Nešto sasvim čudno

Htela sam da napišem post o tome kako na svakih mesec dana razmišljam da deaktiviram svoj Facebook profil i šta me sprečava da to i uradim. I napisala sam ga i nazvala Stalkerka sam, tim se dičim (pročitajte u ritmu partizanske himne Po šumama i gorama, alternativno nazvanom Partizan sam, tim se dičim). Onda sam proverila šta Google ima da kaže tom fenomenu (stalkovanja ljudi, ne fenomenu partizana) i skontah da se ne uklapam u MO kakav je opisan. Ja samo volim da vidim kome određeni ljudi lajkuju slike, linkove sa Youtube-a i šta i gde komentarišu. I volim da, ako u komentarima vidim neki zanimljiv pseudonim, proverim o kakvoj se personi radi, šta čita, sluša, gleda… Komentarisanje mi uglavnom nije interesantno, mada me ponekad nečiji komentari toliko iznerviraju da prosto ne mogu da oćutim. Ali ispalo je da ja nisam prava stalkerka i zato je ovaj uvod ovakakv kakav je. 

Ono što sam zapravo htela sa vama da podelim jesu divne stvari koje sam otkrila zahvaljujući toj društvenoj mreži. Za ovih pet godina, koliko obitavam u svetu lajkova i komentara, nameštenih fotki i vidi-kako-sam-pametan-a-jedva-da-sam-pismen statusa, zahvaljujući određenom broju svojih FB prijatelja, preslušala sam mnogo dobre muzike, saznala za more dobrih filmova i poneku dobru seriju i počela da obožavam mnoge umetnike i umetnice. Što je opet u neku ruku tužno, jer je lajkovanje i šerovanje zamenilo sate i sate kafenisanja i telefonskih razgovora koji su podrazumevali zajedničko slušanje muzike i analiziranje poezije. Sećate se fiksnih telefona? Naš je uvek stajao u predsoblju, strateški udaljen od svih soba podjednako, sa kratkim kablom, tako da si morao da stojiš dok razgovaraš a to i nije baš bilo prijatno, naročito kad se preslušava određeni cd…

Elem, da se vratimo mi na razlog našeg današnjeg okupljanja. Podeliću sa vama svoje omiljene pronalaske sa Facebook-a, a vi mi, ako ste raspoloženi, recite da li i vi imate svoje pronalaske sa društvanih mreža i, ako ih imate, koji pronalasci su vam omiljeni.

The National

Definitvno u vrhu mojih omijenih otkrića. Ovaj super indie rock band iz američke države Ohajo otkrila sam tako što je jedan moj prijatelj lajkovao fotku svoje koleginice sa super kul imenom i ja sam morala da pogledam njen profil. Prvo što me je na njenom timeline-u dočekalo, bio je link pesme Pink rabbits, izdvojenim stihom You didn’t see me… Jedan klik i 4 minuta kasnije cupkala sam dok na kickass.to nisam videla da je neko postavio torent za njihovu diskografiju. Od tog srećnog događaja prošlo je jedva nešto više od mesec dana, ja i dalje ne mogu da počnem dan bez Graceless, mada svaki dan imam novu omiljenu pesmu. Danas je to Fireproof. 



Plus, pevač je skroz moj tip, tako da eto…
Muf

Možda znate za ovaj portal, naročito ako ste iz Hrvatske. Reč je o portalu za feminističku kulturu i feminističku kritiku popularne kulture i čine ga Asja, Maša, Barbara i Lana (klik). Njihovi tekstovi su zaista sjajni, ponekad previše radikalni za moj ukus, ali uvek teorijski i činjenično potkovani i to je ono što mi se najviše dopada. Plus, njihovi razgovori o seriji Girls… Prelepo.
Detour
Za ovaj fenomenastičan bend saznala sam krajem prošle godine kada su gostovali u Beogradu. Mikser je podelio njihovu pesmu Plešem sama… Pa recimo da mi je to jedna od najdražih pesama. Ikad. Na njihovoj zvaničnoj Fb stranici stoji da je to zagrebački bend koji pripada electroacoustic / pop žanru. Nadam se da će uskoro opet put Beograda, moram jednom otplešem dok ih slušam uživo. Plesaću sama, dabome, jer…


… i više nisi mi drag, da znaš.


Jehuda Amihaj

Mnogi sa kojima sam stupala u konverzaciju proteklih meseci nisu čuli za čoveka. Nisam ni ja, dok nisam uzela da prelistavalam beleške koje je na svom Fb profilu objavila jedna naša književnica. Među njima je bila i Amihajeva pesma Šteta, bili smo tako dobar izum. Posle sam se konsultovala sa Googlom. Pročitam pesmu, pa se zagledam. Odbolujem, pa nastavim. Još uvek sam u fazi istaživanja njegovog stvaralaštva.
Šteta, bili smo tako dobar izum
Amputirali su ti bedra s kukova mojih.
Što se mene tiče, svi oni su hirurzi.
Svi oni.
Razmontirali su nas jedno od drugog.
Što se mene tiče, svi oni su inžinjeri.
Svi oni.
Šteta.
Bili smo tako dobar i simpatičan izum:
avion od čoveka i žene.
S krilima i svim što treba.
Lebdeli smo iznad zemlje.
Čak smo malo i leteli.

Marija Čudina

Pesnikinja i supruga slikara Leonida Šejke. Zašto pominjem Šejku? Zato što sam toliko čitala o njemu i Mediali a nigde nisam naišla na Marijino ime. Očito sam čitala pogršne izvore. Onda je moja profesorka srpskog iz gimnazije lajkovala link na nekom portalu, ja sam ušla da istražim o čemu se radi, i tu je, među ljubavnim savetima i receptima, bio i članak o Mariji. Inače obožavam pesnikinje, generalno umetnice, ali naročitno pesnikinje, sa čudnim životnim sudbinama. Marija je jedna od njih i toliko malo se o njoj zna da već mesecima intenzivno istražujem, a jedino do čega mogu da dođem jeste esej Danila Kiša pod nazivom Izgnanstvo i kraljevstvo Marije Čudine. Pripremam se da obiđem profesore komparatistike, možda mi oni kažu nešto više o njoj, do tada mi ostaje da čitam njenu poeziju i pokušavam da je shvatim. Uz nesebičnu pomoć gospodina Kiša, razume se.


Jest, svi koji odlaze odjednom će se pitati kao ja,
da, kažem, svi, sanjajući sjaj hostije i djetinjstva s fotografije,
i male mrave, koji viču s vrha nebodera,
sanjajući ugasle vulkane, mjesečinu, koja žudnjom vara,
sanjajući poslije svega svoju prevaru kako bludi između kiša,
kažem, svi, sanjajući jedan brod i jednu legendu o pustinji,
svi će se pitati ovako kao ja,
ne vjerujući više tajnama osmijeha, što se krije iza oltara,
ne vjerujući više bolu groba koji se iskopan nekome vraća,
ne vjerujući kao ni ti kao ni ja,
sanjajući samo žalost,
što simbolima nježnosti počinje samoubistvo,
jer ne htjede nitko da o njoj više pjeva,
al zato će se svi morati jednom pitati,
pitati zašto su otišli, pitati ovako kao ti, kao ja,
sanjajući na nekom pločniku, slikovnicu stare večeri,
i zelenu traku plijesni na bedrima i još ne vjerujući,
kao ti, kao i ja,
svi će se jednom nešto tajanstveno i dugo pitati.
Razlog, br. 3., Zagreb 1961.

I to bi bilo to za ovaj put. Nadam se da sam vas zainteresovala za dalja kopanjapo Youtube-u i Google-u. Uživajte u predstojećem vikendu. 
Do sledećeg čitanja….
Advertisements

Sahrana, grip i klasici svetske književnosti

Pre malo više od nedelju dana, bila sam na sahrani. Inače ne idem na sahrane. Postoji taj neki običaj da se kuća u kojoj je preminulo lice živelo ne zaključava prvih 40 dana pa bih ja bila ta koja bi ostajala u stanu/kući dok se tužna povorka ne vrati sa poslednjeg ispraćaja. Ovaj put nije bilo izvodljivo, mada ni moje prisustvo na sahrani nije bilo izričito zahtevano. Ipak, ostetih potrebu da odem, ali avaj, kao neko ko nema iskustva grobljima otišla sam potpuno nepripremljena. Ispade da na beogradskim grobljima uvek duva vetar, a kada su oni dani kada košava tutnji gradom, e tada je na grobljima opšta uzbuna. I tako sam ja bila na sahrani baš kad je košava duvala. U sakou. Bez kape. Bez ikakvog šala, ešarpe ili bilo čega što bi mi zaštitilo vrat i grudni koš. Glupača.
 
I sad imam grip. Teži oblik. Poslednje četiri večeri drmala me takva groznica da sam halucinirala, a dok je svet oko mene hodao u majicama kratkih rukava, ja sam se u svojoj maloj kancelariji (čitaj: onom delu gde bibliotekarke rade i igraju pasijans) grejala uz pomoć one sirote klime koja je bukvalno na samrti.
 
No, zahvaljujući Beogradskom maratonu i potpunoj blokadi grada, moja radna obaveza završila se dan ranije (ne pitajte zašto nije bilo moguće da je ranije okončam, duga priča) i ja sam konačno mogla da se posvetim oporavku uz rtanjski čaj, velike količine Plazma keksa i ljubiće. Ok, bez ljubića; iz Gradske sam donela samo literaturu vezanu za srpski realizam. Jeeej. 
 
