Let

Borim se već dva dana sa činjenicom da sam Vladimiru Arsenijeviću, svojoj najvećoj domaćoj selebriti simpatiji, dala dvojku na Goodreads-u. Nije problem u oceni jer ona, sama po sebi, ne može da pokaže koliko nam se neki roman dopao, osim ako nas baš ne oduševi. Uvek postoje neke nijanse i nijansice koje ne mogu da se smeste u te zvezdice. Bar je takav slučaj kod mene. Najgore mi je kad se lomim između dvojke što bi značilo da je knjiga ok i trojke, što bi trebalo da kaže da mi se knjiga mi se dopala. Nekad mi je do dela više stalo pa prevagne na ocenu više, nekad mi je manje stalo pa ostane na dvojčici. I tu sad nastaje problem jer u slučaju Arsenijevićevog romana Let uopšte ne mogu da odlučim zašto mi nije stalo tj. gde smo se tačno razišli pa je roman samo ok, mada daleko od toga da mi se nije dopao. Vidite li koliko sam zbunjena?

Pravo da vam kažem, ja sam Let pročitala nedugo nakon što se pojavio u knjižarama. Blago sam se šlognula kad sam primetila da je to bilo pre ravno pet godina; gde, oh gde su otišle te godine?! Toliko je mlak utisak ostavio da sam se, čitajući ga ovih dana, sećala tek ponekih scena, mahom iz poslednje trećine romana. Razlog zbog kojeg sam ponovo posegla za ovom pričom leži u tome što je Let julski izbor za instagramski book club koji vodi Brana Antović a o kome je već bilo reči na ovom blogu (bacite pogled x). Dok pišem ovaj tekst, diskusija o romanu još nije započeta što mi je drago jer ovaj tekst nastaje iz mojih beleški, kao priprema za diskusiju i sa glavnim ciljem da dođem do konačnog suda.

Vladimir Aresnijević je široj javnosti poznat kao najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade. Njegov roman U potpalublju, objavljen 1994. godine, postao je već kultni roman savremene srpske književnosti i oslikava jedan trenutak u postjugoslovenskoj stvarnosti oličenoj u beznađu međunacionalnih i verskih sukoba, obeleženoj očajem generacija zarobljenih unutar tog haosa. Čitanje tog romana obeležilo je moje prve studentske dane na Filfaku (jasno se sećam trenutka kada sam uzela knjigu iz Gradske i kompletnog procesa čitanja) i povučena tim iskustvom i tim emocijama, zgrabila sam Let čim mi se ukazala prilika. I mislim da je tu možda bila moja greška, jer sam čitanje počela očekujući jedan oštar prikaz epohe i kada to nisam dobila, moje zanimanje je opalo a ono što sam od priče dobila nije bilo dovoljno da ga povrati. Zato sam ovo drugo čitanje doživela kao jedan mali izazov. Pet godina starija (nadajmo se i mudrija), sa većim čitalačkim iskustvom, pa hajde onda da vidimo gde smo.

2018-08-01 06.08.57 1.jpg

Roman Let je upravo to: let. Preko priče o tragičnoj sudbini Pavla Andrejevića, mladog pilota vojske Kraljevine Jugoslavije, čitateljke i čitaoci lete nazad u prošlost, u tridesete godine prošlog veka i taj deo, po meni, savršenom funkcioniše. Arsenijević je, po mom skromnom sudu, dobar pripovedač, koji je, zahvaljujući očito obimnom istraživanju, uspeo da uhvati duh epohe u koju je smestio radnju svog romana. Dok pratimo kako se smrt mladog vazduhoplovnog poručnika odražava na ljude iz njegove najbliže okoline, mi pratimo i stanje u jednoj mladoj i politički nestabilnoj kraljevini. Arsenijevićevi junaci formirani su tako da predstavljaju različite slojeve društva pa tako imamo prikaze više klase u Velikom Bečkereku odnosno Petrovgradu (što su raniji nazivi za današnji Zrenjanin; nemojte da kolutate očima, međ publikom imam dosta omladinaca i omladinki, možda im ove odrednice nisu poznate), momčadi sa sela koja se odškolovala i migrirala u grad, zatim došljaka iz Sarajeva koji se pojavljuju kao reprezenti sloja (niže?) srednje klase, odnosno malih trgovaca. Svi su uvezani u jednu mrežu, klasno oponiraju jedni drugima (recimo: Pavle iz bogate kuće ženi Katarinu, ćerku samohrane majke koja sama vodi trgovačku radnju a njegov najbolji drug je iz malog sela u Šumadiji) i pogleda na život ali svi do jednog predstavljeni su tako da im je glavna osobina zapravo činjenica da su obični smrtnici, odnosno da ne postoji spoljašnji faktor koji bi ih od toga sačuvao.

