Ko se boji smrti još, tri za groš, tri za groš?

Jedini ljudi kojima iskreno zavidim jesu oni koji na nervnoj bazi gube apetit. Tokom prethodne dve nedelje, majka je bila bolesna (nije korona, upala bubrega je) i ja sam 800 gr (plus 10% gratis) pojela za tri dana i noći provodila spavajući na rate, sedeći i u farmerkama. Kada su antibiotici počeli da deluju i temperatura se vratila na normalnu, malo sam odahnula i počela da tražim načine da se oslobodim ždranja na nervnoj bazi. Počela sam da čistim kuću (a svi koji me poznaju znaće koliko mi je to mrsko) u šta spada i, evo iznenađenja, ponovo slaganje knjiga. Majke mi, retko šta tako pozitivno utiče na moju psihu kao premeštanje knjiga s jednog kraja sobe na drugi uz exYU hitove. #toplapreporuka

E sad, na samom početku samoizolacije sam odvojila dvadesetak nepročitanih knjiga za dane koje mi predstoje pa sam, logično, ovaj put uzela da vidim šta mi je preostalo. Među još uvek nepročitanim naslovima nađoh i knjižicu pod nazivom Dvostruko staklo islandske književnice Haldore Torodsen, za koju nemam pojma kako se našla među mom malom legatu. Vrlo je verovatno da sam je dobila od izdavača (Heliks) tokom nekog festivalsko-sajamskog druženja, ali ne bih smela da se zakunem. Budući da ima manje od 100 strana, slistih je za jedno jutro (eto neke koristi od ustajanja u 5, pozz za keru mi) i pomislih da možda ne bi loše da proširim reč o istoj, najpre zbog toga što ne mogu da se setim kada sam poslednji put tokom čitanja napravila ovoliko beleškica a onda i zbog toga što volim islandsku književnost pa se osećam kao da činim dobro delo kad popularizujem književnost sa malog jezika.

Dvostruko staklo je delo koje se 2017. godine našalo na listi dobitnika Evropske nagrade za književnost (EUPL), što je, kao što smo naučili na primeru Gasta Grebera (x), znak da čitanje treba započeti bez nekih velikih očekivanja. EUPL je izuzetno varljiva kategorija i ne treba joj verovati. Međutim, Haldora je prijatno iznenadila. Kao i Sjon (x), Haldora pripoveda kranje minimalistički i kroz kombinovanje privatnog i javnog, otvara niz inače skrajnutih tema. I ovo se delce na neki način ruši mit o savršenom islandskom društvu, ali za razliku od Sjonovog romana, koji u prvom planu ima iskustvo mlade osobe, Haldora Torodsen se bavi starijom populacijom, konkretno ženom u kasnim sedamdesetim, uz pomoć koje pripoveda o položaju starih lica, ali i temama poput društvnog života i seksualnosti u trećem dobu, što se, priznaćete, ne sreće toliko često. Glavna junakinja progovara zanimljive pozicije: ona je svesna svojih godina i toga šta one znače, ali u isto vreme oseća nezadovoljstvo zbog toga što ju je društvo već otpisalo. Zahvaljujući tome, ne dobijamo isključivo uvid u jedan usamljeni život i izolovan svet, već i u male borbe da se pokaže da starost ne mora da bude tužna i mizerna.

wp-1591124043965.jpg

Haldora je svoju priču upakovala na nešto više od sedamdeset strana, podelivši je u četiri poglavlja. Njih sačinjavaju poetske slike, od kojih su neke naslovljene poetskim a neke prostim, svakodnevnim konstatacijama. Ostaje neutvrđeno da li je reč o romanu ili noveli, mada se čini da ni samoj autorki nije stalo da svoje delo strogo ukalupi. Po mom skromnom mišljenju, koje ne mora da bude ispravno, mnogo je bitniije ko pripoveda i na koji način. Nakon čitanja tzv. blurba, očekivala sam da priča bude ispričana u prvom licu, kao neka vrsta memoara, ali autorka se odlučila da priču pripopoveda sveznajući pripovedač. Odvojivši narativni glas od junakinje, čitalačkoj publici je dat bolji uvid u ono što se dešava u samoj junakinji, ali što je za ovako kratko delo možda još i bitnije, stvara se određeni tempo pripovedanja, koji publiku drži čvrsto uz narativ i bez previše digresija vodi od tačke A do tačke B. Taj minimalistički pristup pripovedanju konstruiše scene dovoljno da ih prepoznamo kao svakodnevne, ali i izuzetno intimne. One se neretko ponavljaju, pokazujući koliko dani mogu biti monotoni, ali humor i blagi osećaj cinizma kojima su prožete pažljivo ubačene stanke u okviru scena sprečavaju da tekst bude jednoličan i, prosto rečeno, dosadan. Junakinja je inače matematičarka i filozofkinja, eh, gde te sve život odvede, pa ne čudi njena zapitanost nad svim i svačim, kao i njena potreba da se određene situacije definišu i razjasne do tančina.

Već određen broj godina, naša junakinja je udovica, što je i za nju samu bilo iznenađenje, budući da je ona bila ta koja se stalno žalila na razne tegobe i tegobice. Pa ipak, čini se kao da se zajednički život nastavlja, budući da joj je pokojni muž često jedini sagovornik i da mu ona sama daje glas. Ona ima svoj krug prijatelja, u kojem svako ima svoju ulogu i koji se s vremenom sužava. Dinamika njenog života se menja kada jednog dana u njen život uđe nov muškarac, stavljajući pred junakinju sve dileme koje ljubavni odnosi donose sa sobom. Isprva neodlučna, naša se junakinja najpre krije iza svojih godina, a zatim od njih očekuje da je zaštite od eventualnih neuspeha. Pokazaće se da, iako ne zna za godine, ljubav ume da bude nepredvidiva i onda kada mislite da vas iskustvo štiti. Prateći dinamiku odnosa junakinje i ljudi oko nje, primetićete još jednu zanimljivu stvar: svi su imenovani, osim nje.

