Daću ti sunce

Bio je 25. april i bila sam poprilično nadrkana. Ne znam ni da li u blogovima može da se koristi taj izraz, ali eto, tako sam se osećala. Nardrkano. Zbog izbora, opštinskih, parlamentarnih i zbog izbora, onih koji nemaju veze sa opštinom i parlamentom. I iz Maksija nazvah Milicu kako bih joj iznela svoj plan: kupiću bar pola kg slatkiša, zatvoriću se u svoja (tačnije: sestrina) četiri zida i dok mi Nil Jang bude objašnjavao koliko smo Helpless, ja ću povratiti 5 kg koji su ostali u prva četiri meseca ove godine.

Milica mi je rekla da sam budala.

Na kraju sam izašla iz Maksija sa kesicom gumenih bombona, i odlučila da se ipak malo prošetam po Novom Beogradu. Kišni fini dan, baš kako volim.

Šetala sam do Novog Merkatora gde sam srećno provela 45 minuta u Vulkanovoj knjižari, tražeći nešto što bi zamenilo pola kg slatkiša.

DAĆU TI SUNCE!

Zapravo, htela sam da kupim neku ozbiljnu knjigu, neku ne previše obimnu. Zašto sam baš taj roman uzela, evo ne znam da vam kažem. Možda jer mi je trebalo sunce? Na kraju krajeva, nije ni bitno. Bitno je da sam napravila pravi izbor. ❤

tumblr_m82ouevjlf1qa98hpo1_500

Zašto je ova knjiga vredna vaše pažnje?

Meni se, pre svega, dopala dinamika priče iznedrena načinom pripovedanja. Glavni junaci romana su blizanci Noa i Džud. I Džud je devojčica, čisto da ne bude zabune, mada mene to nije sprečilo da pevušim Hey Jude dok sam pravila beleške o njenom liku. 🙂 Oboje su umetnički nastrojeni tinejdžeri koje roman prikazuje u trenucima kada njihovi odnosi počinju da se menjaju i dobijaju ozbiljinije i trajnije obrise.

Priču nam pričaju oboje, svako iz svoje perspektive i svako na svoj način. Noa se javlja kako bi nas upoznao sa njihovim svetom iz pozicije trinaestogodišnjaka. Njegovo pripovedanje je porpraćeno slikama koje pravi u svojim mislima a koji reflektuju njegova osećanja koja najčešće potiskuje. Džud nam, sa druge strane, nudi pogled na njihov svet u trenutku kada imaju šesnaest godina i kada su njihovi životi, iako fizički bliski, zapravo užasno udaljeni. Njena naracija propraćena je nečim što bismo mogli da podvedemo pod elemente onostranog. Džud, naime, može da komunicira sa duhovima. Najpre je tu duh bake Svitvajn a zatim i duh jedne, za odnos Džud i Noe, mnogo bitniije osobe koju ne bih sada da imenujem jer bi se to računalo kao spojler. 🙂 Elem, Džud se ne odvaja od bakine Biblije, knjige ispunjene porodičnom magijom i savetima tipa: ako želiš da prizoveš hrabrost, triput izgovori svoje ime u zatvorenu ruku. Šašavo ali ako je suditi po mojoj uspešnosti u sinoćnjem dvadesetominutnom razgovoru o odnosu Hane Arent i Martina Hejdegera sa potpuno nepoznatim osobama, provereno pali. 😉 Pojava duhova i Džudina komunikacija sa njima, veliko je pitanje romana: na koje sve načine duša pokušava da se izbori sa svim emocijama koje poseduje?

Kako napredujemo kroz priču, tako vidimo da se naši junaci bore za iste stvari: pažnju majke i još bitnije, njenu potvrdu njihovog talenta, zatim za mesto u prestižnoj umetničkoj školi. Predmet njihove borbe na kratko će postati i dečak iz kraja. Ono što naizgled deluje kao obično rivalstvo između brata i sestre, poprimiće mnogo veće razmere u te tri godine koje dele njihove tačke gledišta. I meni čini njihova borba od samog starta zapravo borba za sebe te da se i Noa i Džud bore za individualnost. Oboje pokušavaju da pronađu sebe, da postanu kompletna osoba a ne samo jedna polovina dueta. Shodno tome i njihov odnos se menja. Najpre predstavljen kao sigurno utočište, on zapravo postaje kaustrofobična zamka i za Nou i za Džud.

