A-5491

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, palo mi je na pamet dok sam završavala knjigu Bio sam samo broj. Reč je o životnoj priči Alberta Seda, koju je na papir stavio Roberto Rikardi. Ova knjiga nije prva ispovest preživelih logoraša koju sam pročitala, zbog čega je, iako protiv moje volje, poređenje bilo neminovno. Pa ipak, koliko god da su slična, sva svedočanstva preživelih logorašica i logoraša su u isto vreme i različita i svako vas lomi na različite načine. Gotovo mesec dana pokušavam da smislim prikladan tekst o ovoj knjizi. Nekoliko puta sam, tražeći inspiraciju, skoknula u virtuelne kutke Hane i Katarine, žena koje o ovoj knjizi već pisale, ali jedino što sam pronašla bio je zaključak da su one rekle sve što bih i ja. Ta činjenica je poklebala moju ideju o pisanju te sam čitanje nastavila bez uobičajnog odvajanja delova koje bih prokomentarisala u tekstu. A onda sam, na samom kraju knjige, dobila odgovor na pitanje koje mi se vrzma po glavi od trenutka kada sam prvi put čitala o Holokaustu. I zato, eto mene, eto vas i evo zbog čega mislim da je ispovest Alberta Seda knjiga koju treba pročitati i u lektire uvrstiti.

Običaj nalaže da, pre nego što se pozabavimo temom, kažemo uopšteno o knjizi. Nisam baš sigurna da to mogu da izvedem u ovom slučaju jer je objektivnost napustila čim sam pročitala predgovor. Ali hajde da ne bude da nisam probala. Kao što već rekoh, Bio sam samo broj jesu sećanja Alberta Seda, italijanskog Jevrejina, i to sećanja na deset meseci provedenih u logoru Aušvic. Njih je sredio i pred javnost izneo izvesni Roberto Rikardi,  italijanski vojnik koji je pušku zamenio olovkom (ok, tastaturom). Iako je on pre svega spona između publike i govornika, Rikardijev glas takođe čujemo u pomenutom predgovoru, zatim pogovoru na kraju u pismu napisanom Albertu a koje je dođe kao neki zaključak nakon Albertove ispovesti. Posebno mi je zanimljiv bio taj pogovor, kratki putopis, nastao nakon što je Rikardo obišao sva mesta na kojima Alberto boravio od rodnog grada do Aušvica. Specijalno me je zanimalo kako će izgledati kada stigne u sam logor. Jednom sam obišla Dahau. Stvarano je bio kratak obilazak, stigli smo možda sat vremena pred kraj radnog vremena kompleksa. Nikada neću zaboraviti taj mir i tu tišinu šume, kao ni trentutak kada sam prvi put videla ostatke pruge, one su moj najjači utisak. A Rikardo je zapisao ono što sam i sama pomislila: koliko ih je ovuda koračalo, koliko ih se nije vratilo. Zbog toga nisam obraćala pažnju ni na stil ni na formu. Ova knjiga mi je u svakom smislu dala sve što sam od nje očekivala.

Nakon što završite Albertovu priču, jasno će vam se ukazati ciklusi u njegovom životu, neujednačeni, ali ipak primetni. Prvi, koji je logično započet rođenjem, završen je danom kada je prestao da bude dečak i postao Jevrejin. Kada su rasni zakoni stupili na snagu, Alberto je, kao i mnogi, lišen osnovnih ljudskih prava. Život u ratnim uslovima postaće još teži kada Nemci okupiraju Rim. Dva dana po početku okupacije, komadant SS trupa Teodor Daneker (inače Ajhmanov bliski saradnik, ako me razumete, čistio je i na teritoriji Jugoslavije) naredio je da se jevrejsko stanovništvo uhapsi i racije su počele. Više od 1000 ljudi deportovano je u Aušvic; među njima su bili Alberto, njegova majka i tri sestre, Anđelika, Fatina i Ema. Od svih Jevreja deportovanih tokom okupacije Rima, vratilo se njih 16, među njima Alberto i Fatina.