Elem, nakon što sam subotu celu prespavala, postavilo se pitanje kako provesti noć. Pročitala sam Vukadina, Stevana Sremca, izvukla beleške, legla i ugasila svetlo. Ništa. Upalim lampu, dovršim Lepoticu, Džojs Kerol Outs, ugasim lampu. I dalje ništa. Malo zvrndam po Instagramu, malo po Fejsu i završim na Youtube-u, gledajući bookblogerke i skontam da se vrti sjajan tag o klasicima svetske književnosti i pomislih da apsolutno nema razloga da se ne priključim tom tagu, iako ne snimam videe. Planirano je bilo post bude objavljen u toku dana, ali mi se gospodin Darsi isprečio, no o tome malo kasnije.
 
The classics booktag (originalni post: klik)
1.       Klasik kojem se pridaje mnogo pažnje, a koji se tebi ne sviđa
Bez razmišljanja, Don Kihot. Mislim da, kad je ova knjiga u pitanju, nema onih koji su ravnodušni: ili se oduševiš, ili je organski ne podnosiš. Ja spadam u ove druge. Jedva izdržah do kraja, ali jedva. 
 
2.       Period o kojem najradije čitaš
Ovde sam ozbiljno morala da razmislim. Volim da čitam o elizabetanskom periodu, viktorijanskoj eri, ali ipak najviše uživam u romanima smeštenim u period od 1910 – 1950, sa posebnim akcentom na dela koja su tematikom vezana za Drugi svetski rat. 
 
3.       Omiljena bajka
E sad, ako mislimo na Diznijeve bajke, a verovatno ne mislimo, onda definitivno Pepeljuga. Ako je reč o bajkama koje su ostale iza braće Grim i Hansa Kristijana Andersena, odlučiću se za Ružno pače. Verujem da ovo nije nikakvo iznenađenje za one koji me poznaju.  
 
4.       Klasik zbog kojeg se stidiš jer ga još uvek nisi pročitala
Prvo bih napomenula da se ni najmanje ne stidim što određene naslove nisam pročitala, samo se nekad začudim kako je, do vraga, moguće da nisam. Ta je lista ispala poprilično duga, ali evo par naslova: Jadnici, Grof Monte Kristo i Tri musketara (kako je to moguće, evo ne znam!!!), Rebeka,  Gospodar prstenova (probala Hobita, nije išlo)…
                   
5.       Pet klasika koje planiras uskoro da pročitaš
Neću da navodim one koje moram da pročitam za fakultet, ako ne mislim na njih možda nestanu…
  1. Pod tuđim uticajem, Džejn Ostin
  2. Jadnici, Viktor Igo
  3. Soba sa pogledom, Edvard Morgan Foster
  4. Revolutionary road, Ričard Jejts (zna li neko da li postoji prevod na srpskohrvatski?)
  5. Doba nevinosti, Idit Vorton (delo koje joj je omogućilo da postane prva žena koja je dobila Pulicera!)
6.       Omiljena knjiga inspirisana klasikom
Sati, Majkla Kaningema, čija je osnova roman Gospođa Dalovej, Virdžinije Vulf. Ali moram da napomenem i Dnevnik Bridžit Džons, koji je prepun referenci na roman Džejn Ostin, Gordost i predrasuda
I ne, nisam pročitala poslednji deo, ne mogu da se nosim sa činjenicom da je Mark Darsi mrtav. Junak koji se preziva Darsi ne može da umre!!!
 
7.       Omiljena filmska ili TV adaptacija klasika
Uh… Ima ih nekoliko.
 
Božićna priča, ali ona animirana Dizni verzija. 
 
Izvor
 
  Volim onu verziju romana Gordost i predrasudau kojoj Kolin Flirt igra Darsija.
Izvor:
Apsolutno i definitivno obožavam Ubiti pticu rugalicu sa Gregori Pekom. I naravno, Sofijin izbor sa Meril Strip. Pomenimo još i Velika očekivanja, BBC serijal iz 2011, sa apsolutno jezivom (u dobrom smislu) Džilijen Anderson u ulozi Gospođice Havišam.
 
Izvor:
 
E sad se na kratko vraćamo na onaj trenutak iz uvoda kad sam napomenula da mi je Darsi promenio planove vezane za objavu ovog posta. Znam, opsednuta sam čovekom, ali stvar je u tome što sam gledala razne klipove sa ovim tagom i mnoge devojke su pomenule nešto što se zove The Lizzie Bennet Diaries. Reč je o Youtube serijalu zasnovanom na (već milion puta pomenutom) romanu Gordost i predrasuda. Nijedna epizoda, a ima ih 100, ne traje duže od 10 minuta i ja sam sela da pogledam samo prvu, čisto da vidim kakva je to američka glupost. Osvestila sam se kad je Lizi počela da se zahvaljuje što smo stigli do epizode br. 45, a onda sam morala da teram do kraja čisto da vidim kakav im je izbor za divnog gospodina Darsija. Elem, ideja mi se dopala, te planiram da pogledam i Emu, mada kažu da nije ovako dobra.  
                
8.       Najgora filmska ili TV adaptacija klasika
Apsolutno i bez razmišljanja: Ana Karenjina sa Kirom Najtli. Prvo, ona kao Ana… Ne. Drugo, Vronski u tom filmu podseća na žabu. Treba li da kažem još nešto?
9.       Omiljena edicija klasika
Nemam omiljenu ediciju klasika, ali imam najneomiljeniju. Može? Prezirem one fensi klasike iz Vulkana. Knjige izgledaju kao da je najbitnije da imate Leonarda di Kaprija na naslovnoj strani Getsbija, ostalo je poptpuno zanemareno. A koštaju poprilično. I ljudi kupuju, što je najgore, iako im lepo kažeš da za duplo manje novca mogu da kupe odlična polovna izdanja.
10.   Klasik za koji smatraš da je zanemaren, a koji bi svima preporučila
Ovo mi je omiljeno pitanje, ali ograničila sam se na tri knjige:
  • Sofijin izbor: već je o njoj bilo reči na ovom blogu (klik)
  • Bura, Vilijam Šekspir: nepravedno zapostavljena drama! Pravda za Prospera!
  • Orlando, Virdžinija Vulf: fantastična knjiga koja pruža toliko mogućnosti za tumačenja, pravo remek delo, a uvek u senci. Nepravda!
Na kraju bi trebalo da tagujem ljude. Nekako mi je bez veze da vam naturam neku obavezu, ali se iskreno nadam da će se među vama naći neko ko ima volje i vremena da odgovori na ova pitanja. Živo me zanimaju vaše preporuke adaptacija i klasika koji su zanemareni, tako da… 🙂

Do sledećeg čitanja, ostajte mi zdravo i pojedite neki sladoled za nas koji smo sprečeni.

Nešto kao favoriti…

Da mi u sredu aparat za validaciju karata u autobusu nije saopštio da mi je istekla mesečna karta za prevoz, ne bih ni shvatila da je april u Beogradu. Valjda kad vam je svaki dan isti ni ne primećujete da se mesec odgegao i da počinje novi, koji se neće mnogo razlikovati od prethodnog.
No kad čovek malo razmisli, frtalj godine je već za nama, a to je odličan povod da mi (tj. ja) sumiramo pročitano i izaberemo neke od favorita.
 
Čitalo se, bogme, od početka godine i to se čitalo poprilično. U najvećoj meri zahvaljujući činjenici da sam spremala ispit vezan za savremenu srpsku književnost. Moram da kažem da sam otkrila divne knjige, prosto čovek da se zapita kada su one objavljivane kada se o njima uopšte ne govori. Ili se govori, ali ne dovoljno glasno.
 
U svakom slučaju, ovaj post o knjigama koje su me oduševila biće malo drugačiji od prethodnog, to jest obuhvataće tri celine: biće tu nekoliko romana koji su činili moju ispitnu listu (da, da, dela za ispit iz Poetike savremene srpske književnosti biramo samo, how cool is that!?), onda par koji su ušli u uži izbor za moju ispitnu listu, zatim nekoliko knjiga u kojima sam uživala a nemaju veze sa fakultetskim obavezama i na kraju, naravno, i jedan geek favorit.
 
Here we go[1]:
 
  • Kuća sećanja i zaborava, Filip David[2]
Drugi put za manje od godinu dana desilo mi se da poželim nešto što se tek pojavilo na tržištu. Prvi put sam iskala dramu Biljane Srbljanović, ovaj put roman njenog profesora. Čim sam čula tematiku dela, znala sam da moram da pročitam što pre, a kada je roman nagrađen NIN-ovom nagradom, jasno mi je bilo da moram da kupim knjigu jer ću u suprotnom biti na spisku rezervacija najmanje godinu dana. 
Roman tematizuje sudbinu jevrejskih porodica u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata, kao i posledice tih jezivih događaja na one koje su preživeli. Svi junaci su u potrazi za svojim identitetom, svako od njih ima svoju priču i svoju potragu. Iako se sam autor ogradio, rekavši da roman nije studija o zlu, kroz dijaloge junaka poteže se pitanje zla, njegovog nastanka i smisla.
Sjajan roman u svakom pogledu, ne znam osobu koju je ostavio ravnodušnom. 
 
