Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga?

Zato što ne znam za Boga i nemam kontnrolu. Zato što sam se sa nedavno završenog sajma u Podgorici vratila gomilom knjiga. Ne preterujem, majke mi, i dalje ne znam je ova nesrećna torba preživela, a o tome kada ću ih pročitati, neću ni da mislim.

Put u Podgoricu je inače bio jedno zanimljivo iskustvo. Krenula sam prilično umorna i pomalo ljuta jer mi je zbog njega propao toliko očekivani put u Prag. Ali Podgorica me je baš izenadila i baš sam se lepo provela. Najpre zbog toga što mi je ovo prvo zadržavanje u glavnom gradu Crne Gore duže od 15ak minuta koliko vozačima Niš Ekspresa treba da pokupe putnike na autobuskoj stanici. I dopao mi se grad, moram da kažem. Socijalistička gradnja i parkovi, insistiranje na nacionalnom identitetu dok se u isto vreme na krovu jedne javne ustanove ori zastava SFRJ – savršeno. ❤ Uspela sam malo da procunjam prvog dana (toliko da sam veče povela vidajući žuljeve na oba stopala), uspela sam da upadnem u proteste protiv Mila (možda sam viknula Milo, lopove! u žaru zajedništva), onda nam je divna Vanja pokazala još neke bisere grada, a neka mesta sam ipak morala da ostavim za neka srećnija vremena.

Druga stvar je sam sajam. Koliko sam shvatila, Podgorica ih ima dva: prolećni i jesenji, koji ima status međunarodnog i koji, ako je verovati ženici sa štanda Narodne knjige, ima svoju stalnu publiku i mnogo je kvalitetniji od onog prolećnog. Ove godine je jesenji sajam imao i tu nesreću da mu je promenjeno mesto održavanja: smešten je u novoizgrađenu Bemax arenu (kojoj je jedina mana bila loša kafa a skupa kafa), pa posećenost nije baš bila sjajna. I to je takođe utisak ženice iz Narodne knjige; što se mene tiče bilo je taman. Jedino sam oko 15 časova upadala u krize kada mi je bila potrebna dremka i u tih sat vremena koliko sam provodila pokušavajući da se razbudim, napravila sam najviše štete. Uspela sam u Bg da donesem 22 knjige.

LRM_EXPORT_173041555056423_20191013_143141328.jpeg

Ok, istini za volju, nisam sve kupila, ali ipak… Reklo bi se da imam problem. -.- U Pg je bio samo jedan štand sa polovnim knjigama, ali nisam našla ništa fino i jeftino: bilo je, recimo, naslova koje sam u Bg kupila za 100 din, a u Pg su bile 3 i više evra, tako da moja omiljena aktivnost tokom sajmova, kopanje po štandovima sa polovnim knjigama, odmah na početku bila osuđena na propast. S druge strane, popusti su bili šareni, negde baš veliki, negde minimalni, ali pomagalo (ili odmagalo, ako gledate iz perspektive mog budžeta) je to što sam uglavnom uvek imala popust za kolege izdavače. I evo šta sam sve donela iz Titograda.

Iako sam krenula sa idejom da ne kupujem (previše), poklekla sam odmah prvog dana. Slučaj je hteo da u Pg stignem ranom zorom a da sam u sobu hotela u kom sam bila smeštena mogla da uđem tek u 15 časova, što mi je stvorilo šest sati slobodnog vremena za šetnju po gradu. Nakon deset sati puta i po ulasku u peti sat turističkog obilaska grada, već pomalo nadrkana, krenuh do kafića Titograd da popijem jednu kafidžonku i sačekam tih famoznih 15h. Kad ne lezi vraže, eto odmah pored Titograda knjižara sa knjigama na engleskom i eto tih klasika za 3e i ja padoh u sekundi. Za Beograd su krenuli Frankeštajn i En iz Zelenih Zabata plus Jakobova soba, jer jbg, nije moglo bez Virdžinije.

