Od Milice do Jelene preko Ljovisne i Duolinga

Moja prijateljica Milica i ja znamo se još iz obdaništa, bile smo u istoj grupici i nemam sećanje na taj period života a da ona nije njegov deo. Najživahnije je, naravno, ono kad su je deca zezala da je Romkinja a ja je branila opravdanjem da je samo pocrnela na Adi. Daaaaa, uvek sam bila Pčelica Maja.

Elem, rasle smo nas dve tako, spajale se i razdvajale, imale šačicu zajedničkih interesovanja i gomilu onih ekstremno suprotnih, ali to je, verovatno, bila i najbolja stvar našeg odnosa jer nismo vrtele iste priče koje su se pričale u školi. I dok sam ja fanatično pratila Čuvare plaže i Dosije X, Milica svoju sreću našla u latinoameričkim serijama. Toliko se uživela u iste da je jednom na pitanje čime planira da se bavi, odgovorila: biće upravnica železare – baš kao i Ljovisna, koju je tada gledala. I danas se smejemo kad se to pomene, mada sam se tada smejala samo ja. No, sedeći kod Milice danima i večerima, počela sam i ja da pratim prvo Ljovisnu, pa reprizu Kasandre (ta joj je i danas omiljena), pa onu sa tri Marije i Milagors, koja je išla na nekom opskurnom tv kanalu koji moja sobna antena, avaj, nije hvatala. Epizodu po epizodu, navukla sam se i ja na te limunadice jer jbg, utešno je znati da te posle svih sranja čeka srećan kraj uz amor de tu vida (možda baš tu leži moja očaranost treš literaturicom): jedne godine je poslednja epizoda Rosalinde pala baš na novogodišnje veče i Milici je, kao za inat, nestao Pink, pa je dotrčala do nas i onda smo obe vrištale na kraju a tek kad su se epizode Esmeralde pojavile u video klubu pa me je ganjala da uzmem i onda smo ridale obe da podu moje dnevne sobe, zajedno sa mojom mamo koja vam to nikad neće priznati. Ako vas neko pita, moja omiljena serija je i dalje Pravo na ljubav, i ne, nije me bio blam da odem u knjižaru i kupim roman izdanje, onomad kad je Narodna knjiga odlučila da štampa i Kasandru. Na mestu te knjižare je danas butik.

Ali čemu ovaj put niz Ulicu sećanja, pitate se? Pregurala sam nedavno pola godine na Duolingu i baš sam se zapitala što sam baš odabrala španski i kako to da još uvek nisam odustala. I setih se nešto tog Miličinog odgovora i pade mi na pamet da su mi te serije zapravo prvi susret sa španskim jezikom i da mi je, od celog tog perioda, ostalo samo interesovanje za taj jezik. Ovo o korenima ljubavi prema treš literaturi palo mi je na pamet baš u ovom trenutku, dok se trudim da od Milice i sećanja napravim jedan smislen tekst. I da, iskoristiću svoj internet kutak da malo izreklamiram jedan super online festival (mislim, festival je super a online nije jer fak ju, korono i fak ju tu, zumovi). Festival se zove Njena zemlja, trajaće dva dana a na kraju prvog, sa Zoranom Karapandžin, razgovaraću o zbrici priča Vašarski Mađioničar Jelene Lengold a povod je ni manje ni više nego prevod ove zbirke na španski jezik. Knjiga je objavljena u okviru veikog Štrikovog projekta Od šivaće mašine do Fejbuka: dva veka evropske ženske književnosti, koji je pordržala Kreativna Evropa. I da, tu je veza sa početnim redovima: od Milice do Jelene preko Ljovisne i Duolinga.

Ljubav ponekad ima ružno lice – nastavi Magda – ali je njena duša uvek u stanju savršenstva.

Kao što već verovatno znate, na domaću književnu scenu, Jelena Lengold stupila je kao pesnikinja. Njena poezija, ispevana i muškom i u ženskom rodu, ponudila je kritičkoj i čitalačkoj javnosti nove poglede na egzistencijalna preispitivanja lirskog subjekta u često neprijateljskoj svakodnevici. I ne samo to. Upravo zahvaljujući toj konstanti pisanja iz perspektive oba roda, pesme Jelene Lengold odisale su određenim plesom na granici ljubavi i erotizma, što je pesnikinju izdvojilo iz mase i ubrzo afirmisalo u jedno od vodećih imena novije srpske poezije. Prelaz u polje proze desio se sredinom burnih devedesetih: objavljuje najpre zbirku Pokisli lavovi (1994), a zatim i zbirku pod nazivom Lift (1999). Nakon romana Baltimor, objavljenog 2003, Lengold se vraća pričama i pet godina kasnije objavljuje zbirku priča pod nazivom Vašarski mađioničar. Mađioničar je autorki doneo i mnoge nagrade a baš Evropska nagrada za književnost omogućila je da se naša, uslovno rečeno mala književna scena, probije i među one, uslovno rečeno, velike.

