U Filipa Rota velika sramota

Život u samoizolaciji

i dalje.

Uglavnom.

Ne osuđujte!

Pre tri nedelje pitala sam raju instagramsku da mi preporuči nešto pogodno za jedan omanji rant. Jer iskrena da budem, psiha mi je poprilično otišla u out pa rekoh daj da probam svoje nezadovoljstvo da usmerim ka nekoj lošoj knjizi. Sećate se kad sam sasvim spontano raspalila po nesrećnom Zoraninom prvencu (x)? Ili kad sam bila nesrećna dok sam čitala i pila kafu (x)? Oba puta se ispostavilo da je rant lekovit, pa što ne bismo bromiće zamenili njime? Sasvim neočekivano, ljudi se javiše, naslove ostaviše i moje beše samo da odaberem. I izbor pade na Filipa Rota. Preporučena su mi dva romana: kultna Američka pastorala i roman Životinja na izdisaju. Planirala sam da odem u biblioteku po jedan od ova dva naslova, ali kako se moja fobija od prevoza vrati svaki put kad se popnem do stanice, odlučih se ipak za novelu Uniženje, inače jednu od knjižica donetih sa poslednjeg sajma knjiga u Novom Sadu (x). Ovo je moje prvo iskustvo sa Rotovim pisanjem a nakon svega još moram da kažem da još jedino planiram da pročitam Pastoralu, a ni sa tim neću žuriti.

Pomenuto delce je jedno od poslednjih koje je Rot napisao pre nego što se 2018. preselio u večna lovišta i po mom skromnom mišljenju, reč je o jednom od onih dela koje poznati pisci proslede svojim urednicima a oni ih samo puste u štampu jer kao to je delo poznatog pisca, ima svoju publiku, obezbeđena je reklama pa makar delo bilo loše. A Uniženje je loše, majko mila, loše do te mere da ti dođe da zasadiš omanju šumu kao spomen za drugove pale zarad ove splačine. Sreća je što je reč o kratkom štivu, čitanje sam počela i završila dok sam čuvala kuću tokom jedne sahrane, za nepuna dva sata.

Prvi je problem pitanje forme. Mislim da je možda zamišljena kao neka novela, koja bi možda od klasične odstupila većim brojem događaja koje obrađuje. Ali cvrc, budući da nema dovoljno prostora da se oni fino upakuju, razrade i zaokruže, krajnji rezultat je gomila svega i svačega, koju ne možeš da smestiš nigde.

Ako ćemo iskreno, a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, na samom startu sam pomislila da bi priča mogla da bude, ako ne dobra, onda bar zanimljiva. Ono što pokreće radnju je kriza ostarelog pozorišnog glumca, izazvana činjenicom da ne može više da glumi. Dobro, tu jesam malo prevrnula očima jer svetska književnost je mogla bez još jedne priče o sirotom zanemoćalom muškarcu, ali kao jasno mi je bilo da je primarno reč o starenju i (ne)prihvatanju tog procesa i sopstvene smrtnosti pa rekoh ajde, možda uspe od toga da napravi nešto kvalitetno, pošto originalno teško da može biti.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је wp-1597225751777.jpg

Novela od Rota (see what I did there, wink wink) sastavljena je iz tri dela, tri čina da budemo u skladu sa pričom: U ništavilu otvara priču, upoznaje nas sa glavnim nam junakom Akslerom i objašnjava njegov problem. Sledi Preobražaj izazvan Akslerovom romansom sa Pegin Majk dok je na kraju, očekivano, Poslednji čin, u kojem će opaliti puška spomenuta na početku romana. Kad se nađete u Akslerovoj priči, isprva vam je ok: scene koje se smenjuju deluju logično i kontrolisano, ništa vas preterano ne iznenađuje a početna zamisao deluje dovoljno interesantno da vas zadrži u priči. Međutim, kako priča odmiče, postaje jasno da je Rot imao velikih problema da početnu kontrolu zadrži do kraja: volan preuzima njegovo problematično razmišljanje pa tako priča postaje gotovo groteskna i apsurdna, ali ne na dobar način.