Drugo jutro u Podgorici bilo je i prvo sajamsko i tad je pao prvi poklon. Počelo je pričom s kolegom sa štanda Geopoetike, nekako smo došli do pitanja minimalizma u književnosti (a nismo ni prvu kafu popili) i on kaže ajd da ti donesem ovo što se meni dopalo, pa baci pogled. I ja reko ajd donesi, bacim pogled i svidi mi se. Reč je o knjizi Ogledi o drugarstvu i posedovanju Irene Ristić, izdavač je Geopoetika. Mislim da ću detaljnije pisati o ovoj knjizi, pa ne bih sad da širim priču, ali knjiga mi se poprilično dopala i jako sam srećna što je stigla do mene i to baš na način na koji jeste, pošto je sasvim sigurno da bih je ovako preskočila.

LRM_EXPORT_172359075015219_20191013_142012499.jpeg

Na titogradskom sajmu knjiga sam se prvi put srela sa izdavačkom kućom Meandar Media. Kod njih sam ostavila i najviše novca, ali su jedini kod kojih sam našla baš zanimljive naslove iz teorije književnosti tako da mi nije žao. Najpre sam popisala sve što mi se činilo interesantnim i onda sam teška srca suzila izbor na dve teorijske knjige i jedan roman. Knjiga za koju sam odmah znala da ću je uzeti jeste Pripovijedanje, identitet, invaliditet Kristine Peternai Andrić. Mislim da ne moram preterano da objašnjavam šta me je privuklo i jedva čekam #nonfitionalnovember pa da se bacim na čitanjac. Druga teorijska knjiga Kartografije identiteta Lane Molvarec. Nisam sigurna hoću li i nju strpati u novembarsko čitanje ili ću je po potrebi čituckati, ali jako joj se radujem. Roman koji sam odabrala zove se Sve o sestri Robina Huda a autorka je Irena Lukšić. Ova knjiga ima sve što volim: majku, dnevnik, Jugoslaviju, osamdesete i pop kulturu. Ili će biti najbolji ulov ikada ili će biti epic fail. Videćemo posle 27. oktobra.

LRM_EXPORT_172420319022867_20191013_142113743.jpeg

Kad smo već kod izdavača iz Hrvatske, red je da spomenemo i Frakturu. Tu sam imala 1:1 situaciju, jer sam jednu kupila, sa komšijskim popustom, a jednu sam dobila na poklon. Prva koju sam još prvog dana zapazila na njihovom divnom, divnom, divnom štandu bila je knjiga Dubravke Ugrešić Doba kože. To je, koliko sam shvatila, zbirka eseja što mi je strava jer mogu da guštam svaki dan po tekst pa dokle potraje. I baš kada sam planirala da je uzmem, dobijem je na poklon poslednjeg sajamskog dana. Jer komšijski odnosi, pica na trgu, pričuvani štandovi i pljuvanje po nacionalizmu spajaju ljude. I onda sam sebi uzela Igora Štiksa, koga apsolutno nikada nisam čitala. Knjiga se zove Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj-jedna povijest Jugoslavije i postjugoslovenskih država. #cantwait

A tu je i poezija. Nisam ja neko ko se mnogo razume u poeziju. Zapravo, moja podela na dobru i lošu poeziju je vrlo subjektivna i zasniva se isključivo na tome da li me pogodi il me ne pogodi. Primer: Dučić i Rakić jedino uspevaju da me iznerviraju. Laza Kostić je po meni tri klase ispred svih, a Silvija Plat šije svu trojicu za pet svetlosnih godina. Najmanje. I zbog svega toga, ja se baš retko bavim poezijom, još je ređe kupujem. Onda je Jana Radičević govorila na promociji svoje prve zbirke pesama koja se (tako divno) zove Ako kažem može postati istina. Zapanjilo me je koliko je divno govorila o svemu, o tome šta je za nju poezija, gde je inspiracija, kako okolina reaguje na njenu poeziju, šta čita i slično. I onda je pročitala kako se sačuvati od svega i ja sam se rasplakala i znala sam da moram, moram, moram da imam tu zbirku. I dobila sam je, sa sve posvetom. (nastavila sam sa plakanjem iste večeri u hotelskoj sobi i napravila fleku od nutele na jednoj stranici)