Verujem da se autorka odlučila na taj korak jer je junakinjino iskustvo univerzalno, što samo po sebi nije ništa inovativno. Ono po čemu se ovaj slučaj razlikuje jeste načini na koji je način njena priča građena. Već pomenuti sveznajući pripovedač pažljivo bira koje će delove života junakinje otkriti i u kojoj meri. Tako ćemo saznati šta je završila, ali nema ni reči o njenoj karijeri. S druge strane, znamo, međutim o njihovom odrastanju nema podataka pa ne možemo sa sigurnošču da tvrdimo da je ceo život provela vezana za kuću i porodicu. Junakinja mladost, pomalo buntovna priroda i avanturama koje je proživela dobijaju dobar deo narativa, ali se i taj tok podriva najčešće jednom rečenicom, samo propuštenom kroz određenu scenu kako bi nam pokazala da je sve što je junakinja proživela zapravo ograničeno i svedeno na određenu ulogu. Ona je uzorna kćerka koja upisuje matematiku da bi zadovoljila očekivanja svog oca. Ona je devojka koja ne želi da ide na spavanje kako bi muškarci mogli na miru da diskutuju o književnosti, ali koja oseća da joj tu nije mesto iako nema nameru da napusti društvo. Ona je ljubavnica, partnerka, supruga, majka. I na kraju, ona je (usamljena) udovica. Zna ko je, zna kakva je, zna šta voli i šta je plaši, ali u trenutku kada misli da se konačno oslobađa svih uloga, upada u zamku jer sada je društvena zajednica ta koja joj nameće ulogu stare žene. Ona može da se bori protiv toga tako što će ostati verna svojim potrebama, stilu oblačenja i idejama, ali ona je, u suštini, postala teret. I možda grešim, ali mislim da ostaje bez imena zato što se kroz njen primer pokazuje da si, bez obzira na godine, obrazovanje i sliku o sebi, za veliki svet vidljiva samo dok svojom ulogom aktivno doprinosiš. Onoga trenutka kada to prestane da se dešava, postaješ sporedna ličnost, izolovana u svojoj nebitnoj ulozi.

Još jedna od stvari zbog koje mi je ovo delce bilo interesantno, jeste način na koji Torodsen pripoveda o životu starih ljudi. Čini mi se da su u jednom trenutku tržištem dominirale priče o dopadljivim namćorima sa jedinstvenim pogledom na svet, koji ne mare previše za društvene norme i autoritete. Druga česta vrsta narativa jeste ona u kojoj stari ljudi svoje dane koriste prisete svega što ih je dovelo do trenutka u kom ih priča zatiče, zadržavajući se na ratnim i/ili ljubavnim epizodama, uz obavezno svođenje računa i predavanje određene mudrosti mlađim generacijama. Dvostruko staklo je priča o staroj ženi koja ne samo da aktivno živi u sadašnjem trentuku, već dobrim delom romana planira i budućnost čime se razbija ideja o trećem dobu kao pasivnom. Zapravo, čini mi se da je to razbijanje opšte slike o staračkom dobu izuzetno važno, budući da se autorka njime bavi kroz nekoliko različitih načina, od kojih je posebno zanimljivo pratiti na koji način pristupa temama poput ljubavi i seksualnosti, koje su, ako ćemo iskreno a hoćemo jer tako nalažu pravila kuće, jedan oblik tabua. Kreće od klasične postavke: devojka sreće momka pa se malko muvaju pa se na kraju smuvaju i onda krenu peripetije raznih vrsta. U slučaju junakinje Dvostrukog stakla, peripetije kreću odmah, budući da je veza koja se rađa pozitivno iskustvo jedino za njene aktere. Ispostaviće se da razumevanja nema ni od najbližih: njeni sinovi nisu preterano oduševljeni razvojem situacije dok njegova porodica ne zna ništa o našoj junakinji. Zbog toga nas ni ne čudi kada na isti otpor naiđu i van svojih privatnih sfera. Saznajemo da se zajednice tog tipa susreću sa različitim zakonskim ograničenjima, da su neprepoznatljive su za institucije, što je samo jedna od nepravdi vezanih za treće doba. Bukvalno se čini kao da postoji neki konsenzus da svaka mogućnost života prestaje posle 55 godine i tvoj jedini posao posle toga jeste da legneš i čekaš da dođeš na red za voz u večna lovišta. Junakinja i sama tokom priče primećuje da ne propada samo njeno telo, već i društvo u kom živi. Samo, kada se dođe do kraja priče, deluje kao da to društvo nije ni dostiglo svoju zrelost, iako ima savršenu aparaturu za ućutkivanje svojih sugrađana i sugrađanki.

Zašto, na kraju, ova knjižica zaslužuje vaše vreme? Kao i većina dela nastalih na hladnom Islandu, Haldora Torodsen uspeva da na malom prostoru kaže mnogo toga. Pričajući o svojim sunarodnicima, ona priča i o našim. Osim toga, kada se zatvori knjiga i shvati da ni sami nismo daleko od dvostrukog stakla, cela priča dobije jedan potpuno novi nivo. Pa ko preživi, nek ispriča…

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s