Sajmon Aksler, naš glavni junak, ima reputaciju poslednjeg klasičnog glumca američke pozorišne scene. Nakon što saznamo šta ga muči a da bismo shvatili veličinu njegovog problema, dobićemo skraćeni pregled Akslerove karijere i videćemo slabašne, na propast osuđene, pokušaje da svoju karijeru vozdigne iz mrtvih. Ono što nećemo videti jeste Akslerovo bavljenje uzrocima problema: on prosto prihvata profesionalnu smrt i prepušta se očaju. Ostavlja ga žena, o kojoj ne saznajemo ništa specijalno, osim da joj je brak s njim bio kao neka zamena za propalu karijeru. Aksler, sam i depresivan, sve češće pomišlja da okonča svoj život, zbog čega odlazi u psihijatrijsku ustanovu, gde zapravo otkriva koje olakšanje donosi kad si neprepoznatljiv, ali i svoju novu ulogu: postaje onaj koji sluša i savetuje a posebno je naglašen njegov odnos sa mladom pacijentkinjom Sibil.

On je stariji i mudriji, ona mlađa i emotivno nestabilna, što bi rekli u anglosaksonskom svetu: match made in heaven, ali uprkos (mojim) očekivanjima, odnos među njima ne razvija se dalje od toga. Dok mu objašnjava razloge zbog kojih se nalazi u bolnici, Sibil poteže pitanje oduzimanja tuđeg života dok Aksler razvija svoju teoriju o samoubistvu kao kao ultimativnoj ulozi, onoj koju čovek sam za sebe piše. Glavno, iskazivanje emocija kroz likovnu umetnost i časove klavira dovelo je našeg junaka do određenog nivoa sebespoznaje pa, kada se ponovo susretne sa svojim agentom, odbija svaku mogućnost povratka na scenu i povlači se u tišinu svoje kuće na selu, gde će konačno, daleko od sveta, moći da kontemplira o svojoj sudbini.

I tu stvari kreću nizbrdo, i za Rota i za Akslera

a bogume i za nas koji čitamo.

Već u prvoj rečenici drugog dela postaje nam jasno da nema ništa od konemplacije u prirodi. Preobražaj u priču uvodi Pegin, koja je od junaka našeg mlađa dobre dve decenije i koja je lezbijka a koja će zagrejate srce našeg junaka. Malo mi beše smešno, malo tužno, ali nastavih da čitam u dobroj nadi da neće više da komplikovati.

Pegin zatičemo nakon duge veze koja se okončala zbog toga što je njena partnerka odlučila da započne proces promene pola. Tu mi već beše žao što ne snimam čitalačke vlogove, majke mi, pošto ne postoji gif kojim bih mogla da da vam opišem svoju facu kad sam pročitala njenu priču. Pa majku mu, Filipe Rote, ima li još nešto što možeš da uguraš u ovih 100 strana?!

Ispostavilo se da ima! Jer nakon što je izašla iz zajedničkog stana, Pegin je počeka da radi kao profesorka na obližnjem faksu – suptilno se implicira da joj je pomoglo to što se smuvala sa dekankom.

helen mirren | Trending Gifs

Elem, pojavivši se tek tako, Pegin vida rane našeg junaka i spremi mu večeru (jer kako drugačije) pa se ispostavi se da su Akslerove zavodničke sposobnosti, za razliku od glumačkih, i dalje na nivou. Par se onda upušta u strastvenu aferu, ali avaj! Da l je to sudbina il ko zna šta li je, tek siroma Aksler ne može da svoje staračke godine proživi u sreći i blagostanju. Pegini roditelji, inače Akslerove kolege, prvi su koji bacaju grane na put sreće ovog para. Otac i majka nisu srećni ćerkinim novim ljubavnim životom; tek su se navikli na činjenicu da njihova kćerka živi sa ženom (kakav skandal!), sada se suočavaju s izgledom da će jedinica u majke svoje dane protraćiti uz mentalno nestabilnog jadova.

