Mesečev kamen u mesecu januaru

Ono jest januar najduži mesec u godini, al meni nekako prolete. Sve mi se nekako čini kao da juče doručkovala projice i rusku salatu uz Žikinu dinastiju (bez osuđivanja!), al evo zagazismo dobrano u prestupni februar. Januar je iza sebe ostavio mnogo kalorija, jedan fini broj kilograma, pet kupljenih i svega tri pročitane knjige. A nije da se nisam trudila, bolje da ne pričam koliko sam knjiga započela. I nije kao da sam upala u krizu pošto mi se baš čita. Prosto mi se nikako nije dalo da dovršim započeto.

lvolDa ne beše ujdrume oko NIN-ove nagrade, verovatno ne bih ni ovoliko izgurala, ostala bih na jednoj mučenoj knjižici. Da, probala sam i sa menjanjem žanra – nije pomoglo. Čak je i moj provereni lek protiv mučenja sa čitanjem izneverio. 😦

Poslednjih dana januara uzela sam Mesečev kamen kratak roman islandskog pisca Sjona, primerak koji sam iskopala u biblioteci. Cela priča stala je na svega stotinjak stranica, pa pomislih da bi bila idealna za čitanjac u prevozu, taman za dve vožnje. Zapravo, završila sam je u istom danu, dovoljno me je zainteresovala da nastavim čitanje i van prevoza, al sada kada je proces čitanja gotov, jedino što mogu da kažem jeste: ubio me Voldemor ako znam šta sam zapravo pročitala.

Ovo delce vrebala sam već neko vreme, tačnije godinu dana i tri sajma. Sve kao hoću, pa onda ipak neću, i premda se, kao što sam to već naglasila ovde x, s godinama sve više okrećem skandinavskim autorkama i autorima, nije mi delovalo kao da bih mogla da uživam u priči. Onda sam sredinom prošle godine pročitala Vesosev Ledeni zamak, roman za koji sam se isto dvoumila hoću ili neću. Na kraju jesam i ne znam da li mi je ikad čitanje nekog romana bilo napornije, zbog čega je moje interesocanje za Sjonov roman relativno opalo. Mesečev kamen mi je odavao isti utisak: svaki put kada bih naletela na knjigu u knjižarama ili na sajmovima, prelistala bih je i vratila jer mi se nikako nije dalo da ponovo eksprimetišem sa metaforama. U neku ruku nisam pogrešila – ovo je definitivno priča kroz koju se ne prolazi lako i ako ćemo iskreno, a hoćemo jer je takva politika kuće, da je bila iole duža, odustala bih.

Knjiga o dečaku koji nikad nije postojao je vrlo slojevita i iznenađujuće napeta priča. U njoj su svoje mesto našli stihovi, fotografije i novinski članak iz rejkjavičkog Jutarnjeg lista od 17. novembra 1918. godine. Scene koje pratimo prepune su aluzija na filmove iz tog doba i često nismo sigurni da li je reč o snovima, halucinacijama ili stvarnosti. Sjon je stvorio jedan kolaž, pa ko voli (post) postmodernističke romane tog tipa – go for it. Najvećim delom, priča je smeštena u 1918. godinu, što čitalačku publiku navodi na to da će reči biti o priči smeštenoj u ratni i posleratni kontekst, ali to se ne dešava. Jer svi događaji koji su uzdrmali svet, zaobišli su Island. To zaključujemo kroz razmišljanja glavnog junaka, šesnaestogodišnjeg dečaka Mauni Stejtna (čiji je nadimak Mesečev Kamen naslov romana). Za njega i ostale stanovnike Rejkavnika i Islanda generalno, bitniji su interni potresi kroz koje zemlja prolazi. Fokus je stavljen na tri velika događaja: roman otvara erupcija vulkana Katla, zatim zemlju pogađa epidemija španske groznice, a celu priču zaokružuje dobijanje protektoratske autonomije od kraljevine Danske.

Maunijeva lična priča funkcioniše po sličnom principu. Njemu su važne samo njegove unutrašnje borbe. One, neizbežno, jesu pod uticajem spoljašnjih faktora, ali Mauniju je više od svga bitnija stvarnost koju sam stvara. U tom smislu, lik Maunija možemo izjednačiti sa prikazom Islanda u određenom istorijskom trenutku, što bi onda Sjonovom romanu dodalo još jednu žanrovsku odrednicu a to je (romansirana?) biografija islandske zajednice.

Ko je, onda, Mauni i kakva je njegova priča? To je zanimljivo pitanje, jer ga već naslov knjige definiše kao nekoga ko ne postoji. Mauni ima šesnaest godina, siroče je koje živi sa rođenom sestrom svoje prabake i homoseksualac je. Interesuje ga jedino svet filma i fantazije a intrigira ga samo jedna osoba, odlučna i samostalna Soula, za koju često nismo sigurni da li zaista postoji ili je reč o dečakovoj fantaziji. Mala zajednica kakva je isladnska, ne priznaje Maunija kao ravnopravnog člana zajednice: on je uvek onaj „drugi” – odrastao je u Bolnici za leprozne, živi sa staricom uzdajući se u milost viđenog socijaliste, prekinuo je obrazovanje i nema prijatelje, a ono što dodatno (ili više od svega) marginalizuje jeste sklonost ka istom polu. I ovde se, nakon kratkog konsultovanja Vikipedije, može uočiti sličnost sa samim Islandom. Zbog specifičnog geografskog položaja, Island se dosta sporo razvijao. Nezavisnost Islanda najpre su ograničili Norvežani, a zatim je vekovima bio danska kolonija. Stanovnici Islanda, dakle stanovnici kolonije, uvek su, za zemlju kolonizatorku, bili oni „drugi”.

