Od Milice do Jelene preko Ljovisne i Duolinga

Moja prijateljica Milica i ja znamo se još iz obdaništa, bile smo u istoj grupici i nemam sećanje na taj period života a da ona nije njegov deo. Najživahnije je, naravno, ono kad su je deca zezala da je Romkinja a ja je branila opravdanjem da je samo pocrnela na Adi. Daaaaa, uvek sam bila Pčelica Maja.

Elem, rasle smo nas dve tako, spajale se i razdvajale, imale šačicu zajedničkih interesovanja i gomilu onih ekstremno suprotnih, ali to je, verovatno, bila i najbolja stvar našeg odnosa jer nismo vrtele iste priče koje su se pričale u školi. I dok sam ja fanatično pratila Čuvare plaže i Dosije X, Milica svoju sreću našla u latinoameričkim serijama. Toliko se uživela u iste da je jednom na pitanje čime planira da se bavi, odgovorila: biće upravnica železare – baš kao i Ljovisna, koju je tada gledala. I danas se smejemo kad se to pomene, mada sam se tada smejala samo ja. No, sedeći kod Milice danima i večerima, počela sam i ja da pratim prvo Ljovisnu, pa reprizu Kasandre (ta joj je i danas omiljena), pa onu sa tri Marije i Milagors, koja je išla na nekom opskurnom tv kanalu koji moja sobna antena, avaj, nije hvatala. Epizodu po epizodu, navukla sam se i ja na te limunadice jer jbg, utešno je znati da te posle svih sranja čeka srećan kraj uz amor de tu vida (možda baš tu leži moja očaranost treš literaturicom): jedne godine je poslednja epizoda Rosalinde pala baš na novogodišnje veče i Milici je, kao za inat, nestao Pink, pa je dotrčala do nas i onda smo obe vrištale na kraju a tek kad su se epizode Esmeralde pojavile u video klubu pa me je ganjala da uzmem i onda smo ridale obe da podu moje dnevne sobe, zajedno sa mojom mamo koja vam to nikad neće priznati. Ako vas neko pita, moja omiljena serija je i dalje Pravo na ljubav, i ne, nije me bio blam da odem u knjižaru i kupim roman izdanje, onomad kad je Narodna knjiga odlučila da štampa i Kasandru. Na mestu te knjižare je danas butik.

Ali čemu ovaj put niz Ulicu sećanja, pitate se? Pregurala sam nedavno pola godine na Duolingu i baš sam se zapitala što sam baš odabrala španski i kako to da još uvek nisam odustala. I setih se nešto tog Miličinog odgovora i pade mi na pamet da su mi te serije zapravo prvi susret sa španskim jezikom i da mi je, od celog tog perioda, ostalo samo interesovanje za taj jezik. Ovo o korenima ljubavi prema treš literaturi palo mi je na pamet baš u ovom trenutku, dok se trudim da od Milice i sećanja napravim jedan smislen tekst. I da, iskoristiću svoj internet kutak da malo izreklamiram jedan super online festival (mislim, festival je super a online nije jer fak ju, korono i fak ju tu, zumovi). Festival se zove Njena zemlja, trajaće dva dana a na kraju prvog, sa Zoranom Karapandžin, razgovaraću o zbrici priča Vašarski Mađioničar Jelene Lengold a povod je ni manje ni više nego prevod ove zbirke na španski jezik. Knjiga je objavljena u okviru veikog Štrikovog projekta Od šivaće mašine do Fejbuka: dva veka evropske ženske književnosti, koji je pordržala Kreativna Evropa. I da, tu je veza sa početnim redovima: od Milice do Jelene preko Ljovisne i Duolinga.

Ljubav ponekad ima ružno lice – nastavi Magda – ali je njena duša uvek u stanju savršenstva.

Kao što već verovatno znate, na domaću književnu scenu, Jelena Lengold stupila je kao pesnikinja. Njena poezija, ispevana i muškom i u ženskom rodu, ponudila je kritičkoj i čitalačkoj javnosti nove poglede na egzistencijalna preispitivanja lirskog subjekta u često neprijateljskoj svakodnevici. I ne samo to. Upravo zahvaljujući toj konstanti pisanja iz perspektive oba roda, pesme Jelene Lengold odisale su određenim plesom na granici ljubavi i erotizma, što je pesnikinju izdvojilo iz mase i ubrzo afirmisalo u jedno od vodećih imena novije srpske poezije. Prelaz u polje proze desio se sredinom burnih devedesetih: objavljuje najpre zbirku Pokisli lavovi (1994), a zatim i zbirku pod nazivom Lift (1999). Nakon romana Baltimor, objavljenog 2003, Lengold se vraća pričama i pet godina kasnije objavljuje zbirku priča pod nazivom Vašarski mađioničar. Mađioničar je autorki doneo i mnoge nagrade a baš Evropska nagrada za književnost omogućila je da se naša, uslovno rečeno mala književna scena, probije i među one, uslovno rečeno, velike.

Zbirka Vašarski mađioničar sastoji se od trinaest priča koje progovaraju najpre o ljubavnim odnosima, o žudnji i erotici. Paralelno sa tom tematskom linijom, javljaju se i problemi straha, svakodnevice, besmisla i smrti. Iako nam je u zbirci predstavljena galerija junaka, pažljivo posmatrano sve priče zajedno mogle bi biti čitane kao svojevrsni roman o pojedincu i njegovoj suštinskoj izdvojenosti iz sveta i borbi da se ta izdvojenost savlada i prevaziđe. Ali nije u pitanju bilo koji pojedinac. Ovih trinaest priča tematski povezuje žena, odnosno životi zrelih žena čak i onda kada izgleda da je muškarac centar pripovedanja. U srpskoj prozi svakako postoje dela u kojima se mogu čitati sukobi i prožimanja različitih aspekata ženskosti. Generalno gledano, proza Jelene Lengold otvara pitanja poput pozicije žene, kako u literarnom, tako i u stvarnom životu. Autorka analizira svaku sliku žene, u svim njenim životnim dobima i situacijama, ali je analiza uvek najuspelija kada se žena nađe u situaciji gde su starost i smrt bitni faktori njenog (rodnog) identitata.

Priče tako postaju jedan oblik studije života posle ljubavi. Život posle ljubavi ne znači nužno da život bez nje, već prosto aludira na to da je ta energija preoblikovana u jedan novi oblik, drugačiji kvalitet koji je sada obogaćen sposobnošću da se, zahvaljujući životnom iskustvu, u sopstvo gleda iz jedne nove, pomalo ironijske perspektive.