Osim toga, specifičan duh doba prezentovan je kroz iznetu sliku kulturnog života, najviše zahvaljujući sjajnom liku Todora Manojlovića, književniku i teoretičaru koji je postavio temelje srpske moderne drame. Izgleda da je i samom autoru Manojlović drag jer mi se čini da je njegovoj karakterizaciji posvetio dosta pažnje, možda i više nego nekim drugim junacima. Osim Todoša, u romanu Let srešćemo i Gecu Kona, Pavla Bihalija, pa i Miloša Crnjanskog, pratićemo razvoj stip umetnosti u Jugoslaviji a osim o Todoševom sukobu sa nadrealistima i Maticom srpskom, čućemo i o sukobu Bogdana Popovića i Jovana Skerlića sa novim, modernim piscima, čime dobijamo uvid u atmosferu koja je vladala u Srpskom književnom glasniku u tom trenutku.

Razvijajući sliku o Jugoslaviji krajem tridesetih godina, autor ne zaboravlja ni pogled na političku scenu. Tu pre svega mislim na opise jačanja mlade komunističke snage i ulogu Nolita, ali i obrise nacističke ideologije za koje su zaslužni Srećko i pripadnici narodnog pokreta Zbor.

Usred svega toga imamo čitavu galeriju likova čije su sudbine, kao što sam već rekla, povezane. Svaka veza je potanko objašnjena, pa nama ne ostaje ništa nego da se udobno smestimo i pratimo kako se let dalje odvija. A ovaj je let jedan onako baš akrobatski. Najpre se penjemo gore, među oblake, zajedno sa Pavlom. Onda nas priča vuče naglo dole, pa odmah zatim brzo u budućnost i taman kad se opustimo i očekujemo miran let, pripovedač vraća u prošlost. I tako konstantno do kraja romana, gde poslednje poglavlje prethodi prvom. Ako bismo se bavili simbolikom, a možemo, što da ne, onda bismo te promene u visini mogli da prepišemo smenjivanju tema koje se ovde javljaju: let u visine bila bi tema vezana za ljubav, veliku i sudbinsku, dok bismo poniranje i konačan pad mogli da vežemo za doba u koje je smeštena radnja, a koje, uprkos svoj modernizaciji, materijalnoj i (naizgled) duhovnoj ipak srlja ka najcrnjoj tački u novijoj istoriji.