I tako dobijamo komadiće slagalice, jedan po jedan, i gradimo jednu veću sliku. Sa svakim komadićem naša se predstava o onom drugom junaku menja. Kada Noa pripoveda, bez obzira koliko ste generacijski udaljeni od njega, osećate njegove nedoumice i poželite da odete do Džud i dozovete je pameti. Onda vam Džud ispriča svoj deo priče i vama dođe da je zagrlite i isplačete se sa njom i da bacite Nou sa Đavolje stene. Možda ne baš tim redom.

Daću ti sunce je vrlo slojevita knjiga i ja sam se odlučila da ne idem dalje od ovoga. Zato nema ni reči o Brajanu, Giljermu Garsiji i ostalim bitnim i manje bitnim likovima. Kako su oni značajni za razvoj priče, ostavljam vama da otkrijete. Ono što ću vam još reći je ste da je ovo divna priča o odrastanju, o ljubavi, o bolu, tugovanju. O krivici i načinima da se ona prevaziđe. O otkrivanju sopstvenog ja i hrabrosti da se ono prihvati. Daću ti sunce je roman  za koji možemo reći je na neki način i oda umetnosti, odnosno njenoj mogućnosti da poveže ljude i, još bitnije, da iz isceli i osnaži.

Ako to nije dovoljno da vam zagolica maštu… 🙂

 

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

* PopSugar Reading Challenge: YA bestseller

Advertisements

Žene govore

Kada je početkom oktobra prošle godine objavljeno da je Svetlana Aleksijevič nagrađena Nobelovom nagradom za književnost, meni je bilo drago jer se broj žena na listi povećao (14:112) ali u isto vreme bi mi malo i žao jer je Murakami opet, da se tako duhovito izrazim, izvisio.

Lik i delo dobitnice behu mi u potpunosti nepoznati. Novinski članci i Wikipedia priskočili su mi u pomoć: nagrada je otišla u ruke žene koja piše o katastrofi u Černobilu i njenim posledicama, ali i o Drugom svetskom ratu koji je, kao što već znate, jedna od mojih omiljenih tema. Onda sam sa žaljenjem uočila da nijedno njeno delo nije prevedeno na srpski. Kako je čitanje na engleskom uvek poslednja opcija, odlučih da sačekam da proradi srpska želja za zaradom i kako se ispostavilo, nisam morala dugo da čekam. Na dan kada je Svetlana Aleksijevič primila nagradu, Čarobna knjiga je objavila prvi prevod ove beloruske novinarke i spisateljice na srpski jezik i delo Rat nema žensko lice konačno je postalo dostupno i kod nas. Volela bih da smo još malo sačekali, pa da i izdanje bude bolje, ali šta je tu je…

Da li treba da vam kažem da sam odmah poželela dočepam knjige? 🙂 Ali onda se setih da je Nova godina blizu te da sam bila dobra devojčica cele godine (relativno dobra, ako pitate one moje prijatelje čijom se džigericom hranim konstanto) i da je red da mi Deda Mraz ostavi ovu knjigu ispod naše male veštačke jelke.

Tako i bi, s tim što sam čitanje ipak prolongirala do prvih prolećnih dana. I nije mi više bilo žao Murakamija.

I odmah da vam kažem: pojma nemam na šta će ovaj prikaz da liči. Činjenica je da uvek teško pišem o knjigama koje me ostave bez daha. Sada imam toliko toga da kažem a opet ne znam šta bih rekla. Sve što bih rekla malo je, sve što budem rekla biće previše.