Sledi još malo teorije i jedna čudna situacija. Sedim ja tako i ubijam vreme i s pola mozda slušam promociju knjiga Dragane Kršenković Brković. Čujem priča se o nekim bajkama i onda čujem reč feministička kritika i skočim da čujem šta će dalje da se desi. Ispostavi se da autorka ima baš neke zanimljive stavove pa ja ne budem lenja, priđem i predstavim se, kažem da sam deo grupe po imenu Pobunjene čitateljke i pitam za kratak intervju. Žena se oduševi kad je čula za portal i šta nam je sve u planu, kaže: evo vam knjiga i dolazim na intervju. I tako se kod mene nađu njeni Fragmenti, zapisi o književnosti. Al intervju ipak nisam dobila. RTCG je ipak RTCG.

Dok sam tako švrljala od štanda do štanda, naiđem i na zanimljivu skupinu ljudi na štandu Zavoda za udžbenike Crne Gore. Vidim tu nešto pod nazivom Zovu me Čupa – priča o djevojčicama iz starih vremena. I vidim neku studiju o Pekiću: Reinterpretacija mita u djelu Borislava Pekića. Autorka je izvesna Radinka Vučković-Ćinćur. Uzmem Čupu i Pekića i oni nešto prčkali tamo ispod pulta i umesto 7e, ja platim obe knjige 4, 60. Nije mi baš najjasnije koji popust gde ide i kako se došlo do te cifre, ali nema veze.

A možda najinteresantnija kupovina desila se kada sam išla da usitnim novce. Desi se tako da vam dođe dvoje ljudi sa po 50e i ostanete bez sitnih novaca. Besplatan savet: ustnite novce pred sajam, ne košta ništa a vala olakšačete i sebi i nama. Elem, u tim situacijama dešava se trk do komšija, pa onda do drugih da ti usitne ono što su ti prve komšije dale. I naletim ja tako na SIZE ZERO/MALA MJERA III – Od margine do centra: feminizam, književnost, teorija. Bukvalno prodato u sekundi. Reč je o zborniku radova predstavljenih na naučnom skupu koji je organizovala Crnogorska asocijacija za američke studije. Naslovi radova obećavaju, pa eto, nije kao da sam kupovala treš literaturu. (tešim se)

Istog dana kad sam naletela na SIZE ZERO, u moj posed su došla i zbirka priča Podmetači za snove, čiji je autor Vladimir Bajac. Knjigu mi je dala žena sa štanda organizatora sajma, odakle sam takođe uzela i transkript saopštenja s okruglog stola na temu Književnost za đecu i omladinu: izazovi i putevi. Znam, znam, izgleda kao da samo kupim i samo nek je džabe, ali prvu sam knjigu uzela jer mi je bilo glupo da je odbijem, a drugu jer književnost za decu je moja nova opsesija. Bajac je već kod oca na čitanju, za sada je utisak meh, ali otac je tek na polovini tako da to ništa ne znači. 😀

LRM_EXPORT_172213240806554_20191013_141746664.jpeg

I dolazimo do najlepših stvari, ostanite sa mnom još nekoliko minuta. Prva divna stvar je ta da sam upoznala divnu Senku Marić. Njen roman Kintsugi tijela je nedavno dobio nagradu „Meša Selimović” pa kad je stala na moj štand, ja sam poprilično fangrlovala (valjda se tako kaže) i bila sam fazonu jao jedva čekam da pročitam Vaš roman i htela sam ovde da ga kupim, ali nema ga, i ljudi na štandu Bajbuka (koji mi je btw poprilično mrzak) će da mi zabrane prilaz jer im stalno dosađujem i onda mi ona žena kaže da su doneli Kontrastovo izdanje i ja odem i kupim. I jasno, iscimam je da mi potpiše i ona mi, mukica, napiše: nadam se da neće izneveriti.

*Note to myself: hajde da se ne blamiramo više i da ne spopadamo autorke i autore, može? Super.

Još jedan savet kada je štand Bajbuka u pitanju: ne znam ko je radio, neko njihov ili neki lokalac, glavno neko je roman platio 5, neko 7 a neko 8 evra, u zavisnosti kada ste ga kupili. Računa, naravno, nema pa ne možete da se žalite, tako da vam savetujem da cene proverite nekoliko puta pre nego što se odlučite na kupovinu.