U pričama Jelene Lengold prisutan je fenomen izobličene ljudskosti i on je pred čitaoce vrlo pažljivo postavljen. On se uobličava u odnosu na Drugog, s tim što je svaki odnos te vrste na nekin način van onoga što bi se moglo nazvati normalnost i u odnosu na sredinu koja junake podstiče na konstantna promišljanja sveta oko sebe, ali i sveta u sebi što ih vraća na početak, odnosno vraća ih do istog osećanja usamljenosti od koje su pokušali da pobegnu. Svaka situacija u kojoj su junaci prikazani zapravo je ona koja ometa njihovo uobičajno funkcionisanje, ona u kojoj se iz nekog razloga ne snalaze najbolje, ona koja ih tera na potragu za drugim putem do zaslužene sreće (čije se shvatanje, kao i u životu, razlikuje od junaka do junaka). Ipak, junaci nikada ne stižu do sreće kao konačnog ishodišta jer sreća nije njihovo prirodno stanje. U tom kolebanju između želja i mogućnosti, subjekat prestaje da se oseća kao deo zajednice, u nemogućnosti je da komunicira i sa drugima, ali i sa samim sobom, te je tako osećanje straha i javljanje bolnih osećanja nemonovno.

Vašarski mađioničar u španskom ruhu.

Kao što možemo da vidimo na primeru priče To sam mogla biti ja, osećanje straha koje se pojavljuje kod junaka nije strah pred nečim što bi moglo da nestane ili što bi ugrozilo fizičko postojanje bića. Strah se javlja nakon promišljanja i pokušaja da se razišljanjem (koje, opet, čini da se strah konstanto gomila) stigne do nekog novog iskustva za koje se već unapred zna da neće biti prijatno, ali je neophodno za samo postojanje junaka. Ta potraga za iskustvom i reakcija bića podjednako i na potragu i na cilj, autorkin je način nijansiranja duše pojedinca i njegovog/njenog potvrđivanja kroz to neprekidno samoispitivanje:

… Jer, šta bi tom putovanju dalo smisao, ako ne strah?
Mi, zapravo, nikad ne znamo tačno u šta će se, od svih onih želja i strahova, izroditi naš život. Mene je, recimo, uglavnom vodila stihija. Stihija i slučaj. Stihija, slučaj i udes. …

Doživljaj straha tako postaje mogućnost da čovek spozna sebe samog kroz stalnu borbu protiv straha i stalno vraćanje istom:
… I onda se ta tri-četiri sata posvećujem svom strahu . …

U pričama koje tematizuju seksualnost, ona se uvek uspostavlja prema Drugome, čak i ako je to Drugo odsutno, kao što je to slučaj u priči Vašarski mađioničar, gde se subjekat definiše upravo preko čina vođenja ljubavi. Time se pitanje seksualnosti podiže na jedan novi nivo jer se ona koristi kao sredstvo nesvesnog oslobađanja čoveka od trauma i frustracija. Strast se do te mere pojačava da nije dovoljno samo biti sa nekim, već se mora i biti (taj) neko, postati (taj) neko. Tu potrebu da se kroz određeni čin preuzme deo Drugog možemo protumačiti kao uzajamno uzimanje i davanje, kao pokušaj da se jedno biće potvrdi kroz drugo. Priče Jelene Lengold jesu književnost prekoračenja, budući da u njima, autorka kreira književnost koja prevazilazi sve tabue, književnost koja govori otvoreno i strasno.

Iskustva opisana u ovoj zbirci, univerzalna su i prepoznatljiva i zašto je onda ne bismo pustile da progovori sa čitateljskom publikom i na španskom govornom području? Ali kome poveriti onaj težak zadatak posredovanja u susretu dva jezika i dve kulture?

Izdavačka kuća Štrik, koja je ovu knjigu objavila u okviru projekta Od šivaće mašine do Fejbuka: dva veka evropske ženske književnosti, koji je pordržala Kreativna Evropa, poverila je posao prevodilačkom (i supružničkom) paru: Luisi Fernandi Garido Ramos i Tihomiru Pišteleku.

Luisa Fernanda Garrido Ramos rođena je u Madridu, diplomirala je geografija i istorija na Autonomnom univerzitetu u Madridu. Stručnjakinja je za Srednjovekovnu istoriju Balkana, i diplomirala je hrvatski i srpski jezik i jugoslavenske književnosti na Zagrebačkom univerzitetu (1988). U oktobru 2005. godine imenovana je za direktoricu Instituta Servantes u Sofiji, od 2009. do 2014. bila je direktorica Instituta Servantes u Amanu, od 2014. do 2017. godine upravljala je Institutom Servantes u Tunisu, a od septembra 2017. godine vodi Institut Servantes u Pragu. U novembru 2005. godine dodeljena joj je Nacionalna prevodilačka nagrada za prevod sa srpskog na španski romana Aleksandra Tišme Kapo. Aktivna je članica Strukovnog udruženja pisaca – Autonomni odsek prevodilaca.

Tihomir Pištelek studirao je germanistiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od 1989. godine živi u Španiji, gde radi kao učitelj nemačkog jezika i književni prevodilac. Osim toga je prevodilac raznih članaka i tehničkih tekstova, a radio je i kao simultani i konzekutivni prevodilac u raznim institucijama i tvrtkama, te kao lektor raznih izdavačkih kuća. Učestvovao je kao predavač na raznim seminarima, kongresima i okruglim stolovima vezanim uz slavenski kulturni krug i prevođenje. Supružnici Luisa Fernanda Garrido Ramos i Tihomir Pištelek dosad su zajedno preveli oko pedesetak naslova. Preveli su, između ostalog, i dela Iva Andrića, Danila Kiša, Predraga Matvejevića, Miljenka Jergovića, Aleksandra Tišme, Miroslava Krleže, Dubravke Ugresić i mnogih drugih.

❤️

Na Njenoj zemlji biće još mnogo zanimljivi(ji)h razgovora pored ovog pomenutog. Uključiće se Dorte Nors iz Danske, Svetlana Slapšak (fangirling level max) i Asja Bakić, koju ❤ još od pronalaska Muf-a. Pričaće se i o romanu Lizuška, 11 godina – instagrami lajks dis a moje milo lice videćete i u ulozi moderatorke u predstavljanju knjige Zelene voćke, poljske književnice Violete Greg. Dakle, vidimo se putem youtube-a – jer će 19. i 20. marta sva kul ekipa biti tamo i to u periodu do 17 do 20 časova.

Spavate li mirno, Nesbe i ekipo?

Samoizolacija,

drugi put,

akcija!