20200130_115914.jpg

Rekla bih da Sjon kao glavni zadatak svoj junaku postavlja utvrđivanje granica sopstvenog identiteta. Razilike između Maunija i njegovih sugrađanki i sugrađana uvode se od samog početka, pa tako postepeno pratimo i kako dečak artikuliše osećaj nepripadanja, ali i načine na koje pokušašva da se ukopi u zajednicu. Isprva se okreće tradicionalnim modelima muškosti, od kojih se izdavaja aktivan seksualni život. Pokazaće se, međutim, da to nije moguće unutar ustaljenih okvira i da svaki pokušaj da se seksualna želja podvuče u društvene kalupe znači boriti se protiv sopstvene prirode. Nije teško primetiti da su načini uklapanja u život zajednice, zapravo spoznajne faze u procesu razvoja što ovaj roman, na neki način, čini i romanom odrastanja.

I dok o svetu u kojem Mauni živi informacije dobijamo na kašičicu, Maunijev lični svet dat nam je u svojoj punoj slavi. Kreiranju izuzetno složenog, slikovitog i originalnog sveta stoji fasciniranost filmom. Mauni zapravo živi dvostruku stvarnost: prva je gruba i sumorna. U atmosferi smrti koja preovladava ostrvom, nova jutra ne nude ništa dobro; čak je i seksualni odnos lišen nežnosti. Lični stvarnost glavnog junaka je, s druge strane, borba protiv sumorne svakodnevnice. Insipirisana filmovima za koje ulaznice kupuje od novca zarađenog prodajom tela, Maunijeva lična stvarnost ipak nije stabilna dovoljno da pruži utočište od svega što dečaka tišti. Na granici stvarnog i izmeštanog nalazi se prijateljstvo sa Soulborg. Njeno postojanje je obavijeno velom misterije, najavljuju je određeni zvuci a trag njenog postojanja je crvena marama. Kroz dvostruku dečakovu stvarnost, ova junakinja korača povremeno, samouverenim koracima i toliko je kontradiktorna da se savršeno uklapa u svaku od njih. Najpre je vidimo kako u kožnom kombinezonu vozi motor, a onda saznamo da ide na časove šivenja. Puši i pljucka duvan obučena kao svaka ugledna gospojica te 1918. godine i nikad, baš nikad ne preispituje događaje u kojima je uzela učešće. I ona je vezana za film, naravno. Kroz nju je predstavljeno svo divljenje koje dečak gaji prema glumici Irmi Vep, koja, opet, predstavlja nešto novo i nepoznato. A ako poznajete istoriju filma, sigurna sam da bi analiza Vampira upotpunila analizu Maunijevog lika I možda, u skladu sa svim izrečenim, Soulborg za Maunija ona predstavlja ono što bi i sam voleo da bude: ona je osoba koja pripada zajednici a koja je u isto vreme i nezavisna. Khm, khm, pa možda je ona pomalo i Island…

Kako se roman bliži kraju, priča nekako postaje sve labavija. Dečak shvata da ga mala i strogo ustrojena zajednica neće lako prihvatiti tako da postaje jasno da mora da se iz iste i pomeri. Sredstva su mu vrlo ograničena a nekako njegova autentična i subverzivna priroda ne dozvoljava jednostavno i tradicionalno razrešenje. Neću baš da otkrijem kako se stvari odvijaju do kraja, ali meni je način na koji je dečak istupio iz zajednice zapravo loš. Logičan možda jeste, ali mislim da je to kao kad lenji pisci u Netfliksu odluče da junakinja na kraju sezone ostane trudna jer bože, šta može da zakomplikuje život gore od trudnoće? Ok, odlutala sam, ne zamerite mi, druga sezona Sex education-a mi je i dalje tuga prevelika. Nego, Mauni i njegov odlazak: u neku ruku, nije ga teško predvideti i to mi je zasmetalo. Nisam, naravno, za to da ljudi ostaju u sredinama u kojima ne mogu da napreduju, ali mislim da junak poput Maunija zaslužuje mogućnost izbora.

Kao epilog dobijamo jedno poglavlje koje zatvara narativni krug. Njime se obeležava decenija Maunijevog odlaska sa ostrva a njegova funkcija je da vidimo šta se desilo i sa dečakom i sa ostrvom. Dok sam čitala te poslednje stranice, mislila sam da je to poglavlje suvišno i da je samo još jedan kamen koji solidan roman vuče ka dnu. Međutim, poslednji pasus romana i poslednja fotografija nas vraćaju u stvarnost, koja je opet dvostruka. Mi smo i dalje u svetu koji je pripovedač stvorio, ali te poslednje rečenice predstavljaju i našu stvarnost, čitav vek udaljenu od one iz koje se javlja Sjonov junak. U njima saznajemo da je roman zapravo posvećen Stejnoulvuru Sajvaru Bousiju, autorovom ujaku, „ribaru, alkoholičaru, književniku, socijalisti, homoseksualcu” koji je umro od posledica side. Tim potezom, Sjon je priču o dečaku koji nije postojao, na neki način pretvorio u anagažovani tekst. Mesečev kamen prestaje da bude mračna bajka i/ili romaneskna studija o jednom društvu i postaje glas koji progovara protiv nepravdi koje su i danas ubojite i podrška svima koje je društvo marginalizovalo.

♥♥♥

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.