  • Stakleni zid, Vladimir Tasić
Većina mojih koleginica i kolega je na svoju ispitnu listu uvrstilo Tasićev roman Oproštajni dar. Meni je poprilično bezvezna bila ideja da svi imamo iste romane, ali sam čula toliko lepih stvari o Tasićevom pisanju da nisam mogla da odolim. No, tog dana ne beše slobodnog primerka knjige koju sam tražila, ali sam pronašla Stakleni zid.
Roman o priča o odrastanju jednog dečaka čiji su roditelji odlučili da potraže bolji život daleko od Jugoslavije i njenih problema. Međutim, ono od čega bežiš sustigne te kad tad, pa tako ni roditelji dečaka nisu bili pošteđeni svega što se na našem prostoru dešavalo. Kako i na koji način, kao i kako je sve to uticalo na dečakov život, ne bih da otkrivam. Reći ću samo da je nastanku ove knjige nesebično doprinela i sestra Dade Vujasinović. Ako sam vam zagolicala maštu, samo napred. Nećete se pokajati. 
P.S. Oproštajni dar je takođe odlična knjiga! 
 
  • Najnormalniji čovek na svetu, Ivan Tokin
Znate za Tokina? Piše one divne kolumne za City magazin, možete ih naći na netu ako ne možete da dođete do samog časopisa. Neka deca na zidove lepe postere, ja sam lepila Tokinove kolumne (mada odavno nisam dete). E čovek je (KONAČNO!) napisao knjigu i oduševio me je. Moram da kažem da sam malo strahovala, poučena nekim ranijim iskustvima (da, gospođice Danam, mislim na Vas), ali nije bilo potrebe jer je roman stvarno sjajan. Tokinovski, skroz. Ozbiljan i nežan, navodi i na suze i na smeh, čita se u jednom dahu. I onda dođem do kraja i kažem: e bre Tokine, ajd još malo, još jedno poglavlje, pa ne može kraj ovakav da bude. Ipak može, jer to je život danas, nije bajka te happy end nije zagarantovan. 
  • Zoja, Mira Otašević
Mesec dana nakon ispita mogu da kažem da mi je jako žao što ovaj roman nisam stavila na listu. Roman je poprilično kratak, ima svega 106 strana i moram da priznam da sam ga zato uzela kao potencijalno ispitno štivo. Međutim, ispostavilo se da je ovo, iako kratko, vrlo kompleksno i zanimljivo štivo. U ovom kratkom romanu pratimo život umetnice Zoje Klajn, a sva poglavlja počinju opisima fotografija, među kojima su i portreti poznatih evropskih pisaca. Videćemo kako umetnost donosi spas, a umetničko delo (p)ostaje večiti svedok velikih nesreća jedne epohe. Zojina životna priča će postaviti niz pitanja, ponuditi dosta odgovora i naterati čitaoca da se bolje upozna sa svakim od pomenutih istorijskih ličnosti. Apsolutna preporuka, naročito ako volite da čitate o poziciji umetnika u svetu.
  • Sanset Park, Pol Oster
Moja ljubav prema Polu Osteru ima dugu istoriju. Volimo je još od mojih studentskih dana na Pravnom fakultetu, kada sam, priznajem to sada, u knjizi iz Opšte pravne istorije držala Osterovog Levijatana. Koliko je meni poznato, Sanset Park je poslednja Osterova knjiga objavljena u Srbistanu (ako grešim, slobodno me ispravite) i kada sam je konačno videla u Gradskoj, zgrabila sam je bez razmišljanja.
Tematski  gledano, kod Ostera ništa novo: tu su mladost, uzdrmani porodični odnosi, književnost, Njujork. Ono što čini da osterovske klasične teme vidimo u nekom novom svetlu, jeste činjenica da se svaka situacija sagledava iz nekoliko različitih perspektiva. Sjajna knjiga u svakom smislu, mudra i tužna, a opet nežna i gotovo krhka (može li to uopšte da se kaže za knjigu?).
       
  • Ja i tako dalje, Susan Sontag
Iako sam za Susan čula još davnih gimnazijskih dana, tek sada, nakon što sam pročitala gore pomenutu Zoju, poželeh da se malo bliže upoznam sa delom ove američke intelektualke. I, kako bi to dramatično rekla moja četvorogodišnja kumica, oh moj Bogo, dopalo mi se mnogo.
Ovo izdanje koje sam ja našla u biblioteci (Prosveta, Niš, 2004) predstavlja izbor od četiri priče (Projekat za put u Kinu, Poslednji izveštaj, Putovanje bez vodiča i Dvojnik) i zamišljeno je, moja pretpostavka, kao lagani uvod u književnost koju je stvarala Susan Sontag. Ako je verovati pametnim ljudima koji se bave njenim delom, Susan je više dala svetu svojim raspravama i esejima nego romanima i pričama, ali meni se dopalo ono što sam pročitala, a ja i nisam neki ljubitelj priča. Dovoljno zanimljive da vam drže pažnju, detaljne taman toliko da zamislite da ste u samoj priči, priče su ispričane tako da ne možete da se ne zapitate jesu li autobiografske i , ako jeru, u kojoj meri. Mene su povukle da istražujem delo Susan Sontag i dalje, nadam se da će i vas.
         
       Geek favorit:
 
Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla, Hana Arent
Za Hanu Arent saznala sam slučajno: neko je donirao knjige biblioteci u kojoj sam volontirala i među njima su bili Hanini eseji. Guglala sam da vidim ko je Hana i naišla na njeno najpoznatije delo: Ajhman u Jerusalimu. Inače čvrsto verujem da sam u nekom od prošlih života umrla u nekom logoru, te sam, moram priznati, malo i opsednuta temom Holokausta, pa s toga i ne treba da čudi što mi je Hanin izveštaj sa suđenja Adolfu Ajhmanu bio neverovatno zanimljiv. U isto vreme i pretežak za čitanje, ali sam se junački dražala. Nekoliko meseci kasnije, ova knjiga mi je u velikoj meri pomogla da bolje protumačim Davidov roman Kuća sećanja i zaborava. Dakle, nezaobilazno štivo za sve koji se zanimaju za Drugi svetski rat.
 
Kraj!
Nikada neću naučiti da budem sažeta i koncizna.
Hvala vam na čitanju i nadam se da ćete u komentarima podeliti neke od naslova koji su vas oduševili u prva tri meseca ove godine. Moj komšija je konačno sredio svoj internet te više neće biti prepreka da vam na komentare i odgovorim. 🙂


[1] Knjige su predstavljene nasumice, broj ispred njih nije oznaka za kvalitet. 🙂
[2] Boldirani naslovi su bili na mojoj ispitnoj listi, tako da, ako ovo čita neko ko tek treba da polaže ovu lepotu od ispita, slobodno stavljajte ove naslove na listu: Jerkov approves. 😀

Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuskuše

Iako svi tekstovi na temu Kako voditi uspešan blog kažu da tekst ne treba započinjati pitanjima odnosno da pitanja uvek treba ostaviti za kraj, ja ipak moram da vas pitam: kako vi birate knjige u bibliotekama ili knjižarama? Šta vas prvo privuče? Misli se na slučajeve kada nemate spisak želja, već birate nasumice. Pisac? Naslov? Korice? Izdavač? Kombinacija ovih kriterijuma ili nešto peto?

Onomad, dok dete bejah, korice su bile moja zvezda vodilja. Samo nek je novo, samo nek je šareno. Stare knjige sam uzimala jedino kad je baš baš moranje, kad nema novijih izdanja (ne, nije me bilo blam da tražim neku noviju). Prva starija knjiga koju sam svojevoljno uzela bila je Lolita, na raspustu između sedmog i osmog razreda (prerano, znam). Na Pinku su jedno veče pustili film i ja sam sutradan otišla po hleb, jogurt i knjigu, mada je velika verovatnoća da sam se vratila kući samo sa knjigom.

I danas volim kad knjige imaju lepe korice, u poslednje vreme gledam i prelom, font i ostale tehničke stvari, ali, kao i većini ispitanika u anketi koju sam sprovela, naslov je taj koji mi skrene pažnju. Onda pročitam sadržaj, pa prvu rečenicu, pa ako mi se svidi idemo dalje, ako ne…
Naravno, dešavalo mi se da omanem žestoko. Primera radi, knjiga Peni Vićenci Ostavljena je imala i fini naslov, još finiju naslovnu stanu i solidnu prvu rečenicu ali… Doživela je sudbinu svoje junakinje, bila je ostavljena.

Sa druge strane, dešavalo mi se da u nekoliko navrata uzmem knjigu sa police, zaintrigirana naslovom pa onda i sadržajem, ali da je ipak ostavim verujući da mi se neće svideti. Uzmem pa vratim, uzmem pa vratim, uzmem pa vratim, sve dok se ne desi da se npr. još neki korisnik nameri na istu knjigu (što je poprilično zlo sa moje strane, sad tek uviđam)ili ne nađem ništa zabavnije pa onda kao ajd da se ne mučim više… U najvećem broju slučajeva, desilo se da me te knjige oduševe. Poslednja knjiga koju sam uzimala i ostavljala nekoliko puta pre nego što sam se odlučila da je pozajmim iz biblioteke bila je knjiga krajnje običnog naslova: Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuskuše, koju su napisle Meri En Šafer i Eni Barouz. I to je povod našeg današnjeg okupljanja. 