Dolaskom u Aušvic, Alberto više nije (samo) Jevrejin. On je sada A-5491. Trenutak svođenja celog identitata na jedan broj početak je novog ciklusa u životu Alberta Seda, ciklusa u kojem je život pred njega stavio nova, gotovo nesavladiva iskušenja: gasne komore, glad, težak fizički rad, zimu, marševe smrti. Scene kojima je prisustvovao učinile su da preispituje postojanje Boga, ali i čoveka. Svakodnevnica u paklu učinila je da se pita želi li da (pre)živi. Pa ipak jeste; u trenucima kada se svetlo u njemu gasilo, našao bi se neko ko bi se potrudio da ga ponovo upali. Jer onoga trenutka kada je stupio u prostor iza bodljikave žice, Albertova sudbina povezala se sa sudbinama drugih logoraša pa su se na mestu u kojem je vera u ljude nestajala izlaskom iz stočnog vagona, stvarala doživotna priljateljstva. Svaki od njih zatečen je u ličnoj borbi za preživljavanjem, uz svest da svako pokazivanje slabosti može biti kobno, i mi koji smo sa druge strane teksta, svesni smo toga pa načini na koje su pomagali jedan drugom deluju zadivljujuće. I dok se iz toplog i (naizgled) sigurnog doma divimo ljudskosti koju prikazuju, ton kojim Sed pripoveda kao da nas navodi da se tim potezima i iznenadimo. Možda nesvesni (ili prosto učitani) Sedov potez naterao me je da razmislim šta bih ja radila da sam se našla u nekoj od tih situacija. Volela bih da mogu da kažem da bih nesebično istupala i postupala, ali prava je istina da niko od nas ne zna od čega je skovan dok se ne nađe u tako ekstremnoj situaciji.

Albertova priča zbog toga jeste i jedan spomenik svim malim herojima koji su tokom okupacije radili sve što je bilo u njihovoj moći da pomognu ugroženima, uprkos smrtnoj opasnosti u koju su mogli da dovedu sebe i svoje najmilije. Gospođa Frančeska koja je skupljala porudžbine za Albertovu majku kada su njoj rasni zakoni zabranili da radi i koja je sačuvala jedinu porodičnu fotografiju, jedino što je ostalo od petočlane porodice Sed. Onda sjajna kućepaziteljka Eufemija Agosti koja je ispred nosa crnokošuljaša spasila bebu praveći se da je njena nećaka. Ili nadozornica internata Erminija koja je dečake sakrivala u podrum. Ne zaboravimo Odoarda Fokerinija, zaposlenog u redakciji lokalnih novina, koji je zahvaljujući pristupu štamparskoj presi štampao lažna dokumenta i novac za one koji su bežali u Švajcarsku. O bitkama i onima koji su se u njima istakli s pravom su ispisane stranice i stranice, ali hrabrost ljudi koji su se borili van frontova je podjednako važna, ako ne i važnija, danas možda vise nego ikad.

Vratimo se Albertu.

Sa prolećem 1945. A-5491 je ponovo postao Alberto Sed.

20191114_150515.jpg

Ispostaviće se da fizička sloboda nije dovoljna za početak novog životnog ciklusa. Iskustvo Aušvica zauvek je obeležilo njegov život, odredilo njegove odnose prema voljenima, prema društvu, prema svakoj noći i svakom novom jutru. Sećanja su toliko intenzivna da ih je ponekad nemoguće odvojiti od stvarnosti. Život pod teretom naziva jedan od preživelih teško se mogao nazvati životom. Stvari koje su ga zanimale pre deportacije, vise nisu mogle da donesu zadovoljstvo i mir. Zbog noćnih mora koje su ga vraćale iza bodljikave žice, odlagao je san. Pa ipak, korak po korak, Alberto pronalazi volju za životom. Pronalazi posao. Zaljubljuje se i stvara porodicu. Njegovu, kako kaže, osvetu fašistima. I kada vam se otme uzdah olakšanja, Alberto vas podseti da nikada u rukuma nije držao svoje ćerke, niti unuke jer je u Aušvicu bio deo rituala u kojem vojnici bacaju tek pristiglu decu u vis a zatim na njima vežbaju gađanje. Nakon toga, Alberto je konstantno osećao strah da bi se u trenutku kada dete uzme u naručje, iza njega mogao pojaviti neko ko bi viknuo da dete baci u vazduh. Ovo njegovo priznanje je, za mene, jedno od onih koje ću teško zaboraviti.

Da sve priče o Holokaustu liče jedna na drugu a da je svaka priča o Holokaustu tragična na svoj način, potvrdila je ispovest Albertove sestre, Fatine, koja je u trenutku ulaska u logor imala trinaest godina. Zajedno sa četiri godine starijom sestrom Anđelikom, Fatina je prošla prvu selekciju i poslata je na rad. Alberto sa publikom ne deli mnogo detalja vezanih za njenu subdinu jer ni ona nije sa njim podelila mnogo. Sve je stalo u nekoliko rečenica, dovoljnih da ti se srce sledi. U jednom trenutku, Fatina je poslata u baraku doktora Mengelea, ali, ispostaviće se, eksperimenti Anđela smrti nisu najtraumatičnije iskustvo koje je preživela. Bila je nedelja, dan dosade, najopasniji logoraški dan. Vojnici su nahuškali pse, opkladivši se koji je besniji. A zatim su ih pustili na odabranu žrtvu. Mesec dana pred kraj rata, Anđelika je bila odabrana žrtva a Fatina je gledala kako joj sestra umire. Za razliku od Alberta, koji je uspeo da živi sa sećanjima na život u logoru, Fatina se s njima borila do kraja svog života.