Zbirka Vašarski mađioničar sastoji se od trinaest priča koje progovaraju najpre o ljubavnim odnosima, o žudnji i erotici. Paralelno sa tom tematskom linijom, javljaju se i problemi straha, svakodnevice, besmisla i smrti. Iako nam je u zbirci predstavljena galerija junaka, pažljivo posmatrano sve priče zajedno mogle bi biti čitane kao svojevrsni roman o pojedincu i njegovoj suštinskoj izdvojenosti iz sveta i borbi da se ta izdvojenost savlada i prevaziđe. Ali nije u pitanju bilo koji pojedinac. Ovih trinaest priča tematski povezuje žena, odnosno životi zrelih žena čak i onda kada izgleda da je muškarac centar pripovedanja. U srpskoj prozi svakako postoje dela u kojima se mogu čitati sukobi i prožimanja različitih aspekata ženskosti. Generalno gledano, proza Jelene Lengold otvara pitanja poput pozicije žene, kako u literarnom, tako i u stvarnom životu. Autorka analizira svaku sliku žene, u svim njenim životnim dobima i situacijama, ali je analiza uvek najuspelija kada se žena nađe u situaciji gde su starost i smrt bitni faktori njenog (rodnog) identitata.

Priče tako postaju jedan oblik studije života posle ljubavi. Život posle ljubavi ne znači nužno da život bez nje, već prosto aludira na to da je ta energija preoblikovana u jedan novi oblik, drugačiji kvalitet koji je sada obogaćen sposobnošću da se, zahvaljujući životnom iskustvu, u sopstvo gleda iz jedne nove, pomalo ironijske perspektive.


U pričama Jelene Lengold prisutan je fenomen izobličene ljudskosti i on je pred čitaoce vrlo pažljivo postavljen. On se uobličava u odnosu na Drugog, s tim što je svaki odnos te vrste na nekin način van onoga što bi se moglo nazvati normalnost i u odnosu na sredinu koja junake podstiče na konstantna promišljanja sveta oko sebe, ali i sveta u sebi što ih vraća na početak, odnosno vraća ih do istog osećanja usamljenosti od koje su pokušali da pobegnu. Svaka situacija u kojoj su junaci prikazani zapravo je ona koja ometa njihovo uobičajno funkcionisanje, ona u kojoj se iz nekog razloga ne snalaze najbolje, ona koja ih tera na potragu za drugim putem do zaslužene sreće (čije se shvatanje, kao i u životu, razlikuje od junaka do junaka). Ipak, junaci nikada ne stižu do sreće kao konačnog ishodišta jer sreća nije njihovo prirodno stanje. U tom kolebanju između želja i mogućnosti, subjekat prestaje da se oseća kao deo zajednice, u nemogućnosti je da komunicira i sa drugima, ali i sa samim sobom, te je tako osećanje straha i javljanje bolnih osećanja nemonovno.

Vašarski mađioničar u španskom ruhu.

Kao što možemo da vidimo na primeru priče To sam mogla biti ja, osećanje straha koje se pojavljuje kod junaka nije strah pred nečim što bi moglo da nestane ili što bi ugrozilo fizičko postojanje bića. Strah se javlja nakon promišljanja i pokušaja da se razišljanjem (koje, opet, čini da se strah konstanto gomila) stigne do nekog novog iskustva za koje se već unapred zna da neće biti prijatno, ali je neophodno za samo postojanje junaka. Ta potraga za iskustvom i reakcija bića podjednako i na potragu i na cilj, autorkin je način nijansiranja duše pojedinca i njegovog/njenog potvrđivanja kroz to neprekidno samoispitivanje:

… Jer, šta bi tom putovanju dalo smisao, ako ne strah?
Mi, zapravo, nikad ne znamo tačno u šta će se, od svih onih želja i strahova, izroditi naš život. Mene je, recimo, uglavnom vodila stihija. Stihija i slučaj. Stihija, slučaj i udes. …

