista nemam ništa protiv, boli me uvo šta ćeš ti da radiš s tvojim telom, samo kažem da te intrevenicje same upadnu u oko…

Lj: Mislim da je on pomalo opsednut tim stvarima koje upadaju u oči…

V: Opsednut je apsolutno, čak i u ovom romanu, u kom seksualnost nije neka dominantna tema, kao što je bila u Proširenju područja borbe… ali opet… nekako je… mislim… ne ume da iskontoriliše tu opsednutost i da odredi gde je takvim komentarima mesto a gde nije.

Lj: I kad uđe u razglaganje karaktera i različitih osobina, bolje da ne ulazi jer u fazonu ova je ovu zaposlila jer je ružna ko grob pa da istakne sebe i tome slično.

V: Evo jedne rečenice, radi se o Olgi i onoj PR, kako god da se zvala…

Lj: E to je to…

V: Bilo mu je neugodno da posmatra kontrast između raskošne Olge zanosnih oblina i tog sirotog parčenceta žene neistražene vagine, Džed se čak zapitao da je nije Olga izabrala kako bi izbegla žensku konkurenciju… Mislim da je ovo čisto autorovo mišljenje, da ne može da se odbrani od sopstvene mizoginije.

S: Slažem se, samo bih dodala da je to takođe i dobro zapažanje jer žene itekako znaju da ispolje sujetu. #internalizovanamizoginija

V: Ali da li ti misliš da je on ovde svesno želeo da predstavi tu internalizovanu mizoginiju među ženama u korporacijskom svetu? Ja mislim da ne, da je njemu samo došlo pod ruku: kad se već pojavila žena, daj da pokažem da ima dobre sise ili neistraženu vaginu jer što da ne?

S: Dobro, ne želim da ga branim, samo bih ostavila mogućnost da je mizantropija verovatnija od mizoginije.

V: Razumem šta hoćeš da kažeš. Zanimljivo je možda da spomenemo i to što svaki njegov junak ima neku frustraciju vezanu za žene, tipa samoubistvo majke, o kom ništa ne znamo, ni okolnosti ni ništa. Onda recimo ona veza iz mladosti s onom…

S: … što se kurvala.

V: Pokušavala sam da nađem neku korektnu reč, ali dobro, može i tako…

Lj: I koliko je samo bio frustriran time što mu je ona plaćala tipa letovanje i tako to…

V: Mislim, razumem. Navodi se da je bio i usamljen kao dete, nije imao roditeljsku ljubav, nije imao prijatelje, ok. Usamljen si, frustriran si… Pazite ovo: u istom trenutku jedna grupa španskih predadolescenata izašla je iz autobusa i ušla je u kafeteriju pričajući veoma glasno. Devojčice su bile vrlo uzbuđene i vriskale su, nivo hormona je bio neverovatno visok. I ok, on govori o tim nabujalim hormonima, ali čemu izdvajanje devojčica koje podvriskuju ili kako već kaže. Sama ta činjenica da izdvajaš devojčice, ni krive ni dužne, to mi je kao kad komentarišu što se oblače ovako, što onako, što dekoncetrišu dečake. Nije fer, brate. Nije fer prema devojčicama da ih tek tako staviš, bez bilo kakvog umetničkog opravdanja. Pičkopaćenik, eto rekla sam. I previše pričam, sad ću da ućutim, ali ovo je bilo samo da potrkepim da ipak jeste mizoginija a ne mizantropija.

Neka u zapisnik uđe da smo joj tu smo odale priznanje da je u pravu. ⭐️

Lj: Meni se čini da je on više zainteresovan za te površne odnose jer su oni jedino što ostaje. On bi verovatno voleo neki dublji odnos s nekim, ali ne može da ga ostvari. I onda mora da se fokusira na ono telesno i prolazno, jer šta drugo ima?

V: Jeste, emocionalno je zakinut. Imao je tog hladnog oca, koji mu se nimalo nije posvećivao, samo je mislio na posao. Majka je izvršila samoubistvo. Odrastao je bez prijatelja… Vidi se da je na polju međuljudskih odnosa svih vrsta dosta zakinut. Nadao se da će mu Uelbek postati prijatelj, ali avaj…

Lj: Ja sam mislila da će se smuvati na kraju. 🏳️‍🌈

V: E to bi bio štos!

S: Ali kakav vam je Uelbek kao junak?

Lj: Neprijatan! 😀 Onako, hejter. Samo to.

V: Meni je to onako kako ljudi generalno zamišljaju da on izgleda. Mislim da je namerno sebe predstavio u najgorem mogućem svetlu, sad da l je to egomanija ili nešto potpuno suprotno… Svakako je dobar štos.

S: Meni je to omiljena stvar u ovom romanu. Ne samo sebe što je stavio, već što nekoliko stvarnih ljudi ubacuje u priču i nema milosti prema njima, ok Begbede mu je ortak, ali svejedno. Sve je u funkciji književnosti i ništa nije toliko sveto da se time ne može poigrati.

V: Da, da, ne zazire od pravih imena. Ne znam da li je popio koju tužbu.

Lj: E al pazite sad, on je tako i sebe ubacio u kapitalističku mašinu i omogućio sebi da u njoj istraje. Zahvaljujući tom postupku. Mislim tu na samog Uelbeka, ne na junaka. Sve sam iskoristio, sebe sam iskoristio, zavukao sam vam i još na tome zarađujem.

V: Možda je to jedini okvir u kom možeš da funkcionišeš. Meni se dopada kako je u romanu predstavljen taj neoliberalni kapitalizam i kako je recimo predstavio Mišelin, specijalno kad sagledaš iz naše perspektive, mislim na državu koja je tek nedavno počela da dobija te zvezdice i preporuke i sad mi svi mislimo kao wow, preporuka Mišelinova a zapravo je to samo jedna stvar na kojoj oni zarađuju.

S: I važno pitanje: zašto ubija sebe i to na takav način?

V: Da dovode do ekstrema tu ideju predstaljanja sebe u najgorem svetlu. Toliko sam nebitan da će me u knjizi ubiti neko.

Lj: Davanje prednosti umetnosti  nad životom.

S: Ja zapravo mislim da je to odnos Uelbeka autora prema samom sebi. Mislim da je to vrhunac njegove mizantropije, toliko ne podnosim ljude da ne podnosim ni samog sebe evo do koje mere. Ok ajd ubio je lika kog je nazvao po sebi, ali da to uradi na takav način, izuzetno nasilno. I to da ga je na kraju ostalo toliko da ga sahrane u dečjem sanduku…

V: Ok, ne znam ništa o Uelbeku kao ličnosti i vrlo je nepošteno da sad donosim ovakve zaključke, ali ipak i sam junak Uelbek u romanu navodi da ima suicidne misli tako da možda ovo i jeste neko kanalisanje nekog dubljeg problema. Mada je verovatno samo način da se uz pomoć umetnosti poigra i sa sopstvenim životom kako bi se napravilo nešto više, vrednije… šta znam.

Lj: Ima i nečeg performativnog tu, jer ubistvo jeste pompezna stvar. On nije nestao time što je ubijen već naprotiv, dobija neki novi život.

S: Sad ne znam kuda dalje da idem, zagrabismo mi od svega po malo.

Lj: Evo ja ću kazati da je baš neobino kako ne može da pronađe uporište ni u čemu. Zaljubio se pa je to propalo. Nude mu milione za tu umetnost koju stvara, ni to mu nije zanimljivo. On je potpuno pasivan lik u tom svom životu, sve mu se dešava bez njegove neke kontrole – setimo se kako se razvijala stvar s Olgom, ona je njega ščepala.

S: Meni je zanimljio to što ne da nema neko uporište, nego ni ne razmatra nešto što bi moglo da ga zadrži, usmeri, stabilizuje. Deluje kao da je umetnost jedina konstanta, ali zapravo i nije jer prvo crta pa je fotograf komercijalnog tipa pa onda to s mapama pa onda portreti…

V: Ne znam, zar to nisu neke faze kroz koje prolazi i svaka je određena nekim događajima u njegovom životu

Lj: I to njegovo skakanje s jedne stvari na drugu može takođe da bude i otvoreno pitanje trajanja umetnosti. Ima li umetnost rok trajanja? Ko ga određuje? Ili šta? I sam kaže da su i ljudi postali kao ona zastarela fotografska oprema, tako i umetnost isto. Iznova se sve obnavlja.

V: Da, kod njega to ide prirodno, to izmišljanje nečeg novog jer uvek postoji neki događaj koji ga podstakne na neki novi umetnički izraz.

S: Kako onda možemo da očekujemo da takav umetnik i ima neko uporište?

V: Ali zašto bismo to i očekivali? Odakle potiče to naše očekivanje da, ako neko stvara umetnost, mora da promišlja o životu i da ima neko suštinsko razumevanje sebe i svega što nas okružuje? Možda mi grešimo kad to očekujemo, možda su umetnici i umetnici samo proizvođači određene robe koja u kontekstu ovog društva stalno zastareva i mora da se ponovo izmišlja.

Lj: E da, samo što ovde, po mom mišljenju, umetnost ipak dobija taj svoj očekivani ontološki status. Kad ubiju Uelbeka, Džed bude u fazonu jadan, ubiše ga, al eto šta da se radi i onda ipak ne može da gleda njegovu sliku. Ili kad raspravlja o smrti, malo davi, ali ipak, deluje mi kao da je to rasprava o nekoj formi za koju se ljudi hvataju. Kao da je u savremenom dobu sve postalo neka vrsta poze, ah da l da me zakopaju il da moj pepeo pospu po Jadranskom moru. Suštinski, razlika ne postoji.

V: Da, da, vidiš to je zanimljivo. Ta očeva smrt i njegova razmišljanja. Taj deo bi trebao da bude malo dirljiviji, ali nekako je prepun svega. Cela ta porodična situacija i ti traktati o smrti… nekako sam ostala ravnodušna, moglo je da bude mnogo efektnije.

S: Zar nije to nekako…

Lj: U sklopu poetike otuđenosti?

S: Da, jer mi očekujemo da bude dirljivo kada čitamo o smrti, očekuješ emociju, ali realno gledano, smrt je samo još jedan deo života u smislu prirodnog procesa. Mi smo ti koji joj pridajemo taj emotivni značaj jer u fizičkom smislu gubimo nekog koga volimo. Za osobu koja je umrla, sve što ostaje iza je nebitno a mi sve ostalo proizvodimo…

V: …kako bismo se utešili.

Lj: Kao da je taj svet ideja za njega potresniji od same stvarnosti. Karta je lepša od teritorije, bitnije je šta će biti s očevim pepelom od same smrti, Uelbekova slika koja ga proganja…

:minuti duboke kontemplacije o smrti, umetnosti i životu:

Lj: A šta mislite o ćaletu?

S: Ne mogu da odlučim šta mislim o ćaletu, da l je dobar ili loš ili…

V: Ili ni jedno ni drugo…

S: Da.

V: Mislim da kod uelbeka ni nema te polarizacije.

S: Lik bukvalno radio najbolje što je umeo. Kontam da se okrenuo onome što mu je poznato, s čim je znao da izađe na to je posao, mislim lakše je to nego preuzeti odgovornost za odgajanje deteta.

Lj: I to, ali jeste malo i eho kapitalizma. To je strana za koju se ljudi lakše hvataju, jer kad uđeš u mašinu imaš sjajan izgovor da se ne baviš određenim stvarima.

S: Moja zamerka ocu je što se nikad nije potrudio da razgovara s njim o majčinom samoubistvu.

Lj: Obojica su potisnuli. Ali kad mu je rekao: Ne! Večeras ti neću odati zašto se tvoja majka ubila, zato što to ni sam ne znam.

V: Sad kad si pomenula tu rečenicu… Sva ta okupljanja i te večere za Božić, to mi je sve bilo izveštačeno.

Lj: Pa da, ali to je zato što je to poigravanje s tim momentom okupljanja za praznike i pravljenja da je sve u redu. Jao, ali što je ćale odlučio da se eutanazira ko ker?

S: Ja podržavam.

Lj: Ali kad ovaj kaže: hoćeš i ti da se ubiješ kao mama, baš mi bi žao.

S: Aaw, ali to je zato što je ta trauma nelečena.

V: E kako tumačite ono kad išamara onu sestru?

Lj: Ja nisam sigurna da l se to stvarno desilo ili on zamišlja da je to uradio.

S: Ja sam na nekoliko mesta imala taj osećaj da nisam sigurna šta je zbilja a šta njegovo razmišljanje.

(Stvarno je uradio)

V: Znate li ko je Džedov najstariji prijatelj?

zZzZzZz

V: Kotao! 😀

Lj: Tu je da ga greje, pa makar i veštački.

S: Aw.

❤️

S tom vas idejom ostavljamo. Grejte nekog i neko će grejati vas, pa taman to bio i kotao. Samo proverite da l je ispravan, da ne izda kad je najteže.

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. S. Hvala što ste pratili naš mali projekat. 🙂 ❤

Top 5 plus 1, epizoda: Proširenje područja borbe

Da vam kažem iskreno, mi smo o ovom romanu govorile pre više od godinu dana. Zašto ga objavljujemo tek sada? Jer sam ja lenja. Zašto baš danas? Jer je danas Vesnin rođus, pa smo Ljilja i ja mislile da bi ovaj tekst bio fini način da joj čestitamo. Ne brini Veko, kupićemo ti i poklon, evo pregovaramo oko naslova. 🙂

Veko, Veko, slatka naša kerefeko, ovo je za tebe. ❤

♥

Peta epizoda našeg malog projekta je konačno tu. I da, posvećena je Mišelu Uelbeku. Od svih pisaca sa lista, najviše sam se radovala njemu jer je za mene dugo predstavljao nešto za šta nisam dovoljno dobra; plašilo me, iskreno vam kažem, da ću čitajući njegove knjige shvatiti koliko pojma nemam. I da se nije desio napad na Šarli ebdo, pitanje je da li bi se i kada osmelila da ga uzmem. Ovako je radoznalost pobedila i za sada se fino družimo. I kad kažem fino, mislim uspela sam da se prepirem sa rođacima iz Francuske zbog njega a tek smo bili obnovili kontakte, he he.

Elem, Uelbek je onaj tip što izgleda kao da se nije okupao od dana kada je izašao njegov prvi roman. To je onaj pisac što šokira čim progovori, pa ga verske zajednice tuže za širenje verske netrpeljivosti a pojedini fanatici mu prete smrću. To je onaj lik što piše o sebi u svakom romanu, a onda u jednom čak i stvori sebe, pravog sebe, kao junaka pa se još ubije i to najbrutalnije moguće i za to dobije Gonkura. Snimio je i film koji se zove Kidnapovanje Mišela Uelbeka. Daaaa, il mislite da je genije, il ne možete da ga smislite. Mislim da su ravnodušni samo oni koji ga nisu čitali.

I tako, u poslednjim danima 2017. godine, Vesna, Ljilja i ja smo sele, jele i provele ceo bogovetni dan naklapajući o njemu i njegovom prvom romanu Proširenje područja borbe. Na početku je delovalo kao da nećemo imati mnogo da kažemo o celoj stvari, ali baš kad je Vesna stavila pitice od višnjice u rernu i priča se nekako rasplamsala i sada vam prenosimo najzanimljivije delove.

♥

Slavka: Ćao svima!

Vesna: Ćao svima!

Ljilja be like:   

S: Okupile smo se u Vesninom toplom domu, bukvalno i metaforički toplom domu, da uz kafu i meze, dok se u rerni peku pitice od višnjice, porazgovaramo o romanu prvencu Mišela Uelbeka koji se zove…

V: Proširenjeeeee područjaaaaa borbeeeee

Lj: tantananan tantanana naaaaaaan

S: I pošto sam ja dobila taj nezahvalan zadatak da moderiram ovim našim malim skupom, a papir sa idejama, naravno, nisam ponela sa sobom, kao ni slušalice, mislim da je red da počnemo sa pitanjem: KAKO SE VAMA DOPAO OVAJ ROMAN?

*Tišina

S: Ljiljo?

Lj: Aaa, onako.

S: Obrazloži. Onako nije prihvatljiv metodički odgovor.

Lj: Iskreno, ne znam šta da kažem.

S: Zašto ovo nije wow super najbolja, a nije ni najgora stvar koju su tvoje ruke podigle ikad?

Lj: Ima neke dobre ideje, ali mi nije baš bio nešto čitak.

S: Vesna?

V: Slažem se sa Ljiljom. Kad proanaliziraš, ima neke dobre poente, ali dok ga čitaš… Uelbek i ja nismo…

Lj: Kompatibilni, moim vas.

S: Zanimljivo, zanimljivo. Ja nisam pročitala sva Uelbekova dela, al od ovih koje jesam… rekla bih da je ovo najslabija njegova stvarčica.

*Ljilja  je ovde napravila jednu šalu, koju nećemo podeliti sa vama jer je pogana, pih pih.*

S: Mislim da se baš vidi da mu je ovo prvi izlet u formu romana i neka ,,kompleksnija’’ dela.

V: Slažem se da se vidi, ali ne po tome što je najslabije. Ja mislim da mu je ,,Pokoravanje’’ najslabiji roman od ovih koje sam ja čitala. Ali se vidi da mu je prvi jer postavlja temelje za sve ono čemu će se kasnije vraćati. Takozvane poetičke konstante, što bi rekli u akademskim krugovima. To savremeno društvo secirano i realistično, pa lajtmotivi povraćanja i drkanja i slično, teme religioznosti i ljubavi kojima se pristupa kroz tu, kako da kažem…

Lj: Naglašenu telesnost.

V: E to.

S: Odlično. Ajd sad izaberite od čega hoćete da počnemo.

*Recite koliko kidam ovu moderaciju.*

Lj: PUCAJ VESNA!

S: Ajde vesna!

Vesna otvara usta da izusti kad…

S: STANI VESNA! Znam odakle da počnemo! Ovo mi je sinoć palo na pamet. Setila sam se sinoć dok sam pisala beleške za danas, da sam te godine kad sam pročitala Pokoravanje, svih dvadeset minuta vožnje koliko smo se vozili od Tivta do Krašića, smarala Luku pričajući o Ulebeku i pošto je on sve vreme ćutao, ja sam onda njega sva onako u zanosu pitala: i sad ja hoću da ti meni kažeš šta ti misliš, da li je Uelbek jedan običan provokator ili to što radi ima smisla? Ali ga nisam ni pustila da mi odgovori nego sam bila u fazonu a šta i ja tebe pitam kad nisi čitao i ne možeš da mi odgovoriš ajde pušti taj radio. Pa evo, sad pitam vas: da li je Uelbek jedan običan provokator ili svo to njegovo pisanije ima nekog smisla?

Vesna: :između dva zalogaja: Pa vidi ovako. Da sam pročitala samo Pokoravanje, ja bih rekla da jeste. Rekla bih da je običan provokator i da mu je knjiga sranje. I verovatno bih završila sa njim. U ovom romanu se nazire neki smisao, ali mislim i da mu je ovde provokacija na prvom mestu. Tek sa Kartom i teritorijom mi se o njemu poboljšao utisak i to je po meni, njegov najbolji roman. Mislim da je više provokator nego pisac, odnosno da je ta provokacija njegovo osnovno sredstvo. Ajde izvoli napiši roman o suštinskom nedostatku ljubavi i usamljenosti bez nekog oblika provokacije. Pa ko bi to čitao i ko bi to umeo da napiše da bude smisleno i kvalitetno? Tako da eto, mislim da mu provokacija dosta pomaže i da bez nje ne bi bio ovoliko uspešan pisac.

Lj: Ponekad je baš neukusan, onako baš preterano napadan.

S: Da kažemo da je majstor umetničkog preoblikovanja provokacije?

Lj: Pa meni nije majstor.

V: Ne bih ni ja rekla majstor, ali da. To je to što radi. Umetnički preoblikuje provokaciju.

S: Sa više entuzijazma ste pričale o Svetoliku faking Rankoviću.

V: To je tačno.

S: Malo sam iznenađena tom činjenicom.

Lj: Jer si zaboravila da je Svetolik je inspirisao našeg jedinog Nobelovca!

V: Pa tamo se sve radi o idealima, a ovde se sve radi o d’izvinete izdrkanom kurcu što nije baš neiscrpna tema.

Lj: Znaš kako, meni se sviđa originalni pristup i te neke stvari, ali mnogo me više nervira to preterivanje. Deluje mi pretenciozno. To preterivanje, mislim te scene mi ne smetaju u smislu toga što prikazuju već što deluju tako… Pretenciozno.

V: Da jeste, to mu je manir.

S: Ja idem u wc, pa vi nastavite. Prisutna sam duhom.

V: Ideš da drkaš i povraćaš?

S: Podseti me sad na scenu kad kaže da je gurnuo prst da se ispovraća al pošto je mlaz povraćke bio iznenađujuće slab odlučio je da izdrka… Eh šta su ti moderniteti, kako ih moj tata zove…

*Tišina

*Tišina

S: NEMOJTE DA ĆUTITE!

*Još malo tišine…

V: Deluje kao da se nismo pripremile, malo je povuci potegni. A opet… to je Uelbek.

Lj: Ako je on mogao da improvizuje, onda možemo i mi.

S: i dalje u klozetu: Nije stvar da l smo se pripremile ili ne, to je Uelblek. Kako se pripremaš za Uelbeka?

V: Tačno!

*kratka storija ko kako voli da jede i gde*

S: pere ruke: Mnogo mi je drago što je tebi gušt da jedeš za kompjuterom, fokusiraj se na Uelbeka.

Lj: A jeste, dok ti rekonstruišeš scene sa žurke.

*Tišina.

*Šuškanje hrane.

Lj: Biće interesantno slušati snimak. Mada ne znam baš za čitanje…

♥

S: Eeee dobro! Aaa fruće su fitice. Dakle, može li čovek da se pripremi za Uelbeka i kako?

V: Kontam da može ali da je nas mrzelo. Ali brate i on je kriv, ubaci te u to stanje.

S: Ali kako? Kako se pripremiti za nešto što je tendecniozno pisano da te šokira i isprovocira?

V: Pa vidi, kod mene nije to uspelo. Ja nisam ni šokirana ni isprovocirana. Više sam u fazonu…

Lj: … čemu sve ovo.

V: Tako nekako. Mislim, nije ovo dovoljno da me šokira. Ne znam da li nešto može više u književnosti da me šokira…

Ja dok Vesna izgovara poslednju rečenicu.

Lj: Ma batali to, nego šta vi mislite o njegovom ponašanju u kontekstu naslova? Da l se on bori ili se predao stihiji da ga nosi?

V: Ja mislim da pokušava.

Lj: Misliš da je borba moguća?

V: Pa ne znam, mislim da on pokušava. U prva dva dela romana

S: Faktički, proširenje počinje kad on…

Lj: Možda je onaj infarkt ili šta god je već ono bilo, neki prelomni momenat.

S: Misliš da ranije nije bio borben?

Lj: Pa mislim da nije. On je sav nekako pomirljiv. Kao ne volim kompjutere al donose pare. I ono sa preparkiravanjem. On se kao bori, ali stalno prebacuje sam čin borbe na drugog. Kao kad je smarao onog lika da ubije meleza…

V: Ja mislim da kod njega postoji veliki nesklad između toga kako shvata život i svet i toga kako živi taj život. On je skroz utopljen u masu, u pravila. Mislim da on shvata svet na pravi način, samo ne deluje u skladu sa tim. Ima neki otklon prema svetu i mislim da je proširenje područja borbe kao rušenje tog zida.

S: Daaaaa, pa nisam baš sigruna da on shvata svet na pravi način. Ja njegovu priču vidim tako da je on sam iskonstruisao određenu sliku o svetu i u tom smislu je za mene to proširenje prodručja borbe prevazilaženje te slike. Kad shvati da je preterao sa tom gorčinom i tim sarkazmom onda pokušava da se toga reši.

Lj: Meni više deluje kao da je to proširenje prodručja borbe proširenje borbe protiv vetranjača koja je u našem, savremenom dobu još besmislenija nego kod Don Kihota.

S: Ali štaaaaaa je tačno područje borbe?

Lj: A kaže se na jednom mestu u knjizi da je područje borbe ono izvan očekivanog i determinisanog.