Onda je tu i već pomenuta dekanka uz pomoć koje Rot ubacuje i motiv opsesivne ljubavnice. Dekanka ne može da prihvati da je njihovoj vezi kraj te počinje da proganja Pegin, a pojava Akslera dodatno izaziva bes kod ostavljene žene. Osećajući se prevareno i iskorišćeno, dekanka pojavačava pristisak: zove ih, prati, doliva ulje na vatru kod roditelja koji i tako svoju ćerku smatraju emotivno nezrelom. I sad, umesto da se ceo koncept produbi, Rot bira da ga potpuno izbaci iz priče i to tako što će čitav problem rešiti kroz razgovor glavnog nam junaka i još jedne namučene žene.

X-Files – Shanti Weiland

Ali ono što je meni pokrenulo nagon za povraćanjem jeste čitava situacija sa Pegin. Naime, i Aksler i njeni roditelji imaju tu naopaku sliku o njoj: Aksler radi na tome da je promeni i uklopi u svoju viziju savršene žene dok je roditelji konstantno patronizuju i preispituju njeno psihičko stanje i mogućnost donošenja odluka. Kad se malo dublje zagledamo u Pegin, jasno nam je da je ona junakinja koja svojom životnom (seksualnom) energijom obećava spasavanje junaka koji je na korak do propadanja. Međutim, Rot se uopšte ne trudi da od Pegin napravi junakinju od krvi i mesa i ona u ovom delu postoji samo da bi Aksler imao s kim da razgovara i seksualno opšti.

O njoj govore kao o muškobanjastoj devojci, o ženi koja je još uvek dete (od Akslera je mlađa četvrt veka) čime se priprema teren za preobražaj koji sledi. Budući da se insistiranjem na njenom psihičkom stanju i nama sugeriše da je promena neophodna, Rot se okreće fizičkom izgledu. Pegin je najpre predstavljena onako kako čiča Stole iz Pržogrnaca zamišlja lezbijke: krako ošišana, muškobanjasta (mada sisata), uvek sportski obučena, mangupče. Isprva nesiguran u njenu želju da bude s muškarcem, Aksler uskoro počinje da je oblikuje u ženu kakva treba da bude da bi je on poželeo, najpre kupovinom jednog fensi odevnog komada, a zatim dugim kupovinama u kojima je on taj bira i odlučuje.

Pegin se najpre oseća neprijatno, mada svoje sumnje ne iznosi javno, ali tokom tih šoping seansi popušta jer zašto da ne: svi hvale njen novi izgled, uključujući i roditelje koji se protive toj vezi. Osim što je modeliranje junakinje da se uklopi u neku fantaziju muškarca generalno problematično, čitav koncept preobražaja koji Rot konstruiše besmislen jer iz jednog stereotipa prelazi u drugi pošto Pegin, budući da je u vezi sa muškarcem, mora da se udalji od klasičnog izgleda jedne lezbijke i postane ono što autor misli da lezbijke uopšte ne mogu da budu: ženstvene (?!), obučene u brendiranu garderobu, žene kojima je zapravo stalo kako izgledaju.

A onda je tu i pitanje seksa. Ne bih baš da zalazim u detalje, ali u trenutku mi je ogadio ideju o seksualnim odnosima, što nije uspela ni ona mučena 50 nijansi glupost. Ali čak i da zanemarimo potpuno nebulozne opise (moram da podelim s vama ipak svoj omiljeni: na konju si, jaši ga), samo uvođenje istih je toliko nevešto urađeno da je autorka 50 nijansi gluposti za Rota izmislila pisanje i motivaciju. Recimo tu je ta stvar sa seksualnim pomagalima i već bizarni opisi seksa postaju još čudniji. Tako na primer od svega što čini Peginu kolekciju seksualnih pomagala, Rot najviše pažnje posvećuje zelenom dildu, uz čiju pomoć kreira izuzetno napornu i nerazumljivu scenu seksa u kojoj Pegin preuzima ulogu muškarca dok Aksler u isto vreme pokušava da zadrži dominaciju. Dakle, da li je preobražaj naše junakinje Pegin ipak vezan samo za njene seksualne afinitete?

