Šta sam iskopala u bioskopu Zvezda

Osim nesnonsih vrućina i reading slump-a koji me je uhvatio sredinom avgusta, ovo leto obeležila je i činjenica da je izostao knjiški događaj godine, festival Čitam/Čitaš koji se održavao na Kosančićevom vencu, na lokalitetu Narodne biblioteke, stradale u bombardovanju 1941. godine. Sa prvim danima jula, kada je već bilo izvesno da trampe nema ništa, gomila knjiga sam spremila za festivalsku razmenu, našla je svoje nove vlasnike putem male blogorasprodaje i Kupinda. A onda je krajem avgusta na Instagram profilu festivala objavljena fotka sa informacijom da 2k17 ipak neće proteći bez trampe i moje malo knjiško srce je bilo prepuno radosti. 🙂 Trampa je zakazana za 7. i 9. oktobar a kao novo mesto održavanja naveden je bioskop Zvezda.

Šta je Čitam/Čitaš? Reč je o festivalu koji je nastao kao studentski projekat pre pet godina. Cilj festivala je popularizacija knjige i čitanja a trampa knjiga je centralna festivalska aktivnost. Prate je radionice; ove godine su organizovane radionice stripa i kreativnog pisanja. U okviru festivala postoji i događaj nazvan Poznati čitaju, kada ličnosti sa naše javne scene upoznaju posetioce sa svojim omiljenim delima. U skladu sa ovogodišnjim mestom održavanja, organizovane su i tri projekcije filmova. Na programu su bili Fahrenheit 451, Sin City i, po izboru publike, Catch 22. No, najveći broj nas ovaj događaj posećuje zbog razmene knjiga. Princip je vrlo jednostavan: donesete knjige za koje mislite da im iz nekog razloga nije mesto u vašoj kućnoj biblioteci i zamenite ih za neke privlačnije naslove. Pre nego što sa vama podelim svoj ulov sa festivala, moram i dušu da olakšam jer nije nisam baš bila zadovoljna konačnom realizacijom. Da li je do samog prostora ili je do načina na koji je taj prostor iskorišćen, ne znam, ali je potraga za knjigama bila baš otežana. Knjige su bile raspoređene na nekoliko mesta, ali nijedno nije bilo srećno rešenje. Najveća prostorija bila je rezervisana za okupljanje tokom programa Poznati čitaju, ali opet nije moglo bez guranja jer smo se svi trudili da budemo što tiši, pa su oni koji nisu hteli da slušaju morali da pomeraju ove koji nemaju mesto za sedenje a većina njih nije bila raspoložena da samo malo shvati kao skraćeni oblik od izvini, možeš li da se pomeriš da prođemo. Ne znam kakvo je stanje bilo u nedelju, jer se virus pobrinuo da zaboravim na bilo kakve aktivnosti, ali eto, subota je bila negde između uživanja i psovanja. 🙂

A kad kažem uživanje to je prvenstveno zasluga susreta sa Sandrom, koju znate sa bloga Stsh’s Book Corner i Vedranom, vedrim licem sa bloga Cajkine kandže. Naš godišnji susret obeležile su knjiške i neke manje knjiške teme pa smo nekoliko puta polazile kućam, ali nikako da zaista krenemo jer uvek imaš još nešto da kažeš. Ovog puta nismo pričale o Isidori Bjelici, ali jesmo o nekim drugim treš stvarima o kojima će biti reči malo kasnije. Vidite kako gradim tenziju sad, wink wink. 😀