V: A gde ti da proširiš tu borbu ako je teren praktično neograničen? Možeš samo u okviru sebe. Pazi šta kaže: Ekonomski liberalizam je proširenje područja borbe. Njegovo proširenje na sve životne dobi i sve društvene klase. Isto tako, seksualni liberalizam je proširenje područja borbe, njegovo proširenje na sve životne dobi i sve društvene klase. Zar to nije već dosegnuto? Šta tu još može da se širi, osim sopstvenog otklona prema svetu?

Lj: Zato sam ga i uporedila sa Don Kihotom. Mislim da je moderni čovek dosegnuo svest da to nema smisla, ali i dalje to radi.

S: Ok, ali ako savremeni čovek prestane da se bori protiv tih vetrenjača, šta on zapravo radi?

V: i koje su uopšte njegove vetrenjače? Protiv čega se on ovde konkretno bori?

Lj: Vidiš, ja mislim da je to baš teško pitanje jer je on sam čudan lik. Recimo, pati što nema boga al se u isto vreme ruga ljudima koji veruju.

S: To prerasta u opšte mesto kod njega, taj konstrast između želje za verovanjem i ismevanja onih koji veruju.

V: A kako se on to njima podsmeva? Ja nisam to doživela kao podsmeh.

Lj: Mislim da je to ambivalentno što stavlja boga u svaki, čak i najbanalniji kontekst, tipa: jutro je takvo i takvo, naročito ako verujete u boga. Mislim, to mora biti neko posprdavanje, nije tu stavljeno tek tako…

S: Mislim da nije to sprdnja u smislu ha ha vi ste svi budale, više je neka ironizacija.

V: Mislim da je to ironizacija u smislu: ja imam potrebu da verujem, a znam da je to nemoguće, da se ne može verovati u boga. I mislim da je on svestan da ga ta potreba razdire, ali da nije u mogućnosti da je zadovolji.

Lj: I to je ta tragična pozicija, što je don kihot verovao da ima zašto i protiv koga se bori, dok se ovaj bori a ne zna ni protiv koga ni zbog čega. I ne verujem da ima to neko polje slobode koje može da osvoji ali po difoltu gura tu priču.

V: I pazite, on se druži sa tim sveštenikom sve dok se kod i kod sveštenika ne javi sumnja. Njihovo prijateljstvo se završava kad sveštenik kaže da ne oseća prisustvo. Da li je u tom prijateljstvu zapravo njemu važna bila ta prisutnost u drugoj osobi. Osim sveštenika i prijateljstva sa njim, on nema nikakav drugi odnos sa ljudima.

S: Možda je on cenio prijatelja zbog te promene, jer pre nego što se posvetio bogu, taj njegov prijatelj je isto bio neki inženjer. Možda je više cenio tu njegovu spremnost da se posveti onome u šta veruje. Pa kad ovaj odustane od toga, ovaj uelbekov junak nema više šta kod ovog da ceni i onda je nekako logično…

V: Moguće, naravno, kad tako racionalno tumačiš. Ali ja gledam to nekako podsvesno, da li je tu upleteno pitanje boga tj. da li ga privlači bog u ovome.

Lj: Mislim da svi mi imamo tu potrebu da nađemo nešto u drugom biću što bi nama bilo uporište jer sebe smatramo mnogo razrušenijim od ovih oko nas i onda kad vidimo da su i svi drugi nepostojani kao mi, sve kreće da se urušava, svaki odnos.

V: Tako je, u drugima nas privlači nešto pouzdano.

Lj: A ta pouzdanost je gotovo uvek iluzija. Očigledno.

S: Jbt Ljiljo, kako si tako mudra?

Lj: To je meni od boga dato, ja sam samo kanal.

*da je ovo podkast, sad bismo vam pustile Ave Maria, ovako ništa*

S: E a šta je sa ženama? Kako tumačimo nemogućnost uspostavljanja odnosa sa njima?

Lj: Ja tu opet vidim ambivalentnu situaciju, kao sa bogom. Ova ga je jedna povredila, ta koju je stvarno voleo, ,,najbolje što je mogao’’. Kao ono u Hadersfildu, gradio je katedralu i to. Opekao se.

V: Pa znaš šta, u pravu si to za Hadersfild, ,,gradio sam katedralu pa se urušila’’… Ali to je možda i stavljanje sebe u poziciju žrtve, kao jadan ja, kako se meni desila velika ljubav i velika tragedija. A u isto vreme sklanjaš odgovornost sa sebe, koliki je tvoj udeo u tom urušavanju? Kakav je Raša cinik, kako je on doprineo da se ta ljubav uruši? Tako i ovaj isto.

S: Krivica je svaljena na nju, jer je ona donela konačnu odluku. On nju kad karakterieše, on kaže da je, kad su se upoznali, ona išla na terapiju posle samoubistva svog šefa i on baš jasno kaže kao šta je mogao da očekuje od žene koju je upoznao dok je bila na terapiji. I mislim da on nije te tablete popio da bi se ubio, mada je ona stekla taj utisak i to joj je bilo dovoljno da ga ostavi, mislim to joj je bila krajnja granica. Ali mi suštinski ne vidimo ništa od te veze, osim onoga što nam on kaže a to je karakterizacija i raskid.

V: A sve vreme posmatramo njega, o njemu imamo gomilu informacija.

S: I to dosta o govori o pravcu u kojem ta veza išla i o njenom kvalitetu.

Lj: Meni to nekako ide uz onu ideju provokacije, i sam lik je provokator. I mislim da muškarci generalno imaju tu notu da prihavet sebe kakvim jesu i onda kad žena odluči da ne želi takve da ih prihvati, to je za njih kraj.

S: Ne slažem se. Baš naprotiv, mislim da oni o sebi imaju mnogo bolju sliku nego što ona jeste. I kada žena dođe i stavi tačku na njihov odnos, to direktno narušava onu sliku koju o sebi imaju. Jer vidiš to i ovde: ona njemu kaže da ne veruje koliko je sebičan, a on je u fazonu ko ja, šta ti pada na pamet?

Lj: Možda on i jeste svestan toga kakav jeste nego prosto kad ti sebe prihvatiš, teško ti je kad te drugi ne prihvate takvog.

V: Možda je u njegovom odnosu sa ženama bitna ta nekoherentnost između ljubavi i seskualnosti. I on to sam kaže. Kaže da se njegova argumentacija do tada zasnivala na čistoj seksualnosti, a da je tek kasnije uveo pojam ljubavi. I taj seksualni nagon ne uspeva da usmeri ka nečem ispunjujćem, lepom, ka suštinskom odnosu sa drugim bićem nego beži od toga. Beži od ljudskog kontakta, misli da je postao nesposoban za to. I zato kad mu se neko dopade beži u wc i radi šta radi jer je jednostavnije nego da se upušta u seksualne i bilo kakve druge komplikovane odnose.

Lj: Što ide uz modernog čoveka, koji misli da može sve sam i da mu nije potrebno drugo biće. I u skladu sa godinom kad je napisana knjiga (1994) moderno biće se tek razvija u ono što je danas, i zato je taj prelazak bolan.

V: Misliš da onda postmoderan čovek nema više te bolne prelaske i da je stanje u kom je danas konačno?

Lj: Imam jedno pitanje. Da li on u telu traži duh kroz te telesne radnje ili iz nemogućnosti da usmeri duh prellazi na telesno?

S: Ja mislim ovo drugo. Ja mislim da je krajnji cilj njegove potrage utemeljenje duha. I da su svi ostali tokovi radnje samo načini da to uradi.

V: Pa da. Sad da l traga za bogom, za ljubavlju, za višim smislom, možeš to nešto da nazoveš kako oš al to je to, nešto što mu uporno nedostaje.

S: Da, mislim da on ima problem sa fizičkim kao takvim, da mu se ono gadi. I da je to uzrok potrage za duhom.

V: Moguće, pa otud i oni snovi sa makazama. Podsvest radi svoje.

S: A šta bi Frojd rekao o tome što je ovaj odsekao sebi spolovilo?

Lj: Da se rešio nečega što mu ničemu ne služi?

S: Idi bre jbt, umalo se ne udavih piticom od višnjice.

V: Frojd je smatrao žene inferiornijim upravo zato što nemaju penis, pa sad ti tumači dalje. Možda je to taj osećaj niže vrednosti u odnosu na druge.

Lj: Ja mislim da se on tu prosto odriče te svoje jadne utehe koju telesno zadovoljavanje može da donese umesto nekog dosezanja smisla. I onda bi da se i nje odrekne, kad već smisla nema.

V: Da, da, naravno. Ja sam samo pokušala da odgovorim na to šta bi Frojd rekao.

S: Ajd da iskoristimo Frojda i taj stav o ženama i penisu i napravimo prelaz do Uelbekove mizoginije. U svetlu svega o njemu rečenom i onoga što ste pročitale, da li mislite da je stvarno to pitanje mizoginije ili je to više deo tog njegovog uvek provokator imidža?

V: Mislim da on u svojim romanima secira celo društvo, i da je taj stav prema ženama u njegovim romanima stav koje društvo prema ženama zauzima. I zato ja ne bih tako lako rekla da je to čisto njegov stav.

S: Ja mislim da je on više mizantrop, da mrzi ljudski rod u globalu. Meni je to baš problematično, to kad krene da piše o ženama, eyeroll samo tako. Ali suštinski mi je to deo njegovog hejta prema svetu; mislim da on nema ništa bolji odnos prema muškarcima.

V: Slažem se.

♥

Veko, srećan ti ovaj divan dan! Vole te Slatka i Ljoki. ❤

 

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Top 5 plus 1, epizoda: Forsiranje romana-reke

Naš mali projekat pod nazivom Top 5 plus 1 se polako bliži kraju. Četvrta epizoda posvećena je Dubravki Ugrešič i njenom romanu Forsiranje romana-reke a ako se neko od vas sada uključio, ovde klik može pronaći prvu epizodu u kojoj je opisan nastanak projekta i ideja koja se krije iza njega. Ostale epizode su sačuvane pod oznakom Top 5 plus 1 i njih možete pronaći ovde: klik.

Kao što ste već navikli, pre nego što vam predstavimo naše ideje o romanu, sledi kratko upoznavanje sa autorkom i delom. Dubravka Ugrešić je, verujem, svima poznato i većini drago lice. Roman Forsiranje romana-reke nagrađen je 1988. godine NIN-ovom nagradom čime je Dubravka postala prva žena na prostoru tadašnje Jugoslavije kojoj je ovo priznanje dodeljeno. U međuvremenu su u anale ove nagrade upisana imena još četiri spisateljice, što znači da je ovo priznanje i dalje privilegija muških autora. No, o tome možemo nekom drugom prilikom.

Izvor

Roman koji čitalac drži u rukama pojavio se na jeziku na kojem je pisan 1988. godine. Mnoge su se stvari od onda promijenile, čak ni država u kojoj je roman prvi put objavljen više ne postoji. Sve je danas, samo nekoliko godina kasnije, drukčije.

Iz današnje perspektive gledano, roman Forsiranje romana-reke predstavlja jedan vid istorijskog dokumenta jer kroz svoju temu vrlo jasno prikazuje, ne samo geopolitičku mapu našeg regiona i cele Evrope, već i probleme i promene u osnovama državnih zajednica nastalih nakon Drugog svetskog rata, naročito u primerima Jugoslavije, SSSR-a i Čehoslovačke. Te promene, te istorijske okolnosti imale su, naravno, svoj uticaj i na književnost. Roman je priča o međunarodnom susretu pisaca u održanom u Zagrebu, u hotelu Interkontinental i zapravo govori o unutrašnjim svetovima pisaca sa različitih kulturnih područja, o funkciji koju književnost ima u društvu, o njenoj prošlosti i budućnosti, kao i o tome kako društvo i društveni sistemi utiču na pisce, pa samim tim i na njihova dela. I sada vas ostavljamo prikazu događaja iz zagrebačkog Interkontinentala, onako kako smo ih mi videle. 🙂

S: Hello everybody!

Ljilja i Vesna, istovremeno, glasom Mister Bina: Hello, teddy!

S: Okupili smo se danas povodom ove radosne prilike koju predstavlja razgovor o romanu Forsiranje romana reke, Dubravke Ugrešić.

Lj: A ona je, zašto to ne reći, prva žena koja je dobila NIN-ovu nagradu za najbolji roman. I to baš ovaj roman.

S: Tako je. Dodajmo još i informaciju da je trebalo da prođe 34 godine od osnivanja pa da nagrada konačno pripadne romanu koji je napisala žena! Pozdravimo je aplauzom.

S: E dobro! Sad kad smo proslavile, red je da krenemo sa razgovorom. Pošto je Vesna prošli put tako uspešno moderirala naš razgovor o romanu Dan šesti, ja mislim da je jedino fer da joj uvalimo to zaduženje i ovaj put.

V: Neka, neka. Moderiraj ti.

Lj: Možda da prvo tumačimo naslov?

S: Može. Da počnemo od naslova, pa da se spustimo na formu i na kraju na likove koji se izdvajaju? Me, me, m?

Vesna i Lilja klimaju glavama u znak odobravanja.

S: Ok. Dakle, roman se zove Forsiranje romana-reke. Zašto forsiranje i zašto roman reka? (je l’ ostao još neki štapič od kokosa?)

V: Zato što Cule iz Beograda njoj piše i kaže: dragi Dule, forsiram roman reku.

S: Ju, ispade mi kokos iz štapića. Ok, ali šta mu to znači?

V: Ipak moram ja da počnem?

S: Ne moraš, stvarno. Evo Ljiljo, počni ti.

Lj: Ne, ajde ovako: šta ste prvo zamislile kad ste pročitale to forsiranje romana-reke? Meni je prvo na pamet pao planinski brzak, ali nisam baš sigurna zašto. 😀

S: Meni je pala na pamet neka spora reka, onako lenja što nikako da stigne do ušća. Valjda zbog ovog forsiranja. Nešto čemu je potrebno guranje da bi postiglo neko ubrzanje. Što i nije netačno.

Lj: Jer ovde i jeste sve neko forsiranje, od identiteta pa nadalje.

V: Ja nisam zamišljala reku. Eto šta ti je štreber. #samajepriznala Roman reka je u principu obiman jedan žanr, primeri su recimo Aleksandrijski kvartet, Bunderbrokovi. Za Prusta kažu da je pretača romana reke. U principu, to je obiman roman u čiju se radnju ulivaju razne sudbine i mnoštvo likova. U smislu postojanja mnoštva likova i različitih sudbina, Dubravkin roman podseća na roman reku, ali je znatno sažetiji, jezgrovitiji. To možda ima veze sa novim, postmodernim vremenom, u kome roman reka kao takav više nije moguć, pa ga zato Cule siroti forsira. Što se, opet, prenosi na potenciranje raznoraznih nekih Potemkinovih sela knjževnog sveta, gde je sve neko foliranje, forsiranje i sve je nekako nategnuto. Sve je i moguće i nemoguće.

Lj: Meni nekako deluje da postoje dva pravca u modernoj književnosti, taj jedan koji je forsiranje pa je on iskarikiran i drugi, koji je zapravo jedini moguć, a to je podrivanje svega. I oba pravca funkcionišu kad su, kao kod Dubravke, stopljeni.

V: Kako vam se čini ovaj okvir i forma romana?

S: Meni je forma super. Ja u principu volim te postmodernističke zavrzlame, gde ne postoji jedno rešenje…

V: Ja ne volim, ali mi je ovde to sa dobrom merom. Kod Basare mi recimo smeta…

S: Da, kod Basare ne volim ni ja. Kod Basare mi je zaista mučenje.Ali vratimo se na Dubravku. Meni je super najpre taj okvir, sačinjen od tih njenih zapisa…

V: To je nešto kvaziautobiografski, pa se zato i uklapa sa ostatkom romana.

Lj: Poigravanje sa realnošću.

V: Meni je recimo zanimljivo što je dominantna ideja o umiranju pisaca. Onda se postavlja pitanje da li je ideja o smrti pisaca zapravo ideja o umiranju književnosti.

S: Što je generalno uvek pitanje kada govorimo o smrti umetnika: da li je njihova fizička smrt ona konačna ili nastavljaju da žive kroz delo.

V: Mislim, jasno se i kaže u romanu: život piše romane… Stani da nađem. Znate već, tamo kad Flavus i onaj njegov… Raul… Kad odu u onaj Klub književnika pa kad ona žena kaže…

Lj: Tarzan, da. Ali ona kaže: OVDE život piše romane a pisci nam nisu ni za ku*ac. Ona baš precizira, baš jasno kaže OVDE.

Možemo li na trenutak da zastanemo i razmislimo koliko je ova rečenica o životu na ovim prostorima i kvalitetu književnosti prikladna i danas…

Hvala. Nastavljamo.

S: Vrlo je simptomatično što smešta radnju u Zagreb, u tom vremenskom trenutku.

Lj: I kako su svi njegovi stanovnici frustrirani, baš zato što su njegovi stanovnici. Kao ono Pipo kad kaže da je bolje tamo gde je širina i kako je ovo sve vukojebina.

S: Meni svako od učesnika kongresa deluje kao da je na to okupljanje došao da bi pobegao od nečega.

Lj: Da, svakako svi traže neko izmeštanje iz realne svakodnevice.

V: Odlično je uhvaćena ta geopolitička situacija, svi su nekako stereotip o svojoj zemlji. Što je možda neka tragična determinisanost jer niko od njih ne može da pobegne. Za sve je taj seminar zapravo ključni momenat.

Lj: Svi kao da žive nekakvu glumu od života. I ti njihovi životi su farsični koliko i književnost.

V: Svi ili umiru ili se poništavaju ili poništavaju svoj identitet, bilo da planiraju da preuzmu ulogu nekog drugog ili…

Lj: … ili da im je identitet nasilno uzet.

V: Da, bilo da im je nasilno uzet. I to uvek na neki banalan način.

Lj: Svako to izmeštanje iz sopstvenog identiteta na kraju naiđe na katastrofu. Onaj što je hteo da se zameni preko pasoša… Tako je hteo da osvoji novi identitet i na kraju ništa.

V: Sa druge strane, i kad uspeš da zameniš identitet, šta bude? Opet ništa. Jer ko si ti i da li će iko da primeti da to što jesi? Vidi se to i na kraju, kad Sabina samo zameni imena. Potpuno je svejedno ko je zaista dao intervju. Bitno je samo da je neki Rus dao neki antidržavni interviju, potpuno je nebitno ko je. Oni su njima samo instrument.

S: Zanimljivo je to sa identitetima. Znate ono kad onaj Rus priča o zemljacima koji su emigrirali, pa kad spomene onog što je profesor na nekom njujorškom univerzitetu, živi od stipendija i sve vreme pljuje vlast u Rusiji, a živeo je kao buržuj u centru Moskve, nije ni prišao logorima.

Lj: Da, da. Bukvalno se kaže da je ukrao tuđ identitet. Vidiš koliko je pitanje identiteta maksimalno dovedeno do apsurda i kao da je život toliko obezvređen da je i književnost moguća samo kroz izvrtanje svih vrednosti. I to je opet tekovina modernog doba. Svi ovi likovi koje si ti Vesna navela, tipa Bunderbrokovi i ostali, oni svi imaju neku svoju suštinu, produbljenost, cilj, usmerenje. Ovde je bukvalno sve iskarikirano, sve je dovedeno u pitanje, sve je obesmišljeno. Do krajnjih granica.

S: To nas opet vraća na pitanje mesta i vremena, odnosno na činjenicu da je smestila roman u Zagreb, u to vreme jer je već bilo sranje i mi smo mislili da nam je život jadan i čemeran…

V: … ali u kom smislu je bilo sranje? Jer ona u kasnijim pogovorima kaže da je samo nekoliko godina kasnije ta zemlja počela da se raspada i sve…

S: Pa 1988. je dobila NIN-a.

V: Da, ali ja mislim da se roman dešava ipak malo ranije.

S: Pa ok, dešava se sigurno nakon Titove smrti, što je bilo 1980.

V: Ali 80ih i nije baš bilo toliko sranje.

S: Nije očigledno, onako za običnog građanina, ali se dalo naslutiti.

Lj: I Arsenijević u Potpalublju kaže da je 1984. godina bila okidač.

V: Upravo je to vreme bitno jer se još uvek sve drži, ali se već kraj naslućuje. Ovo su poslednji neki impulsi tog socijalizma. Mislim, zamisli danas pisac da posećuje neku fabriku. Tačno je to odjek nekog vremena koje se gasi. Gasi se sistem, sa njim i svi njihovi životi kakvi su do tada bili.

S: Pipo to baš oseća, zato ima potrebu da to svoje nezadovoljstvo stalno vokalizuje.

V: Da li je on malo pozer? Meni jeste sve vreme delovao kao neki pozer sa tim svim svojim jao, jao…

Lj: Jao, on je kao Smeđi Petar. Jao jadan je, jao bedan je.

V: Što, naravno, ne znači da je neiskren.

S: Naravno. Samo se previše stavlja u prvi plan.

V: Da li ste primetile kako se razvijaju ti njegovi odlomci, iz tog njegovog romana, scenarija, šta li je već? Na početku je krimi nešto, vestern scenario, a na kraju nešto sa banalnim dijalozima, tipa svađa sa majkom. I njegove se teme, dakle, banalizuju.

S: Jeste li primetile da on i Amerikanac imaju takoreći iste živote? Mislim kao da…

V: … su u ogledalu.

S: Da. I sad, ovom je sve ok jer je u Americi, a Pipo je, siroma, zatočen u Zagrebu i ne valja mu ništa. Opet, Amer je u fazonu da ni ta širina koju navodno daje Amerika nije mnogo bolja.

Lj: Možda je to neki naš mentalitet, to da nam je trava uvek zelenija…

V: Možda i mi samo imamo iluzije da je u toj staroj zemlji bio bolji standard, ali nije. I tad su ljudi bedno prolazili od svog rada. Sigurno je bilo bolje nego sada, ali…

Lj: Mada, možda je i ta težnja da se identitet ostvari preko drugog, kao drugi nam uvek bolje živi, drugom je lakše zbog ovog ili onog…

V: Misliš da će ti biti bolje ako postaneš neko drugi.

Lj: Svi, zapravo, imaju svoje dvojnike. I sve je kompletno farsa. Sve. Od društvenog uređenja i samog života do umetnosti.

S: Gde bismo onda svrstali ovaj roman? Žanrovski gledano.

V: Pa on je hibrid. Klasični postmodernistički hibrid.

S: Pravi reprezent postmoderne u Jugoslovena.

Skok na junake!

Lj: A pre nego što krenemo na likove i to, da li vi mislite da je neko predstavljen u svojoj suštini ili je mislite da je sve farsično?

V: Farsa jeste suština, ja bih rekla. Nema mesta iluziji da ti sad imaš neku suštinu, pa kao prolaziš kroz neke trenutne krize. Ne, brate. Ti si to, ti si ta glupost koju praviš.

Lj: Da. Mislim, da jer su i oni jako obeleženi postmodernističkim fazonom. I dok smo ranije imali junake koji su, kako da kažem, produbljeni, sad imamo ove koji su isprazni. I to je njihova karakterizacija.

V: Ja se ne bih složila sa tim da su isprazni. Svi imaju neku svoju istoriju, neke probleme i frustracije. Znači, nisu isprazni. Samo ne znam kako bih to nazvala, to što ih određuje. Stičemo taj utisak jer su depatetizovani. Oni nisu neki veliki junaci, kao kod Tolstoja pa da se zaljubljuju i umiru, i oživljavaju i opet nestaju. Ne, oni su svi obični ljudi sa nekim stvarnim problemima, ljudi koji žive u nekom strahu. Opet, ni u jednom momentu nisam imala mogućnost da se identifikujem sa nekim, da saosećam, da mi bude žao nekog lika.

S: Stvarno?!

V: Sve mi je to nekako… Ne znam kako da objasnim.

Lj: Suština današnjice.

V: Ništa me više ne iznenađuje, ništa više ne može da me iznenadi. Ni velika književnost, ni te patetične… Ne mislim u lošem smislu patetične, nego onako, priče nabijene osećanjima i nekim velikim temama i životnim prekretnicama. Ništa to više ne može onako da te dotakne. Dotaknu te mali momenti, ovde recimo u odnosu Vande i Ministra, specijalno na kraju. To mi je jedan onako… Baš ogoljeni momenat, stvarno mi je bilo žao. Ostali su me ostavili ravnodušnom, čak i onda kad siluju onog sirotana.