Dakle, prvi put sam je uočila dok je još bila nova, sveže zavedena knjiga na polici u Gradskoj biblioteci. Bio je period ispita, pa sam sebi zabranila da je uzimam. Ispiti su prošli, ona je bila na polici, ja sam je preskočila bar dva puta, iako sam je svaki put prelistala. Izgleda da nikako nije bio pravi trenutak.

A onda je SaVesna podelila sa mnom svoju želju da bude član neke čitalačke grupe koja bi se sastajala sporadično i ćaskala o knjigama. Reč po reč, ideja po ideja i skoro da smo odlučile da same organizujemo nešto slično (ok, ona je došla na ideju, ja sam samo tražila da se meni prepuste sastanci kada bi se diskutovalo o treš literaturi, 50 nijansi je prvi izbor). I ja pomislim kako možda ne bi bilo loše da uzmem tu knjigu o udruženju ljubitelja knjiga pa da vidim kako su oni osnovali svoj kružok i šta su čitali.

Priča o Udruženju ljubitelja knjige i pite ljuskuše

Godina je 1946. Lodnon se, kao i celi svet, oporavlja od nedavno završenog Drugog svetskog rata a mlada autorka Džulijet Ešton ne može da nađe inspiraciju za novu knjigu. Za vreme rata, u cilju podizanja morala čitaocima jednog dnevnog lista, Džulijet je pisala veoma uspešnu i čitanu kolumnu pod nazivom Izi Bikerstaf kreće u rat, ali sada želi nešto potpuno drugačije. I dok se ona muči tako sa pronalaženjem ispiracije, dobija pismo od izvesnog Dozija Adamsa, sa ostrva Grenzi, koji je, čudnim putevima životnim, kupio knjigu Odabrani Elijini eseji, pisca Čarlsa Lema, a koja je nekada pripadala mlađanoj Džulijet. Oduševljen onim što je pročitao, Dozi se javlja našoj junakinji kako bi mu ona preporučila još koje Lemovo delo i tako započinje korespodencija iz koje će Džulijet saznati da je Dozi član nečega što se zove Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuskuše. Dobivši neopisivu želju da sazna šta je to pita ljuskuša, Džulijet podstiče Dozija na dopisivanje i tako polako postajemo uvučeni u dva sveta: svet ostrvljana u ratnim godinama i jedan potpuno novi, posleratni svet u kome svaki junak pokušava da se snađe najbolje što ume.

Kako se prepiska između Džulijet i Dozija rasplamsava, tako se u nju uključuju i ostali članovi Udruženja, otkrivajući nam priču o okupaciji ostrva, deportaciji dece na kopno, životu u novim i teškim uslovima i o jednoj izvanrednoj i hrabroj ženi, njihovoj sugrađanki Elizabet Makena. Iako se ne pojavlje u romanu, osim kroz sećanja svojih prijatelja, Makena, slučajni osnivač Udruženja, gotovo da postaje srce romana. Zaintrigirana informacijama koje pristižu bez prestanka i vođena sospstvenom radoznalošću i željom za stvaranjem, Džulijet se odlučuje da poseti ostrvo.

Šta će je tamo dočekati i šta je pita ljuskuša, neću vam reći. Nije red da vam kvarim zabavu.  Ipak, reći ću da nije baš sve savršeno.
Problem dve autorke (posmatran iz dva ugla) 

Meri En Šafer posvetila je svoj život knjigama i književnosti: radila je kao lektorka, bibliotekarka i, kako kažu u Laguni, knjižar (da li je radila u knjižari ili je imala svoju, ne kažu, ali valjda i nije od nekog značaja). Premda često ohrabrivana da napiše roman, Meri En se na taj korak odlučila tek u svojim kasnim šezdesetim godinama. Nije doživela da svoj prvenac vidi na policama knjižara, njeno delo je završila njena nećaka, Eni Barouz. I u tome leži najveći problem ovog episolarnog romana. On je, naime, podeljen na dva dela i razlika je prevelika da bi se mogla prećutati.

U drugom delu knjige, Džulijet stiže na ostrvo i upoznaje ljude sa kojima se dopisivala proteklih meseci. Zadržava se episotlarna forma, ali pisma nisu više tako prijemčiva za čitanje kao u prvom delu knjige. Svako pismo sada nosi više od jedne tematske niti i velika je sreća da sama celina nije obimna, inače bi postalo teško za praćenje. Konverzacija između junaka, koja je u prvom delu tekla glatko, sada deluje pomalo nategnuto i tromo.

Iz drugog ugla posmatrano: mama devojčice koju povremeno čuvam, a koja je sticajem okolnosti čitala knjigu u isto vreme kad i ja, misli da je drugi deo mnogo bolji od prvog. Kako ona kaže, radnja u prvom delu je prebrza i često joj se dešavalo da se vraća na pojedina pisma jer su joj činjenice promakle.
Zašto vredi pročitati ovaj romančić? 

Pre svega, zato što ne dobijate često priliku da čitata tuđa pisma. 😀 
Šalu na stranu, ovo je pre svega priča o ljudima koji su uspeli da pronađu svetlu tačku u teškim trenucima, a ta svetla tačka bila je knjiga. Negde na netu sam pročitala da se u svetu sve češće primenjuje biblioterapija, odnosno terapija čitanjem. Slučajno ili ne, tek Meri En Šafer napisala je biblioterapeutima divnu preporuku.
Junaci su toliko simpatični i toliko dobro izgrađeni, da nećete moći a da ih ne zamislite i zavolite. Priča je na momente teška i tamna, na momente nežna i blistava i gotovo da zaista možete da vidite sivo nebo i čujete buku talasa ili osetite miris poljskog cveća i napitaka koje jedna od junakinja pravi (znam, znam, možda bi trebalo da potražim stručnu pomoć). Humor je sveprisutan, ali nije napadan. I naravno, tu su ljubavne zavrzlame, uhvatih sebe kako glasno navijam za… E pa ne smem da kažem, ispašće da spojlujem.

Ovo nije remek delo svetske književnosti. Nije čak ni najbolja limunadica koju sam pročitala. Ipak nećete se pokajati ako je pročitate jer je u pitanju jedna topla priča o ljudima i ljudskim odnosima u tužnim vremenima, o ljubavi, o knjigama. Prava je knjiga da se u njoj izgubite npr. jedne subote, dok sedite u toplom, uz čaj, dok napolju dobuje kiše u ritmu tam-tama kroz noć…. 

Patrik Modijano: čovek zatočen u paradoksu

Sasvim je logična stvar da, kada redovno obilazite određena mesta, počnete da viđate iste ljude. Ljude koje niste upoznali, ali kojima se redovno javljete klimanjem glavom ili osmehom. Sledeća stavka u razvijanja tih odnosa su kratki i neobavezni razgovori: o mestu na kome se srećete, o vremenu, o politici (naravno!)… Onda svako krene svojim putem do nekog sledećeg susreta.
Prva mesta na kojima sam iskusila takav oblik komuniciranja sa ljudima, bila su, razume se, vezana za školovanje, od osnovnog do ovog fakultetskog. Fakultetska neobavezna čavrljanja pred ispit… Recimo da sam nakon njih par puta pobegla sa ispita… Ali nisam o tome htela da vam pričam.
U četvrtak, 5. feburara, u okviru pratećeg programa izložbe Nikad im nije bilo bolje? u Muzeju istorije Jugoslavije (naravno!) održana je panel diskusija na temu Kako smo odrastali?. Rođena sredinom osamdesetih, nisam stigla baš da iskusim pravo odrastanje u SFRJ, pa me je zaista zanimalo (i još uvek me zanima) kako je bilo ,,pre mene’’, kako je život mladih stvarno izgledao, a šta je rezultat moje idealizacije i jugonostalgije koju moji najbliži prijatelji i ja gajimo i negujemo. Naravno, stigla sam ranije, sa idejom da još jednom prozujim po izložbenom prostoru, ali sam u holu spazila troje mladih ljudi koje, sad već mogu da kažem redovno viđam u muzeju. Dva momka i jedna devojka koja uvek upari kapu i torbu, čak i onda kada nikome ne pada na pamet da stavi kapu.
Klimanje glavom: done.
Osmehivanje: done.
Vreme je za kratko čavrljanje. Yes, well…
izvor

