Sad kad NE UMIREM, svet je pun mogućnosti

Nedelja, 2. maj, 23.35

Dragi dnevniče,

Pre nekih pola sata, završila sam treće čitanje knjige Ne umirem američke književnice En Bojer. Nakon toga sam se umila, oprala zube, namazala lice nekom kremom koja mi više ne odgovora, vratila se u sobu, koju već tačno mesec dana ne delim sa svojim četvornožnim cimerom i po prvi put u poslednjih nekoliko meseci poželela sam da nešto napišem. Kada sam prvi put otvorila memoarsku prozu En Bojer iskreno sam se oduševila, ali nisam očekivala da ću je čitati nekoliko puta. Mislila sam da će taj prvi put biti i jedini, ali onda je uleteo ludi mart i nisam imala vremena za pisanje pa sam čitala ponovo, čisto da martovska dešavanja ne pojedu ono o čemu Bojer piše. Planirala sam da sa sa prolećem i tekstom o En Bojer probudi i moj uspavani blog, ali april je počeo užasno i premda sam se i za tugu pripremala, nisam očekivala da me uhvati tako čvrsto, specijalno ne da mi donese i teret krivice jer hej, ja plačem za psom dok drugima, meni bliskim ljudima, umiru najdraži. I tako, dan po dan, umesto da bude lakše, postajalo je sve teže, čitanje je zamenilo zurenje u zid i kada bih osetila potrebu da pročitam ili pogledam nešto, prekidala bih posle nekoliko minuta ili strana, bez ideje o tome šta sam odgledala ili pročitala, premeštajući pseću ogrlicu iz džepa u džep pa ispod jastuka i tako u krug.

Tih dana, bookstagram je pisao o En Bojer i delio oduševljenje njenim delom (ovde je link do haštaga #neumirem). Koliko sam bila srećna zbog činjenice da se u knjiškoj zajednici govori o knjizi koja je stvarno dobra, toliko me je svaki novi prikaz gurao dalje od pisanja jer kad je tuga, tad ne vredim ničemu, pa ne umem ni da mislim ni da pišem a jedino o čemu mogu da razmišljam jeste šta bih ja mogla o knjizi da kažem a da to pre mene već neko nije spomenuo. I pustila sam da vreme ide, nosila svoj primerak u rancu, ali nisam ga vadila ni u busu i ni po povratku kući. Sve dok nisam počela da prilagođavam prostor životu bez cimera – u tumbanju svih knjiga i svezaka, izvukla sam i dnevničke zapise Suzan Sontag, kupljene u poslednjim danima prošle godine, na kvarno, da niko ne zna jer sam (kao) u procesu štednje. Prelistala sam je na brzinu pa mi je palo na pamet da pronađem odlomke koje je i En Bojer citirala na početku svoje knjige. I bi toga, ali behu dva i zapisa, kratka a lekovita, gotovo kao knjiga samopomoći u dve rečenice:

28. X 1972.

Nagon za samoodržanjem!

[Bez datuma, novembar]

Recikliranje vlastitog života pomoću knjiga.[1]

Fotografisala sam taj deo i zapisala prve redove o En Bojer, kojima, naravno, nisam bila zadovoljna, ali bio je to početak. Onda sam počela da čitam Orkanske visove, i to je išlo (i dalje ide) sporo, užasno sporo, ali je išlo, ali važnije od toga jeste to što sam kao bukmarker koristila list sa beleškicama o knjizi Ne umirem, kao podsetnik jer nisam odustala od ideje da se pokrenem, ako se ikada pokrenem, baš tom knjigom.

A onda se knjiga En Bojer ponovo našla pod svetlost internetskog reflektora, malo na Instagramu, malo u online magazinima i blogovima. Ono što je mene posadilo pred kompjuter jeste tekst moje (genijalne) prijateljice Jelene objavljen u magazinu Plezir (pročitajte ga ovde x), ali mnogo više od toga, to su učinile njene poruke i njeno neodustanje. I samo, u trenutku, uzela sam knjigu po treći put, vratila se na delove koji su mi bili važni, iščitala ih još jednom i dodatno je unakazila podvlačenjem i srcima, koje sam docrtavala do iznemoglosti. I shvatila sam, dok sam prala zube da je upravo to moj prvi i najveći utisak – nikada do sada nisam imala ovako intiman odnos sa nekom knjigom. Da, bilo je knjiga za koje sam poželela da sam ih napisala, jer su do tančina opisale ono što sanjam i što mi se dešava, i biće ih sigurno i u budućnosti, ali ovo je prvi put da sa nekom knjigom komuniciram ovako kao što sam to činila sa En Bojer. I ovo je sasvim sigurno knjiga koju nikome neću pozajmljivati jer je doživljavam kao neki dnevnik a svi znamo da nije lepo čitati tuđe dnevnike.