S: Ooo, to je baš tragikomična scena. Baš.

V: Pa to, baš tragikomična. Pravi izraz.

Lj: Ali pazite što dolazi do nekih bitnih zamena: ženama se daje da rade ono što obično rade muškarci.

V: Ali one ne rade ono što rade muškarci. One bi htele to, ali ne mogu.

S: Ima tačno deo kada kažu da je medicinski dokazano da žena ne može da siluje. Pozivaju se na čak na neku knjigu.

V: One njega pokušavaju da ponize, ali Sesilija na kraju odlazi sa njim. U Ministarstvu boli takođe postoji taj momenat, na samom kraju romana. Ti poništavaš sebe jer odlaziš na kraju sa čovekom koji ti je zagorčavao život i rad zbog čega si osećala neverovatnu potrebu da izvršiš nasilje nad njim i poniziš ga.

Lj: Samo što meni one nisu ispale nešto manje odvratne.

V: Ne, ne. Nisam mislila da su manje odvratne, samo da se lošije snalaze.

Lj: Svuda se dešavaju ta čudna sučeljavanja zbilje i fikcije. Imam osećaj kao da je ljudima (u romanu) nemoguće da razgraniče jedno od drugoga ili da pomire jedno sa drugim. Nekako je to sve neusaglašeno, i ovaj njihov pokušaj kazne i slučaj ukradenog rukopisa.

V: Da, kao da svi žive neke fiktivne živote, tačnije svoje živote posmatraju kao fikciju. Nema granice između života i fikcije.

S: Mislim da nije toliko reč o tome da svoj život smatraju fikcijom, koliko je do toga da je to stvaranje fikcije njihov život. I onda kada to što je stvoreno bude ugroženo na neki način ili kada se desi da ostanu bez toga što su stvorili, to se doživljava kao napad na samog pisca, odnosno piščeva smrt. Čeh koji je ostao bez rukopisa je zapravo ubijen, ne?

V: Da, a opet, i sam Čeh je ubica jer kada je onom liku prepravljao roman, toliko ga je izmenio da više nije ličio na originalni rukopis, a sam pisac je izvršio samoubistvo.

Lj: Što pokazuje da je fikcija destruktivna po stvarni život, ali i da je stvarni život destruktivan po fikciju. A mislim da najveća ironija leži u tome što niko od njih nije vrhunski pisac, svi su mediokriteti a svi imaju neki poriv da se ostvare preko pisanja.

S: Zanimljivo je to, mi smo baš pre neki dan pričali o tome kako su filozofi postavili neke granice u godinama do kojih možeš da se ostvariš, odnosno iskoristiš svoj genij na pravi način. Tipa, ono što je Satr lupao za 25 godinu i slično. Dubravkini junaci su svi prešišali te granice, sve granice zapravo, ali i dalje pokušavaju, što je u neku ruku ohrabrujuće. A opet, svi do jednog imaju tu viziju sebe kao posebnog bića, kao drugačijeg u odnosu na većinu.

V: Sujetni su.

Lj: Nekako je sve obrnuto. Koliko je nekada bio veličan taj kult genija, ovde je iskarikiran do maksimuma. Svi su maliciozni, neosnovano samouverni…

V: Što samo pokazuje da su i oni samo ljudi. Zašto bismo očekivali da je neko ko piše ili se bavi bilo kakvim oblikom umetnosti, da je taj neko i bolji i plemenitiji, manje sklon nasilju i slično?

S: To je valjda i njena ideja, da pokažu da ni pisci…

Lj: … ne mogu da se odupru svojim ljudskim osobinama.

S: Upravo.

Skok na junake, drugi deo!

V: Hajde da malo popričamo o pojedinačnim likovima. Koji je vama lik bio najinteresantniji?

S: Meni Vanda, Pipo i Sesilija.

V: A ko je taj Pir kome Sesilija piše?

S: Mislim da je to izmišljen sagovornik, rekla bih da su to njeni dnevnički unosi.
V: I ja sam to pomislila. Jer da je osoba, ne znam da li bi ovako otvoreno pisala s kim je i sve to.

Lj: Malo poigravanje sa formom.

S: Vaši omiljeni likovi?

Lj: Iskreno, ja ne znam koga bih izdvojila, osim Vande. Mnogo više sam očekivala od Ene Zvonko.

S: Daaa, i ja sam.

V: Jeste, baš je skrajnuta. Jeste li uočile paralelu između Vande i Eme Zvonko? Ema je stalno hladna, Vanda se tresla u groznici… Kako razumete tu hladnoću? Možda je to znak neke usamljenosti i smrtnosti. *Vesna sama pita, sama i odgovara.* E, a ona Sabina?

S: I kod nje ima te hladnoće.

Lj: Da, da. I ona se nešto tresla. I sva je eterična i bleda.

V: A u suštini je agent koji radi po nalogu.

Lj: Ali koliko je Ministar iskarikirana ličnost. Priučeni skorojević.

V: Koji nema pojma o književnosti, ali eto…

S: ALI, ALI, ALI!!! Štuje Andrića jer njega je čak i svet priznao.

Lj: Jes! To je baš jasna karikatura tih političara tog vremena, ne svih, ali većine. Većina je bila onako priučena.

S: Da, i ja to mislim.

V: Apsolutno. Mislim da je sjajno uhvatila većinu koja se ustalila u nekim odborima, ministarstvima, na visokim pozicijama, većinu koja nema veze sa književnošću ili bilo kojom drugom granom umetnosti, ali im je ta pozicija tako data.

S: Uglavnom zahvaljujući ratnim zaslugama.

V: I Partiji.

Lj: Mnogo mi je bilo smešno kad kaže da je čitao knjige dok se školovao, ali ništa nije zapamtio i shvatio je da to nije za njega.

S: Knjige nisu valjale. Jedino je valjao Andrić. Zabavno je i kad spominju Krležu, mislim u onoj fabrici, pa kad kažu kao isecite šepk Na rubu pameti i stavite ga na parče hleba namazanog paštetom Gospoda Glembajevi.

Lj: Ili viršle zvane Petrica Kerempuh.

S: Hahh, daaa! Jao, al’ se sprdamo sa Krležom. Ali super je meni to rušenje autoriteta u književnosti. I generalno. Osim kad se neko drzne da dira u Andrića. Jer on je međunarodno priznat. 😀

V: Nije to rušenje autoriteta, to je više ruganje onima koji za književne veličine priznaju samo Andrića jer ih ništa drugo ne zanima. Nit’ čitaju, nit’ razmišljaju.

Lj: A takve su ličnosti bile dominantne tu tom periodu, mediokriteti koji nam svima kroje sudbinu. E, a da li su vam zanimljivije ove ličnosti koje su probijale u životu, npr. ministar ili ovi koji sede i lamentuju?

V: Ministar mi jeste simpatičan, Prša recimo nije, a obojica su se probijali kroz život.

Lj: Prša je taj neki tip socijalnog pesnika.

S: Mislim da sve u principu zavisi kako junak prihvati ono što mu se dešava. Recimo, Ministar. On je svestan da nije za tu funkciju, zna kako je tu dospeo i da bi, da nije bilo rata, bio običan mesar. A Prša ima sličan uspon kao Ministar, ali smatra da zaslužuje bolje i više.

V: Tako je. Ministar nema iluzija o sebi, za razliku od Prše.

Lj: Fino je to sve upakovano i usmereno da prikaže kako i među piscima, koji su se uvek prikazivali kao neka uzvišena bića, zapravo ima i onih najnižih poriva i svega. Prosto ti preostaje da se posle čitanja ove knjige zapitaš preostaje li išta uzvišeno što se ne može podriti.

V: Da. Mislim da u tome zapravo i leži caka, što je to zapravo potvrda toga koliku vrednost književnost ima. Jer i nakon karikiranja i podrivanja i svih mogućih pokušaja kritike i omalovažavanja, ta vrednost opstaje. Ne bi bilo interesantno da je sve nedodirljivo. Ni Bog ne bi bio Bog kad bi svi u njega verovali, zar ne? 😀

U zapisnik da uđe da je Slavka prevrnula očima.

Lj: Zanimljivo je i kako je ta neka duhovna vrednost zapravo nepostojeća bez materijalizacije. Na primer, ako ne zapišeš delo, ako ga ne materijalizuješ na papiru, ono ne postoji. U tom smislu, roman ističe sva ta prožimanja. Ljubav ne može bez smrti, duhovno bez materijalnog. I vrlo je bitno da je ta je ta veza zapravo ono što unesrećuje i jednu i drugu stranu. I da li je neko od junaka doživeo pravu metamorfozu ili je sve samo privid?

V: Mislim da nije pitanje da li su metamorfoze prave ili su privid. Privid je ono što su oni mislili za sebe da jesu, tako da sve promene koje nastupe, ako nastupe, nisu metamorfoze već je samo isplivala druga, odnosno prava, strana tvoje ličnosti.

Ne možemo da se držimo jedne teme, pa to ti je. Hajmo ponovo skok na junake. Treći put.

S: Šta mislite o Vandi? I njenom šeširiću. 🙂

V: Da li ste uočile paralelu da na početku lik izvlači iz šešira i ne zna šta će sa njim a zatim ona izvlači poze iz šešira. Šta kažete na to?

Lj: Ja to vidim kao neki splet erosa i umetničkog stvaranja, dok je opet, eros prožet i smrću. Gde je Vanda potpuno simptomatična jer njen eros uslovljen tanatosom. Mada, nije ona meni nešto… Nije mi držala pažnju. Ok mi je ideja, samo nisam oduševljena izvedbom.

Paaaa, bar smo pokušali… I na kraju zaključci. 🙂

S: Od svih knjiga koje smo u okviru ovoga do sada čitali, ova mi je najmiodragičastija.

V: Hhah, jeste! Mada moram da kažem da m nije bolji od Ministarstva boli. Mislim, da nisam imala očekivanja jer je deo Mikičinih 5 plus 1, bilo bi mi super. Ovako, nekako nije baš ispunio sva moja velika očekivanja.

S: Moram da kažem da sam ja ovaj roman počela da čitam pre nekoliko godina i prekinula sam.

V: Isto.

S: Mnogo mi je bilo dosadno, mnogo i…

V: Meni nije bio dosadan, ali ne znam zašto nisam nastavila.

S: Meni je bio dosadan. Bilo je leto, bilo mi je vruće, nije mi prosto leglo i sve mi je bilo smor. I sada kada sam uzela da čitam, bila sam u fazonu: šta se tebi, Slavice, ovde nije dopalo? Jer počela sam da čitam u busu, i na samom početku, kad je onaj pao i poginuo, ja sam se glasno nasmejala.

Lj: A jeste to dobra scena, mlatarao je tamo kao foka…

S: Pa to! Sve vreme sam imala idiotski kez dok sam čitala i onda je onaj uleteo i počeo da viče da ugase tu jebenu muziku, e tu sam se već kidala od smeha i stvarno mi nije bilo jasno šta mi nije valjalo i zašto sam prekinula čitanje. I Vanda, Gospode! Vanda i njen šeširić! I dok sam čitala, nisam uopšte imala utisak koliko je zapravo mračan roman. Možda mračan nije pravi termin. Ozbiljan, da. Ozbiljan. Nisam taj utisak imala sve dok nisam počela da razmišljam o pročitanom.

V: Da, osećaj smrti je recimo dominantan od samog početka.

S: Da, ali nije prikazana tako da te prati i da sve vreme misliš o tome kako smo svi smrtni.

Lj: Definitivno je roman koji ceniš više nakon neke analize nego tokom samog čitanja. Podseća me na stil Mirjane Novaković, baš me podseća.

S: Ona je napisala ono Strah i njegov sluga?

Lj: Da.

V: Odličan roman.

S: Nisam čitala.

V: Nisi? Mouraš!

S: Hoću… Jednog dana. Kad diplomiram, wink wink.

V: Oko tog romana su se nešto podžapali Jerkov i Teofil Pančić. Valjda su obojica bili u Ninovom žiriju te godine i Jerkov je, naravno, bio za Sitničarnicu Gorana Petrovića, dok je Teofil bio za Mirjanin roman. I nešto su se oko toga sporili.

S: Naravno, pobedio je Jerkov.

V: Naravno. Jerkov, koji je u fazonu da je Goran Petrović najveći dar koji je Bog dao Srbima posle Andrića i Crnjanskog.

(meni je ova Vesnina rečenica pobeda godine)

Lj: Meni se Sitničarnica nešto ne sviđa; i ja bih glasala za Mirjanu.

S: Meni se generalno Petrović ne sviđa. Plus, ja bih uvek glasala za ženu. 😀 Šalim se, ne bih. Za Arzamas nikad ne bih glasala. Samoreklama: ako vas zanima zašto nikad ne bih glasala za Arzamas, ovde se možete informisati o razlozima: klik. #autoreferencijalnostnanivou

Lj: Ali realno, gledaj ko je sve bio u izboru i za koga onda da glasaš?

V: Tabašević, Matijević i Bajac? Matijević je ranije bio dobar. Ne znam kakav je Bajac.

S: Meni je Matijević standardno dobar. Mislim, nisam čitala ovo poslednje, ali nekako od njega uvek znaš šta da očekuješ. Ne znam kakav je Bajac, videću. Ali vratimo se Dubravki. Šta želimo još da kažemo? Vesna?

Možda ipak nije kraj…

V: Imam svašta zapisano: sveopšta demistifikacija, recimo. Kada se žene sa zapada lože na Ruse samo zato što su Rusi, zato što imaju taj neki ukus zabaranjenog. Lože se na strah. Pazi, svi se nešto lože na strah i smrt. Svi imaju neke nezdrave erotske porive.

Lj: I površne kriterijume. Generalno gledano, svi imaju površne kriterijume. Uhvate se za jednu ideju i drže je se, bez obzira na to da li ona ima veze sa stvarnošću ili ne. Ljudi se više lože na ideje nego na stvarnost.

V: Pa da. Ova se pali na smrt, ove uzbuđuje činjenica da su ovi Rusi… Da li mislite da postoji nešto iskreno između Sabine i onog lika ili je ona dosledna kao agent?

Lj: Mislim da ima. Pazi onaj deo kad joj on opali šamarčinu, a ona mu kaže da su u tom trenutku postali bliskiji. Nasilje je povezano sa erotikom, nekako.

V: I svi nekako pristaju na nasilje. To mi je najmračniji momenat knjige, taj pristanak na nasilje. Jer ga vidimo u nekoliko slučajeva, kod Sesilije, npr.

Lj: Sve što je u društvu tabuisano, ovde je na neki način afirmisano, odnosno isplivava po svaku cenu. Isplivavaju ti mračni delovi duše.

V: A šta mislite o metapoetičkim momentima koji su zastupljeni u ovom romanu? Kako se uopšte gleda na književnost, na umetnost, na stvaranje? Da li je u pravu Flavus kad kaže da je talenat bzvz? On je zakleti protvinik talenta i svega što ima veze sa originalnošću. Mi smo navikli da na originalnost gledamo kao na neku vrhunsku vrednost i naučeni smo da cenimo talenat, pa se postavlja pitanje da li je to sve jedan privid.

Ne, nije kraj. Imamo još neke sitnice da razjasnimo kao što je, na primer, poseta fabrici.

Lj: hajde da malo prokomentarišemo posetu fabrici.

Složno zapevamo:

Plamene zore bude me iz sna
Fabricka jutra, dim iz dimnjaka
Pesma se ori, mladi radnici
Celicna jutra, hitam fabrici.

Lj: Već smo je spomenule, ali nismo joj posvetile mnogo vremena & prostora.

V: Kul bi bilo da se kobasica zove Prša.

S: Zašto baš fabrika mesa, odnosno kobasica? Zašto ne železara, na primer?

Lj: Da bude što banalnije, što prizemnije.

V: Na meso se takođe gleda kao na nasušnu potrebu.

Lj: I još jedno snižavanje, recimo, zbog tog krkanluka i svega.

V: Da, to je rableovski momenat. Železara, recimo, služi za neke krupne stvari, pre bi bila simbol neke obnove.

Lj: Pesnici su, na primer, proglašeni mesom, što implicira da su i oni potrošna roba. I mislim ideja da se kobasica nazove po Prši, mislim da je to predstavljeno kao najveće moguće snižavanje. I jedini se on i pobunio.

V: Zanimljivo je i kako radnici razgovaraju sa piscima.

Lj: Ma to je samo još jedan prikaz onoga daj samo hleba i igara. Nije se tu mnogo promenilo, jer i danas možeš radnicima da zamažeš oči šarenom lažom.

V: Na izdahu je to vreme kad se radnik cenio, kad su još bili bitni. Ili bar mi iz ove perspektive mislimo da je tako. Negovala se ta iluzija da država počiva na radničkoj klasi.

Lj: Relativizuje se sve jer sad imaš pitanje da li je to bilo realno društveno uređenje i da li smo sada sve to promenilo ili smo se samo mi oslobodili iluzija.

V: Pa znaš kako, kad ih pogledaš tako u toj hali, ti vidiš radnike koji zaista nešto rade, nešto stvaraju. A šta rade pisci? Zato su ih i spojili.

Lj: Moderni pragmatizam uopšte ne prihvata tu, kako da kažem, hranu za dušu, nego samo za telo.

I za kraj:

(majke mi, kraj)

I svijet u kome živimo zacjelo je citat nekog drugog svijeta i naš život je citat iz nečijeg života.

♥

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Top 5 plus 1, epizoda: Dan šesti

Tačno četiri meseca nakon što smo Ljilja, Vesna i ja sa vama podelile utiske o romanu Pokošeno polje, pred vas stiže nova epizoda našeg malog Top 5 plus 1 projekta. Kratka istorija nastanka projekta i prvi roman o kojem smo diskutovale čekaju vas ovde: klik, a epizodu sa već pomenutim Pokošenim poljem pročitajte ovde: klik.

Kako običaj već nalaže, pre nego što se prepustite našem čavrljanju, red je da vas malo uputim u delo. Rastko Petrović je bio jugoslovenski književnik, slikar i diplomata. Njegov književni opus je vrlo raznovrstan; Rastko oprobao i u poeziji i u prozi a bavio se i likovnom i književnom kritikom. Roman Dan šesti je objavljen posthumno, najviše zahvaljujući Marku Ristiću koji je, nakon Petrovićeve smrti, tekst kompletirao, redigovao i imenovao, po autorovoj želji, imenom koje danas nosi. Roman je tematski podeljen u dva dela, prvi se bavi prelaskom preko Albanije, što je inače i sam Rastko preživeo. Drugi deo dešava se  u Americi, dvadeset godina kasnije. U sebi objedinjuje nekoliko ideja bitnih za Rastkovu poetiku i, ako mene pitat, koliko god da je kompleksan i na prvi pogled zastrašujuć, definitivno je vredan svake sekunde vašeg vremena.

Mi smo provele gotovo četiri sata sedeći u Bookastore-u i razgovarajući o ovom romanu. Mislim da je ovo prvi put da je bilo toliko različitih ideja i tumačenja, neslagalanja i polemisanja. Pritom ne mislim samo kad je ovaj projekat u pitanju, već generalno, a poznajemo se već osam godina. Dakle, spremite se, uranjamo u nemirno more Rastkovih misli.

Našla sam ovu fotku na FB stranici posvećenoj Rastku Petroviću i pozajmila sam je bez pitanja. Al pošto ni oni nisu naveli izvor, kontam da je sve ok. 🙂

Vesna: Zdravo svima, okupile smo se odvde da razgovaramo o romanu Dan šesti.

Slavka: Njih dve će da razgovaraju. Ja ću samo da budem lepa.

V: Ti si ovde samo zbog atmosfere?

S: Ja sam ovde zato što sam mislila da ćete da mi kupite neku knjigu, ali eto… Pogreši čovek.

V: Meni je dodeljena uloga moderatorke, mada sam ja suviše emocionalno investirana a moderatorka mora da bude objektivna. Je l tako, Slatka?

S: Nemam pojma, ja nikad nisam bila moderatorka, tj. nisam sebe tako doživljavala.

Ljilja: Ovde se ne zna ko je ko, ne zna se…

V: Imam ovde zapisano nekoliko ideja koje smo izbrejnstormingovale… 

S: Jao, vidi kako je ona pripremljena! Ja nikad nisam dolazila pripremljena. Nisam čak imala ni ove uvodne reči spremljene.

Jasno je da sam ja kraljica improvizacije… ¯\_(ツ)_/¯

V: Vidiš, vidiš? Ček da srknem kafu, pa da počnemo. I nalazimo se u Bookastoru. Lepo je, samo ne možemo da vičemo, što inače volimo, mislim kad nas povuče nas rasprava. No, dobro! Od koje teme želite da krenemo?

S: Ja bih da počnemo od forme, jer osećam da samo o toj temi mogu da govorim.

V: Ili da pre forme kažemo ukratko neke opšte utiske. Evo ti Slatka možeš prva, pošto si ti prvi put čitala roman a inače nisi volela Rastka.

S: Ja sam prijatno iznenađena ovim romanom. Zaista nisam očekivala da će ovoliko da mi se dopadne. Sve te stvari koje ste vi popisale a koje ćemo kasnije pomenuti… Većinu ih nisam primetila, ali moram da kažem da sam roman uglavnom čitala po autobusima I uglavnom polumrtva, tako da eto… Kad budem čitala drugi put, sasvim sam sigurna da ću pohvatati mnogo više detalja. Bilo je nekoliko scena, nekoliko epizoda koje su mi slomile srce…

V: Na primer?

S: Nije fer da sad ulećem sa detaljima, stići ćemo već do toga.

V: Pa samo napomeni…

S: Volim ono što sam spominjala na Vajberu, ono sa onom životinjom za koju tvrdimo da je vučica, mada možda nije. Zanimljivi su mi momenti sa Smeđim Petrom i njegovom sestrom…

V: Jaooo, i meeeni! Ja bih najviše pažnje posvetila odnosu Petra i njegove sestre…

S: Tako da eto… To je nešto što bih izdvojila. Suštinski, prvi deo mi se mnogo više dopao. Dala sam romanu pet zvezdica na GR; da su odvojeni, drugi bi verovatno dobio četiri. I rekla bih još da se moje mišljenje o Rastku kao pesniku nije izmenilo, ali sam voljna da Rastku kao proznom piscu uvek dam šansu.

V: Hvala. Ljiljo, da čujemo tvoje opšte utiske.

Lj: Moji opšti utisci, hm… I meni se roman dopao, isto prvi deo više od drugog. I moram da kažem da je meni najtužnija scena, mada ona uopšte nije tužna, ono kad Toni ostane sama u drugom delu romana, pa se za nju kaže da je buljina i to, pa se kaže da ona koja je uvek bila tišina sad ima potrebu da krikne.

V: Jeste, jeste, zanimljivo je kako se ona menja, isto kao i sestra Smeđeg Petra. Evo ja bih da kažem da sam sam, kao što je već rečeno, vrlo emocionalno investirana.

S: A zašto? Pojasni.

V: Pa ne znam. Ne znam, toliko je snažan roman, ostavio je baš jake utiske na mene. I kada sam prvi put čitala a pritom znate kako je kad se čita roman za ispit, po zadatku I na brzinu. Ali eto, toliko je jak da te ponese.

S: Jeste, moram da se složim. Zaista te ponese. Vi ste mi rekle da je roman dobar, ali sam ipak bila skeptična zato što je to Rastko I bila sam u fazonu: sile nema da bude tako dobro. Onda sam počela da čitam i bilo mi je njaaaah, ništa od ovoga. Onda je ubacio onu prvu dokumentarnu epizodu i to me je uhvatilo i kad bih morala da prekinem čitanje, bila bih sva kao: jao, ne mogu da verujem da ne mogu da dovršim glavu, zašto nisam koncetrisana i slično. To me je baš iznenadilo, to da će takav neizdrž da me uhvati. Mnogo mi je krivo što nisam mogla da odvojim određen broj dana da se posvetim samo romanu.