Believe me, you can't unsee that | X-Files | Know Your Meme

I onda stvar eskalira. Traju tako ti bičuj me, bičuj Stojane momenti, ali nije to dovoljno za njihove apetite. Jedne večeri, njih dvoje u nekom baru spaze Trejsi, koja sedi sama za šankom i pije. Pegin se sada ponaša kao da pokušava da unese neku živost u njihov odnos i zadovolji novonastalu Akslerovu radoznalost te predlaže da uključe i Trejsi u svoje igrice. Dobro, ja nikad ne osuđujem, ako deca vole da eksperimentišu, eto neka ih. Onda bukvalno uguraju Trejsi u kola i vesela trojka se zaputi ka Akslerovom domu a ja sedim i mislim se škk, Filipe Rote?! I znam da već preterujem sa pozivanjem na 50 nijansi, ali zanimljivo mi je to što je ta mučena triologija (ignorišem one nastavke) proglašena trešeranom a Rot je i posle ove splačine ostao kultna ličnost svetske književnosti.

Ali ne, ni tu nije kraj bizarnostima. Naš glavni junak u nekom trenutku spoznaje shvata da bi Pegin mogla biti ona prava. Njegova razmišljanja o budućnosti idu toliko daleko da počinje da razmišlja o deci i počinje da razmišlja o tome kako se njegove godine odražavaju na gene i može li to da se odrazi na plod. Tu sam se, moram priznati, našla malčice iznenađena. Očekujem sad jedan nagli preokret, ali ispostavlja se da izvršeni preobražaj ipak nije uspeo, bar ne u smislu u kojem je zamišljen. Pegin, zahvaljujući onoj večeri sa Trejsi, shvata da ipak više voli žene te ostavlja našeg junaka. E sad, nije kao da ja poznajem delo bolje od samog kreatora, ali evo moje teorije. Aksler sve vreme zna da je ta veza osuđena na propast, ali veruje da ako svoje sumnje i strahove uspe da kontroliše, onda može da živi (relativno) srećno i zadovoljno. Onog trenutka kada se strahovi vrate, Aksler gubi kontrolu jer ne prihvata činjenicu da je sve u životu prolazno te da se stvari ne mogu samo dati i prihvatiti već da mora biti nekog ulaganja i sa njegove strane. I umesto da kraj ustroji prema potrebama početne ideje, Rot se odlučuje da nastavi sa svojim nebulozama.

Dva su razloga zbog kojih Aksler i Pegin nisu mogli da se raziđu kao dva razumna bića. Prvi je taj što ništa u tom odnosu nije razumno pa je logično da i kraj bude iznenadan i turbulentan. Drugi je taj što je Rot navalio da pokaže kako su sve žene manipulativne, nestabilne i bez srca, pa tako u celu stvar upliće motiv prevare. Pegin vara našega junaka ne sa jednom, već sa dve plavokose igračice lokalnog softball tima. Od svih mogućih načina na koje Pegin može da upozna potencijalne partnerke on nastavlja da je definiše kao neku predatorku. Bukvalno, škk Filipe Rote?! Odvratno mi je to poigravanje sa Pegin i njenom seksualnom orijentacijom, ali još odvratnije mi je što deluje da kad mu ponestane ideja, on ubaci neko opšte mesto ili kliše.

I tako… Sedim ja za stolom, čitam i mislim se čemu sad sve to, da li je to da bi osvežili vezu, da li se tu skriva neka dublja poruka, šta se dešava… Jedino što mogu da kažem kako te, bre, nije sramota, Filipe? Praveći od Pegin nemoralnu, hirovitu i surovu osobu i svodeći, ne samo nečiju orijentaciju već čitav pol na niz klišea, Rot zapravo ruga svima nama, podvaljujući nam ovu splačinu kao visoku književnost.