Ali na moje veliko iznenađenje, priča je samo krenula. Okupirali smo prostor oko aparata za kafu-čaj-mleko i u samo petnaestak minuta uspeli smo da pređemo niz jako bitnih egzistencijalnih tema poput: kog je ukusa čaj iz aparata, kada je tačno Kinderladu zamenila Nutela, zašto je neophodno bojkotovati gradski saobraćaj i da li je moguće da Murakami opet nije dobio Nobelovu nagradu za književnost.
I sad dolazimo do teme našeg današnjeg posta: Patrik Modijano (Patrick Modiano), osoba koja je preotela Nobela Murakamiju i kako bi to moja, još uvek anonimna, poznanica rekla: čovek zatočen u paradoksu.
Dobra stvar je bila ta što smo sve četvoro pročitali istu knjigu pod nazivnom Dora Bruder. Loša (po njih, hehe) stvar je što sam ja nedelju dana pre našeg susreta slušala kako o Modijanu govore Mirjana Uaknin, Biljana Srbljanović i Mića Vujičić  i još uvek pod utiskom svega što sam čula i pročitala, bila sam spremna na jednu ozbiljnu debatu. No do nje nije došlo, delom zbog prenemaganja jednog od dvojice mladića, a delom i zbog početka razloga naše posete muzeju.
Sad moram da budem iskrena sa vama: na taj događaj o Modijanu otišla sam samo zbog Biljane Srbljanović. Nisam do sada imala priliku da je čujem kako govori na nekom okupljanju ove prirode, pa rekoh kad je već pratim (mislim na njeno delo, još uvek nisam prerasla iz virtualnog u realnog stalkera) daj da i to doživim. Za Modijana sam čula tek kada je dobio Nobela, naravno da tada nisam mogla da nađem knjige u bibliotekama, na sajtovima za prodaju polovnih knjiga cena mu je neviđeno skočila, pa sam odustala od čoveka. No, kako bih ipak imala bar malu ideju o čemu se govori, veče pred sam događaj pročitala sam Rodoslov (ono izdanje  u nelegaloj e-formi, ali pssst!), kratko delo od 50ak stranica. Učinilo mi se prikladim da, kad se već upoznajem sa nekim, krenem od njegovog porekla, mada je ipak presudila činjenica da je najkraće od dela koje sam uspela da nađem na netu. Ono što nisam očekivala, a što su i govornici te večeri u Narodnoj biblioteci potvrdili, jeste beskonačna slojevitost Modijanovog pisanja. Taman kad pomislite da ste konačno uhvatili nit koja će vas voditi kroz lavirinte sećanja i događanja, Modijano postavi neko pitanje i tras! Sve što vam se učinilo kao konačno rešenje, pada u vodu i vi ste opet na početku.
I upravo to je moja sagovornica iz muzeja zamerila Nobelovcu: previše svega, previše Pariza, previše pitanja.
Meni se dopadaju njegova pitanja, pošto sam i sama neko ko sumnja u sve i stalno preispituje svet oko sebe. No nakon čitanja Dore Bruder, a u poređenju sa Rodoslovom, usudiću se da kažem sledeće: da, pitanja ima mnogo i ona su osnovna tehnika za nastank radnje. Odgovora ponekad ne bude, ali samo na prvu loptu. Jer ono što je za Modijana bitno jeste potraga za odgovorima. Dora Bruder, na primer, počinje navođenjem jednog oglasa, pronađenog u izdanju Pari-soara, izdatog 31. 12. 1941. godine:
Pariz
Traži se mlada devojka, Dora Bruder, 15 godina, 155 centimetara, lice ovalno, oči sivosmeđe, u sivom sportskom kaputu, bordo džemperu, teget suknji i šeširu i braon ravnim cipelama. Svako obaveštenje dostaviti g. i gđi Bruder, bulevar Ornano 41, Pariz.[1]

Narator, a shvatićemo brzo da to jeste sam Modijano, postaje neobično zainteresovan za sudbinu mlade devojke i kreće u potragu za informacijama. Činjenice: jevrejska devojčica, okupirana francuska prestonica, decu izvode iz škola i odvode ih u logore. Činjenice rađaju pitanja: Da li su i nju odveli iz škole? Ako jesu, gde je odvedena? Ako nisu, kako je nestala? Da li su je pronašli? Šta je sa njenom porodicom? I tako do kraja ovog obimom nevelikog dela. Ali ubrzo nakon što su postavljenja pitanja o sudbini Dore Bruder, Modijano pokreće novu temu: on sam hoda tim isitim ulicama, ide na iste lokacije koje je posećivala Dora, koristi se istim prevozom… Deli ih nekoliko decenija, ali su blizu jedno drugom. Pariz je sada slobodan, ali mnogi njegovi stanovnici, misli Modijano, još uvek nisu. On pre svih. I tada na scenu stupaju Modijanov otac i novi niz pitanja: gde je otac bio 31. 12. 1941? On i Dora bili su iste vere, živeli su u bliskim opštinama. Da li su se poznavali? Možda su se samo sretali? Pre njenog nestanka ili posle njenog nestanka? Otac je preživeo, da li je i ona?
Modijano traži. Prevrće dnevnike, stare matične knjige (one koje su preživele rat i uništavanje pred savezničke napade, ali i oslobodioce koji su pokušali da sačuvaju obraz nacije), telefonske imenike (Biljana i ekipa kažu da je to opšte mesto Modijanovog stvaralaštva, pa hajde da im poverujemo). Jedno pitanje rađa novo sve dok čitalac ne stigne do kraja i shvati: prava potraga je za Patrikom Modijanom.
Dok raspliće sudbinu jevrejske devojčice, Modijano pokušava da sastavi svoju ličnu istoriju. Svaka rečenica tako postaje jedan deo slagalice. Nemogućnost pronalaska određenih činjenica u slučaju Dore Bruder (očito simbola miliona ljudi stradalih u Drugom svetskom ratu) pokazao je Modijanu da nema sigurnog mesta u sećanju, te da je borba protiv zaborava neophodna za svakog pojedinca. Naročito ako je, kao i sam autor, prva posleratna generacija.
I zašto je Modijano čovek zatočen u paradoksu? Moja mlada sagovornica smatra da je to zbog njegove neravnomerne rasprostranjenosti u literarnom svetu. Ok, prihvatila sam. Prevoditeljka njegovih dela, Mirjana Uaknin rekla je one večeri u Narodnoj biblioteci da je u Francuskoj Modijano praktično kultna ličnost, dok je u ostatku Evrope, a naročito u Americi, gotovo nepoznat. 
Ipak, meni se čini da je paradoks u njemu samom: on živi i stvara, stvara da bi živeo, stvara da bi, kako sam kaže, konačno dobio znak da stupi u život.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.


[1]                      Dora Bruder, Patrik Modijano, Akademska knjiga, Novi Sad, 2014

Iz kuće je izašao čovek…

Na proslavu svog osmog rođendana želela sam da pozovem celo svoje odeljenje. Uz neizostavno društvo iz kraja & vrtića, moja proslava brojala bi u tom slučaju preko pedesetoro živahne dece i moja mati je morala da kaže istorijsko NE. Nakon priče o ograničenom stambenom prostoru (tada nisu bile moderne igraonice) koja je ubrzo prerasla u životnu lekciju Ne mogu svi da ti budu najbolji drugari, dobila sam nezahvalan posao da odaberem najviše 15 drugara i drugarica iz odeljenja.

Prvo ime koje sam stavila na listu bilo je Lucijino. Nisam podnosila Luciju, svađale smo se non stop. Ona je (tada bila) onaj princezasti tip devojčica, plakala je bukvalno za svaku sitnicu što je mene dovodilo do ludila. Mada sad kada razmislim, te svađe su bile još i fine spram fizičkih obračuna koje je započinjala oko olovke ili lenjira. Elem, razlog zbog kojeg sam je pozvala na rođendan bio je sledeći: Lucijina mama je pravila divne šnale sa mašnama. Ne divne, predivne šnale sa mašnama od čipke, tila, pliša. Svega. I nije ih prodavala, već ih je poklanjala, nije bilo devojčice u našem odeljenju koja nije ponosno prošetala mašnu Lucijine mame. Želela sam tu šnalu više od ičega i jedini način je se dokopam bio je da Lucija bude deo mog rođendana. 

Šnala koju sam dobila bila je odvratna. Žuta da žuća ne može biti, od nekog čipkastog materijala, sa nekim crnim tračicama. Valjda mi je to Univerzum vratio što sam siroto dete pozvala samo zbog poklona, mada sam ja tada verovala da mi je Lucija namerno podvalila. Ipak, zajedno sa šnalom bila je upakovana i jedna knjižica. Zvala se Čudesna predstava, a pisac je Danil Harms.

Sećam se da nisam bila sigurna jesu li to pesmice ili pričice. Bila sam očarana, pa mi nije bilo bitno. I sećam se da su mi svi tekstovi bili jako tužni. Naročito onaj pod nazivom Iz kuće je izašao čovek.
Počela sam da zapitkujem: a gde je otišao, zašto ga niko nije tražio, zar nije imao nikoga kome bi nedostajao i slične stvari. Roditelji su procenili da knjiga nije za mene, sklonjena je i ubrzo je nestala iz naše kućne biblioteke.

Dugo nisam mislila na Harmsa, mada stih Iz kuće je izašao čovek nikad nisam zaboravila.
Sada ga ponovo čitam. Doživljavam, preživljavam. Ovaj put sam knjigu kupila sama sebi, isto izdanje, polovno. I zamisljam da je to ono koje sam dobila 24. juna 1993.

Sa Lucijom nisam u kontaktu već dugo, mada smo prijateljice na Facebook-u. Svaki put kada vidim njeno ime u news feed-u zahvalim joj se na groznoj šnali i divnom Harmsu. 

Iz kuće je izašao čovek 

Iz kuće izašao čovek 
sa štapom i torbakom    
i na dalek put, 
na dalek put 
krenuo sporim korakom.  

Išao napred i pravo  
i samo napred je hteo.
Nije spavao ni pio,  
nije pio ni spavao,  
spavao, pio ni jeo.

I jednom tako, zorom,
u mračnu šumu zašao. 
I tog časa,  
I tog časa,  
I tog časa nestao. 

Ako ikom o čoveku
stignu neke vesti,
nek nas što pre, 
nek nas što pre, 
nek nas obavesti.
1937. 