I konačno knjige! Na festival dolazim od njegovog osnivanja i moram da primetim da je ove godine izbor knjiga bio gotovo isti kao i prve godine, kada su ljudi mahom u festivalu videli priliku da se reše đubreta koje godinama čuvaju po policama, podrumima i ostavama. Iako spadam među one koji i u tom đubretu mogu da nađu nešto zanimljivo, ovaj put je i za moje poglede bilo too much. Ok, svi ti primerci Južnoslovenskog glasnika i Patologije veterine iz 1956. godine, to još i nekako, ali šta je sa pocepanim, memljivim knjigama koje su svetlost dana poslednji put videle 1985. godine kada su ih gurnuli u podrume i ostave. Stvarno ne razumem tu svest: dođeš, ostaviš svoje smeće i onda uzmeš nove i očuvane knjige. Pa gospodo draga, biće da vam je i vaspitanje ostalo u tom podrumu, evo imate skoro godinu dana da izvadite, otresete memlu sa njega i pojavite se na sledećem festivalu zajedno. Uz neke očuvanije knjige, razume se. O žanru ne brinite, samo neka je očuvana. 🙂 Takođe, iskoristila bih ovu priliku da pozdravim osobu koja je donela Anđeliku; primerci su se nalazili BUKVALNO svuda i definitivno su, uz jednu bebicu, obeležili to subotnje popodne na Terazijama. 🙂 I evo, konačno, mog ulova! Odmah da kažem da sam i više nego zadovljna. Kada sam pravila prvi krug, mislila sam da ću samo da istovarim ovo što sam donela, ali sam sa svakim novim krugom pronalazila ponešto za sebe i na kraju sam napravila finu gomilicu. Evo i naslova koji su postali deo moje biblioteke. Bar do sledeće godine, to jest.

Počnimo od klasika. 🙂 Bog malih stvari je, verujem, svima poznata knjiga. Takođe je i jedna od onih zbog koji se ljudi uvek šokiraju kad im kažem da je nisam čitala. Nisam, rođaci, šta ću? Ja sam samo jedna, knjiga je mnogo, vremena je malo. Evo sad sam je udomila, pa ću je sigurno pročitati, samo ne znam kad. 🙂 Elem, Bog malih stvari, Bukerom ovenčana priča, delo je indijske književnice Arundati Roj, koju, kako vidim, mnogi nazivaju ženskim Dostojevskim. Priča je smeštena na jug Indije i tematizuje zabranjenu ljubav, raspad porodice, tabue koje nosi pripadnost određenoj kasti i rasi.. To jesu, u suštini, teme koje me uvek privuku, pa ćemo videti kao ih je obradila Arundati Roj.

Žena francuskog poručnika je, barem kada pitate 540 korisnika Goodreads-a, klasik koji je 1969. godine napisao engleski autor Džon Foulz. Reč je o posmodernističkom istorijskom romanu u čijem je središtu Sara, strastvena žena kojoj su zbog greha iz mladosti prišili naziv ženska francuskog poručnika. Tu je još i Čarls, verenik bogatašice Ernestine i naslednik još bogatijeg strica. Radnja je smeštena u viktorijansko doba, što je uvek zanimljivo. Priča sadrži i postmodernistički plot twist, koji neću da spominjem zbog onih koji nisu čitali i nisu gledali film. Inače, film je sjajan, igraju Meril Strip i Džeremi Ajrons. Bacila bih se odmah na čitanje da je ovaj primerak koji sam uzela kompletan. Meni je bilo bitno da ima sve stranice, nisam zagledala da li je to cela knjiga ili samo prvi deo. I sad sam tužan sam mali cvrčak. 😦

U stilu cvrčka, skonimo sada na savremenu literaturu.

Plavo, gotovo prozirno brutalna je pripovest o izgubljenoj mladosti. Murakami nam snažnim slikama dočarava japanski lučki grad u blizini američke vojne baze i u njemu grupu prijatelja zarobljenih u destruktivnom začaranom krugu seksa, droge i rokenrola. Roman gotovo i da nema zaplet, ali sirova i često nasilna proza potpuno oživljava ove likove i njihova iskustva pred našim očima, i vodi nas u vrtoglavu vožnju kroz stvarnost i halucinacije, njihove uspone i padove… Zatočeni i zapravo pasivni, oni u svojim pustolovinama ne nalaze ni strasti, ni uzbuđenja. A opet, iz tog otuđenja, dosade i potiskivanog gneva i tuge izranja, tiha i neobična, lepota koja čitaoca gotovo podjednako prenerazi. Prvi roman Rjua Murakamija „Plavo, gotovo prozirno“ dobio je uglednu književnu nagradu Akutagawa i smesta postao bestseler. Oštro i svesno odstupajući od introspektivnosti posleratne japanske književnosti, ovaj roman je podelio i kritiku i publiku, a vrlo brzo i privukao pažnju svetske javnosti kao alternativni prikaz savremenog Japana. Ovo sam prepisala sa sajta IP BOOKA, koja je izdala ovaj roman. Sve što ja mogu da kažem na temu jeste da mi se roman U miso supi uopšte nije dopao i da mislim da ovaj Murakami nije rođak onog drugog Murakamija.

