Kuća bez ogledala

Ponekad, skoro svaki dan, dođu trenuci kad ne znam kako ću pregurati leto, čak ni naredni sat.

Tumasina, 12 godina

Razmišljam već neko vreme da osmislim neku rutinu za čitanje, recimo nešto poput buđenja u 7 pa čitanja uz doručak dok ne dođe vreme za odlazak na posao. Jer nekako se u poslednje vreme desi da mi pobegne dan i da ne pročitam ni redak, mada uredno nosim knjige sa sobom, menjam štivo u zavisnosti od raspoloženja, čak sam i poeziju počela da čitam a svi znamo koliko mi je to teško. Moja terapeutkinja krivi moju sklonost ka analiziranju dnevnih događaja jer mi ono pojede i vreme i elan, ali ja mislim da sam samo neorganizovana. U svakom slučaju, ideja o rutini je tu, ali dok je zaista ne sprovedem u delo, odlučila sam da se uglavnom bavim kraćim, da ne kažem tanjim, knjigama. Napravila sam finu gomilicu na sestrinom radnom stolu, skupila sve kraće knjige i gle čuda, uspela sam da dovršim komada dva. Nakon neke trala la knjižice o Šopenu i Žorž Sand (taman fina za jedan dan na plazi/bazenu/obali reke/terasi), pročitala sam Kuću bez ogledala Mortena Sandena, neočekivano ozbiljnu knjigu za decu i mlade. I pošto sam ostala bez delića srca, odlučih da jedan od svojih poslednjih dana u roditeljskom provedem u pokušaju da svoje impresije stavim na papir i zainteresujem vas dovoljno da ovu super knjižicu pročitate i prosledite mlađanoj publici u svom okruženju.

Neću preterati ako kažem da je roman Kuća bez ogledala jedno od mojih omiljenih izdanja izdavačke kuće Odiseja. Knjiga je objavljena u okviru Odisejinog projekta Savršene knjige za generaciju Z, koji je podržala Kreativna Evropa i stvarno jeste savršena, da ne kažem cela je lepa (see what I did there, wink wink) jer dobru priču upotpunjuju i sjajne ilustracije Ištvana Lakatoša, koje proces čitanja čine još intenzivnijim. Kada sam je prvi put videla i prelistala, pomalo sam se nadala da će ovo biti jeziva pričica, možda sa ponekom utvarom ili bar detektivska avantura smeštena u ukletu kuću. Pa ipak, kada sam, zahvaljujući rečenici koju sam izdvojila na početku teksta, shvatila da neću dobiti ono što očekujem, bar ne u potpunosti, nisam bila razočarana zato što je drug Sanden, psiholog po zanimanju ako nekog zanima, napisao knjigu koja se bavi odrastanjem, suočavanjem sa gubicima i time kako preživeti sopstvenu porodicu a svi znamo da su to BAŠ važne teme plus su meni uvek drage. Knjiga namenjena deci starijoj od 10 godina i ona, ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, otvara mnoga pitanja vezana za nezgodan period kad nismo više deca, ali nismo baš ni odrasli, ali da krenemo mi polako s tekstom, ujedinjeni u nadi da neće biti previše konfuzan, pa ćemo videti gde će nas priča odvesti. 😀

Ono što se dešavalo unutar Kuće bez ogledala ispričaće nam dvanaestogodišnja Tumasina, koja s ocem živi u ogromnoj vili svoje babatetke Henrijete, glumice, koja leži na samrti. Pored njih, u kuću se privremeno doseljavaju i Tumasinina tetka i stric, sa svojom decom, iščekujući trenutak Henrijetine smrti i planirajući kako će podeliti njen imetak. Svaka od ove tri porodice nesrećna je na svoj način (prestaću, majke mi) i komunikacija među odraslima uvek je napeta, ali sva tuga i nemoć zapravo su opisani kroz živote dece koja se nalaze u kući: Tumasina je na tragičan način izgubila brata, što je dovelo do kraha njene porodice i nemogućnosti da uspostavi normalnu komunikaciju sa ocem, nekada uspešnim piscem. Njena sestra od tetke, Vilma, naizgled fokusirana samo na svoj fizički izgled, odrastajući sa dominantnom figurom majke, zapravo samo želi da bude primećena i prihvaćena i od strane vršnjaka i od strane roditelja. Deca Tumasininog strica su tek posebna priča: tu je najpre Erland, agresivan dečak kojem je, kako se čini, jedino važno da povredi nečija osećanja, dok u drugom ekstremu, imamo njegovu Signe, ćutljivu i povučenu petogodišnjakinju, gotovo nevidljivu.

Kuća bez ogledala u društvu Fejke (levo) i Jovanke

Odraslima je svaki dan obeležen pričom o tome šta uraditi sa Henrijetinom imovinom (i picom za večeru), dok deca pokušavaju sama da organizuju svoje vreme u velikoj kući. Soba je mnogo, toliko je i prilika za istraživanje: kroz igru, oni konstantno istražuju kuću, zavirujući u davno zatvorene prostorije, dok mi, prateći dinamiku njihovih odnosa i aktivnosti, saznajemo mnogo toga i o njima i o tome u kakvim uslovima odrastaju. Saznajemo i još jednu, za priču vrlo bitnu činjenicu, a to je da u celoj kući uopšte nema ogledala, što se pripisuje Henrijetinoj ekscentričnoj prirodi. E sad, ne znam kako izgleda čitanje ove knjige kad imaš 10+ godina (mada bih volela da sam je čitala tada) i šta možeš da zaključiš na osnovu te činjenice, ali kad imaš ovoliko koliko imam ja onda možeš da pročitaš sledeće: Sanden je svoju knjigu gradio na temeljima sastavljenim od svih postojećih priča o ukletim kućama. Sve je tu: zapuštena, velika kuća, prošlost i aktivni pokretači radnje, koji se, iz nekog razloga, ne uklapaju najbolje u svet u kome žive, ogledala, koja su sama po sebi mističeska i večiti simbol granice između dva sveta. Fali još samo duh.