Reč je o knjizi čiji vas sadržaj kopka dok ne krenete sa čitanjem. Kada se jednom odlučite da krenete, svojom formom vam nagoveštava da će čitanje biti brzo. A onda vas sadržaj demantuje: koliko god da vam je mrsko prekidanje čitanja, posle nekih ispovesti nećete moći a da ne napravite pauzu. Meni se, na primer, na nekoliko mesta desilo da bukvalno ispustim knjigu iz ruku, očekujući, valjda podsvesno, da ću se tim činom fizički udaljiti od onoga što sam pročitala. Prvi put se to desilo na samom početku, bilo je tako jasno šta će se dogoditi, pripremila sam se ali svejedno… Knjiga je sletela pravo na pod autobusa br. 74. Tada mi je bilo jasno da je možda najsigurnija opcija da čitanje nastavim kod kuće.

Knjiga Rat nema žensko lice zadivila me je i na planu forme i na planu sadržaja. Reč je o dokumentarnoj prozi, što ne bi trebalo da nas čudi jer je Svetlana Aleksijevič primarno novinarka. Pred nama je niz ispovesti, crtica iz perioda Drugog svetskog rata, onakvim kakvim su ga doživele žene. Njihove priče, autorka je skupila i objavila u formi romana glasova; pročitala sam da je Svetlana stvorila ovaj žanr, nisam sigurna, tako da… Ako je internet slagao mene, sada ja lažem vas. U svakom slučaju, ovaj hibrid novinarstva i književnosti nije mogao bolje da ispadne.

Nisu svi pogledi na Drugi svetski rat u ovoj knjizi istog obima ni intenziteta, nisu sve sagovornice podjednako bile raspoložene za priču. Ipak, materijala je dosta. Pričale su bolničarke, snajperistkinje, kuvarice, žene piloti, vezisti, poštarke, ilegalke, doktorke. Neke su pričale o ratu, neke o borbi koja se nastavila i kada je mir končno zavladao. U tome je, čini se, i tragika celog dela: rat za žene borce nikad nije okončan. I pritom ne mislim (samo) na PTSP.

Ako se pitate kakvi su junaci ove knjige, njih nema. Bar ne u onom tradicionalnom smislu. U centru zbivanja je Žena. Ona koja je ušla u rat u haljini, našminkana, sa urednom frizurom, ona koja je ostala na bojnom polju sa ljubičicama na pušci i kojoj je poslednja misao zahvalnost što umire i što neće živeti obogaljena jer je obogaljenoj ženi zapečaćena sudbina i ona koja je iz rata, naizgled, izašla, sa hiljadu i jednom željom i sa bolnom istinom da ni sada nema žensko lice.

Na samom početku, autorka će nam objasniti kako se i zašto odvažila da piše o ženama u ratu. Opisala nam je kako je teklo istraživanje, na kakve je sagovornice (i sagovornike) nailazila, kako su je dočekivali i ispraćali, kako je njihova priča postajala njena. Svetlana Aleksijevič polazi od ideje istoriju ne pišu (samo) pobednici, već muškarci. Svaka istorijska činjenica koja nam je poznata predstavljena je iz muškog ugla. Za žensko viđenje stvari, malo ko se zaista interesovao.

Nemoj o sitnicama… Piši o našoj velikoj Pobedi… – to su saveti koje je Svetlana dobijala od cenzora, od urednika izdavačkih kuća.

Nemoj o sitnicama.

Evo jedne od njih: Albina Aleksandrovna Gantimurova, stariji vodnik u izvidnici. Prvo je dobila Medalju za hrabrost, onda menstruaciju.

Sitnica?

Fascinantan mi je bio njihov stav, ideja o neophodnosti pomaganja Domovini. Većina devojaka bivala je odbijana, pa su se vraćale po nekoliko puta i podnosile zahteve za stupanje u vojsku. Mnoge su bežale od kuće. Kada bi ih konačno regrutovali, mnoge su odbijale mesta u bolnicama ili pozicije veziste i zahtevale odlaske na front.