Tiho teče Misisipi, Vladimir Tabašević... E ovo će biti pravi izazov za mene jer sam pre nekoliko meseci pročitala Pa kao i to jedva. Ništa u vezi sa tim romanom mi se nije dopalo, mnogo su me nervirali autorovi pretenciozni komentari i bila sam u fazonu da sile nema da ja dam novac za bilo koje Tabaševićevo spisanije. A onda sam videla Misisipi na jednom od stolova i rekoh ajd, daj. Kad je džabe… Evo šta kaže Goodreads: Podeljen na petnaest poglavlja, kao svojevrstan dnevnik u petnaest slika, “Tiho teče Misisipi” zaokružuje priču o jednoj državi, stoleću i ideji, nudeći nam poražavajući intimni bilans njihovog kraja. U prozi se prepliću istorija i intima, lično i ideološko. Pisac nas uvodi u živote marginalnih, neimenovanih i nevidljivih aktera, u kraj jednog veka i raspad jednog društva. Izazov kome se unapred radujem. ❤

20171008_111114-01.jpeg

Ostajemo u vodama savremene književnosti. Sledeći na redu je roman Pustolovine Fleša Džeksona, što je ujedno i prva knjiga koju sam pokupila na festivalu. Privukao me je početak sinopsisa: smešten u gradiću Menvilu, država Njujork, roman Pustolovine Fleša Džeksona je priča o muškarači Hali Bombauer i njenim ambicijama da razbi­je ograničenja svog malograđanskog života. Saučesnički i duhovito, roman govori o njenom ulasku u svet koji, prema njenim rečima, nije stvoren po meri devojaka, i njenim pokušajima da se u taj svet uklopi bez odustajanja od svoje nezavisnosti. Sasvim dovoljno da me zainteresuje a plus me kopka da li su postolovine Fleša Džeksona ili Fleš Džekson, pošto sa Deretom čovek nikad nije siguran (prisetimo se na trenutak kako u knjizi Eleonora i Park sve vreme insistiraju na tome da je Džoni Mičel muško).

20171008_111214-01.jpeg

Prava je šteta što sam ovako lenja jer sam svakako štreberski nastrojena. Kao jedan od primera možemo da uzmemo činjenicu da svaku trampu završim sa bar jednom knjigom koja spada u kategoriju za školu. Ovaj put je izbor pao na zbirku eseja Duplo dno, Ljubomira Simovića. Reč je o esejima o srpskim pesnicima i dramskim piscima. Štreberka u meni je srećna. ❤

Tehnički gledano, sledeću knjigu pronašla je Vedrana, ali kako njoj tema nije bliska, ja sam je odmah usvojila.

Carol McAfee je u romanu Walk among birches opisala roman žene koja je hospitalizovana nakon što je otkriveno da pati od postporođajne depresije. Međutim, ispostaviće se da je hospitalizacije tek početak priče. Dok se bori sa svojim demonima, ali i probelmima koje njen boravak u bolnici stvara ostalim članovima njene porodice, naša junakinja sprijateljiće se sa drugim ženama i ti odnosi će izbiti u prvi plan narativa. Roman bi trebalo da otvori mnoga pitanja, poput odnosa zajednica prema osobama koje pate od depresije, ali i dileme koja nastaje oko toga kakvog su kvaliteta prijateljstva nastala na mestima koja se vezuju za traumu i strah. Počela sam da čitam roman već u povratku sa festivala, i mogu da kažem da mi se za sada dopada, stil je jednostavan i čitljiv. Videćemo kako će se stvar odvijati, ali me za sada jako čudi niska ocena na Goodreadsu.