Kada je Brana Antović za svoj book club onomad odabrala roman Pustoš, švedskog autora Arnea Dala, prvo što mi je palo na pamet jeste da ne mogu da se setim kada sam poslednji put čitala čist triler. Naletala sam na elemente istog, nije baš kao da mogu da se izbegnu, ali baš triler kao osnovno žanrovsko određenje se nekako izgubio iz mog vida. Roman Pustoš me je zainteresovao dovoljno da se upecam na čitam koncept nordic noir-a u književnosti pa sam nabavila sam i preostala dva romana iz NOIR edicije izdavačke kuće Dokaz: DNK i Živi pesak (oba potpisjuju autorke: Irsa Sigurdardotir i Malin Pešon Đolito) smestila ih udobno na policu gde su sedeli sve do poslednje nedelje juna, kada sam među njima potražila predah od posla, književnosti za decu i mlade, vrućine i brige o tome da li je ovu glavobolju sponzoriše covid ili vremenske (ne)prilike.

Dvoumila sam se malo oko toga koji prvo da slistim – odluku je doneo Instagram. Učinilo mi se da Živi pesak živi svoj bookstagramski život a da je DNK malčice zapostavljen i odluka bi doneta. Osim toga, za autorku Irsu Sigurdardotir kažu da je islandska kraljica nordijskog noir-a, pa i to valja proveriti. DNK je prvi roman u serijalu o dečjoj psihologinji Freji i inspektoru Huldaru i ova mala cvrčkica se iskreno nada da će i ostalih pet romana biti prevedeni jer, iako je moje poznavanje žanra malo, ova knjiga je jezivo dobra. Svakako, u njoj nailazimo na nekoliko opštih mesta žanra, ali kako mi se skoro nije desilo da me knjiga drži budnom cele noći niti da razmišljam da li je sigurno da idem do wc-a il da čekam da svane, odlučih da svoje oduševljenje prenesem i na papir. No pre nego što počnem, evo jednog malog disklejmera: ako me sećanje dobro služi, ovo je prvi put da smo se okupili zbog trilera i bogume, zeznuto je napisati smislen tekst a ne otkriti ništa što bi eventualnoj novoj publici pokvarilo draž čitanja. Zato se odlučih da samo ukratko (majke mi, ukratko) napišem zašto se ova knjiga izdvojila, a i zbog čega joj ipak nisam dala svih pet goodreads zvezdica. Pa da počnemo…

Priča počinje sekvencom iz 1987. godine kada se, nakon tragedije možemo da naslutimo, jedna mala porodica razdvaja. Zatim skačemo pravo u 2015. kada mlada žena brutalno biva ubijena u svom domu u Rejkjaviku. I kad kažem brutalno, verujte mi, svakakve sam priče čitala, na ovo rešenje još nisam naišla. Doima se sve beznadežno, ali onda policija shvata ono što mi već znamo: postoji svedokinja. Reč je o sedmogodišnjoj Margrjet, koja, zapravo, pokreće celu priču između dvoje glavnih junaka a to su, kao što već rekoh, Freja i Huldar. On je sveže unapređen, ovo mu je prvi veliki slučaj i ne bi valjalo da zezne (opšte mesto br. 1), dok mu je privatni život jedan veliku džumbus (opšte mesto br. 2). A ni Freja nam nije u boljoj poziciji: upravnica je Dečjeg doma, ustanove specijalizovane za pružanje pomoći deci koja su pretrpela traumatična iskustva a koja tek treba da pokaže svoju svrhu. Ni njen privatni život nije mnogo bolji od Huldarevog: raskinula je sa svojim bogatim, dosadnim momkom i živi u stanu svog brata koji je, op op, u mardelju. Prelepo. Šećer na kraju: Freja i Huldar imaju svoju istoriju (opšte mesto br. 3): vezu za jedno veče, pri čemu se Huldar lažno predstavio kao stolar koji živi van grada… NEKA IGRE POČNU!

Istraga ubistva predstavlja jedan narativni tok. Osim Huldara, na slučaju rade i sveže rastavljeni detektiv Rikhardur, kojeg je žena ostavila posle trećeg pobačaja i Ertla, koja je, po mom skromnom mišljenju, poprilično suvišna, budući da se njeno postojanje svodi ljubomorisanje. Ono što im devojčica isprva ponudi, pokazaće se kao nestabilna osnova a kada se desi drugo ubistvo, naizgled nepovezano s prvim, Huldar će, a i mi s njim, ostati gotovo bez ičega što bi moglo ponovo da pokerene stvar.

Freja, za to vreme, ostvaruje bliži kontakt sa devojčicom. Ono što mi se dopalo jeste činjenica da je izbegnut standardni kliše preuzimanja uloge majke. Njihov odnos postaje bliži nego što bismo rekli da je odnos između terapeutkinje i pacijentkinje, zahvaljujući čemu ćemo otkriti neke detalje iz Frejine prošlosti, koje definišu njen odnos s bratom, ali i u kojima možemo da potražimo razloge zbog kojih je odabrala svoj posao. Međutim, Freja u svom odnosu sa devojčicom ne prelazi granice posla i, premda joj je dobrobit devojčice bitna, ne propušta priliku sa uradi ono za šta je pozvana a to je da sazna šta je sve devojčica videla i čula u noći kada je ostala bez majke.

Osim što nam je istraga bitna da bismo saznali ko je ubica (duh!), takođe nam je važna zbog dve stvari. Prva bi bila karakterizacija junaka. Svaki u nizu događaja, otkriće ponešto i o Freji i o Huldaru, kao da su njihovi životi još jedna slagalica koju treba rešiti. Ono što mi se isprva nije dopalo, jeste što na kraju dobijamo samo obrise. Htela sam, da se ne lažemo, da vidim njihovo sukobljavanje, da sve pršti pa da se izmire kako dolikuje. Međutim, kada sam završila čitanje i setila se da je ovo tek prva knjiga u serijalu, zapravo mi se dopalo što nismo sve dobili na tacni. Želim da verujem (uoči referencu) da ćemo kroz ostale nastavke dobiti punu priču o njima dvoma, shvatiti ulogu pet sestara u životu detektiva Huldara i videti Freju kao mnogo aktivniju učesnicu u radu ovog dvojca. Pa ako se smuvaju na kraju, bože moj, ko sam ja da se protivim sreći dvoje mladih?

Druga stvar koju nam otkriva istraga ubistava jeste odnos prema virtuelnom i stvarnom svetu. Kao jedna linija istrage, jeste i češljanje društvenih mreža ubijenih, odnosno praćenje njihovih virtuelnih života. Iznova me je iznenadilo koliko se ono što živimo i ono što predstavljamo kao sopstvene živote razlikuje i koliko indikativni mogu biti naši statusi. Čitava društvena dinamika zapravo se očitava iz jednog posta: ko je video, ko je reagovao, ko je prokomentarisao i šta. Koliko treba deliti sa drugima i šta od informacija može da procuri izvan kruga prijatelja koje smo prihvatili i kakve su posledice toga. Svesno ili ne, tek Irsa je, otkrivajući virtelnu stvarnost svojih junakinja razotkrila čitave slojeve njihovih stvarnih života i na jedan vrlo zanimljiv način predstavila islandsko društvo bez maske.