V: Obe ste saglasne u tome da je prvi deo bolji, ali treba da uzmemo u obzir da drugi deo nije dovršen, objavljen je posthumno, ima dosta kompozicionih rupa, neki delovi su detaljni bez neke preke potrebe. Ipak, meni je baš zato u celini roman tako snažan, kada uzmemo u obzir odnos prvog I drugog dela jer imamo potpuno razaranje, potpuno posrnuće i posle imaš neku vrstu preporoda, novi život… Tako da…

Toliko je tema bilo da nismo znale od koje da počnemo…

V: Ljilja je kao prvu temu predložila motive životinja: pas, vuk, konj. Ja sam dodala i motiv jelena. Ne znam šta si mislila pod ovim konjem… Ali dobro. Još imamo i hrišćanske i paganske motive, ali ja ne bih da idemo preterano u taj akademski diskurs, nego da krenemo od nekih svojih ideja.

Lj: Da dodamo sveže krvi.

V: To! Ajde Slatka, ti načni to sa formom, pa ćemo onda da vidimo kuda ćemo.

Ali avaj, Slatka je zaobišla pitanje forme jer voli da podriva autoritete. 😀 

S: Ok, moje pitanje za vas je: može li ovo da se svrsta u romane toka svesti? Meni deluje tako. Prvo ta mešavina dnevnika i svega, a onda i činjenica da smo uvek u nečijoj svesti, čak i kada je akcenat na životinji.

V: Možda. Mislim, ne znam da li bismo po definiciji mogli da ga svrstamo u romane toka svesti. On je svakako modernisitčki roman, sa tom nekom razorenom kompozicijom, tim fragmentima, bez jasnog toka radnje od početka od kraja. Mislim da je to u vezi sa tom mitskom podlogom: legenda I mit napadaju osećanja, silu življanja i imaginaciju, a ne svest. I tu Rastko pod terminom svest misli na razum, na racionalni deo svesti. U tom smilu, čitav ovaj roman racionalno stavlja u drugi plan i ističe ono što je u čoveku nagonsko, emotivno i imaginativno, mitsko, na kraju krajeva, i arhetipsko. I onda je to u vezi sa tim načinom pripovedanja.

Lj: interesantno je korišćenje dnevničkih unosa, koji zapravo to nisu. To nisu ničiji dnevnici, to je samo promena pripovedačkog lica sa formom dnevnika.

V: Mada se i od toga odstupa, naročito u drugom delu. To je roman pisan tridesetih, tako da su to ti avangardnih momenti.

Lj: Potpuno je čudno što se pripoveda o tim iracionalnim momentima a pripoveda se u trećem licu. To je baš inovativno, ne?

V: Dobro, postoje pisma, postoje pravi dnevnički unosi, npr. Dnevnik Blaža Juričića. Ima I ona Stevanova misao u oluji.

S: Ok, a šta mislite zašto se odlučio za treće lice, ako se odlučio za dnevničku formu?

V: Mislim da mu je u nekim momentima potrebno da ima mogućnosti koje ima sveznajući pripovedač, recimo kada se osvrće na prošlost. A negde ima I toga što ne može da se usredsredi na konkretnu osobu jer svi junaci čine celinu, svi su pozvezani, identifikuju se jedni sa drugima a opet je svaki lik čovečanstvo u malom. I onda, kada bi se usmerio samo na jednu osobu, tj. Kada bi dao sliku sveta iz perspektive jednog lika, onda ne bismo imali taj odnos pojedinac čovečanstvo.

Lj: Bitan je dakle taj objeninjavajući faktor.

S: Zanimljivo. A što onda razbija tu formu u drugom delu?

V: U kom smislu razbija?

S: Ja bih rekla da nije više tako kontinuirana ta ideja od dnevničkoj formi…

V: Mislim da on prosto nije stigao lepo da dovrši i uobliči taj deo.

Nije nam baš inspirativno ovo sa tehnikama pripovedanja, možda ipak da se bacimo na tumačenje?

Lj: Vesna, uvedi nas malo u Rastkovo shvatanje vuka, ti to dobro znaš.

V: Ne znam, ne bih se ja preterano time bavila sada. U principu, vuk je u slovenskoj mitologiji najznačajnija sveta životinja. To je bitno zbog Rastkovog odnosa prema mitologiji. Ali meni je značajnije bavljenje životinjskim u čoveku. Ta paganska potka i odnos prema mitologiji je bitnija za poeziju, recimo za poemu Vuk i tako. Ali dobro, hajde da kažemo nešto o toj identifikaciji čoveka sa vukom, sa životinjskim u čoveku…

S: Aaw, scena sa vučicom! ❤ Meni je ta scena toliko tužna i tako divna. Zapravo, ja tako kada razmišljam o ratovima, velikim bitkama, generalno kada razmišljam o katastrofama bez obzira da li su izazvane ljudskim faktorom ili prirodom, meni je uvek tragičnija sudbina životinja od sudbine ljudi i znam koliko ovo grozno zvuči, ali… Mislim, kad čitam tako o bitkama na Sutjesci ili Neretvi, meni je žao svih tih boraca i borkinja, zaista. Ali ti konji i sve te životinje po šumama… To mi je uvek tako tragično jer smo ih mi stavili u tu poziciju gde su. I onda kada sam čitala scenu sa vučicom… Došla je kao potvrda svega o čemu mislim. Jer ona trči kroz tu šumu i prepreka su joj uvek ljudi. I gladna je, i uplašena je i ne može ništa da uradi zbog ljudi. I toliko mi je tužno bilo to jer smo mi naselili njihov svet a onda ga otuđili od njih i onemogućili im život, i onda se još žalimo jer rat je i povlačenje je i misliš samo na svoje dupe, a zapravo niko ne misli na to koliko smo zajebali stvar samom svojim postojanjem. Ne znam. Lupam sad, ali kad malo bolje razmislite, zar to nije tužno?

V: Ja sam povodom te životinje zabeležila da se osećala samom, tužnom, opkoljenom opasnostima.

S: Kontam da bi možda ona mogla da bude simbol celog našeg naciona…

V: Upravo sam to htela da kažem!

S: … jer se i oni …

V: … tako se osećaju i ti ljudi! Tu imamo identifikaciju, s tim što životinje nisu tu svojim izborom. A opet, i ljudi kad pokrenu rat, više nisu ljudi. U njima preovlađuje nešto životinjsko, ali u lošem smislu, onako destruktivno, zverski. Ja ovde moram da se izvinim auditorijumu što pod životinjskim u čoveku mislim na nešto loše i negativno, baš sam đubre zbog toga 😀 

S: Kada ljudi pokrenu rat, izdvajaju se dve vrste ljudi. Svakako proradi životinjski nagon, ali imaš one u kojima je taj nagon destruktivan i imaš one kod kojih je nagon proradio kako bi preživeli.

Lj: Moram da uđem u biblijsku problematiku na kratko jer moramo da se osvrnemo na to kako je u legendi od danu šestom predstavljeno kako je čovek stvoren da bude družbenik sa životinjama, dakle insistira se na suživotu. A evo ovde vidimo kako je zapravo ispalo suprotno, kako je čovek vuk životinjama.

V: Ajde dok smo još kod životinja… Prokomentarisale smo tu vučicu, poistovetili smo je sa svim tim ljudima koji su očajni, gladni, usamljeni, uplašeni, ali me sad zanima kako gledate na Stevanov san o psu i na momenat kada zadavi psa. Zanimljivo je što se kroz san identifikuje sa psom, vidimo celo njegovo detinjstvo, samo što je on štene i majka mu je kučka i sve to… Objedinjeno je: on – pas i on-čovek. Ta dva aspekta njegovog bića su stalno i u nekom sukobu i u nekom jedinstvu. A kada odluči da zadavi psa… To je sad bitno, razumeti tu situaciju. Taj pas ga već dugo prati, oboje su gladni, oboje su izmučeni. Ljudi su u tom stanju očaja i gladi spremni na sve i mislim da Stevan ubija psa prosto iz nagona za preživljavanjem jer da nije on ubio psa, pas bi napao njega. I tu mi je jako tužno kad ljudi prolaze pored njega i tog mrtvog psa, i kad mu govore da ne jede to jer su mnogi stradali jedući crkotine.

Lj: Mislim da u tom njegovom potezu ima malo i odluke da se reši tog svog nagonskog, da pokuša da očuva ljudskost, mada to čini na vrlo paradoksalan način.

V: Ali to nije odvojeno, nagon za preživljavanjem I ljudskost. Ti jesi to, to je sve u tebi. Ta scena je, sa jedne strane, pokazatelj koliko je čovek nisko pao, koliko je očajan. Koliko ga je obuzelo to stanje destrukcije I samodestrukcije. I vidimo da nijedno ljudsko biće nije imuno na to, pa ni Stevan, koji je i načitan, koji ima veru u život, u čoveka.

Lj: Vidiš prosto koliko čovek mora nisko da padne da bi očuvao svoj život.

V: I znate šta još? On kad sanja tu kučku, on je pita zašto ga ne ostavi na miru, zašto ne ode. A ona mu odgovara: zato što te volim. Znači, postoji neka potreba za bliskošću, za ljubavlju, za kontaktom sa drugim ljudskim bićem, samo je ovde to nekako reflektovano kroz kučku.

S: Ja sam to tumčila pre kao neki izraz njegove savesti, nego potrebe.  Više mi je delovalo kao da komunicira sa onim što se desilo, a ne sa onim što oseća i šta mu treba. Kao da, što bi rekli u anglosaksonskom svetu, holds a grudge prema majci.

Lj: Mommy issues. ;D

Da napomenemo da je jedna od tema za razgovor koje je Ljilja predložila naslovljena kao mommy&daddy issues 🙂  #užasipostmoderne part one

S: Pa da. Kao da je postojao problem, manjak komunikacije, nešto što izlazi iz njegove podsvesti što je on stariji. Mislim da je taj njegov san odraz nečega što ne može da iskanališe na javi.

V: Nisi pogrešila. Njegovo odnos sa majkom jeste komplikovan.

Lj: Ona njemu kaže zato što te volim a on njoj kaže nemoj da me voliš. Ta moderna individualnost čoveka ubija svaku mogućnost da oseća.

V: Jeste! On upravo ubija to, tu mogućnost da voli i da se poveže sa drugim ljudima i čitav prvi deo je put ka konačnom otuđenju. Pa i završava se onom rečenicom da ljudi više nikad neće moći biti braća, znači jednom potpunom izolacijom.

S: A onda, pored svog tog pesimizma, dolazi epizoda u kojoj Stevan dolazi u onaj han i ljudi ga pitaju da im proda hleb, što on odbija i prosto im ga daje. I kad Stevan ode po čaj, ljudi njemu ostavljaju novac. Tako da je i ta ideja o odsustvu ljudskosti, kao uostalom i sve ideje koje predstavlja u romanu, podložna relativizaciji.

V: Nije sve sivo u romanu, ima i nekih svetlih momenata. Recimo Milica i njen muž, njihovo prvo pojavljivanje. Kad taj par, i ona trudna, uđu u taj han, Stevan vidi ohrabrenje, vidi mogućnost obnove. Njih dvoje vidi kao prvi par.

S: Meni ne izgleda da su mu oni simbol obnove.

Lj: Čak i ako mu deluju, to je samo na trenutak. Taj brak je vrlo problematičan, i to ga brzo razuveri.

V: Htela sam da kažem da će se roditi novi život.

S: Da, ali u kakvim uslovima?

V: Ali će ipak opstati, tako da postoji neki smisao. Ne znam mogu li da se složim sa tim da je obnova baš privid.

S: Moguće, jer se kroz ceo roman smenjuju ideje o razaranju i obnovi.

V: Mislim da je za obnovu bitno i Rastkovo shatanje apokalipse. On apokalipsu ne shvata kao konačni završetak, već upravo kao nešto ciklično, kao nešto što podrazumeva i mogućnost obnove. Ono što ne valja, mora da se uništi da bi nastalo nešto bolje. A obnovu će doneti žena.

Lj: Ja bih rekla da je krajnje ironično to što se u naslovu nalazi ta afirmativna singtagma dan šesti koja simbolizuje početak, stvaranje a sve se vrti oko potopskih i apokaliptičnih tema. Valjda zato što Rastko ne vidi mogućnost preuređenja, već jedino novi početak. A što se žena tiče, ne znam šta bih rekla o tome. Ona se definitvno smatra povlašćenijim bićem, koje može da se preporodi i krene ispočetka, dok muškarci nemaju tu mogućnosti. Što je sličnost sa Crnjanskim.

V: Mislim da ovde nema mesta feminističkoj kritici jer je žena simbol obnove. Čak se i kaže da je žena snažnije biće. Osim toga, Stevan sve vidi kao žensku figuru. Rat shvata kao ženski ciklus, kao čišćenje zle krv… Možda je sad pravi trenutak da se osvrnemo i na Bibliju. Bitan je onaj citat iz Postanja, kada Bog stvara čoveka po svom obličju, stvorio ga je da se rađa i da se množi i Bog pogleda u to što je stvorio i kaže:

S: al sam se zajebao…

V: … da je zadovoljan time što je stvorio. A onda nam Rastko daje sliku toga čime je Bog zadovoljan: destrukcijom, zlom, dominacijom zverskog. I ja to vidim kao ironijski odnos prema tome, zato što Rastko tome hoće da suprotstavi neki novi princip stvaranja: ono što nam je dato u Postanju prosto ne može da funkcioniše. Potreban je novi princip stvaranja koji on vidi u ženama, jedino su one u stanju da pruže tu obnovu i zato su onako, dominantniji likovi. A opet su svi ženski likovi obavijeni nekom tajnom.

Lj: Muškarci pokušavaju da se osmisle u nekom drugom liku, bez obzira da li je reč o muškarcu ili je u pitanju totalna transformacija u ženu. Dok žene pokušavaju da se osmile u onome što jesu i da deluju s tim što imaju. Bog je isto deo muškog principa. A žene su nosioci tela, dok su muškarci nosioci tog transcedentnog i tu nastaje raskol. Pravo je pitanje u šta je pisac verovao, tj. da li je verovao da je samo telesna obnova dovoljna.

V: Mislim da kod Rastka duh, telo i misao nisu razdvojeni već su u jedinstvu. I žena je ta koja omogućava to jedinstvo.

Lj: Meni deluje kao da se sve vreme sve vrti oko tela. I mislim da je jasno da čovek definitivno ne može da pobegne od telesnog, čak i kad to želi. Smrtni i potrošni momenat uvek prevlada.

V: Da, ali telo nije smrtni I potrošni momenat jer je upravo telo to koje omogućava preporod. Kod Rastka generalno nema te dihotomije duh-telo, telo jeste duh, ono jeste nosilac večnosti.

Lj: Meni ipak to više liči na ono Crnjanskovo tavorenje, smrti nema, ima seoba, nego na neko konačno rešenje. Zato mi taj preporod više liči na neku iluziju. I zato je kraj bittersweet, kao da je jedino smrt donela konačno stapanje sa prirodom.

Vidite na šta mislim kad kažem koliko nam se tumačenja razlikuju. A ovo je tek zagrejavanje.

V: Taman možemo sad malo o tom odnosu sa prirodom.

Lj: Sve vreme je neka, kako da kažem, anti-pastorala. Konstantno je u tom nekom ratobronom odnosu prema prirodi, tek je smrt donela neko izmirenje sa njom.

S: Meni je to vrlo zanimljivo jer on ratnu tematiku smešta u nešto što bi trebalo da bude pastorala. I onda kao da rat podriva pastoralu, a ona podriva rat. Jer ima tih scena koje… na primer kad izazi sunce, svi stanu i gledaju. To je kao neki kratak predah, momenat lepote u tom užasu.

Lj: Moram da vas pitam da li je taj odnos prema duhovnom u ratu čoveku teret ili spas?

S: Mislim da zavisi od čoveka, znaš? Meni je to povezano sa onim kakav je tvoj nagon: zverski ili za preživljavanjem?

V: Ali to nije odvojeno. I zverski nagon je nagon za preživljavanjem.

S: Kako nije odvojeno? Kad vojnik uđe i siluje ženu, ja tu ne vidim nikakav nagon za preživljavanjem.

V: Ali nekad moraš da ubiješ da bi preživeo.

S: To je drugo, to je onaj ili on ili ti momenat. Ali nasilje poput silovanja ili ubijanja dece, to nema veze sa nagonom za preživljavanjem, to je zverstvo.

V: Ali to se nije desilo u ratu, ako misliš na Toni, to je…

S: Ne, mislim generalno gledano.

Lj: Nije se desilo u ratu?

V: Civilizacija je definitivno nosilac destrukcije, dok je priroda nosilac obdnove i preporoda. Odnos sa prirodom je zanimljiv najpre zbog tog poistovećivanja sa životinjama, pošto čovek jeste deo te prirode ali kao da se otrgao od toga. Zatim je tu pitnaje i njegove profesije, on ljude gleda kao na neki fenomen koji će sad tim naučnim metodama da klasifikuje. Opet, on se poistovećuje kasnije sa jelenima, vraća se tom jedinstvu sa prirodom. I opet strada od ljudske ruke, i to prilikom lova. A lov je civilizacijska tekovina.

Lj: Interesantno je što nije stradao tokom rata, pa da kažeš da su u ratu pomerene granice. Stradao je u miru, pa se opet pokazalo da je čovek čoveku vuk generalno gledano. A sama ta izreka je opet ironična jer smo videli da je čovek mnogo gori od vuka.

Vesnine moderatorske veštine dolaze do izražaja… 

V: Šta kažete da se prebacimo malo na Smeđeg Petra, da kažemo nešto o njegovoj sestri, o Toni…

Lj: Može, ajde.

S: Smeđi Petar… Meni je taj lik…

Lj: Neuhtatljiv?

S: Baš. Baš neuhvatljiv. Ne mogu nikako da definišem šta osećam prema njemu. Prvo mi je ga je bilo žao. Onda je počeo previše da ističe koliko je jadan, kako mu je sestra kurva i to iz prostog razloga jer je odbila da se samosažaljeva… Smučio mi se taj njegov hejterski stav. Kao ja ću da ostanem ovde i da patim, ja ću…

Lj: Ili zašto svi nisu siromašni kao ja?

S: Da! Da! Zašto svi nisu jadni kao ja? Svi treba da budu gladni zato što je on gladan. Nemam opravdanja za ljude koji mrze ceo svet jer je njima teško. Pritom, ne radi ništa da to promeni. Svi su se našli u toj situaciji, tako je kako je, ali samo se on našao da viče kako je jadan i čemeran.

V: Slažem se. On je nosilac neke bede, zapravo svakog oblika bede jer njegova beda nije samo klasna i ekonomska, već I duhovna. On je nosilac sklonosti celog čovečanstva za samodestrukciom i samosažaljevanjem.

Lj: On je jedini otvoreni hejter. Stevan se, recimo, povlači u sebe i ne daje šansu ljudima. Tako da bih ja rekla da oni imaju sličan stav prema ljudskoj zajednici, samo ga ispoljavaju na različite načine. Smeđi je frustriran na svim nivoima. Mislim, baš na svim. Ima onaj jako tužan momenat kad njegov ćale prepričava kako je spavao sa ženom a ostali ga časte pićem. Čak ne ni hranom, nego pićem.

S: Ali meni je zanimljivo to što je ćale, bez obzira koliko je to grozno i ponižavajuće za celu porodicu, našao način da se izbori za ono što mu treba. Sestra takođe. Ona je odlučila da više ne želi da bude siromašna, nije našla drugi način i odala se prostituciji. Ali su oboje uradili nešto.

V: A nije se ona odala prostituciji, postoji ta misterija.

S: Da, da, u pravu si. Samo Smeđi Petar misli da jeste.

Lj: On se više sramoti na tom nekom društvenom nivou, nego na duhovnom.

V: Petar je jedini koji u svojoj sestri ne vidi nešto veličanstveno i izuzetno, kao što vide drugi ljudi, među kojima je i Stevan.

V: On ima čudnu identifikaciju i sa majkom, i sa sestrom, opet na tom telesnom nivou.

S: Dolazimo, dakle, do incestuoznih momenata.

V: Ali se nećemo na njima zadržati. Bolje da pređemo na njegov odnos sa Stevanom. Kako tumačite tu telesnu indentifikaciju, npr. Kad se uhvati za bokal, pa kad ima neki čudan osećaj da je to Stevanova ruka ili kad Stevan intuitivno zna da je Smeđi mrtav. Ima ta neka čudna veza.

S: Ja sam to uvek tumačila kao želju da preuze Stevanov identitet, da bude on.

Lj: Petar uvek hoće da bude neko drugi na tom telesnom nivou.

V: Ja to gledam kao na neko sveopšte jedinstvo ljudi koje uvek postoji u nekim naznakama, pa čak i između njih dvojice koji su, ne samo klasno, nego i ovako potpuno različiti a ipak postoji neka neobična veza. Čovek dakle može da se poveže sa čovekom, samo ako nećeš da se ta veza ostvari prijateljstvom ili ljubavlju, onda se ona javlja nekako nagonski, intuitivno. A šta mislimo o Petrovoj sestri? Nije njoj na kraju loše bilo.

S: Nije, ali dok je došla do tog kraja…

V: Kako ti tumačiš njen lik?

S: Mislim da je ona mnogo snažnija ličnost od Petra, zato I preživljava. Thumbs up za tebe devojko jer si odlučila da ne budeš hejter kao što je Petar a mogla si jer ste živeli u istim uslovima.

Lj: Vita activa vs vita contemplativa.

V: Da, ona definitivno nosi neki vitalizam.

S: Taj klub slobodne ljubavi, ja mislim da je nebitno šta se tu dešavalo koliko je bitno da je ona uspela sebe da izmesti iz te hejterske sredine.

Lj: Da, s obzirom na to da se kaže da je bila nevina, pravo je pitanje šta je ona tu htela.

V: Mislim da uopšte nije bitno da mi spoznamo šta je ona tamo radila. Bitno je da postoji neka tajna u vezi sa njenim likom. Propagirala je slobodnu ljubav pa se uspostavilo da je čedna. Onda su je silovali u zatvoru pa je tek nakon toga počela da živi sa muškarcima, spominje se i u Americi, pripadnica je visokog društva. I kod nje postoji momenat obnove, ali je jako bitna ta tajna u vezi sa njenom ženstvenošću, sa njenom seksualnošću. U prilog tome ide i činjenica da ona čak nema ni lično ime. Ta tajnovitost je generalno osobina ženskih likova pa čak i postojanje ženskog principa je tajna.

S: Meni je tajna što je odlučio da toliko misterije veže za jednu junakinju.

Neka polemika krene, tri, četiri, sad!

Lj: Možda jer je i za njega misterija ta mogućnost žene da prevlada neke krizne situacije. I ne znam da li ste primetile da za svako silovanje postoji samo društvena kazna? Ni jedan od ovih muškaraca se nije pokajao zbog toga što je uradio, samo je bio kažnjen. Da li to onda znači da je civilizacija jedina stvar koja može da kontoriliše čoveka a da se pod velom civilizacije izgubio svaki moralni trag?

V: Mislim da je ovde sve izvan tog društvenog morala jer se svi vode nekim principima što prirodnim, što nagonskim, što nekim duhovnim, uzvišenijim. Niko se ne bavi toliko moralom.

Lj: Zar onda nije to ironično da budu kažnjeni samo na društvenom nivou?

V: Možemo li malo Toni da prokomentarišemo? Da je uporedimo sa sestrom Smeđeg Petra?

Lj: Meni je ona jedna od onih žena koje su na početku gorde i onda padnu u blato.

V: Ali nije to gordost. Mislim, sa jedne strane jeste, a sa druge strane, ona je samo verovala da ima svoj život u svojim rukama.

Lj: Da ima svoj život u svojim rukama ali i da je izuzetno biće. Kao da je ta ideja o životu u sopstvenim rukama njen hibris. Ne znam šta drugo da kažem. Mislim, simptomatično je što se loše stvari dešavaju dvema ženama koje su mislile da mogu da uzmu život u svoje ruke. Obe bivaju poklopljene od strane muškaraca koji takođe ne mogu da se osmisle.

S: Što je možda i najtragičnije od svega, jer te poklopio neko ko je…

Lj: … nesnađen i nesređen.