Danil Harms, 30. decembar 1905 – 2. februar 1942

Subota, ponovo na blogu Nemam ime, imam komentar

Ako sapadate u one koji redovno prate ovo moje spisanije, sigurno ste primetili koliko volim muzeje i galerije. Ako spadate u one koji su prvi put na ovoj adresi, evo ja ću reći: mnogo. Trenutno ne mogu da zamislim nijednu aktivnost koja mi je draža od bazanja po muzejskim prostorima. Spavanje se ne računa jer je ono ipak van svake konkurenicije. 

Ali nije oduvek bilo tako. Da, biće ovo jedan ispovedni tekst, subota mi deluje kao pravi dan za ispovest.

Pre nego što sam se obrela na Filološkom fakultetu, za mene su biblioteke bile mesta na kojima sam tražila duševni mir. Bibliotekarke su me već dovoljno poznavale pa me nisu nadgledale niti su mi nametale svoje predloge i mišljenja, tako da su moje posete znale da traju i po nekoliko sati. Kući bih se vraćala kao nova, a među mojim drugarima sa Pravnog kruži anegdota da su se za vreme tog kratkog vremena koje sam provela kao student te stoletne ustanove u mojoj torbi mogle naći knjige svih žanrova, osim onih sa pravnom tematikom. Trep trep.

Ali vremena su se promenila. Kako sam odmicala sa studijama na Filfaku, sve više sam biblioteke počela da posećujem zbog ispita, sve manje zbog ličnog užitka i nije zanemarljiv broj dana koje bih u bibliotekama provela bezuspešno tragajući za određenim izdanjem, a koji su neminovno završavali prepucavanjem sa bibliotekarima. Opšte je poznato moje pitanje upućeno momku za pultom u Gradskoj biblioteci: Oprostite, da li vi to gajite neki animozitet prema Krleži?! 
A kada se i desi da posle dugog traganja knjigu pronađem, onda se idu novi naleti stresa jer baš te strane koje nama trebaju – fale. Biblioteke i dalje posećujem, ali čari studiranja na Filološkom oduzeli su mi dakle moja pribežišta i kao svako duševno biće, morala sam da pronađem nova. 

Baš u trenutku kad su odlasci u biblioteke izgubili svoja lekovita svojstva, u Muzeju istorije Jugoslavije otvorena je izložba Jugoslavija: od početka do kraja. Izložbu je pratio i niz drugih dešavanja poput radionica, predavanja i, meni najdražih, filmskih projekcija četvrtkom. Najčešće su mi u mom mahnitom obožavanju Jugoslavije i gotovo religioznom posećivanju tih projekcija društvo pravile moje verne druge Kokuz i SaVesna, ali bilo je dana kada sam na put do Botićeve kretala sama. 

U početku je bilo čudno. Znate već, primetite nešto i poželite da sa nekim prokomentarišete pošto razgovori sa sopstvenim bićem još uvek nisu društveno prihvatljivi. Čak ni u svetu Hari Potera. No vrlo brzo počele su da se izdvajaju prednosti samostalnog bazanja po muzeju. Najpre je to bila mogućnost čitanja novinskih prikaza ubistva kralja Aleksandra i gledanja prenosa njegove sahrane bez griže savesti i razmišljnja da li će drugima biti dosadno (da, ja se stalno opterećujem tim stvarima). Ali četvrtak za četvrtkom i ti trenuci provedeni najčešće u delu izložbe koji je govorio o uticaju grupe Laibach i pokreta Neue Slowenische Kunst na kulturu u SFRJ, omogućili su mi da natenane analiziram svoj dan, nedelju, mesec, godinu, ono šta je On rekao, postavio na Fb, ono što sam ja rekla, napisala, pročitala. I kada mi se nije išlo kući, a bilo je takvih dana, imala sam savršeno pokriće: da, da, kasniću, znaš, u Muzeju se daje film o Golom otoku, pa ja prosto ne smem to da propustim. Sirota moja mati. 

No, konačnu potvrdu da su muzeji nova mesta za lečenje umornih duša i beg od svega, dobila sam u oktobru iste godine. Tada se moj osmodnevni put u Minhen pretvorio u šestodnevni soul searching koji se, zahvaljujući kišurini koja je neumorno padala, dešavao upravo po muzejima. Tamo se i konstruisao idealni način obilaska: prvi krug je krug kada se upoznajem sa izložbom, u drugom krugu zadržavam se kod eksponata koji su me zaintrigirali, treći krug posvećen je razmišljnju šta i kako dalje sa ovim što nam život baca pod noge. Nekada se sve završi u prvom krugu, naročito ako je zimski period. Nekad nema eksponata pred kojim bih se duže zadržala, nekada muke toliko stisnu da je to jedino o čemu sam spospbna da mislim, a nekad su muzeji puni dece koja jure tamo – vamo i roditelja koji pokušavaju da ih obuzdaju, pa jedino za šta čovek može da bude sposoban jeste da vodi računa da ne naleti na nekog juniora. Što je super, jer takva situacija obično znači ponovni odlazak. Ipak lepo je znati da postoje mesta koja pruže čoveku mogućnost da se skloni i osami, a da opet ne bude sam. 

Ono što je iniciralo ovaj ispovedni post jeste moja nedavna poseta Narodnom muzeju, u kojem je trenutno aktuelna sjajna izložba pod nazivom Pit MondrijanSlučaj Kompozicije II. Zapravo, možete da pogledate četiri izložbe: u atrijumu zgrade do 18. januara, mogu se pogledati pogledati dve slike venecijanskog majstora  Đambatiste Tijepola kao i gostujuća izložba Narodnog muzeja iz Niša, Kasnoantička nekropola u Jagodin mali. 

Obučavanje Bogorodičino, Đambatista Tijepolo
Anđeo čuvar, Đambatista Tijepolo

     



















Na prvom spratu, do 22. februara, na vas čekaju dela vajara Save Sandića i već pomenuti, Mondrijan. 
Izložba dela Save Sandića je otvrena povodom vajarevog stotog rođendana (mašala!) i izloženo je 15 ostvarenja koja je autor poklonio Muzeju. 


Izložba posvećena Mondrijanu, sa druge strane, ima vrlo interesantan koncept. 
Naime, izložba je koncipirana tako da je zapravo biografija same slike u prvom planu. Istaknut je uticaj ove slike na lokalne umetnike, pa tako možemo da vidimo niz umetničkih interpretacija ali i da pratimo način na koji jedno umetničko delo inspiriše nastanak drugog.  

 
Sama Mondrijanova slika, čiji je pun naziv Kompozicija II u crvenoj, plavoj i žutoj boji, nalazi se na kraju izložbe, u poslednjoj prostoriji na spratu. U Beograd je stigla dve godine nakon svog nastajanja, dakle 1931., u sklopu donacije koja je za cilj imala popularizaciju holadnske umetnosti u Jugoslaviji, omogućivši pritom našem muzeju da bude jedan od prvih u svetu koji je u svojoj kolekciji imao Mondrijanovo delo. 


U prostoriji koja prethodi onoj u kojoj je smeštena najbitnija slika ovog događaja, izloženi su Van Gog, Meri Kasat, Šagal i Pikaso. Ipak, nijedna od tih velikih slika još većih umetnika nije proizvela toliko umetnosti kao Mondrijanova  Kompozicija II.   

Pit Mondrijan, Kompozicija II


Dođosmo tako do kraja današnjeg druženja. Pre nego što se vratite svojim obavezama, dodala bih još i ovo: poslednja šetnja Narodnim muzejem pokazala mi je da postoje ljudi koji svoje slobodno vreme koriste kako bi drugima približili sadržaj izložbe i učinili im posete muzeju interesantnijim. Inspisrisana time, a i klipom koji sam to veče odgledala (klik), odlučila sam da postanem član Kluba saradnika Narodnog muzeja. I već koliko od februara meseca, ako vas put nanese do Muzeja Vuka i Dositeja, velika je verovatnoća da ću ja biti vaš vodič kroz muzejsku postavku. 