Shvatate, sve smo bile takve. Ne mogu to da iskažem, ne mogu da nađem reči za to naše stanje. Bile smo tako nastrojene da smo smatrale da je to čime se bavimo nedovoljno, da nas to ponižava, da treba da budemo u prvim borbenim redovima.

A bilo je i ovakvih primera:

Ispričali su nam da neka vremešna žena svaki dan otvara prozor i iz kutlače prosipa vodu na ulicu, i svaki put bi uspevala da vodu prospe sve dalje i dalje od prozora. U početku smo mislili da je luda, što nije bila retkost u toku opsade, pa smo otišli kod nje da razjasnimo o čemu se radi. Evo šta je ona rekla: ako fašisti dođu u Lenjingrad i uđu u moju ulicu, ja ću ih polivati vrelom vodom. Stara sam, ništa ne mogu da radim, samo mogu da ih šuriim vrelom vodom. I ona je vežbala… Svakog dana…

Ježila sam se od priča majki koje su ratovale sa svojom decom. Fizički mi je bilo muka kada sam zamišljala scenu u kojoj devojčica u korpici nosi bombe. Majka koja davi svoju bebu da ne bi plačem odala položaj čete – scena nakon koje sam ispustila knjigu prvi put. I ne znam kako da se osećam dok čitam kako vojnik kaže da samo žena može da nosi pušku, dete i pisaću mašinu.

I na kraju – Pobeda?

Klaudija S-va, snajperista:

… Muškarci su ćutali, a žene… Vikale su nam: znamo šta ste tamo radile! Zavodile naše muškarce. Frontovske drolje… Kučke vojničke…

… Na muža se ne ljutim, odavno sam mu oprostila. Kad sam rodila devojčicu… Gledao nas je neko vreme… I otišao. Otišao je sa prebacivanjima: zar normalna žena ide u rat? Da nauči da puca? Zato nisi ni sposobna da rodiš normalno dete.

Nedavno smo Vesna i ja bile na stručnom skupu pod nazivom Uticaj Velikog rata na društveni položaj žene. Jedan od govornika je rekao: muškarcima su posle rata podizani spomenici, Žene su bile te koje su podizale zemlju.

Imajte to u vidu kada sledeći put budete pravili udžbenike iz istorije.

Ako već niste, pročitajte ovu knjigu. Onda je prosledite drugarici i napomenite da ona prosledi svojoj drugarici. Ili drugu, što da ne. Neka priča cirkuliše, neka postane deo kolektivnog sećanja.

* P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

* PopSugar Reading Challenge: knjiga čija se radnja odvija u Evropi

Sakupljanje vune

Iako je Because the night jedna od mojih mood booster pesama, celokupno muzičko delo Peti Smit  (Patti Smith) nikada nije preterano okupiralo moju pažnju. Možda je to bilo pitanje mladosti, možda nezainteresovanosti, ko će ga znati, prosto nikad mi nije palo na pamet da tražim dalje. I onda se desilo da mi je Youtube predložio neke snimke na kojima ona čita odlomke svojih omiljenih dela, poetskih i proznih, pa sam onda dobila predloge da poslušam Dancing barefoot i Ain’t it strange i tako sam polako počela da upoznajem i poštujem njeno stvaralaštvo.

Sredinom januara, krenula sam da kupim baletanke u Camperu koje su bile na opasnom sniženju i kako to obično biva, završila sam na Sajmu knjiga u Domu Sindikata. Prvi štand na koji sam otišla bio je štand Geopoetike i Sakupljanje vune je bila prva knjiga koju sam kupila. Ono što sam ja zapravo želela da kupim bio je roman Samo deca, ali sam računala da je bolje da kupim prvo Sakupljanje vune jer je jeftiniji pa ako mi se dopadne kako Peti piše… Počastiću se ovim skupljim romanom kasnije.

Zašto sam čekala skoro dva meseca da uzmem ovu knjigu u ruke, ni meni nije jasno. Radi se o knjizi sa manje od 100 strana, sve i da ne valja, pročitala bih je za dan, a ja sam ipak čekala i čekala i čekala. A onda sam utonula u čaroliju reči koju je Peti stvorila za nas.