V: Obe nose neki specifičnu snagu. Obe se nakon tog traumatičnog iskustva okreću slobodnoj ljubavi i na kraju obe uspevaju da uspostave neki autentični odnos sa drugim bićem.

S: Ja mislim da posle tako traumatičnog iskustva možeš ili da potoneš ili da se izdigneš. Sama činjenica da su predstavljene kao neko ko želi da vuče konce u svom životu govori da su one taj tip koji bi se izdigao.

Lj: Nigde se u romanu eksplicitno ne kaže da je to seksualno nasilje pogodilo žene, bar ja nisam stekla takav utisak. Kao da je to bio neki sladostrastan čin nego čin nasilja.

S: Pa da jer su one odabrale da ne budu žrtve. Da su one to videle kao tragediju ili da ih je to odvelo do samoubistva, recimo, onda bismo i mi to percepirali kao akt nasilja.

Lj: Meni je to kao da pokušava da kaže da je žena za to predoređena i u trenutku i kad hoće i kad neće.

S: U smislu da mora.

V: Šta mora? Da se uzdigne?

Lj: Ne. Seksualno da opšti. Kao da se na to svodi.

V: Ne znam. Mislim da Rastko ipak brani pravo na sopstvenu volju, na mogućnost da uzmeš život u svoje ruke. Zato se takve stvari dešavaju upravo takvim likovima. To što su silovane ne poništava njihovo pravo da uzmu svoj život u svoje ruke i one posle to svoje pravo aktivno brane.

Lj: Nisam htela da kažem da je Rastko na strani tih siledžija, samo mi je zanimljivo kako posmatra položaj žene u društvu.

V: On definitivno ne negira društvo, ne negira položaj žene i klasnu problematiku. On samo pruža čoveku mogućnost da se izdigne iznad toga.

Lj: Ali sama reakcija tih žena mi je čudna, kao da su samo otresle suknje i nastavile dalje. Kao da sam taj čin nije bio tragičan po njih u smislu da su doživele nasilje, nego kako će to društvo da vidi. Kao da više na to gledaju kao na društveno neprihvatljivu stvar, nego što je njima traumatično na ličnoj osnovi.

V: Razumem, da. Tonina najveća briga je da se to ne sazna, znači bitna je ta društvena stigma, taj njihov društveni položaj, ali daleko od toga da im nije traumatično. One samo nisu odabrale te stereoptipne načine da se sa tom traumom bore.

Lj: Ma da, ali… Kad pogledaš sve što mislimo o procesu obnove i principu stvaranja, deluje mi kao da se postavlja pitanje šta je u tom činu loše, kada su i pećinski ljudi tako naskakali na svoje žene. Odnosno, da li je taj čin sam po sebi loš ili je loš samo zato što je društvena norma takva? Mislim, ne znam kako da objasnim.

V: Ne mogu da se složim zato što ženska snaga jeste u mogućnosti rađanja i stvaranja novog života, ali to joj da je sva prava da ona sama donosi odluke. Mislim, nisam baš sigurna da sam dobro razumela šta hoćeš da kažeš.

S: Mislim da Ljilja hoće da pita da li mi silovanje posmatramo kao čin nasilja jer zaista tako mislimo ili nam je društvo usadilo ideju da je to loše.

Lj: Da.

V: Mislim da on nije to hteo da problematizuje i mislim da nema dileme oko toga da li je silovanje prirodno loša stvar jer silovanje nije seksualni čin. To je čin nasilja muškarca nad ženom, ali žena je snažnija. Što silovanje čini najneprirodnijim mogućim činom jer ona nosi veću snagu i ima pravo da bira. Zbog toga je silovanje neprirodno a ne zbog društvenih konvencija.

S: Suštinski, tu je sukob dve vrste snage jer on ima fizičku, ona tu prirodnu…

Lj: Stvaralačka vs. destruktivna…

S: Upravo. I kada do samog čina dođe, destruktivna sila je ta koja pobeđuje.

V: U romanu se nigde ne kaže da taj ženski princip obnove pobeđuje. On je samo jedna mogućnost koja stoji naspram sila destrukcije i one su konstantno na klackalici.

Lj: Kao i svi principi, uopstalom.

S: Odlutale smo, žene. Odlutale! 

V: Vratimo se na Toni. Gde smo stale?

Lj: Kod odlaska. Al pre toga moram još samo da kažem da je ženama data sposobnost obnove, ali da ona uvek od njih zahteva neku žrtvu. Da bi nešto stvorile, nešto moraju da izgube. Evo, prestaći. Dakle Toni odlazi i potupno se izmešta iz konteksta. Vezuje se za čoveka druge kulture, druge nacije i vere i onda dolazi Stevan i potpuno to pomuti pa se onda ona više usmerava na njega koji je prošao istu muku kao i ona.

S: Upravo zato: prošli su kroz isto i razumeju se.

Lj: E ajmo malo o daddy issues momentima.

Ljilja, kao što ste primetili, mnogo voli issues momente. #užasipostmoderne part two

V: I motivima samoubistva koji su sa tim povezani.

S: Što je super zanimljivo jer se Biblija pojavljuje svugde a samoubistvo je toliko zastupljeno.

V: To je valjda zato što je Bibliju tumačio vrlo slobodno.

 S: Okkkkk…

V: Nije on Bibliju poštovao u smislu kanona, više u smislu ideja.

Lj: E a kad smo već kod Biblije, mislite li da je ta biblijska potka neka nadinstanca ili se uzima kao nešto što se treba podriti. Ili bolje: da li se podrivaju ljudi ili ta biblijska potka?

V: Ne mislim da se podriva biblijska potka.

S: I ja bih rekla da se podrivaju ljudi. Mislim, Vesna je već rekla da je Rastko Bibliju tumačio vrlo slobodno a mislim da je očigledno da je imao neki čudan odnos prema ljudima.

Lj: Pa da li on onda želi da kaže da je Biblija u pravu sa tim viđem čoveka kao pošasti?

V: Ne vidi Biblija čoveka na taj način, ona ga stavlja u centar sveta. Ovde je to izmenjeno; mislim da nije baš u centru. Ophrvan je silama prirode.

S: Sama si rekla: Dan Šesti se odnosi na ideju da je čoveka stvorio Bog a ovde gledamo kako čovek sam sebe uništava.

Lj: Ok, ok. Vratimo se na samoubistva. Zanimljiva su mi samoubistva onih zatvorenika. Pazi, puštaju ih na slobodu i oni se odlučuju za smrt. Jer šta će oni sad, kako će? I onda vidiš koliko je i ta sloboda precenjena. Ili kad pogledaš ovako: oni su se oslobodili civilizacijskog obruča i imaju močgućnost da se vrate iskonu, ali nisu sposobni da se vladaju u novim uslovima. To je baš tragično. A šta mislite o psihologiji ostalih junaka koji su se odlučili za samoubistvo? Ne znam da li ste primetile, ali jedino se žena ubila zbog konkretnog problema, zbog bolesti. Svi ostali se ubijaju zato što su labilnije ličnosti.

S: Meni nije jasan Irac. Zašto se on ubio?

Lj: Da, on je vrlo enigmatična ličnost.

V: O tome se govori u romanu Sa silama nemerljivim koji mi nismo čitale. U njemu on govori o Ircu.

Lj: To je roman o Ircu kad je bio u Stevanovim godinama. Irac deluje kao, ne znam kako da to kažem. Njegov otac je jako dominantan i buržuj je i sve to utiče na Irca. Mislim da je to jedan od razloga zbog kojih je on tako labilna ličnost. Veliki je taj jaz između oca i dede. Što baš Irac?

S: Ja sam prvo mislila da su se naselili iz Irske. 😀 A možda je samo bio džindžer. Džindžer koji je koji je voleo bir.

V: Mislim da je Irac prvenstveno značajan svojim odsustvom jer se drugi likovi karakterizuju u odnosu na to. Bitno je i za Stevana što odrasta bez figure oca, uz određene očinske figure poput Stevana Džamića, prema kojem oseća određenu odbojnost. Dok, opet, Džamić u tom detetu vidi neku čudnu vezu, od koje bi da se otrgne.

S: E, a i deda isto ima tu ideju. Znate da u jednom momentu kaže da neće više da bude Papa-Katić, nego samo Katić? Meni je to delovalo kao da pokušava da pobegne od sebe. Ali javnost insistira na tome da on ostane Papa-Katić, što njega izluđuje. A on se toliko trudi da pobegne od te slike koje društvo ima o njemu, ne znam: bije ga glas da je prevarom došao do bogatstva, svi ga osuđuju zbog toga a opet mu ne dozvoljavaju da se od toga udalji.

Lj: To je kao u onoj pesmi Bijelog dugmeta: šta bi dao da si na mom mestu, da te mrze a da ti se dive? Ozbiljno sad. Simptomatično je što je takav kakav jeste a sudija je. Mislim da nije to dovoljno razvijeno, ali je zanimljiva ta pozicija sudije kao kod Dostojevskog.

V: Kako tumačite spiritizam kojim se Marica bavi?

S: Meni je to skroz nemotivisano, mislim da je to čisto tu kao neki eksperiment.

Lj: Ajmo malo o išuzima, daddy i mommy i to.

Opet. 😀 #užasipostmoderne part three

V: Ajde, ajde. Ajde počni.

Lj: Ja bih to povezala sa nekim vraćanjem unatrag, to što on hoće čas da bude ćale, čas da bude keva.

S: Meni se čini da je ta neodlučnost povezana sa nedostajanjem te očinske figure, ali mislim i da nam je jako malo dato da bi smo mogli to da tumačimo.

V: Ja mislim da je to više na nekom nagonskom, telesnom nivou jer svi imamo telesnu vezu sa roditeljima i svi smo donekle opterećeni tom tajnom rođenja. Istina je da nemamo dovoljno da tumačimo u psihološkom smislu, ali možemo da naslutimo. Irac se ubio, a Stevana održava upravo vitalizam, nagon za životom. Generalo kad su išuz u pitanju, ja bih rekla da svi muški likovi imaju mommy issues momente, ali ne zato što su iskompleksirni već zato što su sve žene nekako univerzalno povezane. Postoji ta jedna velika ženka u kojoj se oličava svet a svi muško-ženski odnosi su istovremeno i materinski i ljubavnički. To univerzalno žensko je istovremeno i materinsko i ljubavničko. To je posebno konfuzno kod Petra, kod njega je baš objedninjeno, jer on u isto vreme ima tu čudnu identifikaciju sa majkom a u isto vreme mu se i gadi. Sa sestrom je isto u kompleksnom odnosu: postoje te incestuozne manifestacije a onda ta frustracija vodi ka besu, pa je usled toga naziva kurvom i slično. 

Lj: Rastko kao da se specijalno potrudio da sve te društvene tabue nekako osvetli i osvesti. Sve ono o čemu ne sme da se razmišlja, stavljeno je pod svetlost reflektora, da tako kažem. Tako i za silovanje, sećate se kad smo govorile o tome? Kad sam zastupala tezu da izgleda kao da se relativizuje pitanje silovanja kao čina nasilja zbog ideje o stvaranju i obnovi?

I tako prelazimo na drugi deo romana. Konačno. 

S: Drugi deo odvija se u Americi. Zašto baš Amerika? Novi kontinet, novi početak?

Lj: A I taj novi početak, ispade na kraju sranje.

S: Nema, lepo kaže pesma: al je metar moga sela, Amerika cela. Ozbiljno, da li je Ameriku odabrao zbot toga što je nosilac novog, obećana zemlja?

Lj: Obećana zemlja, da. U tom smislu mu je dobro došla za izmeštanje iz konteksta.

V: A I Rastko je sam boravio u Americi, pa mu je to bilo blisko i poznato. Osim toga, Amerika je nekako najmlađa civilizacija.

Što je, opet, vrlo diskutabilna stvar jer je i pored toga što je najmlađa, krvava bar koliko i stari kontinet, ali to pitanje nismo potegle… Umesto toga, potegle smo pitanje odnosa prvog i drugog dela. 

V: Evo kako ja gledam na odnos prvog i drugog dela. To sam već rekla, ali moram od nečega da počnem. Prvi deo je posvećen jednoj potpunoj destrukciji i potpunom gubitku vere u to da ljudi mogu da budu braća, da može da se ostvari neki blizak prijateljski i ljubavni odnos sa drugim ljudskim bićem i njegov kraj je obeležen slikom potpunog ljudskog potonuća. U drugom delu se to nekako sve to porušeno postepeno izgrađuje. Sve je na krhkim nožicama, ali se izgrađuje jer svaki susret na tom novom kontinetu kao da Stevanu vraća veru u ljude. Posebno je interesantno to što se bavi paleontologijom, jer je ranije razmišljao o slojevima misli što znači da je i na nju gledao kao na nešto materijalizovano, a sada se bavi nečim potpuno materijalnim. I ljude sada naučno klasifikuje: prva grupa je ona koja misli o tajni rođenja, koja se pita kako smo dospeli na ovaj svet i druga grupa je ona koja se to ne pita. On sam spada, naravno, u prvu grupu što nam govori da on i dalje ima želju za saznanjem, ali i tu želju smešta u taj naučni okvir. I kada prođe toliko godina, i kada se oni pojave, on postepeno počinje da izgrađuje veru u ljude i onda grad taj odnos sa Mili i tako… Čini da je mnogo više prostora dao tim nekim epizodnim likovima, nego Stevanu i ostalim bitnim junacima. Previše je otišao u dubinu i napravio je preveliki disbalans. Ali dobro, taj drugi deo je, kako smo rekle, nedovršen. Pitanje je kako bi sve izgledalo na kraju.

Neka u zapisnik uđe da nas je na kraju pitala jesmo li dremnule tokom njenog izlaganja. 🙂 Nismo, Veko. ❤

Lj: Meni je taj drugi deo značajan jer mi deluje da služi da pokaže da čak i to vremensko i prostorno izmeštanje iz konteksta  kao i izmeštanje iz ratnih okolnosti, ne pomaže.

V: U kom smislu ne pomaže?

Lj: U smislu počinjanja novog života koji je na baš klimavim nogama u svakom pogledu. Sve mi to deluje ironično. Ulaženje u to novo društvo…

S: Uh, to novo društvo i meni baš deluje nategnuto.

V: Ali nemojte zaboraviti da su oni svi i ovde bili pripadnici građanske klase.

S: Ok, ali da baš svi budu lovatori u tom novom svetu… Nije verodostojno.

Lj: Pa to. Kao da je hteo da pokaže da je sve privid.

S: Možda mu taj lagodan život dođe kao neka nagrada. Kao, evo iscimao si se 1915. i zaslužio si sada da živiš dobro. Kao neka kompenzacija.

Lj: Pa to. Kao da popravimo spoljne uslove, samo se postavlja pitanje da li se time zaista poboljšava kvalitet života. Ja mislim da ne, jer ne vidim da je neko od njih tu suštinski ispunjen i srećan.

V: Mislim da veze i ta prijateljstva među njima nemaju veze sa tim. Stevan inače nema prijatelje, on živi nekim usamljeničkim životom.

S: Ali zar on nije takav bio i ovde?

V: Ja mislim da je on takav postao kroz to ratno iskustvo, da je tada počeo da se otuđuje od sveta.

S: Ja mislim da je on uvek bio takav. Ne nužno otuđen, ali mu je uvek više prijalo da bude sam nego da bude u grupi. Tako da mi je taj njegov stav iz drugog dela samo logičan nastavak prvog. Mislim da rat, suštinski, sa Stevanovim izopštavanjem nema neke posebne veze. Mislim da bi on bio samotnjak i bez rata.

V: Pa postoje različiti tipovi ljudi. Neki ljudi poput Toni i sestre Smeđeg Petra traže spas i utehu u drugim ljudima. Stevan je introvertni tip koji u samoći pronalazi neki mir.

Lj: Mir, mir pa se spetalja sa Milicom.

S: A jbg moraš sa nekim. Ne kaže se za džabe da je čovek društveno biće.

Lj: A što baš Milica?

V: Zato što ih spaja ih tajna rođenja.

Lj: Ne znam, sva ta rešenja, za sve te ljude su na klimavim nogama…

♥

Stigli ste do kraja. Teksta, naravno, ne tumačenja romana Dan šesti. 🙂 Vrlo smo radoznale da čujemo vaše misli o Rastku, o romanu, slažete li se sa nama ili ne. 🙂

Do sledećeg čitanja, ostajte nam u debeloj hladovini uz mnogo tečnosti. I dobrih knjiga, naravno. ❤

♥

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Top 5 plus 1, epizoda: Pokošeno polje

Na red je, konačno, stigao i drugi roman u okviru našeg malog projekta pod nazivom Top 5 plus 1. Ako ste propustili prvu epizodu i pitate se o kakvom je projektu reč, ⇒ klik.

Pre nego krenemo sa našim tumečenjem, reći ću vam nekoliko stvarčica o samom romanu i njegovom autoru, za slučaj da je ovo prvi put da se sa njima susrećete. Autor romana Pokošeno polje Branimir Ćosić spada u red književnika koji su svojim radom obeležili međuratni period u našoj književnoj istoriji. Ćosić se aktivno bavio književnim radom svega desetak godina, pre nego što je umro od tuberkuloze u svojoj 30. godini. Pokošeno polje nije njegov jedini roman, ali jeste najpoznatiji i svakako najambiciozniji poduhvat, što podržava i činjenica da je na njemu radio punih šest godina. Roman je podeljen na dva dela: Čitava jedna mladost i Sile. Prvi deo zapravo je deo Ćosićeve autobiografije, što sam ja skontala tek sada, skoro 3 meseca nakon čitanja romana, dok sam tražila informacije za ovaj uvodni tekstić. U tom prvom delu autor je, preko glavnog junaka, novinara Nenada Bajkića, pokušao da nam predstavi (svoje) ratom poremećeno i uništeno detinjstvo. Time je ostavio autentično svedočanstvo o potucanju jedne porodice od nemila do nedraga u Prvom svetskom ratu. Sa druge strane, drugi deo romana posvećen je izgradnji upečatljive slike beskrupuloznosti kapitalističkih odnosa i to preko istorijata bogaćenja porodice Majstorović, dnevnika svoje majke o tragičnoj očevoj sudbini, kao i preko života u redakciji jednog prestoničkog lista.

E tako. Sad smo vas opremile najosnovnijim informacijama pa možemo da se prebacimo na naše utiske. Kao i prošlog puta, tu smo Vesna, Ljilja i ja. Ovaj puta sa manje hrane i više kafe, jer bilo je rano subotnje jutro kada smo se našle, tako da… 🙂 I da, opet vas očekuje poduži tekst, nit’ mi umemo da budemo sažete, nit’ ja umem da editujem stvari tako da budu pristojne dužine. ¯\_(ツ)_/¯

JESTE LI SPREMNI, DECO?! 🙂

Rukopis romana Pokošeno polje, izvor: klik

 

Slavka: Ćao svima!

Vesna: Ćao svima!

Ljilja: Smelly cat, smelly cat…

S: … I dobro došli u novu epizodu projekta Top 5 plus 1. Danas je na meniju roman Pokošeno polje pa izvolite, možete početi. Ko želi da uzme reč?

V: Pa ti si moderatorka.

S: Ma nema toga, I suck at these things.

V: Pa ti si prošli put popisala teme…

S: Jao jesam, al nisam ponela taj papir. Fuck. Još sam zapisala i sebi govorila: ponesi papir, ponesi papir, (sočna psovka) i nisam ponela papir. Izvinite. (puppy eyes)

V: Fali nam jedan papir…

S: Dobro! Nema veze! Od čega hoćete da počnemo?

Tajac.

Još malo tišine.

S: Počnimo…

V: … Ljubav ispočetkaaaaaa…

S: Ne, počnimo od Nenada, da prvo vidimo kakvi su naši utisci o njemu?

Lj: Mislim da on uopšte nije feminista!

S: Volim kako smo odmah prešle na stvar!

V: Svetlana Slapšak nas je navela na pogrešan trag!

Lj: Ima onaj jedan deo kad Aleksandra hoće da se školuje a on joj kaže: Nemoj. Ne zato što ne mislim da si pametna, nego što žene nemaju karakter za to. Tako nešto.

V: Nije baš tako, rekao je više onako u smislu: da li si sigurna da ćeš ti to moći, kao da radiš samostalno…

Lj: Ne, ne, evo sad ću da ti nađem taj deo…

V: … zato što je ona iz te klasne…

Lj: … 100% joj je rekao nešto u stilu: žene uopšte nemaju fizionomiju za to. Onako baš… totalno antifeministički.

V: A ima i ono kako je njegov san da štiti ženu, što je njegova vizija idealnog odnosa, a onda ona štiti njega, kao da mu je majka. Oboje imaju taj zaštitnički odnos jedno prema drugom.

S: Čekaj, čekajte! Hajde da ljude prvo uputimo u to kako smo došle na ideju da je ovo jedan profeministički roman?

V: Evo ovako: sve je počelo u martu mesecu 2016. godine, kada sam ja bila na jednom predavanju Svetlane Slapšak, na Fakultetu političkih nauka. Govorila je o tome kako su posle Prvog svetskog rata pisci uglavnom imali kučkaste stavove prema ženama, svaka je bila kučka, žene su krive za rat i tako dalje. Kao izuzetke je navela dva romana: Pokošeno polje i Terazije Boška Tokina. Kada je govorila o Pokošenom polju, Svetlana je kao feminističku figuru istakla Jasnu, Nenadovu majku, koja sina vaspitava u feministikom duhu. I tako sam ja stvorila visoka očekivanja kada je ovaj roman u pitanju, očekujući da sve puca od feminizma, kad ono… prc.

S: Ajde što si ti imala visoka očekivanja, nego što si ih prenela na ostale…

V: … duboko se izvinjavam zbog toga.

S: … I onda ja dođem na pola romana tako što hrabrim sebe u fazonu: dobro, smor je, al’ izdrži još stranu, još poglavlje, sad će feminizam, sad će.

Lj: E ja moram sad da kažem da sam razmišljala o stavu književnika prema ženi. Došla sam do zaključka da u najvećem broju slučajeva nije stvar u tome da mrze žene, nego je uvek lakše kritikovati nešto što nisi ti.

S: To ti, vidiš, uopšte nije loše. Ja ću to da zapišem.

V: Ja ne mislim da je pisac rešio da napljuje žene, niti mislim da ih kuje u zvezde. Ovo je prosto jedan satiričan roman i pisac se trudi da realistično predstavi sve aspekte, sve trule i loše aspekte društva, pa između ostalog i to kako prolaze žene.

S: Ja mislim da nije realističan uopšte.

I tako se priča o feminističkom aspektu romana preobratila u drugi oblik društvene kritike…

V: Ne?

S: Ne. Mislim da često preteruje. I kad se drži Nenadove priče, pa i kad nas uvodi u tok vezan za Majstoroviće. Naročito kod Majstorivića, tu mi se činilo da preuveličava toliko da to prelazi u karikaturu.

Lj: Meni se pre svega ne sviđa to što se svako malo direktno ističe kako je Nenad iz različitih razloga mislio da je društvo zlo. Po meni, pisac vredi onoliko koliko uspeva da kroz određene događaje, onako umetnički da prikaže samu suštinu stvari, a ne da mi eksplicitno govori šta je Nenad mislio.

S: Imate li utisak da je roman razvodnjen? Da li bi bio efektniji da je sažetiji? Zato što su meni neke stvari, naročito na početku, potpuno nepotrebne.

V: Da, ali to su sve nekako epizode bitne za njegovo sazrevanje.

Lj: Meni se prvi deo romana više svideo, moram da kažem.

S: Meni se drugi dopao više, nekako je dinamičniji.

Lj: A meni baš obrnuto!

S: Stvarno?!

V: Ja ne znam koji mi se više svideo. Potpuno su mi nekako… usklađeni su skroz, kompatibilni su. Ne može jedan bez drugog. Jer u prvom delu vidimo kako odrasta i kako se formiraju ti njegovi ideali, dok se kasnije vidi kako se ti ideali podrivaju. I osnovna tema i jeste sudar tih njegovih ideala sa društvom u kome ne može da ih ostvari. Super nam se povezalo sa Gorskim carem.

S: E to je i meni palo na pamet! Dok sam pisala beleške, pomislila sam da smo odlično uradile što smo krenule po epohama jer se ispostavilo da se Pokošeno polje fino nadovezalo na jadnog Đuricu.