Nadam se da se vidimo. 🙂

Ne gradite sebi idola…

 … da ne biste čitali loše knjige.
Ok, reći da je knjiga Line Danam (Lena Dunham) loša jeste malo preterano, ali svakako nije sjajna kao njena autorka.
Ali krenimo ispočetka:
Pre jedno godinu dana, ubrzo nakon što sam slučajno otkrila seriju Girls odlučila sam da napišem post o Lini. Oduševljena njenom pojavom i stavom, bacila sam se na istraživanje, pročitala sveže intervjue za Rolling Stone i Vogue, kritički osvrt na seriju objavljen u New York Times-u, ma bukvalno sve do čega sam mogla da se dokopam. Napisala sam uvod i ono što bi trebalo da predstavlja neki zaključak, a onda sam nabasala na informaciju da je Lina potpisala ugovor sa izdavačkom kućom Random House, dodajući pritom 3,7 miliona dolara na svoj bankovni račun i rekoh sebi: ohoh, biće knjige, čekaj knjigu, pa onda piši! 
I evo me sad, pročitala sam knjigu i red je da kažemo reč, dve, tri o tome. Odlučila sam da promenim temu, da u prvi plan stavim knjigu pa onda da se nadovežem pričom o seriji i samoj Lini, ali nije bilo moguće. Jer pisati o knjizi jeste pisanje o Lini, a evo i zašto. 
Nisam ja takva devojka, viče nam sa korica mlađana Lina i u podnaslovu dodaje: Priče jedne devojke o tome šta je sve dosad ,,naučila”.
U skladu sa naslovom čitalac opravdano očekuje neku vrstu memoara (mada verovatno svima prođe kroz glavu da su memoari poprilično veliki zalogaj za nekog ko još nije navršio 30 godina), osvrt na život jedne mlade devojke iz Velike Jabuke koja se našla pod svetlima reflektora i vrlo brzo postala, kako to mediji vole da kažu, glas svoje generacije.
Ali avaj!
Ako bih morala žanrovski da je odredim, rekla bih da je ova knjiga neka mešavina esejističke proze, e-mail konverzacije i onih lista tipa “89 stvari koje sam naučila od komšinice sa trećeg sprata,,  koje viđamo po časopisima i blogovima. Podeljena je na pet velikih celina koje, reklo bi se, čine okosnicu života većine devojaka: Ljubav i seks, Telo, Prijateljstvo, Posaoi Šira slika, mada je tu i kratki uvod. Međutim, kada se upustite u avanturu otkrivanja kakva je devojka Lina Danam videćete da je ta podela samo okvirna, te da se celine neretko prožimaju. 
Knjiga počinje rečenicom: Imam dvadeset godina i mrzim sebe.
Jasno kao dan vidim sebe kada sam otvorila knjigu i pročitala rečenicu kojom sam ja započela svoj dnevnik pre ravno 10 godina.  Preplavio me je neki čudni osećaj, možda olakšanja, možda i neke miline, mislim da je možda srce viknulo: TO! Konačno neko ko će ispričati priču svih nas koji smo rečenicom Mrzim sebe počinjali dnevnike, priče, pesme. 
Kao mahnita sam krenula dalje, sapatnički klimajući glavom ili osmehujući se na poznate situacije. Jedna strana za drugom i već sam poprilično zagazila u teritoriju nazvanu Ljubav i seks kada je Lina opisala jedno nepromišljeno stupanje u seksualni odnos dok je bila pod dejstvom alkohola, posle kojeg je sva bila u ranama. Tu sam morala da prekinem sa čitanjem jer nisam mogla da se izborim sa razmišljanjima o tome da li silovana ili nije, da li je bila sposobna u tom trenutku da kaže NE, da li je to ipak bio samo grub seks i gde je uopšte granica između grubosti na koju partner prisataje i silovanja…
Ali onda je sve to jednostavno nestalo. Bukvalno sam bila uvučena u čudna sećanja, doduše ispričana onako da liče na anegdote, ali nešto je tu ipak falilo. Ređaju se njen dnevnik ishrane na DVANAEST strana, opisivanje snimanja scena seksa (valjda sa porukom da prihvatimo svoja tela, ne da se snimamo dok se volimo), čitaćemo i o materici onako kako je do sada još niste upoznali, čak ćemo saznati i šta Lina nosi u torbi (iznenadićete se).  Uglavnom su tekstovi pitki, desilo mi se par puta da se glasno nasmejem u autobusu, ali najčešća reakcija na pročitano bila je: wtf?!
Kako iz naslova zaključujemo: to je priča o Lini. Ali samo o Lini. Non stop, na 290 stranica, samo o Lini. Čak i kad mislite da se radi o odnosu sa sestrom ili o smrti njene bake – ne, i tada je o Lini. Govoreći o svom najdubljem strahu, a to je strah od smrti, Lina nam opisuje svoje sećanje na smrt voljene bake. E sad, ako ste fan, znaćete kakvu je ulogu u njenom životu imala baka, ali čak i ako niste, očekivaćete od teksta da bude prožet nekim osećanjem: tugom, besom, patetikom, bilo čime. Ali ono što će nam biti prikazano jeste slika Linine spoznaje da je svako biće smrtno te tako ova scena prestaje da bude šira slika I težište se vraća na nju. I sad imate tu još i njenog oca i strica, dakle ljude koji su upravo saznali da im je majka umrla, tužni su i verovatno više nego ikad svesni sopstvene smrtnosti, ali koga briga?! Za nas je bitno da saznamo kako je autorka celo leto provela obuzeta razmišljanjima tipa: možda mi je ovaj sladoled poslednji i ako ćemo svi jednog dana umreti, onda ne treba da gubim vreme gledajući TV. Banalizujem, ali shvatate već.
Zapravo, mislim da je problem u tome što sam čitala sve te intervjue. Svaki od njih govorio je o njoj kao glasu svoje (a i moje) generacije. O njoj kao novom licu i pravom osveženju u feminističkoj kulturi. O njoj kao devojci koja misli i ne boji se da kaže šta misli. E to sam htela da pročitam! Htela sam da vidim kako je postala to što jeste, šta ju je oblikovalo, šta inspirisalo. Htela sam da upotpunim ono što u seriji nije prikazano. Zar to nije bila poenta: izneti svoja iskustva tako da ona postanu lekcija drugima: Ako bih mogla da prikupim sve ono što sam naučila I tako vas poštedim jednog ropskog posla, ili vas sprečim da upražnjavate seks tokom koga morate da ostanete u patikama za slučaj da poželite da pobegnete usred snošaja, onda je svaki taj pogrešan korak koji sam načinila vredeo. 
Eksperiment prikupljanja i oblikovanja svojih iskustava kako bi druge podučila nije, na moju veliku žalost, uspeo. Fanovi su dobili kojekave pikanterije iz njenog (posebno seksualnog) života, dok su čitaoci dobili vrhunac ogoljenosti u prepričavanju anegdota sa snimanja koje uključuju ogrmnu crnu dlaku i kondom na nezgodnom mestu. Vi koji ste čitali sada biste mogli da mi kažete da zapostavljam opise njenog straha od smrti ili kako nam obrazlaže odbojnost prema seksu koju je imala i kako ju je, ako ju je, prebrodila. Evo mog odgovora: ne zapostavljam ih ja, Lina ih je sama zapostavila. Kako? Pa prosto: da, spomenula ih je, ali to je to. Nigde, ama baš nigde, Lina ne pokušava da otkrije dublje razloge za bilo koje svoje iskustvo. Nije li svrha memoarske proze upravo to, da nas natera da se vratimo na određene stvari, da ih ispitamo, raščlanimo, sebi (i drugima) objasnimo? Naročito ako je, kao što je njena, nastala na osnovu starih dnevničkih zapisa. Možda se stidi? I don’t think so.
Eto.
Da li bih ovu knjigu nekome preporučila? Da, pod uslovom da osoba nema nikakva očekivanja od iste.
Da li mislim da je treba deliti mladim devojkama umesto Cosmopoliten-a? Apsloutno ne. Ima toliko kvalitetnijih knjiga iz kojih se može naučiti da je sasvim ok ako nisi manekenski građena i više voliš da čitaš nego da visiš sa dečacima.
Da li se kajem što sam kupila knjigu? Ne. Najpre jer mislim da bi jednog dana Lina mogla da napiše ozbiljno dobru knjigu, dakle potencijala ima. A onda i zbog svesti o tome da je nisam pročitala, verovatno bih nastavila da idealizujem Linu. Sada, kada budem pratila poslednju sezonu te sjajne serije, znaću da ju je napravila devojka koja nije glas moje generacije, mada je u seriji vraški dobro prikazuje. Lina je samo devojka, moja vršnjakinja. Ništa više, ništa manje. I to je sasvim ok. 
P.S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela. 

Dušu svoju da olakšam…

Ponedeljak:
Na putu do posla ukraden mi je novčanik. Ovim putem bih pozdravila tu dragu ženicu koja me je ojadila. U mom novčaniku našla je 350 dinara i karticu za bonuse u prodavnicama trgovinskog lanca Idea. Meni je izbila iz džeša dodatnih 3000 za vađenje nove lične karte. Draga gospođo, u zdravlju trošili taj moj jad koji ste izvukli!

Utorak:
Jedna od moje tri poslovne aktivnosti jeste čuvanje dvoje dece na Novom Beogradu. Devojčice su uzrasta 3 i 8 godina i sasvim suprotno mojim očekivanjima, od ovog starijeg deteta ne može da se živi. Kako već nekoliko godina unazad čuvam jednu devojčicu, od milja nazvanu Nadžak dete, mislila sam da sam se izveštila i da sam stekla dovoljno iskustva da se uhvatim u koštac sa drugom decom. Avaj, grdno sam se, da izvinete, zajebala. Taj osmogodišnji monstrum ima samo jedan cilj u životu, a to je da sruši svaki vid autoriteta koji joj je nametnut. Ali ne dam se ni ja tako lako, vodim se biblijskom parolom Ko tebe kamenom, ti njega hlebom, pa mi onda bude drago kad vidim kako se izjeda živa što ne uživa povlastice koje ima njena mlađa sestra. I čitala sam ja da su devojčice u tom uzrastu najosetljivije, da žele pažnju, na kraju krajeva: ja sam sve te njene bubice proživela i preživela. Ali utorak… E u utorak je njen inat bio propraćen vrištanjem, čupanjem, grebanjem, bacanjem mojih stvari i pokušajem da se pocepa moja jakna, a onda su se njeni zubi našli na mojoj ruci. Iako nisam pristalica fizičkog kažnjavanja dece, u tom trenutku sam imala neopisiv poriv da je tresnem o patos, pokupim svoje stvari i izadjem iz stana. Nisam to uradila, naravno. Brojala sam do 100 i nazad, a kada je otac tog razmaženog čeljadeta ušao u stan, u tri rečenice sam mu opisala kakvo dete gaji, jurnula sam napolje bez pozdrava i kao furija uletela u Maksi. Žrtve mog sukoba sa Miom bile su četiri čokoladne bananice, večna im slava i hvala.