Rekoh već da je istraga čini jedan narativni tok. Drugi pripada Kartlu, mladiću koji živi u podrumu kuće koju deli sa majkom. Njegov život je usamljenički, on je jedan od onih tipova koji se nigde ne uklapaju, čak ni u sopstvenu porodicu. Činjenica da je usvojen i da on i njegov stariji brat nisu iz iste porodice došli u novi dom, dodaje poseban teret u njegove odnose sa majkom i bratom, koji je sve što Kartl nije: druželjubiv, uspešan, sveže oženjen, sa sjajnim poslom u Americi. Jedino što Kartl ima jeste interesovanje za radio-stanice. Među radio-amaterima, on pronalazi prijatelje Berkura i Halija, ima neki oblik društvenog života u vidu sastanaka u društvu, ali kada shvati da ostali članovi ne dele njegova interesovanja po pitanju napredovanja i proširivanja zajednice, on se vraća sporadičnim kontaktima sa pomenutom dvojicom.

I tu sam se ja našla u zbunu. Priče tako teku paralelno, ali nikako da se povežu. Moje predrasude i ja smo tako mislile da čitava priča o tom mučeniku ide ka tome da će u nekom trenutku da izvuče automatik i pobije gomilu ljudi, čak sam se uhvatila da ponavljam samo da ne ode u dečji dom, samo da ne ode u dečji dom. Kad ono kvrc! Preko svoje radio-stanice, Kartl počinje da prima čudne poruke i, naravno, započinje sopstvenu istragu.

Zbog toga ovde prestaje moj prikaz jer kad se njegova istraga susretne sa Huldarevom, e tad počinje spektakl!

Dva su razloga, malobrojne moje čitateljke i još malobrojniji čitaoci, zbog kojeg ovom romanu nisam dala svih pet zvezdica iako sam provela čitavu noć čitajući ga i posle one jedne scene mislila se da li će moj nagluvi pas ipak reagovati ako nam se neko ušunja u stan. činjenicu da sam rešila misteriju pre Freje i Huldara ne računam, pripisaću je pažljivom čitanju. 😀

Prva mi je tugica prostor koji dat Freji. U neku ruku shvatam da nije njen posao da istražuje ubistvo na isti način kao Huldar, pa nisam ni mislila da će je biti u svakoj sceni, ali bih ipak volela da nam je dat malo veći uvid u to šta i kako radi. Ono što smo imali prilike da vidimo, govori da bi ona mogla da bude sjajna junakinja, u potpunosti aktivna i nezavisna, i stvarno mi je bilo krivo što od nje nismo dobili više.

Druga stvar… pa nju ne mogu da obrazlažem specijalno jer spojleri a i spada u domen ličnih preferencija. Uopšte nisam srećna kako se priča završila za mlađanog Kartla. Ok, nisam se baš nadala srećnom kraju, ali da sam mislila da će biti nekog srećnijeg rešenja, to jesam. ¯\_(ツ)_/¯

I na kraju, kazaću još ovo. Ostajem verna fankinja IK Dokaz – majka mi duguje poklon za rođendan a baš se potrfilo da je izašao nastavak serijala o Blum i Bergeru (u kojeg bih se, da mi je duplo manje godina, malčice i zaljubiškala). A vi ako tražite nešto jezivo za vrele dane, pokupite DNK. Irsa zna šta radi: zaplet je odlično zamišljen i fino izveden. Napetosti ne manjka a bogume ni jeze. Veliki plus je to što se čini da nije poenta u samom zločinu, već onome što do njega dovodi. Dok gradi priču, autorka uz pomoć svojih junaka i junakinja prikazuje islandsko društvo i propituje ko ima većeg udela u nečoveštvu: genetika ili društvene okolnosti. A moguće je da je krivica podeljena. 🤷🏻‍♀️

📚

P. S. Sve napisano jeste plod mog tumačenja, mada sam posle čitanja pročitala intervju sa autorkom, koji možete naći ovde x. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Svedočanstva

Samoizolacija,

još jednom spavam pa ceo mesec

Dragi internete,

Upala sam u krizu. U jednom trenutku je sve bilo ok, već u sledećem mi je svega bilo previše. Počela su da se ređaju sranja i jedna loša vest je pratila drugu: sve stadijume tuge prolazila sam u toku jednog dana, onda bih odspavala jer jutro će promeniti sve, ali vraga, to izgleda može samo u pesmi. U cilju očuvanja zdravog razuma, prestala sam da slušam i čitam vesti, namunjila sam svoje društvene mreže tako da se na njima nađu samo knjige, pozorište i virtuelne ture kroz muzeje. Onda sam prestala da čitam pa mi je i pozorište postalo previše. Trudila sam se i mreže da kuliram najviše što mogu, ali bez obzira na sve, svako malo bih naletela na postove pravo je vreme da budete produktivni i kreativni, nakon kojih bih se osetila kao govno (excuse my French) jer za poslednjih petnaest dana uspela sam da sredim knjige, napravim moralno posrnulog čovečuljka u Simsu i pošteno se isplačem uz Glee (ko nije pustio suzu dok Kurt peva Defying Gravity srca nema, eto rekla sam). To valjda dovoljno govori o mojim kapacitetima.

Odlučih se prošlog četvrtka da dopunim svoj goodreads nalog knjigama koje sam pročitala od početka godiine i vidim da se u grupi Knjigom o glavu održava vikend Balkan Corona Readathon. Krenem i ja sa čitanjem u subotu u pet ujutru, pošto se pas i ja budimo kad i petlovi i stranu po stranu, provedem tako veći deo vikenda u knjigama, čitajući i birajući naslove koji bi odgovarali zadacima. I dođe mi tako na pamet da bih mogla i da sednem i zavrišim neke tekstove koje sam započela dok sam se još junački nosila sa svime. Planirala sam da prvo objavim tekst iz kategorije unpopular opinion, ali sam se upetljala u tumačenje i nikako da se iskobeljam. Zato vam sad predstavljam roman Svedočanstva Margaret Atvud, inače prvu knjigu pročitanu u samoizolaciji.