LRM_EXPORT_172277269043893_20191013_141850693.jpeg

Elem, vreme je da vam kažem šta je apsolutno najbolja stvar koja se desila na ovom sajmu. Upoznala sam sjajnu grupicu ljudi. Počelo je tako što su Boris i Sonja kod mene kupili knjigu. Tad još nisam znala da su to Boris i Sonja iz IK Imprimatur. Pohvalila sam Sonjinu garderobu, zahvalila se na kupovini i ode svako svojim poslom. I dođe tako moje krizno vreme i ja krenem da šetam kad eto njih. I krenemo mi da ćaskamo, i ajd da uzvratim ja kupovinu. Uzmem Kuhanje Slađane Nine Petković i uzmem Bio sam samo broj, delo koje mi je preporučila Katarina (x). I Boris mi dade poklon: Zakonik čovjeka od dima, italijanskog autora Alda Palacesksog. Ja dodah još zbirku njegovih putopisa Hadžiluk plemenitom snu, on dodade još Kamenite priče Milke Kolundžić.

Onda krenusmo kući i tad sam upoznala Vanju, koja nam je, iako premorena od puta, pokazala Goricu i čuveni Karver, koji je bio zatvoren. Što je dobro jer bih verovatno i tamo pazarila nešto. I peli smo se do spomenika na Gorici i pili smo pivo odmah ispod u društvu ogromnog pseta koje bi se samo mazilo i bilo nam je baš superiška pa smo druženje nastavili i poslednjeg dana sajma, kada nam se priduržila i već pomenuta Milka. Da, naterala sam je da mi potpiše knjigu. I da, okačila sam njene fotke na stori. I da, jedva čekam da me odvede na tivatske krempite pa da joj uzvratim poklon paketom, baš kakvim je ona usrećila mene. U divnom paketiću se našla i knjiga (jer kako drugačije) i to Gospodar muva, koju ja još uvek nisam pročitala, grešna mi duša.

I tako… Petog oktobra, dok su se slavile (ili oplakivale) demokratske promene u rodnoj mi grudi, ja sam uz pivce i Senidu pakovala svoje nove knjige. Jednom, pa drugi put pa treći kad sam odlučila da sve knjige manjeg formata završe u rancu. Uspomene na druženja sam takođe spakovala; sad samo ostaje da desi pravi trenutak pa da sajamska družina napravi nove uspomene u nekom drugom gradu.

P. S. Ako putujete iz Podgorice do Beograda, obavezno pitajte da l ide preko Berana i Novog Pazara. Verujte mi na reč. Nije prijatno jer izgleda da su svi otkrili da tim putem ima manje gužve, pa je opšta ludnica i ne zna se ko vozi a ko koči, pa još ako vas potera i maler da čekate na granici… Proverite, lakše je. 🙂

3 thoughts on “Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga?

  1. Elem, na Gospodara muva asocirali su me tvoji kratki, emotivni, sajamski uzdasi na temu maskembala, djece i animatora. To da čitaš kad se poželiš malo dječijeg horora, nipošto prije. =o)

    Like

  2. […] Nakon povratka iz Podgorice, stvorila se čudna potreba za poezijom pa je sajam došao kao poručen. Odavno mi se htela zbirka Vitomirke Trebovac pa sam poslednji radni dan iskoristila da se počastim. Onda sam se setila da i Ognjenka Lakićević ima novu zbirku pesama pa sam uzela i nju. A u subotu je Tanja Stupar Trifunović bila na našem štandu i Ljubica, urednica a ne sestra, je rekla da sam jelte obožavateljka pa sam od Tanje dobila zbirku pesama. E, DA! Srela sam i Senku Marić na štandu IK LOM! I setila me se, al se nije upašila. Mada, možda je bila u fazonu ajde da se pravim da sam srećna što je vidim, možda me ne bude smarala ovaj put. Za sve koje interesuje naš prvi susret, informacije se nalaze u prvoj epizodi serijala Zašto mi treba zabraniti odlaske na sajmove knjiga: x. […]

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s