Ili možda ne fali… :ubacuje jezivu muziku: 👻

Tokom jedne partije žmurki, Signe nestaje. Tumasina kreće u potragu i evo nečega što nisam primetila u prvom čitanju: gotovo da doživljava napad panike. Strah od toga da je Signe negde gde ne mogu da je nađu i od toga u kakvoj se opasnosti možda nalazi, u jednom trenutku gotovo da je parališući, ali onda se malecka pojavljuje, objašnjavajući da je upoznala nekog i da su se igrali i potpuno je logično što se Tumasinina reakcija stavlja u drugi plan: najpre je naš fokus na tome gde je Signe, zatim ga prebacujemo na njene reči i mogućnost da je doživela susret sa duhom. Ali kad sam se vratila na ovu scenu, taj Tumasinin napad panike je toliko očigledan i toliko toga govori o njoj, da me je izistinski grizla savest što ranije nisam primetila. Tumasin zaključak Nisam je pazila, ali ovog puta se sve dobro završilo prolazi gotovo neopažano jer svi hoćemo da saznamo ko je duh i kome će se sledeći put ukazati, ali zapravo govori toliko mnogo o Tumasininom emotivnom stanju, teretu koji nosi i osećanju krivice zbog stanja u kom se njena porodica sada nalazi.

Ubrzo misterioznog duha upoznaje i Tumasina, a za njom i ostala deca. A duh možda i nije duh, tu leži misterija. Deca zapravo upoznaju devojčicu Heti, sa njom provode određeno vreme i koja im postaje neka vrsta saveznice u suočavanju sa svakodnevicom u sumornoj kući. Nakon Signe, transformaciju doživljavaju i Vilma i Erland – Heti im, kako bi to Vilma rekla, pomaže da dođu kući. Tu sam se, moram priznati, malo ljutnula, jer svima sve postaje jasno, osim mojoj omiljenoj Tumi. Ali ok, verovala sam autorovoj nameri da nju sačuva za kraj. Možda ne bi bilo loše da se kratko, majke mi kratko, zadržimo na tranformacijama kroz koje prolaze Vilma i Erland. Na njihovim primerima se vidi nešto super zanimljivo a to je kako roditelji i njihove odluke utiču na ponašanje dece i kako se nose sa tom odgovornošću. Vilmina majka, na primer, ne može da shvati i podrži Vilmino novootkriveno samopouzdanje dok Erlandov otac shvata gde je pogrešio i kako su njegovi postupci uticali na ponašanje njegove dece. Razlog mu je malo stereotipan, ali ok, trauma je, pa da ne zalazimo dalje.

Nakon što se promene dese, Tumi i njen otac ostaju sami sa Henrijetom. Kuća je ponovo postala tiha a Tumasina se ponovo identifikovala sa tom tišinom. Da bi je prekinula, Tumi odlučuje da krene u Sobu sa ogledalima, ali umesto devojčice, dočekuje je mlada žena, okružena starim fotografijama. Dok slažu fotografije u albume i ispisuju imena ljudi sa fotografija i mesta na kojima su snimane, Tumi shvata da život ne prestaje i onda kada smrt dođe i baš tada, Heti pomaže i Tumasini da sabere svoje misli i dođe do sopstvenog prosvetljenja. Ne bih baš o detaljima jer nije red da vam kažem kraj knjige, ali evo šta mogu da vam kažem: iako je smrt svepristuna, Kuća bez ogledala je zapravo priča o životu. A da bi taj život bio kvalitetan, bitno je da razgovarate sa ljudima i da razgovarate sa svojom decom. Nije zdravo potiskivati emocije jer tuga i tako ne može da se sakrije. Nikoga nećete poštedeti ako prećutite istinu o tome kako se osećate, naročito ne sebe. Misija #samonežnopremasebi počinje od suočavanja sa onim što nosite u sebi a ispostaviće se da se to suočavanje lakše podnosi kada imate podršku.

I na kraju, ali svakako ne najmanje važno, roman Kuća bez ogledala zapravo može da se da bude primer kako se lična iskustva transponuju u književnost. Ne znam da li sam skoro čitala roman namenjen ovako mladoj publici a da u njemu možemo da vidimo i to kako književnost nastaje i kakva je njena uloga. Tumasina je zapisala sve što se desilo u velikoj vili i od toga napravila priču, možda da bi čudnovate događaje objasnila samoj sebi i svima ostalima, koji kao da su zaboravili šta se u vili dešavalo. Možda je njen razlog bio prosta želja da sama ne zaboravi dane nakon kojih je dobila svoju porodicu nazad. A možda, samo možda, ideja iza njene odluke jeste tu da pokaže da se neke stvari u životu ne mogu izbeći, ali da to ne znači da mi ne možemo da ih savladamo i iskoristimo ih na najbolji mogući načini, makar koristili pisanje kao neku vrstu terapije.

👻

Ne znam da li sam ikada ovo rekla, a nešto mi se ne da da prevrćem stare postove, ali ova knjige je must read, što bi rekli u anglosaksonskom svetu, sve i da nemate sitnu dečicu oko sebe. Svima nam je ponekad potrebna Heti da nas vrati kući. ❤

👻

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s