Lj: Ja bih da dodam da, bez obzira koliko je roman nesavršen, kraj je na vrhunskom niovu. Bar što se mene tiče.

S i V, složno: Da, da!

V: Jeste li i vi tu videle vezu sa Kamijem?

S: Ja ne. Mada nisam… Možda nisam pažljivo…

Lj: Možda…

V: Zar nisi prošli put rekla da vidiš vezu sa Strancem?

S: Ja? Ne.

Lj: Rekla si.

S: Jesam? Onda mora da nisam mislila na taj deo.

Možda je ovo pravi trenutak da napomenem da sam na prvom sastanku bila mamurna. #sorry

V: Mislim iz aspekta motivacije ubistva.

Lj: Da.

S: Aaaaa, ubistva! (nemam pojma)

V: Da, ubistva. Ono nije planirano, nego je stvar trenutka. Iziritira ga smeh.

Lj: Deluje u afektu.

V: A zapravo je sve simbolično.

S: (i dalje nemam pojma)

V: A pošto odmah na početku saznajemo koga je ubio, sve vreme, kako se priča razvija, mi čekamo da vidimo kako će to biti motivisano, pa prvo mislimo možda je zbog devojke, možda je zbog tih nekih sukoba oko novina i tako, a na onda dođe taj kraj i ispadne da je to ubistvo izvršeno prosto… Šta vi mislite, u stvari? Kako vi razumete to ubistvo i kako je ono motivisano?

Lj: Društvo je toliko apsurdno i toliko čovek ne može ništa na normalan način da uradi u tom društvu, tako da mislim da jedini način da se izvučeš iz tog kola jeste opcija da počiniš nešto protiv zakona, protiv tog društva.

V: Slažem se.

S: Da li vam se čini da to ima veze sa onom scenom kada Majstorović dođe kod tasta po novac, kad je ovaj već skrenuo sa uma…

V: Pa ga gađa nekom lampom?

S: Da. Da li vam se čini da ima sličnosti između te dve scene? Da je motiv nasilja cikličan?

Lj: Tast je inače baš zanimljiv lik.

S: I meni je baš super, šteta što nije dobio više prostora.

V: Ne znam, vidiš. Ja nisam razmišljala o toj vezi sa tastom. Ali da, moguće je.

S: Jer Majstorović nikada nije… on nije otišao kod tasta sa idejom da ga povredi ili tako nešto. Majstorović jeste razmišljao o tome, ali nije bio na putu da svoja razmišljanja ostvari. Glas i ponašanje njegovog tasta su doveli do eksalacije nasilja. Možda ja to učitavam?

Lj: Ne, mislim da ima veze.

V: Možda, stvarno. Mada je meni taj postupak jače psihološki motivisan od onoga na kraju. Scena na kraju mi je više simbolična. Bajkić ne puca zato što misli da je ovaj kriv za sve, nego što njega vidi kao predstavnika te apsurdne situacije: mlad je, dobio je da bude vlasnik novina na gotovo, kroz ceo roman se sprdači… Jednostavno, može mu se. Ima onaj klub u kome svira, boli ga uvo. Ta bahatost, ta lagodnost, sebičnost i taj komfor proističu iz njegove klasne pozicije. On se smeje kada Stanka izvrši samoubistvo i Bajkića zapravo iritira to što je on u stanju da se smeje kada se nešto tako tragično desilo.

Lj: Time se samo pokazuje koliko klasni položaj dehumanizuje ljude. I daje im iluziju da mogu da rade šta hoće.

V:  A ironija je da ovom nije ništa.

Lj: Da, ovaj se potpuno oporavi.

V: I tu svi Bajkićevi neuspesi kulminiraju.

Lj: A činjenica da će svaki njegov pokušaj da nešto uradi biti okončan neuspehom, zapravo je vidljiva još na početku romana. Znate onu scenu sa loptom? On na sve načine pokušava da preuzme kontrolu, da je spasi, ali ne uspeva.

S: I odmah ti postaje jasno da je problem u korišćenju moći. Njemu su loptu uzeli gimnazijalci, nije stradala u igri sa vršnjacima. Već u ranom detinjstvu, on ispašta zbog onih koji su na neki način, bilo koji način, moćniji od njega. Što bi zapravo i bila poenta: šta god da ti kao obespravljeni pojedinac uradiš… Ništa ne možeš da promeniš kada je ta ,,viša klasa‘‘ u pitanju.

V: I to se dosledno primenjuje na sve, čak i na slučajeve samoubistva: imaš samoubstvo Stankino i one sirote devojke kojoj pop nije hteo da očita… šta god da se već čita. Tako da… (nepoznavanje crkvenih običaja i termina = nivonepostoji.com)

Lj: I vrlo je simbolično ono na kraju: Mile je krvav. Jeste, i on ima putera na glavi, ali kakve veze ima kad mu je tata uticajan pa se za dva dana za njegove incidente neće znati. To je jako efektno opominjenje… To: i Mile je krvav, i Mile je krvav. To mi se BAŠ dopalo! I može da se poveže lako sa romanom Zločin i kazna: kriv si pred državom. I Mile je kriv, ali ne pred državom jer je kapitalista.

V: A šta mislite, što Bajkić ne puca u Despotovića? Ima razloga, sve ono što je učinio Bajkićevom ocu. On je tu glavni zločinac, pa zašto onda ne puca u njega?

Lj: Da, da… Plus, kad Bajkić ode kod Despotovića, on je potpuno paralisan.

S: Zato što nema hrabrosti da se suprotstavi pravom oličenju zla. Zato puca na simboličku manifestaciju.

V: Pa to. Svestan je da je nemoćan.

Lj: Mile je otvorena manifestacija, Despotović je delatnik iz senke. Zato se odlučuje da puca na Mila, jer je vidljiv, tu je. Do Despotovića ne može da dopre, u simboličkom simislu. Tako da je i tu omanuo.

V: Pročitala sam jednu kritiku… Ima na digitalnoj biblioteci našeg faksa. Ona je, onako baš socrealistička, i uglavnom govori o tome kako roman kritikuje kapitalizam. I to je tačno. Kapitalizam opisan u ovom romanu je zaista onaj najgori oblik, kad ti ništa ne možeš da učiniš, čak ni da radiš svoj posao i pišeš istinu za novine jer su vlasnici novina povezani sa ovim ili onim. Ali, dalje kaže autorka, pisac nije znao kako da se odvoji od tog individualnog, nije pronašao mehanizme za pravu promenu društva. Samo što ne kaže: nije se učlanio u KPJ. Možda je sa tim u vezi ono što Markovac kaže: samo drugarstvo može izdići čoveka iznad društvene zavisnosti, u borbi za dostojanstvo.

S: Zanimljiva je ta pohvala drugarstvu jer može da se tumači dvojako. Sad, s ove perspektive, kada se uzme u obzir kada je knjiga pisana, vrlo je, kako da kažem, održiva ta ideja da se pod drugarstvo misli na komunističo viđenje pojma.

V: Ja mislim da je drugarstvo ovde ipak bliže tom humanističkom smislu.

S: Pa ne znam, kažem, podložno je tumačenju. Ako su komunisti stvarno verovali da je ukidanje klasnih razlika moguće…

V: Ja ipak mislim da bi to bilo učitavanje…

Lj: Svaka ideologija je dobra dok ne dobije svoju primenu u društvu. Kapitalizam u teoriji obezbeđuje dostojanstvo…

V: Kako kome.

Lj: … pravo na sopstvenu imovinu… Ali kada se primeni, postaje monopol nad ljudima.

S: Moram da napomenem i ovo: ima taj jedan deo, kada pisac govori o istorijatu bogatstva Majstorovića, pa kada ovaj hoda fabričkom halom, on kaže da su ljudi njegove mašine i da ih je lako, odnosno jeftino zameniti. E ja sam u beleškama zapisala: ljudi = mašine – nadam se da će ti komunisti konfiskovati svu imovinu, đubre kapitalističko. A opet, moram da kažem da meni Majstorović, generalno gledano, nije uopšte toliko gadan kao ostali likovi. Valjda zato što nije toliko pun obesti, a to je zato što je on ta prva generacija, onaj koji je stekao sav taj kapital. I dok ga je sticao, on je imao i padove i neuspehe. I uvek se vraćao, na ovaj ili onaj način, borio se. Što ga čini… čovekom.

V: Apsolutno. U toj porodici je najproblematičniji Mile. On je sve dobio na gotovo, nikad nije morao da se potrudi da bi nešto dobio, odrastao je u komforu… I misli da može da se zavitlava sa svima iz prostog razloga što misli da mu to status dozvoljava. Ona scena sa mrtvačkim sandukom, pa ceo slučaj sa Stankom… I činjenica da na dedinu sahranu ide, a još mu je oko vrata okačen onaj kaiš od saksofona… Sve to govori kakav je njegov stav prema drugima, prema životu, i sopstvenom i tuđem. Mislim da je Ćosić to sjajno prikazao, taj niz. Svaka nova generacija biva sve dehumanizovanija. I zanimljivo je što su te klasne granice u potpunosti neprohodne, nema pomeranja, ili si tamo, ili si ovamo, gore ili dole.

Lj: E to! Pokazuje se da ono što je sušto, krucijalno u jednom biću, zapravo biva određeno društvenim položajem.

S: Ali kad smo se već dotakle ideologija i sličnih stvari, šta mislite o onom delu kad Nenad čita Sjenkjeviča pa je sav u tom nacionalnom poletu?

V: Meni je mnogo zanimljivo kako se razvija njegov patriotizam pa onda kako se urušava.

S: Potpuno je recipročno: dok je mali, njegov patriotizam je ogroman…

V: Jeste, gleda ujake i misli da je logično da se ide u rat, da se gine, da se zemlja ne brani foto-aparatom… 

S: Možemo li da se osvrnemo malo na sam rat?

V: I kako Nenad doživljava oslobođenje?

Lj: Meni se dopada to što je rat granična situacija u kojoj ljudi postaju bestijalni i svi zakoni se podrivaju, e u takvim uslovima on sazreva i inicira se u društvo.

V: I zanimljivo je što, čak i kad rat prođe, sve ostaje isto. Rat može da posluži kao opravdanje za tu dehumanizaciju, ali šta se dešava kad rat prođe? Nenadova ideja o ratu se menja, kao i njegov patriotizam uostalom. Nekada je rat video kao pitanje časti, a sada je to rušilačka stvar, u kojoj tuđi ljudi odlaze u tuđe zemlje i bespravno nešto zahtevaju. A opet, tu je i njegov stav prema oslobođenju: on se prvo raduje jer su došli naši, a onda mu Jasna kaže: pa nema naših. I onda vrhunac ironije: Šunjević koji peva himnu.

Lj: To Jasnino nema naših, to može da se tumači na dva načina: prvo u bukvalnom smislu jer su mnogi, uključujući i njenu braću, poginuli pa ih, dakle, fizički više nema. A opet, u ratu se mnogi dehumanizuju, promene i onda ostaju fizički isti, ali više nisu oni koje smo poznavali, nisu naši. I najsvetije veze se podrivaju, i u ratu, a i u ovom romanu. Otud i to da nemamo pojma šta je sa kumom i slično. Ali, moram da dodam i ovo, zanimljivo je što se poništava ta podela na naše i tuđe. Jer koliko su okupatori nerpravedni i bezobrazni u prvom delu, toliko je ta nepravda u drugom delu romana veća, jer te uništavaju tvoji. Nesreća tako potaje konstanta kategorija. U tom smislu, oslobođenje je prividna stvar.

I onda se desio jedan (ne baš) suptilan prelaz sa patriotizma na Nenadovu seksualnost i odnos sa ženama. 

Lj: A zanimljivo je kako se stvari razlikuju… I taj reciprocitet… Kao malom mu se budi seksualnost, a onda kad odraste… Seksualnost prestaje da bude vidljiva, on je sad kao neki osećajni tip koji hoće da zaštiti ženu i to.

V: Da, zanimljivo je kako se ta njegova seksualnost razvija. Ljilja je prošli put bila jako zainteresovana za taj segment, tako da… Ajde počni, Ljiljo.

Lj: Hah, pa sad ne znam šta bih rekla, osim da je njegova seksualnost neobična. Dve dominantne ličnosti na početku njegovog života su majka i baba i mislim da od njih kreće… sav taj njegov razvoj. Simptomatično je što starije žene stoje na početku tog buđenja.

V: Njegov prvi doživljaj je kad vidi kroz prozor onu gologuzu. A šta mislite o ovome: nakon što nju vidi, saznaje za Žarkovu smrt i oseća nemoć, bes, samoću. Ispada da je njegova inicijacija u svet odraslih muškaraca povezana sa nestankom jedne muške figure iz njegovog života.

Lj: Da, eros je u ovom romanu uvek povezan sa tanatosom.

V: Da, eros je uvek praćen traumom.

S: Što ste pametne, jbt! Meni te stvari nikad ne bi pale na pamet.

V: Zapravo, možda to i nije toliko uticajno, to što su dominante žene tokom njegovog odrastanja. Svakako, činjenica je da je odrastao bez oca…

Lj: … Generalno bez dominantne muške figure: jedan ujak nije tu, ovaj drugi je prisutan, ali sav je bolestan, mlitav, u suštini pasivan… Prva prava, dominantna muška figura u njegovom životu zapravo je onaj mali komandant Vojo. On je kao muževna dopuna Nenadove pomalo ženskaste ličnosti.

V: I svoju muškost pokazuje kroz nasilje. I to vidimo kad muči onog mačora, to mu je način da se dokaže.

Lj: Generalno je svaki proces inicijacije u društvu protkan nekim oblikom nasilja.

S: Meni je ta scena sa mučenjem mačke… Bolest.

Lj: Meni je zazorna, ali mi se sviđa jer pokazuje ljude onakvim kakvim jesu.

S: I Nenad koji ne može da pogleda mačku, ne može da gleda šta joj rade, ali predlaže da je dokosure barutom… Mislim, wtf?!

V: To je ta borba u njemu, taj kontrast njegove prirode i želje da se integriše.

Lj: A potpuno je glupo kako Vojkan izlazi iz priče: kao, evo ti moj pas i aj ćao. Eeeeee, a jeste provalile što se svi psi zovu muslimanskim imenima: te Mujo, te Haso, te Alija… Ima on (pisac) neki zazor… Znate da i na početku ima ono kad kaže nešto tipa : bezobrazni Bosanci su stražarili i tako to.

S: Odlutale smo, žene. Odlutale!

Lj: Istina. Evo da se vratimo, bliska je tema. Da li vam se čini da je Nenadova priroda ambivalentna priroda, odnosno da je negde između muškarca i žene? Kad je sa ženama, nastoji da se pokaže kao muškarac, zaštitnik. A kada je sa muškarcima, onda nastoji da on bude taj koji je zaštićen.

S: Da povežemo to sa tim što nije imao dominantnu mušku figuru pa mu je promakao obrazac ponašanja?

V: Ja bih rekla da je on u svakom slučaju izvan te stroge rodne podele, u smislu šta se tačno očekuje od muškarca, šta od žene. I tu se nadovezuje odnos sa Jasnom…

Lj: Čekaj, ako počnemo sa Jasnom, moramo da nastavimo sa Marijom!

S: Me, me, m?

Lj: Može. Ajde Vesna.

V: Ajde, pošto sam ja već počela sa Svetlanom… Meni je glavni utisak taj odnos uzajamnosti; kako oni podjednako brinu jedno za drugo. Nenad se brine što će Jasna brinuti. I to što je zove po imenu… To mi je onako, ravnopravniji odnos nego što bismo tradicionalno očekivali od majke i deteta.

S: Meni je nekako šokantna bila činjenica da on nju zove po imenu, s obzirom na to kad je roman napisan. Meni je dugo pored Jasninog imena u beleškama stajao znak pitanja jer nisam mogla da skontam da li mu je majka, starija sestra…

Lj: Da, i ja sam se dvoumila oko toga.

V: Prava je šteta što je pisac nije nazvao Vesna.

S: Kopka me to, to što o njoj uglavnom misli kao o Jasni, ne kao o majci.

Lj: Mislim da on nju vidi kao prijateljsku figuru. Više se on, kao muškarac, oseća obaveznim da brine o njoj, nego što smatra nju sposobnom da brine o njemu.

S: Zar to nije malo nipodaštavajući stav?

Lj: Mislim da je došlo do neke inverzije, više on nju gleda kao na svoje dete.

V: Ali ja ne vidim to kao pogrešno. Zar nije normalno da svako brine za svoju majku?

Lj: Pa nisam ja ni rekla da je pogrešno.

V: Mislim da samo nismo navikli… Mislim da je nama u glavi ta tradicionalna slika u kojoj je majka mučenica na koju se svi istresaju i sad je prosto neobično da imamo književnog junaka koji se brine za majku, koji je ne smatra samo sluškinjom.

S: Meni nije neobično što on brine. Neobično mi je bilo samo to kako se on njoj obraća.

V: Možda je to neki mali omaž njenom liku. Nekako nije dobila dovoljno prostora…

S: A i to što jeste dobila, pogrešno je iskorišćeno…

Lj: Meni se čini da on nju ne ceni dovoljno kao neku društvenu kategoriju u svom životu, u smislu majke, nego je više vidi kao kao neku nedovoljno autoritativnu figuru pošto Nenad samo vapi za ocem i ostalim muškim figurama.

V: Ja nisam shvatila da vapi za ocem. Nisam nigde primetila to.

S: Ne ocem kao određenom osobom, više u smislu očinske figure.

V: Ali i kad se pojavi kandidat, tipa Šunjević, on mu je odvratan.

S: Mmm, ne znam. Ja mislim da on Šunjevića ne trpi jer se ovaj pojavio u tom određenom trenutku, Nenad je u strahu da bi Šunjević Jasnu otrgao od njega. Plus, pojavio se kada Nenadov patriotizam buja, a ovaj sarađuje sa okupatorom što ga je dodatno unizilo u Nenadovim očima. Šta vi mislite o tome? I šta mislite, zašto je Jasna uopšte razmatrala Šunjevićeve ponude?

V: Šunjević je, uz Burmaza, ubedljvo najljigaviji lik. Ali ne mislim da je razmatrala.

S: Ne misliš?

V: Mislim da samo nije znala kako da ga otkači.

Lj: Ja mislim da je razmatrala. I koliko sam shvatila, on je njihov neki stari porodični prijatelj. Mislim, ratna vremena, trbuhom za kruhom. Mislim da nije znala kako drugačije da se prehrane nego uz njegovu pomoć. Mislim da samo nije očekivala da će morati na taj način da mu uzvrati uslugu.

S: Da li je stvarno toliko naivna bila da nije pomislila da će joj to tražiti za uzvrat?

Lj: A možda je htela da iskoristi što više može dok ne dođe do toga.

V: Mislim da je to Jasnino odbijanje Šunjevića ključni trenutak u Nenadovom odrastanju. I u romanu se kaže da je osetio tamnu senku života. Znači da je i on sam osetio da tu nema nekih iskrenih i zdravih odnosa, već da je sve iz neke koristi. I važno je što Jasna, u Nenadovim očima, zadržava moralni kompas. To je jako bitno za njega. Mislim, mnogo je on naivan u tim svojim idealima: čudi se kako neko može da laže, nije mu jasno kako neko može da mrzi, a opet, nepoverljiv je prema Šunjeviću, odmah naslućuje da tu nisu čista posla.

Lj: To je ono što se javlja i kod Andrića, činjenica da deca nisu ni navina ni glupa, ona sve naslućuju samo nemaju sposobnost da na pravi način sve artikulišu.

V: Da, i ovde je baš dosta prostora posvećeno toj detinjoj psihi i razumevanju sveta.

Lj: I tragično je posmatrati kao se njegova ta čista… tabula rasa. Puni tim ružnim stvarima i od njega pravi jednog potpuno obesmišljenog čoveka.

S: I nakon svega rečenog, mislite li da je Nenadov odnos sa Marijom uslovljen ili inspirisan odnosom sa Jasnom?

Lj: Ja bih rekla da jeste, da edipovski momenti definitivno postoje.

V: Ima edipovskog, slažem se samo mi je Marija nekako… ambivalentna. Ona je dosta starija, mazi ga kao da je dete i onda kad počnu da se dešavaju neke stvari…

S: Da, da, kako tumačite to rvanje? Koja je poenta tog čina? Da je on bio inicijator, ja bih razumela: mlad je, pubertet, hormoni, udarili u glavu, ajde. Ali ovako…

V: Totalno pedofilski. Kao da je jedva dočekala priliku…

Lj: Mislim da je to ženska želja da dobije mladog i nežnog muškarca kog može da oblikuje prema svojoj meri i nad kime može totalno da dominira.

S: Ali zašto onda nije isterala stvar do kraja, da se tako duhovito izrazim?

V: Možda nije toliko do želje da ga oblikuje koliko je postupila impulsivno, nagonski. Isto kao što nije promislila kad je zatrudnela sa okupatorom.

S: Kakav je vaš odnos prema Mariji generalno gledano?

Istovremeno: ne znam.

V: Meni je onako, čudna. Ambivalentna.

S: Meni se u početku dopadala, možda ne toliko ona koliko odnos sa Nenadom jer su te scene naišle kada mi je roman već postao dosadnjikav pa mi je razbila rutinu. Onda, kada je otišla da živi sa tim okupatorom i to sve, onda mi je već postala naporna. Nije mi se dopalo što je nastavila da se poigrava sa njim, što je koristila tu njegovu naivnost zarad neke svoje potvrde. Mislim da je, možda podsvesno, izgubila dobru sliku o sebi kada je otišla da živi sa okupatorom…

V: Mislim da ona nije načisto šta hoće sa Nenadom. Ima tu neku vrstu majčinske nežnosti, postoji neka privlačnost, ona voli kad je on tu, da se loži na nju.

S: … ali ne zna za šta joj treba. Mislim da njegova osećanja prema njoj, bez obzira da li su duboka ili su zasovana na požudi, njoj daju potvrdu, vraćaju je na ono što je bila pre nego što je pošla za okupatora. Potvrđuju sliku koju bi ona želela da ima o sebi, kao nekoj fatalnoj ženi.

Lj: Pa da, služi joj da potvrdi svoju dominaciju. Isto kao što, mislim nije isto, ali može na neki način da se poveže, u Andrićevoj pripovetki Žena na kamenu, kada je Matija vidi, taj njegov pogled u njoj budu svest o njenoj privlačnosti i fatalnosti. Jer na neki način svakome od nas treba neko da nas primeti, potvrdi, kako bismo postali svesni određenog kvaliteta. A gde ćeš bolje od toga kad tvoj kvalitet uoči neiskvareno dete?

S: Onda, kako tumačimo njen kraj? Čemu abortus?

Tajac.

S: Vesna?

V: Zato što je pisac hteo da ona umre, a greota da umre tek tako pa kao daj nešto da kazni grešnicu. Šalim se, ne znam stvarno.

S: Meni je taj abortus potpuno nemotivisan. Zašto, o zašto je Marija abortirala?! Iz tih scena kada se u priču uvodi trudnoća, ja nemam neku sumnju u to da li je Fredi želeo bebu.

Lj: Mislim da nikada problem nije ni bio u njemu.

S: Pa to, zato i kažem. Šta je onda nju motivisali da abortira?

V: Mislim je abortirala zbog majke, zbog tog pritiska i njenog neodobravanja. Znaš da kaže da je svemu tome ona kriva?

S: Aaali nije to majka rekla. Nego Marina Raspopović.

V: Ne. Marija kaže Nenadu da je Marina svemu kriva.

Lj: Ali nije to ta Marina. Marija misli na Raspopovićku. Raspopovićka je ta koja kaže da je svemu ona kriva.

S: I ja sam prvo mislila da je abortirala zbog majke, ali nije, vidi se to onda kad Raspopovićka besno ulazi u kuću.

Lj: Ne znam, ostao je abortus nerešeno pitanje… Mislim da je Marija pokušala da uzme konce u svoje ruke, da ne bude ono što se klasično od žene očekuje, da zasnuje porodicu, ne znam, da ima decu i to. Na nagovor Marine je pokušala to da ostvari, da bude samostalnija i to se srušilo.