Sreda:
E kad sam u utorak uveče došla kući, sprdeknula sam dve šolje rtanjskog čaja i neki prašak za skidanje temperature i dok sam onako omamljena padala u san, donela sam odluku da sredu posvetim oporavku svojih nerava.

Počastila sam se obilaskom Narodnog muzeja. Zapravo, ne bih vas ni davila večeras, ali kada sam danas na Fejs okačila jednu sliku sa aktuelne izložbe, jedna od mojih virtuelnih prijateljica je prokomentarisala kako nije bila u Narodnom još od osnovne škole. I to me je podstaklo da sa vama podelim ne samo muku, već i svoje utiske o ovoj instituciji.
Možda ste već mogli da primetite, ali ja najčešće idem u Muzej istorije Jugoslavije. Pored Narodnog prolazim barem jednom dnevno, društvo se uvek okuplja kod njegovih kapija, ali retko, vrlo retko uđem. Kad malo bolje razmislim, do pre dve godine sam mislila da je u potpunosti zatvoren zbog tog nesrećnog renoviranja koje traje već deceniju.
Ali kada sam se jednom odvažila da uđem u tu divnu zgradu nekadašnje Uprave fondova (sa istorijatom vas neću daviti, možete ga pročitati ovde: klik) i kada sam se našla oči u oči sa svim tim divnim skulpturama Ivana Meštrovića (koji je, uzgred budi rečeno, moj najomiljeniji umetnik svih vremena), znala sam da je to početak jednog divnog prijateljstva.

Sutra (ili danas, dakle 20. novembra) završavaju se izložbe posvećene Marku Muratu i osnivačima Lade. I Marko Murat je jedan od mojih omiljenih umetnika, ne tako omiljen kao Meštrović, ali blizu. Za Murata sam saznala kada mi je drug poklonio izdanje Muratove biografije, da se zanimam dok se opet ne vrati iz Evrope. I premda mi se sam tekst i nije preterano dojmio, slike jesu. Hvaljen bio Google, pa sam bez problema mogla da istražujem i saznam sve što me je zanimalo.

Danas sam sve te slike videla uživo. Happy as a clam, što bi rekli u anglosaksonskom svetu. Jedino je svetlo fuj, pa fotke nisu nešto. Da, slede fotografije.

Marko Murat, Nemica
Marko Murat,
Ulazak cara Dušana u Dubrovnik
Marko Murat, Dah dubrovačkog proleća, 1897.
Moja omiljena 🙂
E ovo je posebno zanimljivo: u prvom planu je skulptura Đorđa Jovanovića pod nazivom Napuštena.
U pozadini je takođe Jovanovićevo delo, glava devojke, a naziv dela je Srbija.
Slučajno ili ne, tek meni se raspored učinio krajnje zabavnim.
Marko Murat, Autoportret
Marko Murat, Portret Laze Kostića
Marko Murat, Portret Cvijete Zuzorić
Simeon Rosandić, Dečak sa mandolinom;
u pozadini: Beta Vukanović, Predeo s Magličem
Moji nervi su kao novi. 🙂 Hvala na pažnji i nadam se da vaša sedmica protiče mirno i veselo! 🙂

Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana…

Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer je ovo ipak jedan uljudan i vaspitan blog, kada su knjige sa ove dve liste u pitanju, ostalno je više od par nepročitanih strana.
Verovatno svi imate knjige koje ne podnosite, knjige od kojih ste mnogo očekivali a koje su vas razočarale, knjige koje nikako ne možete da pročitate do kraja.  Ja ih imam gomilu i svrstavam ih u dve grupe: Nikad, pa ni tad i Probajmo još jednom.
Razvrstam ih prilično jednostavno. Ja sam, kako to Lu kaže, čitalac snob. Da bih za neku knjigu rekla da je dobra, dok čitam radnja mora da pokrene film u mojoj glavi. Ukoliko od filma ne vidim ni uvodnu scenu, knjiga se automatksi svrstava na listu Nikad, pa ni tad. Ako film ipak počne, ali se iz nekog razloga prekine na pola, e onda knjige idu na listu Probajmo još jednom. Ta lista je inače kao neki limbo, odatle knjige češće idu na Nikad… listu.
Dakle, u ovo hladno nedeljno veče, predstavljam vam svoje dve liste knjiga koje ne volem.
Probajmo još jednom
*ova lista je trenutna*
  • Severozapad, Zejdi Smit

Uh, uh, uh. Znate onaj osećaj kad ste mali i Nova je godina i vi čekate da vidite šta vam je doneo Deda Mraz. Mahnito otvarate pakete i paketiće, a ono sve sama garderoba, a od igračaka sa vašeg spiska nema ni traga. E tako se ja osećam kad je u pitanju ovaj roman Zejdi Smit. Obožavala sam Sakupljača autograma i baš sam se obradovala kad sam videla da je Booka objavila novi roman i korice su lepe i sve je super, osim što je priča stala negde na početku druge trećine romana i dalje ni makac. Avaj! 
  • Tai, Goran Gocić

Ostalo mi je tačno 25 strana do kraja. Nemam pojma kada ću i da li ću ih ikad pročitati. Počelo je fino, on, ona, Tajland, filozofija, od svega pomalo, ničega previše. Onda su počeli da mešaju žanrovi, pa nikako da uhvatim ko pije a ko plaća. Vidim grabe se oko knjige pre neki dan u Gradskoj dve žene, mislim se: srećno. 
  • Veliki rat, Aleksandar Gatalica

Rana neprebolna. Jao vijala sam tu knjigu po svim beogradskim bibliotekama duže od godinu dana i kada sam je konačno ulovila… Ćorak. Previse likova, previse priča, previše svega. Počnem, pa prekinem, pa se vratim, pa ajd iz početka i onda sam batalila. Svaka mu cast na NINovoj nagradi, svaka cast žiriju koji je pročitao do kraja.
  • Cena soli, Patriša Hajsmit

Ova knjiga, teoretski, ima sve što mene zanima: pre svega tu je burna istorija njenog literarnog života. Onda je tu i sama tema koja se tiče života dve pripadnice LGBT populacije u Njujorku u ranim 50im godinama. I imamo ono što bi trebalo da bude trešnjica na vrhu, a to je mlada junakinja koja pokušava da locira svoje mesto u koordinantom sistemu konfuzije. E u teoriji sve to lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi: počela sam je drugi put i opet ne mogu da se odlučim šta ću sa njom. Radnja je spora, likove nikako ne mogu da prihvatim. Film koji se odvija u mojoj glavi se još nije prekinuo, a kad će ne znamo…


Nikad, pa ni tad 
*ova lista je konačna*
  • Hazarski rečnik, Milorad Pavić

Ova knjiga je ubedljivo prva na listi mojih antifavorita. Ona je i jedina kojoj je pruženo nekoliko šansi i nikada nisam makla dalje od 55. strane. Ima jedna (meni) zabavna pričica o toj knjizi: jednom prilikom, dok sam ručala sa drugom i njegovom mamom, šalili smo se na račun zajedničkog hejta prema toj knjizi i došli do zaključka da su ljudi koji kažu da obožavaju ovu knjigu ili blesavi ili lažovi, na šta je njegova mama rekla da je to njena omiljena knjiga… Hejt za Pavića.
  • Hajduk Stanko, Janko Veselinović

Najdosadnija lektira ikad. Čitala sam je celo leto na prelazu između petog i šestog razreda i još uvek mi stoji GSP karta između 63. i 64. strane. Lektiru mi je prepričao tata, koji je i dan danas oduševljen knjigom i zgrožen mojim izbegavanjem iste.
  • Upražnjeno mesto, Džoan Rouling

Smor od prve strane. Možda zato što sam očekivala da Poter iskoči iz svakog novog pasusa. Možda zato što Roulingova ne zna da piše knjige bez čarobnjaka. Who knows?!
  • Opsada crkve svetog Spasa, Goran Popović

Ne znam, evo sad je Jekov zadao da se pročita do 4. decembra, živa nisam. Pravoslavni sveštenici, Žiča, Bugari, svo to rasplinjavanje i ta radnja koja se proteže kroz vekove plus tone fantastike, a nema zmajeva, ne mogu ja to. Majke mi, ne mogu.

  • Krive su zvezde, Džon Grin

Jedna reč: bljuc. Toliko je predvidljiva, toliko patetična iako svi govore da je pisac uspeo da izbegne patetiku, toliko je bljuc da ja stvarno nemam reči da opišem. Možda je bolja na engleskom, ne znam, ali neću ni da saznam. Dragi svi vi omladinici koji ste more suza prolili zbog dvoje mladih koji se vole uprkos svemu, verujte da vas ceka mnogo  lepših ljubavnih priča od ove.

I to je to. Ukratko, to jest. Mogla bih još da nabrajam, ali sutra je ipak radni dan. Koji su vaši antifavoriti? Delimo li neke? Ne budite stidljivi, mnogo volim vase komentare.

Do sledećeg čitanja, neka sila bude s vama!