Iako je glavna osa oko koje se vrti cela priča Pavle, ja bih rekla da ovaj roman ipak nose ženski likovi. Imajući u vidu godine u koje je smeštena radnja i društveno-istorijski kontekst koji vlada implicira da su muškarci ti čija je reč glavna. Naravno, ima i toga (recimo Srećko i Marijana), ali sad nastupa veliko ALI. Kada portretiše pripadnice građanskog sloja u Velikom Bečkereku, Arsenijević ne odmiče mnogo od patrijrhatom zadatih rodnih uloga: premda obrazovane, žene su predstavljene kao domaćice kuće, majke i supruge. Na kratko vidimo odstupanje od tog šablona kada pisac govori o Inge, Katarininoj drugarici, koju otac šalje u državnu školu iako pripadaju istom društvenom sloju kao i Andrejevići. Inge zatim odlazi na studije, ali se ipak vraća u kalup i zanemaruje studije zarad braka sa nekim naci tipom u Berlinu. Sama Katarina jedva čeka da završi školu kako bi se udala, ali (dolazimo do tog VELIKOG ALI) zato njena majka ipak signalizira da, osim što prikazuje položaj žene određen patrijarhalnom kulturom, Arsenijević ipak ima strpljenja da otvori novi prostor za razvijanje junakinje koja bi svojim postupcima pokazala da žene mogu isto što i muškarci (a možda i bolje). Junakinja koja ima emancipatorsku ulogu jeste, dakle, Zagorka Buha. Nakon svršene škole, Zagorka se udala i sa mužem se, za vreme aneksione krize, preselila u Sarajevo. Tu su otvorili prodavnicu i vrlo brzo je, usled Stojanove ljubavi prema bančenju, Zagorka počela da preuzima posao, koji je, spretno i uspešno, spretno vodila do atentata na Franca Ferdinanda. Stvari tada postaju opasne za Srbe i Zagorka i Stojan prodaju svoj dućan nekom Rafi Konfortiju (pozdrav za gospodina Andrića) i odlaze u Beograd. Tamo preživljavaju rat, ali im se rađaju i deca, blizanci Katarina i Petar. Stojan se vraća svojim porocima i Zagorka ponovo izbija u prvi plan, podnoseći zahtev za razvod. Kada taj zahtev odbiju, ona će pokupiti svoje dvoje dece i zapaliti za Bečkerek i ponovo krenuti od nule. Sama ideja da joj je dato da sama donosi odluke od velike važnosti i činjenica da može samostalno da posluje, pravi je opozit predstavi žena koja nam je data do tada. Meni se čini da je, upravo činjenica da imamo taj ambivalentni prikaz položaja žena, upravo potvrda da su one centralni likovi ovog romana. Volela bih jedino kada bismo primer samostalne žene imali i u višoj klasi, ali dobro je poznato da ne možemo imati sve.

Evo završavam, majke mi. Ostali su još samo Pavle i Katarina. Mislim, ostalo je još dosta toga, ali već sam na 1400 reči, svaka vam čast što ste i dovde stigli. Dakle, Pavle i Kaja. Da, paaa… Meni je ovo nekako najslabija nit romana. Koliko je shvatam, Kaja i Pavle su srodne duše, dve polovine jednog celog, koji su, eto imali sreću da se pronađu. Njegova smrt relativizuje taj pojam sreće, odnosno postavlja pitanje da li je intenzitet ljubavi dovoljan da nadomesti njeno kratko trajanje? E sad, meni je jasno da nisu sve ljubavne priče, a naročito one velike, srećne ni u stvarnom svetu i da, samim time, ne moraju biti srećne ni u romanima, ali ne mogu a da se ne zapitam (Keri Bredšo, ti ste?) da li je, uz sliku sveta koji nezadrživo srlja u propast baš neophodno bilo da sve svetle tačke pogasimo? Ili je tragičan kraj jedne ljubavi samo predskazanje onoga što čeka Evropu, Jugoslaviju i na kraju čitav svet? Opet kažem, nije mi potreban srećan kraj. Daleko od toga. Samo bih želela da mogu da vidim na koji način priča o Pavlu i Katarine funkcioniše unutar mozaika sačinjenog od svega što sam napomenula. Po meni, bez te tragične priče, roman Let bi bio daleko zanimljiviji i, zašto to ne reći, uspeliji.

A možda je to samo stvar ukusa?

Neka ostane zabeleženo da ipak neću maknuti sa dvojke. Ok je skroz i to je dosta. Kako se vama dopao roman?

P. S. Arsenijević je na blog uleteo potpuno iznenada, ostavivši iza sebe Virdžiniju Vulf i Pipilotu Vikatualiju Roletnu Nanu Jevremovu Kći Dugu Čarapu, kćerku kapetana Jevrema Duge Čarape, nekada straha i trepeta mora, sada kralja domorodaca koju inače svi zovu samo Pipi. Tako da znate šta vas čeka ovih dana, tačnije narednih nedelja.

P. P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s