Kao što se možda sećate iz teksta o prvom ovogodišnjem sajmu knjiga (evo ovde možete osvežiti sećanje x), Svedočanstva su prva knjiga koju sam kupila u Novom Sadu i premda sam se baš borila da obuzdam velika očekivanja, nisam u tome uspela. I logično, wow efekat je izostao. Toliko izostao da sam drugu trećinu romana razvlačila kao nekad kačamak za doručak u obdaništu: bukvalno sam sedela za stolom do ručka i opet ga ne bih pojela. Na kraju sam podelila roman post it strlecama i uvela sistem nagrade ne bi li me to motivisalo da završim roman. No, pre nego što se pozabavimo onime što se meni nije baš dojmilo, evo nekih osnovnih informacija o romanu.

Kao što već verovatno znate, reč je o nastavku kultnog romana Sluškinjina priča. Učite na mojim greškama: ne očekujte da vam priču ispriča Fredovica. Ovaj put imamo tri narativna glasa: dve devojke i jednu Tetku. Svaka od junakinja daće naizgled jedinstvenu sliku Galada, čime se, uz perspektivu koju smo prvo dobili od Fredovice, širi naše znanje o jednom totalitarističkom režimu i mehanizmima uz pomoć kojih funkcioniše. Jedna od devojaka odrasla je u Galadu, u porodici Zapovednika. Reč je, dakle, o povlašćenoj devojčici, koja tek sazreva tokom čega shvata da Galad nije idealno mesto za život uopšte, a specijalno ako ste žena. Drugi narativni glas dat je devojčici koja odrasta na slobodnoj teritoriji, u Kanadi, što nam, logično, pruža priliku da vidimo i kako funkcionišu slobodne teritorije, kako se na Galad gleda spolja a saznajemo ponešto i o načinima otpora i pomaganja onima koji uspeju da se iz Galada izvuku. Njihovi narativni tokovi prikazani su kao transkripti svedokinja 369A i 369B. Ipak, svedočanstvo koje otvara roman jeste glas iz srca samog Galada i on pripada Tetka Lidiji. Njena priča jeste ispovest pretočena u neki oblik dnevnika i u isto vreme je najuspeliji i najproblematičniji deo romana.

Isprva sam se trudila da ne spojlujem previše, ali mi nije baš uspelo, ostavljala sam oznake tokom teksta, da znate da preskačete ako vam smetaju. Činjenica je da će vam na samom počečtku bit jasno ko je ko i šta će se desiti do kraja. Čar je valjda u otkrivanju načina na koji se sve odvija, ali ako ćemo iskreno, a hoćemo jer pravila kuće tako nalažu, ja sam malo razočarana činjenicom da sam na samom početku skontala ko, gde i zašto i jesam malo bila u fazonu škk Margaret? Ali kako je priča napredovala, pomislih da je možda to i planirano pa će kao na pola romana svedokinje A i B da se ujedine i do kraja romana obore Galad. To se nije desilo i onda sam počela da odugovlačim. Jedina stvar koja me je zapravo sprečila da odustanem jeste svedočanstvo Tetka Lidije. Priče koje pripovedaju mlađe junakinje, specijalno narativ one koja odrasta van Galada, ostavile su utisak loše napisanog YA romana. Imam utisak kao da se autorka nekako sputavala, pazeći da joj ton bude u skladu sa pozicijom i godinama mlađanih junakinja, ali nekako se sve završilo na velikom broju opštih mesta i blage stereotipizacije. Čak nije ni ostala dosledna početnoj karakterizaciji, što me je poprilično nerviralo, pa sam na kraju ignorisala napisano i terala kao da je junakinja koja je meni draža ona koja završava posao. Svedočanstvo tetka Lidije, s druge strane, osmišljeno je mnogo bolje i dosta dobro funkcioniše do samog kraja, gde postaje totalna glupost i načisto se raspada.

Nego da se bacimo mi na pojedine stvari zbog kojih mislim da je Bernardin Evaristo komotno mogla da pozove na bojkot Bukera, mada kontam da to u civilizovanom svetu ne rade na isti način kao u Srbistanu.

  • Priča ili špijunski YA propo

Svedočanstva su funkcionišu i kao lična priča, iako je jasno da je njihova svrha cele stvari da se pokaže kako je pao Galad. Urušavanje totalitarnog režima, Atuvd planira iznutra, što je ok i dosta puta tokom istorije se pokazalo kao tačno. Na tome kako srušti Galad, radi niko drugi do Tetka Lidija, kunem se da nije spojler, odmah vam bude jasno. Budući da je na poziciji na kojoj jeste, Tetka Lidija, koju sad vidimo kao neku mešavinu časne sestre i KGB agentice, osmislila taj neki plan i sve izgleda kao špijunski roman pa ona razmišlja često i po dva koraka unapred i sve funkcioniše manje ili više uspešno dok ne dođe trenutak kulminacije. E onda idete iz rečenice u rečenicu sa škk!? izrazom lica. Jer pazite sad (SPOJLER) države oko Galada i konkretno Kanada kao mesto u kojem se radnja delom odvija, sasvim sigurno znaju šta se sve tamo vrše pa čemu onda potreba da se dosijei iznesu iz Galada na odabrani način? I još bolje: ako je već postojala mogućnost da se informacije iznose do Kanade, a vrlo brzo saznajemo da jeste bez obzira što deluje neuverljivo, zašto onda dosijei Tetka Lidije nisu otišli na taj, već predstavljen, način? Ok, ajde i da kažemo da je postojala želja da se određena junakinja izvede iz Galada pre nego što počne sranje, ali sa reusrsima koje je Tetka Lidija imala, kladim se da je mogla da smisli mnogo bolji način od bega sa vodoinstalaterom uz jbg, desilo se stav. Zamislite Tetka Lidiju kad joj kažu da je učenica pobegla sa vodoinstalaterom. Da li je vidite kako sleže ramenima i nastavlja doručak? Ni ja.

giphy
Pitali smo Lidiju šta misli o vodoinstalateru.

E sad, kad jednom ukopčate ko su svedokinje A i B, pomislićete možda da nije Lidijn cilj da ih ponovo vrati u osnovnu porodicu. Bude vam to fina ideja na kratko, ali kad se setite svega iz prve knjige, shvatite da za to nema nekog velikog osnova, tako da i to propada. Ostaje vam da pratite tu mučenu špijunsku igru do kraja, uz povremene uzdahe očajanja.