Moja omiljena fotka En Bojer, koju sam besramno ukrala sa ove stranice x i pročitajte ovaj zanimljivi intervju kad budete imali vremena. Autorka fotografije je Cara Lefebvre.

❤️

Sad kad smo završili sa dnevnikom jedne depresije, red je da kažemo nešto o knjizi. Ubrzo nakon 41. rođendana, En Bojer je otkrila kvržicu u dojci. Pesnikinja, profesorka, samohrana majka, uskoro dobija dijagnozu agresivnog kancera. I tu počinje knjiga Ne umrem, kako na koricama knjige stoji, razorno snažno memoarsko delo o preživljavanju i filozofski tekst napisan u slavu života, umetnosti i književnosti koji opstaju i kada su suočeni s ozbiljnom bolešću. To je knjiga o nezi i dobroti i istovremeno delo o okrutnosti sistema, zenemarivanju i knjiga o onome što nas povezuje i tera da se izolujemo. I to je ono što ćete od ove knjige dobiti, od reči do reči, bez preterivanja kakvog u tekstovima o knjigama zna da bude. En Bojer dokumetuje sopstveno iskustvo lečenja od invanzivnog kancera dojke da bi ga zatim iskoristila da ispriča univerzalnu priču o tome kako sistem i društvo tretiraju obolele, insistirajući na obelodanjivanju načina na koje kapitalizam, rasizam i mizoginija prožimaju sve sfere života i smrti.

Dok piše o (sopstvenoj) bolesti, Bojer se kontantno vraća na iskustva koja su pre nje proživele i u književnosti dokumentovale filozofkinje i književnice poput Suzan Sontag, Odri Lord, Šarlot Perkins Gilman, Keti Aker… Oslanjajući se na njihova pisanja o raku dojke, Bojer skicira matricu o zajedničkom iskustvu jer svaki novi tekst, koliko god bio poseban, u sebi sadrži narative prethodnica. I dok sama navodi da je ovo bolest koja ne poznaje pol, Bojer naglašava da žene nose najveći deo njegovih nedaća . Zapravo, pitanje pola je možda i jedina stvar u kojoj ne mogu da se složim sa nekim od tumačenja koja se mogu pronaći u našoj knjigoljubivoj zajednici jer iako je sasvim tačno da kapitalizam ne štedi ni muškarce, takođe je više nego jasno da rak dojke u tekstu En Bojer postaje sredstvo za osvetljavanje bolesti američkih društvenih i političkih struktura u poznom kapitalizmomu i da se diskriminacija van bolesničke postelje najviše vidi baš na ženama.

Jeste li, na primer, znali da je stopa smrtnosti veća ako je obolela žena neudata? Ili da trostruki negativni rak dojke u SAD najčešće pogađa afroamerikanke, koje takođe imaju nižu stopu postavljenih dijagnoza? Ako bismo uradili detaljnu statistiku za našu državu, pitam se kakvi bi rezultati bili? Koja je grupa sa najvišom stopom smrtnosti? Koja grupa ima najnižu stopu postavljenih dijagnoza? Možda je dovoljno da pročitamo komentare ispod vesti u kojima se žene pozivaju na besplatne skrininge koji svedoče o iskustvima žena iz cele Srbije koje navode da im termine zakazuju za tri do šest meseci. Ili da se prisetimo osmomartovske akcije Ne treba ruža, može ginekolog koju su Mladenovčanke pokrenule jer imaju samo dve lekarke a trebalo bi da ih bude najmanje pet (opširnije ovde x). Zaključci se, dakle, sami nameću.  