Šta je doživeo i preživeo u koncentracionom logoru, Alberto godinama nije delio ni sa kim, čak ni sa suprugom Renatom. Međutim, kada je jednom priča izašla iz njega, nastavila je da putuje. I to je poslednji početak Alberta Seda, koji, za razliku od njegovog zemaljskog života, neće imati svoj kraj. Nakon intervjua koji je sa njim uradio Rikardi, Sed je odlučio da svoju priču podeli sa onima na kojima je budućnost: ostatak svog života proveo je obilazeći škole i sa učenicama i učenicima ragovarao o užasima Holokausta. Sve do 2. novembra ove godine, kada je preminuo. Sada ova knjiga to radi umesto njega.

I stigosmo do pitanja tj. odgovora koji sam pomenula na početku ovog ne baš reprezentativnog teksta. Ne može tekst na ovom blogu biti lišen lične priče, računam da ste na to već navikli. Za termin Holokaust saznala sam i pre polaska u prvi razred, kada sam među starim knjigama pronašla mamin udžbenik iz istorije. Prvo je to bila samo knjiga iz koje je mama učila i uz pomoć koje sam ja učila svoje lutke. U nekom trenutku sam počela da je čitam; ostale su mi u sećanju dve stvari. Prva je reč Holokaust, reč koju ne umem da pročitam bez sricanja i ispovest jedne Ruskinje koja je govorila o okupaciji Lenjingrada. Sporadično bih priupitala roditelje zašto ovo, zašto ono, šta znači ovo, šta znači ono. I moram da kažem da su moji bili poprilično strpljivi, nije bilo izbegavanja pitanja tipa mala si, nije to za tebe, učićeš o tome u školi. I ja bih uglavnom bila zadovoljna odgovorima, mada je pitanje ipak uvek ostajalo bez odgovora: zašto? Ne znam kako je s vašim generacijama, ali moja je o Drugom svetskom ratu učila vrlo oskudno. U osnovnoj školi, jedva nešto. Bilo je dovoljno da znaš nekoliko datuma, ko je kad kapitulirao, ko je bio Romel a ko Aleksandar Ler (niko te nije pitao ko je Sava Kovačević, npr.), Hirošima i Nagasaki i aj ćao. U gimnaziji tek mrka kapa. Imali smo sjajnog profesora u gimnaziji, Marijo mudra šta je taj sve znao! I jedva sam čekala četvrtu godinu kad ono moša – u Devetoj se nastava istorije završila poklopila sa završetkom Prvog svetskog rata. A ja, opet, nikako nisam odustajala, baš zbog maminog udžbenika koji je u međuvremenu nestao u jednoj selidbi. I koliko god knjiga da sam pročitala, bilo da su stručne, bilo da su lična iskustva, bilo da je reč o fikciji, to jedno zašto je uvek ostajalo bez svog zato. I mučilo me je što ne mogu da razumem, što posle svake nove informacije imam bar još dva pitanja. Odgovor je, sad vidim, vrlo jednostavan. Roberto Rikardi kaže:

„Shvatanje je suviše blizu prihvatanja. Žao mi je, to je rijeka koju ne želim da prijeđem.”

Za mene je to dovoljno. Neke reke i ne treba prelaziti.

Ispovest Alberta Seda, publika u regionu može da pročita zahvaljujući izdavačkoj kući Imprimatur. Od skoro, njihova izdanja možete naći u knjižarama Delfi SKC i onoj u Knezu, a Novosađani mogu da ih potraže u knjižari Zenit. Iza ove izdavačke kuće stoje moji sajamski saborci i knjige su im stvarno vredne pažnje. Imam još nekoliko naslova na tapetu, o jednom sam već pisala (x). A vi budite dobri i pružite im podršku, mi knjigoljupci treba da se držimo zajedno. ❤

P. S. To što sam sa Borisom i Sonjom popila pivo (ok, dva), apsolutno nije uticalo na ovaj tekst, niti će uticati na sledeće.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P. P. P. S. Jeste, uvodnu rečenicu sam pozajmila od Tolstoja i prilagodila je sopstvenim potrebama.

SMRT FAŠIZMU! SLOBODA NARODU!

2 thoughts on “A-5491

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s