  • Problem klase ili privilegovane žene galadske

Ako iole pratite Margaret Atuvd i njene intervjue, onda znate da je reč o jednoj (usudiću se da kažem zadrtoj) feministkinji drugog talasa, koja od svoje privilegovene pozicije ne odstupa ni korak – setimo se onog skandala kad je njena prijateljica, inače unverzitetska profesorka, bila optužena za seksualno uznemiravanje a ova joj brže bolje pružila javnu podršku jer žene podržavaju žene valjda i kad prave sranja (ne). E taj njen stav i pozicija koju gaji, jasno se očitavaju i u Svedočanstvima. U Sluškinjinoj priči je klasna podela odlično istaknuta: naratorka pripada klasi nad kojom se vrši opresija, što joj istovremeno dozvoljava da prikaže posledice položaja klase kojoj pripada, ali i da osvetli na koji način funkcionišu ostali slojevi društva unutar Galada. U Svedočanstvima su u fokusu su samo privilegovane žene galadske. Dok nisam kupila knjigu, nisam se uopšte bavila romanom niti sam čitala prikaze i kritike; izbegavala sam apsolutno sve moguće informacije jer nisam želela da mi se neko petlja u tumačenje. Kada sam je se konačno dočepala i videla da je reč o tri perspektive, smorilo me malo što nijedna nije Fredovičina, ali opet mi beše drago jer jbt, to znači da možemo da dobijemo perspektivu recimo Marte ili Ekonožene. Možemo da dobijemo gotovo kompletnu sliku društva u Galadu i vidimo kako se obrušava kroz gotovo sve slojeve. Dobro, evo da ne grešim dušu: imamo Beku, devojku iz Ekonoporodice koje se u školi koju pohađaju zapovedničke kćeri našla zahvaljujući činjenici da joj je otac najbolji zubar. Pa ipak, osim što se ta informacija stalno naglašava, drugih informacija o njenom životu nema. Bar ne onih vezanih za svakodnevni život. Marte takođe dobijaju svoj prostor, ali iz Agnesine perspektive i njihovo pojavljivanje svodi se na tračarenje, zahvaljujući kojem zapovedničke kćerke i supruge dobijaju informacije šta se dešava u drugim kućama. Pravda za Marte!

Dakle, sve što dobijamo jeste (SLEDI SPOJLER) perspektiva najmoćnije Tetke, devojke koja odrasta u kući Zapovednika i Male Nikol, koja je bukvalno svetica zaštitnica celog naroda.

giphy-1
Znam, sestro. Sve znam.

Ali evo zašto je pitanje klase bitno. Iako sam želela da Svedočanstva posmatram kao posebno književno delo, čini mi se da to nije moguće jer se priča dosta oslanja na osnove postavljene u prvoj knjizi, zbog čega je nemoguće smetnuti s uma položaj iz kojeg za te osnove saznajemo. Njih priča Fredovica, ona koja nema ime, ona koja je deo potlačenog sloja. I onda dobijete novu priču u kojoj zasluge za rušenje celog sistema idu predstavnicama najvišeg sloja, dok ostali kao da ne postoje, niti se u obzir uzimaju njihovi problemi kao razlozi za rušenje. Sve što se radi i način na koji se radi i razlozi zbog kojih se uopšte i radi – bukvalno sve je vezano samo za one iz najviših slojeva.

I znam, znam, možemo da kažemo da je i Tetka Lidija pod opresijom. Jeste, naravno. Zar nisu svi u Galadu pod opresijom, osim Zapovednika? Ali fora je u tome što ih opresija ne izjednačava. Tetke, na primer, mogu da čitaju, da pišu, imaju, dakle, određene slobode, za razliku od, na primer, Marti, koje su primorane na rad u zapovedničkim kućama, u kojima, opet, Supruge Zapovednika, uživaju u luksuzu. One su povlašćenije u odnosu na Sluškinje, koje niti mogu da čitaju i pišu, niti imaju bilo kakvu slobodu. Ekonožene ne znam ni gde da svrstam jer o njima nemamo nikakve informacije, mada nam Agnes kaže da nemaju pravo na obrazovanje. Tu su još i Nežene, kojima je tek priređen haos od života.

Tako da eto, Lidija definitivno jeste najmoćnija žena u Galadu (kao dokaz možemo da priložimo činjenicu da roman otvara prikaz njene statue a da njeni portreti vise svugde). Agnesina privilegija vidljiva je odmah na početku i kasnije će dobiti još jedan nivo, dok Nikol unutar Galada funkcioniše pod okriljem saznanja da je praktično svetica i da će je to sačuvati ako se njen identitet otkrije u presudnim trenucima. Opet kažem, sve to ne znači da nisu pod opresijom, ali jesu privilegovane u odnosu na veeeeeliku većinu galadskih žena. Zato mislim da je pomalo apsurdno je govoriti o rušenju sistema iz samo jedne klasne pozicije, koja, kada se sagleda društvo u celini, ipak nije toliko ugrožena.

  • Tetka Lidija: ili mogući slučaj revizionizma

:dubok uzdah:

Za razliku od Sluškinjine priče, u kojoj smo Tetku Lidiju upoznali kroz oči druge junakinje, Svedočanstva nam nude priču iz prve ruke. Tetka Lidija će, osim o tekućim događajima, takođe pripovedati o sebi pa ćemo tako saznati kakav je život vodila pre nego što je Galad stvoren, kako je uopšte postala Tetka i, što je najbitnije, saznaćemo kako je postala najmoćnija Tetka. Primer uspona Tetka Lidije pokazaće nam kako se ljudi uspinju na lestvice koje pred njih postave totalitarni režimi. Najčešći pokretači su sledeća tri motiva:

  1. verovanje u određenu ideologiju
  2. oportunizam
  3. strah za sopstveni ili život vaših najbližih.

Ponekad, kao u slučaju Tetka Lidije, motivi se pomešaju. Videćemo da nju najpre motiviše strah; kada joj se smrt nađe za vratom, Lidija zna da preživeti znači pristati na novonastale uslove. I to je ljudski, naravno; možemo da mislimo da bismo mi odabrale smrt, al istina je da, dok se ne nađemo u tako ekstremnoj ssituacij, ne možemo da znamo šta bismo uradile. Ono što je, međutim, za celu priču mnogo bitnije jeste sve što dolazi nakon što Lidija prođe torturu u Zahvalištu (gde se, između ostalog, zakune da će se osvetiti, baš suptilno uvedena motivacija) i stane prvi put pred Zapovednika Džada. Tada joj postaje jasno da je uspostavljanje određene hijerarhije neizbežno i ona, kojoj je život izoštrio instikte za preživljavanje, vrlo lako uspeva da se nametne kao vodeća među tri Tetke osnivačice. Međutim, Lidija zna da je ograničena: ona ima uticaj, ali nema faktičku moć. I šta Lidija radi? Polako, ali sigurno, skuplja sve moguće informacije o svima, Zapovednicima, Ženama, Sluškinjama, Tetkama… OZNA sve dozna način rada, održao ju je na vrhu i omogućio joj je da bude ta koja će iznutra podrivati temelje galadskog društva, uz ideju da je motiviše lična osveta.

Ali sad imamo jedan problem.