Malo je reći da mi se knjiga dopala. Dok sam je čitala, činilo mi se kao da se oko mene stvara neka čaura od reči, kao da sam upala u neki paralelni svet, sve je bilo tako nežno i tužno, i premda je priča od mog sveta udaljene decenijama i hiljadama kilometara, sve je bilo tako poznato i blisko.

Oduvek sam zamišljala da ću napisati knjigu, makar i sasvim malenu, koja će čitaoca odneti nekud, u prostranstvo koje se ne može ni izmeriti niti upamtiti.

Sakupljanje vune je poetska proza. Memoarska poetska proza. Ništa što biste očekivali od „pravih″ memoara a opet jeste opis njenog života. Reč je o kratkoj zbirci sećanja, o insertima iz njenog odrastanja. Iz njih progovaraju dva glasa: dete i odrasla žena. Mešaju se mašta i stvarnost. Stvara se poezija propraćena fotografijama.

Poglavlja su nizana bez hronološkog reda, svako predstavlja jedno sećanje, osećanje i viziju. Skoro kao da su pred poglavlja neke zbirke magijskih tekstva. Jezik je bogat i slojevit, što nekima možda i neće biti iznenađenje ako se u vidu ima činjenica da je Peti svoju karijeru počela kao pesnikinja. Mene je donekle iznenadilo. Iako beskrajno uživam u nekim tekstovima koje izvodi, iznenadila me je činjenica da i (njena) proza može biti tako lirična, puna divnih metafora i simbola.

To bi, ta metaforičnost kojom obiluje ova knjižica, mogla biti i njena najslabija tačka jer bi mogla predstavljati poteškoću pri čitanju. Opet, sva su poglavlja sažeta te ne postoji strah da će te se u toj šumi značenja izgubiti. Ukoliko nabasate na neko mesto koje koje vam se čini nerazumljivim, sklopite knjigu i pustite da magija proradi. Dajte vremena sebi i svojim osećanjima da se susretnu sa Peti i oniim što je ona osetila. Biće to divan susret, verujte mi na reč.

Nedavno sam našla Samo deca u Gradskoj biblioteci (otišla sam po Bahtina, majke mi moje nisam planirala da uzimam ništa što nije na fakultetskom spisku literature, ali avaj!) i trenutno sam na polovini priče. Mislim da već sa sigurnošću mogu da kažem dve stvari: prva je ta da Peti Smit poslaje moja omiljena spisateljica a druga, i za ovaj tekst bitnija, jeste da je moja preporuka da se Samo deca čitaju pre Sakupljanje vune. Evo na čemu sam zasnovala to mišljenje:

Negde na početku svojih memoara, Peti kaže:

Međutim, kako je vreme odmicalo, spoznala sam da postoji i druga vrsta molitve – tiha i nema, koja od nas ne traži da govorimo već da osluškujemo.

Moja mala bujica reči razlivala se i širila u pravu malu poplavu, a zatim se povlačila i nestajala. To je bio moj ulaz u bleštavilo mašte.

I upravo tu leži definicija Sakupljanja vune: to je poplava reči, reči sa magičnim svojstvom.

Sakupljanje vune je bila poslednja knjiga koju sam pročitala u toku zime 2015/2016 (ostale pročitane naslove možete videti ovde: klik). I jedna od najdražih ikada pročitanih, jedna od onih koje bih ponela na pusto ostrvo. Knjige pisane srcem nikad ne mogu da ostave loš utisak, čini mi se. Zato ova knjižica zaslužuje da joj se pruži šansa. 🙂

Jeste li se već upoznali sa spisateljskim radom Peti Smit? 🙂 Kakvi su vaši utisci? 🙂

*P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

*PopSugar Reading Challenge: Knjiga čiji je pisac poznata ličnost 

 