I na kraju, puče puška, puče puška, džanum ih, lele Stano! Ništa me tu nije preterano iznenadilo, osim nekog osećaja otupljenosti koji mi se javio nakon što sam došla do kraja balade. Naslućujem da bi možda trebalo da saosećam sa bolom našeg junaka ili bar razumem čitav koncept koji je doveo do ovog čehovljevskog momenta na kraju, ali iskreno ne mogu. Ovo je možda mogla da bude zanimljiva studija o starenju i pronalaženju novih izvora životne snage, ali Rotova želja da sve to predstavi uz elemente bizarnosti i šoka, fokus prebacuje na skroz nešto drugo i poenta ostaje negde tamo.

I da se razumemo, nemam ništa protiv da čitam o određenim iskustvima kroz koja prolaze muškarci, ali malo mi je muka od toga da se od mene očekuje da njihove muke i jade posmatram kao nekakvu opštu tragediju. U celoj toj papazjaniji, deblji kraj je zapravo izvukla Pegin, ali kontam da Rotu to nije bilo bitno. Žao mi je stvarno što nije više među nama pa da mu tvitnem da malo iskulira jer nije samo muškarcima dozvoljeno da imaju razvijeni unutrašnji život i da nas baš briga za njegove njihove frustracije. Jer tu se dobija odgovor na to šta ovaj roman zapravo predstavlja: poslednji trzaj jednog duboko nezadovoljnog pisca.

❤︎

Negde na polovini romana, poslala sam drugarici poruku: ako glumac zameniš sa romanopisac, videčeš da je ovo priča o Rotu, a ako hoćeš da ideš još dalje, uopšte nije reč o njegovoj nemogućnosti da piše, možeš jasno da uočiš elemente u kojima on ne lamentuje nad pisanjem, već nad nemogućnosti da obavlja neku drugu radnju. I evo, skoro mesec dana kasnije i dalje imam isto mišljenje. Smrt koja dolazi na kraju po meni nije fizička, već samo predstavlja šta je od jednog nekada veličanstvenog (ako je verovati kritici) umetnika ostalo. Rot je u nekom od intervjua rekao da za nekih dvadesetak godina niko neće čitati romane tj. knjige generalno, jer će ekrani biti svuda. Pa Filipe, ne znam kako da ti saopštim ovo, ali ako su knjige ovako loše, onda je i gledanje u Sunce mnogo korisnije.

♥♥♥

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

4 thoughts on “U Filipa Rota velika sramota

  1. Samo sam došla da prokomentarišem da si urnebesna (na delu sam s lezbejkom i partnerkom koja hoće da promeni pol i tvojim komentarom), sad odoh da nastavim

    Like

  2. Gde si ti, Slavka?:) Nadam se da si dobro :*
    Fobije od ljudi, paranoja i slične prateće čari vremena kovida – potpuno razumem i delim.
    Tvoje recenzije, sa akcentom na kritikama, uvek mi ulepšaju dan.
    Rota sam čitala, najpre “Zbogom, Kolumbo” u srednjoj školi i sećam se da mi se svideo, ali ne pamtim ništa više od toga. Znatno kasnije, pročitala sam “Američku pastoralu” i “Ljudsku mrlju”, takođe odlični utisci, naročito povodom prve.
    Za ovu papazjaniju od nebuloza, stereotipa i budalaština ne znam na koji bih je iole logičan način objasnila ili povezala sa piscem i knjigama koje pamtim…tako da se slažem sa tvojim zaključkom: poslednji trzaji ostarelog, zbog nemoći (kakve god) besnog književnika. Nije mu trebalo. S druge strane, dao je odličan materijal za sprdnju, iako kolutam očima na ove “zaplete” nego što se od srca smejem.
    Svaka čast na seciranju!:)

    Liked by 1 person

    • Ljudi koji su čitali Rota i pre ovog romana kažu isto: uopšte ne mogu da povežu sa ovom knjigom. U neku ruku mi je drago što mi je ovo prvo Rotovo delo, prosto jer sad imam prilično nizak horizont očekivanja, pa teško da može negativno da me iznenadi.

      Ali da, bar sam se zabavila biranje gifova za tekst i tešila se da svakako ne može biti gori od knjige. 😀

      Hvala ti na čitanju i javljanju. ❤ ❤ ❤

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s