Tetka Lidija iz prve knjige i Tetka Lidija iz druge, gotovo da su dve različite junakinje. Žena koja je kroz Sluškinjinu priču predstavljena kao neko ko nameće patrijarhalne norme propisane galadskim zakonima i nema obzira pri korišćenju svog položaja ispade zapravo pritajena saborkinja, a rušenje Galada stvar lične prirode.

12_39_no_words
Delimo osećaj.

Ok, hajde da kažemo da je činjenica da se toliko razlikuje stvar perspektive iz koje karakterisana: prvo je o njoj govorila žrtva, sada se predstavlja sama. Onda je na publici da prihvati stranu kojoj će da se prikloni. Ja zaista nisam skolna da verujem da je Lidija jedna od onih junakinja koje su na strani žena/pravde više nego što se na prvi pogled čini jer da zaista jeste takva, bilo bi naznaka za to i u prvoj knjizi pošto nastavak nije bio planiran. Pa dobro, hajde da kažemo i da je vremenska distanca učinila svoje, ali računam da je Atvud pročitala prvi deo pre nego što je sela da napiše drugi. Ako jeste, kako se onda ovaj obrt dogodio?

Moguće da je meni promaklo, ali stvarno mi nije mi jasno kako tačno Lidija pomaže ženama. Čak i da nismo čitale i da se naše znanje zasniva samo na prvoj sezoni serije, jasno je da Lidija nije junakinja koju možete talo lako da operete. Jer da se lažemo, Tetka Lidija možda nema faktičku moć kada se sagleda njena pozicija spram Zapovednika, ali Lidija je za Tetke a samim tim i sve galadske žene, sledeća najmoćnija instanca i ona to koristi na najbrutalniji način tako da je za mene njeno svedočanstvo, bez obzira što je od svih ponuđenih najuspelije, samo jedan način da se njena odgovornost umanji a njena ulogu u galadskom društvu relativizuje (a jedan red na jednom spomeniku to i dokazuje).

Možemo, naravno, da se držimo motiva lične osvete, ali tek onda njen plan nema smisla. Udaj ovu, skloni onu, vrbuj ovu, žrtvuj onu. I opet ne uspevaš da ispadneš pozitivan lik jer nije tvoja osveta ako se drugi žrtvuju.

  • Umesto zaključka

Iskrena da budem, meni opšte nije jasno zašto su mnogi požurili da nahvale knjigu jer ne samo da joj je priča puna rupa, već se kosi sa gotovo svim postulatima postavljenim u prvom delu. Cela priča oko toga da Svedočanstva daju odgovore na sva pitanja koja su čitateljke i čitaoci postavili nakon čitanja Sluškinjine priče zapravo pada u vodu jer odgovoreno je samo na to kako nastaju Tetke i šta se desilo sa Fredovičinim detetom (je l ona uopšte rodila drugo dete u prvoj knjizi?). Takođe, Fredovica ne samo da je iznela celu prvu knjigu bez ideje o tome da je neka heroina, već ni priča nije bila takva da se ona okarakteriše kao neka superjunakinja. Taj nedostatak heroizma glavne junakinje možda je i najjači adut samog romana jer je dopustio svima da se poistovete sa njom: Fredovica jeste jedna od nas. Sad se ceo koncept menja i gubi oštrinu koju je imala prva knjiga jer sada u prvi plan guramo ne samo Fredovicu kao heroinu, nego i njene potomkinje, dok usput pokušavamo da operemo one koji su galadske zakone sprovodili I taj srećni kraj… Ja volim da svi budu srećni na kraju balade, majke mi moje, al kad ne ide – jbg, ne ide. Uostalom, kako se obe knjige završavaju na isti način, zar nije srećan kraj već dobijen? Galad je srušen i to je dovoljno.

P. S. Imam još dve velike muke. Prva je Beka, koja je zaslužila mnogo više prostora i imala je veliki potencijal, a druga je nepravda koju doživljava Agnes. Isprva vrlo bistra i sposobna devojka, na kraju u potpunosti biva potčinjena ovoj drugoj koja mi je sve vreme išla na živce i potajno sam se nadala da će se udaviti u kanisteru. Eto. Rekla sam i to.

Završavam sad, majke mi. Hvala na pažnji. Perite ruke, ne dopustite gadovima da vas slome i gledajte Glee, toliki je treš da je skoro lekovit.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. AKO JE KOD NEKOG OD VAS MOJ PRIMERAK SLUŠKINJINE PRIČE, MOLIM VAS DA MI VRATITE JER NE MOGU DA KUPUJEM PO TREĆI PUT. HVALA.

Coronavirus Book Tag

17. mart 2020.

Samoizolacija, drugi dan

Dragi internete,

Petak nam je bio poslednji dan u kancelariji. Iskreno da ti kažem, veći deo dana sprdale smo se na račun korone, mene uhvatila neka kijavica još u Novom Sadu pa je bilo ha ha hi hi, šta si iz Novog Sada donela, osim knjiga. A onda, kad smo oko 22 h krenule da zatvaramo kancelariju, postalo je nekako jezivo a bogume i tužno specijalno dok sam oravila zalihe vode svojim bambusima i dok sam Živku sam vraćala na policu pošto sam mislila da ćemo se za koji dan vratiti u kancelariju. Sad kad vidim da ipak nećemo, nadam se da je Žile dobro i će bambusi izdražti, trebalo je da ih ponesem.

Trebalo bi da radimo od kuće, ali nam se nešto ne da. Danas smo podelile radne zadatke i bile u fazonu ali, opušteno – ima vremena. Jer jbg, vremena stvarno ima. I sad ja, koja sve radim u poslednjem trenutku, zapravo jedva čekam da dođe moj deo zadatka jer evo drugi je dan samoizolacije i ja sam u fazonu da sam se naspavala i sad mogu da se vratim normalnom životu. KORONO, FAK JU, POBEDIĆEMO!

Ali nismo se okupili ovde da bih ja patetisala o novonastaloj situaciji. Ovde smo jer sam u cilju kvalitetnog trošenja slobodnog mi vremena, odlučila da napravim seriju dnevničkih unosa, pošto utiske o knjigama, serijama i filmovima treba negde smestiti. Serijal započinjemo Coronavirus book tagom, koji je osmislila Katarina sa bloga Prerazmišljavanje, javljajući se sa youtube kanala Knjigoložnica. Originalni video vam ostavljam ovde (x) a poenta je u tome da svaki od simptoma ove napasti prebacimo u književni svet i pronađemo naslove koji bi odgovarali jednom od šest navedenih pokazatelja bolesti. Moj najveći problem bilo je ograničavanje na samo jedan naslov, ali ni to nije ništa u poređenju s mukom koju vodim kad je pipanje lica u pitnaju.

Počnimo!