Nova godina, novi izazovi

I dođe tako 2016. i sa njom dođoše neki novi izazovi. Neki su mi nametnuti, neke sama sebi namećem, ali to sad nije preterano bitno. Razlog našeg okupljanja danas jeste Popsugar reading challenge. Videh ga prvi put kod Stsh, u njenom knjiškom kutku. Ona je prošli uspešno privela kraju, verovatno je krenula sa novim (note to myself: PROČITAJ SVE ZAOSTALE TEKSTOVE VEĆ JEDNOM!) i meni se dopalo pa sam se odlučila da ove godine i ja oprobam. Generalno sumnjam da ću uspeti jer ove godine imam dosta lektire koju valja pročitati i kad kažem dosta mislim na pojma-nemam-kada-ću-da-živim količinu literature, al dobro… Proba se ne naplaćuje. 🙂

Ovo je moja trenutna lista. Vrlo je moguće da će se naslovi menjati, neke stavke još nisam ni popunila. Tipa: romansa koja se dešava u budućnosti. Ili knjiga iz biblioteke: ako ćemo iskreno, a hoćemo jer je ovo jedan fini i kulturni blog, skoro sve pročitane knjige biće iz biblioteke. 😀 Evo naslova koje sam odabrala:

  • Knjiga zasnovana na bajci

Uspavana i vreteno, Nil Gejman. Bogume, ništa drugo nisam našla, ali nisam baš ni pažljivo tražila, tako da može biti da ću ovaj naslov promeniti.

  • Dobitnik nagrade National Book Award

The Color Purple, Alice Walker. Tehnički, ovo sam započela prošle godine, ali kad sam videla da je osvojila ono što je meni potrebno za izazov, stala sam i završiću je već koliko večeras. 🙂

  • YA bestseller

Daću ti sunce, Džendi Nelson ili Umiruća, Erl i ja, Džesi Endruz. Ili Obilje Katarina, Džon Grin. Ili bilo šta iz Urban Reads-a.

  • Knjiga koju nisi čitala od srednje škole

Ana Karenjina. ❤

  • Knjiga čija se radnja odigrava na tvojoj rodnoj grudi 

Brodolom, Vlada Arsić.

  • Knjiga prevedena na engleski

Biće to neko delce Fransoaz Sagan, nisam joj se dugo vraćala.

  • Romansa koja se dešava u budućnosti

Može neki predlog, molim vas? 🙂

  • Knjiga čija se radnja odvija u Evropi

Rat nema žensko lice, Svetlana Aleksijevič. Hvala Deda Mraze. ❤

  • Knjiga koja ima manje od 150 str strana

Babetina gozba, Karen Bliksen.

  • NY Times bestseller

Devojka iz voza, Pola Hokins. Ili Sva svetlost koju ne vidimo, Entoni Dor.

  • Knjiga koja će biti ekranizovana 2016.

Inferno, Den Braun. To bi trebalo da bude interesantno iskustvo, pošto ja uopšte nisam Braunov fan.

  • Preporuka od nekog koga sam tek upoznala

Zimski dvorac, Džon Bojn. Tehnički, nisam je dobila od osobe koju sam tek upoznala, prisluškivala sam razgovor dok sam čekala da platim knjige u Vulkanu, al neka ta informacija ostane među nama. 🙂

  • Self improvement 

Neki naslov Ekarta Tolea, ali sam otvorena za sve predloge.

  • Knjiga koju možeš pročitati u toku jednog dana

Oskar i gospođa u ružičastom mantilu, Eril Emanuel Šmit

  • Knjiga čiji je pisac poznata ličnost

Skupljanje vune, Peti Smit. Jedva čekam! 🙂 (cikne od sreće)

  • Politički memoari

The Romanov sisters, Helen Rappaport. Uopšte ne znam da li biografija sestara Romanov potpada pod političke memoare, ali kako je njihova sudbina bila uslovljena političkim zbivanjima, ja sam bila toliko slobodna da ovaj naslov uzmem u razmatranje.

Pored ove, još uvek sam u potrazi za knjigom When we were Kennedys, Monica Wood. Ako je nađem, života mi, ovo će biti kao Sofijin izbor. 😦

  • Knjiga koja je bar 100 godina starija od tebe

Braća Karamazovi. Tanja Popović likes this.