Za kraj sam ostavila segment koji možemo nazvati trešerana, duhovna mi hrana. Ovaj put sam nadmašila samu sebe, zaista. Ali pre te kulminacije, evo jednog normalnog trešića. Pa skoro normalnog, jer se ispostavilo da je ono što sam ja mislila da je cozy read, kako bi to rekli u anglosaksonskom svetu, zapravo ya-sci-fi-distopijski roman.

Reč o romanu Doba čuda, Karen Tompson Voker. Ukratko: jedne subote, Džulija i njena porodica, zajedno sa ostalim stanovnicima naše sirote planete, saznaje da se Zemlja okreće sporije. Što naravno izaziva niz drugih problema, koji opet izazivaju haos i paniku. I dok naša junakinja pokušava da se prilagodi životu na novoj Zemlji, ona takođe pokušava da se izbori i sa porodičnim problemima, propalim i smrću prekinutim prijateljstvima i slično. Nigde ne piše da li ona pokušava da spasi svet, mada me ništa ne čudi kada je ya u pitanju. ¯\_(ツ)_/¯

I sad, trešnjica na torti. ❤

 khloe kardashian french montana kardashian reactions GIF

Pre nego što vidite o kojoj knjizi je reč, moram da vam opišem kako se taj susret desio. Obišle smo Vesna i ja prostorije u bioskopu Zvezda sigurno dva puta. Odslušale smo Filipa Davida i pustile ga da nam iskida srca pesmom koju je odabrao da čita, čiji naslov, naravno, nisam zapamtila. Onda smo morale da izađemo malo na vazduh, i da, zašto to ne reći, fotkamo naše noge i knjige koje smo do tada našle, na nekim fensi pločicama koje se još uvek nalaze u holu bioskopa. A onda smo spazile Vedranu i naš je susret bio malo glasniji pa su nas ljubazno zamolili da se utišamo. I mi jesmo (pokušale), naravno, ali pre toga sam morala da zakolutam očima i baš u tom trenutku kolutanja sevnule su šljokice sa korica jedne knjige. Trepnem jednom, šljokice bacaju divnu svetlost na zidić pored kog se nalaze. Trepnem još jednom i uočim leopard šaru. Valjda je leopard, ne znam, slabo stojim sa tim životinjskim printovima. Elem, svi bogovi treš literature ujediniše se u tom trenutku i ja u polumraku bioskopa Zvezda ugledam:

Iskoristimo ovaj trenutak i fokusirajmo se na to koliko je treš sama naslovna strana! Božjanstveno! Ta njihova serija, Keeping up with Kardashians, je dugo bila moj guilty pleasure (Team Khloe, ako nekog zanima) a onda sam propustila jednu sezonu i izgubila sam interesovanje za to ko je raskinuo, ko se razveo, ko je trudan i slično. Sada samo pročitam vesti o njima kad izađu u segmentu zabave, mada nikad o Kim jer mi ide na živce. Plus se pojavila gomila takozvanih spin-off serija, pogubi se čovek… No i pored moje (relativne) upućenosti u život&rad Kardašijan-Džener familije, nisam znala da su objavile i knjigu. Baš me živo zanima o čemu se radi, vidim na Goodreadsu se dobro kotira. Nadam se da su unajmile neku duhovitu osobu da napiše roman umesto njih. U suprotnom mi ostaje da se molim da me fanovi sestara K neće optužiti da sam matora za ovo fabulozno štivo ako mu dam manje od trojke. 😀

Svu šalu na stranu, ja sam zadovoljna ovogodišnjim ulovom, naročito ako se ima u vidu kakva je ponuda bila u trenutku kada sam se ja našla u bioskopu Zvezda. Nadam se zaista da će sledeće godine trampa vratiti na svoje staro mesto. Ako ne, tu su uvek Kalemegdan i Tašmajdan, sigurno da može nešto da se smisli i organizuje. Leto nije leto bez Čitam/Čitaš, a Čitam/Čitaš ne blista u punom sjaju kada je skučen u četiri zida. 🙂

Kakvi su vaši utisci sa ovogdišnje trampe? Da li ste uspeli da nađete nešto za sebe?