Ali da se vratimo mi na En Bojer. Kada mi se pružila prilika da pročitam ovu knjigu, privukla me je, jasno, tema, ali sva su se moja čitanja završavala i divljenjem formi u koju je En Bojer upakovala svoje delo. Umesto da sledi klimaktički luk otkrića, dijagnoze i lečenja (ili smrti), Ne umirem je knjiga sastavljena od grupisanih tema i/ili tragova misli: autorka razmišlja o drevnim inkubantima, koji su pokušavali da se izleče putem uputstava dobijenih u snovima, zatim postaje fascinirana obmanjivačima, koji koriste postojanje bolesti za sticanje koristi da bi na kraju istraživala manifestacije iscrpljenosti. Njena lična priča, klinički opisi njenog lečenja pojavljuju se svuda, ali oni nisu hronološki i odbijaju da budu koherenti, odražavajući fragmentiranu subjektivnost, koja, kako se čini, često dolazi sa lečenjem karcinoma.

Jezik je za En Bojer izuzetno važan, pa sam se i ja trudila da pratim njene korake i uzdržim se od prikazivanja raka kroz ratnu (ili sportsku, ko šta više voli) terminolgiju: borba, trijumf, poraz. I nekako mi se čini da to što vodi računa o svakoj reči dok u isto vreme u pačvork (je l imamo srpsku reč za pačvork) spaja pojave i zapise od antičke Grčke preko Džona Dona pa do Kleša i Doli Parton, čini da Ne umirem ne bude knjiga u kojoj su tuga i očaj dominantna osećanja. Kad malo bolje razmislim o tonu knjige i tome kako je žanrovski definisana, možda i ne bih koristila termin memoar, koliko bih je nazvala aktom pobune, spisom podstaknutim besom – protiv raka sigurno, ali i protiv kulture u kojoj smo odgajane i protiv sveta u kom živimo. I čini mi se zato da je svaki element njenog teksta zapravo traženje odgovora na pitanje šta reči mogu „učiniti“ za žive i umiruće, uz zaključak da je književnost, kao i umetnost uopšte, dužna da bude u službi sveta.

Sad kad ne umirem, svet je pun mogućnosti, kaže En Bojer pri kraju knjige i u toj rečenici, čini mi se definiše ton svog dela. Isprva mi činilo da u toj rečenici ima ironije, ali ona je zapravo kulminacija onoga što autorka oseća: utehe i ljutnje. Ne umirem jeste katalog svih laži koje govorimo pacijentinjama obolelim od raka doje, zbirka naših očekivanja i njihovih osećanja, album naše kolektivne nemoći. I dok pažljivo balansira autobiografiju i teorijske argumente, En Bojer zaista piše remek-delo beskompromisnih eseja, dokazujući da je moguće napisati književno delo, stilski besprekorno i na pravi način angažovano. I zato ova knjiga neće biti prijatna za čitanje, mada ćete je pročtiati brzo. I osetićete fizičku nelagodu i podelićete njen bes. Ostaje samo pitanje šta ćemo mi s tim besom uraditi. En Bojer je svoj posao obavila.

Dođoste do kraja! I hvala! I dalje imam mali problem da pohvatam svoje misli i spustim ih u neku smislenu celinu, pa se izvinjavam zbog toga. Ako ste skrolali do kraja samo da biste mi podigli čitanost, onda samo za vas specijalni sažetak: pročitajte En Bojer. Hvala na pažnji. ❤

❤️

P. S. Pre nego što sam sela i napisala ovaj tekst, pročitala sam neke od tekstova koji se o ovoj knjizi našli na internetu. Evo linkova, ako ste ih propustili:

Stsh’s Book Corner – Ne umirem

Pod staklenim zvonom – Ne umirem, En Bojer: blago od knjige za ostaviti u amanet budućoj deci

+ Jelena Gvozden za portal Ženska solidarnost – Razvezane ružičaste vrpce

Trudila sam se najviše što sam mogla da moj tekst ne liči na njihov, ako i uvidite kakvu sličnost, ona je nenamerna.

❤️


[1] Sontag, Suzan. 2019. Kao svestu upregnuta u telo: Dnevnici i beleške 1964-1980. Službeni glasnik: Beograd

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s