  • Knjiga koja ima više od 600 strana

Rat i mir. Tanja Popović likes this, again.

  • Knjiga iz Oprinog kluba

Jaoooo, nemam pojma. Poprilično sam sigurna da će to biti Paramparčad. Džejmsa Fraja, ali ne znam, ne znam. To je Oprin klub, želim da pročitam sve. 😀

  • SF roman

Solaris, Stanislav Lem. Ili Hakslijev Vrli novi svet. Videćemo.

  • Knjiga preporučena od člana porodice

Korenje, Ana Rodić

  • Grafička novela (?)

Neki predlog? Neko? Bilo ko? Može li Dilan Dog? 

  • Knjiga objavljena u 2016

Videćemo.

  • Knjiga čiji je glavni junak po zanimanju isto što i ja

Mmm, pa ja nisam baš najsigurnija šta sam po zanimanju, tako da razne stvari dolaze u obzir, od Online devojke preko Dadilje Mek Fi do nekog ljubća o nesrećnoj ljubavi studentkinje i književnosti i… Dalje dopunite sami, sve moje ljubavi su nesrećne. 😀

  • Knjiga čija se radnja odigrava u letnjim mesecima

Gospođica Julija. Trenutno mi ništa ne pada na pamet, a ovo mi treba za ispit…

  • Knjiga i njen prequel

Našla sam na Goodreads-u nešto što se zove Havisham, a napisao ga je izvesni Ronald Frame. I kako je to štivo o mojoj omiljenoj gospođici Havišam, ja to moram da pročitam. Kako je moja potraga za elektronskim izadanjem bila neuspešna, sve mi se čini da će storija životu pomenute gospođice biti moja prva kupovina sa sajta Book depository. Ako je neko ipak nađe na netu, javite mi da ne trošim novce koje moja sestra zarađuje po belom svetu (hvatam na patetiku, sažalite se 😀 )

  • Ubistvo i misterija

Nisam još odlučila. Neka Agatina, vrlo verovatno.

  • Knjiga koju je napisao komičar

Biće neka knjiga Stivena Fraja. 🙂

  • Dystopian novel

Izabrala sam Peti talas, na Goodreads-u kažu da može, tako da biće to.

  • Knjiga sa plavim koricama

Klub božićnih kolačića, Ann Pearlman

  • Knjiga poezije

Crni molitvenik, Marko Tomaš

  • Prva knjiga koju ugledaš u knjižari

Javiću vam kad uđem u knjižaru.

  • Klasik XX veka

Istočno od raja, Stajnbek

  • Knjiga iz biblioteke

Biće to stvar trenutnka. 🙂

  • Autobiografija

Od svih autobiografskih knjiga na ovom svetu, ja sam se odlučila za J..e li vas ego, Ingrid Divković. Kao nije skroz autobiografska, ali toliko me smaraju ljudi da je pročitam, pa sam je ugurala ovde.

  • Knjiga o putovanju

Gradovi na papiru, Džon Grin. Kao nije o putovanju, ali ima deo koji je o putovanju, pa sam ja eto odlučila da bude ta, jer baš baš baš želim da pročitam tu knjigu.

  • Knjiga o kulturi koju ne poznaješ

Memoari jedne gejše. Za sada, ali ako nađem nešto o Indijancima, menjam sigurno.

  • Satirična knjiga

Biće neki Kišon, verovatno Pomozi svetu na svoju štetu.

  • Knjiga čija se radnja događa na ostrvu

5 prijatelja na ostrvu Kirin. 🙂 Ili Ostrvo doktora Moroa, šta mi prvi dođe pod ruku.

  • Knjiga čija radnja garantuje zadovoljstvo

Harry Potter. ❤

 

*Eto tako. Valjda nisam preskočila neki zadatak, ako vidim da jesam, dopuniću. Slobodno mi dajte neke predloge, jer kao što već rekoh, ova lista nije konačna. 🙂

Hoće li se još neko upustiti u ovu avanturu? 🙂