Advertisements

6 thoughts on “Šta sam iskopala u bioskopu Zvezda

  1. Izgubljena sestro Kardašijan, nadam se da će na blogu osvanuti tekst o “Walk Among Birches” (moram da priznam da sam naslov pročitala kao “Walk Among Bitches”, a s obzirom na to kakve knjige skupljaš po ovim trampama, ne možeš me kriviti što imam izvesna očekivanja :D), deluje baš zanimljivo.

    Nisi baš nešto mnogo propustila jer nisi otišla u nedelju. Ponuda je bila slična, Anđelika je i dalje dominirala, mada sam videla jedan primerak “Dok nisam srela tebe”, ali ne sumnjam da ga je neko ubrzo nakon toga zgrabio. Ali! Na samom kraju nedeljne tribine, rečeno je da će se festival sledeće godine vratiti na Kosančić (da ne ureknemo), tako da možemo da odahnemo.

    Liked by 1 person

    • Ahahahahahh i ja sam prvo napisala Bitches, pa onda vidim nešto mi se ne uklapa. 😁 E baš si me sad obradovala! Da ne ureknemo, pu pu, ali jes, jes, jes! Svaka im čast što su i ovo organizovali, ali Kosančić je Kosančić. ❤

      Like

  2. Već vidim da ću naredne godine polagati drugarsko pravo na dve knjige od ovih koje si donela ako odlučiš da ih prosleđuješ. 🙂
    Ni ja se nisam vratila u nedelju (iako sam htela da idem na projekciju), a vala ni ulov nisam čestito sliknula, samo sam ga ubacila na GR među zaposednute knjige. Mislim da sam osmotski pokupila tvoje oduševljenje Kardašijankama da je njihovo odsustvo ostavilo prazninu na mestu gde bi trebalo da mi bude duša i, znajući da Zvezda bez njih sada više nema smisla, nisam imala volju da se vrnem. 😀

    Like

  3. Inače ja obožavam tvoj blog, sa jednom sitnicom da nam se ukusi za knjige dijametralno razlikuju 😀 😀 😀 ali mi je prezabavno da čitam kako pišeš 😉 Mene ta stvar sa ČitM/ČitŠ izluđuje jer je organizacija jedna velika 0 (i slovima nula), i ja razumem da su volonteri i da je sve dobrovoljno, ali zašto niko neće bar malo da se potrudi oko toga i sve ama sve se radi u poslednji sekund?! Inače bi bio super zaista… I zašto npr ne zovu book blogere u goste? 🙂 Msm, bez zezanja, zašto ne? Bila sam prošle godine na BookTalk-u u Novom Sadu – e to je recimo fantastično organizovano i prezanimljivo i vrh 🙂 I mnogo mi je krivo što ove godine nisam bila u zemlji, jer je stvarno sjajno! Što kažeš, ovde svi ostave neke škartove od knjiga, a ovaj bioskop je toliko bio bazdeo na povraćku da je to bilo blagi užas (ok, znam da nije do njih, ali ipak). Mnogo me nervira kad se knjige i sve u vezi knjiga vezuje sa nekim siromaštvom (sve pod etiketom “umetnosti”), i onda su drugi krivi što se veličaju starlete a ne mi sami koji nećemo da se potrudimo da to sve ipak dovedemo na neki nivo :/ Ok, nisam sad htela da budem najgora, lepa je to zamisao, zamenila sam par knjiga za neke ženske ljubiće – moj guilty pleasure bio je ove godine 50 shades, eto, nisam ni ja rođaci još to uzela pod svoje 😀 Bog malih stvari se meni uopće ne dojmi, kraj nisam baš najbolje razumela a to poređenje sa Dostojevskim mi je potpuno smešno (generalno mi je poređenje takve vrste glupo), ali pošto se meni ne dojmi možda će tebi biti super 😀 😀 😀 Hvala za svaki novi post by the way, you go girl i samo nastavi i to 😀 veliki pozZ

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s