Doživljaj straha tako postaje mogućnost da čovek spozna sebe samog kroz stalnu borbu protiv straha i stalno vraćanje istom:
… I onda se ta tri-četiri sata posvećujem svom strahu . …

U pričama koje tematizuju seksualnost, ona se uvek uspostavlja prema Drugome, čak i ako je to Drugo odsutno, kao što je to slučaj u priči Vašarski mađioničar, gde se subjekat definiše upravo preko čina vođenja ljubavi. Time se pitanje seksualnosti podiže na jedan novi nivo jer se ona koristi kao sredstvo nesvesnog oslobađanja čoveka od trauma i frustracija. Strast se do te mere pojačava da nije dovoljno samo biti sa nekim, već se mora i biti (taj) neko, postati (taj) neko. Tu potrebu da se kroz određeni čin preuzme deo Drugog možemo protumačiti kao uzajamno uzimanje i davanje, kao pokušaj da se jedno biće potvrdi kroz drugo. Priče Jelene Lengold jesu književnost prekoračenja, budući da u njima, autorka kreira književnost koja prevazilazi sve tabue, književnost koja govori otvoreno i strasno.

Iskustva opisana u ovoj zbirci, univerzalna su i prepoznatljiva i zašto je onda ne bismo pustile da progovori sa čitateljskom publikom i na španskom govornom području? Ali kome poveriti onaj težak zadatak posredovanja u susretu dva jezika i dve kulture?

Izdavačka kuća Štrik, koja je ovu knjigu objavila u okviru projekta Od šivaće mašine do Fejbuka: dva veka evropske ženske književnosti, koji je pordržala Kreativna Evropa, poverila je posao prevodilačkom (i supružničkom) paru: Luisi Fernandi Garido Ramos i Tihomiru Pišteleku.

Luisa Fernanda Garrido Ramos rođena je u Madridu, diplomirala je geografija i istorija na Autonomnom univerzitetu u Madridu. Stručnjakinja je za Srednjovekovnu istoriju Balkana, i diplomirala je hrvatski i srpski jezik i jugoslavenske književnosti na Zagrebačkom univerzitetu (1988). U oktobru 2005. godine imenovana je za direktoricu Instituta Servantes u Sofiji, od 2009. do 2014. bila je direktorica Instituta Servantes u Amanu, od 2014. do 2017. godine upravljala je Institutom Servantes u Tunisu, a od septembra 2017. godine vodi Institut Servantes u Pragu. U novembru 2005. godine dodeljena joj je Nacionalna prevodilačka nagrada za prevod sa srpskog na španski romana Aleksandra Tišme Kapo. Aktivna je članica Strukovnog udruženja pisaca – Autonomni odsek prevodilaca.

Tihomir Pištelek studirao je germanistiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od 1989. godine živi u Španiji, gde radi kao učitelj nemačkog jezika i književni prevodilac. Osim toga je prevodilac raznih članaka i tehničkih tekstova, a radio je i kao simultani i konzekutivni prevodilac u raznim institucijama i tvrtkama, te kao lektor raznih izdavačkih kuća. Učestvovao je kao predavač na raznim seminarima, kongresima i okruglim stolovima vezanim uz slavenski kulturni krug i prevođenje. Supružnici Luisa Fernanda Garrido Ramos i Tihomir Pištelek dosad su zajedno preveli oko pedesetak naslova. Preveli su, između ostalog, i dela Iva Andrića, Danila Kiša, Predraga Matvejevića, Miljenka Jergovića, Aleksandra Tišme, Miroslava Krleže, Dubravke Ugresić i mnogih drugih.

❤️

Na Njenoj zemlji biće još mnogo zanimljivi(ji)h razgovora pored ovog pomenutog. Uključiće se Dorte Nors iz Danske, Svetlana Slapšak (fangirling level max) i Asja Bakić, koju ❤ još od pronalaska Muf-a. Pričaće se i o romanu Lizuška, 11 godina – instagrami lajks dis a moje milo lice videćete i u ulozi moderatorke u predstavljanju knjige Zelene voćke, poljske književnice Violete Greg. Dakle, vidimo se putem youtube-a – jer će 19. i 20. marta sva kul ekipa biti tamo i to u periodu do 17 do 20 časova.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s