U mraku

Lipe cvatu…

La vita je ovih dana, drugarice i poneki druže, sve samo ne bella. Neke se teške odluke moraju doneti, odluke o kojima i samo razmišljanje emotivno iscrpljuje. Nije mi ovih dana do čitanja, još manje do pisanja. Najradije bih se, ako je moguće, pokrila preko glave dok se stvari ne reše same od sebe. Ali pošto o tome mogu samo da maštam, nastavljam tako svaki dan da životarim s pola mozga. I baš sada, dođe do mene #knjiganaputu i evo mene, u borbi sa rečima i eto vas, nadam se sa razumevanjem za moje stanje i evo mog pogleda na roman U mraku, češke književnice Ane Bolave.

Kao što se možda sećate, ovo nije prva knjiga na putu koja je kod mene stala da se odmori (više o prvoj možete pročitati ovde x) ali u ovom slučaju, ja sam početna stanica, da se tako duhovito izrazim. Akciju je osmislila Katarina sa portala Prerazmišljavanje a cilj je da se dobar glas o izdavačkoj kući Imprimatur čuje što dalje može. Pomno pratim sve što Boris i Sonja rade, u ovom trenutku žalim što nismo zajedno u Podgorici, ali to što smo sajamski saborci nikako ne utiče na to šta o Imprimaturovim izdanjima mislim. Konkretno u slučaju Ane Bolave znala sam da ću je voleti još onog oktobarskog dana kada sam je videla u hali 4 beogradskog sajma, dok sam ih smarala svako malo dok sam delila flajere. Zašto baš ova knjiga od svih onih koje sam videla? Pročitala sam ovo: Ana Bolava je, ispisujući stranice o životu u jednom malom češkom gradu, napisala veličanstven roman o tijelu, ranjivosti i usamljenosti, roman o neprestanoj igri svjetlosti i mraka. Iako sam ovaj roman odmah izdvojila u pet knjiga koje ću pročitati do kraja godine, ipak je sačekao ovo leto i ne žalim što je tako ispalo.

Čitala sam je poprilično dugo, skoro mesec dana, što je začuđujuće ako se ima u vidu da mi se knjiga od samog starta dopala. Dešavalo mi se da u cugu pređem pedesetak stranica pa da onda ne dirnem knjigu tri, četiri dana a da, kada joj se konačno vratim, pročitam svega stranicu, dve. Spori tempo čitanja, rekla bih, nametnula mi je atmosfera knjige, koja je kao i letnji dan pred oluju, kada nema vazduha i sve je napeto i treperi u iščekivanju. Isti sam osećaj, sećam se, imala kad sam kao klinka čitala pripovetku Jabuka na drumu Veljka Petrovića. Poprilično nestrpljiva, tada sam samo želela da se kiša već jednom padne pa da se pripovetka završi ne bih li se i ja rešila teškog osećanja koje se stvorilo. Sada mi je bilo mnogo lakše da se prebacim u tamo neki češki gradić i da, zajedno sa glavnom junakinjom Anom, udišem miris kiše i lipe dok mi kožu ježi dah smrti prisutan od prve rečenice.

Rtanjki čaj u ❤

Nemam mnogo toga da kažem o ovom romanu, znam čudno je, ali nije ovo priča koja se može prepričati. Mogu samo da vam kažem šta sam uočila i šta sam osećala – nadam se da će to biti dovoljno da vas zaintrigira da je potražite i pročitate. Mene je Anina priča baš iznenadila. Ne znam, iskrena da budem, ni šta sam tačno očekivala, nekakav dramatičan prikaz nervnog sloma ili nešto tome slično. Ali kada sam došla do kraja, delovlao mi je kao da su sve moje pretpostavke suviše jednostavne za ono što je roman U mraku zapravo. Glavna junakinja, koja se zove isto kao i autorka, što opet otvara još jedan sloj tumačenja, nije samo prosta travarka koja je svoj život posvetila povratku prirodi i traženju leka za čovečanstvo u cvetovima lipe, maslačka i rastavića. Ali nešto je jeste podstaklo da se tome posveti. Zbog nečeg je zanimanje za biljke jedina aktivnost u kojoj pronalazi radost iako postaje opsesija koja razdire njeno telo podjedanko koliko i njenu psihu. Ko je onda Ana? E to je misterija koju čitalačka publika treba da otkrije.

Dok sam pravila beleškice tokom čitanja, palo mi je na pamet da može lako da se desi da ova knjiga nije za svakoga. Fokusiran na glavnu junakinju i ono što ona misli i oseća, ovaj roman ne vrvi od nekih velikih i uzbudljivih događaja te takav možda neće prijati onima koji se više raduju nekoj akciji. Ali roman ipak nije statičan. Već nam prva rečenica signalizira da će nas kroz roman nositi tok svesti glavne junakinje i u scenama gde se sećanje javlja kroz brojne asocijacije, mi skidamo sloj po sloj njene prošlosti trežaći zapravo način da odgonetnemo razloge zbog kojih je Anina sadašnjost takva kakva je.

Sama Ana nam neće mnogo pomoći u našem pohodu. Pružiće nam deliće svojih sećanja, spomenuće neke ljude i gotovo usput spomenuti svoju vezu sa njima a onda će nas ostaviti da sami sklapamo priču, konstantno nas terajući da date delove slagalice pomeramo i menjamo im mesto. Jer Ana nema nikakvu želju da nas pusti da se približimo njenom životu a upravo to izostavljanje određenih informacija nas tera da držimo distancu, ali da od nje ne odustajemo. Zanimljivo je i posmatrati nas kao publiku u poređenju sa stanovnicima malog mesta u kom Ana živi. Sa mnogo manje informacija o junakinji, mi uspevamo da se saživimo sa njom i njenim mukama, dok oni koji je poznaju, zapravo ne vide dalje od čaršijskih priča i grehova predaka.

U jednoj od najboljih epizoda moje omiljene serije, glavna junakinja kaže da je samoća izbor. Često se vraćam toj rečenici a specijalno sam o njoj mislila dok sam čitala roman U mraku. Borila sam se da protumačim Aninu samoću, tj. koliko je ona namerna i željena. Vidimo mi da se Ana ne uklapa u svet u kojem živi, ali ne možemo da se ne pitamo da li je njoj uopšte stalo da je zajednica prihvati? Odabrala je svoj način života i od njega ne odustaje ni onda kada svima nama postaje jasno da joj ta odluka može doći glave. Trenuci slabosti i kolebanja su retki, ali kada se i pojave ne traju dugo jer se Ana upire iz sve snage da ih iskontroliše i obuzda. Njena istrajnost mnogima će biti nerazumljiva, specijalno kada određeni način života dovede do kraha njenog tela. No i tada će nas Ana vratiti na početak: ovo je njena priča, ona njome upravlja i nije joj potrebno da bude shvaćena.

Ipak, moj omiljeni trenutak u ovom romanu je pomeranje fokusa sa Ane na nejnu okolinu. Dok sam pratila nju, jedino me je zanimalo da o njoj saznam što više mogu, misleći, možda naivno, da mogu otkriti neki deo sebe u njenoj priči. Međutim, ono što je probudilo melanholiju jeste zapravo vraćanje na sporedne junake. U njihovim odnosima sa Anom, ili izostancima istih, vidi se da svako od nas hoda po tankoj granici između svetlosti i tame. I nije nam nepoznato koliko brzo bivaju stigmatizovani oni koji balans ne uspevaju da održe. I nije nam nepoznato koliko brzo veze između nas i tih nekih pucaju.

… sve je isto ko i lani?

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s