S: Ali zar ona svoju samostalnost nije pokazala kada je odlučila da ode sa okupatorom? Da li je njoj zaista bila potrebna Marina da je gurne u taj neki, emancipovaniji svet?

Lj: Generalno su ti zli savetnici prisutni u ovom romanu: sve što se uradi na nečiji nagovor, na kraju se završi nekim krahom.

S: Zanimljivo je što ovde stoji: Marija je otpadnik od rase, prokazana, isključena iz zajednice, od nje dobre i poštene Srpkinje okreću glavu. Onda, da li je Marijina smrt zapravo piščev način da nam stavi do znanja da, ako se okreneš od zajednice, moraš da budeš kažnjena? 

V: Ali on kao da je na Marijinoj strani, kao da je protiv te osude. On se buni protiv toga što su se tako poneli prema njoj, zato joj daje toliko prostora.

S: Zar ne misliš da je mogao da odabere neki drugi način da pokaže da je na njenoj strani? Zar Marijina sreća sa Fredijem ne bi bila pravi način da se zajednici natrlja na nos njena rigidnost?

V: Onda bi cela ideja romana bila nerealna, svi bi bili srećni.

S: Ja ne mislim tako. Mislim da je ovu epizodu…

V: Posvećivanje njenom stradanju, njenoj smrti… To je sve što on može da učini…

Lj: To je ono što smo rekli, on pokazuje kako prolaze ljudi, osobito žene, kad se okrenu protiv zajednice. I to je sve, on odbija da se privoli bilo kojoj strani, on samo pokazuje kakve su posledice.

S: Ok, ako vi tako mislite. Ali, saslušajte me. On je imao savršen način da okonča epizodu sa Marijom, a da  je opet udalji iz zajednice. Samo nekoliko stranica nakon abortusa, Beograd je oslobođen i okupator se povlači. Marija i Fredi su mogli preko noći da nestanu iz grada i da nikada više ne čujemo za njih.

Pitanje Marijinog abortusa i percepcije njenog lika je ostalo otvoreno. Ukoliko ste čitali roman, ne oklevajte da u komentarima ostavite svoje viđenje stvari.

V: Hajde da se zadržimo malo na liku Miodraga Pavlovića… Kako se on vama čini? I uopšte taj odnos dece prema profesorima?

Lj: Meni je taj Miodrag Pavlović bundžija bez razloga.

V: Simpatični ili antipatični?

S i Lj: Antipatični…

Lj: Više antipatični. Baš mi je onako…

S: Otkud znam?! Ipak više antipatičan. A šta ti misliš, Vesna?

V: Meni je sve to bitno u odnosu prema Nenadu. Nekako su mi mnogo okrutna ta deca, u toj okupatorskoj školi. Svi ste vi tu Srbi, upisani u tu školu iz nekog konformizma, da bi vam bilo bolje, lakše i sve to, a onda osuđujete profesore koji su tu iz istog razloga, da bi preživeli. Sa druge strane, to mi je opet u funkciji Nenadove karakterizacije, recimo tu je ona situacija kada upozorava nastavnika da se ne briše maramicom kada mu je Miodrag Pavlović prethodno podvalio mastilo. Cela ta situacija je više u skladu sa Nenadovom prirodom da je uvek za pravdu; da na nepravdu reaguje bez obzira od koga dolazi.

Lj: I da ne želi nepravdu da ispravlja nepravdom. On uvek pokušava da nađe ispravan način da popravi situaciju u društvu, što je nemoguće. I zbog toga što neće nasilje da ispravlja nasilje, on nailazi na osudu vršnjaka. Jer u tom njihovom svetu, to je jedini poredak, to da samo nasilje može da zaustavi nasilje, a Nenad na to neće da pristane.

V: Što je potpuno normalan impuls, a opet je nekako sadistički. On kao da se uzdiže iznad tog sadizma ostale dece. I to je vrlo zanimljivo, jer sada odbija da se povinuje tom principu, a samo nekoliko godina pre toga smo imali incident sa mačkom.

Lj: To je skroz u skladu sa razvojem njegovog lika. On se sve vreme lomata između toga da bude prihvaćen i da bude u skladu sa sopstvenim idealima.

S: Plus što mu se to društvo u koje želi da bude prihvaćen zapravo gadi. Sve vreme, u svakom periodu života. A ko je Nenadu omogućio da ide u tu školu? Ko je platio?

Lj: To se ne zna. Bar ja ne znam.

V: Ne, nije se to otkrilo.

S: Na koga vi sumnjate?

V: Nenad je pomislio da je Marija, pa se ispostavilo da nije.

Lj: Neko od profesora?

V i S: Da nije Šunjević?

S: Šunjević je meni pao na pamet zato što je majka znala, jer kad je on pitao za Mariju, ona je negirala. I onda ko još može da bude, a da Jasna bude upućena u to?

Lj: To je interesantno, to što se nije obelodanilo, jer uvek postoji neko delovanje iz senke koje smo prinuđeni da prihvatimo jer u suprotnom ne bismo opstali.

S: Ali opet, Šunjević nema motiv, zašto bi on to uradio?

V: Podsetite me, da li je to bilo pre ili posle Jasninog odbijanja?

S i Lj: Posle.

S: Zato i deluje neverovatno da je to Šunjevićevo delo.

Lj: Možda jer želi da demonstrira svoju moć? Mislim, ko god da je, to je definitivno demostracija položaja, način upravljanja ljudima. Nema govora o plemenitom činu jer…

V: … jer ljudi u ovom romanu definitivno ne delaju iz senke zato što imaju plemenite pobude. Svako delo se obelodanjuje jer je svaka učinjena usluga samo način manipulacije.

S: A kako se onda tu uklapa onaj profesor što ga je odveo na sladoled?

V: Eee, odlično što smo došli do toga jer mi je mnogo zanimljiv njihov razgovor o religiji i mislim da to možemo fino da povežemo sa simbolikom naslova.

Vesna traži citat, a mi ubijamo vreme ćaskajući o zanimljivim scenama…

Lj: Profesor je, beše, biolog?

S: Da, da. Mislite da tu ima nekih latentnih homoseksualnih iskrica?

Lj: Daaa, definitivno ima homoseksualnih primesa. Ne samo sa ovim biologom. Ja sam to primetila, pa sa svima, zapravo. Od Voja pa na ovamo.

S: Zanimljivo. Ima smisla, znaš da postoje te teorije da nasilje izaziva potisnuta seksualna energija, a Nenad je uvek okružen nasilnim tipovima i situacijama koje se razrešavaju nasiljem.

V: Našla! Ovako: On pokuša da Nenadu objasni religiju i njena objašnjenja stvaranja sveta kao skup simbola koji su neki put vrlo duboki, neki put mutni i apsurdni, a skoro uvek puni poezije. ❤

Lj: Zanimljivo je što se on zbližava sa različitim profesorima, mislim iz različitih nauka. Tačno se vidi koliko se traži, koliko pokušava da se osmisli.

V: Da, traži uzore. Zanimljivo mi je kako razgovaraju o duhu i materiji dok prolaze kroz nepokošenu travu koja propada. I tu se vidi simbolika trave, odnosno pokošenog/nepokošenog polja. To se provlači kroz ceo roman, na početku se kaže da se neki ljudi uzdignu, a da neki padnu kao pokošeni, zatim su tu oni seljaci koji ne mogu da postignu da pokose travu i onda ona propada. Znači: ili ću da te pokosim, ili ćeš sam propasti.

Lj: U svakom slučaju, propadaš. Možeš da pogaziš sebe i utopiš se – ostaješ nepokošen, ali propada sve što vredi u tebi. Ili možeš da prkosiš i da se držiš svojih ideala pa ćeš biti pokošen. Nema rešenja. I Nenad bira ovu drugu opciju, da se drži sebe. I biva pokošen.

Lj: Ima dosta lepih rečenica, mada je zanimljivo što sve te velike misli on nikada ne verbalizuje, neko drugi kaže ono što Nenad pomsili.

V: Svet kao mostovi od njega. Kako to tumačite?

Lj: Hteo je na sve strane da pruži svoje krake al su mu ih na kraju sasekli.

V: Ili je možda stvar u perspektivi iz koje posmatra svet: on je kao u nekom središtu i svašta doživljava a na kraju se svet urušu.

Lj: Na kraju on uopšte ne shvata da on nije centar tog sveta, nego da je samo jedna mala figura u mehanizmu.

V: Da, ništa se ne vrti oko njega i on je nemoćan.

….

V: Na kraju, kako biste ocenile ovaj roman?

Lj: Trojka.

S: Ja sam mu prvo dala 4, ali sada kada sam prelazila ove beleške i sve ovo, smanjila sam na 3.

Lj: Nije mi ništa bolji od Gorskog cara.

S: Meni je Gorski car bolji.

V: Ja sam mu dala 4, mada su mi tu negde.

♥

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Top 5 plus 1, epizoda: Gorski car

Verujem da među vama gotovo da ne postoji osoba koja nije upoznata sa razlozima koji su doveli do nastanka ovog bloga. U slučaju da ste prvi put ovde, vratiću vas u tu davnu 2013. godinu, pravo do posta koji nema čak ni naslov ali ima emociju! 😀 Storije o profesoru Miodragu i dalje odjekuju hodinicima naše katedre, deo su naših trač partija, njegovi zaključci citiraju se češće od narodnih umotvorina a njegove poštapalice postale su deo našeg svakodnevnog govora. Posebno je divno što svačije sećanje donosi nešto novo a opet svi smo ujedinjeni oko jedinstvene emocije kada je taj čovek u pitanju. I svi smo uvek radi da svoje priče podelimo sa onima koji su bili manje srećni i nisu stigli da Mikicu upoznaju lično.

Top 5 plus 1 biće serijal tekstova o omiljenim knjigama profesora Mikice. Ideja je bila da se okupljamo i analiziramo delo, svaka na svoj način, uz kafu i hranu, bez prevelikog obraćanja pažnje na akademske stavove i terminologiju, mada se već na provom okupljanju ispostavilo da je to lakśe reći nego učiniti. Naslove sa liste je sa nama, jednog veselog letnjeg dana, podelio kolega kog gotovo ni ne poznajemo, poznate smo mu bile sa nekih vežbi i to mu je valjda bilo dovoljno sa sa nama započne razgovor. Mi smo se odlučile da ih čitamo po redosledu epoha, nekako nam je to logičnije bilo nego da prelećemo iz moderne u realizam pa onda u postmodernu.

E sad, postavlja se pitanje da li je Mikica zaista baš ove naslove izdvojio kao omiljene. Ne znam, zaista. Jedino mogu da verujem Dekiju na reč. Volela bih da smo za njih saznali ranije pa da ga pitam gde je do vraga Barns i zašto Svetolik Ranković a ne, recimo, Matavulj. Al dobro, možda je za neke stvari i bolje da ostanu misterija.

Pre nego što vam prenesem naše (mudre i vickaste) zaključke, reći ću nekoliko stvari o samom romanu, u slučaju da ga niste čitali. Roman Gorski car je možda najznamenitije delo srpskog realiste Svetolika Rankovića. Napisan 1897. godine, roman naizgled tematizuje pitanje hajdučije, da bi se preko nje otvorio niz drugih pitanja i problema jednog društva na samom kraju XIX veka. U centru zbivanja je Đurica, mladić koji se usled niza životnih okolnosti našao među hajducima i postao Gorski car.

Sad kad imate neku vrstu objašnjenja, predstavljam vam roman Gorski car, onako kako ga Vesna, Ljilja i ja vidimo. Pre nego što krenemo, red je da vam odmah kažem da je pred vama poprilično dugačak tekst. Jeste da je mahom u dijalozima ali ipak… Takođe, tekst je pun spojlera, nije moglo bez njih. Smatrajte se upozorenim. Krećemo!

♥

S: Čast mi je da otvorim plenarno zasedanje o romanu Gorski car i učinila bih to pitanjem za koje smatram da je krucijalno za razumevanje ovog romana a ono glasi: da li ste, dok ste čitale delo, imale žarku želju da probate kajganu na kajmaku?

Lj: Svakako. Između ostalog.

V: Očigledno nisam toliko pažljivo čitala.

Lj: Meni je onaj but bio privlačniji, ali ok…

S: Dobro, sad kad smo na to vrlo bitno pitanje odgovorili, izvolite početi. Šta biste vi prvo izdvojile kao bitnu stvar u ovom romanu od koje bi valjalo početi?

V: Kome daješ reč?

S: Ko želi, neka je uzme.

Vesna je digla dva prsta.

V: Ja bih prvo izdvojila to kakva je Đurica budala pa da raspravljamo o tome da li je budala, I, pošto jeste, kolika je budala.

S: Ček prvo da ustanovimo to da li je on budala.

Lj: Ja ne znam šta bih rekla. Malo mi ga je i žao. Jer delom je postao takav zato što ga je i društvo odbacilo a i bio je izmanipulisan. Opet, sam je kriv što je povodljiv. Plus, ispao je neviđena kučka kada se na kraju vodao sa oniim varošankama i ostalim.

V: Ja mislim da ima prostora da saosećamo sa njim, ima prostora da ga sažaljevamo…

S: A ima i prostora da mislimo da je budala!

V: … iako je većinom on sam odgovoran za sve što mu se dešava. Mislim da u onom momentu na kraju romana, kada počne Stanki da preti ubistvom iako u tom trenutku to ne misli ozbiljno, al eto čisto da se dokaže, e TU mi se već želudac prevrnuo i tu prestaje svaka mogućnost za saosećanje. Tu mi je totalno dno dna. Eto.

S: Paaa znaš kako, meni ga je prvo bilo žao zato što i ja mislim da je izmanipulisan i da je (na to) bio primoran prvo zbog siromaštva a onda i tog odnosa koje je selo imalo prema njemu. Ali, iako se slažem da je na kraju ispao govedo i da ne bi trebalo da ga sažaljevamo, moram da kažem da taj njegov odnos prema ženi možemo da tumačimo isto kao neki oblik kompleksa i da zbog toga, ipak, možda treba da nam bude žao. Jer, znate na početku kad kaže da njemu nije zapravo toliko bilo bitno šta selo misli o njemu koliko mu je bitno šta ona misli.

V: Vrlo je frustriran.

S: Da, vrlo je frustriran po svim pitanjima ali mislim da mu je izuzetno bitan taj odnos sa ženom. ,,Zato što duboko svima treba ljubav.” Povrać.

V: Ja mislim da mu je taj odnos vrlo bitan, ne zato što svima treba ljubav, jer ovde ne možemo samo da govorimo o nekoj ljubavi. On je motivisan seksualnim nagonom. On jednostavno, brate, hoće i ne razmišlja o posledicama. I to je ono…

Lj: … to je čist seks.

S: … Ljudiiii.

V: Zato ne govorimo samo o nekoj ljubavi, mislim da je on više… Ono…

S: ..predatorski nastrojen? Ne znam, znate da na početku ima ono kao oči njene, pa ona u kolu pa je kao iz prikrajka…

Lj: Pa da, ima definitivno tog fatalizma ali ima i ovog nagona. On nekako na raznim stranama pokušava da se osimisli ali mu ne uspeva nigde.

S: Da li onda mislimo da je to njegova tragedija? Što pokušava da nađe uporište na raznim mestima ali bezuspešno? Nema za šta da se u’vati.

Lj: Bukvalno. Ne može da nađe stalno uporište, nestalan je.

V: Nestalan je ali ne zato što on teži za nekim uporištem pa svaki čas traži na nekom novom mestu nego zato što je jako povodljiv i naivan.

S: Ali zbog toga i jeste povodljiv i naivan, zato što svaki put kad mu neko nešto kaže, on u tome vidi novu mogućnost, možda lakšu od one prethodne i onda se samo tako okreće. Znaš, to je isto kad mi uđemo u Skroz dobru i ja kažem da hoću da kupim kroasan sa šunkom i ti kažeš možda ipak mrežica sa pečenicom i ja odem i uzmem mrežicu zato što mislim možda će to više da me zasiti od onog kroasana. E tako i on: on misli ovo je ovako, onda dođe čiča Vuja i kaže: ne, ajmo u šumu, pa odu u šumu, onda nije šuma nego ajmo u Beograd i tako… Sve mu je tako. I zbog toga ne može da se… Zapravo, sve je tako lančano povezano. Mi mislimo jedno a ono može da bude i drugo….

Lj: To je zapravo prava slika društva, to delovanje iz senke a isturanje u prvi plan tih marioneta. To je pravo princip funkcionisanja jednog društva.

S: Možda u tome i leži cela stvar, cela ta hajdučija na stranu, možda je baš to poenta romana. Da nam kaže da smo mi mali a da je društvo veliko i šta god da mi radimo….

V: A kako može da bude veliko društvo u kome je sve trulo i sve korumpirano?

Lj: Pa prevelik je to mehanizam da bi neko mogao da se odvoji i da samostalno funkcioniše.

S: A i Danska je velika pa je u njoj ipak nešto trulo.

V: A svet je ispao iz zgloba!

S: NEMA DRAME DOK JE ŠEKSPIR NE NAPIŠE! Šekspir prožima sve!

V: A šta mislite, koje on uporište hoće da nađe? Šta on zapravo želi? Šta hoće taj čovek?

S: pa ja sam prvo mislila da on juri socijalnu sigurnost, pošto se sve vreme potencira kako je siromašan…

V: a da li je dobio tu socijalnu sigurnost?

S: Mošaaaa.

V: Ja sam mislila da on želi slobodu od socijalnih konvencija, pa da zato beži u goru. A jel dobio slobodu? Jeste, malo sutra. Opet je rob tuđe volje.

Lj: Što je još gore. To je baš dobro rečeno.

S: Ej, čekajte da pribeležim, ja ipak ovo treba da polažem.

I tu ostavljamo Vesnu usamljenu i ideji da Đurica nije tragična ličnost. I Ljilja i ja smo smatrale da su sve odluke koje je Đurica doneo uslovljene okolnostima, odnosno samim Đuričinim karakterom, dok se Vesna zalagala za ideju da Đurica zapravo nijednu odluku nije doneo samostalno.

Lj: Pa da, realno. Ja mislim je tu piscu negde važnije bilo da izvrgne ruglu taj mit o slobodi i o gorskim carevima, nego možda i sam Đurica.

V: Pa jeste i to,  jer hajdučija se, između ostalog, posmatra i kao socijalni problem. Ne samo kao njegov individualni.

Lj: I da čovek van sistema, na kraju, ipak ne može da se osmisli ma koliko hteo.

V: Ja mislim da se ovde vodi prikrivena rasprava o izborima, o tome koliko čovek može sam da izgradi svoju sudbinu svojim izborima i svojim odlukama i u kojoj meri je predodređen. Možda Đurica u nekoj meri jeste predodređen: dobio je loše vaspitanje od oca koji ga je vaspitao kao kradi samo pazi… Kako kaže ono?

Lj: Nevidiš…

S: Čekaj, imam zapisano.

V: Nema krivice… kako beše?

S: Na nevidišu nema krivice.

Lj: E to.

V: Sa druge strane, vaspitanje… Ono ne može da bude opravdanje za sve postupke. On je više puta imao izbor da postupi na jedan način a postupio je na drugi i mislim da se više ukopava sopstvenim odlukama, sopstevenim izborima i što je najbitnije, nedostatkom odgovornosti za te izbore. Uvek misli, eto tako… Kaže Stanki jednom: nije nama suđeno da budemo srećni ili tako nešto. U suštini je mnogo više žrtva sopstvenih pogrešnih poteza. Znači, nemam tu vrstu opravdanja za njega, to kao jadan, od takvog je oca. Mogao je da krene i drugim putem. Zato mislim da nije tragičan junak, jer tragičan junak mora da se opameti kroz patnju, znaš: patnjama se pamet stiče. A on se ni na samom kraju ne opamećuje. Sve vreme srlja i srlja i srlja i nikako ne oseća da sam treba da preuzme odgovornost za svoje odluke, bez obzira da li su pogrešne. Stanka, za razliku od njega, ona nekako… Jeste se zajebala, možda i nije, kako ko misli, ali ona nekako preuzima odgovornost za svoju odluku i ona dela u skladu sa tim.

Naš razgovor u ovom trenutku prekida pucanje balona. Ja psujem roditelje koji puštaju decu da nekontrolisano jurcaju po ugostiteljskim objektima, Ljilja i Vesna uglavnom negoduju u sebi. Doneta je odluka da se sastanci više neće odigravati u Meku.

Elem:

S: Dobro da, ali ta njena odluka… I ona je proistekla iz toga šta se dešavalo, kakav je bio njen status u porodici.

V: Pa kakav je bio?

S: Znaš kad je prvi put spomenu, kad je opisuju, znaš da kažu kao da nije pripadala toj…

V: Ne znaju na koga je.

S: Tako je, ne znaju na koga je.

V: Da, ovde definitivno ima i rasprave o tom uticaju nasleđa; ima ono kad onaj apotekar raspravlja sa ostalim ljudima pa se sprdaju na račun toga. Ali mislim da je Stanka upravo pokazatelj toga da nasleđe nema toliko uticaja koliko se se možda u epohi realizma pridaje značaja. Više imaju uticaja sredina i vaspitanje i karakter.

Lj: I ta njihova sloboda izbora na kraju ispada kobna i ne donosi ništa bolje nego ukalupljenost u sistem.

V: Što bi rekao Mikica: ljudi, zar ne znate? Izbor vam je najčešće iluzija. ❤

Lj: Pa i to je tačno…

S: Na kraju nismo odgovorile na pitanje da li je budala.

V: A naivan je… Stvarno je mnogo naivan ali do nekog momenta možeš da ga sažaljevaš ali od nekog momenta ti dođe da ga išamaraš. Meni bar je došlo. Jer stvarno nekad što je mnogo – mnogo je.

S: Meni nije dolazilo da ga išamaram. Inače sam sklona šamaranju likova u knjigama ali sada mi nije došlo Đuricu da šamaram koliko bih ubila onog Vuju. Majke mi moje.

Iskoristiću ovaj trenutak da kažem da sve tri podržavamo ideju da nasilje nikad nije odgovor ali šamaranje likova iz knjiga se ne računa kao pravo nasilje. Zar ne? 😀

Lj: Meni je došlo da ga išamaram onda kad je smara za one Beograđanke i kad ide na pijanku sa onim…

S: Neee znaaaam. Ali stvarno sam imala poriv da ubijem Vuju. Mnogo me smara, mnogo me nervira.

V: To je negde i funkcija Vujeva…

S: Znam ali ipak…

V: … da on bude zlikovac…

S: Jasno mi je ali…

V: Zlikovac 100% da bi Đurica…

S: Jel mislite da je on neki….

Lj: Zao duh?

S: Mefistolovski….

LJ: Definitivno jeste. On je zao duh…

V: Oličenje čistog zla.

Lj: … dok je sveštenik kao dobri duh.

Stihotomija na kojoj bi nam i Rasin pozavideo!

V: Nego, meni sveštenik i Vujo dođu neka vrsta zamene za oca, samo u potpuno različitom smislu.

S: DAAAA, BREEE! Figure oca! Čekaj da zapišem! Vujo i pop…

Lj: Antipodi.

S: Antipodi… Kako je to divna reč!

V: Dakle, ja sam htela da išamaram Đuricu, Slavka Vuja. Ljiljo, a koga si ti htela da išamaraš?

S: (umesto Ljilje) Kao Stanku, al ne mogu to da kažem jer bi se to računalo kao nasilje nad ženama.

Lj: Neee, Stanka je meni skroz simpatična.

S: I meni je Stanka kul. Od svih ovih ženskih likova na koje sam nabasala u svom jadnom životu baveći se realizmom, mislim da je Stanka potpuna kraljica! I prava je šteta što je nije nazvao Slavka!

Lj: Delija devojka! Jes!

S: Baš je delija devojka, kad juri onog zduhaća, čeka riba a vampir nikako da se pojavi. ❤

V: I kako je Đurica dosledan u naivnosti, tako je i ona dosledna u tom svom neuklapanju u stereotipe. Ona ne dozvoljava da na kraju bude jedna prevarena i mučenica izigrana.