1. Groznica: Knjiga koju iščekujete: E sad, tu je jedna nedoumica koju sam imala, da li se misli na knjigu koju jedva čekam da objave ili koju jedva čekam da pročitam. Zato sam odlučila da varam i odgovorim na obe mogućnosti.

Knjiga koju iščekujem u smislu izlaženja jeste Plavetnilo norveške autorke Maje Lunde, u izdanju izdavačke kuće Odiseja. Reč je o drugoj knjizi u takozvanom Klimatskom triptihu, prva je, naravno, Istorija pčela, koja mi se baš dopala i kojoj će biti posvećen jedan od unosa. Plavetnilo je, koliko sam shvatila, roman koji čine dve priče, smeštene u 2017. i 2041. godinu, koje se bave i porodičnim odnosima i vezama, ali imaju, kao i Pčele, ekološku temu, ovaj put vezanu za okeane.

Knjiga koju iščekujem u smislu svrtela sam se i sad ću da je pročitam jeste čuvena Alijas Grejs još čuvenije Margaret Atvud. Za sve je kriv Stašoni, stari drug (x), koja mi već mesecima, ako ne i godinama, govori kako bi valjalo da pročitam i ja svaki put hoću, jer stvarno hoću, al eto nikako da je se dokopam. E onda smo pred samoizolaciju majka i ja krenule u potragu za sapunom i hranom za džukelče, pa samo usput svratile da vidimo neke knjige, mislim kad smo već tu. I kad smo već obišle knjižaru, red je i da ne izađmo praznih ruku, pa sam ja izašla sa, pogađate, Alijas Grejs. Da već nisam načela Svedočanstva, može biti da bih sada nju završavala, ali dobro, duga je samoizolacija.

2. Kašalj: Knjiga koju ste najduže čitali

Prvo što mi pada na pamet jesu Avanture nevaljale devojčice. Trenutno se spremam se da započnem ponovno čitanje zbog Brana’s book club-a, nosam je po kući, ali nikako da započnem baš zbog toga što sam je prvi put mučila gotovo mesec dana i kada sam došla do kraja, gotovo mi je laknulo, jer sam tada bila u fazonu da ne ostavljam knjige nedovršenim. #danakneiskustvu Sećam se i koliko sam bila srećna kada sam je pronašla jer sam je poprilično dugo tražila i koliko me je sadržaj razočarao. Apsolutno mi ništa nije leglo, ni tema, ni junaci, ni stil… Posle mene se razočarao drug otac, a drugarice majka i sestra su batalile na polovini čitanja. Ljosa definitivno nije zainteresovao naš mali kolektiv, ali ne odbijam mogućnost promene mišljenja nakon drugog čitanja.

3. Otežano disanje: Knjiga koja vas je ostavila bez daha

E ovde sam baš razmišljala koji bi moj izbor bio i kada sam svela na dva naslova, shvatila sam da su me i jedna i druga knjiga ostavile bez daha a bogume su mi i slomile srce tako da sam iskoristila i jednu i drugu knjigu. Ona koja me je ostavila bez daha jeste roman Saše Stanišića Kako vojnik popravlja gramofon. Prvo moram da kažem da sam ovaj roman poprilično dugo izbegavala jer mi naslov i korice nisu baš delovale ubedljivo. Znam, površna sam, ali ko prizna… Zašto sam je pokupila iz biblioteke, ne znam da vam kažem, ali jednog dana ipak jesam, i oh, bogo moj. Kad sam jednom počela čitanje, nisam prestala dok nisam došla do kraja. Ako je još uvek niste čitale/čitali – potražite je čim pre. Stvarno će vas ostaviti bez daha i to ne jednom, a srce će vam biti slomljeno na milion različitih načina.

4. Bol u grudima: Knjiga koja vam je slomila srce

Izuzetno glasno i neverovano blizu Džonatan Safran For. Mislim… Prošle godine, na sajmu u Novom Sadu, radila sam i na štandu Geopoetike. Drugog dana sajma, došao je jedan gospodin po knjigu za svoju unuku, ako mogu nešto da mu preporučim. Naravno, ja iskuliram sve Murakamije i Pamuke i izvučem priču o Oskaru. Nećka se gospodin, kaže nije siguran, a ja znam, znam, sigurno znam da je knjiga dobra, kome god sam je kupila za rođendan, svi su me psovali jer su proplakali pola romana i kažem ja njemu: evo ovako, uzmite je vi sada, neka ona proba. Mi smo tu još pet dana, pa ako joj se ne svidi, dođite da Vam vratim novac ili da uzmete neku drugu knjigu. Vraća se čovek sutra ujutru i donosi mi čokoladu, kaže njegova supruga je prva uzela da čita, nije stala celu noć, sigurno će se i unuci dopasti. Dakle, pročitajte je. Čokoladu možete da mi kupite kad se završi vanredno sranje. ❤

5. Dezorijentisanost: Knjiga koju niste razumeli: 

E ovo je bilo baš teško pitanje. Najpre sam pomislila da stavim Pavića, jer šta god sam probala, ništa nisam razumela. Ipak, odlučila sam se za jedan fenomen na mojim policama: roman Kosomos poljskog pisca Vitolda Gromboviča. Kosomos je fenomen zbog toga što mi se roman u suštini dopao, ali da me pitate o čemu je – ne bih znala da vam kažem. ¯\_(ツ)_/¯

6. Modre usne: Knjiga koju ne preporučujete

E ovde je bilo tooooooooliko kandidata, ne znam koga bih pre. Ipak, odlučila sam se za profesora Vladušića i njegov epik fejl Mi, izbrisani. Ovaj veliki književni mislilac, kako onomad reče jedna devojka, hteo je da napiše prvi srpski sajber roman, ali ljudi, to je jedna gomila splačina na 297 strana, u kojoj su žene ili plastične sponzoruše, koje nemaju ni stida ni srama, ili su mrtve, jbg. A i te mrtve su same krive što su mrtve. Jedan klasičan primer mizoginije u savremenoj srpskoj književnosti, koji se, zašto i to ne napomenuti, najpre našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu (koju autor sada bojkotuje, plakyy) da bi kasnije bio nagrađen Mešom Selimovićem. Emoji koji povraća. 

Eto, mile moji i mili moji, to bi bio moj izbor knjiga koji prate simptome ovog govneta od virusa. Bilo bi fino ako bi neko od vas nastavio ovaj tag, u formi koja vam odgovara, razume se. Ako vam je nešto od ovog već stiglo do vas, mislim na knjige, ne na simptome pu pu pu, javite mi svoje utiske. I molim vas, sedite kod kuće, perite ruke, održavajte imunitet vitaminima i čitajte samo dobre knjige. ❤