I evo nas. Sa Đurice prelazimo na najsvetliju tačku ovog romana, lik Stanke. Beskrajno smo se zabavljale dok smo se bavile analizom njenog lika. Izbori koje je ona napravila vodili su naša tumačenja iz jednog ekstrema u drugi, menjali našu poziciju prema njenom liku ali smo ostale složne oko činjenice da je, gradeći njen lik, Svetolik Ranković napravio sjajan posao!

S: Mislite li da je Stanka pozitivan ili negativan lik?

V: Ne dele se ovde likovi na pozitivne i negativne, osim Vuja, naravno, i ovih razbojnika koji su strogo negativni.

S: Ok ali da treba da je svrstate negde, šta biste rekle?

LJ: Pa kao pozitivnog.

V: Više, da. Jer ipak fascinira tom i hrabrošću i doslednošću i neobičnošću i spremnošću na te rizične korake.

S: Meni je ona svetla tačka ovog romana.

Lj: Mada, Stanka je ispala malo derpe na kraju.

S: Što misliš?

Lj: Pa zato što je znala šta će mu se desiti kad ga prijavi. Ona bi nekako ispala mnogo svetliji lik da… Ne znam ni ja. Da je nastavila dalje, znajući kakav je on smrad al da se nije poistovetila sa njegovim smradalaštvom. Nego je i ona na kraju bila spremna da se spusti nisko, samo da bi mu se osvetila.

V: A sad je pitanje da li se ona time spustila nisko ili bi se spustila da je ostala sa njim dok se on tamo potuca sa varošankama i slično. Ja mislim da je to negde bilo dosledno. Jer ona se ne uklapa u patrijarhalnu ulogu da si ti uz muža i da sad tu ćutiš i trpiš njegova sranja. Nego jednostavno, koliko god da je ispala…

Lj: Da ali da ga je skroz ostavila…

S: Ja mislim da ne bi pilo vodu da ga je samo ostavila. Jer moramo da imamo u vidu i kad je roman napisan.

V: Ona je sve svoje ostavila radi njega.

S: Da. Da se ona samo pokupila i otišla, to se ne bi održalo. Ovako je uradila nešto što možda nije u skladu sa njenim, mada jeste u skladu sa njenim razmišljanjem, nešto što ju je možda srozalo u našim očima, odnosno očima čitalaca ali je sa tog nekog stava prema njenom liku, potpuno dosledno. I ne samo prema njenom liku. Mislim da je to jedina stvar koja bi pila vodu kao deo radnje.

V: Sa stanovišta funkcije u strukturi romana… Thumbs up!

Lj: Na kraju je interesantno što po njega nije ispala fatalna neka gradska devojka kojoj to priliči nego baš seljanka.

V: Seljanka u smislu….

S: Žena sa sela. Ne seljančura.

V: Imam zabeležen ovaj momenat o pričešću, ovo kad Stanka kaže: išla sam ja nekada u crkvu, dok sam se još brojala u ljude.

Složno kao jedna: to je baš tužan momenat.

S: Da li bi bilo efikasnije bilo da je kraj bio drugačiji? Bila bi super stvar da je Vuja Stanka ubila, kao onog vuka što je ucoljala na početku.

V: Nije to što… Ne osvoji ti srce time što ga je ubila.

S: NEGO KAKO JE REKLA! ❤

V: Da, kad kaže: ja jednog ucoljah.

S: Meni je toliko bilo smešno to za vuka. Ona viče ćaletu dođi pa ga deri dok je vruć, a on je u fazonu šta pričaš, a ona kao ja ga krnula a ti kako hoćeš.

V: Kao da to nije ništa.

S: Meni je baš žao što nema više takvih scena sa njom i tim njenim… Jer ona ima taj potecijal.

V: Trebalo je ona da bude glavna junakinja.

Lj: Koliko pobija u stvari o romantičnoj krhkoj slinavoj ženi!

S: Jašta da je trebalo! Ja generalno baš volim junakinje koje se po nečemu izdvajaju iz zajednice.

V: Pa ko ne voli?!

S: Pa dobro, ima ljudi koji imaju nizak prag tolerancije kad su takve žene u pitanju. Dakle, bilo mi je super to sa vukom mada, moram da kažem, nisam očekivala takav rasplet.

V: A kakav je mogao da bude rasplet? Šta je ona mogla da uradi?

S: Pa otkud znaaaaam?! Ja onomad kad sam prvi put čitala, za Korunovića, ja sam mislila da će to da se pretvori u neku… Neću da kažem melodramu, ali sam očekivala neku vrstu hepi enda. Kao sad će njih dvoje, tu nešto…

Lj: Zajedno da budu prokazani.

S: Da, ili… tako nešto. A onda, kad sam skontala da od toga nema ništa… Onda jbg.

Lj: Ne znam, meni je to stvarno ostavilo neki gorak ukus. To što je uradila na kraju. Mislim, on je sve vreme apsolutni debil prema njoj, uključujući i to da je ona ostavila svoj život da bi bila sa njim a on joj se posrao u život jer kao eee meni se može, ja sam gorski car pa ajde malo varošankice, ajde malo udovičice. Mislim, stvarno je bio sirovina. Ali opet, nizak mi je taj njen poriv da to uradi samo zato što je bila ljubomorna.

V: Ali nije ona samo bila ljubormorna. Mislim da je ona…

Lj: Pa dobro, osetila se izneverenom. Zbog samog svog izvora i razočaranosti u sebe, ona se na kraju posrala po njemu. Meni to nije ok. Bila bi mi bolja da se ubila.

V: Da se ubila, postala bi mučenica. A ona se ne uklapa u taj patrijarhalni koncept mučenice i paćenice.

Lj: To bi mi opet bilo efektnije jer bi ispalo da, koliko god se žena bori, na kraju uvek završi kao stereotip. To bi mi ipak bilo efektnije.

V: Mhm, da. Umetnički, da.

S: Ovako je ipak bolje, ostala je dosledna činjenici da nije stereotip.

Lj: Pa da, dobro. Al meni se taj postupak ne sviđa. Šta da radim?!

V: Ona je uvek bila svesna svoje nadmoćnosti i ona je na kraju… Prosto, jedina moć koju je imala jeste da ode i da ga prijavi. Ona je sve vreme imala tu mogućnost ali joj nije padalo na pamet da je upotrebi, sve dok nije bila potpuno razočarana.

Lj: Ona je na početku prikazana kao žena Amazonka i to, i sa nekim fatalnim pogledom jer niko nju ne sme da pogleda u oči, ima, dakle, tu fatalnost. I kako se s njim spanđala, tako je sve svoje moći izgubila i postala je njegova pratilja.

V: I ona je neko ko se izdvaja iz društva, ko se ne uklapa, neko ko je izuzetan a na kraju, uz pomoć mehanizama tog društva, ona se vraća u te okvire.

Lj: I možda na kraju ipak nije ta doslednost, nego koliko svi potenciraju da je ona drugačija i koliko se sama izdvojila time što je pobegla, na kraju se na sve to posrala, tako što se vratila.

V: I to na najgori način.

Lj: Da, kao izdajica onoga za šta je prvobitno pošla.

V: Trebalo je ona da zameni Vuja.

S: Apsolutno! Trebalo je da preuzme bandu i to bi bio takav šamar!

V: Ona to ipak ne može da učini jer nije zla

S: Pa dobro, da. Ali bilo bi…

V: Ona je vrlo moralno, kako da kažem…

S: Uzmi malo mandarine.

Lj: Ne mogu.

S: Ma uzmi malo, u Stankino zdravlje. Ajde.

Lj: Aaa ne mogu.

S: U STANKINO ZDRAVLJE, JBT!

Lj: (uzela mandarinu u Stankino zdravlje) Ne znam. Meni se to rešenje na kraju nije dopalo.

S: Ne znam, meni je to njeno rešenje… Sasvim ok.

V: Definitvno bolje nego da se ubila.

Lj: Možda bi mi najbolja fora bila da se spanđala sa Novicom i otišla sa njim.

S: Aaaa ne. To bi bilo… S jednog na drugog. Kad je ovaj izgubio funkciju, otišla je sa drugim.

Lj: Nje na kraju ni nema u toj poslednjoj sceni. Samo keva plače za njim a sa kevom nikad nije bio blizak. To je isto malo licemerno na kraju.

S: Možda nje nema zato što je ona smatrala da to što je uradila, da je time izgubila pravo da bude tamo.

V: Ona je svoju ulogu završila.

S: Možda bi i ona mislila da je to nešto licemerno da se pojavi tu jer ona ga je prijavila i realno, zbog nje su ga koknuli i sad kao ona tu nešto plače.

Lj: Definitivno taj kraj ostavlja gorak ukus. Ne znam kako bih ga rešila ali ne sviđa mi se. Na kraju ona, koja je kroz ceo roman bila bolja od njega, završava kao ranjena izdajica.

V: Najbolje bi bilo da se on sam pokajao, u smislu da se sam prijavio. Da je poslušao popa.

Lj: On je na kraju ispao žrtva. I na kraju ona koja je bila bolja od njega, ona ostavlja gorak ukus, a on se iskupio kroz tu žrtvu.

V: Ona nije dobila šansu da se iskupi za tu izdaju. Ali opet, da li si ti izdajica ako prijaviš zločinca? I to je sad pitanje.

S: Pa znaš šta? Ako ti prijaviš nekoga koga si videla da nešto radi, onda nisi izdajica.

Lj: A tu je i onaj momenat kada pisac kaže da se ona neprijatno iznenadila kada su joj rekli da će i ona morati da odgovara kao saučesnica.

V: Pa da, to sam ja rekla. Zaista, da li je ona nešto pogrešno učinila u tom smisli? Ona nikog nije ubila, nikog nije opljačkala.

S: Nije, ali je znala da je on i krila je. To je saučesništvo.

Lj: Njena moralna čistota se tu dovodi pod znak pitanja, zato što je u svakom trenutku mogla da ode i da ga prijavi. A ona je ga je prijavila zbog svog, sebičnog cilja.

V: Prijavila ga je kad više nije imala kud.

S: Ja ne mislim da je izdajica.

Lj: Ne znam, meni se to ne sviđa. Šta da radim

V: Ne znam, možda da je otišla negde pa da započne novi život sama. Jedino to vidim kao neko, koliko toliko, srećno rešenje.

Lj: Možda smo se mi malo zanele kad smo rekle da je ona iz neke ljubavi pošla za njega i sve žrtvovala. Ona je za njega pošla jer je on za nju bio nešto egzotično, a ne zato što je sad nešto odlepila za njim.

V: Iz istog razlog je pošla da sačekuje drekavca.

S: Zato što je izazov.

Lj: I konstanto taj njen žal, tipa samo da još jednom vidim izvor, da zagrlim majku, da sa njima idem na izvor. S obzirom koliko teži ka nekoj egzotici, to mi je baš bilo čudno.

V: Sad me je Ljilja skroz ubacila u problemaciju. Imala sam neki stav a sad si me skroz pokopala.

S: Kako je to cool!  ‘Oće neko ovu pitu?!

Jer kakav bi to razgovor o knjigama bio bez pite?!

V: Imam jedno pitanje. Da li mislite da se može govoriti od paradoksu privlačnosti negativnog junaka?

S: Kod čiča Vuje? Možda, ako se ložiš na starije tipove…

V: A kod Đurice?

Lj: Svi ti negativni junaci, pa čak i sam Vujo, su privlačni na neki način jer imaju neku izuzetno osobinu. Da li je to izuzetna pamet kojom se ističu u društvo ili izuzetna lepota… Ima andrićevskog momenta na početku, ono kad kaže da su Đurici oči počele da igraju kao na zejtinu.

S: Daaaaa!

V: Uuuuu, sviđa mi se to zapažanje.

S: Pa ja ne znam, pravo da vam kažem. Nije mene Đurica ostavio ravnodušnom ali me nije baš nešto ni privukao. Ne znam, meni kad kažeš privlačnost negativnog junaka, ja sve odmah poredim sa Ričardom III, valjda zbog one studije, šta ja znam. I sad nemam uopšte taj odnos taj odnos koji sam imala prema Ričardu. Svaki put kad uzmem da čitam Ričarda, ja sam svesna koliko je zao al ne mogu da ne mislim: uuuuu, Ričarde, oplodi me! A sad nemam taj stav prema Đurici… Pa ne znam. Nije mi nešto privlačan. Vujo mi je privlačan ali ne u oplodi me smislu, nego prosto mislim da je stvarno…

LJ: Sperioran.

S: Da! Baš superioran!

V: U smislu, fascinira te sposobnost da manipuliše.

S: Da, ta sposobnost da manipuliše…. Kad ga prvi put uvodi kao lika, kaže da se školovao, bio bi, ne znam… Vojskovođa ili tako nešto. Takvi likovi ili mogu da budu ekstremno surovi, odnosno zli kao što je on ili da idu u visine jer im je takav mentalni sklop. I to se meni baš sviđa!

V: A da li vas to fascinira moć kao takva, nebitno da se koristi u pozitivne ili negativne svrhe?

S: Ne moć koliko sposobnost da uspostavi…

Lj: Moć, moć. Mene bar.

S: Mene fascinira ta sposobnost da kontroliše. E sad, ako to možemo da podvedemo pod moć, onda i mene fascinira. Meni je super ta njegova sposobnost da svaku situaciju preokrene u svoju korist.

Lj: Ma ceo sistem, on je potpuno u tom naličju društva stvorio jedan toliko čvrst sistem da je to stvarno za divljenje.

V: Ali opet taj sistem nije opstao. Mada, pitanje je da li nije, da li je neko preuzeo njegovu ulogu.

S: Sigurno jeste. Možda ga nije direktno nasledio ali posmatrajući ga i koristeći njegove metode rada, neko neko se sigurno okoristio.

LJ: I koliko je samo taj naslov Gorski car ironija… Koliko su ti ljudi samo marionete u nečijim rukama.

V: Mislim da je ovde pitanje moći dosta problematizovano. Jer, šta je moć? Koliko je lako steći moć i koliko je lako izgubiti je? Počev od Đurice, koji u prvim poduhvatima bude malo nesiguran a onda se osili kad vidi da ga svi gledaju sa strahopoštovanjem, pa do Vuje koji na kraju završi tako kako završi pa do Stanke koja kaže: u pogledu joj ponos i svest o svojoj nadmoćnosti. Dakle, ona je jedna vrlo specifična ličnost. Ali i tu nadmoć, ona opet gubi kada postane najobičnija žena koju ovaj vara sa tim varošankama. Doduše, ona opet ostaje dosledna, čini to što čini ali nekako je to pitanje moći….

Lj: Dosta je problematizovano.

V: Daaa…

Lj: Ali sve institucije patrijarhalne zajednice su apsolutno izvrnute ruglu u ovom ormanu…  Romanu. Počevši od institucije braka pa preko samog društva…. I najbolje mi je to što se na kraju postavlja pitanje da li je taj sudija na kraju stvarno kompetentan da sudi bilo kome. I fora je kad god se približe tako nekom ko se do malo pre kuričio kao mi ćemo njega da sredimo, onda su u fazonu: ma ja ću tebi da pomognem, ti si meni super.

V: Da, pravda je jedna velika iluzija. A šta mislite o onome: pu buranija, razbojnik a oseća!

Lj: Kako?

S: Razbojnik a oseća.

V: To Vujo kaže, kad Đurica hoće da se ženi. Prvo je zadovoljan jer vidi da ovaj ima neku žensku pa ne mora da mu privodi… I bar ono, nema taj trošak. Toliko o ulozi žena. A onda kad shvatu da tu ima nešto više, da je Đurica zapravo zaljubljen, onda on kaže: fuj buranija, razbojnik pa oseća! Tu je isto ta protivrečna priroda Đuričina i unutrašnja borba…

S: Ja mislim da je to Vuja rekao zato što se, u stvari, uplašio da on neće biti jedini koji bi kontrolisao Đuricu. Jer on je tačno provalio kakav je Đurica tip i mislim da se zapravo zabrinuo da neće biti jedini koji kontorliše našeg malog Đuricu (od trske je napravio frulicu).

V: Pa onda bolje da drži stvar pod kontrolom i da im on organizuje venčanje, nego da…

Lj: Vujo sve želi da drži pod kontrolom. I ono kad broje one zlatnike, kome će koliko i to, uvek se kaže: Vuju ne bi pravo, ali ipak im je dao.

V: E a šta mislite o Vuji kao svodniku?

Lj: Da, on definitivno jeste jedna vrsta makroa.

S: I potpuno je nebitno da li privodi ženske ili privodi muške.

Lj: A ti ljudi jesu neka vrsta prostitutki za njega, ti njegovi hajduci. Bave se najnečasnijim i najprizemnijim poslovima a on ubira plodove.

V: Da, da! To tačno može da se primeni i na hajduke. On je u svakom slučaju glavni manipulator.

S: Jao, ja ću to obavezno da spomenem na ispitu! Nego, da li se vama dopalo što nam je odmah rečeno da je Vujo odao, ono kad su došli panduri da kopaju po avliji…

V: Da mu je to Vujo smestio?

S: … da. Da li je vama to smetalo dok ste čitale?

V: Meni nije al vidiš sad kad kažeš, možda bi bilo bolje…

S: Da je recimo Đurica to…

V: Al dobro, ovo nije krimić, nije misterija, tako da nije potrebno…

S: Ne u smislu krimića, nego zar ne misliš da bi bilo bolje da…

Lj: … smo na kraju saznali…

S: … da. Da li bi to možda uticalo na Đuričin lik?

V: Moguće, moguće.

Lj: Ne bi ispao toliko naivan koliko je ispao.

S: Meni je to baš glupo bilo.

Lj: A i Vujo bi ispao efektniji. Nije da je njemu potrebno još efekata ali ipak.

V: Da, možda sam ja prestroga. Lako je meni da osudim njega kako je naivan i kako je budala kad ja sve vreme znam… Al mislim da bi se provalilo da je…

S: Pa da, mi bismo svakako shvatili kroz čitanje… Već bi bilo provaljeno onog trenutka kad kaže: ne brini se ti ništa, ja ću da te izbavim ali ajde u goru. Nama bi odmah bilo jasno. Zato i mislim da je potpuno nepotrebno što su nam rekli: eeee, ali znate, to je njemu sve Vuja smestio.

Lj: A sada da malo potanko popričamo o Vuji. Mislim, to je u knjizi.

S: Da, da, da.

Lj: Ne znam. Meni je to… U pravu si, bilo bi efektnije. I kako je na prizeman način taj Vujo, kako je spreman da olako žrtvuje tuđe živote da bi se bogatio. To uopšte nije mala stvar. A oni to kažu prosto kad mu jedan dosadi, smaknu ga i dovedu drugog. I kao prijavi ga policiji. Mislim da bi na kraju efektnije bilo da je ostao da tavori u nekoj ćeliji nego što je ispao figura žrtve. Mislim na Đuricu.

S: I ja to isto mislim.

V: Pa da, moguće. To mu je malo osvetlalo obraz.

Lj: Očistio se.

V: To pogubljenje i kao pokajanje, pred sam kraj.

Lj: Ili da je ostao da se šunja po planini ili nešto. Da živi potucajući se.

S: Da bere bobice.

Lj: Mislim da bi to bolje bilo.

S: To bi još bolje bilo. Oš mandarinu?

Lj: Pa može.

V: To bi onda bilo baš u stilu grčke tragedije. Jer on kaže: ja sam odvojen od ljudi a to je kao da sam mrtav. Zato bi mu to bila veća kazna. Jer smrt mu nije kazna, ona mu je dobro došla.

S: Tako da mi zapravo možemo da kažemo da je Svetolik Ranković napravio nekoliko grešaka u svom romanu a koje bismo mi rado ispravile… Takođe, jeste li primetile koliko smo andrićevskih motiva uočile ovde? Oči na zejtinu, ljudi kao nosioci zla a zlo je neiskorenjivo…

Lj: Da, da, da! Pa realno, Andrić razvio Svetolikov potencijal!

S: SPAVAŠ LI MIRNO, ANDRIĆU IVO?!

Lj: A Rajka Radaković je Stanka s novcima.

S: Pa da! I Rajka je u stvari preuzela očevo ono štedi, štedi. Isto kao što je ovaj preuzeo…

lj: Kradi, kradi.

S: Da, kradi, kradi al pazi da te ne u‘vate.

V: Kako misliš da je Rajka Stanka s novcem? To mi malo obrazloži.

Lj: Pa ono, pokušava da preuzme taj muški obrazac ponašanja isto kao i Stanka i da se osmisli u njemu.

V: A i ona se, sirota, zajebala zbog ljubavi.

Lj: Pa da.

V: Jao što je to zanimljivo.

S: Baš je zanimljivo kako te ljubav uništi, jebo ga ti.

V: Jao Ljiljo, to da uzmeš za temu za master!

S: Ne, ne, stvarno. Ovo je skroz super. Mi smo meni potpune kraljice. Ja bih nama orden dala.

Lj: Tema: Šta je Andrić pokrao od Svetolika Rankovića.

S: Ja bih ipak to ostavila za doktorat. Ne, ne! Ne samo od Svetolika, nego: Šta je Andrić pokrao iz epohe realizma.

Lj: Hhahh, svašta!

S: A onda, ti dođeš, Vesna, i uzmeš: Šta je Pamuk pokrao od Andrića što je Andrić pokrao iz realizma. I onda, kad Pamuk dođe sad u decembru, sačekaš ga na aerodromu, predaš mu rad i kažeš: VRAĆAJ NOBELA!

V: Lopove! Jel te Đuričin otac vaspitavao?!

S: SPAVAŠ LI MIRNO, ORHANE PAMUČE?!

Lj: U zaključku obavezno da mu napišeš: BARNS JE BOLJI! CRKNI!

S: Može li ovo da se svrsta pod štreberski humor?

Naravno da mi znamo da Andrić nije pokrao Rankovića, već da su to opšta mesta koja je svaka epoha oblikovala na svoj način. Ali nekako nam tako zabavno bilo, pa smo prenele priču o krađi i na Pamuka. Jeste li primetili koliko je njegov narativ blizak Andriću? 😀 Ok, ok, vraćamo se na našu temu i privodimo je kraju. Obećavam. 🙂

S: Da treba da ocenite roman na Goodreadsu, šta biste dale ovom romanu, od 1 do 5? Ja sam dala 3.

V: 4 minus. Mada ja nisam na Goodreadsu pa ne znam kako… Nezgodno je da ocenjuješ romane brojčano od 1 do 5.

S: Jesteee al ako već može, zašto da ne? Šta bi ti Ljiljo dala, od 1 do 5?

Lj: Pa trojku.

S: Jašta. Ima tih nekih sitnih nedoslednosti.

Lj: S obzirom na to da je, recimo, Andrić petica…

S: Ali ne svaki Andrić….

V: A dobro sad, ne možeš da ga porediš sa vrhom srpske književnosti xx veka. Moraš da uzmeš u obzir i epohu… Zato sam ja dala četvorku.

Lj: Znam ali na tom Goodreadsu se ocenjuje kompletna književnost, tako da ono… Ako je andrić za 5…

S: Nije, ti ocenjuješ konkretno delo. Nema veze… Pojedinačno ga ocenjuješ, ne gledaš epohu, ne gledaš ništa. Ja dadoh trojčicu i stojim iza toga.

V: Šta mislite, zašto je Mikici ovo jedan od 5 najboljih romana?

S: Zato što je sav tako u problemskim mestima, otvara mogućnosti za tumaćenje…

Lj: Zato što on upravo voli i takve ljude, a možda i takve knjige, u kojima postoje potencijali za sve živo ali su negde zakopani…

V: I zato što je izbor uvek iluzija.

Lj: Tačno.

♥

Izdržali ste do kraja! 🙂 Jeeeej! Transkript našeg razgovora ima 28 strana, ja sam gledala da izvučem neke najsvetlije trenutke, mada ih je duplo više ostalo neobjavljeno, npr. Vesnina strastvena znaš ti je šta je pop za jedno selo!? reakcija. 😀 Ako ima zainteresovanih, javite se, rado ću vam poslati kompletan pdf.

Jeste li čitali Gorskog cara? Ako jeste, da li se slažete sa našim stavovima? Komentari su vrlo pogodni za ćaskanje. A rade smo odazvati se i na nastavak diskusije uživo. Uz pitu, naravno! 🙂

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.